Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Projekat Rastko Gračanica - Peć: Umetnost: KOSOVO - SRPSKA SVETA ZEMLJA

KOSOVO - SRPSKA SVETA ZEMLJA

Poetska antologija

Prevod na rumunski: IVO MUNĆAN

Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 1999.

KOSOVO – PĂMÂNT SFÂNT AL SÂRBILOR
Tălmăcire în limba română: Ivo Muncian
Savez Srba u Rumuniji
Posebna izdanja, Antologije, knjiga 1.
Ivo Munćan: Kosovo, sveta srpska zemlja
Za izdavača: Dragan Župunski
Urednik: Slavomir Gvozdenović
Recenzenti: Borislav Krstić Velimirov i Srboljub Mišković
Izdavački savetnik: S. Gvozdenović


Sadržaj

Borislav Krstić Velimirov: Uvod [Pomračen praznik]
Stefan Lazarević: Natpis na mramornom stubu na Kosovu
Nikolaj Velimirović: Carev zavet
Desanka Maksimović (1898-1993): Razgovor sa Kosovom
Slavko Vesnić (1920): Uklete obale
Vasko Popa (1922-1991): Kosova pesma
Mateja Matejić (1924): Knez Lazar
Branko V. Radičević (1925): Gračanica
Miodrag Pavlović (1928): Kosovo III
Ranko Simović (1932): Kosovska noć
Jovan Hristić (1933): Varvari
Branko Miljković (1934-1961): Pohvala svetu
Božidar Đurović (1934): Zgarišta
Ljubomir Simović (1935): Svetom Joanikiju Devičkom
Radoslav Zlatanović (1936): Otac i zmija
Lazar Vučković (1937-1966): Muzej
Ljubiša Đidić (1937): Sluga Milutin
Branislav Petrović (1937): Gradilište
Alek Vukadinović (1938): Ludi svet
Čarls Simić (1938): Zimski sumrak
Matija Bećković (1939): Kosovo Polje
Momir Vojvodić (1939): Izbjeglički sonet
Milan Komnenić (1940): Susedi
Slobodan Rakitić (1940): Sveti Arhanđeli kod Prizrena
Gojko Đogo (1940): Stefanu Dečanskom
Čedomir Milenović (1940): Na Kosovo pala magla
Vlada Barzin (1940): Podelimo ovo sunce
Draga Mirjanić (1940): Nebeska Srbija
Dragan Dragojlović (1941): Selišta na vidiku
Milutin Petrović (1941): Glava na panju
Adam Puslojić (1943): Sumrak pada nama na nas
Ivo Munćan (1943): Psalam
Predrag Bogdanović-Ci (1944): Crne device
Radomir Andrić (1944): Kosovo u praskozorje
Rajko Petrov Nogo (1945): Lazareva subota
Srba Ignjatović (1946): Podela uloga
Darinka Jevrić (1947): Freska
Milan Nenadić (1947): Srpska istorija
Slobodan Zubanović (1947): Punomoć
Ljubica Miletić (1948): Oranje
Novica Tadić (1949): Rodni kraj
Zdravko Krstanović (1950): Rušioci grobova na Kosovu Polju, koje putuje
Slobodan Kostić (1952): Beleg
Goran Đorđević (1952): Rasuta zemlja
Slavomir Gvozdenović (1953): Svetlost u vremenu
Miljurko Vukadinović (1953): ***
Dušan Bajski (1955): Srce na levoj strani
Nikola Vujčić (1956): Leto 1987.
Dara Vučinić (1957): ***
Ljubica Rajkić (1960): ***
Goran Stefanović (1962): Kosovo
Blagoje Čobotin (1963): Sveti dug
Dobrica Gajić (1965): Noć
Ljubinka Perinac Stankov (1969): ***
Vuk Drašković: Kosovo


Borislav Krstić Velimirov
POMRAČEN PRAZNIK

Imajući rukopis ove knjige pred sobom, tri su mi se teme same od sebe nametnule. U prvom redu, razumljivo, bolna tema Kosova, koji i sam naslov najavljuje. Isto tako, međutim, nametnule su mi se bar još dve nezaobilazne teme. Jedna od njih bila bi dvojezičnost antologije, koja omogućava rumunskim čitaocima da upoznaju pored srpskih pesnika iz Rumunije i neke vrhunske pesnike iz Jugoslavije. Nikako na poslednjem mestu po važnosti jeste tema poezije same po sebi, poezije nezavisne od bilo kojih okolnosti, konjuktura i njima sličnih faktora koji nemaju nikakve veze sa srži poezije. No u tom pogledu u ovom predgovoru ne bi trebalo trošiti reči jer su u antologiju ušli najeminentniji pesnici iz matice, takvi vrhovi kao što su Desanka Maksimović, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Matija Bećković i mnogu drugi. I srpski pesnici iz Rumunije zastupljeni u ovoj antologiju jesu pesnici proverene i dokazane vrednosti. Verujem da su oni uzbuđeni činjenicom da su se našli u društvu velikana koji mogu da im služe (a u nekim slučajevima i poslužili) kao (nedostižni) uzori.

Dvojezičnost ove antologije može da pobudi interesantna razmatranja. Parovi sastavljeni od originalne pesme i njenog prepeva na drugom jeziku omogućuju stručnjacima zanimljive studije, kao što bi bila, na primer, Hemingova (Hamming) razdaljina između pesme i prepeva, što dabogme ne može biti cilj ovog predgovora. Treba međutim u tom pravcu istaći neocenjivi doprinos priređivača ove antologije Pesnik Ivo Munćan (r. 1943.) peva direktno i na srpskom i na rumunskom jeziku. Ta okolnost pridaje njegovim prepevima posebnu "vernost" originalima". Nije reč o leksičkoj vernosti, ili bar ne samo o leksičkoj vernosti. Reč je o uspelom kombinovanju topike, prozodije, sintaktičke strukture. Svaki od ovih elemenata može da se razlikuje od originala do prepeva, ali u krajnjoj liniji treba da proizvedu umetničku emociju i estetsku vrednost približnog intenziteta. (Za dobar prepev nije bitna vrednost "rastojanja Heming"). Nije reč o prevodu, već o prepevu, o nalaženju ekvivalenata (ne samo leksičkih) u drugom jeziku koji će prepevu obezbediti ono neuhvatljivo što pesmu čini pesmom. U tom pogledu antologija je vrlo uspela i priređivač zaslužuje svaku pohvalu.

Antologija predstavlja pravi praznik za ljubitelje poezije. Taj praznik je međutim pomračen tragičnim okolnostima u kojima se knjiga pojavljuje, kada su još aktuelne reči Viktora Igoa iz napisa "Pour la Serbie" (Pariz 1876): " On assassine un peuple. Ou? En Europe". Sada posle 123 godina od Igoovog proglasa ubijaju taj isti srpski narod. Razlika je u tome što je u ono vreme Igo optuživao svoju i druge evropske vlade za ravnodušnost prema stradanju srpskog naroda, a sada te iste vlade aktivno učestvuju u ubijanju tog naroda.

Kosovo sveta srpska zemlja može bilo kada da bude tema pesničke inspiracije, privlačna za antologičare, a i za izdavače. Bolno nas uzbuđuje činjenica da sada ova tema ima jednu namensku dimenziju. Naglašavam međutim da ta namenska dimenzija ne umanjuje suštinsku, poetsku vrednost ove knjige. Daće Bog, molimo se za to, da sledeće antologije o Kosovu ne budu i ODBRAMBENO ORUŽJE protiv ostrvljenih neprijatelja srpskog naroda, kao što je to slučaj sada, već samo umetničko, estetsko uživanje u poetskim dostignućima.

U Temišvaru, na Spasovdan 1999. godine, pod svežim utiskom vesti da su NATO zlikovci usmrtili tri bolesnika u bolnici, gde su, razume se, došli da se izleče, a ne da poginu. Ljudi božji, šta je ovo?

Borislav Krstić Velimirov


Stefan Lazarević
NATPIS NA MRAMORNOM STUBU NA KOSOVU

Čoveče koji Srpskom zemljom stupaš
bilo da si došljak ili ovdašnji,
ma ko da si i ma šta da si,
kada dođeš na polje ovo
koje se zove Kosovo,
po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
te sa njima i kamenu prirodu,
mene krstoznačnog i kao steg
videćeš kako posred polja uspravno stojim.

Nikolaj Velimirović
CAREV ZAVET

(odlomak)

...Lazar usteže sve misli svoje i s uzdahom zavapi u sebi:
"Stvoritelju moj, koji sudiš i neznane grehe
naše, Tebi vapijem iz ove doline mraka!
Oprosti mi sve što sam propustio učiniti
po svetoj volji Tvojoj. Umori mene, Gospode moj,
I izbriši mi ime iz knjige života -
- samo spasi narod!"

Desanka Maksimović - (1898-1993)
RAZGOVOR SA KOSOVOM

Niko, Kosovo, ne oplaka
tvoja poniženja i nevolje,
niko te ne uze u zaštitu,
niko ne jauknu do oblaka.
Niko van tvojih brda i ravnica,
neka ti je patnja laka,
niko te, Kosovo, ne oplaka
van tvojih brda i tvojih reka.
van tvojih planina i oblaka.
Neka ti je sudbina laka.
Niko te, Kosovo, ne oplaka
sem potomaka
tvojih planina i tvojih reka
i tvojih oblaka.
Neka ti je sudbina laka.

Slavko Vesnić (1920)
UKLETE OBALE

Putevi orkana tu su. Očajne, u nemom muku,
sve kuge i kolere nemilosrdno su nas kosile.
Tu su se najezde vekovne prolamale u huku
i sve pred sobom nosile.

Tu su se životi osipali na sečivima handžara
i na kopitama oluja konjskih rasprskavali ko omaja,
tu se je nebo crnelo od paljevina, od gara.
Smrti, je li tu tvoja domaja?

Nasip smo, brana bili. Jer malo samo dalje
s kulturom podruku, znanost perivojima šetala
gradile su se palate, dizale katedrale -
Evropa tamo je cvetala.

I za žrtve tolike, i za svu našu muku
od nje nam jedino reči prezira taštog dopale.
Talasi zala vekovnih lomili su se u huku
o ove, o naše obale.

Vasko Popa (1922-1991)
KOSOVA PESMA

Ja kos
Crnorizac među pticama
Sklapam i rasklapam krila

Činodejstvujem nasred svoga polja

Pretvaram u kljunu
Kap rose i zrno zemlje u pesmu

Ti boju sutra budi lep
Što će reći pravedan

Ti zelena carice travo
Ti jedina pobedi

Ti pobedo usreći caričine sluge
Koji je crvenim mlekom hrane

Usreći i njene sluškinje zvezde
Koje je u živo srebro oblače

Pevam
I palim jedno pero iz levoga krila
Da mi pesma bude primljena

Mateja Matejić (1924)
KNEZ LAZAR

Svaki je izbor
odraz
i mera slobode;
hvala ti, Kneže,
što nisi pogrešio,
pa i mi znamo
kojim se putem stiže
do visina.

Večno i privremeno
izborom razdeljeno,
žrtvom
za uvek sastavljeno.

Božuri rastu...
Možeš li i nas
okupiti,
čestiti Kneže?

Branko V. Radičević (1925)
GRAČANICA

Ugledaše je u oblacima.
I ozidaše privid.
Sa mistrije kao sa usne
prokapale molitve.

I mnogi zahvati iz nje
za spas duše.
Al niko da se doseti
da nju spasava.

Strah se uvlači
u svaku tvar,
u svete sasude i molitve,
u zapise i nevesele prizore,
u život.

I kao što privid
siđe na zemlju
gde se skameni u hram,
tako i hram,
zaljuljan strahom,
hoće u privid.

Drhtulji manastir
na rukama žena.

U zvonari kuka ptica
umesto zvona.

Miodrag Pavlović (1928)
KOSOVO III

Ne može Agaren
i odstupnik
da brani tvoj rod

Niti će palikuća
od požara
da spasava

Iz ropstva misirskog
neće te izvesti
ruka faraona

Lažni izbavitelj
prečicom vodi
do novog ropstva
i Vavilona

Ranko Simović (1932)
KOSOVSKA NOĆ

Kosovo je nemirna granica
usred srca, na sred oranica.

Pitanje se postavlja ko novo:
da li znamo čije je Kosovo?

Ispod zemlje i kosti nas zovu:
kome ćete carstvu na Kosovu?

Skupi decu u kuću s večeri,
tuli svetlost i zaključaj dveri.

Krstove i belege u tami
neka brane mrtvaci i sami.

Da l bežati, bar golim životom?
Kosovo nas proganja i potom.

Čeznem jutro, san me obilazi,
čekam Sunce na nebeskoj stazi

i pitam se: može li da sine
iz naslaga takve pomrčine?

Jovan Hristić (1933)
VARVARI

Kai tora tha genoume horis barbarous.
Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis

Kavafi

Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari
dolaze.
U gradu se spremaju da ih dočekaju:
Oduševljeni mladići već uzvikuju njihova
imena
I žuri da slave nove bogove.
Ne govore li pesnici kako su oni neko rešenje?
Sad pišu pesme u njihovu slavu
I čekaju dan kada će ih glasno čitati
Dok zadivljeni varvari (pod oružjem)
Budu pljeskali, i učili ih napamet.
Već vide svoje pesme velikim slovima ispisane
Okačene u pročeljima hramova
Iz kojih će izgnati onemoćala božanstva,
Vide biblioteke prepune svojih knjiga
Iz kojih će izbaciti priče što više nikom
ništa ne govore.
Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti
obešeni na gradskom trgu
Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore
kapije
I puste u grad one koje su tako željno čekali.

Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.

Branko Miljković (1934-1961)
POHVALA SVETU

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
Pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Božidar Đurović (1934)
ZGARIŠTA

Kolika je tuga
da se život stidi
U šta god pogledaš
sve te namrgodi
i ponizi
ne bismo se ni znali
da nije toliko
povorki za nama
Bez imalo dobra
prosto nam se
smrt dopada
Svete ko će
da nas zbliži

Ljubomir Simović (1935)
SVETOM JOANIKIJU DEVIČKOM

Molimo Te, sveti Joanikije Devički,
podigni ruku,
zaštiti,
zaustavi ovo rasipanje,
saberi nas,
vrati mrave u mravinjak,
svetlost u svice,
vrati inje i slanu u jesen,
dim u zimu,
ribe u Ibar,
laste u vetrove,
ključ u katanac,
vode u vodenice,
volove u plugove vrati,
i pocrnelo crvenilo pozlati!

Molimo Te, sveti Joanikije Devički,
zasvetli ispred onih koji pale,
ustani pred one koji kolju,
i njihove lučeve pogasi,
noževe rastopi,
okove raskuj,
od njihove ih sile oslobodi,
jedinom silom koju imaš,
hlebom i solju!

Molimo Te, sveti Joanikije Devički,
sakrij Devič u bradu,
vatru u pepeo,
trag u sneg,
sakrij pčele u osice,
ptice u miševe,
leto u jesen,
i bos po putevima,
sveti Joanikije,
Gospodnjim,
kroz bežanije, kroz požare i glad,
zaustavljaj nas,
i podiži nas,
i uči nas,
na strašnom mestu
da gradimo Grad
od kamenja
kojim nas kamenuju!

Radoslav Zlatanović (1936)
OTAC I ZMIJA

Bi u Polomu nepogoda
I svi pobegosmo
Zavukosmo se u rupe
Ostavljajući u polju
I konja
I konopac
I rođake

Samo otac moj
Priđe stoci
I govoraše joj
Neke reči
Protiv uroka
I ludih žaba

Sa zalepljenom košuljom
O čvornovato telo
Neokrnjen pod munjama i gromovima
On izvodi marvu na put
Kojim, gle, sad zmija jedna prolazi

Tad otac viče na volove
On čeka da ona pređe preko puta
Oči zmije i oči njegove
Gledaju se jednostavno
Bez mržnje

Lazar Vučković (1937-1966)
MUZEJ

Hiljadu lobanja nad mojom glavom.
Nad budućom lobanjom
Hiljadu bivših glava.

Sa prvim snegom dođe i Tonja
U Kutnoj Hori zvone zvona.

Šumni golubovi zvuka
Sa katedrale u vrelo nebo beže.
Ukrasi od cevanica
Drhte mi u sluhu.

Gle, negde daleko, na dnu juga
Zbog nas ratuju glad i kuga.

Hiljadu lobanja nad mojom glavom.
Nad budućom lobanjom
Hiljadu bivših glava.

Ljubiša Đidić (1937)
SLUGA MILUTIN

Koliko je stvari znao sluga milutin
koje za istoriju nisu
i patio je
patio je milutin
i gospod ga čini mi se tešio

Kome se poverio
niko ne zna
svi ćute
ništa nije ušlo u istoriju

Pod prozor
on meni kuca
nemušti sluga milutin

I gledamo se svesni
da ga ja ne mogu čuti
da mi on ne može reći

I istoriji je lakše
i bogu je lakše

Branislav Petrović (1937)
GRADILIŠTE

(odlomak)

Koja li nas to silendra,
da mi je samo znati,
u zajednički jaram,
u zajedničko pozorište,
preže?
Zagledajte se dobro!

Gle:
na dnu živih zidara kao
na dnu zvezda,
svi mrtvi zidari leže.

Alek Vukadinović (1938)
LUDI SVET

Jeste mrak sveta, jeste svuda
Cela je kuća sveta luda
Kao nečiste sile beže
Živi od božje ravnoteže
Kao sred pakla cveta šuma
Iznad krovova božjeg uma

Ceo svet ludi nekud hrli
Naviru živi i umrli
Naviru živi, mrtvi lete
Beže od tebe mrtvi svete
Jedno od drugog beži krilo
Nikad još tako nije bilo

Ponoć je - vreme časa zloga
Bežimo, Bože, od Neboga
Od mrtve kuće, mrtvih vrata
Bežimo, Bože, od nebrata
Sred neizmerja časa zloga
Dozivaj dušo svoga boga

Ko da se dusi pakla bude
Lete krovovi kuće lude
Lete sve dalje, kroz mrak, dalje
Ko da ih nekud sam vrag šalje
Ko luda nekud beži šuma
Preko krovova božjeg uma

Zlo je u srcu, glavi, svuda
Bežimo, Bože - ali kuda!

Čarls Simić (1938)
ZIMSKI SUMRAK

Prepev s engleskog: Irena Kostić i Slobodan Vuksanović

Oblaci se spustiše da zabrinu ljude
U veče velikih bitaka
Oblaci natopljeni krvlju umirućeg dana
Oblaci od kojih podivljaše i konji,

Okupljeni proroci
Ćute
O slutnjama strašnim,
Čak i pred isukanim mačem.

Tamno se nebo sve niže spušta
Uz igru senki nepoznatih plemena
I njihovih heroja u jurišu -
Beli toranj parohijske crkve

Svoj vetrokaz grčevito steže
Pred njihovim besom, ali selo je pusto.
Ni žive duše. Svi zaključani
Od straha svetiljke ne pale.

Mlada seljanka raskopčane bluze,
Dete na njenom krilu,
Okreće glavu od jedre dojke...
Oči mu pune nebeskog užasa i sjaja.

Matija Bećković (1939)
KOSOVO POLJE

Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmeću kolevku.

Kuda da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Patrijaršiju?

Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?

Očni živac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli štap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću
Kažu da sam je prodao,
Zemlju koju sam do neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih poznao.

Momir Vojvodić (1939)
IZBJEGLIČKI SONET

Hiljadu devetsto četrdeset prve
Bježao sam, plačljiv, na očevoj ruci
Sa spaljenog praga, željan hljebne mrve;
Urlale su vode i bijeli vuci

Na trome buljuke izbjeglica tužnih;
Uz rugovske gore stud aprilske kiše
Čitala je s lica stravljenih i ružnih:
Da se neće svome domu nikad više

Vratiti i kućne zapaliti vatre,
Ni pošto pepeo razbratništva mine,
Ni onda kad vjetar stope mržnje zatre;

Iz šume koju mi još čuvaju braća,
Čim dvokljuna munja s Prokletija sine,
Očeva sjena me rodnom pragu vraća.

Milan Komnenić (1940)
SUSEDI

Nasrću, kidišu, razvrću,
otimlju,
haraju, potiru, zgaraju, seku,
grobove zaoravaju,
unizuju, izgone
pale, u Štimlju,
uz Sitnicu, suznu reku,
Metohijom i niz Drim,
plaču jabučari posle sekire,
riče oslepela
stoka,
gore ikone
i cvili dim
iz konaka, na kome razbiše zvekire,
pište rize i žitija,
jecaju raspela.

A u groznici, u studi,
dok se srce ledi,
strepimo da bi
i na onom svetu
ovi isti ljudi
mogli da nam budu susedi.

Slobodan Rakitić (1940)
SVETI ARHANĐELI KOD PRIZRENA

Bolje da ostadoste pod zemljom, duboko,
za neko časnije pokolenje. Ovako
slušam osinjak gde behu pčele i carevo oko.
Jer, vreme je opet naopako.

Još samo vam ime osta ko ispražnjeno lice.
Svi su anđeli slepi, a slepo je pokolenje.
I nijedan plod ne dočeka zrenje.
Umesto sokola - orao iznad Bistrice.

Kratka je slava sveta! Crni bivo dremlje
kraj reke, ispod nevidljivog zvonika.
Kao poslednji zalogaj, uzeh šaku zemlje.

Bolje da ste ostali skriveni, u dubini.
To što sad vidim sasvim je druga slika.
Osvanuh, na svome grobu, u tuđini.

Gojko Đogo (1940)
STEFANU DEČANSKOM

(odlomak)

Naše su molbe i molitve,
noktom i nožem, vilama i čengelama
na koži našoj ispisane
i nikakva ih prljava ruka,
ni smrt izbrisati ne može.

Ali pisari carski
ne čitaju našu azbuku
i veru nam drže za neveru.
Nebo odavno ne prima našu poštu,
ne odgovara na suzu ni psovku.

Zato su i ova slova pomalo razroka.
Crnorisac grešni ne zna na koju će stranu,
kome će se privoleti carstvu?

Na leđa da uprti crkvena zvona
i pred ovčicama krene
put severa,
ili
na baštini da čaja
dok se i njegova glava bradata
ne osmehne sa panja ispred Dečana.

Čedomir Milenović (1940)
NA KOSOVO PALA MAGLA

Kneže Lazare,
kao da si nam ostavio
u svojoj zakletvi
da na Kosovu bijemo boj
do sudnjega dana.

A naš sudnji dan
ide do večnosti.

Kneže Lazare,
neki novi Turci,
gori od Turaka,
kopaju mi oči
da ne bih video
dokle idu moje crkve.

Seku mi ruke
da ne bih napipao panj
na kojem ti odrubiše glavu,
pa da shvatam
da sam na svojoj zemlji.

Lome mi noge,
da ne bih mogao stići i uteći
kad mi hoće izgaziti ljubav,
zbog koje su ljubavi
tvoji ratnici poginuli.

Kažu mi sada:
Pravda je na drugoj strani.
Ko to kaže, Kneže,
zar su njima odrubili glavu
pa da znaju gde je pravda?

Kneže Lazare,
gone me da zaboravim svoj dom,
svoje gradove
i svoje ptice.

Kneže,
zar ima nečeg većeg od Boga?

Vlada Barzin (1940)
PODELIMO OVO SUNCE

Sve ostaje naš nasušni san
U koji se nikada više
Zajedno nećemo vratiti.
A naša su tela neznana
I dalje ostaju da se truju
Vlastitom krvlju
Do idućeg jutra!

Nebo ove noći se ruši,
Pod teretom promuklih oblaka
Caruju nezakonite munje,
U gradu tvom skitnica neka
Života se rešila,
A ti nikada ne čitaš novine
I saznati nećeš
Kako se neznano može umreti!

O, nedostupni grešni anđele,
Verni telohranitelju nevere
Koji danonoćno putuješ u sebe,
Do mene nećeš stići
Ni ovoga leta na izmaku.
Da zajedno podelimo sunce
Na biljni zaborav što nas zarobi!

Draga Mirjanić (1940)
NEBESKA SRBIJA

"Na nebu im duše carovale
Ka im ime na zemlji caruje."
P. P. Njegoš

Na nebu sam ti video gnezdo,
Srbijo ptico, Srbijo zvezdo.

Iza oblaka, iza vrhunca
Sjala si poput jarkoga Sunca.

Tek sišla s mučeničkog krsta
Prekrstila si se sa tri prsta

I okrvavljenih ruku i nogu
Pomolila si se Svevišnjem Bogu.

Na nebu sam ti video lice
Srbijo majko, mučenice.

Iza oblaka, iza vrhunca
Sjala si poput jarkoga Sunca.

A ispod tebe - u daljini
Planeta cela u pomračini.

Dragan Dragojlović (1941)
SELIŠTA NA VIDIKU

Od selidbe do selidbe, gde smo konačno
stigli? Sloboda isteruje brata sa ognjišta.
Prokleto joj lice.

Selidbe su za petama. Prognani vek se
raduje našoj muci. Da li su pčele ikada same
donele med nemoćnoj usni?

Gde je Kućište? Gde je nestalni zavičaj? Noć
prevrće groblja, ruši nadgroblja. Spomenici lete
niz zelenu godinu.

Priđi kući, brate, ako znaš gde je. Vidi da li će deca u njoj ikada da se rode.

Milutin Petrović (1941)
GLAVA NA PANJU

Kad gledam
glavu na panju
Mislim na
truli krastavac
čovek najpre
ogluvi Posle
jednostavnije
odlazi u smrt
Ne čuje okolina
šta govori Hvale
Zavide
Itakodalje
A to je vrlo važno
Glava na panju
nema je

Stidljiva I čupava

Adam Puslojić (1943)
SUMRAK PADA NAMA NA NAS

Za braću Sarić

Pada, neka pada. Ima nas
i biće. Svetlost noći
nam je brat, usta su nam od nje puna
a očima govorimo
nemo.

Smrti nema. Ubio se
zbog nas bog.
Rečima je
teže no ćutanju.

Brezovica, 7.8.1985.

Ivo Munćan (1943)
PSALAM

ljudi su želeli da Ljudi postanu pepeo
i krematorijumi su goreli jednog po jednog
ljudi su naredili da Ljudi ne žive više
i meci su sekli živo meso
i slali Ljude s one druge strane
(gde se život nastavlja kaže Sveto Pismo)
ljudi su hteli da budu bogovi
ljudi su jeli Ljude
ali su Ljudi ustali i rekli
NE
tačka za sva krvoprolića
tačka na vatima krematorijuma
tačka na vratima gasne komore
tačka!

...i Ljudi su probudili usnulu savest
pružili ruke i počeli da zidaju
novo zdanje na starome tlu.

Na Kosovu ljudi ponovo žele
da postanu bogovi
na Kosovu ljudi ponovo naređuju
da se životi zakopavaju
ali Ljudi postaje
postaje Srbi!
Ljudi!!!

Predrag Bogdanović-Ci (1944)
CRNE DEVICE

Otvori se planino
obruši se ponovo
na namastir

Neka vrh tvojih zvona
zagusti čestar
zatravi otava.

Neka neki novi ljudi
raznose glas da sa vrzine
bruji poj crnih devica.

A Bistrica neka poteče
sa obraza naroda
beskućnika.

Radomir Andrić (1944)
KOSOVO U PRASKOZORJE

(odlomak)

Koji ostaju koji odlaze
koji su žrtve koji goniči
koji svetkuju svoje poraze
naknadno srećni u zimskoj priči
koji sećanje sa drevnog stuba
vuku kroz magle kosovskim poljem
da se bar za tren izmeni sudba
u prilog drugom životu boljem

Koji pokorno primaju kaznu
u seobama mrtvi pre smrti
koji ne mogu zenicu praznu
dati svetlosti za govor škrti
koji ostaju koji odlaze
u dimu gde se legenda stvara
carstvo nebesko nema bogaze
ni za sluge niti za cara.

Rajko Petrov Nogo (1945)
LAZAREVA SUBOTA

Legao da si Lazare
Ko proštac nasred ledine
Kukavice nam kazale
Kosovke šćeri jedine

U Vitaniji zasija
Ljubavlju Lazar voskrese
Mlado se sunce nasmija
Magare kad ga pronese

U duge gluve subote
Šenica tajom listala
Od Lazareve subote
Mati Cvijeti istkala

Ustani Crni Lazare
Iz zemlje i sa ikone
Sestre te prokazale
I braća te izgone

Srba Ignjatović (1946)
PODELA ULOGA

Najgore je
Kad ovca poludi.
Ruši gradove, vrši atentate.
Zabrani vunu, mleko i sir.

Besposleni pastiri
Lutaju dok se sretnu.
Onda su neki Laj,
A neki Edip.

Darinka Jevrić (1947)
FRESKA

u nemirima mirna
u vrtlogu sama
zidovi ti kradu sjenke
sklopiš mi ruke u molbu
u jecaj
u hvala
stoljetnu ljepotu mi
ne cenjkajući se
daš odmah

Milan Nenadić (1947)
SRPSKA ISTORIJA

Crna naša majko,
Ne postoje odavno kosti
Koje si Kosovom posejala;

Crna naša majko iz Prekala,
Tvoje dete sisa
Kroz puščanu cev;

Crna naša majko,
Eno ti sinove tvoje
Kao crn i naduven konvoj
Upravo otiskuju niz Savu
Iz pristaništa Jasenovac;

Crna majko moja,
U srcu Krajine
Šta li radiš?

- Evo, dete moje,
Gledam kako zalazi sunce
I čekam smrt.

Slobodan Zubanović (1947)
PUNOMOĆ

(Iseljenik. Okrug Njujorški.)

U domovinu šaljem prst
umesto potpisa, znak stavljam, +.

Kad me natrag pošalju, kroz zrak,
na grob mi stavite isti znak.

Ljubica Miletić (1948)
ORANJE

Kosovu

Opet vetar kroz lobanju poje
Tropar duši koja ne hte muku.
Seljak ore. Izorava kosti,
Možda svoje, možda svetog Luku.

Ore seljak. Izorao pretka.
Možda kneza, možda nekog sebra.
Ikonica trula čelo glave leži,
Zamrljana para sa onoga sveta.

Stade seljak iznad drama srebra.
Gleda slova nevešte kovnice.
Gleda njivu što je možda groblje.
Vidi sebe, a ne vidi lice.

Opet vetar kroz lobanju poje
Tropar duši koja ne hte muku.
Seljak vraća zemlju gde je bila:
Svojom rukom prepokriva ruku!

Novica Tadić (1949)
RODNI KRAJ

To je predeo iz sna

Brežuljci krvavi
Potočići gnoja
Travke-tkiva

Sa lišća debelog
Nakaznog drveća
Kaplju krv i bala

Odnekud dopire glas
Gde si mi ti
Gde si mi ti

Nigde sam ja
Nigde sam ja
Na to će stoki strah

Zakukuljene prilike
Crne povite
Okolo krstare

Vetar donosi
Mumljanje riku
I vlažan vazduh se ljulja

Ovde će biti
Sasečena najzad
Poslednja životinja

Čuju se udarci tupi

Zdravko Krstanović (1950)
RUŠIOCI GROBOVA NA KOSOVU POLJU, KOJE PUTUJE

Grobovi naši boriće se s vama!
Aleksa Šantić

nedostaje mi slovo:
kako da te nazovem?
jer
kao da nisi od boga
kao da si se sam zamijesio
bez duše
a zvijerima ne pripadaš
one ne ruše groblja
ko si?
koja te sila vodi?
tvoje oči
svjetlost ne primaju
tebi manastir
ne sjaji
nagoniš stoku
da po mrtvima pase
ne znaš
da nisi ovdje
al odasvud motre
nedohvatljivi
što smjeraš
kad noću rušiš
hram,
u šaci držiš šaku mrca?
kosovo
ne možeš uzeti
ko jesi da jesi
jače je od tebe
toliki je ono grob
da ga ne bi srušio
ni da te ima
koliko skakavaca

Slobodan Kostić (1952)
BELEG

Uzalud kupiš haljine, zdele,
starinske satove.
Nešto ostaje iza tebe:
neograđena dvorišta,
zapušteni grobovi,
prekor staraca i ludaka.
Odlaziš neznano kud;
sabijen u žice, staklo,
noću, na groblju,
prah predaka kradeš.
Ostaju ti izvori, tapije,
zmija u zidu kuće.

Goran Đorđević (1952)
RASUTA ZEMLJA

Napuštena dvorišta
ljudi, stoka, zbegovi,
ugašena vatrišta
ne mirišu hlebovi.

Vrane pele na strništa,
urlik zveri sa stratišta
bistre vode, kališta
sva krvava laništa

Plač, molitve do neba
ropac žrtve mučilišta
o, da li Gospod gleda

strašna srpska stradališta
ne diže se niko
ne isklija ništa

Slavomir Gvozdenović (1953)
SVETLOST U VREMENU

ima jedno drvo
u Patrijaršiji pećkoj
oko kojeg su i moje ispletene loze
svakoj grani
čim dotakne svetu srpsku zemlju
koren izraste

ne umem to drvo da opišem
ne umem da ga nacrtam
jer čini mi se da je u meni razgranato
i da ga takvog kroz stoleća nosim

tu uz njegovu krošnju
u konaku (na koji drznu pogana ruka)
usnuh mir i tišinu
u zoru se umih zvezdom
iz njegovih mladica
i takav krenuh Kosovom dalje

levom i desnom
prebirah u sebi koren svaki
kao reč da je od Višnjeg data
kojom se hranim svetom
i kojom svetlim ljudima i gavranima

(U Pećkoj patrijaršiji, 22. oktobra 1990.)

Miljurko Vukadinović (1953)
***

Proleteo sam kroz naše Namanastire
Video sam slep kod očiju:
- teško oštećene komadiće mog naroda na zidu
- Belog anđela u crnini
- tragove paljevine video sam
- najbližu okolinu konaka u crno
u pepeo zavijenu
A mene su rode moj zaprepastile oči
Ne može se reći da su crne
Ne garantujem da su čarne
Ne siguram da su svetle
Ne može se reći da su bele sasvim
Dočekale su me rupe u namastirima
umesto očiju
U rupama se legu...
U jamama noćivaju...
U rupi se sreću sa našim očevima i viđenim svetom
sa silovanom decom i opustelim poljima
sa još jednom otpisanim grobovima
A mene su sinko zaprepastile oči
pa sad ne znam
Gde mi je konak Gde mi je konopac
da preostalu očevinu vežem pa da
sa ironično-težinjavom vrećom što je teško
da zamislim ošinem Ovom strminom
nacionalnog puteljka što je lakše
zamisliti A najlakše je
to što našim svecima na zidovima jedino ostaje
a)mračan pogled ka nama ili unatrag
b) mračna rupa kao nacionalni jarak
c) ništa posto očiju
d) ništa posto svetlog pogleda

Dušan Bajski (1955)
SRCE NA LEVOJ STRANI

Moje misli nisu u skladu
Sa matematikom sile.
Moje ruke su prazne,
Srce na levoj strani,
A misli u glavi.

Nikola Vujčić (1956)
LETO 1987.

dok sam se okrenuo, to što sam hteo
opisati - izgubilo se.
i upravo o tome nedostatku brzine hteo sam
da pišem. međutim, gle! pojavila se
jedna žena sa detetom čiji plač je
rušio ljude na ulici. ulicu su sve više
zatvarale kuće, ulica je sve više
postajala pećina, senke su se zbijale na zidove
i svi su učili govoriti

Dara Vučinić (1957)
***

Grčim se
u kaluđerskoj vodenici
Nerodimska rane ispire
sudaram se
sa sobom i tobom
stoletni bor
ćuti

tako mora
Ni sebi da priznam
nitima sunca
ispreda larvu
ko ga zasadi

Čuva predanje staro
večno šuteći
nad grobom
nesrećnog cara

Ljubica Rajkić (1960)
***

Došla sam Bože da Ti kažem:
srpskoj deci
više nije dovoljna jedna glava.
Pogledaj samo kakvi su ti se dani
vratili u kalendaru
pa ćeš mi verovati;
podmetali smo im Bože
prste s rukama,
dojke, noseve, muškost i noge Bože
ali je potreba za klanjem tolika
i da te samotne glavice
rastu na vratu kao lišće
opet bi ih premalo bilo.
Ni očiju nemamo Bože dosta.
Bar jedan par podaj nam za vađenje
jedan za naricanje
pa ako se jedan nađe za svedočenje
hvati Ti čestiti Bože.
A što se tiče srca
srpskoj deci ne treba Bože
ni ovo jedno!
Slobodno uzmi i razdeli
neće se ni primetiti!
Jer se Tvojom nekom svetom greškom
u Srba
deca rađaju bez mozga
bez kože, bez kose na glavi
i bez krvnih zrnaca.
Umesto svega imaju po dušu.
Moram isto da te obavestim
kako ćemo u protivnom
malo i veliko
da Ti se preselimo Onde
i da će težina
čitavog jednog satrvenog naroda
poremetiti raspored nebesa
i odnos večnosti...
Zbog toga će Bože zvezdočatci
predskazivati civilizovanom svetu
same nesreće,
a to nije u redu.
I još te kao porođena molim:
prećuti našoj mrtvoj siročadi
da si o svemu unapred znao!
vratiće se mimo zapovesti
da odrastu.
Pravo je da krvnicima oprostiš Ti
i po Tvojoj volji, Bože.

Goran Stefanović (1962)
KOSOVO

Rađamo se
i dojimo svetom pesmom
iz majčinih grudi.
Krstimo se
pred Kosovskim oltarom,
žedni spasenja.
Rastemo pod nebom zavetnog barjaka,
što njiše i zavija rane.

Plačemo,
jer ranama nikad kraja.
Trajemo
krilu sudbine
koja dotiče zvezde
i traži glave.
Sanjamo
carstvo nebesko
ispijajuć sebe do dna.

Radujemo se,
peharima nikad kraja.

Slavimo
vekovni tren, bez straha
i pevamo braneći sebe.

Nadamo se
dok Kosovo nema kraja.

Blagoje Čobotin (1963)
SVETI DUG

Sakupljam imena
mojih pradedova,
dedova i očeva.
Braće i sestara.
I sahranjujem ih u
nemušte grobove naših duša.

Ona su nevidljiva.
Ali eho njihovih molitava
dopire do vaskrslog Kosovskog Avelja,
koji se budi u nama,
a kojeg ponovo Kainovi sinovi
razapinju
na žrtveniku okrvavljenog pravoslavlja.

Dobrica Gajić (1965)
NOĆ

Ko može da spava u ovoj
Noći kad duše na Nebo lete,
A sveće vatru liju, za večnost,
Za sva vremena. Preci još uvek
Bitku biju, za nas i ovu zemlju
Najmiliju.
Visoka, svetla, sva u
Sjaju Crkva predeo obasjava,
Ponoć je i zvona zvone,
rođeni kraju ništa ti ne mogu ovi
Psi što daleko, u mraku, ne prestaju
Da laju.

Ljubinka Perinac Stankov (1969)
***

Moju je
srpsku smrt
i kamenje opsovalo;
pitanje je ostalo
u jajetu s dva žumanceta.
Mudraci su prevrnuli
kožu s prstiju i
povadili kamene žile,
zbog neestetskog štrčanja
xinizma u verbumu istine.

Vuk Drašković
KOSOVO

(odlomci)

Ceo svet se danas pita: šta će biti sa Kosovom?

Pitanje ne glasi: šta će biti sa Kosovom, nego šta će biti sa nama.

Ako može biti reke bez izvora, biljke bez korena ili kuće bez temelja, onda može biti i Srbije i Srba bez Kosova.

Tamo nam je rođeno i stvoreno sve što nas čini narodom i državom.

Gračanica, Devič, Ljeviška, Patrijaršija, Sveti Vrači ili Dečani nisu čerge koje se mogu razapeti negde drugde, niti igde drugde rastu Kosovski Božuri.

Od Paštrika i Koritnika, pa do Zvečana, i od Samodreže pa do Čakora, nema reke ni potočića, sela ili grada, poljane ili brega, klanca ili šume, a da ne nosi srpsko ime...

Kao što nema hrišćana bez Hrista, tako nema ni Srba bez Kosova. Ono naš Jerusalim, naša Gora Sionska, naš Zid plača i naša stalna Golgota, na kojoj bivamo razapinjani i na kojoj vaskrsavamo.

Kad Srbije nije bilo, Srbi su, nekoliko vekova, grejani sećanjem na Kosovo i opstali kao nacija samo zahvaljujući Kosovu koje su nosili u svojim srcima.

Kosovo je naše opšte ogledalo. Vazda nam je svuda bilo onako kako nam je bilo na Kosovu. Kad smo u Prizrenu zidali Arhangele, onda smo u svojoj carevini posrbljivali Justinijana, naše plemstvo je proučavalo Aristotelovu Etiku, a vitezovima uzor bio Aleksandar Veliki. Kad su doseljenici sa duhovno jalovih krša Albanije, u Gračanici nasrnuli na Simonidine oči, patrijarh Čarnojević je postao izbeglica. Kad su srpski vojnici 1912. zagrlili oslobođenu kosovsku zemlju i jeli je, kao sveto pričešće, postavljen je temelj najprostranijoj državi u istoriji srpskog imena...

Kosovo je danas najveći i sveopšti srpski čemer. Gorčina koju gutamo mora postati lek.

Da bismo se utvrdili na Kosovu, Kosovo mora da se utvrdi u nama.

Kosovo će nas dići, kad budemo razumeli da smo pali i zašto smo pali.

(Iz "Srpske reči" broj 214/29.10.1998)


//kosovo.net / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]