Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Уметност:Косовски циклус српске народне поезије

Косовски циклус

српске народне поезије

Објављено по издању: Антологија народних јуначких песама (приредио Војислав Ђурић)

Издавач: Српска књижевна задруга, Београд, година

За Мрежу приредили 1999: Ненад Петровић (дигитализација материјала, коректура), Зоран Стефановић (извршни уредник) и Милан Стојић (вебмастеринг)

Садржај

  • Бановић Страхиња
  • Клетва кнежева
  • Цар Лазар и царица Милица
  • Кнежева вечера
  • Косанчић Иван уходи Турке
  • Пропаст царства српскога
  • Три добра јунака
  • Мусић Стеван
  • Царица Милица и Владета војвода
  • Слуга Милутин
  • Смрт Милоша Драгиловића (Обилића)
  • Косовка девојка
  • Смрт мајке Југовића
  • Марко Краљевић и орао
  • Бановић Страхиња

    Нетко бјеше Страхинићу бане!
    Бјеше бане у маленој Бањској,
    у маленој Бањској крај Косова,
    да такога не има сокола.
    Једно јутро бане подранио,
    зове слуге и к себе призивље:
    "Слуге моје, хитро похитајте,
    седлајте ми од мегдана ђога,
    окитите што љепше можете,
    опашите што тврђе можете,
    јел ја, ђецо, мислим путовати:
    хоћу Бањску оставити града,
    мислим ђога коња уморити
    и у гости, ђецо, одлазити,
    у тазбину, у била Крушевца,
    к милу тасту старцу Југ-Богдану,
    ка шурева девет Југовића;
    тазбина ме та жељкује моја".
    Господара слуге послушаше,
    те сокола ђога оседлаше;
    опреми се Страхинићу бане:
    уд'ри на се дибу и кадифу,
    поноситу чоху сајалију,
    што од воде чоха црвенија,
    а од сунца чоха руменија;
    окити се један српски соко,
    па посједе ђога од мегдана,
    одмах пође, у тазбину дође,
    у тазбину, у била Крушевца,
    ђе одскоро царство постануло;
    а виђе га старац Југ Богдане,
    и виђе га девет милих шура,
    соколова девет Југовића:
    мила зета једва дочекаше,
    у наруче зета загрлише,
    вјерне слуге коња прифатише;
    зета воде на френђију кулу.
    Код готове совре засједоше,
    те господску ријеч бесјеђаху;
    навалише слуге и слушкиње:
    неко двори, неко вино служи.
    Што бијаше ришћанске господе,
    посједаше те пијаху вино:
    уврх совре стари Југ Богдане,
    с десне стране уза рамо своје
    сједе зета Страхинића бана,
    и ту сједе девет Југовића,
    низа совру остала господа;
    ко л' је млађи, двори господаре.
    Но бијаше до девет шурњаја,
    но шурњаје дворе упоредо,
    дворе свекра силна Југ-Богдана,
    и двораху своје господаре,
    а највише зета поносита;
    а слуга им једна вино служи,
    служи вино једном купом златном,
    златна купа девет бере литар';
    ја да видиш друге ђаконије,
    ђаконије, млоге госпоштине -
    како, брате, ђе је царевина!
    Позадуго бане гостовао,
    позадуго бане зачамао,
    поноси се бане у тазбини.
    Госпоштине што је у Крушевцу,
    досадише јутром и вечером
    молећи се силну Југ-Богдану:
    "Господару, силан Југ-Богдане,
    љубимо ти свиленога скута
    и десницу твоју билу руку,
    ну потруди чудо и господство,
    и поведи мила зета твога,
    ну доведи Страхинића бана
    у дворове и у куће наше,
    да ми неку пошту учинимо".
    Сваком Јуже хатар навршује.
    Доке тако изредили били,
    дуго било и вријеме прође,
    и задуго бане зачамао.
    Но да видиш јада изненада!
    Једно јутро, кад огрија сунце,
    мезил стиже и бијела књига
    баш од Бањске, од малена града,
    од његове остарјеле мајке, -
    бану књига на кољено паде.
    Кад разгледа и проучи књигу.
    ал' му књига доста грдно каже,
    књига каже ђе га куне мајка:
    "Бе си, сине, Страхинићу бане?
    Зло ти било у Крушевцу вино!
    Зло ти вино, несретна тазбина!
    Виђи књигу, нечувених јада!
    Изубаха једна паде сила:
    турски, сине, од Једрене царе,
    а цар паде у поље Косово,
    а цар паде, доведе везире,
    а везире, несретне већиле.
    Што је земље те облада царе,
    сву је турску силу подигао,
    у Косово поље искупио.
    Притискао све поље Косово,
    уватио воде обадвије:
    покрај Лаба и воде Ситнице
    све Косово сила притиснула.
    Кажу, сине, и причају људи:
    од Мрамора до сува Јавора,
    од Јавора, сине, до Сазлије,
    до Сазлије на ћемер-ћуприје,
    од ћуприје, сине, до Звечана,
    од Звечана, кажу, до Чечана,
    од Чечана врху до планине'
    турска сила притисла Косово.
    Под број, сине, на тефтере кажу
    но у цара сто хиљада војске
    некаквога царева спахије,
    што имају по земљи тимаре
    и што једу љеба царевога
    и што јашу коње од мегдана,
    што не носе по млого оружа,
    до по једну о појасу сабљу.
    У Турчина, у турскога цара,
    кажу, сине, Другу војску силну -
    огњевите јањичаре Турке,
    што Једрене држе, кућу билу;
    јањичара, кажу, сто хиљада.
    Кажу, сине, и говоре људи
    у Турчина трећу војску силну -
    некакога Туку и Манџуку,
    а што хуче, а што грдно туче.
    У Турчина војске свакојаке.
    У Турчина једну кажу силу,
    самовољна Турчин-Влах-Алију,
    те не слуша цара честитога,
    за везире никад и не мисли,
    за цареву сву осталу војску
    а колико мраве по земљици;
    таку силу у Турчина кажу.
    Он беза зла, сине, проћи не шће,
    не шће с царем, сине, на Косово;
    окренуо друмом лијевијем,
    те на нашу Бањску ударио,
    те ти Бањску, сине, ојадио:
    и живијем огњем попалио,
    и најдоњи камен растурио,
    вјерне твоје слуге разагнао,
    стару мајку твоју ојадио,
    са коњем јој кости изломио,
    вјерну твоју љубу заробио,
    одвео је у поље Косово, -
    љуби твоју љубу под чадором,
    а ја, сипе, кукам на гаришту,
    а ти вино пијеш у Крушевцу!
    Зло ти вино напокоње било!"
    Ја кад бане књигу проучио,
    мука му је и жао је било:
    у образ је сјетно, невесело,
    мрке брке ниско објесио,
    мрки брци пали на рамена;
    у образ се љуто намрдио,
    готове му сузе ударити.
    А виђе га старац Југ Богдане,
    виђе зета јутру на уранку;
    плану Јуже како огањ живи,
    Страхинићу зету проговара:
    "О мој зете, бог ми с тобом био!
    Што си, зете, јутрос подранио?
    А у образ сјетно, невесело?
    Од шта си се, зете, раздертио?
    На кога си с', зете, ражљутио?
    Ал' се шуре тебе насмијаше,
    у јеглени ружно говорише?
    Ал' шурњаје тебе не дворише?
    Ал' махану тој тазбини нађе?
    Кажи, зете, шта је и како је?
    " Плану бане, па му проговара:
    "Прођ' се, тасте, стари Југ-Богдане!
    Ја сам с шурам' био у лијепо,
    а шурњаје, господске госпође,
    дивно зборе, а дивно ме дворе;
    тој тазбини мојој мане нема.
    Но да видиш што сам невесео:
    стиже књига од малене Бањске,
    баш од моје остарјеле мајке".
    Каже јаде тасту на уранку:
    како су ми двори похарани,
    како су му слуге разагнате,
    како ли је мајка прегажена,
    како ли је љуба заробљена:
    "Но мој тасте, стари Југ-Богдане,
    иако је моја данас љуба,
    љуба моја, ал' је шћера твоја:
    срамота је и мене и тебе;
    но мој тасте, старац Југ-Богдане,
    мислиш ли ме мртва пожалити,
    пожали ме док сам у животу.
    Молим ти се, и љубим ти руку,
    да даш мене ђеце деветоро,
    ђецу твоју, а шуреве моје,
    да ја, тасте, у Косово пођем,
    да потражим душманина мога,
    а царева грдна хаинина,
    који ми је робље заробио.
    А немој се, тасте, препанути,
    ни за твоју ђецу убринути.
    Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
    хоћу њима рухо пром'јенити,
    а у турско рухо облачити:
    око главе бијеле кауке,
    а на плећи зелене доламе,
    а на ноге меневиш-чакшире,
    о појасу сабље пламените;
    призват слуге и казаћу јунак
    нека слуге коње оседлају,
    оседлају, тврдо опасују,
    нек пригрћу мрким међединам':
    учинићу ђецу јањичаре.
    Ја ћу ђецу шуре сјетовати:
    каде са мном биду кроз Косово,
    а кроз војску цара на Косову, -
    пред њима ћу бити делибаша -
    нек се стиде и нек се препану,
    нек се свога боје старјешине.
    Ко гођ стане у царевој војски,
    ко гођ стане с нама говорити,
    стане турски, окрене мановски,
    ја с Турцима могу проговорит,
    могу турски, и могу мановски,
    и арапски језик разумијем,
    и накрпат ситно арнаутски.
    Проводићу ђецу кроз Косово,
    сву ћу војску турску уводити,
    док ја нађем душманина мога,
    а Турчина силна Влах-Алију,-
    који ми је робље поробио,
    Нек шуреви биду у невољи,
    ел сам, тасте, могу погинути;
    код шурева нећу погинути,
    јали ране ласно допанути".
    Кад то зачу стари Југ Богдане,
    плану Јуже како огањ живи,
    Страхин-бану зету проговара:
    "Страхин-бане, ти мој зете мили,
    виђех јутрос да памети немаш.
    Што ми ђеце иштеш деветоро,
    да ми ђецу водиш у Косово,
    у Косово, да их кољу Турци,
    немој, зете, више проговарат, -
    не дам ђеце водит у Косово,
    макар шћери нигда не видио!
    Мио зете, дели-Страхин-бане,
    рашта си се тако раздертио?
    Знаш ли, зете, - не знали те људи!
    ал' ако је једну ноћ ноћила,
    једну ноћцу с њиме под чадором,
    не може ти више мила бити:
    бог ј' убио, па је то проклето,
    воли њему него тебе, сине;
    нека иде, враг је однесао!
    Бољом ћу те оженити љубом,
    с тобом хоћу ладно пити вино,
    пријатељи бити дови]ека;
    а не дам ти ђецу у Косово".
    Плану бане како огањ живи,
    у иједу и тој муци љутој
    не шће викнут ни призвати слуту,
    за сеиза ни хабера нема,
    но сам оде к ђогу у ахаре.
    Ја како га бане оседлао,
    како ли га тврдо опасао!
    Па заузда ђемом од челика,
    пред дворе га води у авлију
    к бињекташу бијелу камену,
    па се ђогу фати на рамена.
    Погледује девет својих шура,
    а шуреви у земљицу црну.
    Бан погледну пашенога свога,
    некакога млада Немањића,
    а Немањић гледа у земљицу.
    Кад пијаху вино и ракију,
    сви се фале за добре јунаке,
    фале с' зету и богом се куну:,
    "Волимо те, Страхинићу бане,
    но сву земљу нашу царевину".
    Ал' да видиш јала на невољи!
    Бану јутрос нема пријатеља:
    није ласно у Косово поћи.
    Виђе бане ђе му Друга нема,
    сам отиде пољем крушевачким.
    Ја кад био низ широко поље,
    обзире се ка Крушевцу б'јелу,
    неће ли се шуре присјетити,
    неће ли се њима ражалити;
    а кад виђе јутрос на невољи
    ће му нема главна пријатеља,
    паде на ум, па се досјетио
    за његова хрта Карамана,
    кога воли него добра ђога,
    те привикну из бијела грла
    (остало је хрче у ахару).
    Зачу гласа, хитро потрчало
    док у пољу пристиже ђогина;
    покрај ђога хрче поскакује,
    а златан му литар позвекује.
    Мило било, разговори с' бане.
    Оде бане на коњу ђогину,
    те пријеђе поља и планине.
    Ја кад дође у поље Косово,
    кад сагледа по Косову силу,
    ал' се бане мало препануо,
    па помену бога истинога,
    у ордију турску угазио.
    Иде бане по пољу Косову,
    иде бане на четири стране,
    тражи бане силна Влах-Алију,
    ал' не може бане да га нађе.
    Спушти с' бане ка води Ситници
    на једно је чудо нагазио:
    на обали до воде Ситнице
    један зелен ту бијаше чадор;
    широк чадор поље притиснуо,
    на чадору од злата јабука,
    она сија како јарко сунце;
    пред чадором побијено копље,
    а за копље вранац коњиц свезан,
    на глави му маха стамболија,
    бије ногом десном и лијевом.
    Кад то виће Страхинићу бане,
    прохесапи и умом премисли:
    баш је чадор силна Влах-Алије,
    те ђогина коња пригоњаше,
    копље јунак скиде са рамена,
    те чадору врата отворио
    а да види ко је под чадором.
    Не бијаше силан Влах-Алија,
    но бијаше један стари дервиш:
    бијела му прошла појас брада,
    с њиме нема нитко под чадором;
    бекрија је тај несрећан дервиш,
    пије Турчин вино кондијером,
    но сам лије, но сам чашу пије,
    крвав дервиш бјеше до очију.
    Кад га виђе Страхинићу бане,
    те му селам турски називаше,
    пијан дервиш оком разгледаше,
    па му мучну ријеч проговара:
    "Да си здраво, дели-Страхин-бане
    од малене Бањске крај Косова!"
    Плану бане, препаде се љуто,
    те дервишу турски одговара:
    "Бре, дервишу, несретна ти мајка!
    Рашта пијеш, рашта се опијаш,
    те у пићу грдно проговараш
    и Турчина зовеш каурином?
    Шта помињеш некакога бана?
    Ово није Страхинићу бане,
    но ја јесам цареви делија:
    једеци се царски покидаше,
    у ордију турску побјегоше,
    све делије хитро потрчаше
    да једеке цару пофатамо;
    ако кажем цару, ја везиру,
    коју си ми ријеч бесједио,
    хоћеш, стари; јада допанути".
    Грохотом се дервиш осмјенуо:
    "Ти, делијо, Страхинићу бане!
    Знаш ли, бане, не знали те јади,
    да сам саде на Голеч-планини,
    да те видим у царевој војсци,
    познао бих тебе и ђогина,
    и твојега хрта Карамана,
    кога волиш него добра ђога?
    Знаш ли, бане од малене Бањске?
    Познајем ти чело како ти је,
    и под челом очи обадвије,
    и познајем оба мрка брка.
    Знаш ли, бане, не знало те чудо,
    кад западох ропства у вијеку, -
    пандури ме твоји ухитише
    у Сухари врху на планини,
    у руке ме твоје додадоше -
    ти ме баци на дно од тамнице,
    те робовах и тамницу трпљех
    и зачамах за девет година;
    девет прође, а стиже десета,
    а тебе се, бане, ражалило,
    те ти зовну Рада тамничара,
    твој тамничар на тамничка врата,
    изведе ме к тебе у авлију?
    Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу,
    кад запита и мене упита:
    "Ропче моје, змијо од Турака,
    ђе пропаде у тамници мојој!
    Мож' ли с', робе, јунак откупити?
    " Ти ме питаш, ја право казујем:
    "Могао бих живот откупити,
    тек да ми се двора доватити,
    очевине и пак постојбине;
    имао сам нешто мало блага,
    млоге лаве и млоге тимаре,
    могао бих откуп саставити;
    ал' ми, бане, вјеровати нећеш
    да ме пустиш двору бијеломе:
    тврда ћу ти јамца оставити,
    тврда јамца - бога истинога,
    другог јамца - божу вјеру тврду
    како ћу ти откуп донијети".
    И ти, бане, повјерова мене,
    и пушти ме двору бијеломе,
    очевини и тој постојбини.
    А кад дођох грдној постојбини,
    тамо су ме јади забушили:
    у дворове, постојбину моју,
    у дворове куга ударила,
    поморила и мушко и женско,
    на оџаку нико не остао,
    но ти моји двори пропанули,
    пропанули, па су опанули,
    из дувара зовке проникнуле;
    што су били лави и тимари,
    појагмили Турци на миразе.
    Кад ја виђех дворе затворене:
    неста блага, неста пријатеља;
    нешто мислих, па на једно смислих:
    мезилских се ја дофатих коња,
    те отидох граду Једренету,
    одох к цару и одох к везиру.
    Виће везир, па доказа цару
    ја какав сам јунак за мегдана;
    ођеде ме цареви везире,
    ођеде ме и чадор ми даде;
    цар ми даде од мегдана вранца,
    и даде ми свијетло оружје;
    потписа ме цареви везире
    да сам војник цару довијека..
    А ти, бане, данас к мене дође
    да ти узмеш твоје дуговање,
    а ја, бане, ни динара немам!
    Страхинићу, - јада допануо! -
    ђе ти дође да погинеш лудо
    у Косову у војсци царевој?!"
    Виђе бане, познаде дервиша,
    од ђогата коња одсједаше,
    пак загрли стариша дервиша:
    "Богом брате, старишу дервишу,
    на поклон ти моје дуговање!
    Ја не тражим, брате, ни динара,
    ни ја тражим твоје дуговање,
    но ја тражим силна Влах-Алију,
    који ми је дворе растурио,
    који ми је љубу заробио;
    кажи мене, старишу дервишу,
    кажи мене мога душманина!
    Братимим те и јоште једанпут,
    немој мене војсци проказати,
    да ме војска турска не опколи".
    Но се дервиш богом проклињаше:
    "Ти, соколе, Страхинићу бане,
    тврђа ми је вјера од камена.
    Да ћеш саде сабљу повадити,
    да ћеш пола војске погубити,
    невјере ти учинити пећу,
    ни твојега љеба погазити:
    иако сам био у тамници,
    доста си ме вином напојио,
    бијелијем љебом наранио,
    а често се сунца огријао,
    пуштио си мене вересијом;
    не издадох ни додадох тебе;
    не свјеровах, ели немах откуд;
    од мене се немој побојати.
    А што питаш и разбираш, бане,
    за -Турчина силна Влах-Алију,
    он је бијел чадор разапео
    на Голечу, високој планини;
    тек ти хоћу, бане, проговорит:
    јаши ђога, бјежи из Косова,
    ел ћеш, бане, погинути лудо.
    У себе се поуздати немој,
    ни у руку, ни у бритку сабљу,
    ни у твоје копље отровано;
    Турчину ћеш на планину доћи,
    хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи:
    код оружа и код коња твога
    жива ће те у руке фатити,
    хоће твоје саломити руке,
    живу ће ти очи извадити".
    Насмија се Страхинићу бане:
    "Богом брате, старишу дервишу,
    не жали ме, брате, од једнога,
    тек ме војсци турској не прокажи".
    А Турчин му ријеч проговара:
    "Чујеш ли ме, дели-Страхин-бане!
    Тврђа ми је вјера од камена:
    да ћеш саде-ђога наљутити,
    да ћеш саде сабљу повадити,
    да ћеш сатрт пола цару војске,
    невјере ти учинити нећу,
    ни Турцима проказати тебе".
    Збори бане, па подрани отлен,
    обраћа се са коња ђогина:
    "О мој брате, старишу дервишу,
    појиш коња јутром и вечером,
    појиш коња на води Ситници,
    ну увјеџбај и право ми кажи
    ђе су броди на тој води ладној,
    да ја мога коња не углибим?"
    А дервиш му право одговара:
    "Страхин-бане, ти соколе српски,
    твоме ђогу и твоме јунаштву
    свуд су броди ђе гођ дођеш води".
    Бан удари, воду пребродио,
    и прими се на коњу ђогину,
    прими с' бане уз Голеч планину;
    он је оздо, а сунашце озго,
    те огрија све поље Косово,
    и обасја сву цареву војску.
    Ал' да видиш силна Влах-Алије!
    Сву ноћ љуби Страхинову љубу
    на планини Турчин под чадором
    У Турчина грдан адет бјеше:
    каил сваки заспат на уранку,
    на уранку, кад огр'јева сунце;
    очи склопи, те борави санак.
    Колико је њему мила била
    та робиња љуба Страхинова,
    пануо јој главом на криоце;
    она држи силна Влах-Алију,
    па чадору отворила врата,
    она гледа у поље Косово,
    те ти турску силу разгледује,
    прегледује каки су чадори,
    прегледује коње и јунаке.
    За јад јој се очи откинуше,
    те погледну низ Голеч планину,
    виђе оком коња и јунака.
    Како виће и оком разгледа,
    Турчина је дланом ошинула,
    ошину га по десном образу,
    ошину га, па му проговара:
    "Господаре, силан Влах-Алија,
    ну се дигни, главу не дигао!
    Ну опасуј мукадем-појаса,
    и припасуј свијетло оружје,
    ето к нама Страхинића бана,
    сад ће твоју главу укинути,
    сад ће мене очи извадити".
    Плану Турчин како огањ живи,
    плану Турчин и оком погледну,
    па се Турчин гротом насмијао:
    "Душо моја, Страхинова љубо,
    чудно ли те Влашче препануло!
    Од њега си џаса задобила:
    кад т' одведем граду Једренету,
    бан ће ти се и онђе призират!
    Оно није Страхинићу бане,
    већ је оно царев делибаша;
    к мене га је царе оправио,
    јал' је царе, јал' Мемед везире,
    да ме царе зове на предају,
    да ја војску цару не растурам:
    препали се цареви везири
    да им почем сабљу не ударим.
    Но да можеш оком погледати,
    ти се, душо, немој препанути
    кад потегнем моју бритку сабљу,
    те ошинем цар'ва делибашу,
    нека другог већ не шиље к мене",
    Страхинова проговара љуба:
    "Господаре, силан Влах-Алија,
    та л' не видиш? испале ти очи!
    Оно није цареви делија, -
    мој господар Страхинићу бане;
    ја познајем чело како му је,
    и под челом очи обадвије,
    и његова оба мрка брка,
    и под њиме пуљата ђогата,
    и жутога хрта Карамана;
    не шали се главом, господару!"
    Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
    како ли се Туре придрнуло,
    те поскочи на лагане ноге,
    опасује мукадем-појаса,
    а пињале остре за појаса,
    и ту бритку сабљу припасује,
    а све врана коња погледује.
    У то доба бане пристасао.
    Мудар бане, пак је иштетио:
    на јутру му не зва добро јутро,
    нити турски селам називаше,
    но му грдну ријеч проговара:
    "А ту ли си, један копилане,
    копилане, царев хаинине!
    Чије ли си дворе похарао?
    Чије ли си робље поробио?
    чију л' љубиш под чадором љубу?
    Излази ми на мегдан јуначки!"
    Скочи Турчин ка да се придрну,
    једном крочи - до коња докрочи,
    другом крочи - коња појахао,
    притегну му обадва дизђена.
    Ал' не чека Страхинићу бане,
    но на њега ђога нагоњаше,
    ла на њега бојно копље пушти.
    Удари се јунак на јунака.
    Пружи руке силан Влах-Алија,
    у руку му копље уфатио,
    па ти бану ријеч проговара:
    "Копилане, Страхинићу бане,
    а шта ли си, Влашче, премислило?
    Нијес' ово бабе шумадинске,
    да разгониш и да набрекујеш,
    но је ово силан Влах-Алија,
    што с' не боји цара ни везира:
    што ј' у цара војске државине,
    чини ми се сва царева војска
    као мрави по зеленој трави;
    а ти, море, мегдан да дијелиш!"
    То му рече, бојно копље пушти,
    од прве га обранити шћаше;
    бог поможе Страхинићу бану,
    има ђога коња од мегдана:
    како копље на планини звизну,
    соко ђого паде на кољена,
    изнад њега копље прелетило,
    ударило о камен студени,
    натроје се копље саломило:
    до јабуке и до десне руке.
    Док сатрше она копља бојна,
    потегоше перне буздохане.
    Кад удара силан Влах-Алија,
    кад удара Страхинића бана,
    из седла га коњу изгоњаше,
    а на уши ђогу нагоњаше;
    бог поможе Страхинићу бану,
    има ђога коња од мегдана,
    што га данас у Србина нема,
    у Србина, нити у Турчина,
    узмахује и главом и снагом,
    те у седло баца господара.
    Кад удара Страхинићу бане
    мучну алу силна Влах-Алију,
    из седла га маћи не могаше,
    тону вранцу коњу до кољена
    у земљицу ноге све четири.
    Буздохане перне поломише,
    поломише и пера просуше,
    па су бритке сабље повадили -
    да јуначки мегдан подијеле.
    Но да видиш Страхинића бана,
    каку има сабљу о појасу:
    ковала су сабљу два ковача,
    два ковача и три помагача,
    од неђеље опет до неђеље,
    од челика сабљу претопили,
    у острицу сабљу угодили.
    Турчин ману, а дочека бане,
    на сабљу му сабљу дочекао,
    по поли му сабљу пресјекао.
    Виђе бане, па се разрадова,
    љуто сави и отуд и отуд,
    еда би му главу осјекао,
    јал' Турчину руке обранио.
    Удари се јунак на јунака.
    Не да Турчин главу укинути,
    не да своје руке иштетити,
    но се брани с оном половином:
    половину на врат натураше,
    и својега врата заклоњаше,
    и банову сабљу оштрпкује,
    све откида по комат и комат.
    Обадвије-сабље исјекоше,
    до балчака сабље догонише;
    побацише њине одломчине,
    од хитријех коња одскочише,
    за била се грла доватише,
    те се двије але понијеше на Голечу,
    на равној планини.
    Носише се љетни дан до подне,
    док Турчина пјене попануше -
    бијеле се како горски снијег,
    Страхин-бана б'јеле, па крваве:
    искрвави низ прси хаљине,
    искрвави чизме обадвије.
    А кад бану мука досадила,
    тада бане ријеч проговара:
    "Љубо моја, - тебе бог убио! -
    које јаде гледаш на планини?
    Но ти подби један комат сабље,
    удри, љубо, мене, ја Турчина:
    мисли, љубо, кога тебе драго".
    Али Турчин љуто проговара:
    "Душо моја, Страхинова љубо,
    немој мене, но удри Страхина:
    нигда њему мила бити нећеш,
    пријекорна бити довијека,
    кориће те јутром и вечером
    ђе си била са мном под чадором;
    мене бити мила довијека,
    одвешћу те Једренету граду,
    наредићу тридест слушкињица
    нек ти држе скуте и рукаве,
    ранићу те медом и шећером,
    окитити тебе дукатима
    саврх главе до зелене траве:
    удри саде Страхинића бана!"
    Женску страну ласно преварити:
    лако скочи ка да се помами,
    она нађе један комат сабље,
    зави комат у везени јаглук
    да јој билу руку не обрани,
    па облеће и отуд и отуд,
    чува главу Турчин-Влах-Алије,
    а ошину господара свога,
    господара Страхинића бана,
    поврх главе по чекрк-челенци
    и по њег'ву бијелу кауку;
    пресјече му златали-челенку,
    и пресјече бијела каука,
    мало рани главу на јунаку:
    поли крвца низ јуначко лице,
    шћаше залит очи обадвије.
    Препаде се Страхинићу бане
    ђе погибе лудо и безумно,
    а нешто се бане домислио,
    викну бане из бијела грла
    некакога хрта Карамана,
    што је хрче на лов научио;
    викну бане и опет привикну,
    скочи хрче и одмах дотрча,
    те банову љубу доватило.
    Ал' је женска страна страшивица,
    страшивица свака од пашчади,
    баци комат у зелену траву,
    љуто врисну, далеко се чује,
    жута хрта за уши подбила,
    те се с њиме коље низ планину,
    а Турчину очи испадоше,
    колико му нешто жао бјеше,
    те он гледа што се чини с њоме.
    Али бану друга снага дође,
    друга снага и срце јуначко,
    те оману тамо и овамо,
    док Турчина с ногу укинуо.
    Колико се бане уострио,
    он не тражи ништа од оружа,
    но му грлом бане запињаше,
    а под грлом зубом доваташе:
    закла њега како вуче јагње.
    Скочи бане па из грла викну,
    те набрекну оног хрта жута,
    доке своју курталиса љубу.
    Запе љуба бјежат низ планину,
    она шћаше бјежат у Турака;
    не даде јој Страхинићу бане,
    за десну је руку ухитио,
    приведе је к пуљату ђогату,
    па се ђогу фати на рамена,
    тури љубу за се на ђогина,
    па побјеже бане упријеко,
    упријеко, али попријеко.
    Отклони се од те силе турске,
    те долази у равна Крушевца,
    у Крушевац, у тазбину своју.
    Виђе њега старац Југ Богдане,
    а срете га девет милих шура;
    руке шире, у лица се љубе,
    за лако се упиташе здравље;
    а кад виђе стари Југ Богдане
    обрањена зета и челенку,
    просу сузе низ господско лице:
    "Весела ти наша царевина!
    Међер има у цара Турака,
    међер има силнијех јунака,
    који зета обранише мога,
    кога данас у далеко нема".
    Шуреви се њему препадоше.
    Проговара Страхинићу бане:
    "Немој ми се, тасте, раскарити,
    ни ви, моје шуре, препанути;
    у цара се не нађе јунака
    да дохака мене и обрани.
    Да ви кажем ко ме обранио,
    од кога сам ране допануо:
    кад дијелих мегдан са Турчином,
    о мој тасте, стари Југ-Богдане,
    онда мене љуба обранила,
    љуба моја, мила шћера твоја, -
    не шће мене, поможе Турчину".
    Плану Јуже како огањ живи,
    викну Јуже ђеце деветоро:
    "Повадите ноже деветоре,
    на комате кују искидајте!"
    Силна ђеца баба послушаше,
    те на своју сестру кидисаше,
    ал' је не да Страхинићу бане,
    шуревима ријеч говораше:
    "Шуре моје, девет Југовића,
    што се, браћо, данас обрукасте!
    На кога сте ноже потргнули?
    Кад сте, браћо, ви-таки јунаци,
    камо ножи, камо ваше сабље,
    те не бисте са мном на Косову,
    да чините с Турцима јунаштво,
    десите се мене у невољи?
    Не дам вашу сестру похарчити, -
    без вас бих је могао стопити,
    ал' ћу стопит сву тазбину моју,
    немам с киме ладно пити вино;
    но сам љуби мојој поклонио".
    Помало је такијех јунака
    ка што бјеше Страхинићу бане.

    Клетва кнежева

    (Одломак)

    Цар Мурате у Косово паде;
    како паде, ситну књигу пише,
    те је шаље ка Крушевцу граду,
    на кољено српском кнез-Лазару:
    "Ој Лазаре, од Србије главо,
    нит'је било, нити може бити:
    једна земља, а два господара;
    једна раја, два харача даје.
    Царовати оба не можемо,
    већ ми пошљи кључе и хараче,
    златне кључе од свијех градова
    и хараче од седам година;
    ако ли ми то послати нећеш,
    а ти хајде у поље Косово -
    да сабљама земљу дијелимо".
    Кад Лазару ситна књига дође,
    књигу гледа, грозне сузе рони...
    Да је коме послушати било
    како љуто кнеже проклињаше:
    "Ко не дође на бој на Косово -
    од руке му ништа не родило:
    ни у пољу бјелица пшеница,
    ни у брду винова лозица!"

    Цар Лазар и царица Милица

    Цар Лазаре сједе за вечеру,
    покрај њега царица Милица;
    вели њему царица Милица:
    "Цар-Лазаре, српска круно златна,
    ти полазиш сјутра у Косово,
    с собом|Водиш слуге и војводе,
    а код двора никог не остављаш,
    царе Лазо, од мушкијех глава,
    да ти може књигу однијети
    у Косово и натраг вратити;
    одводиш ми девет миле браће,
    девет браће, девет Југовића:
    остави ми брата бар једнога,
    једног брата сестри од заклетве".
    Њој говори српски кнез Лазаре:
    "Госпо моја, царице Милице,
    кога би ти брата највољела
    да т* оставим у бијелу двору?"
    "Остави ми Бошка Југовића."
    Тада рече српски кнез Лазаре:
    "Госпо моја, царице Милице,
    када сјутра бијел дан осване,
    дан осване и огране сунце,
    и врата се отворе на граду,
    ти ишетај граду на капију;
    туд ће проћи војска на алаје:
    све коњици под бојним копљима,
    пред њима је Бошко Југовићу,
    и он носи крсташа барјака;
    кажи њему од мене благосов:
    нек да барјак коме њему драго,
    па нек с тобом код двора остане".
    Кад ујутру јутро освануло
    и градска се отворише врата,
    тад ишета царица Милица;
    она стаде граду код капије,
    ал' ето ти војске на алаје:
    све коњици под бојним копљима;
    пред њима је Бошко Југовићу
    на алату, вас у чистом злату;
    крсташ га је барјак поклопио,
    побратиме, до коња алата;
    на барјаку од злата јабука,
    из јабуке од злата крстови,
    од крстова златне ките висе,
    те куцкају Бошка по плећима.
    Примаче се царица Милица,
    ла увати за узду алата,
    руке склопи брату око врата,
    пак му поче тихо говорити:
    "О мој брате, Бошко Југовићу,
    цар је тебе мене поклопио,
    да не идеш на бој на Косово,
    и тебе је благосов казао:
    да даш барјак коме тебе драго,
    да останеш са мном у Крушевцу,
    да имадем брата од заклетве".
    Ал' говори Бошко Југовићу:
    "Иди, сестро, на бијелу кулу;
    а ја ти се не бих повратио,
    ни из руке крсташ барјак дао,
    да ми царе поклони Крушевац;
    да ми рече дружина остала:
    гле страшивца Бошка Југовића!
    Он не смједе поћи у Косово
    за крст часни крвцу прољевати
    и за своју вјеру умријети".
    Пак поћера коња на капију.
    Ал' ето ти старог Југ-Богдана
    и за њиме седам Југовића;
    све је седам устављала редом,
    ал' ниједан ни гледати неће.
    Мало време затим постајало,
    ал' ето ти Југовић-Војина,
    и он води цареве једеке,
    покривене са сувијем златом.
    Она под њим увати кулаша,
    и склопи му руке око врата,
    ла и њему стаде говорити:
    "О мој брате, Југовић-Војине,
    цар је тебе мене поклонио,
    и тебе је благосов казао:
    да даш једек' коме тебе драго,
    да останеш са мном у Крушевцу,
    да имадем брата од заклетве".
    Вели њојзи Југовић Војине:
    "Иди, сестро, на бијелу кулу;
    не бих ти се јунак повратио,
    ни цареве једеке пустио,
    да бих знао да бих погинуо!
    Идем, сејо, у Косово равно
    за крст часни крвцу прољевати
    н за вјеру с браћом умријети".
    Пак проћера коња на капију.
    Кад то виђе царица Милица,
    она паде на камен студени,
    она паде, пак се обезнани.
    Ал' ето ти славнога Лазара:
    када виђе госпођу Милицу,
    уд'рише му сузе низ образе;
    он с' обзире здесна налијево,
    те дозивље слугу Голубана:
    "Голубане, моја вјерна слуго,
    ти одјаши од коња лабуда,
    узми госпу на бијеле руке,
    пак је носи на танану кулу;
    од мене ти богом просто било,
    немој ићи на бој на Косово,
    већ остани у бијелу двору".
    Кад то зачу слуга Голубане,
    проли сузе низ бијело лице,
    па одсједе од коња лабуда,
    узе госпу на бијеле руке,
    однесе је на танану кулу;
    ал' свом срцу одољет не може
    да не иде на бој на Косово,
    већ се врати до коња лабуда,
    посједе га, оде у Косово.

    Кнежева вечера

    Славу слави српски кнез Лазаре
    у Крушевцу, мјесту скровитоме.
    Сву господу за софру сједао,
    сву господу и господичиће:
    с десне стране старог Југ-Богдана,
    и до њега девет Југовића;
    а с лијеве Вука Бранковића,
    и осталу сву господу редом;
    у заставу војводу Милоша,
    и до њега дв'је српске војводе:
    једно ми је Косанчић Иване,
    а друго је Топлица Милане.
    Цар узима златан пехар вина,
    па говори свој господи српској:
    "Коме ћ' ову чашу наздравити?
    Ако ћу је напит по старјештву,
    напићу је старом Југ-Богдану;
    ако ћу је напит по госпоству,
    напићу је Вуку Бранковићу;
    ако ћу је напит по милости,
    напићу је мојим девет шура,
    девет шура, девет Југовића;
    ако ћу је напит по љепоти,
    напићу је Косанчић-Ивану;
    ако ћу је напит по висини,
    напићу је Топлици Милану;
    ако ћу је напит по јунаштву,
    напићу је војводи Милошу.
    Та ником је другом напит нећу,
    већ у здравље Милош-Обилића!
    Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
    Прва вјеро, потоња невјеро!
    Сјутра ћеш ме издат на Косову,
    и одбјећи турском цар-Мурату!
    Здрав ми буди, и здравицу попиј,
    вино попиј, а на част ти пехар!"
    Скочи Милош на ноге лагане,
    пак се клања до земљице црне:
    "Вала тебе, славни кнез-Лазаре!
    Вала тебе на твојој здравици,
    на здравици и на дару твоме,
    ал' не вала на такој бесједи!
    Јер, тако ме вјера не убила,
    ја невјера никад био нисам,
    нит' сам био, нити ћу кад бити,
    него сјутра мислим у Косову
    за ришћанску вјеру погинути!
    Невјера ти сједи уз кољено,
    испод скута пије ладно вино:
    а проклети Вуче Бранковићу!
    Сјутра јесте лијеп Видов данак,
    виђећемо у пољу Косову
    ко је вјера, ко ли је невјера!
    А тако ми бога великога,
    ја ћу отић сјутра у Косово,
    и заклаћу турског цар-Мурата,
    и стаћу му ногом под гр'оце!
    Ако ли ми бог и срећа даде
    те се здраво у Крушевац вратим,
    уватићу Вука Бранковића,
    везаћу га уз то бојно копље -
    као жена куђељ' уз преслицу,
    носићу га у поље Косово!"

    Косанчић Иван уходи Турке

    (одломак)

    "Побратиме, Косанчић-Иване,
    јеси л' турску уводио војску?
    Је ли млого војске у Турака?
    Можемо ли с Турци бојак бити?
    Можемо ли Турке придобити?"
    Вели њему Косанчић Иване:
    "О мој брате, Милош-Обилићу,
    ја сам турску војску уводио,
    јесте силна војска у Турака:'
    сви ми да се у со прометнемо,
    не би Турком ручка осолили!
    Ево пуно петнаест данака
    ја све ходах по турској ордији,
    и не нађох краја ни хесапа:
    од Мрамора до сува Јавора,
    од Јавора, побро, до Сазлије,
    до Сазлије на Ћемер-ћуприје,
    од ћуприје до града Звечана,
    од Звечана, побро, до Чечана,
    од Чечана врху до планине, -
    све је турска војска притиснула:
    коњ до коња, јунак до јунака,
    бојна копља као чарна гора,
    све барјаци као и облаци,
    а чадори као и сњегови;
    да из неба плаха киша падне,
    ниђе не би на земљицу пала,
    већ на добре коње и јунаке.
    Мурат пао на Мазгит на поље,
    уватио и Лаб и Ситницу".
    Још га пита Милош Обилићу:
    "Ја Иване, мио побратиме,
    ђе је чадор силног цар-Мурата?
    Ја сам ти се кнезу затекао
    да закољем турског цар-Мурата,
    да му станем ногом под гр'оце".
    Ал' говори Косанчић Иване:
    "Да луд ти си, мио побратиме!
    Бе је чадор силног цар-Мурата,
    усред турског силна таобора,
    да ти имаш крила соколова,
    пак да паднеш из неба ведрога,
    перје меса не би изнијело".
    Тада Милош заклиње Ивана:
    "О Иване, да мој мили брате,
    нерођени као и рођени!
    Немој тако кнезу казивати,
    јер ће нам се кнеже забринути,
    и сва ће'се војска поплашити,
    већ овако нашем кнезу кажи:
    има доста војске у Турака,.
    ал' с' можемо с њима ударити,
    и ласно их придобит можемо;
    јера није војска од мејдана,
    већ све старе хоџе и хаџије,
    занатлије и младе ћарџије,
    који боја ни виђели нису,
    истом пошли да се љебом ране;
    а и што је војске у Турака,
    војска им се јесте побољела
    од болести тешке срдобоље,
    а добри се коњи побољели
    од болести коњске сакагије"-.

    Пропаст царства српскога

    Полетио соко тица сива
    од светиње - од Јерусалима,
    и он носи тицу ластавицу.
    То не био соко тица сива,
    веће био светитељ Илија;

    он не носи тице ластавице,
    веће књигу од Богородице, -
    однесе је цару на Косово,
    спушта књигу цару на колено,
    сама књига цару беседила:
    "Царе Лазо, честито колено,
    коме ћеш се приволети царству?
    Или волиш царству небескоме?
    Или волиш царству земаљскоме?
    Ако волиш царству земаљскоме,
    седлај коње, притежи колане!
    Витезови, сабље припасујте,
    па у Турке јуриш учините:
    сва ће турска изгинути војска!
    Ако л' волиш царству небескоме,
    а ти сакрој на Косову цркву,
    не води јој темељ од мермера,
    већ од чисте свиле и скерлета,
    па причести и нареди војску:
    сва ће твоја изгинути војска,
    ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!"
    А кад царе саслушао речи,
    мисли царе мисли свакојаке:
    "Мили боже, што ћу и како ћу?
    Коме ћу се приволети царству?
    Да или ћу царству небескоме?
    Да или ћу царству земаљскоме?
    Ако ћу се приволети царству,
    приволети царству земаљскоме,
    земаљско је замалено царство,
    а небеско увек и довека".
    Цар воледе царству небескоме
    а неголи царству земаљскоме,
    па сакроји на Косову цркву, -
    не води јој темељ од мермера,
    већ од чисте свиле и скерлета,
    па дозива српског патријара
    и дванаест велики владика,
    те причести и нареди војску.
    Истом кнеже наредио војску,
    на Косово ударише Турци.
    Маче војску Богдан Јуже стари
    с девет сина, девет Југовића,
    како девет сиви соколова:
    у сваког је девет иљад' војске,
    а у Југа дванаест иљада,
    па се бише и секоше с Турци,
    седам паша бише и убише;
    кад осмога бити започеше,
    ал' погибе Богдан Јуже стари,
    и изгибе девет Југовића,
    како девет сиви соколова,
    и њиова сва изгибе војска.
    Макош' војску три Мрњавчевића:
    бан Угљеша и војвода Гојко
    и са њима Вукашине краље:
    у свакога триест иљад' војске,
    па се бише и секоше с Турци,
    осам паша бише и убише;
    деветога бити започеше,
    погибоше два Мрњавчевића,
    бан Угљеша и војвода Гојко,
    Вукашин је грдни рана допо,
    њега Турци с коњма прегазише,
    и њиова сва изгибе војска.
    Маче војску ерцеже Степане:
    у ерцега млога силна војска,
    млога војска, шездесет иљада,
    те се бише и секоше с Турци,
    девет паша бише и убише;
    десетога бити започеше,
    ал' погибе ерцеже Степане,
    и његова сва изгибе војска.
    Маче војску српски кнез Лазаре:
    у Лазе је силни Србаљ био,
    седамдесет и седам иљада,
    па разгоне по Косову Турке,
    не даду се ни гледати Турком,
    да камоли бојак бити с Турци!
    Тад би Лаза надвладао Турке, -
    бог убио Вука Бранковића,
    он издаде таста на Косову!
    Тада Лазу надвладаше Турци,
    и погибе српски кнез Лазаре,
    и његова сва изгибе војска,
    седамдесет и седам иљада!
    Све је свето и честито било,
    и миломе богу приступачно.

    Три добра јунака

    "Који оно добар јунак бјеше
    што једанпут бритком сабљом мане,
    бритком сабљом и десницом руком,
    пак двадесет одсијече глава?"
    "Оно јесте Бановић Страхиња."
    "Који оно добар јунак бјеше
    што два и два на копље набија,
    преко себе у Ситницу тура?"
    "Оно јесте Срђа Злопоглеђа."
    "Који оно добар јунак бјеше
    на алату коњу великоме,
    са крсташем у руци барјаком,
    што сагони Турке у буљуке
    и нагони на воду Ситницу?"
    "Оно јесте Бошко Југовићу."

    Мусић Стеван

    Вино пије Мусићу Стеване
    у Мајдану чисто сребрноме,
    у свом красном двору господскоме;
    вино служи Ваистина слуга.
    Кад се ладна поднапише вина,
    ал' беседи Мусићу Стеване:
    "Ваистино, моје чедо драго,
    ја ћу лећи санак боравити,
    ти вечерај, па се напиј вина,
    па пошетај пред господског двора
    па погледај чистом ведром небу:
    је ли јасан месец на заоду,
    је л' Даница на истоку звезда;
    је ли нама путовати време
    на Косово, лепо поље равно,
    на рочиште честитоме кнезу.
    Јер знадеш ли, моје чедо драго,
    кад оно смо на заклетви били,
    како нас је заклињао кнеже,
    заклињао, проклињао љуто:
    "Ко је Србин и српскога рода,
    и од српске крви и колена,
    а не дошо на бој на Косово,
    не имао од срца порода,
    ни мушкога ни девојачкога!
    Од руке му ништа не родило:
    рујно вино ни шеница бела!
    Рђом капо док му је колена!"
    Леже Стева у меке душеке,
    повечера Ваистина слуга,
    повечера и напи се вина,
    па ишета пред господског двора
    и погледа чистом ведром небу:
    јесте јасан месец на заоду,
    јест Даница на истоку звезда;
    јесте њима путовати време
    на Косово, лепо поље равно,
    на рочиште честитоме кнезу;
    ла се шеће коњма у ахаре,
    па изведе два коња витеза,
    оседла и и оправи лепо,
    једног себи, другог господару;
    па се шеће у господске дворе,
    и изнесе крстат свилен барјак,
    на коме је дванаест крстова,
    сви дванаест од чистога злата,
    и икона светога Јована,
    крсно име Мусића Стевана;
    прислони га уз господског двора,
    ла се шеће горе на чардаке,
    да пробуди господара свога.
    Кад је био чардаку на врати,
    коб га коби Стеванова љуба,
    загрли га, па га и пољуби:
    "Богом брате, Ваистино слуго,
    вишњим богом и светим Јованом!
    Досад си ми верна слуга био,
    одјако си богом побратиме,
    немој будит господара мога;
    јер сам, јадна, зао санак вид'ла:
    гди полети јато голубова,
    и пред њима два сокола сива,
    испред нашег двора господскога;
    одлетише на Косово равно
    и падоше међ' Муратов табор, -
    гди падоше, већ се не дигоше.
    То, је браћо, ваше зламеније,
    бојати се да не изгинете".
    Ал' беседи Ваистина слуга:
    "Драга секо, Стеванова љубо,
    нећу, секо, невере чинити
    господару и моме и твоме;
    јер ти ниси на заклетви била,
    како нас је заклињао кнеже,
    заклињао, проклињао љуто:
    "Ко је Србин и српскога рода,
    и од српске крви и колена,
    а не дошо на бој на Косово,
    од руке му ништа не родило:
    рујно вино ни шеница бела!
    Не имао пољског берићета,
    ни у дому од срца порода!
    Рђом капо док му је колена!"
    Па ја не смем невере чинити
    господару и моме и твоме".
    Већ ушета у чардаке горње,
    па пробуди господара свога:.
    "Устаните, драги господару,
    јесте нама путовати време".
    Уста Стева на ноге јуначке,
    и умива своје лице бело,
    и облачи господско одело,
    па припаса сабљу оковану,
    па узима кондир вина рујна,
    те напија красну славу божју,
    сретна пута и крста часнога,
    у свом двору, за столом својијем;
    војводи је то и пре и после.
    Па ишета пред господске дворе:
    уседоше два коња витеза,
    разавише крстате барјаке;
    ударише бубњи и свирале,
    дигоше се богом путовати.
    Бела и је зора забелила
    на Косову, красном пољу равном.
    Сусрете и Косовка девојка.
    У руку јој два кондира златна,
    оба златна, ал' обадва празна;
    под пазуом клобук свиле беле;
    за клобуком бела кита перја:
    у дну перје сребром заливено,
    а по среди златом преплетено,
    и по вр'у бисером кићено.
    Ал' беседи Мусићу Стеване:
    "Божја помоћ, моја секо драга!
    Гди си, душо, на ограшју била?
    Откуда ти клобук свиле беле?
    Дај ми, секо, клобук свиле беле,
    да га познам кога је војводе;
    а тако ми сретна пута мога,
    невере ти учинити нећу!"
    Ал' беседи Косовка девојка:
    "Здраво да си, кнежева војводо!
    Нисам нигди на ограшју била;
    рано ме је пробудила мајка, -
    ми ранимо те воду грабимо:
    кад ја дођо на воду Ситницу,
    ал' Ситница мутна и поводна,
    носи, брате, коње и јунаке,
    турске капе и бијеле чалме,
    красне српске бијеле клобуке;
    овај клобук близу краја беше,
    ја загази у воду Ситницу
    и увати клобук свиле беле:
    брата имам од мене млађега,
    носим клобук брату рођеноме, -
    ја сам млада, мило ми је перје".
    Клобук даде кнежевој војводи.
    Чим га виде Мусићу Стеване,
    чим га виде, тим га и познаде;
    просу сузе низ господско лице,
    удари се по колену руком,
    чисти скерлет на колену пуче,
    златна копча на десном рукаву:
    "Тешко мени и до бога мога!
    На мени је останула клетва
    од мојега честитога кнеза!"
    Клобук даде Косовки девојки,
    па се маши у џепове руком,
    те јој даде три дуката жута:
    "Нај ти, секо, Косовка девојко,
    а ја идем на бој на Косово
    у пресвето име Исусово.
    Ако бог да те се натраг вратим,
    лепшим ћу те даривати даром;
    ако л', секо, ја погибо амо,
    помени ме по пешкешу моме".
    Ударише коње мамузама,
    па Ситницу воду пребродише,
    ударише у цареви табор.
    Како дође Мусићу Стеване,
    три је паше био и убио.
    Кад започе бити четвртога,
    ту погибе Мусићу Стеване,
    и са њиме Ваистина слуга,
    и војске му дванаест иљада.
    И ту нам је и кнез погинуо.
    Ту су Србљи изгубили царство
    честитога цара земаљскога.

    Царица Милица и Владета војвода

    Пошетала царица Милица
    испод града бијела Крушевца;
    с коме шећу двије миле кћери:
    Вукосава и лијепа Мара.
    К њима језди Владета војвода
    на дорату, на коњу доброме;
    Владета је коња ознојио
    и у б'јелу пјену обукао.
    Пита њега царица Милица:
    "Ој, бога ти, кнежева војводо,
    што си тако коња ознојио?
    Не идеш ли са поља Косова?
    Не виђе'ли честитога кнеза,
    господара и мога и твога?"
    Ал' бесједи Владета војвода:
    "Ој, бога ми, царице Милице,
    та ја идем са поља Косова,
    ал' не виђех честитога кнеза,
    већ ја виђех кнежева зеленка,
    ћерају га по Косову Турци,
    а кнез мислим да је погинуо".
    Кад то зачу царица Милица,
    проли сузе низ бијело лице,
    пак још пита Владету војводу:
    "Још ми кажи, кнежева војводо,
    кад си био на Косову равну,
    не виђе ли девет Југовића
    и десетог старог Југ-Богдана?"
    Ал' бесједи Владета војвода:
    "Та ја прођох кроз Косово равно,
    и ја виђех девет Југовића
    и десетог старог Југ-Богдана:
    они бјеху у пола Косова,
    крваве им руке до рамена
    и зелени мачи до балчака,
    али су им малаксале руке
    сијекући по Косову Турке".
    Још му рече царица Милица:
    "Стан', почекај, кнежева војводо!
    Не виђе ли још два зета моја:
    Бранковића, Милош-Обилића?"
    Ал' бесједи Владета војвода:
    "Та ја прођох кроз Косово равно,
    и ја виђех Милош-Обилића:
    он стајаше у пољу Косову,
    на бојно се копље наслонио,
    бојно му се копље преломило,
    пак на њега Турци навалише,
    досад мислим да је погинуо;
    ал' не виђех Вука Бранковића,
    не виђех га, не вид'ло га сунце!
    Он издаде честитога кнеза,
    господара и мога и твога".

    Слуга Милутин

    Долећеше два врана гаврана
    од Косова поља широкога,
    и падоше на бијелу кулу,
    баш на кулу славнога Лазара;
    један гракће, друга проговара:
    "Да л' је кула славног кнез-Лазара?
    Ил' у кули нигђе никог нема?"
    То из куле нитко не чујаше,
    већ то чула царица Милица,
    па излази пред бијелу кулу;
    она пита два врана гаврана:
    "Ој, бога вам, два врана гаврана,
    откуда сте јутрос полећели?
    Нијесте ли од поља Косова?
    Виђесте ли двије силне војске?
    Јесу ли се војске удариле?
    Чија ли је војска задобила?"
    Ал' говоре два врана гаврана:
    "Ој, бога нам, царице Милице,
    ми смо јутрос од Косова равна,
    виђели смо двије силне војске;
    војске су се јуче удариле,
    обадва су цара погинула;
    од Турака нешто и остало,
    а од Срба и што је остало,
    све рањено и искрвављено".
    Истом они тако бесјеђаху,
    ал' ето ти слуге Милутина,
    носи десну у лијевој руку,
    на њему је рана седамнаест,
    вас му коњиц у крв огрезнуо;
    вели њему госпођа Милица:
    "Што је, болан, слуго Милутине?
    Зар издаде цара на Косову?"
    Ал' говори слуга Милутине:
    "Скин' ме, госпо, са коња витеза,
    умиј мене студеном водицом,
    и залиј ме црвенијем вином;
    тешке су ме ране освојиле".
    Скиде њега госпођа Милица,
    и уми га студеном водицом.
    и зали га црвенијем вином.
    Кад се слуга мало повратио,
    пита њега госпођа Милица:
    "Што би, слуго, у пољу Косову?
    Ђе погибе славни кнеже Лазо?
    Ђе погибе стари Југ Богдане?
    Ђе погибе девет Југовића?
    Ђе погибе Милош војевода?
    Ђе погибе Вуче Бранковићу?
    Ђе погибе Бановић Страхиња?"
    Тада слуга поче казивати:
    "Сви осташе, госпо, у Косову.
    Бе погибе славни кнез Лазаре,
    ту су млога копља изломљена,
    изломљена и турска и српска,
    али више српска него турска,
    бранећ, госпо, свога господара,
    господара, славног кнез-Лазара.
    А Југ ти је, госпо, погинуо
    у почетку, у боју првоме.
    Погибе ти осам Југовића,
    ђе брат брата издати не шћеде -
    докле гође један тецијаше;
    још остаде Бошко Југовићу,
    крсташ му се по Косову вија,
    још разгони Турке на буљуке,
    као соко тице голубове.
    Бе огрезну крвца до кољена,
    ту погибе Бановић Страхиња.
    Милош ти је, госпо, погинуо
    код Ситнице, код воде студене,
    ћено млога Турци изгинули:
    Милош згуби турског цар-Мурата
    и Турака дванаест хиљада;
    бог да прости ко га је родио'
    Он остави спомен роду српском,
    да се прича и приповиједа
    док је људи и док је Косова.
    А што питаш за проклетог Вука,
    проклет био и ко га родио!
    Проклето му племе и кољено!
    Он издаде цара на Косову
    и одведе дванаест хиљада,
    госпо моја, љутог оклопника".

    Смрт Милоша Драгиловића (Обилића)

    Л'јепу шету пошетала Милица Лазаровица,
    љуби Лазарова,
    и она ми шеташе, вишњега бога мољаше:
    "Ти ме, боже, донеси на сваке на невољне
    среће, боже,
    ма ме немој дон'јети на јунака израњена,
    ер су мени, Милици, љуте ране додијале,
    љуби Лазаровој".
    И овако шеташе, вишњега бога мољаше;
    срећа ти је донесе на један језер црне крви,
    љуби Лазарову.
    У језеру находи гиздава господичића
    љуби Лазарова.
    Ал' га иде Милица тврдом клетвом заклињати:
    "А тако од рана, разбојниче, оздравити,
    кадно ми си, делијо, исред поља од Косова,
    знаш ли мени штогоди за л' јепу господу,
    разбојниче добар?"
    Али рањен јуначе госпођи одговараше,
    љуби Лазаровој:
    "Коју ми си господу у Косово отправила?"
    "И ово сам отправила Лазара господара,
    туђинине један, и ово сам отправила и Милоша зета мога."
    Али рањен јуначе Милици одговараше,
    љуби Лазаровој:
    "А давори, давори, Милице Лазаровице,
    кога си отправила, веће нећеш причекати,
    пунице моја!
    А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића?
    Не познаш ли, Милице, л'јепо лице, Милице,
    кад му лице с'јеваше како цв'јеће мјенделово,
    а сад му је од рана и болести потамњело,
    а пунице моја?
    Ово ти сам утеко са Косова рањен поља.
    Ма те л'јепо ја молим, как' оно пуницу моју,
    да ми руке ти метнеш у свилене шпаге моје, -
    хоћ ми наћи у шпагу л'јепу од свиле махраму,
    у махрами, госпође, стотину златн'јех дуката,
    ку је везла махраму јединица ћерца твоја;
    дукате ми понеси ти милосној ћери својој,
    од мене је поздрави, од тебе јој драго реци,
    мојој вјереници:
    Л'јепо те поздравља Милошу Драгиловићу,
    и л'јепо те поздрављам Милошу Драгиловићу,
    моја вјеренице;
    послах ти напокоње поздраве и рогатију
    (и још ми јој понеси мој пус' клобук камилови,
    који је млада дјевојка својом руком накитила), и још тебе ја молим како драгу вјереницу:
    ти ми имаш у двору пуста коња великога,
    храни ми ха у двору, дјевојко, осам дана,
    вјеренице,
    а кад ми се изврши, дјевојко, осми данак,
    ти ми пусти коњица л'јепом зеленом планином,
    и њега ми ти покри' чистом свилом до копита, -
    ко пјешице узиде нека се на коња врже,
    и нека бога моли за душу за Милошеву".
    Још хтијаше Милошу с пуницом говорити,
    Драгиловић јунак,
    а ончас се бјеше с душоме раздијелио;
    а она се вратила к своме двору бијелому,
    љуби Лазарова.
    Тужне гласе донесе јединици ћерци својој.
    Кад је млада дјевојка своју мајку разумјела,
    пуста коња хранила на пуно на осам данак';
    коња бјеше пустила планиноме зеленоме,
    и још га покрила чистом свилом до копита.

    Косовка девојка

    Уранила Косовка девојка,
    уранила рано у недељу,
    у недељу прије јарка сунца;
    засукала бијеле рукаве,
    засукала до бели лаката,
    на плећима носи леба бела,.
    у рукама два кондира златна:
    у једноме лађане водице,
    у другоме руменога вина.
    Она иде на Косово равно,
    па се шеће по разбоју млада,
    по разбоју честитога кнеза,
    те преврће по крви јунаке.
    Ког јунака у животу нађе,
    умива га лађаном водицом,
    причешћује вином црвенијем
    и залаже лебом бијелијем.
    Намера је намерила била
    на јунака Орловића Павла,
    на кнежева млада барјактара.
    И њега је нашла у животу.
    Десна му је рука осечена
    и лијева нога до колена,
    вита су му ребра изломљена,
    виде му се џигерице беле.
    Измиче га из те млоге крвце,
    умива га лађаном водицом,
    причешћује вином црвенијем
    и залаже лебом бијелијем.
    Кад јунаку срце заиграло,
    проговара Орловићу Павле:
    "Сестро драга, Косовко девојко,
    која ти је голема невоља,
    те преврћеш по крви јунаке?
    Кога тражиш по разбоју млада:
    или брата, или братучеда,
    ал' по греку стара родитеља?"
    Проговара Косовка девојка:
    "Драги брато, делијо незнана,
    ја од рода никога не тражим:
    нити брата, нити братучеда,
    ни по греку стара родитеља.
    Мож ли знати, делијо незнана,
    кад кнез Лаза причешћива војску
    код прекрасне Самодреже цркве
    три недеље тридест калуђера?
    Сва се српска причестила војска,
    најпослије три војводе бојне:
    једно јесте Милошу војвода,
    а друго је Косанчић Иване,
    а треће је Топлица Милане.
    Ја се онде деси на вратима
    кад се шета војвода Милошу:
    красан јунак на овоме свету,
    сабља му се по калдрми вуче,
    свилен калпак, оковано перје,
    на јунаку коласта аздија,
    око врата свилена марама;
    обазре се и погледа на ме,
    с себе скиде коласту аздију,
    с себе скиде, па је мени даде:
    "На, девојко коласту аздију,
    по чему ћеш мене споменути,
    по аздији, по имену моме:
    ево т' идем погинути, душо,
    у табору честитога кнеза;
    моли бога, драга душо моја,
    да ти с' здраво из табора вратим,
    а и тебе добра срећа нађе,
    узећу те за Милана мога,
    за Милана, богом побратима,
    кој' је мене богом побратио,
    вишњим богом и светим Јованом;
    ја ћу теби кум венчани бити".
    За њим иде Косанчић Иване:
    красан јунак на овоме свету,
    сабља му се по калдрми вуче,
    свилен калпак, оковано перје,
    на јунаку коласта аздија,
    око врата свилена марама,
    на руци му; бурма позлаћена;
    обазре се и погледа на ме,
    с руке скиде бурму позлаћену,
    с руке скиде, па је мени даде:
    "На, девојко, бурму позлаћену,
    по чему ћеш мене споменути,
    а по бурми, по имену моме:
    ево т' идем погинути, душо,
    у табору честитога кнеза;
    моли бога, моја душо драга,
    да ти с' здраво из табора вратим,
    а и тебе добра срећа нађе,
    узећу те за Милана мога,
    за Милана, богом побратима,
    кој' Је мене богом побратио,
    вишњим богом и светим Јованом;
    ја ћу теби ручни девер бити".
    За њим иде Топлица Милане:
    красан јунак на овоме свету,
    сабља му се по калдрми вуче,
    свилен калпак, оковано перје,
    на јунаку коласта аздија,
    око врата свилена марама,
    на руци му копрена од злата;
    обазре се и погледа да ме,
    с руке скиде копрену од злата,
    с руке скиде, па је мени даде:
    "На, девојко, копрену од злата,
    по чему ћеш мене споменути,
    по копрени, по имену моме:
    ево т идем погинути, душо,
    у табору честитога кнеза;
    моли бога, моја душо драга,
    да ти с' здраво из табора вратим,
    тебе, душо, добра срећа нађе:
    узећу те за верну љубовцу".
    И одоше три војводе бојне:
    њи ја данас по разбоју тражим".
    Ал' бесједи Орловићу Павле:
    "Сестро драга, Косовко девојко,
    видиш, душо, она копља бојна,
    понајвиша а и понајгушћа?
    Онде ј' пала крвца од јунака
    та доброме коњу до стремена,
    до стремена и до узенђије,
    а јунаку до.
    свилена паса, -
    онде су ти сва три погинула!
    Већ ти иди двору бијеломе,
    не крвави скута и рукава".
    Кад девојка саслушала речи,
    проли сузе низ бијело лице,
    она оде свом бијелу двору
    кукајући из бијела грла:
    "Јао, јадна, уде ти сам среће!
    Да се, јадна, за зелен бор ватим,
    и он би се зелен осушио!"

    Смрт мајке Југовића

    Мили боже, чуда великога!
    Кад се слеже на Косово војска,
    у тој војсци девет Југовића
    и десети стар Јуже Богдане;
    бога моли Југовића мајка:
    да јој бог да очи соколове и бијела.
    крила лабудова,
    да одлети над Косово равно,
    и да види девет Југовића
    и десетог стар-Југа Богдана.
    Што молила, бога домолила;
    бог јој дао очи соколове
    и бијела, крила лабудова,
    она лети над Косово равно;
    мртви нађе девет Југовића
    и десетог стар-Југа Богдана,
    и више њи девет бојни копља,
    на копљима девет соколова,
    око копља девет добри коња,
    а поред њи девет љути лава.
    Тад завришта девет добри коња,
    и залаја девет љути лава,
    и закликта девет соколова;
    и ту мајка тврда срца била,
    да од срца сузе не пустила,
    већ узима девет добри коња,
    и узима девет љути лава,
    и узима девет соколова,
    пак се врати двору бијеломе.
    Далеко је снае угледале,
    мало ближе пред њу ишетале:
    закукало девет удовица,
    заплакало девет сиротица,
    завриштало девет добри коња,
    залајало девет љути лава,
    закликтало девет соколова;
    и ту мајка тврда срца била,
    да од срца сузе не пустила.
    Кад је било ноћи у поноћи,
    ал' завришта Дамјанов зеленко,
    пита мајка Дамјанове љубе:
    "Снао моја, љубо Дамјанова,
    што нам вришти Дамјанов зеленко?
    Ал' је гладан шенице бјелице,
    али жедан воде са Звечана?"
    Проговара љуба Дамјанова:
    "Свекрвице, мајко Дамјанова,
    нит' је гладан шенице бјелице,
    нити жедан воде са Звечана,
    већ је њега Дамјан научио
    до поноћи ситну зоб зобати,
    од поноћи на друм путовати;
    пак он жали свога господара
    што га није на себи донио".
    И ту мајка тврда срца била,
    да од срца сузе не пустила.
    Кад ујутру данак освануо,
    али лете два врана гаврана:
    крвава им крила до рамена,
    на кљунове б'јела пјена тргла;
    они носе руку од јунака
    (и на руци бурма позлаћена),
    бацају је у криоце мајци.
    Узе руку Југовића мајка,
    окретала, превртала с њоме,
    па дозивље љубу Дамјанову:
    "Снао моја, љубо Дамјанова,
    би л' познала чија ј' ово рука?"
    Проговара љуба Дамјанова:
    "Свекрвице, мајко Дамјанова,
    ово ј' рука нашега Дамјана,
    јера бурму ја познајем, мајко, -
    бурма са мном на вјенчању била"
    Узе мајка руку Дамјанову,
    окретала, превртала с њоме,
    пак је руци тијо бесједила:
    "Моја руко, зелена јабуко,
    гдје си расла, гдје л' си устргнута!
    А расла си на криоцу моме,
    устргнута на Косову равном!"
    Ал' ту мајка одољет не могла,
    препуче јој срце од жалости
    за својије девет Југовића
    и десетим стар-Југом Богданом.

    Марко Краљевић и орао

    Лежи Марко крај друма царева,
    покрио се зеленом доламом,
    по образу срмајли-марамом,
    чело главе копље ударио;
    за копље је Шарац коњиц свезан,
    на копљу је сура тица орле:
    шири крила, Марку чини лада,
    а у кљуну носи воде ладне,
    те запаја рањена јунака.
    Ал' беседи из горице вила:
    "О, бога ти, сура тицо орле,
    што је теби добра учинио,
    учинио Краљевићу Марко:
    шириш крила, те му чиниш лада,
    и у кљуну носиш воде ладне,
    те запајаш рањена јунака?"
    Ал' беседи'сура тица орле:
    "Мучи, вило, муком се замукла!
    Како м' није добра учинио,
    учинио Краљевићу Марко?
    Можеш знати и паметовати:
    кад изгибе војска на Косову
    и обадва цара погинуше,
    цар Мурате и кнеже Лазаре,
    паде крвца коњу до стрмашца
    и јунаку до свил'на појаса, -
    по њој плове коњи и јунаци:
    коњ до коња, јунак до јунака,
    а ми тице долетисмо гладне,
    долетисмо и гладне и жедне,
    љуцкога се наранисмо меса
    н крви се љуцке напојисмо,
    а моја се крила заквасише,
    плану сунце из неба ведрога,
    те се моја крила окореше:
    ја не мого с крил'ма полетити,
    а моје је друштво одлетило;
    ја остадо насред поља равна,
    те ме газе коњи и јунаци.
    Бог донесе Краљевића Марка,
    узе мене из крви јуначке,
    па ме метну за себе на Шарца,
    однесе ме у гору зелену,
    па ме метну на јелову грану;
    из небеса ситан дажд удари,
    те се моја крила поопраше,
    и ја мого с крил'ма полетити,
    полетити по гори зеленој,
    састадо се с мојом дружбиницом..
    Друго ми је добро учинио,
    учинио Краљевићу Марко,
    можеш знати и паметовати:
    кад изгоре варош на Косову
    и изгоре кула Аџагина,
    онде били моји орлушићи,
    па и скупи Краљевићу Марко,
    он и скупи у свил'на недарца,
    однесе и двору бијеломе,
    па и рани читав месец дана,
    читав месец и недељу више,
    па и пусти у гору зелену, -
    састадо се с моји орлушићи.
    То је мени учинио Марко!"
    Спомиње се Краљевићу Марко
    као добар данак у години.


    //kosovo.net / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница //
    [ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]