Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Уметност: КОСОВО - СРПСКА СВЕТА ЗЕМЉА

КОСОВО - СРПСКА СВЕТА ЗЕМЉА

Поетска антологија

Превод на румунски: ИВО МУНЋАН

 Савез Срба у Румунији, Темишвар, 1999.

KOSOVO – PAMANT SFANT AL SARBILOR
Talmacire in limba roamana: Ivo Muncian
Савез Срба у Румунији
Посебна издања, Антологије, књига 1.
Иво Мунћан: Косово, света српска земља
За издавача: Драган Жупунски
Уредник: Славомир Гвозденовић
Рецензенти: Борислав Крстић Велимиров и Србољуб Мишковић
Издавачки саветник: С. Гвозденовић


Садржај

Борислав Крстић Велимиров: Увод [Помрачен празник]
Стефан Лазаревић: Натпис на мраморном стубу на Косову
Николај Велимировић: Царев завет
Десанка Максимовић (1898-1993): Разговор са Косовом
Славко Веснић (1920): Уклете обале
Васко Попа (1922-1991): Косова песма
Матеја Матејић (1924): Кнез Лазар
Бранко В. Радичевић (1925): Грачаница
Миодраг Павловић (1928): Косово III
Ранко Симовић (1932): Косовска ноћ
Јован Христић (1933): Варвари
Бранко Миљковић (1934-1961): Похвала свету
Божидар Ђуровић (1934): Згаришта
Љубомир Симовић (1935): Светом Јоаникију Девичком
Радослав Златановић (1936): Отац и змија
Лазар Вучковић (1937-1966): Музеј
Љубиша Ђидић (1937): Слуга Милутин
Бранислав Петровић (1937): Градилиште
Алек Вукадиновић (1938): Луди свет
Чарлс Симић (1938): Зимски сумрак
Матија Бећковић (1939): Косово Поље
Момир Војводић (1939): Избјеглички сонет
Милан Комненић (1940): Суседи
Слободан Ракитић (1940): Свети Арханђели код Призрена
Гојко Ђого (1940): Стефану Дечанском
Чедомир Миленовић (1940): На Косово пала магла
Влада Барзин (1940): Поделимо ово сунце
Драга Мирјанић (1940): Небеска Србија
Драган Драгојловић (1941): Селишта на видику
Милутин Петровић (1941): Глава на пању
Адам Пуслојић (1943): Сумрак пада нама на нас
Иво Мунћан (1943): Псалам
Предраг Богдановић-Ци (1944): Црне девице
Радомир Андрић (1944): Косово у праскозорје
Рајко Петров Ного (1945): Лазарева субота
Срба Игњатовић (1946): Подела улога
Даринка Јеврић (1947): Фреска
Милан Ненадић (1947): Српска историја
Слободан Зубановић (1947): Пуномоћ
Љубица Милетић (1948): Орање
Новица Тадић (1949): Родни крај
Здравко Крстановић (1950): Рушиоци гробова на Косову Пољу, које путује
Слободан Костић (1952): Белег
Горан Ђорђевић (1952): Расута земља
Славомир Гвозденовић (1953): Светлост у времену
Миљурко Вукадиновић (1953): ***
Душан Бајски (1955): Срце на левој страни
Никола Вујчић (1956): Лето 1987.
Дара Вучинић (1957): ***
Љубица Рајкић (1960): ***
Горан Стефановић (1962): Косово
Благоје Чоботин (1963): Свети дуг
Добрица Гајић (1965): Ноћ
Љубинка Перинац Станков (1969): ***
Вук Драшковић: Косово


Борислав Крстић Велимиров
ПОМРАЧЕН ПРАЗНИК

Имајући рукопис ове књиге пред собом, три су ми се теме саме од себе наметнуле. У првом реду, разумљиво, болна тема Косова, који и сам наслов најављује. Исто тако, међутим, наметнуле су ми се бар још две незаобилазне теме. Једна од њих била би двојезичност антологије, која омогућава румунским читаоцима да упознају поред српских песника из Румуније и неке врхунске песнике из Југославије. Никако на последњем месту по важности јесте тема поезије саме по себи, поезије независне од било којих околности, коњуктура и њима сличних фактора који немају никакве везе са сржи поезије. Но у том погледу у овом предговору не би требало трошити речи јер су у антологију ушли најеминентнији песници из матице, такви врхови као што су Десанка Максимовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Матија Бећковић и многу други. И српски песници из Румуније заступљени у овој антологију јесу песници проверене и доказане вредности. Верујем да су они узбуђени чињеницом да су се нашли у друштву великана који могу да им служе (а у неким случајевима и послужили) као (недостижни) узори.

Двојезичност ове антологије може да побуди интересантна разматрања. Парови састављени од оригиналне песме и њеног препева на другом језику омогућују стручњацима занимљиве студије, као што би била, на пример, Хемингова (Hamming) раздаљина између песме и препева, што дабогме не може бити циљ овог предговора. Треба међутим у том правцу истаћи неоцењиви допринос приређивача ове антологије Песник Иво Мунћан (р. 1943.) пева директно и на српском и на румунском језику. Та околност придаје његовим препевима посебну "верност" оригиналима". Није реч о лексичкој верности, или бар не само о лексичкој верности. Реч је о успелом комбиновању топике, прозодије, синтактичке структуре. Сваки од ових елемената може да се разликује од оригинала до препева, али у крајњој линији треба да произведу уметничку емоцију и естетску вредност приближног интензитета. (За добар препев није битна вредност "растојања Хеминг"). Није реч о преводу, већ о препеву, о налажењу еквивалената (не само лексичких) у другом језику који ће препеву обезбедити оно неухватљиво што песму чини песмом. У том погледу антологија је врло успела и приређивач заслужује сваку похвалу.

Антологија представља прави празник за љубитеље поезије. Тај празник је међутим помрачен трагичним околностима у којима се књига појављује, када су још актуелне речи Виктора Игоа из написа "Pour la Serbie" (Париз 1876): " On assassine un peuple. Ou? En Europe". Сада после 123 година од Игоовог прогласа убијају тај исти српски народ. Разлика је у томе што је у оно време Иго оптуживао своју и друге европске владе за равнодушност према страдању српског народа, а сада те исте владе активно учествују у убијању тог народа.

Косово света српска земља може било када да буде тема песничке инспирације, привлачна за антологичаре, а и за издаваче. Болно нас узбуђује чињеница да сада ова тема има једну наменску димензију. Наглашавам међутим да та наменска димензија не умањује суштинску, поетску вредност ове књиге. Даће Бог, молимо се за то, да следеће антологије о Косову не буду и ОДБРАМБЕНО ОРУЖЈЕ против острвљених непријатеља српског народа, као што је то случај сада, већ само уметничко, естетско уживање у поетским достигнућима.

У Темишвару, на Спасовдан 1999. године, под свежим утиском вести да су NATO зликовци усмртили три болесника у болници, где су, разуме се, дошли да се излече, а не да погину. Људи божји, шта је ово?

Борислав Крстић Велимиров


Стефан Лазаревић
НАТПИС НА МРАМОРНОМ СТУБУ НА КОСОВУ

Човече који Српском земљом ступаш
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног и као стег
видећеш како посред поља усправно стојим.

Николај Велимировић
ЦАРЕВ ЗАВЕТ

(одломак)

...Лазар устеже све мисли своје и с уздахом завапи у себи:
"Створитељу мој, који судиш и незнане грехе
наше, Теби вапијем из ове долине мрака!
Опрости ми све што сам пропустио учинити
по светој вољи Твојој. Умори мене, Господе мој,
И избриши ми име из књиге живота -
- само спаси народ!"

Десанка Максимовић - (1898-1993)
РАЗГОВОР СА КОСОВОМ

Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.
Нико ван твојих брда и равница,
нека ти је патња лака,
нико те, Косово, не оплака
ван твојих брда и твојих река.
ван твојих планина и облака.
Нека ти је судбина лака.
Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.

Славко Веснић (1920)
УКЛЕТЕ ОБАЛЕ

Путеви оркана ту су. Очајне, у немом муку,
све куге и колере немилосрдно су нас косиле.
Ту су се најезде вековне проламале у хуку
и све пред собом носиле.

Ту су се животи осипали на сечивима ханџара
и на копитама олуја коњских распрскавали ко омаја,
ту се је небо црнело од паљевина, од гара.
Смрти, је ли ту твоја домаја?

Насип смо, брана били. Јер мало само даље
с културом подруку, знаност перивојима шетала
градиле су се палате, дизале катедрале -
Европа тамо је цветала.

И за жртве толике, и за сву нашу муку
од ње нам једино речи презира таштог допале.
Таласи зала вековних ломили су се у хуку
о ове, о наше обале.

Васко Попа (1922-1991)
КОСОВА ПЕСМА

Ја кос
Црноризац међу птицама
Склапам и расклапам крила

Чинодејствујем насред свога поља

Претварам у кљуну
Кап росе и зрно земље у песму

Ти боју сутра буди леп
Што ће рећи праведан

Ти зелена царице траво
Ти једина победи

Ти победо усрећи царичине слуге
Који је црвеним млеком хране

Усрећи и њене слушкиње звезде
Које је у живо сребро облаче

Певам
И палим једно перо из левога крила
Да ми песма буде примљена

Матеја Матејић (1924)
КНЕЗ ЛАЗАР

Сваки је избор
одраз
и мера слободе;
хвала ти, Кнеже,
што ниси погрешио,
па и ми знамо
којим се путем стиже
до висина.

Вечно и привремено
избором раздељено,
жртвом
за увек састављено.

Божури расту...
Можеш ли и нас
окупити,
честити Кнеже?

Бранко В. Радичевић (1925)
ГРАЧАНИЦА

Угледаше је у облацима.
И озидаше привид.
Са мистрије као са усне
прокапале молитве.

И многи захвати из ње
за спас душе.
Ал нико да се досети
да њу спасава.

Страх се увлачи
у сваку твар,
у свете сасуде и молитве,
у записе и невеселе призоре,
у живот.

И као што привид
сиђе на земљу
где се скамени у храм,
тако и храм,
заљуљан страхом,
хоће у привид.

Дрхтуљи манастир
на рукама жена.

У звонари кука птица
уместо звона.

Миодраг Павловић (1928)
КОСОВО III

Не може Агарен
и одступник
да брани твој род

Нити ће паликућа
од пожара
да спасава

Из ропства мисирског
неће те извести
рука фараона

Лажни избавитељ
пречицом води
до новог ропства
и Вавилона

Ранко Симовић (1932)
КОСОВСКА НОЋ

Косово је немирна граница
усред срца, на сред ораница.

Питање се поставља ко ново:
да ли знамо чије је Косово?

Испод земље и кости нас зову:
коме ћете царству на Косову?

Скупи децу у кућу с вечери,
тули светлост и закључај двери.

Крстове и белеге у тами
нека бране мртваци и сами.

Да л бежати, бар голим животом?
Косово нас прогања и потом.

Чезнем јутро, сан ме обилази,
чекам Сунце на небеској стази

и питам се: може ли да сине
из наслага такве помрчине?

Јован Христић (1933)
ВАРВАРИ

Kai tora tha genoume horis barbarous.
Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis

Кавафи

Најзад, гласници су дошли и рекли: Варвари
долазе.
У граду се спремају да их дочекају:
Одушевљени младићи већ узвикују њихова
имена
И жури да славе нове богове.
Не говоре ли песници како су они неко решење?
Сад пишу песме у њихову славу
И чекају дан када ће их гласно читати
Док задивљени варвари (под оружјем)
Буду пљескали, и учили их напамет.
Већ виде своје песме великим словима исписане
Окачене у прочељима храмова
Из којих ће изгнати онемоћала божанства,
Виде библиотеке препуне својих књига
Из којих ће избацити приче што више ником
ништа не говоре.
Али не знају песници да ће они први бити
обешени на градском тргу
Заједно са младићима што су пожурили да отворе
капије
И пусте у град оне које су тако жељно чекали.

Јер варвари су варвари, и нису никакво решење.

Бранко Миљковић (1934-1961)
ПОХВАЛА СВЕТУ

Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто

Не повредите земљу
Не дирајте ваздух
Не учините никакво зло води
Не посвађајте ме са ватром
Пустите ме да корачам
Према себи као према своме циљу

Пустите ме да говорим води
Да говорим земљи
И птици која живи од ваздуха
Глас мој испружен као живац
Пустите ме да говорим
Док има ватре у мени
Можда ћемо једном моћи
Да то што кажемо додирнемо рукама

Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто

Божидар Ђуровић (1934)
ЗГАРИШТА

Колика је туга
да се живот стиди
У шта год погледаш
све те намргоди
и понизи
не бисмо се ни знали
да није толико
поворки за нама
Без имало добра
просто нам се
смрт допада
Свете ко ће
да нас зближи

Љубомир Симовић (1935)
СВЕТОМ ЈОАНИКИЈУ ДЕВИЧКОМ

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
подигни руку,
заштити,
заустави ово расипање,
сабери нас,
врати мраве у мравињак,
светлост у свице,
врати иње и слану у јесен,
дим у зиму,
рибе у Ибар,
ласте у ветрове,
кључ у катанац,
воде у воденице,
волове у плугове врати,
и поцрнело црвенило позлати!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
засветли испред оних који пале,
устани пред оне који кољу,
и њихове лучеве погаси,
ножеве растопи,
окове раскуј,
од њихове их силе ослободи,
једином силом коју имаш,
хлебом и сољу!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
сакриј Девич у браду,
ватру у пепео,
траг у снег,
сакриј пчеле у осице,
птице у мишеве,
лето у јесен,
и бос по путевима,
свети Јоаникије,
Господњим,
кроз бежаније, кроз пожаре и глад,
заустављај нас,
и подижи нас,
и учи нас,
на страшном месту
да градимо Град
од камења
којим нас каменују!

Радослав Златановић (1936)
ОТАЦ И ЗМИЈА

Би у Полому непогода
И сви побегосмо
Завукосмо се у рупе
Остављајући у пољу
И коња
И конопац
И рођаке

Само отац мој
Приђе стоци
И говораше јој
Неке речи
Против урока
И лудих жаба

Са залепљеном кошуљом
О чворновато тело
Неокрњен под муњама и громовима
Он изводи марву на пут
Којим, гле, сад змија једна пролази

Тад отац виче на волове
Он чека да она пређе преко пута
Очи змије и очи његове
Гледају се једноставно
Без мржње

Лазар Вучковић (1937-1966)
МУЗЕЈ

Хиљаду лобања над мојом главом.
Над будућом лобањом
Хиљаду бивших глава.

Са првим снегом дође и Тоња
У Кутној Хори звоне звона.

Шумни голубови звука
Са катедрале у врело небо беже.
Украси од цеваница
Дрхте ми у слуху.

Гле, негде далеко, на дну југа
Због нас ратују глад и куга.

Хиљаду лобања над мојом главом.
Над будућом лобањом
Хиљаду бивших глава.

Љубиша Ђидић (1937)
СЛУГА МИЛУТИН

Колико је ствари знао слуга милутин
које за историју нису
и патио је
патио је милутин
и господ га чини ми се тешио

Коме се поверио
нико не зна
сви ћуте
ништа није ушло у историју

Под прозор
он мени куца
немушти слуга милутин

И гледамо се свесни
да га ја не могу чути
да ми он не може рећи

И историји је лакше
и богу је лакше

Бранислав Петровић (1937)
ГРАДИЛИШТЕ

(одломак)

Која ли нас то силендра,
да ми је само знати,
у заједнички јарам,
у заједничко позориште,
преже?
Загледајте се добро!

Гле:
на дну живих зидара као
на дну звезда,
сви мртви зидари леже.

Алек Вукадиновић (1938)
ЛУДИ СВЕТ

Јесте мрак света, јесте свуда
Цела је кућа света луда
Као нечисте силе беже
Живи од божје равнотеже
Као сред пакла цвета шума
Изнад кровова божјег ума

Цео свет луди некуд хрли
Навиру живи и умрли
Навиру живи, мртви лете
Беже од тебе мртви свете
Једно од другог бежи крило
Никад још тако није било

Поноћ је - време часа злога
Бежимо, Боже, од Небога
Од мртве куће, мртвих врата
Бежимо, Боже, од небрата
Сред неизмерја часа злога
Дозивај душо свога бога

Ко да се дуси пакла буде
Лете кровови куће луде
Лете све даље, кроз мрак, даље
Ко да их некуд сам враг шаље
Ко луда некуд бежи шума
Преко кровова божјег ума

Зло је у срцу, глави, свуда
Бежимо, Боже - али куда!

Чарлс Симић (1938)
ЗИМСКИ СУМРАК

Препев с енглеског: Ирена Костић и Слободан Вуксановић

Облаци се спустише да забрину људе
У вече великих битака
Облаци натопљени крвљу умирућег дана
Облаци од којих подивљаше и коњи,

Окупљени пророци
Ћуте
О слутњама страшним,
Чак и пред исуканим мачем.

Тамно се небо све ниже спушта
Уз игру сенки непознатих племена
И њихових хероја у јуришу -
Бели торањ парохијске цркве

Свој ветроказ грчевито стеже
Пред њиховим бесом, али село је пусто.
Ни живе душе. Сви закључани
Од страха светиљке не пале.

Млада сељанка раскопчане блузе,
Дете на њеном крилу,
Окреће главу од једре дојке...
Очи му пуне небеског ужаса и сјаја.

Матија Бећковић (1939)
КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.

Куда да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Патријаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам до неба купио
Неко им је обећао.
Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

Момир Војводић (1939)
ИЗБЈЕГЛИЧКИ СОНЕТ

Хиљаду деветсто четрдесет прве
Бјежао сам, плачљив, на очевој руци
Са спаљеног прага, жељан хљебне мрве;
Урлале су воде и бијели вуци

На троме буљуке избјеглица тужних;
Уз руговске горе студ априлске кише
Читала је с лица стрављених и ружних:
Да се неће своме дому никад више

Вратити и кућне запалити ватре,
Ни пошто пепео разбратништва мине,
Ни онда кад вјетар стопе мржње затре;

Из шуме коју ми још чувају браћа,
Чим двокљуна муња с Проклетија сине,
Очева сјена ме родном прагу враћа.

Милан Комненић (1940)
СУСЕДИ

Насрћу, кидишу, разврћу,
отимљу,
харају, потиру, згарају, секу,
гробове заоравају,
унизују, изгоне
пале, у Штимљу,
уз Ситницу, сузну реку,
Метохијом и низ Дрим,
плачу јабучари после секире,
риче ослепела
стока,
горе иконе
и цвили дим
из конака, на коме разбише звекире,
пиште ризе и житија,
јецају распела.

А у грозници, у студи,
док се срце леди,
стрепимо да би
и на оном свету
ови исти људи
могли да нам буду суседи.

Слободан Ракитић (1940)
СВЕТИ АРХАНЂЕЛИ КОД ПРИЗРЕНА

Боље да остадосте под земљом, дубоко,
за неко часније поколење. Овако
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.

Још само вам име оста ко испражњено лице.
Сви су анђели слепи, а слепо је поколење.
И ниједан плод не дочека зрење.
Уместо сокола - орао изнад Бистрице.

Кратка је слава света! Црни биво дремље
крај реке, испод невидљивог звоника.
Као последњи залогај, узех шаку земље.

Боље да сте остали скривени, у дубини.
То што сад видим сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.

Гојко Ђого (1940)
СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ

(одломак)

Наше су молбе и молитве,
ноктом и ножем, вилама и ченгелама
на кожи нашој исписане
и никаква их прљава рука,
ни смрт избрисати не може.

Али писари царски
не читају нашу азбуку
и веру нам држе за неверу.
Небо одавно не прима нашу пошту,
не одговара на сузу ни псовку.

Зато су и ова слова помало разрока.
Црнорисац грешни не зна на коју ће страну,
коме ће се приволети царству?

На леђа да упрти црквена звона
и пред овчицама крене
пут севера,
или
на баштини да чаја
док се и његова глава брадата
не осмехне са пања испред Дечана.

Чедомир Миленовић (1940)
НА КОСОВО ПАЛА МАГЛА

Кнеже Лазаре,
као да си нам оставио
у својој заклетви
да на Косову бијемо бој
до судњега дана.

А наш судњи дан
иде до вечности.

Кнеже Лазаре,
неки нови Турци,
гори од Турака,
копају ми очи
да не бих видео
докле иду моје цркве.

Секу ми руке
да не бих напипао пањ
на којем ти одрубише главу,
па да схватам
да сам на својој земљи.

Ломе ми ноге,
да не бих могао стићи и утећи
кад ми хоће изгазити љубав,
због које су љубави
твоји ратници погинули.

Кажу ми сада:
Правда је на другој страни.
Ко то каже, Кнеже,
зар су њима одрубили главу
па да знају где је правда?

Кнеже Лазаре,
гоне ме да заборавим свој дом,
своје градове
и своје птице.

Кнеже,
зар има нечег већег од Бога?

Влада Барзин (1940)
ПОДЕЛИМО ОВО СУНЦЕ

Све остаје наш насушни сан
У који се никада више
Заједно нећемо вратити.
А наша су тела незнана
И даље остају да се трују
Властитом крвљу
До идућег јутра!

Небо ове ноћи се руши,
Под теретом промуклих облака
Царују незаконите муње,
У граду твом скитница нека
Живота се решила,
А ти никада не читаш новине
И сазнати нећеш
Како се незнано може умрети!

О, недоступни грешни анђеле,
Верни телохранитељу невере
Који даноноћно путујеш у себе,
До мене нећеш стићи
Ни овога лета на измаку.
Да заједно поделимо сунце
На биљни заборав што нас зароби!

Драга Мирјанић (1940)
НЕБЕСКА СРБИЈА

"На небу им душе царовале
Ка им име на земљи царује."
П. П. Његош

На небу сам ти видео гнездо,
Србијо птицо, Србијо звездо.

Иза облака, иза врхунца
Сјала си попут јаркога Сунца.

Тек сишла с мученичког крста
Прекрстила си се са три прста

И окрвављених руку и ногу
Помолила си се Свевишњем Богу.

На небу сам ти видео лице
Србијо мајко, мученице.

Иза облака, иза врхунца
Сјала си попут јаркога Сунца.

А испод тебе - у даљини
Планета цела у помрачини.

Драган Драгојловић (1941)
СЕЛИШТА НА ВИДИКУ

Од селидбе до селидбе, где смо коначно
стигли? Слобода истерује брата са огњишта.
Проклето јој лице.

Селидбе су за петама. Прогнани век се
радује нашој муци. Да ли су пчеле икада саме
донеле мед немоћној усни?

Где је Кућиште? Где је нестални завичај? Ноћ
преврће гробља, руши надгробља. Споменици лете
низ зелену годину.

Приђи кући, брате, ако знаш где је. Види да ли ће деца у њој икада да се роде.

Милутин Петровић (1941)
ГЛАВА НА ПАЊУ

Кад гледам
главу на пању
Мислим на
трули краставац
човек најпре
оглуви После
једноставније
одлази у смрт
Не чује околина
шта говори Хвале
Завиде
Итакодаље
А то је врло важно
Глава на пању
нема је

Стидљива И чупава

Адам Пуслојић (1943)
СУМРАК ПАДА НАМА НА НАС

За браћу Сарић

Пада, нека пада. Има нас
и биће. Светлост ноћи
нам је брат, уста су нам од ње пуна
а очима говоримо
немо.

Смрти нема. Убио се
због нас бог.
Речима је
теже но ћутању.

Брезовица, 7.8.1985.

Иво Мунћан (1943)
ПСАЛАМ

људи су желели да Људи постану пепео
и крематоријуми су горели једног по једног
људи су наредили да Људи не живе више
и меци су секли живо месо
и слали Људе с оне друге стране
(где се живот наставља каже Свето Писмо)
људи су хтели да буду богови
људи су јели Људе
али су Људи устали и рекли
НЕ
тачка за сва крвопролића
тачка на ватима крематоријума
тачка на вратима гасне коморе
тачка!

...и Људи су пробудили уснулу савест
пружили руке и почели да зидају
ново здање на староме тлу.

На Косову људи поново желе
да постану богови
на Косову људи поново наређују
да се животи закопавају
али Људи постаје
постаје Срби!
Људи!!!

Предраг Богдановић-Ци (1944)
ЦРНЕ ДЕВИЦЕ

Отвори се планино
обруши се поново
на намастир

Нека врх твојих звона
загусти честар
затрави отава.

Нека неки нови људи
разносе глас да са врзине
бруји пој црних девица.

А Бистрица нека потече
са образа народа
бескућника.

Радомир Андрић (1944)
КОСОВО У ПРАСКОЗОРЈЕ

(одломак)

Који остају који одлазе
који су жртве који гоничи
који светкују своје поразе
накнадно срећни у зимској причи
који сећање са древног стуба
вуку кроз магле косовским пољем
да се бар за трен измени судба
у прилог другом животу бољем

Који покорно примају казну
у сеобама мртви пре смрти
који не могу зеницу празну
дати светлости за говор шкрти
који остају који одлазе
у диму где се легенда ствара
царство небеско нема богазе
ни за слуге нити за цара.

Рајко Петров Ного (1945)
ЛАЗАРЕВА СУБОТА

Легао да си Лазаре
Ко проштац насред ледине
Кукавице нам казале
Косовке шћери једине

У Витанији засија
Љубављу Лазар воскресе
Младо се сунце насмија
Магаре кад га пронесе

У дуге глуве суботе
Шеница тајом листала
Од Лазареве суботе
Мати Цвијети исткала

Устани Црни Лазаре
Из земље и са иконе
Сестре те проказале
И браћа те изгоне

Срба Игњатовић (1946)
ПОДЕЛА УЛОГА

Најгоре је
Кад овца полуди.
Руши градове, врши атентате.
Забрани вуну, млеко и сир.

Беспослени пастири
Лутају док се сретну.
Онда су неки Лај,
А неки Едип.

Даринка Јеврић (1947)
ФРЕСКА

у немирима мирна
у вртлогу сама
зидови ти краду сјенке
склопиш ми руке у молбу
у јецај
у хвала
стољетну љепоту ми
не цењкајући се
даш одмах

Милан Ненадић (1947)
СРПСКА ИСТОРИЈА

Црна наша мајко,
Не постоје одавно кости
Које си Косовом посејала;

Црна наша мајко из Прекала,
Твоје дете сиса
Кроз пушчану цев;

Црна наша мајко,
Ено ти синове твоје
Као црн и надувен конвој
Управо отискују низ Саву
Из пристаништа Јасеновац;

Црна мајко моја,
У срцу Крајине
Шта ли радиш?

- Ево, дете моје,
Гледам како залази сунце
И чекам смрт.

Слободан Зубановић (1947)
ПУНОМОЋ

(Исељеник. Округ Њујоршки.)

У домовину шаљем прст
уместо потписа, знак стављам, +.

Кад ме натраг пошаљу, кроз зрак,
на гроб ми ставите исти знак.

Љубица Милетић (1948)
ОРАЊЕ

Косову

Опет ветар кроз лобању поје
Тропар души која не хте муку.
Сељак оре. Изорава кости,
Можда своје, можда светог Луку.

Оре сељак. Изорао претка.
Можда кнеза, можда неког себра.
Иконица трула чело главе лежи,
Замрљана пара са онога света.

Стаде сељак изнад драма сребра.
Гледа слова невеште ковнице.
Гледа њиву што је можда гробље.
Види себе, а не види лице.

Опет ветар кроз лобању поје
Тропар души која не хте муку.
Сељак враћа земљу где је била:
Својом руком препокрива руку!

Новица Тадић (1949)
РОДНИ КРАЈ

То је предео из сна

Брежуљци крвави
Поточићи гноја
Травке-ткива

Са лишћа дебелог
Наказног дрвећа
Капљу крв и бала

Однекуд допире глас
Где си ми ти
Где си ми ти

Нигде сам ја
Нигде сам ја
На то ће стоки страх

Закукуљене прилике
Црне повите
Около крстаре

Ветар доноси
Мумљање рику
И влажан ваздух се љуља

Овде ће бити
Сасечена најзад
Последња животиња

Чују се ударци тупи

Здравко Крстановић (1950)
РУШИОЦИ ГРОБОВА НА КОСОВУ ПОЉУ, КОЈЕ ПУТУЈЕ

Гробови наши бориће се с вама!
Алекса Шантић

недостаје ми слово:
како да те назовем?
јер
као да ниси од бога
као да си се сам замијесио
без душе
а звијерима не припадаш
оне не руше гробља
ко си?
која те сила води?
твоје очи
свјетлост не примају
теби манастир
не сјаји
нагониш стоку
да по мртвима пасе
не знаш
да ниси овдје
ал одасвуд мотре
недохватљиви
што смјераш
кад ноћу рушиш
храм,
у шаци држиш шаку мрца?
косово
не можеш узети
ко јеси да јеси
јаче је од тебе
толики је оно гроб
да га не би срушио
ни да те има
колико скакаваца

Слободан Костић (1952)
БЕЛЕГ

Узалуд купиш хаљине, зделе,
старинске сатове.
Нешто остаје иза тебе:
неограђена дворишта,
запуштени гробови,
прекор стараца и лудака.
Одлазиш незнано куд;
сабијен у жице, стакло,
ноћу, на гробљу,
прах предака крадеш.
Остају ти извори, тапије,
змија у зиду куће.

Горан Ђорђевић (1952)
РАСУТА ЗЕМЉА

Напуштена дворишта
људи, стока, збегови,
угашена ватришта
не миришу хлебови.

Вране пеле на стрништа,
урлик звери са стратишта
бистре воде, калишта
сва крвава ланишта

Плач, молитве до неба
ропац жртве мучилишта
о, да ли Господ гледа

страшна српска страдалишта
не диже се нико
не исклија ништа

Славомир Гвозденовић (1953)
СВЕТЛОСТ У ВРЕМЕНУ

има једно дрво
у Патријаршији пећкој
око којег су и моје исплетене лозе
свакој грани
чим дотакне свету српску земљу
корен израсте

не умем то дрво да опишем
не умем да га нацртам
јер чини ми се да је у мени разгранато
и да га таквог кроз столећа носим

ту уз његову крошњу
у конаку (на који дрзну погана рука)
уснух мир и тишину
у зору се умих звездом
из његових младица
и такав кренух Косовом даље

левом и десном
пребирах у себи корен сваки
као реч да је од Вишњег дата
којом се храним светом
и којом светлим људима и гавранима

(У Пећкој патријаршији, 22. октобра 1990.)

Миљурко Вукадиновић (1953)
***

Пролетео сам кроз наше Наманастире
Видео сам слеп код очију:
- тешко оштећене комадиће мог народа на зиду
- Белог анђела у црнини
- трагове паљевине видео сам
- најближу околину конака у црно
у пепео завијену
А мене су роде мој запрепастиле очи
Не може се рећи да су црне
Не гарантујем да су чарне
Не сигурам да су светле
Не може се рећи да су беле сасвим
Дочекале су ме рупе у намастирима
уместо очију
У рупама се легу...
У јамама ноћивају...
У рупи се срећу са нашим очевима и виђеним светом
са силованом децом и опустелим пољима
са још једном отписаним гробовима
А мене су синко запрепастиле очи
па сад не знам
Где ми је конак Где ми је конопац
да преосталу очевину вежем па да
са иронично-тежињавом врећом што је тешко
да замислим ошинем Овом стрмином
националног путељка што је лакше
замислити А најлакше је
то што нашим свецима на зидовима једино остаје
а)мрачан поглед ка нама или унатраг
б) мрачна рупа као национални јарак
ц) ништа посто очију
д) ништа посто светлог погледа

Душан Бајски (1955)
СРЦЕ НА ЛЕВОЈ СТРАНИ

Моје мисли нису у складу
Са математиком силе.
Моје руке су празне,
Срце на левој страни,
А мисли у глави.

Никола Вујчић (1956)
ЛЕТО 1987.

док сам се окренуо, то што сам хтео
описати - изгубило се.
и управо о томе недостатку брзине хтео сам
да пишем. међутим, гле! појавила се
једна жена са дететом чији плач је
рушио људе на улици. улицу су све више
затварале куће, улица је све више
постајала пећина, сенке су се збијале на зидове
и сви су учили говорити

Дара Вучинић (1957)
***

Грчим се
у калуђерској воденици
Неродимска ране испире
сударам се
са собом и тобом
столетни бор
ћути

тако мора
Ни себи да признам
нитима сунца
испреда ларву
ко га засади

Чува предање старо
вечно шутећи
над гробом
несрећног цара

Љубица Рајкић (1960)
***

Дошла сам Боже да Ти кажем:
српској деци
више није довољна једна глава.
Погледај само какви су ти се дани
вратили у календару
па ћеш ми веровати;
подметали смо им Боже
прсте с рукама,
дојке, носеве, мушкост и ноге Боже
али је потреба за клањем толика
и да те самотне главице
расту на врату као лишће
опет би их премало било.
Ни очију немамо Боже доста.
Бар један пар подај нам за вађење
један за нарицање
па ако се један нађе за сведочење
хвати Ти честити Боже.
А што се тиче срца
српској деци не треба Боже
ни ово једно!
Слободно узми и раздели
неће се ни приметити!
Јер се Твојом неком светом грешком
у Срба
деца рађају без мозга
без коже, без косе на глави
и без крвних зрнаца.
Уместо свега имају по душу.
Морам исто да те обавестим
како ћемо у противном
мало и велико
да Ти се преселимо Онде
и да ће тежина
читавог једног сатрвеног народа
пореметити распоред небеса
и однос вечности...
Због тога ће Боже звездочатци
предсказивати цивилизованом свету
саме несреће,
а то није у реду.
И још те као порођена молим:
прећути нашој мртвој сирочади
да си о свему унапред знао!
вратиће се мимо заповести
да одрасту.
Право је да крвницима опростиш Ти
и по Твојој вољи, Боже.

Горан Стефановић (1962)
КОСОВО

Рађамо се
и дојимо светом песмом
из мајчиних груди.
Крстимо се
пред Косовским олтаром,
жедни спасења.
Растемо под небом заветног барјака,
што њише и завија ране.

Плачемо,
јер ранама никад краја.
Трајемо
крилу судбине
која дотиче звезде
и тражи главе.
Сањамо
царство небеско
испијајућ себе до дна.

Радујемо се,
пехарима никад краја.

Славимо
вековни трен, без страха
и певамо бранећи себе.

Надамо се
док Косово нема краја.

Благоје Чоботин (1963)
СВЕТИ ДУГ

Сакупљам имена
мојих прадедова,
дедова и очева.
Браће и сестара.
И сахрањујем их у
немуште гробове наших душа.

Она су невидљива.
Али ехо њихових молитава
допире до васкрслог Косовског Авеља,
који се буди у нама,
а којег поново Каинови синови
разапињу
на жртвенику окрвављеног православља.

Добрица Гајић (1965)
НОЋ

Ко може да спава у овој
Ноћи кад душе на Небо лете,
А свеће ватру лију, за вечност,
За сва времена. Преци још увек
Битку бију, за нас и ову земљу
Најмилију.
Висока, светла, сва у
Сјају Црква предео обасјава,
Поноћ је и звона звоне,
рођени крају ништа ти не могу ови
Пси што далеко, у мраку, не престају
Да лају.

Љубинка Перинац Станков (1969)
***

Моју је
српску смрт
и камење опсовало;
питање је остало
у јајету с два жуманцета.
Мудраци су преврнули
кожу с прстију и
повадили камене жиле,
због неестетског штрчања
xинизма у вербуму истине.

Вук Драшковић
КОСОВО

(одломци)

Цео свет се данас пита: шта ће бити са Косовом?

Питање не гласи: шта ће бити са Косовом, него шта ће бити са нама.

Ако може бити реке без извора, биљке без корена или куће без темеља, онда може бити и Србије и Срба без Косова.

Тамо нам је рођено и створено све што нас чини народом и државом.

Грачаница, Девич, Љевишка, Патријаршија, Свети Врачи или Дечани нису черге које се могу разапети негде другде, нити игде другде расту Косовски Божури.

Од Паштрика и Коритника, па до Звечана, и од Самодреже па до Чакора, нема реке ни поточића, села или града, пољане или брега, кланца или шуме, а да не носи српско име...

Као што нема хришћана без Христа, тако нема ни Срба без Косова. Оно наш Јерусалим, наша Гора Сионска, наш Зид плача и наша стална Голгота, на којој бивамо разапињани и на којој васкрсавамо.

Кад Србије није било, Срби су, неколико векова, грејани сећањем на Косово и опстали као нација само захваљујући Косову које су носили у својим срцима.

Косово је наше опште огледало. Вазда нам је свуда било онако како нам је било на Косову. Кад смо у Призрену зидали Архангеле, онда смо у својој царевини посрбљивали Јустинијана, наше племство је проучавало Аристотелову Етику, а витезовима узор био Александар Велики. Кад су досељеници са духовно јалових крша Албаније, у Грачаници насрнули на Симонидине очи, патријарх Чарнојевић је постао избеглица. Кад су српски војници 1912. загрлили ослобођену косовску земљу и јели је, као свето причешће, постављен је темељ најпространијој држави у историји српског имена...

Косово је данас највећи и свеопшти српски чемер. Горчина коју гутамо мора постати лек.

Да бисмо се утврдили на Косову, Косово мора да се утврди у нама.

Косово ће нас дићи, кад будемо разумели да смо пали и зашто смо пали.

(Из "Српске речи" број 214/29.10.1998)


//kosovo.net / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]