Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Projekat Rastko Gračanica - Peć: Istorija:Sveta loza kneza Lazara

Željko Fajfrić

Sveta loza kneza Lazara

Internet izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELj

 

 

 

Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, jun 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANjE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović

Štampano izdanje

IZDAVAČ
DD Grafosrem Šid
ZA IZDAVAČA
Željko Ivatović
RECENZENT
Dr Nenad Lemajić
TEHNIČKI UREDNIK
Željko Đomlija
KOREKTORI
Slavica Mirković, Dragan Danilović i Zoran Stefanović
Štampa: DD Grafosrem Šid
Tiraž: 1000

Profesoru Nenadu Lemajiću za nesebičnu moralnu i stručnu podršku u mom radu o istoriji srednjevekovne Srbije!

Sadržaj

  1. Pribac Hrebeljanović na dvoru cara Dušana
  2. Oblasni gospodari
  3. Vukašin kao kralj
  4. "Rasap" velikog župana Nikole Altomanovića
  5. Knez Lazar kao najmoćniji velikaš u Raškoj
  6. Tvrtko kao kralj "Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana"
  7. Bitka na Kosovu
  8. Smrt kneza Lazara
  9. Nakon bitke
  10. Pitanje nasleđa
  11. Bitka kod Nikopolja
  12. Knez Stefan učvršćuje vlast
  13. Bitka kod Angore
  14. Despot Stefan
  15. Sukob među Lazarevićima
  16. Despot kao samodržac
  17. Pobuna Vuka Lazarevića
  18. Pogibija Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića
  19. Izmirenje despota Stefana i Đurđa Brankovića
  20. Konačni obračun
  21. Poslednje godine despota Stefana Lazarevića

1. Pribac Hrebeljanović na dvoru cara Dušana

Na dan 21. avgusta 1331. godine okončan je sukob između kralja Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana i to potpunom pobedom sina nad ocem. Ovakav epilog bio je veoma dramatičan i pomalo neočekivan za sve posmatrače sa strane jer je sin (Dušan) sa sasvim malim brojem najodanijih pristalica uspeo da iznenadi svoga oca (kralja Stefana Dečanskog) u njegovom dvorcu u Nerodimlju.

Sam sukob oca i sina izazvao je veliku buru među vlastelom i njihovu međusobnu podelu na one koji su podržavali oca (Stefana Dečanskog) i sina (Dušana). U samom početku sukoba kralj Dečanski je bio u velikoj ofanzivi pa se jedno vreme činilo da je Dušan izgubljen tako da je pod nepovoljnim okolnostima za sebe pristao da se preda ocu (kralju Dečanskom) i aprila meseca 1331. oni su sklopili nešto što bi se tek uslovno moglo nazvati mirom. Nije prošlo ni tri meseca nakon ovoga "mira" kada je Dečanski odlučno pozvao sina da dođe kod njega optužujući ga za ponovnu izdaju. Bilo je jasno da Dušanu nema spasa ukoliko posluša oca i ode kod njega, stoga on pod pritiskom svoje vlastele koje mu je ostalo veoma malo verne, izvrši iznenadni napad na Nerodimlje.

Kralj Stefan Dečanski je uspeo da pobegne, ali kraljica (Marija Paleolog) i deca su ostala tako da ih je Dušan zarobio. Sam kralj Dečanski nije stigao daleko pa je u tvrđavi Petrič bio ubrzo opkoljen i zarobljen. Ubrzo nakon toga (8. septembra 1331) Dušan je krunisan za kralja, što je značilo da je Stefan Dečanski svrgnut. No, to još uvek nije bilo ono najgore što ga je zadesilo jer je sa kraljicom i decom otpremljen u Zvečansku tvrđavu gde je dana 11. novembra 1331. godine izgubio život "A zato i nađe zgodno vreme sin, a ujedno i napadač, i iznenada dođe sa mnogim silama, i imađaše u rukama oca sa ženom i decom, i njih dade čuvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvečan, i posle nekoliko dana osudi ga na najgrču smrt udavljenja" (Grigorije Camblak).

Da li je to bilo nasilno ili ne ostaje pitanje i mnoštvo pretpostavki, no za našu priču to nije toliko bitno. Ono što je naročito važno jeste da je u ovom sukobu oca i sina vlastelin Pribac Hrebeljanović, ne toliko bogat, ali i ne suviše sitan, pružio sinu (Dušanu) punu podršku i time stekao njegovu zahvalnost. Da li je on od samog početka bio na Dušanovoj strani, da li je učestvovao u napadu na Nerodimlje, kasnije na Petrič, ostaje nepoznato, ali da je bio na strani Dušanovoj ostaje sigurno.

Imajući na umu to da je Dušan bio na rubu poraza i verovatnog gubitka života te da ga je samo ovako izuzetno hitra akcija izvukla iz teške situacije to je sasvim sigurno da je on osećao neizmernu zahvalnost prema svima onima koji su ga u ovoj akciji, rizikujući svoj život, pomagali. Stoga je nakon pobede i kasnijeg krunisanja on nesebično podelio nagrade svojim pristalicama. Kako je i Pribac bio među njima to je i njemu trebala pripasti odgovarajuća nagrada. Ipak čini se da Pribčeva uloga i nije bila posebno velika, a samim time takva je bila kasnije i nagrada o čemu svedoči dobijena i više nego skromna titula logoteta, a potom nešto kasnije i peharnika (veliki sluga). No imao je za neku utehu to da se nalazio neprestano u blizini kralja Dušana, docnije cara, a što je bilo razlog da se kasnije sama njegova uloga preuveličava: "Ovom predodređenom knezu Lazaru bi roditelj veliki sluga carev Pribac, koji velikom caru Stefanu priblizibivaše usrdnošću i ljubavlju, telesnim uzrastom i vrlim navikama, tako da su obojica kao jedan izgledali, ili, takoreći vezani behu ljubavlju kao da su jedna duša u dva tela" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Iako se biograf trudi da Pribca približi caru Dušanu toliko da "vezani behu ljubavlju kao da su jedna duša u dva tela", to nikako ne može biti tačno jer je Pribac tek jedan od mnogobrojnih koji se nalaze na dvoru i ima neku titulu koja izvan dvorske okoline možda može i da izazove zavist, ali na samom dvoru ona ne znači mnogo.

Poznato je to da je car Dušan rado uzdizao potpuno nepoznatu i neznatnu vlastelu na veoma visoke položaje u državi rukovodeći se isključivo time da li su oni sposobni i upotrebljivi za razne državne poslove. Među tu sitnu i nepoznatu vlastelu spadao je svakako i Pribac, ali izgleda da se radilo o staroj Srpskoj porodici pa to "Letopis Pećki" posebno napominje kada govori o Lazarevim roditeljima, odnosno Pribcu "ni sin, niti unuk pređerečenih careva, ali od praroditelja iz te zemlje srpske bi rođen i vaspitan, ne od prostih". U daljnjem tekstu letopisac pomalo preteruje uzdižući Hrebeljanoviće: "Roditelji njegovi bejahu velmože i prvi u palati pređerečenih careva, i činom časni, i vladahu u domovima carskim. Po srodstvu bejahu neki bližnji samodršcima". To naravno nije tačno jer je Pribac sebi uspeo da pribavi titulu logoteta time što je podržavao Dušana u sukobu sa Stefanom Dečanskim, ali po svemu sudeći nije imao većih sposobnosti da napreduje dalje ili u konkurenciji sa ostalim daleko nasrtljivijim i bučnijim nije uspeo u dovoljnoj meri da privuče carevu pažnju. Čini se da je "Povesno slovo o knezu Lazaru" tu mnogo realnije kada navodi: "Ovaj sveti i uvek pominjani Lazar otačastvom i rođenjem i vaspitanjem od srpskoga kolena beše, roda slavna i svetla i odlična, i od blagočestivih roditelja".

Bilo kako bilo, Pribčeve dvorske titule su ostale veoma skromne, a samim time i njegov uticaj na dvoru je bio tek ograničenog dometa. Stoga i njegovo se ime spominje veoma retko među raznoraznim spisima, poveljama, itd., pa stoga redak izuzetak čini jedna povelja kralja Dušana iz februara 1340. godine koju je pisao "Pribez logofeto". I ovako mala i neprimetljiva titula postala je još manja od onoga momenta kada se Dušan krunisao za cara (16. april 1346. godine) i kada je po ugledu na Vizantijski carski dvor uveo u Srbiju nove titule poput onih najviših: despota, sevastokratora i kesara.

Upravo ogromno proširenje državnih granica dovelo je u okolinu cara Dušana nove ljude koji su postepeno potiskivali one koje su bili oko njega i koji su mu i pomogli u sukobu sa ocem - kraljem Stefanom Dečanskim. I ne samo to. Upravo ti novi ljudi zahvaljujući novoosvojenim Grčkim teritorijama koje su dobili na upravu stekli su ogromno bogatstvo, moć i uticaj na cara tako da je skoro sva stara Raška vlastela postepeno potisnuta u drugi plan. Pribac koji i do toga momenta nije imao neku posebnu ulogu i uglavnom je neprimetan na dvoru, sada to postaje još i više. No, čini se da je on sasvim zadovoljan sa svojim položajem ne trudeći se da dobije od cara nešto više smatrajući da je već to što je u carevoj blizini sasvim dovoljna čast. Iako sasvim sigurno nije bio stariji čovek kome odgovara više da obavlja strogo dvorske funkcije koje od njega ne zahtevaju učešće u vojnim pohodima i izlaganje svim onim tegobama koje ratni pohodi nose sa sobom, on se tako ponaša. Stoga se nije mogao nadati bilo kakvom bogaćenju ili napretku u dvorskim funkcijama, ali, čini se, on je sasvim zadovoljan sa time više uživajući u mirnom porodičnom životu.

Istorija za sada ne zna ko je bila Pribčeva žena kao što ne zna ni tačan broj dece koju su oni imali. Koliko se trenutno zna Pribac je imao sina Lazara za kojeg se sasvim nesigurno pretpostavlja da je rođen oko 1329. godine, zatim ćerku Draganu (nepoznat datum rođenja) i jednu ćerku za koju ne znamo ni ime ni datum rođenja. Uzimajući u obzir to da je Lazar rođen 1329. godine, a da je vrhunac sukoba Dušana i kralja Dečanskog bio tokom 1331. godine, izlazi da je Lazar imao jedva dve godine kada se Dušan zakraljio. To bi trebalo da znači da je Pribac bio relativno mlad (nikako preko trideset godina) pa pomalo iznenađuje njegov nedostatak ambicija jer je imao sve uslove za uspeh kod Dušana. Bio je u najboljim godinama, imao ranijih zasluga, a što je još važnije bio je u punoj snazi onda kada je Dušan započinjao svoja osvajanja. Prema tome nije mu trebalo mnogo napora pa da i on uzme punog učešća u Dušanovim ratnim pohodima i svim onim bogatim pljačkama i otimanjima oko Grčkih teritorija. Međutim, od svega toga on nije ništa uradio već provodi miran život bez nekih većih uzbuđenja.

Godine su postepeno prolazile, Srbija se naglo teritorijalno proširila, a kralj Dušan je sve moćniji i ambiciozniji i uskoro (16. april 1346. godine) se kruniše za cara. U doba kada je kralj Dušan krunisan za cara imao je Lazar Hrebeljanović oko 17 godine (ako se uzme nedovoljno siguran datum njegovog rođenja 1329. godine), tako da je teško verovati da se on nalazio toga dana u Skoplju i posmatrao veličanstvenu procesiju uzdizanja Srbije na rang carevine. I pored neznatnosti svoje titule Pribac je, kao i svi dvorski službenici, morao biti prisutan ovoj procesiji u kojoj je sasvim sigurno imao i neko zaduženje ma kako ono bilo malo. Mladi Lazar je kasnije mogao od oca do u detalje da čuje kako se kralj Dušan ovenčao veličanstvenom carskom krunom.

Uopšte nije teško zamisliti kako su sve ove slike mogle uticati na Lazarevu uobrazilju i kako su u njemu morale da izazovu želju za nekim podvigom kojim bi carevu pažnju skrenuo na sebe. U Srbiji se u to doba bogatstvo i dvorska titula, ali i slava mogla steći samo nekim ratnim podvigom ili bliskom rodbinskom vezom sa carskom porodicom. Kako nije nikakve rodbinske veze sa carem to je Lazar jedino mogao sebi oružjem da prokrči put ka nekom od dvorskih mesta, ali za tako nešto bio je suviše mlad. S druge strane porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni Prilepac (gde se Lazar i rodio), a u blizini se nalazio isto tako utvrđeni Prizrenac. Oba ova utvrđenja, ne baš nešto posebno jaka, trebala su da zaštite Novo Brdo i rudarska naselja koja su se nalazila u okolini. Sve je to bilo suviše malo da bi Lazaru moglo dati nadu da pomoću bogatstva (ako se to uopšte može nazvati bilo kakvim bogatstvom) sa porodične baštine postigne nešto. Naprotiv, upravo rudnici Novog Brda su im pravili stalne neprilike jer su privlačili poglede okolnih vlastelina koji su priželjkivali da ga se dočepaju, što je Hrebeljanovićima stvaralo mnogobrojne neprijatelje. Ipak, najviše zahvaljujući gvozdenoj ruci cara Dušana i time što je Pribac bio njegov dvoranin pa makar i sa tako neznatnom titulom kao što je to logotet odnosno peharnik, niko se nije usuđivao da bilo šta direktno preduzme protiv carskoga službenika.

Videći da sa tako malom baštinom ne može bilo šta da uradi među susedima koji su od njega daleko jači, Lazaru je ostalo jedino to da i on poput oca zauzme neku od službi na dvoru cara Dušana. Sama dvorska titula se mogla steći samo od cara i Pribac je morao, ukoliko je želeo da Lazara uvede na dvor, cara Dušana da upozna sa svojim sinom i da za njega zamoli službu. Tako je verovatno i bilo, a Lazar je doživeo najveće uzbuđenje koje je u svom dotadanjem životu imao jer ga je primio car Dušan lično, jedan od najmoćnijih vladara Evrope. Sam susret je morao biti prijatno iznenađenje za cara jer je upoznao jednog spretnog mladića za koga bi se teško moglo reći da je Pribčev sin jer je daleko okretniji i slobodniji no što mu je to otac koji čami na dvoru ne mrdajući tolike godine od titule peharnika. O Lazaru je stekao odmah dobro mišljenje i odlučio da ga zadrži na dvoru. "A kada je tako odrastao, dadoše ga u službu caru Stefanu, i zbog krotosti, blage naravi i vrlina njegovih i hrabrosti bi od cara odlikovan.." (Povesno slovo o knezu Lazaru). O tome govori i patrijarh Danila, ali uz veliku dozu preuveličavanja: "A veliki knez Lazar iz detinstva bejaše mnogo u svim blagim delima ukrašen i u svim vrlinama pokazivaše se plemenit, veleuman, krotak i muževan. Videvši ovo veliki car Stefan - da je mladić odličniji od svih u svim izvrsnim lepotama, beše začuđen i udivljen i mnogo mišljaše o tome šta će ovaj mladić postati, i predvide bogodanim razumom svojim" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila).

Da li je Lazar odmah dobio titulu stavioca ili je to bilo tek kasnije, ne zna se, ali je sasvim izvesno da je ostao na dvoru. Sa ovom titulom Lazar nije mogao očekivati da će imati bilo kakvog učešća u političkom životu carevine jer ona to nije ni predviđala. Sva njegova služba se iscrpljivala u nekim uglavnom beznačajnim poslovima pri svečanim obredima, ali i pored beznačajnosti ovih poslova oba Hrebeljanovića, otac i sin, mogli su da budu sasvim zadovoljni. Najpre sam Pribac onim što je postigao za svoga sina jer uspeo je da Lazara ubaci u dvorsku službu, a to što mu je sin dobio titulu stavioca moglo ga je učiniti još zadovoljnijim jer su ove titule i ova služba bile namenjene samo mladim članovima onih vlasteoskih porodica koje car smatra za ugledne. Bilo je stavioca čak i iz veoma ugledne porodice Vojinović (Vojislav i Miloš). Ruku na srce najjače vlasteoske porodice nisu dobijale ovu titulu jer je ona za njih ipak bila suviše mala, ali za sve ostale to je bila čast. Bilo je očigledno da car Dušan smatra Hrebeljanoviće za uglednu vlastelu, što je samo po sebi moglo Pribcu samo da laska. S druge strane i sam Lazar nije imao nikakvog razloga da se žali. Uspeo je da dođe na dvor i da dobije titulu koja mu možda ne daje mnogo mogućnosti da učestvuje direktno u krojenju političkih događaja, ali mu, ako ništa drugo, barem daje priliku da se sasvim dobro upozna sa pozadinom svega onoga što se događa na dvoru ili oko njega. To je bila izuzetna mogućnost da upozna sasvim detaljno sve probleme koji se javljaju, njegove učesnike, ali i samu tehnologiju vladanja kojom se koristi car. Osim toga, iako veoma mlad, uspeo je da postane deo carskoga dvora, što je u svakom slučaju veliki uspeh, a daje velike nade za budućnost.

Sam carski dvor pružao je mnogo toga da se vidi i nauči, ali je osim toga prisustvo na njemu nosilo osim mnoštva privilegija i možda još veću gomilu opasnosti. Tu je na dvoru mogao da sretne moćnog despota Jovana Olivera, ratničkog kesara Preljuba, veoma spretnog despota Dejana i pomalo podmuklog kesara Vojihnu. Mogao je samo da se pribojava despota Jovana Komnina Asena, rođenog brata carice Jelene koji je došao iz Bugarske. Ovaj Bugarin umeo je do kraja da iskoristi što mu je rođena sestra carica te da za svoje mnoge spletke prođe sasvim nekažnjeno kod cara Dušana. Bio je tu i Simeon, polubrat cara Dušana, kojeg je carica Jelena iz nekog razloga mrzela čak toliko da se jedno vreme govorkalo da ga želi otrovati. Ovaj nesretnik se nije mogao živ čuti na carskom dvoru, toliko mu je carica uterala strah u kosti, a i okolina se dosta posprdno (verovatno pod caričinim uticajem) odnosila prema njemu ne zovući da imenom Simeon već Siniša, Simče, Simša. Ipak car Dušan je veoma poštovao svoga polubrata ne zaboravljajući da im je otac zajednički (Stefan Dečanski), a nemajući snage ili želje da se sukobljava sa nasrtljivom caricom Jelenom, dodelio mu je titulu despota i veliku oblast na upravu te na taj način udaljio sa dvora na bezbednu daljinu od carice: "kojemu je njegov brat Stefan, s jedne strane, zbog velike ljubavi koju je gajio prema njemu, s druge strane, pošto je video da ga je njegova žena nastojala otrovati, bio dao još kao dečaku grad Janjinu u Romaniji sa svim područjem sve do Arte, kao i mnoge druge tvrđave i gradove u onim predelima. Stefan ga je uz to upozorio da vodi brigu o svome životu, a posebno da se pazi caričinih zamki" (Mavro Orbin). Bilo je tu još mnogo sposobnih ratnika i ljudi dostojnih svakog poštovanja, ali i još veći broj probisveta (uostalom kao i na svakom dvoru) dok su spletke bile svakodnevne.

Samom caru Dušanu mogao je samo da se divi jer "bio je prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen: imao je široka ramena, snažne ruke, izrazita bedra, trbuh uvučen, jake noge, a stas visok, pravilan i muževan. I mada je vremenom mnogo odebljao, ipak mu to nije smetalo, jer se neprestano vežbao u svim vrstama oružja, koje je veoma voleo. Posebno ga je veselilo da ide u lov. Voleo je i cenio valjane ljude kojima je davao upravu nad svojim pokrajinama. Pored toga, bio je vrlo dostojanstven i širokogrud. Stoga je svojim dvorjanima često darovao konje, novac, zlatne i srebrne opasače, odeću od svile i najfinijeg sukna; hteo je da se lepo oblače i vežbaju u oružju. Priređivao je takođe često i viteške turnire i pijanke, obdarajući one koji su se isticali i druge pobeđivali" (Mavro Orbin). Život na dvoru je bio očigledno veoma veseo sa mnoštvom zabava, turnira i takmičenja u bogatstvu, a car je to ne samo rado gledao već i podržavao. Ipak i to veselje je imalo svoju granicu jer je car držao "takođe strogi red na dvoru i svom kraljevstvu, u cenama i dažbinama, ne starajući se odviše da gomila blago, jer je po prirodi, kako je rečeno, bio darežljiv" (Mavro Orbin). Carica Jelena je bila jedna sušta suprotnost caru mešajući se u sve poslove carstva tako da nije bilo čudo što su je se svi plašili smatrajući je opakom i zlom: "Rogozne, zvane i Jelena, opake žene.." (Mavro Orbin).

Car Dušan je kao i svi Nemanjići do tada bio veoma religiozan i odan pravoslavnoj veri: "Bio je, sem toga, vrlo odan veri grčkoga obreda, i podizao je crkve i manastire darujući im velike milostinje i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima koji su u njima pevali svete himne" (Mavro Orbin). Bile su to sve osobine koje su mogle kod mladog Lazara da izazovu samo poštovanje prema caru, no to je bilo i razlogom da kod njega isto tako izazovu veliku nelagodu zbog toga što je tokom godine 1351. godine Carigradski patrijarh Kalist isključio (bacio anatemu) cara Dušana, Srpskog patrijarha Joanikija i sve Srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Razlog je bio u tome što se Srpska arhiepiskopija uzdigla u rang Patrijaršije (1346.), a da o tome nije imala i dozvolu Carigrada. U suštini radilo se o vidu političkog pritiska na cara Dušana jer je iza bacanja anateme stajao Jovan Kantakuzen, nekadašnji saveznik cara Dušana, a sada njegov ljuti protivnik. Upravo bacanje anateme se poklopilo sa velikom ofanzivom koju je preduzeo Kantakuzen pokušavajući da od Srbije ponovo preotme velike delove Makedonije koje su ranijih godina Srpski kraljevi uspeli da zauzmu. Kako je tu bilo naseljeno mnoštvo grčkog stanovništva to se očekivalo da će ovo bacanje anateme da ih ohrabri na podizanje pobune protiv Dušanove vladavine. Do kraja se pokazalo da takva politička računica nije bila ni tako naivna jer se grčko stanovništvo skoro listom pobunilo te prišlo Kantakuzenu. Početnu uspesi su bili toliki da je izgledalo da bi čak i Skoplje moglo da padne u ruke Grcima, ali pravovremena Dušanova akcija je uspela da spreči rasulo. Kantakuzenova ofanziva je tako propala, ali anatema je ostala da za sledećih mnogo godina truje odnose u okviru Srpskog sveštenstva koje je bilo vaspitano u duhu vizantijske državnopravne i crkvene ideologije: "mislim od dana cara Stefana, zvanoga Dušan, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade) tonuti u zlo, kao što se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj" (Konstantin Filozof).

O samom značaja i opasnosti ove anateme car Dušan kao da nije razmišljao, a verovatno stoga što mu je ionako bila namera da zauzme Carigrad te da ujedini Srpsko i Vizantijsko carstvo, a onoga momenta kada bi Nemanjići postali Vizantijsko - Srpski carevi i anatema bi izgubila svaki značaj. Ipak za Lazara, koji je bio duboko religiozan, bilo je veoma bolno saznanje na kakve se političke ciljeve može koristiti religija, te kakvim sve pritiscima su spremni da popuste patrijarsi žrtvujući uzvišene duhovne ciljeve beznačajnim zemaljskim (političkim) ciljevima. Upravo kroz ovaj sukob mogao se uveriti i u to kolika je moć crkve jer nedugo nakon smrti cara Dušana isti oni crkveni oci kojima je car stvorio patrijaršiju obdarivši ih bezbrojnim bogatim poklonima osudili su ga ne samo za sukob sa Carigradskom patrijaršijom: "ovaj car Stefan venča se na carstvo i izabra sebi patrijarha ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskoga patrijarha, kao što priliči, no zaiska blagoslov beščino od patrijarha trnovskoga i od arhiepiskopa ohridskoga i sa srpskim saborom, tako se zacari i postavi patrijarha, kako ne priliči" (Danilov učenik), već i za to što je Srbija od kraljevine postala carevinom. "Uhvati se i on u zamku od općega neprijatelja, uzvisi se srcem, i ostavivši praroditeljsku vlast kraljevstva, zaželevši carsko dostojanstvo, venča se na carstvo" (Danilov učenik).

Sasvim je sigurno da je Lazar na dvoru sretao i prestolonaslednika carskoga prestola Uroša (rođenog 1336. ili 1337. godine), koji je bio tek sedam godina mlađi od njega (ako računamo da je Lazar rođen 1329. godine). Ako bi se uzelo u obzir da je Lazar došao na dvor sa oko 20 godina, dakle oko 1349. godine trebalo bi da je Uroš imao 12/13 godina i bio još dečkić. U tom slučaju Lazar je imao sasvim otvorenu mogućnost da prati Urošev razvoj od dečačkih dana, do mladićkih i zrelih kasnijih godina. Tu je već mogao da stvori sebi sliku o tome kakav je Uroš kao čovek te šta se od njega može očekivati kao vladara. Po svemu sudeći Lazar je o Urošu kao čoveku imao sasvim dobru sliku jer je dugo vremena proveo kod njega na dvoru, čak i onda kada se sve raspadalo i kada je većina vlastele pobegla od ovog nesretnika videći propast. Da se Uroš nije pokazao kvalitetnim po čisto ljudskim osobinama teško da bi Lazar mogao izdržati pored njega toliko vreme i odavati mu poštovanje. Isto tako je sigurno, poznavajući kasnije Lazareve kvalitete kao vladaoca, da on Uroša kao vladara nije nikako mogao da ceni, ali nikada nije izgubio iz vida to da je Uroš iz "svetorodne" kuće Nemanjića te da je stoga on i nešto više negoli samo car. Uostalom, Uroševu ličnost (ne i vlast) štitilo je to što su mu najdirektniji preci, Stefan Nemanja, Sveti Sava, Stefan Prvovenčani i ostali Nemanjići, skoro svi proglašeni svecima. Takvim se ljudima iskazuje posebna počast i verovatno da je u Srbiji bilo malo ljudi koji bi se usudili da bilo šta učine protiv Uroša. Međutim, Uroš se kasnije pokazao kao veoma neodlučan vladar i svi istorijski izvori ga uglavnom ocenjuju kao takvog isključivo stoga što je bio suviše popustljiv prema neposlušnoj vlasteli.

Negde oko 1353. godine Lazar je imao oko 24 godine i nekako oko toga doba oženjen je devojkom iz uglednog roda koja se zvala Milica, ćerka velikog kneza Vratka. Sam Vratko je iz roda Nemanjićkoga, odnosno bio je praunuk Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanja: "A druga glava rodoslova (je ova): Vukan, drugi sin svetoga Simeona, a brat sv. Save, veliki knez, rodi sina župana Dmitra, u svetom inočkom obrazu David. Ovaj David rodi Vratislava kneza. A Vratislav rodi kneza Vratka. A Vratko rodi kćer Milicu. A ova postade supruga velikoga kneza Lazara..." (Konstantin Filozof).

Ulazak na dvor i službovanje kod cara stvorili su Lazaru priliku da za ženu nađe devojku ovako uglednog roda. "A žena njegova bejaše od same krvi carske" (Pećki letopis). Nije uopšte nemoguće da je i sam car Dušan bio taj koji je spojio ovo dvoje mladih i da je izveštaj biografa sasvim tačan: "Tako i po zapovesti samodržca, uze sebi za sadružnicu srodnicu carevu, kćer nekog velmože. I ona od roda svetla i slavna i odlična, korena nekog carskog, od plemena Simeuna Nemanje, prvog gospodara Srbalja" (Povesno slovo o knezu Lazaru). S jedne strane, radilo se o devojci koja je u najbližoj mogućoj rodbinskoj vezi sa njime i caru sigurno nije bilo svejedno za koga bi se ona mogla udati. S druge strane, radilo se o njegovom službeniku kojeg je sasvim sigurno cenio, a i celu mu porodicu, jer inače ne bi dozvolio da jedna od princeza iz roda Nemanjića bude udata za kakvog nedoličnog mladića. Ako je, dakle, car bio taj koji je ako ništa drugo, a ono barem dao odobrenje za sklapanje ovoga braka, onda je to moralo da znači samo to da Lazara u budućnosti očekuju lepe prilike. Isto tako podrška tasta, velikog kneza Vratka mogla je da bude od itekako velike pomoći.

Kasnija narodna tradicija je pokušala da Milicu predstavi kao ćerku legendarnog Jug Bogdana, međutim Jug Bogdan uopšte nije istorijska ličnost već plod uobrazilje narodnog pesnika. Inače, ne treba misliti da je Lazar bio nešto posebno blizak caru Dušanu jer službenika na carskom dvoru je bilo veoma mnogo i Lazar je tek jedan od njih tako da kasnija preterivanja treba shvatiti više kao doprinos tome da se legenda o knezu Lazaru digne na neslućene visine no što bi to bila istina. Upravo tako treba shvatiti i ove navode: "I ovoga kao prisnoga sina svoga od carskih stvari ne odvajaše i često ga blagim načinom poučavaše i blizu sebe kao dušu s telom imaše,..." (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila).

U to doba (20. decembra 1355. godina) iznenada umire car Dušan, a sa njime i svi planovi da ojačalo Srpsko carstvo zameni potpuno rasklimano Vizantijsko. Kao carev dvoranin morao je Lazar prisustvovati sahrani koja je obavljena u mauzoleju Svetog Arhanđela kod Prizrena. Ovaj mauzolej podignut je na mestu starog svetilišta koje se nalazilo u klisuri Bistrice i vekovima ranije bilo poznato kao čudotvorno. Pod stenama Višegrada, na zaravni u obliku trougla koju oblikuje reka Bistrica, car Dušan je odlučio da sebi podigne ovaj mauzolej. Stoga je crkvica koja se tu nalazila srušena i na njenom mestu podignut ovaj mauzolej. Posvećen arhanđelu Mihajlu mauzolej je bio nešto sasvim neoubičajeno za Srbiju i kao da je car preko izgradnje hrama hteo da pokaže svoju veličinu, ali i veličinu carstva koje je stvorio.

Hram je započet oko 1347. godine i do 1352. godine je i završen. Dugo je građen isključivo zbog toga što je sagrađen čitav kompleks koji je obuhvatao ne samo crkvu, već i bedem, manastirsku zgradu sa trpezarijom, bolnicom i kapelom Svetog Nikole. Ipak, i pored svega sjaja ova zadužbina nije nikada mogla da dobije veći status od igumanije, što je bila lična careva želja. Ova petokupolna građevina sa osnovom izduženog upisanog krsta, fasadom obloženom mermerom, bezbrojnim reljefima, i izuzetnim mozaičkim podom, izazivala je samo divljenje. Tu je Lazar mogao da vidi kako se u jugozapadnom uglu hrama sahranjuju posmrtni ostaci cara Dušana i kako se grobnica zatvara sa poklopcem od beličastog mramora na kojem je izvajan visoki reljef cara Dušana. Po nekim navodima (ne baš sigurnim) na pročelju grobnice, na zapadnom zidu, u udubljenju nalazila se careva mramorna statua u prirodnoj veličini prikazujući ga sa skiptrom u desnoj i darovnom poveljom u levoj ruci.

Sama pogrebna procesija je sigurno bila nešto najveličanstvenije što je Srbija do tada videla. Najistaknutije mesto su sigurno imali prestolonaslednik, a za sada još uvek samo kralj Uroš, udovica carica Jelena, carev polubrat Simeon. Bila je tu sva vlastela koja nešto znači, kao što su bila prisutna i sva duhovna lica i to kako ona iz starih Srpskih zemalja tako i iz novoosvojenih Grčkih. Mora da je tu bilo i Dubrovačko poslanstvo jer je ova malena Republika održavala sa Dušanom najprisnije moguće veze. Međutim, bilo je tu i mnogo zlih pomisli i planova kod prisutnih, a sve u pravcu kako izvući za sebe najveću moguću korist nakon careve smrti. Mnoštvo vlastele posmatralo je prestolonaslednika Uroša pitajući se kakav će on biti vladar nakon što preuzme carstvo i da li će imati onoliko čvrstu ruku koliko je čvrstu mu imao otac. Tu su odmah padale i procene, a moguće je i dogovori između pojedinih moćnika šta dalje raditi. Iako će većina ostati, barem za prvo vreme, verna novom vladaru već tu na sahrani neki od velmoža već su kovali planove za otcepljenje svojih teritorija.

U vreme careve smrti Lazar ima već dve godine braka iza sebe i oko 26 godina, a živ mu je i tast, knez Vratko. Svi oni ružičasti planovi koje je Lazar možda kovao i u kojima je računao da će pomoću dobre ženidbe da ostvari sebi lakše mogućnosti za brz napredak u službovanju na dvoru, moguće da su mu izgledali još uvek ostvarivi jer je carski presto trebao da nasledi jedini Dušanov sin, Uroš. Bilo bi sasvim logično da sin nastavi onu politiku koju je vodio otac, tim više što je pravac koji je car Dušan zacrtao do sada davao samo dobre rezultate. Ne treba isto tako zaboraviti da je sada i Lazar bio deo carske porodice (makar i daleki) i da se on i car Uroš verovatno i dobro poznaju. To u kasnijem političkom napredovanju može da bude i najveći kapital. Još kao šestogodišnji dečak Uroš je godine 1345. proglašen za "mladog kralja", a sledeće godine na državnom saboru u Skoplju bio je i krunisan za kralja. Time je postao carev savladalac i dobio na upravu sve stare Srpske zemlje (znači ne samo Zetu kao svi ostali prestolonaslednici do tada), a sam car je upravljao novoosvojenim zemljama. Međutim, budući da je još bio samo dete ova njegova titula je bila tek simbolična i više je označavala ko će biti naslednik cara Dušana no što je značila da Uroš stvarno i kraljuje.

Bilo bi veoma interesantno znati kako je tekao Urošev život do smrti cara Dušana jer bi to saznanje bacilo mnogo svetlosti na njegovo kasnije ponašanje. Naime, stiče se utisak kao da Uroš nikada nije bio u Dušanovoj blizini i kao da od oca nije baš ništa naučio, a što je još čudnije, izgleda da nije pokazivao ni malo sklonosti ka vlasti što je sasvim neoubičajeno za dotadanje Nemanjiće kojima ništa nije bilo dovoljno teško ili sveto kada je vlast bila u pitanju. Sva ta njegova nepripremljenost za vladanje jako buni jer nije Uroš bio ni tako mlad kada mu je otac (car Dušan) umro pošto je u to doba imao 19 godina i "Bio je, naime, prekrasnog izgleda i od njegova vladanja nadahu se svakom dobru. I mada je imao jedva dvadeset godina, u početku je ipak pokazivao veliku razboritost i pamet u svim svojim delima, ali tokom vremena pokaza da ne vredi mnogo" (Mavro Orbin). Prema tome nikako nije bio nezreo kada su u pitanju godine života, a iskustvo je morao steći ako ne baš vršeći državne poslove, a ono barem gledajući kako mu to otac radi. Baš to sve pomalo i buni jer po svemu sudeći sve do tada Uroš kao da ne uzima nikakvo učešće u državnim poslovima carstva i pravo je čudo da ga car Dušan nije više koristio pripremajući ga za preuzimanje vlasti.

Mi danas možemo samo da pretpostavljamo razlog tome, a uzimati Uroševu mladost kao jedino opravdanje jeste suviše malo da bi stvarno objasnilo njegovo potpuno nesnalaženje u vladanju. Istina je i to da mu je car Dušan ostavio zaista teško nasleđe u obliku države koja je ogromno narasla i koja je držala ogroman broj stanovnika druge nacionalnosti (naročito Grka) pod svojom vlašću, a koji su nerado gledali novostvorenu Srpsku vlast i bili stalno spremni na pobunu. S druge strane, car Dušan je svojom osvajačkom politikom stvorio mnoštvo vlastele koja je već bila ogrezla u bogatstvu i ratnim trijumfima, a priznavala je jedino onoga vladara kojega se bojala. Uroš to sigurno nije bio i to ne samo zarad svoje mladosti već i samom svojom prirodom kojom je više naginjao religioznim razmišljanjima nego što je bio spreman da se nosi sa uvek buntovnom vlastelom. I konačno, crkveni raskol Srpske pravoslavne crkve sa Carigradskom patrijaršijom sada dolazi do izražaja punom snagom.

Ono što je dodalo svim ovim nevoljama na snazi jeste i iznenadna smrt najboljeg Dušanovog vojskovođe kesara Preljuba koji je držao Tesaliju. Preljubovim nestankom počelo je rastakanje carstva, a Tesaliju uzima despot Nićifor II Orsini. Uskoro on iz južnog Epira tera Dušanovog polubrata despota Simeona, a Srpsko carstvo ostaje bez još jedne bogate pokrajine, a da ustvari nije prošlo ni pet meseci od Dušanove smrti. Urošu kao da ne pada na pamet da je potrebno bilo šta preduzeti da bi se osvojene pokrajine trebale povratiti, a sve je to bio samo rani predznak onoga što tek ima da dođe.

Sve to vreme Lazar je sigurno boravio na samom dvoru i imao je prilike da posmatra nemoć Uroševu kada je čuo da su dve bogate oblasti na tako lak način otpale od carstva. Možda je Lazar bio tada još suviše mlad i suviše odan uspomeni pokojnog cara Dušana da bi bilo šta pokušao da uradi u svoju korist, možda i da je hteo nije mogao ništa, ali bilo je zato drugih koji su imali više snage i manje skrupula. Najpre je Simeon, polubrat cara Dušana, ne mogući zaboraviti sve one uvrede koje je doživeo odlučio da pokuša da se dočepa carske krune. Ne očajavajući mnogo što je oteran iz južnog Epira, objavi da se smatra legitimnim naslednikom Dušanovog carskog prestola i uskoro se proglasi za cara pa zatraži "vlast nad svim srpskim zemljama misleći da su njegova prava pretežnija" (Jovan Kantakuzen). Za to vreme despot Jovan Komnin Asen (rođeni brat carice Jelene) već uveliko potpuno samostalno vlada severnim Epirom ne obraćajući bilo kakvu pažnju na Uroša, a kao i da mu je to bilo malo uskoro je pružio i podršku Simeonu onda kada je ovaj sa oko pet hiljada ratnika, prilična sila za to vreme, iz Kostura provalio ka severu pokušavajući da za sebe pridobije staru Srpsku vlastelu. Sam Simeon je gajio neku ludu nadu da će imati dosta pristalica među starom vlastelom u ovom delu Srpskog carstva te da bi njegov put ka Srpskom carskom prestolu mogao biti veoma lak.

Uspesi su mu do kraja bili nikakvi, čak sasvim bedni u odnosu na silu koju je vodio, a stara vlastela izuzev nekoliko beznačajnih izuzetaka ostala je verna Urošu. Ovaj njegov neuspeh bio je sasvim dovoljan podmuklom Jovanu Komninu da uvidi da od Simeonovog preduzeća nema ništa te da je potrebno okrenuti se sigurnijem zaštitniku. Stoga Simeonu smesta okrene leđa i baci se u zagrljaj Mlečanima kojima je severni Epir bio značajan zbog njegovih dobrih luka.

Svi ovi događaji prolaze bez ikakvog Uroševog učešća koji brine sasvim druge brige jer još uvek nije proglašen za cara od strane državnog sabora pa ga muči mogućnost da bi sabor možda mogao do kraja Simeonu da pruži carsku krunu. Stoga na brzinu sakuplja državni sabor u Skoplju tokom aprila 1357. godine. Taj sabor je morao da pruži odgovor ko će biti budući Srpski car: Uroš ili Simeon? Ipak, Uroš nije imao nekih posebnih razloga za brigu jer je Srpska vlastela na saboru listom stala uz njega priznajući ga za svoga cara, a Simeona proglasila uzurpatorom. "Kad je Uroš nasledio oca u carstvu, i sam se nazove carem, pri čemu nije naišao ni na kakav otpor kod knezova i drugih velmoža svoga kraljevstva" (Mavro Orbin). Time je Urošev položaj konačno učvršćen i on sada treba samo da suzbije sve moguće pretendente na presto, ali i one ostale neposlušnike koji ne žele da ga priznaju za svoga gospodara. "Zbog toga je bio veliki metež u Uroševom kraljevstvu. Naime, svako od vlastele poče nastojati i truditi se da se dočepa većih položaja i preduzimati sve kako se ne bi pokorio sebi ravnima" (Mavro Orbin). I već u tome momentu dolazi do izražaja kontroverzna priroda cara Uroša koji umesto da sakupi vlastelu koja ga je oduševljena proglasila za cara nikako ne zaboravljajući uspomenu na njegovog oca moćnog cara Dušana, i da udari iz sve snage na sve neposlušnike te da ih zdrobi, on ni manje ni više već poziva Simeona na pregovore. Naime, postoje neke indicije (ne baš suviše sigurne) da je tokom septembra 1357. godine uz posredništvo Dubrovnika došlo do pregovora između Simeona i cara Uroša. Šta je car Uroš mogao da pregovara sa čovekom koji ga je pokušao oterati sa carskog prestola (Simeonom) teško je i pretpostaviti, ali već je to bio znak njegove nadasve kolebljive prirode. Ako je pregovora i bilo oni su završeni sa neuspehom jer je Simeon i dalje nastavio sa vojnim akcijama nimalo se ne osvrćući na to da je državni sabor proglasio Uroša Srpskim carem.

Već sam početak Uroševe vladavine mora da je u potpunosti razočarao i Lazara koji je nekoliko godina proveo u najvećoj mogućoj blizini cara Dušana posmatrajući kako se čvrstom rukom upravlja neposlušnom vlastelom. I šta se sada dešava? Jedan Nemanjić pa uz to i sin velikog cara Dušana, moli jednog sitnog despota za pregovore. I umesto da Simeon prihvati te pregovore zadovoljan što car uopšte posle svega želi sa njime da razgovara, on to ponosno odbija i nastavlja rat. To je bio znak za sve ostale i uskoro oni najmoćniji postepeno pokušavaju (i uspevaju) da se što više otrgnu od carske vlasti i da je svedu na što manju meru. Kako car nije reagovao na manje znake neposlušnosti, tako su te neposlušnosti postajale sve veće i ozbiljnije, a broj neposlušnika se sve uvećavao. On sam ne da nije imao dovoljno vojne snage da sve to suzbije (imao ju je sigurno) već je kod njega izgleda prije nedostajala čvrsta volja koja je bila toliko svojstvena njegovim precima iz loze Nemanjića. Dovoljno je prisetiti se samo kroz kakve je sve nevolje prošao Stefan Nemanja ili Stefan Prvovenčani, a da ih to nikada nije pokolebalo. Car Uroš nije bio takvog kova pa mu se uskoro čak i mati, carica Jelena, otcepila u Seru i počela samostalno da vlada ovom oblašću došavši u sukob sa kesarom Vojihnom koji je želeo da Ser pripoji oblasti Drame kojom je već upravljao. Taj sukob je rezultirao time da je kesar pozvao u pomoć Grka Matiju Kantakuzena koji mu je doveo odred Turaka. Međutim zbog neke neusaglašenosti Matija umesto da sačeka i kesara pa da onda zajedno udare, krene sam na caricu Jelenu koja uz pomoć strelaca koje joj je poslao car Uroš zdrobi njegovu vojsku i njega samoga zarobi.

Sve u svemu ovo bi se caru Urošu moglo pripisati u uspeh, a uspeh je svakako bilo i to što je dokrajčen rat sa Simeonom i to tako što su Simeonove snage doživele u Skadarskoj oblasti masakr. Sasvim je sigurno da je u ovim ratnim akcijama uzeo učešće i sam car Uroš, ali kakvog je obima bilo njegovo učešće, odnosno da li je bio samo prisutan, ili je sam rukovodio akcijama ili je možda čak i navlačio pancir, ne zna se. U svakom slučaju njegovo prisustvo na ovom ratištu verovatno je bilo prilika za Lazara da i sam učestvuje u ovim sukobima te da izbliza posmatra kako se vode ratne operacije, mada nije isključeno da je i sam komandovao nekim vojnim odredom. Tu je car Uroš pokazao kakvu-takvu preduzimljivost, ali sve je to jako kratko trajalo. Ako je Lazar mogao na mah i da pomisli da je Srbija dobila cara koji će moći da vlada, uskoro se mogao uveriti u suprotno.

2. Oblasni gospodari

Dok su svi opisani događaji okupljali pažnju cara Uroša, na severu zemlje trajao je rat između dva velikaša. Po svemu sudeći car Uroš je pokušao sukob nekako da umiri (verovatno moleći velikaše da se umire), ali kako nije uspeo u tome u sukob se umeša i Ugarski kralj Ludvig pomažući jednu od ove dve strane i to braću Rastislaliće koji su na kraju zahvaljujući Ugarskoj pomoći pobedili u ovom sukobu. Za uzvrat postali su Ugarski vazali i time jedan deo starih Srpskih zemalja (Braničevo) otrgnuli od carstva. Upravo te zemlje Rastislalića iskoristi Ugarski kralj Ludvig kao mostobran i u proleće 1359. godine provali u Srbiju. Ugari su uspeli da uđu "osam dana hoda" u dubinu carstva, ali dalje nisu mogli jer je teren bio veoma težak, a plen nikakav budući da je uplašeno stanovništvo nosilo sve ispred njih. Uz to i jedna Srpska vojska pod vođstvom (verovatnim) kneza Vojislava neprestano ih je uznemiravala tako da sredinom jula 1359. godine Ugari se povuku. Iako bi se sam ovaj sukob možda mogao nazvati uspehom cara Uroša jer su se na kraju krajeva Ugari morali povući, on je označio i nešto mnogo više. Naime, sve do ovoga momenta jedina vlastela koja se otimala ispod vlasti cara Uroša bila je ona iz novoosvojenih krajeva, a sada, sa Rastislalićima, isti taj proces zahvatio je i centralne oblasti, odnosno stare Srpske zemlje. Proces zvani "stvaranje oblasnih gospodara" došao je tako i u samo jezgro Srpske carevine. Time je jedan period vlasti cara Uroša bio završen i počinje njegov nagli pad.

Upravo sada u carevini počinju da se javljaju jedne sasvim nove ličnosti koje do toga momenta i nisu igrale neku posebnu ulogu. Na prvom mestu je to bio knez Vojislav potomak stare porodice Vojinović. Ova porodica vodi poreklo od vojvode Vojina koji je držao Gacko još u doba kralja Stefana Dečanskog da bi u kasnijim sukobima između kralja Dečanskog i sina Dušana prešao na stranu sina (Dušana). To mu je kasnije obezbedilo da su mu sinovi Miloš i Vojislav na dvoru kralja/cara Dušana započeli dvorsku karijeru titulom stavioca. Najstariji sin, Miloš Vojinović, je još od rane mladosti imao dosta istaknutu ulogu na dvoru, ali rana smrt ga je sprečila da postigne nešto više. Drugi sin vojvode Vojina koji se zvao Altoman nosio je titulu župana i upravljao nekim krajem oko Dubrovnika, a ono što je posebno interesantno za ovu našu priču jeste da je sa svojom ženom Ratoslavom (ćerka vojvode Mladena inače rodonačelnika Brankovića) imao sina Nikolu, docnije poznatog i ozloglašenog župana Nikolu Altomanovića. Treći sin je bio Vojislav i bio je najmlađi, ali se do kraja pokazao kao i najsnalažljiviji, ali i najbeskrupulozniji od njih. On je započeo, dvorsku karijeru kao stavilac da bi negde prije 1355. (dakle, za života cara Dušana) godine imao titulu Humskog kneza. Bio je veoma spretan pa je umeo da iskoristi to što su mu braća rano pomrla (Miloš posle 1333., a Altoman oko 1359.) pa je njihove celokupne oblasti pripojio svojima, a isto je to uradio i sa oblastima velikog čelnika Dimitrija (1359).

Tada je već počeo u starim Srpskim zemljama proces stvaranja velikih oblasnih gospodara, a knez Vojislav je u tome nesumnjivo prednjačio. Bio je apsolutno nemilosrdan kada je trebalo otimati posede vlastele koja je bila u odnosu na njega slabija, a u tom svom pohodu nije poštedeo ni Nikolu Altomanovića sina svoga rođenog brata Altomana. Odmah nakon smrti Altomanove upao je u njegove oblasti i proterao Altomanovog maloletnog sina Nikolu koji je imao tek 11 godina. Kada je tako postupao prema sinu svoga rođenoga brata može se misliti kako je tek radio sa ostalima. Ipak i pored svega knez Vojislav nekako od 1359. godine jeste i najbliži saradnik cara Uroša. U suštini oni su jako malo sarađivali jer sa knezom Vojinom niko nije mogao da bude na ravnopravnoj nozi, a cara Uroša je štitilo verovatno samo to što je bio car i što je bio iz svetorodne loze Nemanjića, a čak ni knez Vojin nije imao smelosti da udari na njih.

Samovlašće kneza Vojina je trajalo nekoliko godina i to u periodu 1359-1363. godine, a za to vreme uspeo je da pod svoju kontrolu stavi ogromne oblasti između Rudnika, Drine, Popovog polja, Dubrovačke Republike, Boke i Kosova. Upravo upad Ugarskog kralja iz 1359. godine bio je na oblastima koje je držao knez Vojislav i Srpska vojska koja se suprotstavljala Ugarima bila je po svemu sudeći pod komandom kneza Vojina. Za osvetu knez Vojin je odmah nakon toga napao Dubrovnik budući da je ova Republika priznavala vlast Ugarskog kralja pa se posredno knez Vojin svetio Ugarima, a osim toga pokušao je od Dubrovnika da otme Stonski rt na koji je polagao neko pravo.

Taj rat se otegao u godinama 1360-1362. i "S njima je za života vodio neprekidni rat, tokom kojeg je poharao i popalio čitavu njihovu teritoriju i pobio mnogo njihovih trgovaca koji su, oslanjajući se na njegove garantije, poslovali u njegovoj zemlji" (Mavro Orbin). Sam car Uroš je u samom početku podržavao kneza Vojislava, no kasnije kada je uvideo svu besmisao toga rata i kada je pokušao da zaustavi samovoljnog kneza nije više bio u stanju da to učini. Dubrovčani su, videvši da car nije u stanju da knezu bilo šta naredi, nakon toga pokušali da preko patrijarha, carice Jelene, ali i Vukašina Mrnjavčevića utiču na kneza. Na kraju su i uspeli tako da je u avgustu 1362. godine u Onogoštu sklopljen mir.

Kakav je knez bio silnik vidi se veoma jasno iz toga kako je tokom rata dočekao jedno Dubrovačko poslanstvo. "Taj se tamo s njim dogovarao i zatekao ga strašno gnevna na nas. Govorio je: Doći ću eto sa svojom vojskom do Lesne ploče i tamo ću stajati s čitavom vojskom i dat ću da se opustoši čitav kotar Dubrovački, a neću poštedeti ni crkve. I uzeću vam Stonski rat jer je moj. Ja sam knez Huma, a Stonski rat je stolica knezova Humskih, pa je stoga moj. I još mnogo i nebrojeno je pretio kako će doći s čitavom silom da uništi čitavu našu župu, govoreći da ima za to zapoved od kralja raškoga, jer je gospodin kralj ugarski provalio u zemlju srpsku. I to nam je javio naš poslanik u svom pismu da je knez Vojislav neki karavan, za koji je doznao da dolazi iz Prijepolja, dao zarobiti" (iz izveštaja Dubrovačkog poslanstva).

No, izgleda da je i knezu Vojislavu već pomalo i dodijao car Uroš te, iako ga je još nominalno priznavao, sebe počeo da naziva "knezom", a ne "Humskim knezom" kao dotada, što je praktično značilo da se smatra knezom svih Srpskih zemalja, a ne samo Humskih. Ambicije su mu kasnije izgleda krenule još i dalje pa se na njegovom nadgrobnom spomeniku u manastiru Banji kod Priboja nalazi napisano "Stefan a zovom veliki knez Voislav sve Srpske, Grčke i pomorske zemlje", uzimajući sebi vladarski pridevak Nemanjića: "Stefan". On već tada nije sebe smatrao u vlastelu koja je podložna caru Urošu već potpuno nezavisnim vladarom. Da li bi on pokušao da sruši cara Uroša i zasedne na njegovo mesto ostaje samo da se pretpostavlja jer ga je stigla iznenadna smrt u septembru 1363. godine.

To je vreme kada i Balšići najavljuju svoj pohod ka stvaranju svojih oblasti, a već 1360. godine oni su već toliko jaki da ih car Uroš spominje u jednoj povelji koju je izdao Dubrovačkoj Republici. Začetnik ove porodice je vlastelin Balša koji "beše veoma siromašan zetski vlastelin i za života cara Stefana držao je samo jedno selo" (Mavro Orbin). Njihov pravi uspon počinje tek nakon smrti cara Dušana kada su uspeli da iskoriste relativnu izolovanost Zete pa su se osamostalili u jednom veoma uzanom pojasu između Skadarskog jezera i mora. "Ali kad je umro car, a kako njegov sin Uroš nije bio valjan vladar, počeo je s nekoliko svojih prijatelja i sa svojim sinovima Stracimirom, Đurđem i Balšom da zauzima Donju Zetu" (Mavro Orbin). U vreme dok je knez Vojislav ratovao protiv Dubrovnika davali su podršku Republici tako da su nakon potpisivanja mira između kneza i Dubrovnika samostalno nastavili da ratuju sa knezom. Sa Mrnjavčevićima su bili u dobrim odnosima budući da su povezani bračnim vezama. "S kraljem Vukašinom su živeli u miru, jer je Đurađ imao za ženu njegovu kćer Milicu, .." (Mavro Orbin). Ovde Orbin utoliko greši što se Vukašinova ćerka zvala Olivera, a ne Milica. Balšići su se vremenom toliko osilili da cara Uroša više nisu hteli čak ni formalno da priznaju, tako da ih je on smatrao odmetnicima.

Za sve vreme ovih događaja Lazar i dalje boravi na dvoru cara Uroša, a i dalje je u zvanju stavioca. Caru očigledno nije palo na pamet da bi trebalo da vernog službenika nagradi nekim većim zvanjem ili davanjem na upravu neku teritoriju i to je moglo kod Lazara da izazove samo nezadovoljstvo. Po svemu sudeći ovako niska titula nije bila i odraz onog pravog stanja koje vladalo na carskom dvoru i stvarne Lazareve uloge. On je imao na dvoru verovatno veći uticaj no što to sama niska titula stavioca govori, a to bi se moglo zaključiti iz toga što je on imao nekakvu (ne baš veliku, ali ipak) ulogu pri sklapanju mira između kneza Vojislava i Dubrovnika u Onogoštu iz avgusta 1362. godine.

Dubrovnik je bio silno zainteresovan da dođe do sklapanja mira jer mu je zbog rata sa knezom Vojislavom trgovina jako stradala te je stoga tražio bilo kojeg načina da se prestane sa ratom. Jedan od puteva je bio da se pronađe na Srpskom carskom dvoru neka ličnost koja bi bila dovoljno jaka da utiče na neodlučnog cara Uroša da se konačno pokrene i zatraži od kneza Vojislava da prekine sa ratovanjem. Stoga je jedno Dubrovačko veće (Consilium rogatorum) dana 4. avgusta 1362. godine donelo odluku da se poklisarima koje je uputio u Dubrovnik car Uroš (logotetu Dejanu i Grguru Golubiću) isplati iznos od 100 dukata, a i da se Lazar nagradi sa tri komada platna (svite), naravno sve pod uslovom da se njihovo posredništvo između Dubrovnika i kneza Vojislava pokaže kao uspešno i da se mir sklopi.

Kako je do mira na kraju došlo to je za pretpostaviti da je Dubrovnik nagrade i isplatio. Iz ovoga se vidi da je Lazar neki uticaj na dvoru ipak imao i to takav koji bi mogao da bude odlučujući pri odlučivanju da se sklopi mir. Zapravo mora se imati u vidu to da su logotet Dejan i Grgur Golubić učestvovali direktno u pregovorima dok se Lazareva uloga odigrala na dvoru uticajem na cara Uroša i njegovu okolinu. U to vreme on ima 33 godine i sigurno dosta dvorskog iskustva iza sebe tako da Dubrovnik za njega zna i ceni ga kao čoveka koji na samome dvoru može dosta toga da učini i na kojeg se može računati. Međutim, mora se znati i to da Lazar nije jedini kome se Dubrovnik obraćao moleći za posredništvo. Na prvom mestu to su bili carica majka Jelena, patrijarh i Vukašin Mrnjavčević, tako da je Lazar ipak bio manje značajna ličnost u svemu ovome.

Drugi spomen u istorijskim izvorima Lazarev jeste iz jula 1363. godine kada su knez Vojislav i čelnik Musa zamenili posede, a ličnosti koje se spominju povelji cara Uroša u kojoj se odobrava ova zamena i čiji je zadatak da garantuju da će se ova zameni izvršiti bili su knez Vojislav i stavilac Lazar. Po ovoj povelji knez Vojislav je davao čelniku Musi župu i grad Brvenik, a dobijao daleko značajniju župu i grad Zvečan. Lazareva uloga ovde sigurno nije bila velika i on je tu više forme radi nego što bi se to iz samoga teksta moglo zaključiti. Naime, on je trebao da garantuje da će čelnik Musa izvršiti svoju obavezu iz ugovora, ali imajući u vidu to da je ova zamena izvršena tako što je knez Vojislav na to naterao čelnika Musu, to se može slobodno zaključiti da je knez i bez garantovanja Lazarevog mogao da prisili čelnika da ovaj ugovor izvrši. No, opet i samo spominjanje u povelji gde Lazar ima ulogu garanta jeste sasvim dovoljan znak da on uživa priličan ugled na dvoru, mada se iz samog naziva stavioca to ne bi moglo zaključiti.

Ono što je moglo posebno Lazaru da u to doba zasmeta jeste pojava porodice Mrnjavčevića i njihov sve veći uticaj na cara Uroša. Ovo se posebno odnosi na Vukašina Mrnjavčevića koji je postepeno dobijao sve veći uticaj na poslove u Srbiji dok je Uglješa Mrnjavčević svoje aktivnosti sprovodio u Seru gde je vladala carica majka Jelena. Samo njihovo poreklo nije baš najjasnije i vezuju se za nekog Mrnjavu (Mrnju?). "Oni su se rodili u Livnu, od oca Mrnjave, koji je u početku bio siromašni vlastelin, ali ga je kasnije, s njegovim sinovima, car Stefan mnogo uzdigao. Kad je car Stefan kasno jedne večeri došao pod Blagaj i nije hteo ući u grad, Mrnjava ga ljubazno primi u svoju kuću. Videvši tu car njegovo otmeno ponašanje, uze ga, zajedno sa ženom, tri sina i dve kćeri na svoj dvor. Sinovi se zvahu Vukašin, Uglješa i Gojko" (Mavro Orbin).

Po navodima Orbina izgleda kao da njihov nagli uspon treba zahvaliti isključivo sretnom slučaju što ih je na tako neobičan način upoznao car Dušan i odmah visoko ocenio njihove kvalitete. Naravno da nije tako jer njih je uzdigla isključivo njihova sposobnost a da car nije pogrešio u tome što ih je doveo za sobom na dvor uskoro se videlo: "Vukašin i Uglješa bili su jači i izvežbaniji u oružju od drugih velikaša, posebno Uglješa,.." (Mavro Orbin). Car Dušan im je brzo poverio odgovorne poslove tako da 1346. godine Uglješa se pominje kao namesnik Trebinja i upravlja okolinom Dubrovnika, a Vukašin se u martu 1350. godine navodi kao župan Prilepa.

Oni su svoj uticaj, osim oružjem i spletkama, neizmerno povećali mnogobrojnim porodičnim vezama sa najjačim velikašima carstva pa su se orodili sa kesarom Vojihnom, Hlapen Radoslavom, sa Balšićima, dok je njihova veza sa Vlatkom Paskačićem pod znakom sumnje. Pokušali su oni da se povežu i sa Bosanskim banom Tvrtkom tako što je jedan Vukašinov sin (Marko?) trebao da se oženi sa Tvrtkovom rođakom, kneginjom Šubić koja je inače bila kći Bribirskog kneza Grgura II, unuka tada veoma slavnog bana Pavla I Šubića. Ona je boravila kod Tvrtka na dvoru jer su je tamo poslali njeni roditelji ocenjujući da će je Tvrtkova majka Jelena dobro vaspitati i na kraju lepo udati. Do sklapanja ovoga braka bi verovatno došlo, ali u to doba ban Tvrtko je stalno ratovao sa rođenim bratom Vukom, koji, ne bi li Tvrtku napakostio dojavi papi Urbanu V za ovu ideju. Papa Urban V početkom 1370. šalje nekoliko pisama u kojima se veoma ljuti na bana Tvrtka što on hoće jednu katolikinju da uda za šizmatika i nevernika te mu to strogo zabranjuje. Kao da mu je i to bilo malo, papa šalje pisma i Ugarskom kralju Ludvigu i kraljici Elizabeti gde ponavlja sve ove tužbe i traži od njih da se zauzmu da ne dođe do ove ženidbe. Na kraju je papa i uspeo u ovoj nameri tako da nije došlo do skoro ugovorene ženidbe jednog Mrnjavčevića sa princezom iz kuće Šubića. Ipak, dobre veze između bana Tvrtka i kralja Vukašina nisu nikada došle u pitanje, mada se ne zna da li je ban bilo kako pomogao Mrnjavčeviće onda kada su oni išli u pohod na Turke koji je završio katastrofom na Marici.

Ipak pravi uspon Mrnjavčevića ide tek za doba cara Uroša i upravo pregovori kneza Vojislava sa Dubrovnikom iznose naglo na površinu Vukašina koji se po svemu sudeći u to vreme kreće u blizini dvora, ako već nije bio i u njemu. To je bio razlog da se Dubrovčani posebnim pismima obraćaju njemu za pomoć. Dakle, očigledno smatrao se Vukašin u to doba veoma jakom ličnošću, doduše nikako jakom kao knez Vojislav, ali izgleda da nije mnogo ni zaostajao. U svakom slučaju dovoljno jakim da može da ostvari uticaj na cara, a uzmemo li u obzir da su se Dubrovčani obraćali posebnim pismima patrijarhu, carici Jeleni i Vukašinu onda je sasvim jasno da Vukašin spada u sam vrh uticajnih ljudi na dvoru.

Dok se Vukašin kretao oko cara Uroša, drugi brat Uglješa nalazio se u Seru kod carice majke Jelene i tu ostvario veoma lep napredak jer se izgleda (to nije sigurno) već 1358. godine on pominje kao veliki vojvoda. Da je tamo stvarno igrao značajnu ulogu vidi se iz jednog pisma Vizantijskog cara Jovana V gde se Uglješa spominje kao "nećak despine Srbije". Sigurno je to da Uglješa carici nije bio nikakav nećak, ali time se htelo dati do znanja da zauzima visoko mesto na njenom dvoru, praktično, Vizantijski car je time laskao Uglješi. I kasnije, Vizantijski car u jednoj povelji opet kaže za Uglješu da je on "voljeni nećak preuzvišene despine Srbije....presrećni despot Srbije Kir Jovan Uglješa (Povelja iz 1365. godine). U to doba Uglješa već nosi i titulu despota. Njegov uspeh neizmerno je pomogla i činjenica da je bio oženjen sa Jelenom koja je bila ćerka kesara Vojihne poznatija pod svojim monaškim imenom Jefimija. "A ćesar Vojihna sa svojim zetom Uglješom zagospodari čitavim krajem na granici Romanije" (Mavro Orbin).

Sam kesar Vojihna upravljao je Dramom, oblašću koja je bila odmah uz Sersku. Stoga je jedno vreme kesar bacao pohlepne poglede na Ser želeći da ga nakon smrti cara Dušana pripoji Dramskoj oblasti. Međutim, carica Jelena ga je preduhitrila i uspela prije njega da zagospodari Serom pa je nešto kasnije potekla i ona epizoda sa Matijom Kantakuzenom.

Oba Mrnjavčevića su se pokazala kao veoma spretni jer sigurno da nije bilo lako Vukašinu koji je već bio u dobro poodmaklim godinama da sebi napravi uticajni prostor na dvoru cara Uroša, gde je opet bez ikakve sumnje najjači bio knez Vojislav, dok opet Uglješa nije imao ni malo lak zadatak da tako nešto uspe u Seru. Na kraju obojica su u potpunosti u tome uspeli. Vlasteli koja je još uvek u caru Urošu videla svoga vladara sigurno nije bilo pravo da gleda ogromni uticaj koji su na cara imali knez Vojislav i Vukašin, a da su ova dva velikaša bila stvarno toliko ojačala da su i caru odricali poslušnost navodi i Orbin: "U to vreme neki velikaši Raške, koristeći smrt cara Stefana, nastojali su da postanu veći nego što su bili. Među njima je bio despot Vukašin i njegov brat Uglješa, koji su bili humska vlastela, i knez Vojislav, sin Vojnov, od kojih je svako bio na upravi najvažnijih zemalja kraljevstva" (Mavro Orbin).

Očigledno da se pojavilo pitanje snage carske vlasti koja je postepeno posrtala u sudaru sa aspiracijama pojedinih velikaša. Moguće da je i sam car Uroš to osetio te da je uz pomoć preostale vlastele koja mu je ostala verna, a tu je po svemu sudeći bio i Lazar, odlučio da nešto preduzme. Nekako maglovito tako nešto nagoveštava i "Pećki letopis" kada kaže: "Taj Uroš krasan i doista divan izgledom, ali mlad razumom beše, i odviše krotak i milostiv, savete staraca odbacivaše, a savete mladih primaše i voljaše". Na ovo bi se mogao nadodati Mavro Orbin: "Stoga su neki Uroševi ljudi koji su mu bili veoma verni savetovali caru da zatvori u tamnicu despota Vukašina, i kneza Vojislava i neke druge koji su u svim svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi". Tu Orbin spominje neke careve ljude "koji su bili veoma verni", a "Pećki letopis" opet navodi "savete mladih primaše i voljaše". Moguće da je i Lazar među tim "vernim" i "mladim" mogao biti. Sve se to dešavalo verovatno između 1360. i 1363. (kada je knez Vojislav umro) i bio je to pokušaj sitnije vlastele koja nikako nije bila zadovoljna onim što se dešavalo u Carstvu. Sam car je u potpunosti pao pod uticaj kneza Vojislava, onda se pojavio i Vukašin, dok se država nezadrživo raspadala. U takvom miljeu ništa logičnije već da nezadovoljna dvorska vlastela nešto pokuša.

Da direktno udari, ova vlastela niti je mogla, a verovatno nije se ni usudila. Moćni knez Vojislav i prepredeni Vukašin bi svaki takav pokušaj lako suzbili. Trebalo je udariti iz prikrajka, negde iz tame, a ukoliko bi se još uspeo car ubediti da likvidira ove najmoćnije velikaše to bi tada dobilo sasvim drugu sliku. Ne bi to bilo ubistvo iz potaje, a ne bi ličilo ni na međusobni obračun vlastele (iako je u suštini to ipak bio) već bi prije imalo oblik spašavanja carstva i povratak one vlasti koju su od cara uzurpirali knez Vojislav i Vukašin. Dobio bi se utisak da se sam car razračunava sa neposlušnim velikašima. Zapravo, nesretni car Uroš je postao igračka u rukama dvorske vlastele koja nije bila zadovoljna preraspodelom vlasti i koja je želela da potisne kneza Vojislava i Vukašina ne bi li uzela i raspodelila njihove zemlje. "Ti ljudi su takođe podsticali cara da njihove pokrajine preda na upravu siromašnoj vlasteli koja ga je volela i bila mu verna, dokazujući mu ispravno da ako to ne učini ne početku, dok pomenuti, ne sumnjajući nimalo u njega, slobodno dolaze na dvor, kasnije, kad se oni budu učvrstili i kad postanu jaki, neće moći to izvršiti bez velikih teškoća i opasnosti" (Mavro Orbin).

Praktično, u carstvu bi se veoma malo toga promenila jer bi otišli knez Vojislav i Vukašin, a pojavili bi se drugi koji bi samo zauzeli njihovo mesto. Da je car Uroš bio spretniji no što jeste, možda je mogao ovu međusobnu netrpeljivost i zavist vlastele da iskoristi i sebe uzdigne. Bilo je potrebno samo da suprotstavi dva tabora i da manevriše između njih, a onda postepeno koncentriše svu vlast u svojim rukama. No, on za tako nešto nije bio sposoban i u takvoj situaciji nije uspeo da izvuče korist za sebe.

Uzimajući u obzir da je Lazar u to doba boravio na carskom dvoru to je sasvim sigurno da jedan ovakav događaj nikako nije mogao da prođe bez njegovog učešća. Ako je već učestvovao u tome, onda je morao biti na strani te sitne vlastele, konačno i on je bio jedan od njih, tim više što je i sam žudio za većim posedom i jačim titulama. Kako danas znamo i to da će njegov uspon početi naglo za samo par godina od dana događaja koje sada opisujemo (pod uslovom da su se zaista i dogodili) uopšte nije nemoguće da je Lazar bio čak jedan i od kolovođa čitavog ovog preduzeća. Kasnije će se videti da on uživa veliki ugled među vlastelom, a sigurno je to da ga nije mogao steći brzo već da je bilo potrebno izvesno vreme za to. Možda je baš u tim godinama on stvarao svoj krug ljudi i utvrđivao ugled među njima.

Na kraju se pokazalo da car Uroš nije spreman na jednu ovakvu akciju, pa po Orbinu, on ni manje ni više već dojavi knezu Vojislavu i Vukašinu da se sprema dvorska zavera protiv njih te da je potrebno da se pričuvaju. "Međutim, Uroš ne samo da nije hteo poslušati ove savete nego ih je otkrio, i time upozorio te ljude da se dobro paze, pa su oni retko dolazili na dvor. Zato oni koji su davali dobre savete Urošu, videći da su otkriveni, ubuduće se okaniše toga da ne bi navukli na sebe zlovolju i mržnju velikaša" (Mavro Orbin). Ako je to sve tačno, onda je ovo bilo ogromno razočarenje za Lazara jer se mogao konačno uveriti da se u budućnosti od cara Uroša ne može ništa očekivati. Tu, pred njegovim očima, jedan Nemanjić se spustio na najniže moguće što može da bude baveći se sitnim dojavama i opanjkavajući vlastelu jednu drugoj. Bilo je očigledno da jedna takva vlast može samo da propadne, mada sama fizička ličnost Uroševa još uvek nije ugrožena jer ga je štitilo to što je Nemanjić.

3. Vukašin kao kralj

Nedugo nakon ove epizode umro je i knez Vojislav (septembra 1363. godine) i to toliko iznenada da bi to moglo i da izazove sumnju u sam način smrti. Danas se ne zna da li mu je smrt bila nasilna, ali u to vreme takve su stvari bile sasvim uobičajen put da se ukloni neprijatan takmac. Odmah nakon njegove smrti postavilo se pitanje preraspodele ogromnih teritorija koje je on držao pod svojom vlašću. Doduše, jedno vreme ove teritorije uspela je na okupu da održi kneževa udovica Goislava. Knez je imao i dva sina Dobrovoja i Stefana, ali oni su bili maloletni pa je imanjem upravljala udovica. Severoistočno od kneginje Goislave nalazilo se malo imanje župana Nikole Altomanovića koji je u doba smrti kneza Vojislava imao tek 14 godina. Župan sigurno nikada nije zaboravio na koji ga je način sa imanja njegovog oca Altomana isterao knez Vojislav, ali u prvo vreme je ipak mirovao (zbog mladosti verovatno). No, sve to nije trajalo dugo jer već 1366. godine kreće u akciju (župan tada ima tek 17 godina) i tokom 1367. godine on je već gospodar Rudnika. Te godine (1367) rat je između župana Altomanovića i kneginje Goislave besneo svom snagom, a kneginja traži od Dubrovnika da joj što prije pošalje riznicu koju je knez tamo držao, ne bi li sakupila vojsku. Sve je to bilo uzalud jer krajem 1368. godine župan Altomanović uzima pod kontrolu celokupnu kneginjinu oblast. "Kad je Vojislav umro, njegov sinovac Nikola, sin Altomana, koji je umro za života Vojislavljeva, prevazilazeći u svakom zlu i deda i strica, nezadovoljan delom, koji je prilikom deobe pripao njegovom ocu, zauze oružjem i deo svoga strica Vojislava" (Mavro Orbin).

U to doba Nikola Altomanović je imao jedva devetnaest godina, a postao je verovatno najmoćniji velikaš u Srpskoj carevini. Veoma hitar kada je trebalo potezati oružje on je celo vreme bio sa nekim u zavadi pa je tako ratovao sa bosanskim banom Tvrtkom. "Verujući, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i moćnijeg od njega, poče ratovati i harati granice Bosne prema Drini, pričinjavajući velike štete bosanskom banu Tvrtku" (Mavro Orbin), a naročito sa Dubrovnikom: "ratovao je i sa gradom Dubrovnikom. Tako 1371. godine, kad je uhvatio neke dubrovačke trgovce i plemiće, stavio ih je na muke vadeći im zube, te im je na kraju silom iznudio četiri hiljade fjorina" (Mavro Orbin), ali i sa Ugarskom: "Boraveći i na granici Ugarske, nije prestajao harati okolna mesta" (Mavro Orbin). Bio je u svakom slučaju ratnik dostojan svakog respekta: "Pomenuti Nikola kao momak beše velika junačina.." (Mavro Orbin).

Iz nekog razloga istorija ga smatra za grubijana i prevrtljivca kome nije ništa sveto i koji je spreman na sve. "Bio je veliki junak na oružju i spretan, ali drzak, nepostojan u svim svojim delima i veroloman; vrlo lako se laćao oružja i započinjao rat sa svim vladarima svojim susedima" (Mavro Orbin). Ono što mu se najviše stavlja na teret jeste navodno ubistvo njegove strine Goislave i njenih sinova Dobrovoja i Stefana koji su to doba bili tek nešto malo više već deca. Naime, dugo je vladala legenda da ih je župan Nikola Altomanović pohvatao žive, a onda stavio u tamnicu gde su umrli. Postoji i jedna druga legenda jezivija od ove po kojoj je on Goislavu i njene sinove držao godinama u tamnici, a kada mu je to dosadilo dao je da ih se potruje: "uhvati Vojislavljeve sinove Dobrovoja i Stefana i njihovu majku, te ih baci u tamnicu, u kojoj su posle punih sedam godina bedno završili život. Drugi vele (kao je gore rečeno) da ih je nakon kratkog vremena otrovao" (Mavro Orbin).

Međutim istina je ipak drugačija. Goislava je uspela sa sinovima da se prebaci u Dubrovnik, a ovi su je onda brodom prevezli u Albaniju odakle je ona inače bila rodom. Nije uopšte nemoguće da je i sam župan Altomanović na neki način dozvolio Goislavi da se prebaci do Dubrovnika te da nije želeo da ometa njeno bekstvo.

Odmah nakon smrti kneza Vojislava (1363. godine) car Uroš se iz sve snage baca pod uticaj Vukašinov i u vremenu avgust-septembar 1365. godine, car Uroš uzima Vukašina za savladara, tako da se ovaj kruniše za kralja. Nekako oko toga doba i Uglješa uzima pod svoju kontrolu oblast Ser i dobija titulu despota. Sam događaj krunisanja i svega onoga što je išlo prije i posle toga nije baš najjasniji. Sasvim je sigurno da Vukašinovo krunisanje nije naišlo na simpatije kod Raške vlastele mada je carica Jelena ovaj čin odobrila iako nije sasvim sigurno da je prisustvovala samom krunisanju. Nepotrebno je ovde upuštati se u to šta je ovim krunisanjem dobio ili izgubio car Uroš jer u radu koji je posvećen knezu Lazaru ovo i nema neke svrhe. Bitnije je nešto drugo, a to je pitanje šta je sada sve ovo značilo za Lazara? No, tu je najpre potrebno postaviti u kakvoj se situaciji u tom momentu našao Lazar.

One godine (1365.) kada je Vukašin proglašen za carevog savladara i krunisan za kralja imao je Lazar 36 godine (rođen 1329. godine). Samim krunisanjem Vukašina za kralja izgubio je Lazar svaku nadu da će sam moći bilo šta postići na dvoru jer sa Vukašinom je bio u lošim odnosima (ako uzmemo za tačno da je sa dvorskom vlastelom nagovarao cara da likvidira Vukašina i kneza Vojislava) i od ovoga nije mogao očekivati ništa dobroga. S druge strane car Uroš nije imao dece, a krunisanjem Vukašina za kralja praktično je bila formirana nova dinastija srpskih vladara - Mrnjavčevići. Naime, nakon smrti cara Uroša, koji nema naslednika, za očekivati je da na njegovo mesto stupi kralj Vukašin ili neki od njegovih sinova. Na takvom dvoru za Lazara nema mesta. Isto tako on je morao biti teško razočaran time što je car Uroš dopustio da se jedan Mrnjavčević kruniše za vladara jer ko je tada od stare srpske vlastele (tu je svakako spadao Lazar) mogao da prihvati da Srbijom vlada bilo koja dinastija osim Nemanjića. I inače Vukašinovo uzdizanje (ne samo krunisanje) teško da je Raška vlastela mogla mirno da prihvati, što iz puke zavisti, ali i zbog toga što su Mrnjavčevići, ma koliko bili sposobni, ipak bili samo skorojevići. Oni nikako nisu spadali u staru Srpsku vlastelu kojoj je poreklo u Raškoj koja je srž Srpskog carstva. Kolenovići, ma kako bili osiromašeni, nikako nisu mogli da prihvate ove skorojeviće gledajući na njih sa visine i to je svakako bio razlog što dobar deo Raške vlastele iz protesta nije želeo da prisustvuje Vukašinovom krunisanju.

Ne treba zaboraviti ni to da su Mrnjavčevići, a pogotovo Vukašin, u svom pohodu ka većoj moći i stvaranju svojih oblasti bili nemilosrdni te da su samim time stvorili i veliko mnoštvo protivnika. Jednostavno, bili su okruženi mržnjom sa svih strana. Neko ih nije trpeo iz zavisti, neko zato što su ga u svojoj pohlepi teško oštetili, a skoro svi zato što su pokušali (i to u tom momentu uspešno) da Srbiji nature svoju dinastiju Mrnjavčevića. Ne treba zaboraviti da skoro dve stotine godina Srbijom vladaju Nemanjići i mada je između njih bilo stalno lomova oko vlasti (to bi se možda moglo nazvati i porodičnim svađama da nisu u par navrata doveli i državu pred propast) to je bilo samo između njih, a sa strane skoro i da nije bilo pokušaja da se oni kao porodica svrgnu sa vlasti. Dakle, za skoro dve stotine godina nije bilo takvih drznika koji bi udarili na sveto pravo Nemanjića da vladaju Srbijom. I sada tako nešto čine potpuno nepoznati Mrnjavčevići za čije se poreklo skoro i ne zna. Uslovno gledajući na pravo cara Uroša da vlada Srbijom Vukašin nije izvršio bilo kakav udar jer je Uroš i dalje car, a Vukašin samo savladar, odnosno kralj. Međutim, stvarna situacija je bila sasvim drugačija budući da Vukašinu kraljevska titula treba samo zato da ima opravdanje da sve velikaše stavi pod jednu vlast: carsku. Tim putem se čini da jedino dobija Uroš jer bi Vukašin možda bio u stanju da zauzda velikaše i ponovo ih stavi pod centralnu vlast. Međutim, svi znaju da je to za Vukašina samo forma i da će onoga momenta kada najjače velikaše zauzda i najveći deo Srpskih teritorija stavi pod kontrolu i sam car Uroš biti suvišan. Ko će onda biti u stanju da ga zauzda i da ga spreči da ne uzme sebi i carsku krunu?

Raški velikaši ne mogu da spreče Vukašina da uzme kraljevsku krunu, ali mogu da mu odbiju bilo kakvu poslušnost. S druge strane ni nesretni car Uroš ne treba više nikome jer na njegovom dvoru se više ništa ne može dobiti. Stoga najveći deo Raške vlastele koja mu je bila u službi jednostavno napušta dvor i pokušava da nadoknadi sve ono što je za ove godine izgubila služeći cara na dvoru. Među takve spada i Lazar koji potpuno razočaran napušta dvor na kojem je stekao veoma malo toga opipljivog. Ostao je na maloj tituli stavioca, a nikakvih zemalja na upravu nije dobio. No, stekao je jedno veliko iskustvo (ima 36 godina) i po svemu sudeći veoma veliki ugled i poštovanje. Dakle, ako nije imao materijalnih koristi stekao je jedan drugi kapital koji će kasnije umeti do kraja da iskoristi. Nekako od toga vremena on uz svoje ime navodi i titulu kneza.

Sama Lazareva delatnost između 1365. i 1371. godine u potpunosti je nepoznata jer nema niti jednog istorijskog izvora koji bi mogao makar da posredno uputi čime se knez u to doba bavio. Stoga ostaje samo pretpostavka (najverovatnije potpuno tačna) da je on u tim godinama bez nekih većih skokova i trzavica postepeno formirao svoju oblast. Kako je to teklo, ne zna se, ali da je bilo mnogo teškoća jeste sigurno jer Lazar nije mogao da oko svoje baštine u Prilepcu formira svoju oblast budući da je čitav kraj okupirao Vukašin. "Kralj Vukašin je odredio Prištinu kao prestoni grad i držao svu okolnu zemlju" (Mavro Orbin). Međutim, knez Lazar je ipak uz mnogo mudrosti i takta uspeo da pritešnjen između zemalja kralja Vukašina, braće Rastislalić i oblasti koju je držao Nikola Altomanović, postepeno formira svoju oblast. Ovde treba napomenuti da je nekako u to doba, naime od Vukašinovog krunisanja (1365.) i župan Altomanović u usponu i počinje da sakuplja okolne zemlje takođe formirajući svoju oblast. Prilika i za jednog i drugog bila je upravo idealna jer knez Vojislav je umro i njegova ogromna zemlja je bez odgovarajuće zaštite.

Ono što je knezu Lazaru moglo neizmerno da pomogne (Nikoli Altomanoviću takođe) jeste to da se Vukašin još uvek ne ponaša kao kralj već više kao oblasni gospodar koji pokušava da zaokruži svoje teritorije. Stoga su sve njegove aktivnosti i snage okrenute ka Makedoniji koju postepeno stavlja pod svoju kontrolu. Međutim, teško da se iko od Raške gospode zavarao da Vukašin neće onoga momenta kada obavi sve poslove u Makedoniji krenuti i na Rašku ne bi li raške velikaše suzbio. I knez Lazar i župan Nikola Altomanovi sada predstavljaju velikaše koji su potpuno nezavisni od centralne vlasti i koji tek nominalno priznaju Uroša za cara, ali ne i za gospodara kojem su obavezni poslušnost. Kao takvi oni jesu protivnici centralne vlasti koju predstavljaju car Uroš i kralj Vukašin. Međutim, jedini koji raspolaže sa vojnom silom jeste Vukašin i od njega preti opasnost ovim neposlušnicima, tim više što on i po Makedoniji pokorava sve koji mu stanu na put pozivajući se na svoje kraljevsko pravo. Sasvim je za očekivati da se uskoro pojavi u Raškoj i da od nepokorne Raške gospode zatraži da se oni pokore njegovom legitimnom kraljevskom pravu. Da je u tim aktivnostima uspeo Vukašin bi pod svojom kontrolom držao veliki deo preostalog Srpskog carstva, međutim da li bi ovakva delatnost Vukašinova mogla spasiti Srbiju od nailazeće propasti mi možemo danas samo procenjujemo. Kako ta njegova aktivnost nikada nije završena to su moguće različite spekulacije, ali ono što je sasvim sigurno jeste da Raški velikaši nikako nisu hteli da dozvole tako nešto.

Sada na ovome mestu mora se spomenuti jedno veoma interesantno mesto kod Mavra Orbina o jednom događaju, koji se ma kako izgledao neverovatan, idealno uklapa u celu sliku tadašnje situacije. Evo o čemu se radi. Saradnja Vukašina kao kralja i cara Uroša je izgleda u samome početku bila sasvim dobra, a što se vidi iz toga što Vukašin u nekim dokumentima izričito stavlja cara u hijerarhijski viši položaj no svoj, itd. Dakle u samome početku između njih nema nekih sukoba. No, od 1368. godine sve to prestaje i Vukašin se sasvim cepa od cara i vodi svoju potpuno samostalnu politiku. Sada su Vukašinove namere već sasvim očigledne, a i on više ništa ne krije jer cara je iskoristio onoliko koliko mu je to trebalo (da ga kruniše za kralja), a u daljnjem pohodu ka vlasti on mu je samo smetnja.

Već je rečeno da nekako od 1365. (od kada se Vukašin krunisao) knez Lazar postepeno formira svoje oblasti, a to isto čini i župan Nikola Altomanović. Obojici taj posao izgleda ide sasvim dobro jer u godinama 1368-1369, njih dvojica jesu (uz Balšiće) najmoćniji Raški feudalci. Oni priznaju cara Uroša, ali ipak samo formalno jer nezavisno sprovode svoju politiku ne osvrćući se na njega.

Kako je car u periodu 1365-1368. godine bio pod potpunim uticajem Vukašina teško je poverovati da knez Lazar i župan Altomanović uopšte imaju neki bliži kontakt sa njim. Međutim, onoga momenta kada dolazi do raskida između cara i Vukašina negde oko 1368. godine i Raškoj gospodi odjednom pada na pamet ideja da pokušaju da iskoriste cara ne bi li slomili Vukašinovu moć koja je sve veća i koja i njima samima sada najviše preti. Vukašin se otresao cara i sada je bilo sasvim za očekivati da on svoje čete uskoro skrene ka Raškim velikašima i da ih slomi jednog po jednog. U tom momentu (po Orbinu) odjednom se približavaju knez Lazar i župan Nikola Altomanović, a sjedinila ih je ne želja da spasu državu od sada već uzurpatora Vukašina, već da otklone opasnost koja se nadvila nad njima samima. "Lične uspehe Vukašina i Uglješe nisu mogli da trpe knez Lazar i župan Nikola Altomanović, posle njih prvi velikaši u Raškoj. Zato odlučiše među sobom da ih ponize i podrežu krila njihovoj oholosti" (Mavro Orbin). No, da bi sebi na neki način obezbedili legitimitet, jer konačno treba da zaratuju sa Vukašinom koji je kralj, oni se sete da postoji car Uroš koji je u hijerarhiji iznad kralja Vukašina. Pod okriljem cara oni bi, dakle, mogli sasvim legalno da zaratuju sa kraljem i da iskoriste carevo ime ne bi li privukli uz sebe što veći broj pristalica. Još uvek je magično ime Nemanjićko bilo magnet za mnoge. "S tim ciljem priđoše caru Urošu podstičući ga na sve moguće načine protiv pomenute braće" (Mavro Orbin).

Izgleda da se car Uroš, kao i uvek do tada, veoma kolebao, plašeći se Vukašinove snage ili možda ne želeći da započinje pravi građanski rat u Srbiji. Stoga su knez Lazar i župan Nikola Altomanović upotrebili sve moguće načine da ubede cara i na kraju su mu počeli obećavati da je ovaj rat koji oni pokreću na Vukašina za njegovo dobro i da će sve one zemlje koji oni protiv Vukašina osvoje vratiti caru kao njegovo očinsko kraljevstvo. Očigledno da su zaboravili da su i oblasti kojima oni upravljaju takođe deo očinskog dela cara Uroša te da bi trebalo i te zemlje caru vratiti. Teško da je car Uroš poverovao i jednu reč ovoj dvojici, ali verovatno da nije imao drugoga izbora, a volja mu je opet bila suviše slaba da se suprotstavi kneževoj i županovoj te na kraju on pristane na sve ono što su oni tražili od njega. "I na kraju ga ubediše da uđe s njima u savez protiv rečene braće, obećavajući da će sve što im oduzmu pripasti caru Urošu, za koga će se oni založiti da ponovo dobije očinsko kraljevstvo" (Mavro Orbin).

Za ovakvu odluku teško da se car Uroš može okriviti jer on već dugo nije bio ni gospodar svoje ličnosti, a kamoli države. Već jednom je zarad Vukašina izgubio Rašku gospodu, onda ga je i Vukašin odbacio. Sada mu Raška gospoda ponovo prilaze, doduše sa predlozima zbog kojih se može samo crveneti, ali ukoliko ponovo odbije njih, jedini izlaz mu jeste neki od manastira. Možda bi takva odluka sa moralne tačke stanovišta bila jedina ispravna za cara, ali on je suviše slab za bilo kakvu odluku koja ima neku veću težinu, a upravo ovakva odluka jeste jedna od takvih. Car pristaje uz kneza Lazara u župana Nikolu Altomanovića tako da neprijateljstva sa braćom Mrnjavčević uskoro započinju.

Na kraju se pokazalo da je Raška gospoda suviše slaba za udružene Mrnjavčeviće. U direktnom vojnom sukobu na Kosovu dolazi do katastrofe Rašana tako da Vukašin zarobljava cara Uroša, knez Lazar beži, a župan Nikola Altomanović jedini ostaje na bojnom polju, ali jedva izvuče živu glavu. "Pripremivši, dakle, moćnu vojsku, pođoše da napadnu kralja Vukašina i Uglješu. Ovi rasporediše svoju vojsku i susretoše se s neprijateljem na Kosovu polju. Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povuče sa svojim četama i pobeže. Nikola Altomanović pak, koji se hteo boriti, beše poražen, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Uroš beše uhvaćen živ s nekolicinom vlastele svoga dvora dok su drugi bili poubijani" (Mavro Orbin).

Izgleda da je jedini koji se hrabro borio bio zapravo župan Nikola Altomanović, dok je opet knez Lazar videvši (ili se uplašio) da je vojska udruženih Mrnjavčevića mnogo jača, a još pre nego što je bitka i počela, ne opterećujući se mnogo sa time šta će se desiti sa saveznicima carem Urošem i županom Nikolom, jednostavno pobegao. To bekstvo, kada umalo nije izgubio zbog toga glavu, župan Nikola Altomanović nikada nije oprostio knezu Lazaru i od toga vremena između njih vlada divlja mržnja koja će rezultirati i mnogobrojnim kasnijim ubistvima.

Istinitost ove epizode jeste diskutabilna, ali i Pajsije Janjevac na neki posredan način potvrđuje da je bilo nekakve saradnje između cara Uroša i Raške vlastele koja je uspela da mu se nametne "ne primajući savete starih, a držeći savete mladih". Sve je to na kraju dovelo do sukoba sa Vukašinom. "Radi toga onaj koji od iskona mrzi dobro: đavo, podiže rat između mladoga cara i Vukašina, i bio je veliki metež i raspre između njih u te dane. Jedni su bili pomagači caru Urošu, a tako je i po pravdi, a drugi Vukašinu po nepravdi, tako da je bio veliki metež i raznoglasice i nepravde" (Pajsije Janjevac).

Ljutnja župana Altomanovića na kneza Lazara je sigurno bila još i veća kada je već sledeće godine (1370.), verovatno koristeći to što je župan bio oslabljen onim porazom na Kosovu, ali i zauzet stalnim ratovima sa Dubrovnikom, knez Lazar oteo od njega veoma bogat Rudnik.

Posle ove bitke (pod uslovom da je Orbinov navod tačan) u Srpskom carstvu situacija se nije mnogo izmenila jer Mrnjavčevići nisu išli do kraja i to je osnovni razlog zašto su knez Lazar, župan Nikola Altomanović i Balšići i nadalje bili najjači u Raškoj. Vukašin nije mogao da iskoristi ovu svoju pobedu jer se na verovatni nagovor svoga brata Uglješe počeo baviti upravo nadolazećom Turskom opasnošću koja je bila sve očiglednija. Kako se Serska oblast graničila sa onim oblastima kojima su Turci harali i gde su se postepeno učvršćivali to je Uglješa sa njima imao već dosta ratnih sukoba i imao je sasvim dobar uvid u njihove daljnje namere. Stoga mu nije trebalo mnogo pa da primeti da Turske akcije nisu samo obični pljačkaški pohodi već sistematsko osvajanje. Bilo je to primetljivo pogotovo od onoga momenta kada su Turci zauzeli Dimotiku (1361.), zatim godinu dana kasnije Jedrene i konačno 1363. godine i Plovdiv. Bilo je nekih nada nakon smrti sultana Orhana (1362.) da će kod Turaka izbiti kakav metež te da će ih to oslabiti, no kada je presto preuzeo nasrtljivi, ali veoma sposoban ratnik, Murat I, više nije bilo nikakve šanse da će Balkan izbeći Tursku najezdu. Tim više što je sultan svoju prestonicu preselio u Jedrene želeći da bude što bliže mestu budućih ratnih operacija.

Sve je to bio onaj razlog zbog čega Mrnjavčevići odustaju od uništenja kneza Lazara i župana Altomanovića. "Ovaj je sa svojim bratom Uglješom bio odlučio da liši vlasti kneza Lazara i Nikolu Altomanovića i da ih potpuno uništi kako ih ne bi mogli sprečavati pri drugim poduhvatima koje su želeli da ostvare. Ali u to vreme ne htedoše ništa preduzimati, jer su Turci koji su se graničili s njima prilikom ovog rata bili opustošili njihovu zemlju i naneli joj veliku štetu. Zato su se najpre hteli osvetiti Turcima, a tada udariti svom snagom na župana Nikolu i kneza Lazara" (Mavro Orbin).

Turska opasnost je sada bila daleko veća, a poraženi knez Lazar i župan Nikola su bili mnogo manje značajni u ovom momentu. Sam car Uroš je (ako je verovati Orbinu) bio kod Vukašina koji ga je zarobio u bitci. "Kad je bio potučen car Uroš i uhvaćen u bici, kralj Vukašin ga je odveo u Rašku,...(Mavro Orbin) i on od sada pa nadalje ne igra više baš nikakvu ulogu u bilo kojim događajima koji će uskoro žestoko da potresu carstvo.

4. "Rasap" velikog župana Nikole Altomanovića

Zahvaljujući tome što su Turci nadirali u potpunosti obuzimajući svu pažnju Mrnjavčevića, Raška gospoda su se mogla sada na miru posvetiti međusobnim zađevicama i spletkama. Između kneza Lazara i župana Nikole Altomanovića buknula je takva mržnja koja se mogla završiti samo smrću jednoga od njih. Doduše izgleda da još nisu ratovali između sebe. "I mada među njima nije bilo otvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugoga" (Mavro Orbin), što bi se moglo na različite načine tumačiti. Knez Lazar je verovatno poučen svojim dugogodišnjim iskustvom mirno posmatrao šta se događa ne želeći da se upušta u opasne ratne avanture tim više što nije bio siguran da će moći biti siguran pobednik. S druge strane župan Nikola nije otvoreno zaratio sa knezom jer je u boju na Kosovu ljuto stradao (sve to pod uslovom da je Orbinov izveštaj tačan), a već duže vreme ratovao je i sa Dubrovnikom i sa bosanskim banom Tvrtkom pa mu je to sve oduzimalo suviše mnogo snage. Stoga je odlučio da likvidira kneza Lazara na jedan mnogo perfidniji i podmukliji način.

Verovatno znajući da knez Lazar nije naklonjen naglim i drastičnim potezima kao što je oružana borba i da je spreman da njihov međusobni spor reši mirnim putem, pozove on kneza na pregovore: "odluči da ubije kneza Lazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga razgovor. Knez Lazar, koji je dobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo" (Mavro Orbin). Ovi razgovori trebali su da budu održani na neutralnoj teritoriji, a svako je morao da povede najviše pet ljudi, svi bez bilo kakvog oružja.

Sa svoje strane knez Lazar je ispunio ovaj dogovor i došao sa pet nenaoružanih ljudi, a župan Nikola je učinio to isto. Sam sastanak se dešavao po ljutoj zimi, a bilo je mnogo snega koji je u gomilama ležao unaokolo. Izgledalo je da je sve u redu i da je župan Nikola svoju pogodbu do kraja ispoštovao, međutim "Knez Lazar je došao samo sa petoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oružje. Ali, Nikola, koji je bio došao samo zato da oduzme život knezu Lazaru, pre nego što se sastaše, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oružje pod panjeve drveća i u sneg kojega je bilo na tome mestu" (Mavro Orbin).

Izgleda da je župan Nikola ipak najpre pokušao da sa knezom Lazarom raspravi međusobne zađevice među kojima je centralno mesto sigurno imalo to što je knez Lazar oteo od župana Nikole bogati Rudnik, ali kada je uvideo da od dogovora nema ništa on sa svojim ljudima potegne sakriveno oružje i napadne na kneza. "Kad su, dakle, obojica stigli i raspravili što su imali raspraviti, Nikola izvadi sakriveno oružje i jedan od njegovih ljudi rani u grudi kneza Lazara. Udarac je bio tako jak da je Lazar pao na zemlju kao mrtav" (Mavro Orbin). Po svemu sudeći upravo je to bila sreća za kneza jer misleći da je knez mrtav župan Nikola i njegovi ljudi su se pozabavili ostalim kneževim ljudima, a onda se dali u bekstvo. "Ali rana, u stvari, nije bila smrtonosna, jer železo ne prodre skroz, pošto se njegov vrh sudario sa zlatnim krstom koji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, verujući da je Lazar sigurno mrtav, navališe na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidović i Žarko Merešić, vlastela Raška. Kako se sve više podizala graja, paž koji je držao Lazareva konja potrča tamo gde je ležao njegov gospodar. Kad je Lazar ugledao konja, smesta se podiže i uzjahavši pobeže. Ovo nije primetio ni Nikola ni iko od njegovih ljudi, jer su, kako rekosmo, pouzdano verovali da je mrtav, pa su se bacili da poubijaju ostale. Kasnije, pak, kad su to primetili, nisu se usudili da pođu za njim u poteru jer su ljudi kneza Lazara bili u blizini i već su mu dolazili u pomoć. Stoga je Nikola bio prisiljen da beži, a knez Lazar je zbog rane ostao mnogo dana u krevetu" (Mavro Orbin).

Očigledno da je samo čitav splet sretnih okolnosti doveo do toga da knez Lazar izvuče živu glavu sa ovoga susreta. Nakon svega između kneza i župana više nije moglo biti bilo kakvih dogovora ili pregovora. Ipak, za prvo vreme župan je mogao da bude potpuno miran jer trebalo je da prođe dosta vremena da bi se knez Lazar oporavio od rane koju je zadobio na njihovom međusobnom susretu i koja je po svemu sudeći bila dosta teška. Na kraju treba imati u vidu i to da je u to vreme knez Lazar tek jedan od oblasnih gospodara koji je istina u usponu, ali je u odnosu na ostale oblasne gospodare poput Mrnjavčevića, Balšića, a pogotovo župana Nikolu Altomanovića, ipak suviše slab i ovo njegovo mirovanje nije bilo uslovljeno samo teškom ranom, već i time što jednostavno nije imao snage da se nosi sa Altomanovićem. Stoga je bilo mnogo pametnije čekati pogodan momenat, a i do sada je već bilo sasvim jasno vidljivo da knez Lazar i te kako ume da sačeka svoj trenutak, a onda da ga do kraja iskoristi.

Interesantno je kako se Balšići nisu uopšte uplitali u sve one događaje koji su se odvijali u Raškoj, što se može objasniti time da su oni sve svoje aktivnosti skretali ka jugu i jugoistoku. Ni sa Mrnjavčevićima nisu dolazili u sukob jer su ovi opet bili okrenuti ka severu. Međutim, ni takav njihov neutralan stav nije mogao da se dugo zadrži i tokom 1371. godine odjednom ih zatičemo kako sa Vukašinom i Dubrovnikom paktiraju i pripremaju zajedničku vojnu akciju koja je trebala da bude uperena na župana Nikolu Altomanovića. Iako je tokom 1368. ili 1369. godine doživeo poraz na Kosovu, župan se uz Ugarsku pomoć neobično brzo oporavio i u 1370. godini njegove čete već haraju po okolini Dubrovnika. Te godine on je od Dubrovnika tražio da mu ovi isplaćuju godišnji dohodak od 2.000 perpera koji su oni inače do tada plaćali Srpskim vladarima. Tako su mu i odgovorili, ali on odmah pošalje svoje čete da napadaju na Dubrovačke posede. Republika je sve pokušala ne bi li ga zaustavila, a svakako najinteresantnije jeste njihovo pismo Ugarskom kralju Ludvigu gde kažu: "Od kada je župan Nikola Altomanović uzeo krajeve, koji graniče s kotarom vašega grada Dubrovnika, mi poznavajući stanje i pakost rečenog Nikole, jer je među svim drugim raškim velikašima, i ako su svi zli i opaki, on je najgori čovek, najnasrtljiviji i najveći varalica. On je počeo da traži od naših poslanika dohodak od 2.000 perpera, koji smo svake godine davali raškom kralju, a nikojem velikašu. Na to je počeo pretiti da će navaliti na Dubrovnik i okolinu".

Dubrovčani su se nadali da će Ugarski kralj Ludvig uticati na župana jer su Ugari upravo bili ti koji su svojom pomoći omogućili županu da toliko ojača, dok s druge strane kako je Dubrovnik priznavao Ugarskog kralja Ludviga za svoga sizerena, to su očekivali da ih kralj shodno tome i zaštiti. Međutim, od toga nije bilo ništa jer je župan imao moćnu zaštitu u Mačvanskom banu Nikolu Gorjanskom koji je uspešno štitio župana od svih opanjkavanja sa strane. Kada su uvideli da ni preko Ugarskog kralja Ludviga I ne mogu ubediti župana Nikolu da zaustavi svoje ratne akcije, Dubrovčani su prišli savezu koji su već tada sklopili Vukašin i Balšići. S druge strane i bosanski ban Tvrtko, koji je od ranije imao račune sa županom jer mu je ovaj harao po Bosni koristeći to da se protiv Tvrtka pobunio njegov rođeni brat Vuk, a onda je protiv njega pobunio i moćnog župana Sanka, želeo je županovu propast pa je sasvim razumljivo što je bio zadovoljan videći ove pripreme i moguće da je na neki način i učestvovao u njima.

Izgledalo je u tom momentu da je baš sve protiv župana Altomanovića i da mu više nema nikakvog spasa, a onda kao da je sama sudbina umešala svoje prste. Ratne su pripreme već došle do kraja, a kralj Vukašin i njegov sin Marko već sa vojskom ulogorili pod Skadrom očekujući i Balšiće. Međutim, baš dok su pripreme tekle i kada se očekivao polazak na Altomanovića iznenada od Uglješe stigne Vukašinu poziv da sve ostavi i da sa vojskom što može brže krene ka Seru u rat sa Turcima. Vukašin se nije uopšte premišljao već odmah pokrene vojsku i krene ka jugoistočnoj Makedoniji. Njihov pohod protiv Turaka je završio teškom katastrofom na Marici dana 26. septembra 1371. godine, a i Vukašin i Uglješa našli su smrt i njihova tela nikada nisu pronađena. Odmah nakon toga i to samo dva meseca kasnije (decembra 1371.) umire i car Uroš čime se gasi dinastija Nemanjića.

Marička katastrofa i smrt cara Uroša bili su događaji koji su na simboličan način označili i kraj agonije Srpskog carstva, mada je veliko pitanje kako su tadašnji savremenici ocenili ovaj događaj i da li su i oni to tako videli. Sama Marička katastrofa više ih je uzbudila zbog strašne pogibije koja je zadesila Mrnjavčeviće nego što im je možda značila kao predznak nadolazeće katastrofe i za njih same. Ono što su oni videli bilo je to da su velike teritorije koje su Mrnjavčevići držali odjednom ostale bez gospodara što je samim time bila idealna prilika za njih da prošire svoje oblasti. Zvuči pomalo paradoksalno da su Turci, apsolutni pobednici u Maričkoj bitci, najmanje zauzeli teritorija koje su držali Mrnjavčevići. Verovatno su smatrali da za tako nešto sada nema potrebe, tim više što su oni sistematski naseljavali sve ono što su zauzeli znajući da samo tako mogu da zadrže sve ono što u početku drže samo snagom oružja. Ipak i pored toga što nisu stavljali Srpske teritorije pod svoju kontrolu oni su napravili nekoliko dubokih pljačkaških upada nigde ne nailazeći na otpor. No, zato se Raška gospoda iz sve snage otimala za ono što je ostalo iza Mrnjavčevića grabeći za sebe ogromne komplekse teritorija, a uopšte ne razmišljajući o tome kako da se suprotstave Turcima i nastave ono što su Mrnjavčevići započeli. Na kraju, u opštoj gunguli i otimanju od svega najmanje su dobili upravo Vukašinovi sinovi, a imao ih je ukupno četiri. "Posle smrti kralja Vukašina ostadoše četiri njegova sina, i to Marko, Ivaniš, Andrijaš i Mitraš. I pored toga što su počeli vladati svojom državom na veliko zadovoljstvo podanika, njihovi neprijatelji ih ipak nisu pustili da dugo uživaju" (Mavro Orbin)

U toj opštoj gužvi najbolje su se snašli sinovi despota Dejana, inače kroz istoriju poznati kao braća Dragaš. Oni potiču od despota Dejana čiji je uspon počeo u vreme cara Dušana i to isključivo zbog toga što je on (despot) bio oženjen za sestru cara Dušana koja se zvala Teodora. Nakon smrti cara Dušana opada uloga despota Dejana budući da je bio žestoko pritisnut od strane Vukašina i Uglješe, pa stoga izgleda da su već njegovi sinovi, Konstantin i Jovan, bili pod vlašću Mrnjavčevića. Međutim, odmah nakon Maričke katastrofe oni uspevaju da veliki deo teritorija koje su držali Mrnjavčevići, stave pod svoju kontrolu. No, ni ostali nisu mogli da se požale. Tako su Balšići zauzeli Prizren, a knez Lazar se dočepao Prištine i Novog Brda. Župan Nikola Altomanović nije izgleda stigao na vreme da i on nešto od svih teritorija ugrabi za sebe, ali iskoristio je priliku da od kneza Lazara, dok se ovaj zabavljao zauzimajući Prištinu i Novo Brdo, povrati Rudnik. Nešto kasnije uspeo je da zauzme i Zvečan na Kosovu: "knez Lazar uzeo Prištinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obližnja mesta. Nikola Altomanović, s druge strane, zauzeo je čitavu oblast koja se graničila s njegovim zemljama. Balšini, pak, sinovi, mada su im bili rođaci, oteše im iz ruku Prizren i mnoge druge susedne krajeve. Ni Turci nisu propustili priliku da zagospodare velikim delom zemlje koju su držali u Romaniji" (Mavro Orbin).

Iako su u opštoj otimačini prošli najbolje, braća Dragaš su bila suviše blizu Turaka da bi mogli da budu apsolutno samostalni, te su stoga veoma brzo nakon Maričke bitke (godinu-dve najduže) postali Turski vazali, ali za utehu uživali su veliku autonomiju tako da su im vazalske obaveze u suštini ipak bile snošljive. Upravo ovi navodi Orbina odnose se na njih: "Jer oni, (Turci. prim. autora) uzoholivši se ovom pobedom, počeše da prodiru bez ikakve prepreke u sve delove Raške i da ih haraju. Zbog toga mnogi velikaši onoga kraljevstva, u nemogućnosti da im se drukčije odupru, sklapali su s njima mir i služili im u ratovima protiv hrišćana. Među ovima su bili Dragaš i Konstantin, sinovi Žarka Dejanovića, i mnoga druga vlastela koja pre bejahu podanici kralja Vukašina i njegovog brata Uglješe" (Mavro Orbin).

Što se tiče samog vladara, Srbija ga je imala makar samo formalno jer je neposredno pred Maričku bitku kralj Vukašin krunisao svoga sina Marka (kraljević Marko) za mladog kralja. Time je, nakon Vukašinove smrti i smrti cara Uroša, Marko bio taj koji je postao kralj. Toliko sa čisto legalističkog stanovišta, ali u to vreme nikome nije padalo na pamet da prizna ovoga za kralja.

Razlog više je bio taj što su Markove preostale zemlje pale Turcima u vlast i što je i on sa braćom, poput braće Dragaša, postao Turski vazal. "Zbog toga gore rečena braća, da bi zadržala bar nešto, pristadoše da plaćaju danak Turcima, pa su im služili i u ratovima" (Mavro Orbin). Ovo je bio razlog više da Marka Mrnjavčevića za kralja niko nije želeo, mada to nije bilo ono što je bilo preovlađujuće. Raška gospoda su jedva dočekala da dođe kraj prevlasti kralja Vukašina i despota Uglješe, pa sada kada su ova dvojica konačno doživela svoju propast pa makar i od Turske ruke, oni su odahnuli ne želeći više nikome da se po bilo kome osnovu pokoravaju. Separatističke težnje su tada doživele vrhunac i na tlu bivše Srpske carevine stvoreno je nekoliko oblasnih gospodara.

Na Srpsku carsku krunu bilo je pretenzija, ali sa strane sa koje je to mogao malo ko očekivati. Naime, sestra cara Dušana po imenu Teodora, monaško ime Evdokija, nakon smrti cara Uroša odjednom sebe počinje smatrati caricom i u jednoj povelji sebe tako i naziva: "Blagočastiva i hristoljubiva gospođa carica Evdokija sa prevazljubljenim sinovima carstva mi despotom Jovanom i Konstantinom". Iako je Teodora/Evdokija imala neko opravdanje za takav nastup, budući da je nakon smrti cara Uroša, ona bila ta koja je po rodbinskim vezama bila najbliža caru (izuzimajući Simeona koji se nalazio u Epiru i koji u to doba verovatno da nije bio više živ), to u samoj Srbiji nije bilo nikakvog odjeka tako da je ta carska titula imala šuplji prizvuk budući da je niko nije priznavao. Zapravo, moglo bi se postaviti pitanje koliko su Dragaši sa naglašavanjem carske titule uopšte imali želju da se nametnu Raškoj gospodi, a koliko da na neki način ipak naglase da imaju široku samoupravu (to jest da su samostalni) iako su formalno Turski vazali. Prije će biti ovo drugo, tim više što se radi o jednoj samosvesnoj porodici kojoj nije nepoznat njen značaj, ali i ograničenja. Njima je moralo sasvim jasno da ih Raška gospoda neće priznati za svoje vladare bez obzira na to kakve oni imaju bliske rodbinske veze sa carskom porodicom Nemanjića. Konačno, Altomanović, Hrebeljanović, Balšići, a ranije knez Vojislav i drugi, nisu mnogo uvažavali ni cara Uroša i bilo bi sasvim neumesno očekivati da će sada priznati njih. Ipak, Dragaši su uživali priličan ugled i njihova bliska veza sa carskom porodicom Nemanjića pokazala se onoga momenta kada se ćerka Konstantina Dragaša, Jelena, (unuka Teodorina) udala za Vizantijskog cara Manojla II Paleologa. To je inače jedina Srpska princeza koja je postala Vizantijska carica. Iz toga braka izašla su šestorica sinova od kojih su dva i to Jovan VIII i Konstantin XI, bili poslednji Vizantijski carevi.

Sve to je dovelo do toga da je u Srbiji sada apsolutno najmoćniji bio niko drugi do župan Nikola Altomanović. Ono što je njega trebalo da zabrine jeste to da su se njegove zemlje sa svih strana graničile sa izuzetno jakim i preduzimljivim velikašima. Tako je sa zapada imao granicu sa Dubrovnikom, na severu sa Bosnom gde je vladao njemu neprijateljski ban Tvrtko kojemu je naneo do sada mnoštvo pakosti, na jugu su stajali nikada pouzdani Balšići (da su nepouzdani to će da vidi uskoro), a na istoku je imao kneza Lazara sa kojim je bio smrtni neprijatelj. U takvom okruženju i on je trebao da bude oprezan, ali kako mu je sve do tada prilično lako polazilo za rukom, a sve opasnosti su nekako prolazile mimo njega, to se on tako i ponašao ne razmišljajući mnogo o posledicama svojih postupaka verovatno misleći da će i dalje imati sreće. No, sada je i njemu ona konačno okrenula leđa, mada je u suštini za to on kriv sam.

Njegov dotadašnji zaštitnik Ugarski kralj Ludvig preganjao se po Italiji pomažući Padovu u borbi protiv Venecije, a lukavi Mlečani odluče da se kralju na neki način osvete. Stupe u kontakt sa Balšićima i županom Nikolom Altomanovićem te sklope sporazum u kojem se dogovore da zajedničkim snagama napadnu na Dubrovnik. "Kad su Mlečani doznali za ove razmirice i neprijateljstva među njima, zamoliše Balšiće i Nikolu Altomanovića da u savezu s njima pođu na osvajanje Kotora i Dubrovnika, ovi sa kopnene strane, a Mlečani će udariti s flotom s mora, uz obećanje da će, ako stvar uspe, Balšićima dati grad Kotor i Drač, a Nikoli Altomanoviću Ston i Pelješac" (Mavro Orbin). Trebalo je da Balšići i župan Nikola napadnu Dubrovnik sa kopna dok će Mletačke lađe da blokiraju grad sa mora. Moguće da bi to bila propast Dubrovnika, a da su saveznici u to bili sasvim sigurni vidi se iz toga što su već unapred podelili plen pa je tako župan Nikola trebao da dobije Stonski rat, a Balšići će dobiti Kotor i Drač. Na neki način Dubrovčani su za sve ovo saznali tako da tokom 1373. godine dva puta uspaničeno pišu Ugarskom kralju gde mu govore da je jedna Mletačka galija doplovila do Balšića dovozeći Mletačke poslanike koji su trebali sa Balšićima i županom Nikolom da ugovore uništavanje kraljevih zemalja, posebno Dubrovnika. "Saznavši to Dubrovčani, odmah su obavestili ugarskog kralja Ludovika" (Mavro Orbin).

Sada dolazi do jedne veoma interesantne situacije. Većina dotadašnjih uspeha župana Nikole Altomanovića vezana je upravo za činjenicu da je on priznavao Ugarskog kralja za svoga sizerena. Bio mu je praktično vazal, mada nisu poznate obaveze koje je imao prema njemu, a jedino što se zna sigurno jeste to da je župan na teritoriji koju je držao pod svojom vlašću obezbeđivao izvesne povlastice katoličkoj crkvi. Za uzvrat Ugarski kralj je županu izdašno pomagao u svim njegovim ratnim poduhvatima, a nagli županov oporavak nakon poraza na Kosovu (1368/69. godine) može se objasniti jedino takvom pomoću. Da li je to bila jedino finansijska pomoć ili je župan dobijao oružje, a možda čak i trupe može samo da se nagađa. S druge strane Dubrovnik i većina primorskih gradova bila je u sličnom odnosu prema Ugarskom kralju, odnosno i oni su bili ti koji su ga priznavali za svoga vrhovnoga gospodara. Samome Ugarskom kralju uopšte nije smetalo kada su se njegovi vazali međusobno gložili i otimali za teritorije jer u krajnjoj liniji sve je to uvek ostajalo pod njegovom vrhovnom vlašću. Ko će od njegovih podređenih vazala upravljati njima bilo mu je manje važno. Isto tako njemu je i odgovaralo da mu se vazali koji put "istroše" u međusobnim borbama i tako budu zavisniji od njega. Upravo tako je on posmatrao i sve dosadašnje poduhvate župana Nikole Altomanovića uopšte ne reagujući na njegove napade na Dubrovnik.

Međutim, župan je preterao onoga momenta kada je počeo da paktira sa Venecijom. Najpre, zaboravio je da je Venecija ljuti protivnik Ugarskom kralju, a da je on sam kraljev vazal. Prema tome nije smelo biti nikakvog povezivanja sa kraljevim protivnicima, a upravo to je on uradio. Da li je župan mislio da Ugarski kralj to neće doznati, ili da neće reagovati, a možda je tim činom hteo da se oslobodi Ugarskog tutorstva, ne zna se. Onoga momenta kada je čuo da su pregovori o savezu župana sa Venecijom upereni protiv Dubrovnika i primorskih gradova koji su svi pod njegovom vlašću, odlučio je Ugarski kralj da napokon raskrsti sa županom. Konačno radilo se o postupku koji bi se mogao nazvati klasičnim primerom izdaje koja se kažnjava najtežom kaznom.

S druge strane, čini se da je baš u to vreme, knez Lazar stupio u dodir sa Ugarskim kraljem Ludvigom nudeći mu svoje usluge. "Kad je potpuno ozdravio, poslao je poklisare ugarskom kralju, moleći ga da mu pomogne kako bi osvetio uvredu koju mu je naneo podmukli Nikola, uz obećanje da će dati deset hiljada funti srebra i da će mu ubuduće biti pokoran i veran sluga" (Mavro Orbin). Verovatno da mu je postalo jasno da nema snage da se sam nosi sa županom Altomanovićem, a nekog jačeg saveznika u Srbiji nije imao. Jedini oblasni gospodar koji ima realnu snagu bila su braća Balšići, ali oni su u dobrim odnosima sa županom i čak sklapaju zajednički savez. Sam savez koji su trebali sklopiti župan Nikola, Balšići i Venecija, nikako nije bio usmeren ka knezu Lazaru već isključivo ka Dubrovniku, ali ko je mogao biti siguran u to da nakon svega ovaj savez ne uzme kneza Lazara kao mogući cilj. S druge strane ukoliko je želeo da postane najjači oblasni gospodar u Srbiji (a želeo je to) knez Lazar je morao najpre likvidirati župana Nikolu. Konačno, nakon onoga tragičnog susreta sa županom Nikolom kada umalo nije poginuo, knez i nije imao nekoga posebnoga izbora jer ukoliko on ne uništi župana ovaj će njega.

Ugarskom kralju Ludvigu upravo je idealno došla ova kneževa ponuda jer kralj je i inače morao da kazni nevernoga župana Altomanovića, što bi praktično značilo da bi izgubio jednog veoma jakog i korisnog vazala u srcu Srbije. Možda je to bio razlog koji ga je do sada kočio u tome da se obračuna sa županom koji se sa svoje strane sve više otimao kontroli. No, sada je situacija odjednom postala sasvim drugačija jer Ugarski kralj odjednom ima priliku da dobije drugog isto tako jakog vazala, ali mnogo smotrenijeg i korisnijeg. Sada zaista nije bilo nikakvog razloga da se ne kazni župan. Stoga ga nije trebalo dugo nagovarati da pristane da knezu Lazaru pošalje vojnu pomoć za predstojeći obračun sa županom. "Ugarski kralj mu je odmah poslao hiljadu kopljanika pod zapovedništvom Nikole Gorjanskog, koji je tada bio ban Srema" (Mavro Orbin). Da je knez Lazar bio veoma oprezan i buduću pobedu videlo se i iz toga što se odmah povezao i sa Bosanskim banom Tvrtkom pozivajući ga u zajedničku akciju protiv župana Nikole. "Lazar je pregovarao takođe sa bosanskim banom Tvrtkom, koji je bio neprijatelj Nikolin, i molio ga da mu pomogne u ovom poduhvatu" (Mavro Orbin). Bosanski ban Tvrtko je jedva dočekao priliku za konačno raščišćavanje svih onih računa koje je imao sa županom, tako da je do kraja čak uzeo ličnog učešća u ovoj akciji i sam doveo svoju vojsku: "a ban Tvrtko je lično došao sa svojom vojskom" (Mavro Orbin).

Akcija je išla veoma brzo jer udružena je vojska ipak bila suviše jaka čak i za župana Altomanovića tako da je u veoma kratkom vremenu i to u jesen 1373. (septembar-novembar) on u potpunosti bio uništen. Osveta saveznika je bila strašna tako da je sva ona županova zemlja na koju su naišli bila popaljena, a bilo je i mnogo ubijanja samo zarad osvete. Čini se da su ban Tvrtko i knez Lazar svoja dugogodišnja ponižavanja od župana sada uzvraćali punom snagom. "Združeni tako, svi zajedno uđoše s knezom Lazarom u Nikolinu zemlju i staviše sve pod oganj i mač" (Mavro Orbin). Župan je pokušao da pruži otpor, ali sa mnogostruko jačim protivnikom zaista nije mogao da se nosi, pa se stoga postepeno povlačio. "Videći Nikola da im se neće moći odupreti ni suprotstaviti, poče se povlačiti prema Primorju" (Mavro Orbin). Verovatno je očekivao da će uz pomoć vlastele koja se nalazi u Primorju i koju je on uzdigao moći da konačno zaustavi kneževu navalu. Međutim, tu se ljuto prevario jer upravo vlastelin kojeg je on uzdigao i kojeg Orbin naziva Zorke, jednostavno izda župana ne puštajući ga da uđe u jaku tvrđavu Klobuk u župi Vrmu (danas Korjenići) iz koje se možda mogao pružiti jači otpor. "Mada je došao najpre pod tvrdi grad Klobuk, koji je bio predao na čuvanje nekoj vlasteli zvanoj Zorke, i pored mnogih dobročinstava koja je bio učinio toj vlasteli, nije bio primljen u utvrđenje" (Mavro Orbin).

Interesantno je to kako je zavisna vlastela bila neverna svojim gospodarima okrećući se uvek ka onome koji je jači, a reprezentativan primer jeste upravo navedeni Obrad Zorka, potpuno nepoznata ličnost koju je župan uzdigao ni iz čega u čin kefalije u Trebinju i Konavlima, ali sve to njemu nije smetalo da u prvoj ozbiljnijoj situaciji na taj način izda župana. Na kraju se pokazalo da izdaja Zorki nije bila slučajnost i tek usamljeni slučaj, a župana uskoro odbija sve više njegove vlastele tako da ga Trebinje i Konavli takođe oteraju ne želeći ga na svojoj teritoriji. "Pošto je video da je izdan, produži prema Trebinju i Konavlima, ali ni tamo nije bio rado primljen" (Mavro Orbin). Da li je župana vlastela napuštala spontano videvši da su protivnici kudikamo jači od njega ili je u ovo knez Lazar umešan, ostaje da se pretpostavlja. Međutim, u to vreme izdaja je bila obična stvar, a vlastela je bila veoma nepostojana okrećući se na onu stranu koja joj se toga trenutka činila jačom i sigurnijom odnosno na stranu koja je viša obećavala (plaćala).

Nakon ovoga izgleda da se župan uplašio i da je tek tada shvatio svu ozbiljnost situacije. Jednostavno toga momenta je mogao u pravoj svetlosti da sagleda sve rezultate svoje pomalo mušičave i često nerazumno ratoborne politike. Po svemu sudeći nikakve šanse nije imao da pruži bilo kakav vojni otpor, a pogotovo ne onaj koji bi mu možda dao neku šansu za spas. Ostalo je samo da se spasava živa glava, ali pitanje je gde bi sada mogao da potraži utočište. Dubrovnik je bio najbliži, a poznato je da je upravo takvim nevoljnicima kao što je sada župan, grad rado pružao zaštite. Međutim, nakon svega onoga što je imao sa Dubrovčanima bilo je pitanje da li će mu ovaj grad oprostiti sva ona ubistva i paljevine koje je činio proteklih nekoliko godina. Stoga je bilo veoma rizično otići sada tamo prepuštajući se na milost i nemilost onima sa kojima je surovo ratovao. Ko zna koliko porodica je bilo u Dubrovniku kojima je župan naneo štetu tako što im je ubio kojeg člana ili im je uništio imovinu. I tada, verovatno u očaju, videvši da za njega više nema izlaza, župan Nikola se odluči da ode u svoj grad Užice i iz njega pruži otpor. "Postavši svestan položaja u kojem se nalazio, zamisli se malo kuda bi se krenuo da potraži spasa. U Dubrovnik nije hteo da ode, jer se nije pouzdavao u taj grad zbog nemilosrdnog rata koji je s njim vodio, mada je tada vladao mir među njima, već se povrati natrag i uđe u svoj tvrdi grad Užice" (Mavro Orbin).

Užice je bilo zaista utvrđenje iz kojeg se moglo uspešno braniti. Sam prirodan položaj koji zauzima ovo utvrđenje jeste veoma dobar budući da su glavne zidine na visokoj steni koju sa tri strane obilazi Đetinja. Sa te tri strane nije bilo moguće prići a jedini prilaz je bio sa severa, ali taj prolaz je štitio veliki poligonalan donžon i oko njega gornji, uži deo grada. "Njen donji deo, oslonjen na strmu krečnjačku stenu, imao je oblik trougla nagnutog prema jugu, čiji su se dugi zidovi spajali u jakoj kuli koja se uzdizala na samoj obali Đetinje; visoka uža strana imala je kao krunu okruglu kulu, koja je sa srednjim delom tvrđave, na isturenoj steni okrenutoj varoši, bila povezana pokrivenim hodnikom. Taj deo je činio nepravilan četvorougao sa mnogim malim kulama i ogromnom glavnom kulom, koja je branila prilaz od varoši. Ovde se nalazio jedan dubok bunar, do koga se spuštalo stepenište sa 156 stepenika, a voda je izvlačena gore posebnim mehaničkim uređajem. Potpuno izdvojeno, dostupno jedino kamenitom stazom, ležalo je na stenovitom zubu najviše utvrđenje sa četiri ugaone kule i jednom višom osmatračnicom u središtu,..(Feliks Kanic).

Ovde treba napomenuti da je ovo opis tvrđave iz XIX veka, dakle, skoro 500 godina nakon što se župan Altomanović u nju zatvorio. Sigurno da je ona od župana Altomanovića pa sve dok je Kanic nije ovako opisao pretrpela mnoštvo izmena, ali je isto tako sasvim izvesno da je i u XIV veku, kao i u vreme Kanica, njen položaj bio veoma dobar i da se teško mogla osvojiti.

Ovo utvrđenje je moglo da izdrži dužu opsadu i svi oni koji su ga hteli osvojiti nisu mogli računati na to da će posadu da iscrpe sa žeđu jer je niza stenu do iznad same rečice sagrađen donji deo grada koji je osiguravao pristup vodi. Međutim, Užice nisu imali u tom momentu dovoljan broj posade i odgovarajuću rezervu hrane, a što nije bilo uopšte čudno jer niko se nije nadao da će se bilo ko usuditi da napadne na župana. Još manje se moglo misliti da će se poslednji otpor pružati iz Užica, a čak da se i to znalo akcija koju je vodio knez Lazar bila je zaista munjevita tako da jednostavno nije bilo nikakvog vremena da se bilo šta ozbiljnije pripremi za dugu opsadu. Konačno, imajući u vidu kako su vesti u to doba dugo putovale, pitanje je da li je posada uopšte i znala šta se dešava sve dok župan Nikola nije uspaničeno ujahao u grad. Zato u tvrđavi sigurno nije bilo nikakvih ratnih mašina koje bi se mogle suprotstaviti onima kojima bi napadač mogao napadati, a osim dovoljnih količina hrane nije bilo ni oružja, ulja, itd.

Ukratko, utvrđenje je bilo potpuno nespremno i onoga momenta kada je župan Nikola ušao u njega morao je to i sam da uvidi. Nije bilo vremena da se bilo šta učini jer su se uskoro trupe kneza Lazara našle pod zidinama i počele odmah besno da napadaju. "Kad je o tome bio obavešten knez Lazar, smesta pohita tamo sa svojom vojskom i opsedne ga" (Mavro Orbin). Nije slučajno da je baš knez Lazar bio taj koji je opkolio Užice i zadao poslednji udar Altomanoviću. Između njih je besnela strašna mržnja više povezana nekim njihovim ličnim odnosom, a manje time što su obojica bila pretendenti za najmoćnijeg velikaša u Srbiji.

Na kraju župan Nikola je ipak uspeo da organizuje otpor iz tvrđave, ali zbog njene nepripremljenosti kao i zbog odlučnosti opsadnika, posada se uskoro predala. "Pošto je na razne načine jurišao na grad, a naročito vatrom, njegovi se branioci, kad više nisu mogli odolevati, predadoše" (Mavro Orbin). Da li je predaja išla sa županovim pristankom ili ne, teško je reći. S jedne strane župan se nije mogao nadati nikakvoj milosti od kneza Lazara, a opet s druge strane nije nemoguće da su vođeni i neki pregovori te da je županu bilo nešto obećano u slučaju predaje. U svakom slučaju to je bio potpuni trijumf saveznika nad županom, a on sam je bio zarobljenik dok mu je sva imovina oduzeta. "I tako pakosni Nikola bi zarobljen sa svom svojom imovinom" (Mavro Orbin).

Sam kasniji postupak kneza Lazara prema županu Altomanoviću ima u sebi veoma malo toga viteškog, međutim to je u to doba bilo sasvim uobičajena pojava, a opet ne treba misliti da bi župan bilo kako drugačije postupio prema knezu da je on bio kojim slučajem pobednik. Naime, Orbin tvrdi da je župan Nikola bio poveren na čuvanje Stefanu Musiću koji je po nekom tajnom kneževom nalogu oslepio župana. "Kao zarobljenik bio je predan na čuvanje nekoj vlasteli, smrtnim svojim neprijateljima. Njihov poglavica je bio Stefan Musić, koji mu je, po tajnom odobrenju kneza Lazara, dao iskopati oči" (Mavro Orbin).

Koliko je sve to tačno ostaje stvar procene, ali malo razloga ima da se u to sumnja. Jednostavno, župan Nikola Altomanović je bio suviše jaka ličnost da bi se mogla tek tako poraziti. Akcija saveznika je bila veoma brza tako da župan nije nigde stigao da organizuje bilo kakav ozbiljniji otpor, a još manje da pokuša da kakvim spletkama razbije savez kneza Lazara, bana Tvrtka i Ugarskog kralja. Ne treba misliti da župan i u momentu poraza nije imao veze na Ugarskom dvoru i da ne bi uz malo sreće uspeo da Ugarskog kralja privuče na svoju stranu. S druge strane, županove zemlje su bile veoma velike i za tako kratko vreme nisu saveznici mogli vojnički da slome njegovu vojsku. Oni su tražili njega, župana Altomanovića, znajući da će njegovim hvatanjem uspeti da za jedno vreme zaustave svaki otpor. To je osnovni razlog zašto je knez Lazara sa toliko žurbe napadao na Užice želeći se što prije dočepati župana. Nije se smelo dati županu suviše vremena, tim više što se radilo o veoma srčanom i sposobnom čoveku. Uz to treba imati na umu posebno to da je u to doba župan Nikola imao jedva 25 godina, a da je knez imao preko četrdeset godina. Prema tome, uzimajući u obzir mladost, župan je imao vremena da sačeka na osvetu, međutim knez mu tu priliku nije dopustio.

Ostaje i pitanje zbog čega knez Lazar jednostavno nije likvidirao župana onoga momenta kada mu je ovaj pao šaka i zašto je došlo baš do njegovog oslepljenja. Za likvidaciju je knez imao puno razloga. S jedne strane župan je pokušao već da ubije kneza i ovaj bi imao opravdanje da mu se za to osveti ravnom merom. S druge strane, živ župan, pa makar bio zatvoren i u nekom manastiru, biće stalna opasnost za kneza i odlična prilika za dežurne nezadovoljnike koji bi ga mogli (župana) kasnije upotrebiti protiv kneza. Pozivati se na viteštvo i obzire koje je knez Lazar eventualno trebao da ima prema županu pa misliti da ga zbog toga nije ubio, jeste teza koja ne bi mogla opstati, jer da je bilo viteštva tada knez ne bi dozvolio ni županovo oslepljenje. Jedini mogući odgovor jeste u stavu koji je imao Ugarski kralj. Osnovna poluga čitave akcije bio je baš Ugarski kralj jer je on bio taj koji je dozvolio knezu Lazaru i banu Tvrtku da napadnu župana pa im je čak i pomogao. Da je kralj bio na županovoj strani (kao sve do sada), ovaj bi se sigurno održao, zapravo Ugari su bili taj jezičak na vagi koji odlučuje ko će u sudaru biti jači. Iako je želeo županovo kažnjavanje Ugarski kralj sasvim sigurno nije hteo i njegovu likvidaciju, a još manje njegovo oslepljenje. On je hteo župana za sebe želeći da ga drži u svojoj blizini kao stalnu pretnju i opomenu novom svome vazalu, knezu Lazaru. Zašto?

Ugarski kralj je imao dovoljno vremena da uvidi kako su njegovi Balkanski vazali veoma nesigurni i neverni. Sam župan Nikola mu je bio poslušan do onoga momenta dok se nije osetio dovoljno jakim da počne da vodi sasvim nezavisnu politiku, a što je još gore njegova prva samostalna akcija bila je baš protiv interesa Ugarskog kralja i to uz pomoć najvećih Ugarskih protivnika: Mlečana. Ugarski kralj Ludvig je bio i te kako iskusan političar i ratnik, tako da njega nisu mogla zavarati obećanja njegovog novog vazala, kneza Lazara, da će mu biti veran. Knez je takva obećanja dao samo zarad toga da uz Ugarsku pomoć likvidira župana, a to kralju nikako nije moglo ostati nepoznato. S druge strane radi se o vlasteli koja je odbacila i svoga sopstvenoga cara (Uroša) pa ne postoji niti jedan iole ozbiljan razlog da on poveruje da će knez biti sada veran njemu. Stoga je kralj morao imati neku rezervu koja će uskočiti onoga momenta kada knez Lazar počinje otkazivati poslušnost, a zar ima boljeg čoveka za tako nešto od župana Nikole Altomanovića.

Međutim, u ovoj igri ni knez Lazar nije ni malo naivan. Sve ovo njemu nije bilo nepoznato i stoga je on bio taj koji se morao prvi dočepati župana ne bi li na taj način osujetio kraljeve verovatne namere. Kada je na kraju to uspeo nije ga smeo ubiti, ali je tajno dozvolio svome vlastelinu Musiću da župana oslepi. Takvog oslepljenog župana mogao je Ugarski kralj dobiti, ali sa njime nije mogao ništa uraditi. Knez Lazar je održao obećanje i nije ubio župana, a to što je ovaj oslepljen knez se mogao pravdati da nije po njegovom naređenju već da su to Musići uradili neovlašteno. Opravdanje koje nikako ne može stajati jer su Musići bili zavisni od kneza i nisu smeli da mrdnu bez njegove dozvole, a ne da urade samostalno takve stvari kao što je županovo oslepljenje. U svakom slučaju situacija je bila u potpunoj kneževoj kontroli, a Ugarski kralj opet nije imao vremena da se suviše zabavlja ovim Balkanskim spletkama. Na sve je to računao knez i do kraja u potpunosti uspeo. Župan Nikola Altomanović je oslepljen i više nikome nije bio od koristi. Ugarski kralj prema njemu nije imao više interesa, a knez Lazar kao pragmatični političar nije išao i na fizičko uništenje županovo već ovome nakon izvesnog boravka u nekom od manastira obezbedi neku malu oblast na korištenje. Tu je župan doživeo, po nekim izvorima, čak i do 1395. godine, stoga navodi Orbina jesu tek delimično tačni: "Tako slep, boravio je neko vreme u jednom manastiru; kasnije, idući od mesta do mesta, na kraju se povuče u Zetu kod Balšinih sinova da bi kod njih nekako životario. Tu je završio svoje dane 1374. godine. Na taj način Nikola Altomanović, koji nikada nije hteo živeti u miru i prijateljstvu bilo s kim, beše kažnjen za svoja zla dela" (Mavro Orbin).

5. Knez Lazar kao najmoćniji velikaš u Raškoj

Nakon svega, saveznici izvrše podelu županovih zemalja. Ugarski kralj od svega nije ništa dobio, no za njega je bilo najvažnije da je kneza Lazara pridobio za vazala. U suštini radilo se borbi za prevlast u Srbije gde je Ugarski kralj samo pomagao jednu od strana ne želeći ništa za sebe. Najveći deo je uzeo Bosanski ban Tvrtko, skoro celu Humsku zemlju, dok je knez Lazar sa svojim saveznicima zauzeo severne i istočne delove županovih zemalja. Interesantna je uloga Balšića u ovoj raspodeli, a posebno imajući u vidu to da su jedno vreme pokušavali da sklope savez sa županom Altomanovićem i Venecijom, a zbog čega je u krajnjoj liniji i izbio čitav ovaj rat. U vreme napada na župana Balšićima ne pada na pamet da pomognu svome savezniku već sasvim mirno sa strane prate šta se sve zbiva. Osetivši da je župan propao (u tom momentu on se još uvek branio iz Užica), oni mu uzimaju Dračevicu, Konavle i Trebinje, upravo sve one teritorije koje je u konačnoj podeli trebao da dobije ban Tvrtko. Zbog toga će veoma brzo da dođe do sukoba među njima. Naime, tokom 1377. godine došlo je do neke pobune u Trebinju koju je iskoristio ban Tvrtko i zauzeo tu oblast.

Na kraju ovih događaja dolazi do prestrojavanja snaga u Srbiji. Najjači jesu svakako knez Lazar i Balšići, ali ipak niti jedan ne dovoljno jak da se u potpunosti nametne ostalim oblasnim gospodarima, te možda koliko-toliko izvrši restauraciju Srpskog Carstva. Snaga kneza Lazara leži isključivo u tome što su njegove teritorije najbogatiji deo Srbije, a uz to on drži bogate rudnike Novo Brdo i Rudnik. S druge strane njegova oblast je kompaktna, teritorije nisu razvučene, što samim time pruža mogućnost lakše odbrane i kontrole. Ipak, ono što je za njega tada bilo najvažnije jeste to da je uspeo da stvori jedan krug veoma jake vlastele koja ga je na neki način priznavala za starešinu. Tu se nije radilo toliko o zavisnosti te vlastele od kneza pa da je ona isključivo zbog toga pala pod njegov uticaj. Više je bilo u pitanju to da se knez snagom svoje ličnosti njima nametnuo za starešinu. Među takvu vlastelu, svakako sitniju, spadaju braća Musić (njihov otac čelnik Musa bio je oženjen za kneževu sestru Draginju), Vitomir, Crep, Vukosavlić, i drugi. Takva kneževa uloga ne treba da začudi budući da je on svoj položaj gradio godinama sa veoma mnogo takta, a ne isključivo nasiljem kao što su to radili knez Vojislav, Balšići, Vukašin, župan Altomanović i drugi. Isto tako, knez je imao sada punu podršku Ugarske, što je svakako bila prednost koja se nije smela zaboraviti. No, sve bi to bilo ipak suviše malo da nije imao podršku u jednoj izuzetnoj porodici koja posle Nemanjića i Lazarevića, bez imalo sumnje u srednjovekovnoj istoriji Srbije znači najviše. Radi se porodici Branković, a posebno o Vuku Brankoviću koji svoj uspon beleži baš u doba kneza Lazara, odnosno odmah nakon propasti župana Altomanovića.

Kada se govori o Brankovićima govori se o jednoj prilično staroj vlasteoskoj porodici koja vodi poreklo od vojvode Mladena koji je službovao u vreme kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana (Mladenov brat župan Nikola vladao je u Severnoj Albaniji). Sinu vojvode Mladena, Branku (Vukov otac), za zasluge car Dušan dodelio je na upravu Ohrid i titulu sevastokratora. I car Uroš ga je veoma cenio pa mu je i davao neka sela na upravu.

Upravo u to doba Brankovići su se čitavim nizom porodičnih veza povezali sa dosta značajnih Srpskih vlasteoskih porodica. Sestra sevastokratora Branka zvala se Ratoslava i bila je udata za župana Altomana Vojinovića, a iz ovoga braka je rođen kasniji župan Nikola Altomanović. Sevastokrator Branko je imao tri sina i to Vuka, Grgura i Nikola Radonju, kao i ćerku Teodoru. Nikola Radonja (najstariji sin?) oženio se za sestru Vukašina i Uglješe Mrnjavčevića koja se zvala Jelena, međutim nakon njene smrti (1365.) on se zamonašio pod imenom Roman. Ćerka Teodora bila je opet udata za Đorđa Topija gospodara Drača, inače sina Karla Topije. Takve silno razgranate porodične veze su kasnije izgleda stvorile zabludu da Brankovići imaju poreklo još od Nemanjića, no to nikako nije tačno. Smatra se da je sevastokrator Branko umro prije 1365. godine, tako da nije dočekao da vidi kako se Vukašin 1366. godine krunisao za kralja. U svakom slučaju njegovi sinovi Vuk i Grgur (Roman je otišao u kaluđere) nisu uspeli da se održe na teritorijama koje su dobili od oca, a u tome im nije ni malo pomoglo zaista visoko poreklo, a što je najinteresantnije imali su najviše problema sa sinom svoje tetke Ratoslave, županom Nikolom Altomanovićem. Ovde očigledno da rođačke veze nisu imale mnogo uticaja.

Baština Brankovića je bila dugo vremena veoma mala i sastojala se Drenice koja je bila na Kosovu, a ono što je karakteristično za prve Brankoviće jeste njihova sloga što se sasvim jasno vidi iz jedne povelje koju zajednički potpisuju Vuk, Roman i Grgur Branković: "Po milosti božjoj i gospodina nam previsokoga cara Stefana Uroša, samodršca sviju srpskih zemalja, grčkih i pomorskih, ja Grgur i brat mi Vuk, sinovi velikog sevastokratora Branka, gospodara grada Ohrida, na molbu rođenog i od nas starijeg brata, koji se po volji božjoj pokaluđerio i nastanio u domu sv. Bogorodice Hilandarske i koji dođe da se s nama vidi i dogovori šta bi priložio od svoje baštine....". I pored toga što je njihov deda Mladen stekao visoku titulu vojvode, a otac Branko titulu sevastokratora, pravi uspon Brankovića ostvario je Vuk Branković.

Kada se danas analizira šta je to bilo što je Vuku omogućilo veliki uspon stiče se utisak da mu je najviše pomoglo to što se oženio jednu od ćerki kneza Lazara, Marom (1371.), međutim tu bi bila greška jer nikako se ne mogu izgubiti iz vida ni njegovi lični kvaliteti. "Mara je bila udata za raškoga vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog čoveka i veoma poslušnog prema svom tastu Lazaru, koji je zajedno s ovim svojim zetom živeo u miru sa svim svojim susedima, tj. s kraljem Bosne i s Balšićima, zadovoljavajući se svojim posedima i ne tražeći putem rata tuđe" (Mavro Orbin). Poslušnost Vuka Brankovića prema knezu Lazaru ne treba tumačiti tako da je Vuk bio od njega zavistan te je stoga morao da ga sluša. Nikada Vuk nije bio zavistan od kneza niti je knez opet hteo da stvori takav odnos sa zetom. Između njih je postojala samo tesna saradnja i uzajamni odnos velikog poštovanja. No i Vuk je bio veoma pragmatičan i svakako bio svestan svoje male moći u odnosu na druge jače oblasne gospodare pa je u svim akcijama koje je preduzimao pratio tasta, kneza Lazara, i time ga na neki način prećutno priznao za svoga starešinu. Njihove zemlje su se u potpunosti graničile, ali njih dvojica nikada nisu dolazili u sukobe već su u povećanju svojih zemalja napadali okolne susede. Tačnije, svaki od njih je širio svoju zemlju u drugom pravcu. Moguće da je upravo jedan ovakav sposoban i razuman zet poput Vuka, bio onaj odlučujući poen koji je toliko doneo knezu Lazaru i koji mu je na kraju omogućio da nakon razbijanja župana Altomanovića postane najmoćniji velmoža u Srbiji.

Nakon uništenja župana Nikole Altomanovića posvetio se knez Lazar jednom drugom pitanju koje je kao rak rana trajalo još od 1350. godine. Radilo se o izopštenju Srpske pravoslavne crkve i njenom ekskomuniciranju iz Pravoslavne crkve. Osim što mu je ovaj razdor kao duboko religioznom čoveku veoma smetao, knez Lazar je želeo da uspostavi kanonsko jedinstvo dveju crkava (Srpske i Carigradske) čime bi se na neki način potvrdio i on sam kao vrhovni vladar u Srbije. A opet s druge strane svakako bi zadobio i zahvalnost crkve kao veoma moćnog političkog faktora onoga doba. "Prva briga njemu (Lazaru) beše da je tačno ono što se tiče neba, (briga) za crkveni mir i ustrojstvo, jer vide njezino (tj. crkveno) rascepljenje i da je (to) nezgodna stvar. Kao veliki mudrac, uzima slavu u samim stvarima; i gde je potreban nesavladiv podvig, sam uzima stvar u ruke; i gde je potrebno domišljati se, nije prenebregao ni jednu stvar; i odmah ustroji da budu drugarice jedna drugoj obe sestre (crkve), koje su već mnogo vremena plakale razdvojena jedna od druge. Ima li što veće kod vladara na zemlji ili šta je Bogu ugodnije?" (Konstantin Filozof).

Problem se uvećavao time što je već dva puta pokušano pomirenje i to potpuno neuspešno tokom 1364. sa caricom Jelenom i pokušaj iz 1368. sa Uglješom Mrnjavčevićem koji je tek delimično u tome uspeo (samo za Sersku oblast). Sam raskol se možda nije toliko osećao u Srbiji koliko u Svetoj Gori jer je Svetogorcima bilo zabranjeno da u svoju zajednicu primaju one koji su rukopoloženi od strane srpskih arhijereja.

Pogrešno je misliti da je neizdrživost i nelogičnost crkvenog raskola bilo ono što je ubrzalo ovo pomirenje. U pitanju je bio jedan eksterni faktor, odnosno žestok pritisak od Turaka koji su nezadrživo nadirali. "Drugo, ismailćanski rod, koji se na nas izlivaše kao neki skakavci - jedne su odvodili, druge zarobljavali, jedne plenili, druge klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god se nalažahu i uvek se nametahu - išli su da ono što je ostalo pojedu i nemilostivo pogube" (Konstantin Filozof). Pritisak od strane Turaka je bio sve jači i osećala se potreba tesnije saradnje ostataka Vizantijskog carstva sa Srbijom, a crkveni raskol je tome smetao. Kako su raskol osetili najviše Svetogorski monasi to je bilo sasvim normalno da od njih krene i taj prvi impuls za pomirenje. Uskoro se delegacija sa Svete Gore (Isaija, Teofan, Nikodim Grčić, Nikandar, Silvester) pri pokušaju da se pokrene pomirenje obraća knezu Lazaru. Time je proces pomirenja pokrenut, ali to je istovremeno označilo i neke druge stvari, ali o tome kasnije.

Zapravo čitava priča počinje od jedne veoma interesantne figure: starca Isaije koji je na čelu delegacije iz Svete Gore doputovao do kneza Lazara predlažući mu da se krene u pregovore sa Carigradskom crkvom ne bi li se postiglo pomirenje. Isaija se rodio negde u vreme kralja Milutina, a potiče iz vlasteoske porodice sa Kosova. Nakon službovanja na kraljevom dvoru, poput mnogih drugih mladih vlasteoskih sinova (arhiepiskopa Danila II na primer), zamonašio se u manastiru sv. Jovana Osogovskog. Tu se nije zadržao i uskoro odlazi u Svetu Goru. Imao je sreću da ga je Hilandarski iguman Arsenije jednom prilikom upoznao sa carem Dušanom, onda kada je ovaj boravio u Svetoj Gori (1347/48.): "Kad dođe blagočastivi car naš Stefan u Svetu Goru, priđe k starcu velikašu Arseniju i mnogo govoraše i naslađivaše se reči korisnih za dušu. Uzev sveti starac za ruku oca našega Isaiju, reče: Blagočastivi care, i hristoljubivi, vreme moga odlaska došlo je, i sad idem na put otaca mojih i više me u telu nećeš videti. I sad je tebi sin moj duhovni Isaija, i imaj njega mesto mene u svakom ispravljanju i utehu tvojim duhovnim ispravljanjima" (Žitije Isaijino). Kasnije se car Dušan setio ovoga susreta i uputio Isaiju da upravlja ruskim manastirom Pantelejmonom. Prema tome radilo se o jednom poznatom i veoma cenjenom čoveku.

Ova ponuda koju je starac Isaija doneo mogla je knezu Lazaru samo da prija jer se time na neki način on označio kao vladar cele Srbije. Iako on to u stvarnosti nije bio pošto su Balšići bili jaki barem isto toliko koliko i on, bilo je više nego očigledno koga pravoslavna crkva smatra za vlasteoskog starešinu. Dolazak starca Isaije kod kneza Lazara, a namerno obilaženje Balšića, još je indikativnije ako se zna da je Srpski patrijarh Sava IV boravio u Peći koja se nalazi na teritoriji koju su držali Balšići. Prema tome sve je govorilo u prilog tome da starac Isaija krene kod Balšića, no on odabire kneza Lazara. To je moglo samo silno da podigne knežev ugled i da označi ko bi mogao da bude vladar Srbije, a da je država patila što nema vladara sasvim je jasno navedeno u ovom spisu: "Osta zemlja pusta od svega dobra: i ljudi, i stoke i drugih plodova, jer ne bejaše ni kneza, ni vođa, ni nastavnika među ljudima, ni izbavioca, ni spasioca, nego se sve ispuni straha ismailćanskog, i hrabra srca viteških ljudi pretvoriše se u najslabija ženska srca" (Zapis monaha Isaije). Prema tome država je tražila vladara koji će da zavede reda, ali jasno je da bez pristanka crkve ne može niti jedan od oblasnih gospodara da sebi stavi krunu na glavu ili da se barem na neki drugi način proglasi vladarem. Tu je crkva bila nezaobilazna. Stoga ovaj dolazak starca Isaije kod kneza Lazara mogao je da znači samo jedno, a to je da crkva smatra kneza kandidatom broj jedan za novoga Srpskoga vladara.

Ostaje nejasno da li je bila baš ideja starca Isaije da pokrene pitanje pomirenja Srpske i Carigradske crkve. Moguće je da je njemu tako nešto došapnuto baš od Carigradskog patrijarha Filotija i da ga je baš on poslao kod kneza Lazara, a sve to ne bi bilo nimalo slučajno. Evo kako. Veoma brzo nakon Maričke bitke (1371.) Vizantija je morala da prizna Turski suverenitet i da plaća danak Turcima (postala vazal), a isto to se odmah desilo i sa Bugarima. Tako 1373. godine zatičemo Vizantijskog cara Jovana V kako, kao vazal, prati sultana u jednom ratnom pohodu koji se odvija negde u Maloj Aziji. Njegovu odsutnost iz Carigrada iskoristi mu sin Andronik i organizuje pobunu. Misleći da će pobunu lakše sprovesti poveže se Andronik sa sinom sultana Murata koji se zvao Saudi Čelebija koji je opet trebao da se pobuni protiv svoga oca, sultana Murata. Nekako istovremeno izbije pobuna i u Turskoj, međutim sultan Murat je veoma brzo suzbio sinovu pobunu i kao kaznu izvrši njegovo oslepljenje. Ova kazna je izvršena tako divljački da je od rana na kraju Saudi Čelebija i umro. Vizantijski car Jovan V je uspeo takođe da suzbije sina Andronika, ali jedno vreme se kolebao kako da ga kazni. Uskoro mu od sultana stiže preporuka, u stvari naređenje, da i on oslepi svoga sina. Ne mogavši se odupreti car izvrši ono što mu je sultan preporučio i uskoro su Andronik i sin mu Jovan bili oslepljeni i bačeni u zatvor. Međutim kazna je izvršena traljavo (namerno?), pa su do kraja oba sačuvali vid. U drugoj polovini 1373. godine na mesto Andronika kao savladar krunisan mu je brat Manojlo i na taj način određen za prestolonaslednika. Dakle, situacija u Vizantiji je bila veoma teška jer osim što su bili Turski vazali, i u okviru same carske porodice došlo je do žestokih svađa.

U tom momentu, Vizantija je bila možda najusamljenija država u Evropi ne mogući da računa pomoć skoro ni sa jedne strane. Što je bilo najgore od svega bilo je to da ni iz njenog najbližeg susedstva se nije moglo doći u dodir ni sa jednom državom koja bi mogla ličiti na ozbiljnog i dovoljno jakog saveznika, tim više što su i Bugari bili takođe turski vazali. Najbliži i najpouzdaniji mogući saveznik mogla je biti Srbija, ali sa njom je teško bilo započeti saradnju iz najmanje dva razloga. Najpre zato što su u njoj besnele borbe oblasnih gospodara i teško se mogao nazreti pobednik, dakle nije se imalo sa kime pregovarati o savezu, a opet s druge strane i crkveni raskol je ometao moguću saradnju. Prema tome trebalo je otkloniti ove smetnje. I upravo je tu moguće da su lukavi Vizantinci pokušali da preko starca Isaije dođu do crkvenog pomirenja, a da posredstvom njega (pomirenja) dovedu na čelo Srbije onu ličnost za koju oni smatraju da je najpogodnija. Verovatno da su veoma brzo uvideli da je knez Lazar iz mnogo razloga najozbiljniji kandidat za mogućeg novog vladara u Srbiji. Stoga je starac Isaija radio ovo pomirenje baš posredstvom kneza i time je ovome na indirektni način omogućio da svoj ugled kod crkve digne na do tada neslućene visine.

Uzimajući u obzir i kneževu dotadanju snagu, ali i talenat (to su oni svakako primetili) sigurno da je ovo posredovanje pri pomirenju dvaju crkava za kneza značilo puno i da je ta njegova uloga mnogo toga govorila vlasteli u Srbiji. Time se knez uzdigao daleko iznad svih ostalih kojima je možda padalo na pamet da bi mogli da zavladaju Srbijom. Iako je do mogućeg preuzimanja stvarnog vladanja u Srbiji bilo ipak još veoma daleko, stvoren je jedan jak dinasta u liku kneza. Kao takav on je mogao da ujedini veliki deo Srbije i da svu njenu energiju usmeri u borbu sa Turcima. Zapravo Vizantinci su dobro uočili da su ne pomažući Mrnjavčeviće u njihovom pohodu na Turke (1371.) napravili jednu veliku grešku i sada su možda pokušavali da je isprave.

Knez Lazar mora da je bio zadovoljan videvši Svetogorsku delegaciju kod sebe. "A najčasniji starac kir Isaija, videvši ovo nerazrešeno zlo, užežen božastvenom revnošću, dođe ka knezu Lazaru, i ispriča mu o stvari. A knez Lazar, bogoljubiv i ukrašen mnogim vrlinama, čuvši ovo o napred rečenom zlu, pade u veliku žalost" (Danilov učenik). Nakon razgovora sa Svetogorcima morao se knez Lazar duboko zamisliti, a ovi razgovori su po svemu sudeći trajali nekoliko dana pa je knez imao dovoljno vremena i za razmišljanje, ali i za savetovanje. Uzimajući u obzir njegovo dotadašnje vođenje politike gde je Vuk Branković uzimao najistaknutiju ulogu, sigurno je da je i ovom prilikom Vuk imao snažan uticaj na konačnu kneževu odluku. Verovatno da je knez od samoga početka pravilno shvatio šta znači ova mogućnost za pomirenje dveju crkava i šta ona može da donese u budućnosti, ne samo državi već i njemu. Bilo je jasno da ga crkva stavlja daleko ispred Balšića, što mu može i te kako kasnije koristiti. Drugo, starac Isaija teško da je mogao doći iz Svete Gore, a da Carigradski patrijarh Filotije (moguće i Vizantijski car) o tome nije znao te da tu misiju nije podržavao, ako već nije i njen inicijator. U svakom slučaju pomirenje crkava jeste neophodnost i sada on, knez Lazar, ima priliku da uradi ono što nije uspeo car Dušan, kasnije carica Jelena i konačno despot Uglješa.

No, knez Lazar je ipak bio veoma iskusan političar tako da je bio svestan da on sam sa Svetogorskom delegacijom može da pregovara tek o nekim pitanjima dok odlučujuća reč ipak pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi na čelu sa patrijarhom Savom IV. Stoga on delegaciju pošalje kod patrijarha. "Posla starca Isaiju ka patrijarhu srpskom Savi, i došavši jedva ga umoli za ovo razrešenje" (Danilov učenik). Iz nekog razloga patrijarh Sava IV nije bio baš voljan da se počne sa pregovorima o pomirenju. Razlog za ovakvo njegovo ponašanje sigurno je u tome što se on bojao da bi Carigradska crkva mogla tražiti kao uslov pomirenja to da se Srpska pravoslavna crkva odrekne čina patrijaršije, a možda čak i autokefalnosti. Zapravo plašio se nekih ponižavajućih uslova koje bi Carigrad mogao pokušati da naturi. To njegovo nepoverenje ne treba da čudi jer patrijarh Sava IV jeste neposredni naslednik Joanikija (Janjićija) na mestu Srpskog patrijarha. Treba se setiti kako je upravo Joanikije bio taj koji je anatemisan od strane Carigrada, to je po svemu sudeći i patrijarh Sava IV bio neposredni učesnik tih događaja te se stoga sasvim jasno sećao svega toga. Zato i njegova takva podozrivost prema Carigradu, jer u suštini on njima zapravo nije verovao. S druge strane i on sam njima se verovatno zamerio jer je, sve od kada je izabran za patrijarha (1354-1375.) u svojoj tituli nosio naziv "patrijarh Srba i Grka" i upravo taj dodatak "i Grka", Carigradu je veoma smetao.

Ipak na kraju patrijarh Sava IV popusti i pristane na pomirenje. "A on se prekloni i zamoli starca Isaiju da pođe u Carigrad, da zatraži razrešenje o ovom" (Danilov učenik). Baš to patrijarhovo popuštanje jeste sigurno delo kneza Lazara i upravo tu je bila njegova odlučujuća uloga u svemu ovome. On je bio onaj veliki autoritet sa strane koji je pritisnuo patrijarha u tolikoj meri da je patrijarh morao i pored toga što nije imao poverenja u ceo proces pomirenja, da ga na kraju odobri. Taj autoritet je mogao biti samo knez Lazar, tim više što Balšići nisu imali bilo kakvoga učešća u crkvenom pomirenju.

Nakon uspešno obavljenih pregovora sa patrijarhom starac Isaija se vrati do kneza Lazara, verovatno zato da bi ga obavestio o svemu i tu se snabde sa potrebnim sredstvima za put i krene ka Carigradu. "A on pokorivši se ovome da pođe, i došavši ka knezu, uze od njega dovoljno što je na potrebu, i tako pođe na put. A uze sa sobom časnoga u vrlinama prota Svete Gore kir Teofana, i dva njegova učenika Silvestra i Nifona, sa ovima i Nikodima tumača reči, i celom saboru objaviše, staroj carici kir Jelisaveti, i svoj vlasteli" (Danilov učenik).

Očigledno da se na kneževom dvoru formirala i delegacija Srpske pravoslavne crkve koja je trebala da krene u Carigrad i knez je sigurno imao veliki uticaj o tome ko će biti u sastavu delegacije. Na kraju je i Srpski sabor tokom 1374. godine doneo odluku da se pokuša pomirenje, a o tome je obaveštena i žena pok. cara Dušana, carica Jelena (monaško Jelisaveta). Već se vidi koliko je jaka uloga kneza Lazara u državi jer je on u stanju da okupi državni sabor, verovatno krnji pošto Balšići nisu bili tu, ali i to je bilo dovoljno da se vidi da na najvećem delu Srpskih teritorija knez Lazar jeste taj čija se reč sluša. Interesantno je to da se starac Isaija setio i carice Jelene te da se potrudio da je obavesti da će pomirenje između crkava biti konačno postignuto. Moguće da je iza toga stajao i knez Lazar, a ovo sasvim dovoljno govori da carica još uvek ima veoma lep ugled.

Na kraju pomirenje je postignuto mnogo lakše nego što se to možda i očekivalo. Izgledalo je kao da su u Carigradu jedva dočekali da se jedan ovakav besmislen spor konačno i reši. "Zatim se saznalo za dolazak starca Isaije i za uzrok, radi koga dođe. I primi ga patrijarh i ceo sabor, kao što je lepo, sa mnogom čašću. Zatim savet učinivši o ovom, oprostiše od pređašnjeg zaprećenja i odlučenja cara i patrijarha i sve žive i umrle, i primiše sve arhijereje i jereje u zajednicu i sasluženje" (Danilov učenik).

Carigrad nije postavljao pitanje patrijaršije tako da je ta bojazan patrijarha Save IV bila izlišna. "Radi toga darovaše da Srbi nemaju više arhiepiskopa, no samovlasna patrijarha i nikim ovladana,..." (Danilov učenik). U suštini, kao što su politički razlozi doveli do ovoga spora tako su politički razlozi odlučili i njegovo razrešenje. Uskoro je Carigradski patrijarh Filotej poslao svoja dva monaha Mateja i Mojsija koji su u proleće 1375. na grobu cara Dušana u manastiru Svetih Arhanđela u Prizrenu pročitali gramatu carigradskog patrijarha i njegovog sinoda o skidanju anateme sa cara Dušana, patrijarha Joanikija (Janjićija), sa Srpske pravoslavne crkve i naroda. "I poslaše s njima radi boljega izvešća dva izabrana čoveka među sveštenoinocima kir Mateja i kir Mojseja, koji došavši u Prizren kao od lica patrijarhova, i ušavši u crkvu služiše i pričestiše se sa svetiteljem i srpskim sveštenicima pređe odlučenima" (Danilov učenik). Nažalost, Srpski patrijarh Sava IV nije uspeo da prisustvuje ovome svečanom činu jer je u to vreme bio u Peći na samrti. "U to vreme prestavi se Sava patrijarh, koji je prebivao na prestolu svetoga Save dvadeset godina i pet meseci, i skonča meseca aprila 29. dan na antipashu, u treći čas dana" (Danilov učenik).

Bilo je mnogo razmišljanja da je Srpska pravoslavna crkva u ovom pomirenju ipak popustila u mnogim stvarima u kojima nije smela, te da je pristala na uslove na koje car Dušan u svoje doba nikako nije hteo pristati, ali isto tako ni njegovi naslednici. Znači da je pomirenje moglo doći i znatno ranije i da nije bilo tako nedostupno, ali da se niko od Srpskih vladara nije hteo povinovati Carigradskim zahtevima. Praktično izlazi da je pomirenje postignuto isključivo zato što je išlo na štetu Srpske pravoslavne crkve te da se samo pomirenje, pod takvim uslovima, možda i ne bi moglo nazvati nekim posebnim diplomatskim uspehom. Da bi se to do kraja razjasnilo bilo bi potrebno nabrojati sve ono na šta je Srpska pravoslavna crkva morala pristati, no kako to nema nekog posebnog značaja za našu priču, o tome se više neće govoriti.

Olakšanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koje se postiglo nakon pomirenja "jer se sjediniše udovi ka glavi, i crkva opet dobi svoje blagoljepije" (Danilov učenik), trajalo je veoma kratko jer se odmah pojavilo pitanje izbora novoga patrijarha. Ako nisu učestvovali pri pomirenju dveju crkava, Balšići nikako nisu imali nameru da propuste priliku da odigraju odlučujuću ulogu pri izboru patrijarha nakon smrti Save IV. Sam biograf sasvim jasno govori da se sabor sastao po zajedničkoj zapovesti kneza Lazara i Đurđa Balšića: "Kada se sabrao sabor po zapovesti kneza Lazara i Đurđa, koji tada načelstvovahu, i kada su došli mitropoliti i episkopi i časni igumani, i kada se sabrao ceo sabor u veliku crkvu patrijaršiju zvanu Peć, ..." (Danilov nastavljač). Iz ovog navoda sasvim je jasno da još uvek knez Lazar nije najjači u Srbiji jer, kako Danilov učenik kaže, on u zajednici sa Đurđom Balšićem "tada načelstvovahu". S druge strane ovaj sabor koji je trebao da izabere novoga patrijarha održan je u Peći gde je bio apsolutni gospodar Đurađ Balšić.

S time u vezi verovatno da je uticaj kneza Lazara na izbor novoga patrijarha mogao da bude tek ograničen. Iako je njegova uloga pri pomirenju dveju crkava bila odlučujuća to se još uvek nije moglo osetiti u punoj meri i već sada. Moguće da je i sam knez bio svestan toga tako da nije suviše insistirao na tome da za patrijarha bude izabran njegov čovek. Međutim i to je bilo sasvim dovoljno da se na saboru stvori čitava gužva oko izbora novog patrijarha: "i kada su bili u nedoumici zbog ovoga, molili su Boga zbog ovoga, da utiša buru i da pokaže pastira i učitelja umnome stadu Hristovih ovaca, i da zabrani onima koji se beslovesno i bestidno na ovo drsko usuđuju" (Danilov učenik).

Na kraju je ipak izabran patrijarh, a po svemu sudeći radilo se Balšićevom kandidatu i to mu je izgleda bio jedini kvalitet. Novi patrijarh se zvao Jefrem: "tiha koji je prosijao dobrorazumnim sedinama, seda i umom dostojnolepna i dostojna hvale, ovoga časnoga i prepodobnoga starca kir Jefrema" (Danilov učenik). Sam izbor je bio pomalo čudan jer Jefrem nije bio Srbin već Bugarin što je nakon skoro dva veka autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve ipak bio veliki presedan. Opet, s druge strane, izgleda da se čak ni on nije nadao da će biti izabran i da je za njega samoga to bilo najveće iznenađenje. "A on čuvši ovo, kao u užasu bivši, divljaše se stvari, koju nikako nikada ne požele. Zato i poče tužiti i priležno sa suzama, moliti sveti i mnogočasni sabor, da drugoga uzvedu na njegovo mesto" (Danilov učenik). Čak i biograf se nalazi zbunjen onda kada treba da nabroji Jefremove kvalitete koji su bili odlučujući da ga dovedu na patrijaršijski presto, te nemajući šta drugo da navede priča o njegovom pustinjačkom životu. O njemu se zapravo i nema šta mnogo toga reći. Dugo je živeo kao isposnik blizu Dečana i Peći, a bio je izvesno vreme i u Hilandaru. Dok je bio isposnik bavio se književnošću i ostavio je iza sebe nekoliko književnih dela. Radilo se očigledno o pravom "podvižniku" i iskrenom verniku, ali teško da bi to bilo dovoljno za jednu ovakvu visoku funkciju. Kako se došlo do ove ličnosti danas je teško reći, ali ovaj izbor je verovatni plod suparničkih borbi i spletki između Đurđa Balšića i kneza Lazara. Ono što se zna jeste da Jefrem nije bio knežev kandidat jer odmah nakon smrti Đurđa Balšića (1379.) morao je da siđe sa stolice patrijarha. Tako je njegovo prvo patrijarhovanje trajalo između 1375-1379. godine, ali nakon smrti kneza Lazara na Kosovu (1389.) Jefrem ponovo biva izabran za patrijarha (1389-1392.).

Veoma lako je moguće da su njegov izbor poduprli delegati Carigradskog patrijarha, Matej i Mojsej, koji su došli da obave poslednje formalnosti oko pomiridbe dveju crkava, ali kako je u to vreme umro patrijarh Sava IV, to su oni iskoristili priliku da prisustvuju izboru novoga patrijarha. Može se pretpostaviti da su oni osetili priliku da bi mogli svojim uticajem da obezbede mesto patrijarha onome kandidatu koji bi njima (Carigradu) najviše odgovarao. Poučeni primerom upravo preminulog patrijarha Save IV koji ih nikako nije mario i kojeg je knez Lazar uspeo na jedvite jade da ubedi na pomirenje dveju crkava, oni su pokušali (i do kraja izgleda i uspeli) da za Srpskog patrijarha bude izabran kandidat po njihovom ukusu. Tim više što za patrijarha nije izabran Srbin već Bugarin. Do kraja se to pokazalo kao veoma dobro za njih jer između Carigradske crkve i Srpske pravoslavne crkve nije bilo nikakvih sukoba. "I kada je bio patrijarh ovaj preosvećeni i bogonosni patrijarh kir Jefrem, odmah se utiša bura za crkvu i razreši se svaka veza, i bila je patrijaršija Konstantinova Grada sa srpskom patrijaršijom u ljubavi i izmirenju i u jedinstvu,..(Danilov učenik).

6. Tvrtko kao kralj "Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana"

U to vreme u Bosni ban Tvrtko, nakon što je slomljen župan Nikola Altomanović, odluči da mu je došlo vreme ženidbi budući da je u to doba imao već 35 godina. Krajem 1374. godine on se i oženi sa Dorotejom, ćerkom vidinskog vladara Ivana Stracimira, a mladu je pronašao na Ugarskom dvoru gde je ona kod Ugarskog kralja boravila kao taoc (njenog oca su Ugari držali između 1365. i 1369. godine negde u Slavoniji kao zarobljenika). U vreme ove ženidbe već je Ivan Stracimir (Tvrtkov tast) kao car vladao Bugarskom, ali kao Ugarski vazal budući da su mu oni i obezbedili ovaj carski presto: "oženio se Dorotejom, kćeri vidinskoga cara Stracimira, koja je živela kod Ugarske kraljice i bila njena dvorkinja. On je to učinio na molbu kralja Ludovika koji je s majkom vodio brigu o njoj i mnogo je voleo, jer je bila vrlo kreposna devojka. Doroteja je proživela kratko vreme sa svojim mužem i nije uopšte imala dece. Umrla je gotovo u isto vreme kad i majka kralja Tvrtka" (Mavro Orbin). Ono što je bitno za ovu priču jeste to da je nakon obavljenog venčanja ban Tvrtko kao znak zahvalnosti poklonio biskupu Petru koji je Tvrtka venčao (iako mu je samo par godina ranije bio ljuti protivnik) izdao povelju kojom mu poklanja neka imanja. U toj povelji koja se pojavila krajem 1374. godine on se naziva "Tvrtko, božjom milošću ban bosanski", a poslednji put kao bosanski ban navodi se u jednoj povelji krajem februara 1377. godine.

Ban Tvrtko se tada već uveliko spremao da navali na Balšiće koji su mu ispred nosa oteli Dračevicu, Konavle i Trebinje, iako su te teritorije trebale, nakon uništenja župana Altomanovića, da pripadnu Tvrtku. Negde u rano proleće 1375. godine počela su i vojna dejstva, a pojedinosti nisu poznate. Međutim, sve je to bilo traljavo, a to je bio razlog da Tvrtko odluči da se za 1377. godinu spremi mnogo ozbiljnije. Osim što je sa vojskom krenuo na Balšiće, uspeo je da podstakne pobunu u spornim župama što je bilo sasvim dovoljno da ove teritorije (Dračevica, Konavle i Trebinje) uđu u sastave Bosanske države. Đurađ Balšić je pokušao da uzvrati udarac, ali u tome ne uspeva. Za nove akcije nije imao više vremena jer već početkom 1379. godine umire, što je za duže vreme otklonilo opasnost za Tvrtka. Po svemu sudeći ovu nevolju Balšića je uspeo da iskoristi i Vuk Branković te da u to vreme za sebe uzme Prizren.

Nakon ovog uspešnog osvajanja župa u okolini Dubrovnika sune banu Tvrtku kroz glavu da se proglasi kraljem Raške i Bosne, odnosno da istakne da se on smatra naslednikom Nemanjića. "Sada, budući da se Tvrtko zbog osvajanja tolikih zemalja jako uzdigao, palu mu je na pamet da se kruniše i uzme titulu raškog kralja (Mavro Orbin). U okviru toga pojavio se i rodoslov u kojem se tvrdi da Tvrtko potiče od Nemanjića i to one loze koja je krenula od kralja Dragutina (brat kralja Milutina): "A Stefan kralj, brat Milutina kralja, Uroša drugoga, koji Srem držaše, sa svojom supružnicom Katalinom, ćerkom ugarskog kralja Vladislava, rodi Urošicu i Jelisavetu. I Jelisaveta rodi tri sina: Stefana bosanskog bana, Inosava i Vladisava. I Vladisav rodi Tvrtka bana i Vukića".

Što mu je palo na pamet to je i uradio i tako tokom 1377. godine (Mitrovdan 26. oktobar) Tvrtko se kruniše za kralja Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana. Krunisan je sugubim, dvostrukim vencem Bosne i Srbije: "bio krunisan od strane mitropolita manastira Mileševe i njegovih monaha u crkvi pomenutog mesta, prozvavši se Stefan Mirče" (Mavro Orbin). Koliko je ova Orbinova informacija oko Tvrtkovog krunisanja u Mileševi tačna ostaje stvar procene (niti jedan drugi izvor to ne spominje), ali nekako je vremenom preovladalo da se on stvarno krunisao u ovome poznatom manastiru.

Prva isprava koju je Tvrtko izdao i u kojoj se on navodi kao kralj je iz početka novembra 1377. godine. Po nekom predanju u činu krunisanja upotrebljena je i kruna Stefana Prvovenčanog, no to je diskutabilno. Veoma je malo sigurnih vesti oko ovog krunisanja koje bez ikakve sumnje jeste verovatno i koje je najveći događaj u istoriji srednjovekovne Bosne. Shodno tome bilo bi za očekivati da su savremenici o ovome događaju naveliko pisali, međutim od svega toga ništa nije bilo. Nekako se stiče utisak da se Tvrtko iz sve snage trudio da ne privuče veliku pažnju svojim krunisanjem i da ga ne razglašava suviše. Na kraju moglo bi se reći da je za tako nešto imao i dovoljno povoda jer bilo je veliko pitanje kako bi na krunisanje reagovali njegovi najjači susedi.

Iz nekog nama nepoznatog razloga knez Lazar je bio potpuno neaktivan i nije imao nikakve vidljivije reakcije na ovo krunisanje, mada mu sigurno nije bilo pravo da Tvrtko uzme za sebe titulu Srpskog kralja. Da li su već u to vreme pažnju kneževu zauzeli Turci ili je nešto drugo bilo u pitanju ostaje da se pretpostavlja. U svakom slučaju on ovaj događaj nije smatrao nekim posebnim napadom na svoju samostalnost tako da se do kraja krunisanju nije protivio i zajedno sa Vukom Brankovićem priznao je Tvrtku kraljevsko dostojanstvo, ali nikada ga nije prihvatio za svoga kralja. Balšići nisu priznali Tvrtku čak ni kraljevsku titulu i dalje smatrajući Tvrtka svojim najvećim neprijateljem, a sada još i uzurpatorom. S druge strane ni Ugarski kralj Ludvig nije uopšte obratio pažnju na to šta Tvrtko radi budući da je imao svojih briga u Poljskoj i Italiji. U kasnijim kontaktima sa Tvrtkom kralj Ludvig uopšte nije spominjao ovaj događaj jednostavno smatrajući da se nije dogodilo ništa pa ga i dalje naziva banom, a Bosnu banovinom. Ipak na kraju Tvrtko je mogao biti delimično zadovoljan jer mu titulu priznaju Dubrovčani i Venecija.

No, sve to Tvrtku nije bilo posebno važno i uskoro, osim što je uzeo Nemanjićko kraljevsko ime Stefan (sada se zvao Tvrtko Stefan), on počinje da se postepeno okružuje onim sjajem i ceremonijalom koji je bio prisutan u vreme cara Dušana na Srpskom dvoru. Javljaju se činovi logoteta, protovestijara, stavioca, povelje se pišu u stilu povelja Srpskih vladara, ali na dvoru nema baš ni jednoga Srpskog velikaša nego su to samo vojvode i knezovi bosanski. Bilo je jasno da nema ništa od onih planova kojima se možda Tvrtko zanosio: "I potom počeh s bogom kraljevati i upravljati prestolom Srpske zemlje, želeći sve što je palo skupa podignuti i što je razoreno ukrepiti" (logotet Vladoje).

Tokom 1379. godine knez Lazar je konačno zaokružio one teritorije kojima je vladao i to tako što je svoj završni udar okrenuo ka oblastima koje držao Radič Branković, zapravo sin Branka Rastislalića, istoga onoga koji je u vreme cara Uroša pozvao Ugarskog kralja da mu pomogne u okršaju sa svojim susedom. Radilo se o oblasti Braničeva i Kučeva pa su sada kneževe zemlje izašle duboko na desnu obalu Save i Dunava. Nije baš jasna pozadina ovoga napada kneza Lazara jer se mora imati u vidu to da su u to vreme Rastislalići, ali i knez, bili Ugarski vazali pa je nejasan stav koji je u vezi ovoga mogao imati Ugarski kralj. Naime, pitanje je da li bi se knez Lazar mogao usuditi da tako samostalno uništava jednog, do tada veoma vernog, Ugarskog vazala. Teško je poverovati da se knez osetio već dovoljno jakim pa da Ugarskom kralju tako otvoreno i izazivački na samoj Ugarskoj granici otkazuje poslušnost. S druge strane tako nešto ne bi ni ličilo na sve dotadašnje veoma oprezne kneževe korake. Ostaje jedino da se pretpostavi da su se Rastislalići na neki način zamerili Ugarskom kralju, a da je to spretno iskoristio knez i uz saglasnost (možda i pomoć kao protiv župana Altomanovića) Ugarskog kralja, zauzeo Rastislalićeve zemlje. Nekako na ovakvo razmišljanje navodi i to da je poznato da su Ugari 1378. godine spremali nekakav pohod na Srbiju, ali se ne zna da li su cilj bili Rastislalići ili knez Lazar. Na kraju kralj Ludvig je odustao od pohoda, a kako već sledeće godine (1379.) knez Lazar napada na Rastislaliće, to se posredno može doći do zaključka da su cilj Ugara ipak bili Rastislalići, ali da je knez ovaj posao obavio umesto njih i kao nagradu dobio njihovu oblast.

Bilo kako bilo, kneževe zemlje su dostigle najveći mogući obim, a obuhvatale su od većih gradova Kruševac kao prestonicu, Niš, Užice, Novo Brdo, Rudnik, itd. Upravo bogati rudnici su mu omogućili velika novčana sredstva sa kojima je mogao dosta spretno da vodi politiku. "Lazar je bio, što se tiče imovine, veoma bogat gospodin, jer je držao sve rudnike srebra u Raškoj i iz njih je izvlačio veliko blago kojim je uvek suzbijao razjarenost Ugra, plaćao danak Turcima i održavao se na vlasti, koju je nastojao sačuvati radije na ovaj način nego oružjem" (Mavro Orbin). U to doba knez više nije imao na koju stranu da usmeri svoja osvajanja jer je njegova oblast obuhvatala jednu veliku teritoriju koja se naslanjala na teritorije one vlastele koja ga je na neki način priznavala za starešinu (posebno Vuk Branković). Jedini mogući pravac je bila ona strana (jugoistok) gde su stajali Turski vazali, ali za nju nije imao snage, a opet bio je dovoljno mudar da ne izaziva Turke.

Nekako od 1379. godine počinje knez da sve više pažnje obraća na unutrašnje uređenje onih teritorija koje je kontrolisao, verovatno osećajući nadolazeću Tursku opasnost. Da su Turci bili sve prisutniji videlo se posebno po tome što su se u kneževe oblasti slivale izbeglice iz južnih i istočnih krajeva Balkana, a kako su tu bili dobro primani (pogotovo sveštena lica) to je kneževa oblast bila prihvaćena kao neka zemlja nade. S druge strane knez se posebno istakao gradeći manastir Ravanicu i popravljajući mnoštvo drugih hramova, a imao je i mnogo poklona Svetogorskim manastirima.

Njegov poseban odnos prema crkvi je doveo do pojačanog rada pravoslavnih sveštenika na teritorijama koje je on kontrolisao, što mu zahvalna crkva nikada nije zaboravila. "Bejaše pred arhijerejima, i sveštenicima, i inocima, a počasti im ukazivaše, starce po apostolu poštovaše, velmože presretaše, mlade poučavaše i ljubav davaše, opadnute zastupaše, imađaše oko milostivo, i ruku pruženu i podatljivu. Nage zagrevaše, a strane zadovoljavaše, raslabljenima davaše pokoja, i udaljenim manastirima potrebe šiljaše. Svima svakad potpuno na pomoći bivaše da bi stekao jedinog Duha, koga i željaše u srcu svom iz mladosti. Gradove i crkve zidaše, i obnavljaše, i druge iz osnova podizaše u slavu, i u hvalu, i čast Gospodu Bogu i spasu našem Isusu Hristu i na utvrđenje i krepost otačastvu svome" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Tokom 1379. godine knez Lazar je aktivno učestvovao i u izboru novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve budući da je dotadanji patrijarh Jefrem odlučio da se povuče. Moguće da je na Jefrema bio izvršen pritisak da učini tako nešto jer još od 1375. godine knez na njega nije rado gledao jer se radilo o kandidatu kojeg su u to vreme proturila braća Balšić. Međutim, kako je Đurađ Balšić umro to je i knez iskoristio priliku da na čelo crkve stavi svoga čoveka. Zapravo radilo se više o centralizaciji države, jer kako je oko sebe okupljao ostale vlasteline i na neki način ih držao pod kontrolom, to je sasvim razumljivo knez želeo i da na čelu crkve ima poverljivu osobu. Tako je izabran Spiridon koji je bio na čelu crkve između 1379-1389. godine: "Beše i veliki razdor među arhijerejima, kako je svaki pod svojim knezom bio posebno, i nije bilo prave poslušnosti svojemu arhiepiskopu. Zbog ovoga i pomenuti arhiepiskop Jefrem na saboru postavi na svoje mesto Spiridona" (Tronoški rodoslov).

Osim svega toga knez se kao veoma mudar i praktičan čovek uspeo povezati rodbinskim vezama sa više istaknutih porodica. U svom braku sa Milicom imao je ukupno sedmoro dece od čega dva sina i čak pet ćerki. Udavajući ćerke vodio je veoma računa o tome da mu zetovi budu istaknute ličnosti. Već je navedeno da mu se ćerka Mara udala oko 1371. godine za Vuka Brankovića koji je vremenom izrastao u veoma moćnog gospodara Kosova. Odnosi tasta (kneza) i zeta (Vuka) su bili veoma dobri tako da nije poznat niti jedan slučaj da su bili u nesaglasju. Upravo je teško izmeriti koliku je veliku pomoć pružio Vuk svome tastu, onda kada je ovaj postepeno izrastao u prvu velikašku figuru Srbije, ali istovremeno teško je poverovati da bi i Vuk postigao bilo šta više da nije imao iza sebe kneza. Druga kneževa ćerka koja se zvala Teodora, bila je udata za Nikolu II Gorjanskog (oko 1387. godine) jednog od najmoćnijih Ugarskih velikaša. Gorjanski je bio sin Nikole I Gorjanskog "koji je ranije bio sremski ban, a zatim knez palatin Ugarske. Njegovom sinu dade za ženu svoju kćer Jelenu" (Mavro Orbin). Treća ćerka Dragana udala se oko 1386. godine za Bugarskog cara Ivana Šišmana (1371-1393.) pa je knez i sa te strane imao veoma uticajnog zeta. Za Đurađa II Stracimirovića (Balšića) oženio je knez svoju četvrtu ćerku, Jelenu negde oko 1386. godine, a sam motiv ove porodične veze je bio veoma jasan: "A da bi se osigurao sa svih strana i još više ojačao, uspostavi rodbinske veze sa sinom Stracimira Balšića, Đurđem, koji je posle smrti pomenutog Balše, kojega su (kako rekosmo) ubili Turci, nasledio vlast u obe Zete, i dade mu za ženu svoju treću kćer, Despinu, koja je pre toga bila žena moldavskog kneza Šišmana" (Mavro Orbin). Ovde je Orbin malo pobrkao stvar mešajući kneževu ćerku Draganu (naziva je Despinom) koja se udala za Bugarskog cara Šišmana i Jelenu koja se udala za Stracimirovića. Zapravo od dve osobe pokušao je da napravi jednu i stoga ova zabuna.

Osim porodičnih veza uspeo je knez da vodi i dosta spretnu politiku sa Ugarskim kraljem, što se veoma jasno videlo i iz toga što mu je Ugarski kralj čak pomogao u uništavanju župana Nikole Altomanovića, a nije reagovao kada je knez uništio i Rastislaliće, takođe Ugarske vazale. Iako je knez i sam bio Ugarski vazal, čini se da je to bilo na neki način više formalno i da nije ugrožavalo njegovu nezavisnost. Sigurno je da su takva kneževa politika prema Ugarima i ustupci koje je dobijao od njih tražili i izvesne žrtve i knez je bio spreman na njih. No, to nikada nije prelazilo jednu određenu granicu koja bi kneza dovela u podređen položaj prema Ugarima. "Bio je, pored toga, okretan, pa kad je kralj Ludovik više puta slao vojsku na njegove granice, on bi se uvek tako snašao da nikada nije stradao. Postupajući na ovaj način, nije prestajao da obdaruje kraljevske ministre, odnoseći se prema njima s velikom skromnošću i smernošću" (Mavro Orbin).

Polovinom 1382. godine umro je Ugarski kralj Ludvig I nakon vladavine od ravno četrdeset godina. Odmah sutradan nakon njegove smrti okrunjena je za Ugarsku kraljicu njegova starija ćerka po imenu Marija, ali budući da je bila veoma mlada (imala tek 12 godina) namesto nje državom je upravljala njena mati Elizabeta inače kći bana Stjepana Kotromanića (rođaka kralja Tvrtka). Uz njih je stajao i moćni Nikola Gorjanski u ono vreme već Ugarski palatin (od 1376.). Njihov prvi posao nakon kraljeve smrti je bio da se učini sve ne bi li Ugarsko plemstvo za svoju kraljicu priznalo Mariju, ali dodatni problem je predstavljao njen verenik, brandenburški markgrof Žigmund Luksemburški, inače sin Češkoga kralja Karla IV. Upravo zato čitav ovaj posao im je teško polazilo za rukom jer je bilo mnogo oružanog otpora tako da je za narednih godina istorija Ugarske prepuna izdaja i potajnih ubistava. U sve te spletke umešali su se punom snagom kralj Tvrtko, ali i knez Lazar koji je verovatno osetio dobar momenat da otkaže sve svoje vazalne obaveze prema Ugarskoj.

Kraljica mati Elizabeta nije bila naklonjena svom budućem zetu Žigmundu Luksemburškom pa je počela tražiti novoga pogodnijeg zeta i u kombinaciju su uskoro ušli Karlo Drački i Orleanski vojvoda Luj. No, Žigmund nije hteo da se tako lako odrekne verenice i njenog miraza (Ugarske kraljevine) pa polovinom 1385. godine sa vojskom provaljuje u Ugarsku. Već u to vreme kraljica majka Elizabeta je uspela da uleti u sukob sa svojim dotadašnjim saveznicima i sada je odjednom bila ona ta koja je želela Žigmunda za zeta. No, većina Ugarskog plemstva je bila za Karla Dračkog, dok je istovremeno jedna delegacija otputovala u Francusku gde je trebala da Luju Orleanskom ponudi Marijinu ruku i Ugarsku krunu kao njen miraz. Stoga Elizabeta polovinom 1385. godine odvede ćerku u Budim gde se obavi venčanje sa Žigmundom. Za to vreme već je i Ugarska delegacija stigla na Francuski dvor gde je Luju Orleanskom ponudio ruku Ugarske princeze Marije i budući zet je pristao i krene na put. Međutim, negde kod mesta Troa čuje da mu se nesuđena verenica udala za Žigmunda pa se odustane od daljnjeg putovanja.

Ni Žigmund se nije mogao održati dugo u Ugarskoj pa suočen sa stalnim otporom i pobegne nedugo nakon ženidbe ostavljajući ženu (kraljicu Mariju) i mater joj Elizabetu. Malo potom uđe Karlo Drački u Budim uz pomoć Hrvatskih četa i bude proglašen gubernatorom Ugarskim. Lukava Elizabeta nagovori ćerku Mariju da se tobož odrekne krune što ona i učini i uskoro se Karlo Drački kruniše Ugarskom krunom. Međutim već trideset i deveti dan njegovog kraljevanja namesti mu Elizabeta uz pomoć Nikole Gorjanskog klopku. Pozove ga u svoje prostorije radi nekog dogovora i kada je Karlo Drački ušao kod nje napadne ga iznenada Nikola Gorjanski sa svojim peharnikom koji Dračkog udari topuzom u glavu. Marija se vrati na presto, a Nikolu Dračkog odnesu u Višegrad misleći da će od rane uskoro i umreti. Kako se on počeo oporavljati to ga zaverenici zadave. Čuvši sve to odluči Žigmund da se u proleće vrati u Ugarsku i da ponovo zatraži krunu, ali i ženu Mariju koju je ranije u panici ostavio. U proleće 1386. uz pomoć Čeških trupa on ponovo provaljuje u Ugarsku. No, u to vreme u Ugarskoj već uveliko besni građanski rat, a centar pobune je bila Hrvatska. Želeći da ovu pobunu razbiju kraljica Marija, njena mati Elizabeta i Nikola Gorjanski pokrenu vojsku na Hrvatsku. No, pobunjeni plemići iz Hrvatske i Slavonije nekako saznaju kojim će se putem kretati obe kraljice i Nikola Gorjanski i pošalju Ivaniša Horvata da im namesti klopku. Zaseda je u potpunosti uspela, a u prepadu pogine Nikola Gorjanski, dok obe kraljice budu uhvaćene žive. Pobunjeni plemići su nemilosrdno isekli celokupnu kraljičinu pratnju, a moguće da bi i njih obe poubijali, ali po letopiscu izvukla ih je molba Elizabetina koja je Ivanišu Horvatu pala pred noge i zajaukala "Pomiluj, bane, pomiluj; seti se dobroga kralja Ludviga, pa se ne sveti nedužnoj ćerki njegovoj. Ja sam zamislila onaj zločin; moj sukrivac, koji ga je izveo okajao je netom smrću svoj grijeh. Smiluj se slaboj ženi, tako ti časti tvoje, ta nisam ni ja bez razloga sagriješila" (Ivan Turčanski).

Ono što je bitno u ovoj priči jeste to da su se u kraljičinoj pratnji nalazili i Nikola Gorjanski mlađi koji je uspeo da pobegne i on će samo par godina kasnije postati zet kneza Lazara. Uskoro je mlađem Gorjanskom dodeljena titula Mačvanskog bana od strane Žigmunda, a već tokom 1386. i 1387. godine Žigmund uveliko ratuje sa pobunjenicima. No, ove njegove akcije navedu pobunjeni plemstvo iz Hrvatske i Slavonije da se divljački obračuna sa kraljicom majkom Elizabetom koju u Novigradu na oči njene ćerke Marije udave. U to vreme (1386/87.) već i kralj Tvrtko, ali i knez Lazar otvoreno pomažu pobunjenike. Žigmund ne sedi skrštenih ruku već se sredinom 1387. godine kruniše za kralja Ugarske i što je još važnije obezbeđuje pomoć Venecije. Među pobunjenim plemstvom je takođe došlo do nekih nesuglasica i uskoro moćni knez Ivan Frankopan se ponudi Žigmundu za saveznika što ovaj naravno odmah prihvati. Time je jedinstveni front plemstva već bio ozbiljno načet. I upravo uz Frankopanovu pomoć bude kraljica Marija 4. jula 1387. godine oslobođena iz Novigrada.

Nakon ovoga Žigmundove akcije su bile sve jače, a otpor pobunjenika sve slabiji. Po Slavoniji se tada naročito istakao Mačvanski ban Nikola Gorjanski koji je uspeo da očisti svu Slavoniju od pobunjenika i da ih preko Save protera u Bosnu. "Kad je bila oslobođena kraljica Marija, kći bivšeg ugarskog kralja Ludovika, koju su ban Ivaniš i njegova braća i prior Vrane, odmetnici i izdajice ugarske krune, bili strpali u tamnicu, sin i rođaci ugarskog palatina Nikole Gorjanskog stali su progoniti pomenute odmetnike, koliko zbog muka nanesenih Mariji, toliko zbog ubistva njezine majke Jelisavete" (Mavro Orbin). I upravo u tim okršajima spominje se bosanska i srpska konjica, koju su knez Lazar i kralj Tvrtko poslali kao pomoć pobunjenom plemstvu. Postoje dokumenti u kojima se Žigmund hvali kako je zarobio mnoštvo neverničkih i šizmatičkih Bosanaca i Rašana.

Izgledalo je toga momenta da je pobuna u Ugarskoj napokon smirena, ali nije bilo tako. Većina pobunjenika našla je utočište na dvoru kralja Tvrtka. "Videći tada Ivaniš da im se neće moći odupreti, pobegao je u Bosnu kralju Tvrtku" (Mavro Orbin). Sada Tvrtku odjednom dođe na pamet ideja da zavlada Hrvatskom i Dalmacijom. On je i do tada uspeo da se dobro okoristi ovom gužvom u Ugarskoj i da za sebe osvoji deo Huma i neke župe poput Livna, Duvna, Glamoča itd. "Videći, naime, da je Ludovikovom smrću došlo do velikog meteža, iskoristio je tu priliku, te je zauzeo celo Humsko Kneštvo, sve do reke Cetine; zauzeo je takođe tvrđave koje su tu bile, opustošio je trg Neretve koji je bio kod Norina, vrlo starog grada u onom kraju, a podigao je jednu tvrđavu na reci Neretvi, na vrlo pogodnom mestu, i nazvao je Brštanik. Ovu je tvrđavu, međutim, posle kratkog vremena, porušio na zahtev Dubrovčana. Zauzeo je ujedno celu zemlju do granice Ugarske i dopro sve do Bilena i reke Save" (Mavro Orbin). Od 1387. godine počinje Tvrtko sa potpuno otvorenim akcijama po Hrvatskoj pa uskoro uzima Klis, Vranu, Ostrovicu, moguće i Knin, a odmah se okrene i ka Dalmaciji pokušavajući da i te gradove zauzme.

Za to vreme knez Lazar je imao svojih briga. U ovom gornjem nešto podužem prikazu događaja u Ugarskoj nakon smrti kralja Ludviga vidljiva je uloga kneževa, ali ona ni u kom slučaju nije bila neka odlučujuća i čini se da se knez nije baš suviše upuštao u Ugarske poslove. Njegovi potezi su bili tek u onim okvirima koji pokazuju da više ne priznaje Ugarske vladare za svoje gospodare, ali da je imao kakvih većih ambicija teško je uočiti. Doduše spominju se njegovi napadi na Beograd i Golubac, do kraja se pokazalo sasvim neuspešni, ali veliko je pitanje da li je knez uopšte želeo da zauzme ove tvrđave. Kasniji letopisi su pravili zbrku tvrdeći da je knez zauzeo ova dva grada, međutim to je pogrešno. Po svemu sudeći nekih pokušaja je bilo, no kako su Beograd i Golubac bile jake tvrđave koje su tražile temeljne opsade to knez sigurno nije imao dovoljno sredstava, ali ni vremena da se u to upušta. Moguće je isto tako da je knez imao kao Ugarski vazal neke posede koji su se nalazili u Mačvi i da je to stvorilo zbrku kod Orbina koji je tvrdio da je knez zauzeo Beograd i Golubac: "Ali kad je umro kralj Ludovik, odmah je zauzeo beogradsku tvrđavu koju je pomenuti kralj podigao na Dunavu u vreme cara Stefana, pa ju je porušio do temelja. Osvojio je takođe Mačvu na granici Ugarske i čitav kraj koji se graniči s rekom Savom i Sv. Dimitrijem u Sremu" (Mavro Orbin). Zapravo, kneževa uloga u Ugarskim događanjima je bila tek sporedna i njemu samome od maloga značaja jer u to vreme on oseća sve veći turski pritisak.

7. Bitka na Kosovu

U samome početku Turski upadi se nisu mnogo osećali jer se oni i inače nisu suviše zaletali u dubinu kneževe države znajući da je za sada ovo ipak suviše tvrd orah za njih. Prvi veći sukob desio se tokom 1381. godine kada su kneževi vlastelini Crep Vukoslavić i Vitomir uspeli da na Dubravnici (kod Paraćina) razbiju jedan Turski pljačkaški odred. No, to nije bio sukob nekog ozbiljnijeg značaja jer se radilo o nekoj Turskoj pljačkaškoj grupi (i to ne posebno velikoj) koja se preračunala i zašla suviše duboko. Ono što je ostalo diskutabilno jeste Turski pohod iz 1386. godine, a Turke je ovaj put vodio lično sultan Murat što je značilo da se radilo o Turskoj prvoklasnoj vojsci. U susret Turcima je krenuo knez Lazar i kod Pločnika u Toplici došlo je do međusobnog dodira ovih dveju vojski. Da li je bilo sukoba, ostaje pitanje, a letopisci kažu da jeste i da je sultan Murat bio razbijen od strane kneza. Teško je poverovati da je sultan katastrofalno izgubio bitku jer je u povratu uspeo da osvoji Niš (1386). U svakom slučaju ako je i bilo bitke onda su Turci u njoj doživeli bez ikakve sumnje poraz, ali nikako toliko velik da bi mogao biti odlučujući po kasnije Turske namere. Jednostavno, radilo se o jednom veoma značajnom, ali u svojoj suštini ipak prolaznom uspehu Srpskog oružja. No, to je bilo sasvim dovoljno Turskom sultanu da shvati da od lakog pohoda na Srbiju neće biti ništa i da se treba ozbiljnije spremiti za nove sukobe.

O čitavom ovom spletu događaja, a pogotovo o prvim sukobima Srpske vojske sa Turcima znamo jako malo, a i to je sve nesigurno. U sve ovo posebnu zbrku unosi Orbin koji navodi kako su Turci pod vođstvom sultana Murata provalili u Srbiju, ali da ih je dočekala udružena vojska Vuka Brankovića i kneza Lazara. Do sukoba do kraja nije ni došlo jer ni jedna od vojski nije bila spremna da se upusti u odlučujuću borbu. "U to vreme bio je došao iz Anatolije turski car, sultan Murat. Vodeći sa sobom trideset hiljada boraca, bio je prodro u pokrajine koje su bile pod vlašću kneza Lazara i njegova zeta Vuka. I Lazar i Vuk sakupili su takođe mnogo pešaka i konjanika da mu se suprotstave. Ali uvidevši posle da se ne mogu s njime ogledati, nisu se usudili izići na bojno polje, već su išli nadomak neprijateljske vojske po brdovitim i sigurnim mestima. Kad je, dakle, Murat video da ih ne može pobediti, došao je pod Prištinu. Pošto je nije mogao zauzeti na juriš, zadržao se u tim stranama otprilike mesec dana bez veće štete za onaj kraj. Zatim se vratio u svoje pokrajine" (Mavro Orbin).

Ovi navodi Orbinovi nisu poznati istoriji, ali nije nemoguće da je osim sukoba za koje mi znamo kroz istorijske izvore (i to one sačuvane), bilo još ratnih okršaja, ali o njima nisu ostali tragovi. Moguće je dakle, da se ovde radi o jednom upravo takvom.

Kao da nije dosta zbrke unosi Orbin novu sa daljnjim navodima da je između kneza Lazara i Vuka Brankovića, sa jedne strane, i Turskog sultana Murata, sa druge strane, došlo do nekakve pogodbe gde se knez obavezuje da plaća Turcima danak i dovodi oružane odrede kao ispomoć u daljnjim Turskim osvajanjima. Praktično, po Orbinu knez i Vuk su ušli u zavistan odnos prema Turcima i postali njihovi vazali. "Posle toga su se knez Lazar i njegov zet Vuk preko poklisara nagodili s Muratom. Pristali su da Muratu daju izvestan danak, a u slučaju potrebe i hiljadu oružanih ljudi" (Mavro Orbin).

Teško je poverovati da je do ovakve pogodbe moglo doći, a posebno zbunjuje sasvim siguran podatak da knez nikada nije davao bilo kakve oružane odrede Turcima kao ispomoć. S druge strane Orbin ovaj događaj stavlja u 1385. godine, a već 1389. godine imamo Kosovsku bitku tako da je teško poverovati da su nakon sklapanja ovakvog sporazuma (pod uslovom da je stvarno sklopljen) knez i sultan za samo četiri godine došli u toliko loš odnos da su ga morali bitkom rešiti. Ovde je ili Orbin nešto pomešao ili je neke događaje preuveličao.

S druge strane i Bosanci imaju problema sa Turcima jer im ovi u jesen 1386. godine ulaze u Hum i prave haos, ali se odmah i povlače. Nedugo potom, ponovo Turci pokušavaju sa istim receptom, ali ovaj put dočekuje ih vojvoda Vlatko Vuković sa svojim oklopnicima i kod Bileće na dan 27. avgusta 1388. strašno iseče. "Kad je u vreme pomenutog Tvrtka ušao u Bosnu turski kapetan Šain s osamnaest hiljada svojih vojnika i počeo paliti celu zemlju, digoše se protiv njega vojvode ili, bolje rečeno, kapetani Tvrtkovi, Vlatko Vuković i Radič Sanković. U prvom okršaju na Rudinama, a zatim u Bileći, Turci su bili razbijeni, poraženi i sasečeni, a Bosanci, kojih je bilo oko sedam hiljada, imali su samo neznatne gubitke. Ovaj poraz je opametio Turke, pa su oni ubuduće bili oprezniji, te nisu tako lako upadali u ovo kraljevstvo ili u druge krajeve pod vlašću kralja Tvrtka" (Mavro Orbin). Na Bosnu, verovatno pod utiskom ovog poraza, nisu išli nekoliko sledećih godina.

Osećajući nadolazeću Tursku plimu knez Lazar se u to vreme trudio svim silama ne bi li sa najbližim susedima održao dobre odnose. Najveći problem su mu tada bili svakako Ugari, a pogotovo Žigmund koji je ojačao i dobio želju da se osveti knezu za to što je proteklih godina pružao pomoć njegovim protivnicima. Pomalo lakoumna kneževa politika iz proteklih nekoliko godina kada se bez preke potrebe mešao u Ugarske poslove odjednom je mogla da se osveti. Žigmund je spremao ozbiljnu vojnu ekspediciju na kneza i početkom 1389. godine on piše: "Saznali smo iz pouzdana izvora, da su nevernici kraljevskoga veličanstva Ivaniš Horvat i Ivan Paližna sa svojim drugovima namislili da provale u kraljevinu Slavoniju i da joj nanesu što mogu više štete. Pošto smo se mi upravo spremili na akciju protiv Lazara, da ga sprečimo u napadima, nanesenim dosad našoj državi,......". Međutim, u tom momentu dolazi do izražaja kneževa oprezna priroda jer jedan od njegovih zetova, mačvanski ban Nikola Gorjanski, uspeva da posreduje i da do kraja izmiri kneza sa Žigmundom. Bilo je sada više već vidljivo koliko je bila ispravna kneževa porodična politika kada je svojim mnogobrojnim ćerkama nalazio muževe među istaknutom vlastelom okolnih zemalja. Sam Žigmund nije mogao ništa da odbije Nikoli Gorjanskom koji ga je toliko zadužio u borbi za Ugarski presto, koja je još uvek bila u jeku.

U svakom slučaju Žigmund odustaje od nameravane ekspedicije i nešto kasnije se hvali u jednom pismu kako je zahvaljujući mačvanskom banu Nikoli Gorjanskom "Lazara, kneza Raškoga, prijateljstvom i gorljivošću povratio u krilo našeg veličanstva da vrši one službe i daje one obaveze na koje se obavezao još za vreme kralja Ludviga". Očigledno da je knez Lazar ponovo prihvatio vazalske obaveze prema Ugarskoj i da je to bio onaj razlog koji je Žigmunda odvratio od napada. Međutim, veliko je pitanje kolika je bila iskrenost kneževa u tom momentu, tim više što su Turci bili na granicama, a on nikako nije smeo da rizikuje rat na dva fronta. Bilo je mnogo smislenije prihvatiti vazalske obaveze prema Žigmundu, rešiti problem sa Turcima, a onda opet se otcepiti od Ugara. Tim svojim potezom prema Žigmundu uspeo je knez da skine opasnost sa severnih granica i da se u potpunosti posveti onome što je dolazilo sa juga.

Odmah nakon izmirenja sa Žigmundom počeo je knez da traži sebi saveznike. "Tada (knez Lazar) šalje po blagorodne svoje i velmože i vojvode i vojnike, velike i male. K sebi prizvavši, o bezbrojnoj inoplemenoj najezdi ovima iskaza" (Slovo o knezu Lazaru). Obratio se Bosanskom kralju Tvrtku, a ovaj se sigurno nije obradovao kada je čuo šta knez traži od njega iako je i sam bio i te kako svestan kakva su opasnost Turci. Naime, u tim momentima kralj Tvrtko je svoje najbolje vojvode poput Vlatka Vukovića držao po borbama u Hrvatskoj i Dalmaciji. Te ratne akcije su imale velikoga uspeha i bilo je samo pitanje dana kada će cela Dalmacija biti u Tvrtkovim rukama. Međutim, kralj je bio isto tako svestan da poraz kneza Lazara i njegova propast znači odmah i propast Bosne. S druge strane izgledalo mu je da će Dalmacija i tako biti uskoro njegova te da prisustvo vojvode Vlatka Vukovića nije neophodno u tom momentu te stoga naredi vojvodi da sa 20.000 ljudi krene ka knezu. Da li je u ovom odredu Vlatka Vukovića bila i jedna četa Hrvatskih krstaša Ivanovaca (kako kaže Forolivski letopis) ostaje stvar diskusije. Moguće je da se knez obraćao za pomoć Ugarskom kralju Žigmundu, sa kojim je postigao pomirenje, ali je sigurno da mu ovaj nije mogao poslati niti jednoga vojnika jer je i sam bio do grla zapleten u ratovanje po Hrvatskoj. S druge strane, ni tada, a ni kasnije nisu Ugari shvatili na pravi način Tursku opasnost. Nije knez mogao računati ni na Vlaškog vojvodu Mirčeta jer je ovaj ratovao protiv Ugara po Poljskoj, ali ni na svoga zeta Bugarskog cara Šišmana. Još su neosnovanije bile tvrdnje da su knezu pomagali Albanci. Stoga svi kasniji navodi, naročito Turski, gde se tvrdi da je knez Lazar uspeo da okupi oko sebe Bugare, Albance, Vlahe pa čak Nemce i Čehe, jesu najobičnija izmišljotina koja je imala za zadatak da kneževu snagu preuveličaju.

Ono što je možda najgore jeste to da knez nije mogao da računa ni na sve Srpske velikaše jer jedni nisu bili zainteresovani, a drugi su imali čak i sa Turcima saradnju. Tako je ostalo diskutabilno gde se nalazio kralj Marko Mrnjavčević. Jedino se zna da na kneževoj strani nije bio, a shodno vazalskim obavezama budući da je on bio Turski vazal trebalo bi da je bio na Kosovu i to na Turskoj strani. Slična je situacija i sa Konstantinom Dragašem preko čije su zemlje Turci nesmetano nadirali na Kosovo. Da li je on bio u Turskoj vojsci ne zna se, ali malo je razloga koji govore da nije bio jer je teško poverovati da bi ga sultan poštedeo takve obaveze. Isto tako nije tu bilo ni Đurđa Stracimirovića, a gde je on bio ostaje tajna. Sam Đurađ je do tog momenta imao dosta saradnje sa Turcima pa se kao očigledni primer za to uzima to što su njegovi ljudi pomagali Turcima onda kada su ovi provalili u Bosnu i kod Bileća doživeli masakr. Ta pomoć Turcima bila je inspirisana time što je Đurađ bio u neprijateljstvu sa kraljem Tvrtkom pa je to bio način da se ovome napakosti. Međutim, neposredno pred Kosovsku bitku Đurađ se izmirio sa Tvrtkom tako da više nije bilo takvog razloga da pomaže Turcima. Najverovatnije od svega će biti da se Đurađ nije nalazio na Kosovu i da je ovu bitku posmatrao sa strane.

Jedini na kojeg je knez mogao sa sigurnošću da računa bio mu je zet Vuk Branković. I do tada Vuk mu je bio veran pratilac u svim akcijama, a sada je imao još i više razloga za to jer su njegove zemlje na Kosovu bile prve na Turskom udaru. Uz Vuka je bio i njegov sin Grgur, unuk kneza Lazara.

Na Vidovdan 1389. godine dolazi do direktnog sudara Srpske i Turske vojske na Kosovu polju. "Podiže se najmlađi sin Orkanov, zvani Amurat, i pokori vrlo mnoge krajeve na zapadu. Najposle se podiže na blagočastivoga kneza Lazara. Ovaj nije trpeo da više čeka i da prenebregne svoje udove, i uz to još Hristove, da se seku i kidaju, no (odluči) ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i još da posvedoči mučenjem. Obuzet ovakvim mislima, ustane on i pođe na Ismailjćane, i sukob je bio na mestu zvanom Kosovo ovako" (Konstantin Filozof). Za ovu bitku Turci su se temeljno spremili, a armiju im je vodio lično sultan Murat sa svoja dva sina Bajazitom i Jakubom. Bile su tu i poznate turske vojskovođe Evrenos, Šahin, Ali paša, a trupe su sakupljene iz svih delova Osmanskog carstva (Azije i Evrope). Sve ono što je vojno vredelo u Turskoj našlo se toga dana na Kosovu: "ustade car sveg Istoka, od sinova Ismailjevih, imenom Murat, i svu Grčku i Bugarsku zemlju uze, i na njega pođe, vodeći bezbrojno mnoštvo sa sobom: sinove Agarine sa Tatarima, Karmijane i Sarhanite, Grke i Bugare i Arvanite" (Koporinski letopis). Uostalom to je bila veoma iskusna vojska koju je sultan Murat skoro 30 godina vodio iz pobede u pobedu. Čak i sam sastav Turske vojske govorio je o njenom iskustvu. Bilo je tu dosta pešadije i konjice, ali i janičara, a ono što je bilo najvažnije jeste to da su svi stajali pod centralnom, sultanovom komandom.

Knez Lazar je imao dovoljno vremena da pripremi svoju vojsku koju je doveo na Kosovo. Međutim njegova vojska se po samoj organizaciji teško mogla meriti sa Turskom. Kao i uvek najjači deo vojske bila je teška konjica sa veoma malo pešaka koji bi je štitili, što je davalo velike šanse Turskoj lakoj konjici koja je bila mnogo pokretljivija. Ono što je najvažnije bilo je to da knez po svemu sudeći nije imao centralnu komandu već je to bilo podeljeno između njega, Vuka i Vlatka Vukovića. Isto tako Srpska vojska od vremena cara Dušana nije imala nekog posebnog ratnog iskustva u sudarima sa organizovanim armijama i sva njena dotadašnja dejstva su se svodila na međusobne okršaje Srpske vlastele. Takvi međusobni okršaji bili su po obimu sasvim neznatni u odnosu na one bitke koje su Turci do tada imali.

Sam Turski upad u Srbiju nije bio ni malo iznenadan za kneza i on je tako nešto iščekivao već više godina. Sigurno je da je on sasvim dobro znao sa kakvim snagama idu Turci te kakav je kvalitet ove armije. Stoga je bilo i veliko pitanje kakav će biti krajnji ishod ove bitke i time bi se mogla objasniti ona poruka koju je knez neposredno pred bitku poslao svojim ratnicima: "Jer bolja nam je smrt u podvigu, nego li život u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od mača primiti, negoli pleća neprijateljima našim podati" (Slovo o knezu Lazaru). Zapravo knez se nije nimalo zavaravao oko mogućeg ishoda bitke znajući da je on krajnje neizvestan, a jedino u šta je mogao biti siguran jeste to da će ona biti krvava. Upravo stoga njemu njegovi ratnici odgovaraju: "Mi ćemo se sa Ismailćanima boriti. Pa ako će i mač glavu, i koplje rebro, i smrt život uzeti, mi ćemo se sa dušmanima boriti" (Slovo o knezu Lazaru).

O samoj bitci i njenom toku se zna jako malo, a i to malo se više nagađa. Ono što je sigurno jeste da je bitka bila izuzetno žestoka i to ističu svi letopisci. Tako jedan Dubrovački letopis iz XV veka navodi: "1389, 15. juna, na Vidovdan, u utorak, bijaše bitka između Srba i turskoga cara. Od Srba su bili: Lazar, srpski kralj, Vuk Branković i Vlatko Vuković, vojvoda. I bi velika pogibija i turska i srbska, i malo jih se vratilo natrag; car Murat ubijen je, a i srbski kralj. Pobjede nisu dobili ni Turci, ni Srbi, jer je bila velika pogibija. Boj je bio na Kosovu polju".

Isto navode i Turski izvori: "krv se lila, bregovi lešina su se dizali na razbojištu, glave su kao pesak na zemlju padale" (Nešri). U toku kreševa na bojnom polju poginula su obe vođe: i knez Lazar i sultan Murat: "I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo događalo. I toliko se krvi izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir, car persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni muž, sveti knez Lazar" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Ono što je uzbuđivalo maštu vekovima posle bitke bilo je pitanje ko je bio zapravo taj koji je ubio Turskog sultana Murata i kako je to izveo. O tome postoji nekoliko verzija koje su dosta različite između sebe, ali ono što im je zajedničko jeste to da smrt sultana Murata pripisuju Srpskim ratnicima, ali kada treba reći koji je to od njih učinio dolazi do neslaganja.

Jedna od najstarijih verzija jeste ona iz pisma koju je Firentinska opština uputila kralju Tvrtku kao čestitku na "njegovoj" pobedi na Kosovu. U ovome pismu se pogibija sultanova opisuje kao uspeh jedne grupe od dvanaest Srpskih ratnika koji su tokom bitke uspeli da se oružjem probiju do sultanovog šatora i tu ga ubiju: "koji probivši neprijateljske čete i kamile naokolo vezane, mačem otvoriše sebi put, do Muratova šatora dopreše. Srećan nad ostalima i onaj, koji vođu tolike sile, jurnuvši mu mač i grlo i skut, junački umori".

Potpuno različit od ovoga jeste navod od đakona Ignatija koji je pratio mitropolita Moskovskoga Pimena kada je ovaj putovao u Carigrad. Njegov izveštaj jeste negde na 12 ili 13 nakon bitke i evo šta kaže: "Bijaše prije nas car Amurat pošao s vojskom na srbskog cara Lazara i čulo se, da su u bitci oba ubiti. Prije ubi Amurata cara prevarom verni sluga Lazarev, imenom Miloš, i u taj čas Turci postaviše carem Bajazita, sina cara Amurata; i opet Turci nadvladaše i uhvatiše rukama srbskoga cara Lazara i njegove knezove i vojvode njegove, boljare njegove i sluge i svu vojsku njegovu; ove poubijaše, one rukama uhvatiše. Zapovedi na to car Turski srbskoga cara Lazara mačem poseći". Po Ignatiju tokom bitke neki Miloš je uspeo da lukavstvom dođe do sultana i da ga ubije, ali sve to nije zbunilo Turke koji odmah uzdignu za sultana Bajazita. Bitku nastave i nešto kasnije uhvate živoga kneza Lazara kojeg odmah pogube.

Sličan je i navod Grčkog pisca Duke, s tim što je on izbegao da spomene ime hrabrog Srpskog ratnika koji je pogubio sultana: "Tada se pribeglo jednom nečuvenom lukavstvu. Neki mladić iz redova Srba, plemića, hrabar i lukav kao niko među tamošnjima - kako se ispostavilo - napustio je redove hrišćana i dojurio, kao da je prebegao, usred turskih trupa. Turci su ga uhvatili, ali on je nazvao imenom njihovog vladara i rekao - želim da ga vidim i da mu kažem kako iz ove bitke da iziđe kao pobednik - Posle toga su ga odveli do vladara, a Murat dade znak rukom da mu pristupi; mladić mu priđe i nanese kratkim mačem smrtonosnu ranu, posle čega su ga Muratovi stražari isekli na komade" (Duka). Sultanova smrt nije zbunila paše i vezire koji su se tu zatekli, već oni odmah razapnu šator i zaklone tu sultana ne želeći da vojska primeti njegovu pogibiju. Tokom bitke zarobe kneza Lazara i tu ga pre sultanovim šatorom likvidiraju. Ono što je interesantno jeste to da Duka tvrdi da Muratovi sinovi, stariji Saučije (Jakub) i mlađi Bajazit o ovome nisu ništa znali. Tek nakon boja pozove vezir Bajazita (ne i Jakuba) i kaže mu da mu je otac, sultan Murat, poginuo. Tu se Bajazit odmah snađe i pošalje glasnika te ovaj poruči Saučiju (Jakubu) da otac želi hitno da ga vidi. Kada je ovaj stigao, Bajazit naredi da ga oslepe. Na taj način je uspeo da starijeg brata, koji bi po redu nasleđa trebao da postane sultan, ukloni i sam se dočepa prestola. Moguće da bi se Duki moglo verovati jer se radi o članu carske Vizantijske porodice Duka, koji je na kraju preživeo i pad Carigrada, a moguće da je imao dodira i sa nekim od preživelih učesnika u bitci na Kosovu.

Slična je situacija i sa Laonikom Halkokondilom, isto tako svedokom pada Carigrada i zarobljenikom Turaka. Halkokondila ima dve verzije i to tursku i grčku, a obe su na svoj način interesantne. Halkokondila u obe verzije navodi kao izvršioca napada na sultana Srpskog ratnika po imenu Miloš. Po Grčkoj verziji napad na sultana je bila ideja kneza Lazara, a Miloš je to samo spretno izvršio. Uspeo je da se probije i da prevari sultanove stražare da je prebeglica, a oni ga odvedu kod sultana: "kada se on našao u blizini telohranitelja cara koji je stajao spreman za boj, okrenuo je koplje protiv njega i napadajući ga učinio najdivnije delo koje nam je poznato, i ubio cara Murata; on sam poginuo je veličanstvenom smrću" (Halkokondil). Turska verzija koju priča Halkokondila je značajno drugačija jer navodi da sultan Murat nije ubijen u toku boja veća nakon što je bitka već završena: "pričaju da on nije pao dok je posle boja progonio neprijatelja; naprotiv, neki visoki plemić odlučio je još dok se Murat nalazio usred svojih trupa postrojenih za borbu da izvrši junačko delo veće od svih što su ikad učinili" (Halkokondil).

Kod Konstantina Filozofa se već pojavljuje motiv izdaje po kojem je jedan od kneževih ratnika po imenu Miloš bio optužen za izdaju. Da bi dokazao neosnovanost tih optužbi tokom bitke uspe da se probije do sultana tako što se prikazao kao prebeglica. Onoga momenta kada ga je sultan primio ništa ne sumnjajući, Miloš izvadi mač i ubije ga, ali ne uspe da pobegne: "Među vojnicima koji su se borili pred (vojskom) beše neko veoma blagorodan (Miloš), koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od njih" (Konstantin Filozof).

Mavro Orbin veoma detaljno razrađuje motiv izdaje u svojim navodima tvrdeći da je bilo sukoba između dva kneževa zeta: Vuka Brankovića i Miloša Kobilića. Po njemu knez je udao svoju ćerku Maru za Vuka, a Vukosavu za Miloša Kobilića koji je izgleda bio knežev ljubimac jer je kod njega i odgojen. Netrpeljivost između Vuka i Miloša je počela onda kada su se dve sestre posvađale. "Između ove dve sestre došlo je jednom do svađe. Vukosava je, naime, hvalila i pretpostavljala vrednost svoga muža Vuku Brankoviću, a to je Vukovu ženu Maru jako uvredilo, pa je ošamarila svoju sestru. Kad je ona to ispričala svome mužu, on je smesta potražio Vuka i sasuo na njega mnogo uvreda, te ga pozva na megdan, da se vidi je li istina ono što je bila kazala njegova žena Vukosava. I mada je Lazar pokušao da ih izmiri, ipak nije uspeo sprečiti da se međusobno potuku kako bi i jedan i drugi pokazali svoju vrednost. Kad je Miloš u dvoboju zbacio Vuka s konja, velikaši koji su stajali unaokolo nisu dozvolili da ga dalje udara. Posle toga su ih knez i drugi velikaši izmirili, no to izmirenje beše više lažno nego od srca. Zato Vuk nije propušta nijednu priliku da Miloša ocrni kod tasta" (Mavro Orbin). I upravo takva prilika se ukazala Vuku neposredno prije bitke sa Turcima kada je opomenuo kneza Lazara da postoji mogućnost da Miloš tajno šuruje sa Turcima. Da bi to proverio knez za vreme večere uz zdravicu kaže Milošu: "Vama, Milošu, darujem ovo vino zajedno s peharom, i pored toga što ste kod mene okrivljeni za izdajstvo" (Mavro Orbin). Miloš se nije opravdavao, ali je obećao da će delom pokazati sutradan u boju da nije izdajnik. Tako i uradi. "No Miloš čitavu tu noć nije uopšte zaspao, pa u osvit zore, a da to niko nije primetio, uzjaha konja i s kopljem okrenutim unazad (što je kod Slovena znak begunca) dođe u tabor Turaka, kod kojih je bio na velikoj ceni. Stoga je smesta bio uveden pod šator turskog cara, koji se jako obradovao njegovom dolasku. I tu, bacivši se na zemlju (kako je običaj kod Turaka) klanja se caru, i dok stoji prignute glave da mu poljubi ruku, kradimice izvlači bodež koji je držao skriven u nedrima, i zabija ga Muratu u trbuh. I dok iz petnih žila nastoji da pobegne iz šatora, rani ga, na nesreću, careva telesna straža, i tu najposle pogibe" (Mavro Orbin). Od toga dana kod Turaka je običaj "kad neko dolazi da poljubi ruku njihovom vladaru, da toga dvojica od stražara drže za ruke kako ne bi mogao naneti kakvo zlo njegovoj ličnosti, kako je to učinio Miloš Muratu" (Mavro Orbin).

Po Tronoškom rodoslovu (slabo pouzdanom inače) sultana su ubila tri Srpska junaka i to Miloš Obilić, Milan Topličanin i Ivan Kosančić. Njih je Vuk Branković pokušao kod kneza da otpuži da spremaju izdaju: "koji govoraše Lazaru da Miloš i Milan i Ivan hoće da te izdaju, gospodine Lazare, silu Amuratovoj" (Tronoški rodoslov). Da bi dokazali da nisu izdajnici ova trojica junaka sutra prije bitke krenu kod sultana Murata. Kako se radilo o krupnim Srpskim ličnostima to se sultan obradovao misleći da to oni prelaze na njegovu stranu. "A ovaj čim ču za dolazak Milošev, brzo zapovedi svojim načelnicima da dođu. I sa počašću uvedoše k Muratu Miloša, s Milanom kao prevodiocem. Nadaše se Amurat da je Miloš došao da se pokori vlasti njegovoj, ili da izvesti o potčinjavanju svih Srba. A Miloš, došavši pred Amurata i približivši se da mu ruku poljubi, istrže nož i probode cara" (Tronoški rodoslov). U pokušaju bega budu ubijeni Kosančić Ivan i Milan Toplica, dok Miloša Turci uhvate živog. Nisu ga odmah pogubili već su ga doveli pred sultana koji je umirao. Ovaj nije hteo da se Miloš odmah pogubi već naredi da bitka započne da bi se završila dok je on još u životu. Za to vreme u Srpskom logoru su primetili da nedostaju Miloš Obilić i njegovi drugovi i to je bio momenat kada su svi pomislili da su ova trojica prešli na Tursku stranu. Naravno da su sva srca klonula. Sam početni tok bitke je išao u Srpsku korist, ali dok je knez menjao konja njegova vojska je pomislila da je on poginuo i započne bekstvo. Na kraju je i knez morao da beži. Pri povlačenju, upadne mu konj u neki rov gde ga Turci konačno uhvate živa. Odmah ga privedu ka sultanu Muratu koji je umirao i tu je knez mogao da vidi zarobljenog Miloša i smrtno ranjenog sultana. Tada je i shvatio šta se sve desilo. Nedugo potom naredi sultan da se pogube knez i Miloš, a zatim i on umre. "I na zapovest Amuratovu Lazaru odsekoše svetu glavu, takođe i Milošu" (Tronoški rodoslov). Iako je mala verovatnost u pouzdanost ovoga rodoslova, ovo je u svakom slučaju lepa legenda koja zaslužuje da bude ispričana.

Sličnu je priču napisao neki Jerg iz Nirnberga kojeg su Turci od 1460. godine držali u zarobljeništvu. Jerg je uspeo nakon nekoliko godina da pobegne od Turaka i da dođe u Italiju gde je stupio u službu Rimskog pape. Po njemu knez je imao dva zeta (ne kaže koja) koji su se prepirali koji je od njih hrabriji. Noć pred bitku jedan od kneževih zetova poruči sultanu Muratu da će ujutro pred bitku preći na njegovu stranu. Sultan mu je poverovao i primio kneževog zeta, međutim ovaj je tu priliku iskoristio i mačem ga ubio. "Dakle, despot Lazar imao je dva zeta koji su bili stalno u neslozi među sobom. Jednom je imao da ratuje sa Turčinom. Tada se ova dvojica prepiraše: sutra će se videti koji je najbolji u borbi. U toku noći jedan od zetova poruči Turčinu da će mu ujutro sa mnogo plemića priteći u pomoć. Tome se Turčin veoma obradovao i ujutro kada je stigao i kada je trebalo da mu poljubi nogu, tada isuče svoj mač i probode Turčina" (Jerg iz Nirnberga).

Turski hroničar Nešri ima opet verziju koja značajno odstupa od svega onoga što je do sada navedeno. Po njemu sultan Murat je već nakon dobijene bitke krenuo sa pratnjom da obiđe razbojište. Jedan ranjeni Srpski ratnik koga Nešri naziva Miloš Kobilić, se prikrio među leševima, a kada se sultan približio on se odjednom pridigne i padajući krene ka sultanu. Pratnja sultanova je htela da ga spreči i da mu ne dozvoli da se približi, ali im sultan naredi da ga puste. Izgledalo je da ovaj ranjenik ima nameru da poljubi uzengije sultanovog konja, ali prišavši na dovoljnu udaljenost iznenada izvadi nož i ubije sultana. Sultanovi čuvari smesta iseku Miloša. Na mestu gde je sultan Murat ubijen Turci podignu smesta šator, a Bajazit bude proglašen novim sultanom dok njegovog starijeg brata Jakuba uguše.

Smrt sultana Murata opisuje i Benedikt Kuripešić tvrdeći da je sultana ubio jedan stari Srpski vitez po imenu Miloš Kobilović: "jer na ovom ga mestu, kada pođe s vojskom na despota, nožem ubi jedan stari srpski vitez, po imenu Miloš Kobilović" (Benedikt Kuripešić). Nakon toga Kuripešić navodi već poznatu priču o kneževoj večeri gde je Miloš bio optužen da hoće da izda kneza Turcima. Izgledalo je kao da je knez tome poverovao, a Miloš uvređen obeća da će dokazati da on nije izdajnik i to tako što će učiniti ono što niko drugi nije u stanju. Odmah uzjaše konja i ode u Turski logor gde ga lepo prime jer su ga znali po čuvenju. On odmah zatraži da ga odvedu kod sultana. "Tada on zahtev da na samo sa carem govori, i car na to pristade, nadajući se, da će mu javiti za nešto, što će mu pomoći da pobedi kneza. Pa kad se videše sami i car mu (kako beše onda običaj u turskih careva) pruži nogu da je poljubi, tada stari vitez reče: Ne mili se hrišćaninu nogu da ljubi, a zato ćeš evo sada da primiš platu - pa kad se saže da nogu poljubi, izvuče iz rukava nož te raspori cara ozdo pa sve do srca, te ovaj s jaukom dušu ispusti. Na to nagrne sila, a vitez uteče na svom konju i već ga uzjaha, ali ga tada na konju ubiše" (Benedikt Kuripešić).

8. Smrt kneza Lazara

Sigurno je da je tokom bitke poginuo i knez Lazar od Turske ruke, ali i tu postoji više različitih verzija. Po Ignatiju, tokom bitke, kada je Murat već bio ubijen, uspeju Turci da kneza uhvate živog a sa njim i mnoštvo njegovih ratnika. Na Bajazitovu zapovest (sina sultanovog) kneza odmah ubiju: "Zapovedi na to car Turski srbskoga cara Lazara mačem poseći".

Detaljniji u opisu stradanja kneza Lazara jeste Konstantin Mihailović iz Ostrovice, inače Srbin kojeg su Turci zarobili kod Novog Brda (1455). Od tada on je janičar u Turskoj vojsci, ali iskoristi zgodnu priliku i dok su Turci ratovali po Bosni prebegne Ugarskom kralju Matiji Korvinu. On kaže da je tokom bitke najpre od ruke Miloša Kobile poginuo sultan Murat: "I tu je Miloš Kobila, vitez kneza Lazara, ubio cara Murata". Nakon toga vođstvo Turske vojske je preuzeo sultanov sin Bajazit i nastavio bitku tokom koje Turci uspevaju da uhvate knez živoga. "Tu je isto tako uhvaćen knez Lazar blizu jedne Bogorodičine crkve po imenu Samodreže, i na tome mestu je postavljen visok mermerni stub kao znak da je tu uhvaćen knez Lazar" (Konstantin iz Ostrovice). Uz kneza bio je uhvaćen i vojvoda Toplički Krajmir. Bajazit je naredio da se knez dovede pred nosila na kojim je ležao mrtav sultan i tu ga zapitao kako se to on, knez, usudio suprotstaviti Turcima. Knežev odgovor je bio veoma ponosan: "Veće je čudo kako se otac tvoj smeo usuditi da napadne srpsku kraljevinu. A kažem ti, care Bajazite: da sam ovo ranije znao što sada očima vidim, morao bi i ti na trećim nosilima ležati. Ali je sam Gospod Bog tako izvoleo učiniti zbog grehova naših. Neka bude volja božja". Videvši da na kneza ne može uticati naredi Bajazit da se knez poseče, a vojvoda Krajmir dobije dozvolu od Bajazita da drži skut pod glavom kneza da mu glava, kada je dželat odseče, ne bi pala na zemlju. "U tome je car Bajazit naredio da poseku Lazara. A Krajmir, izmolivši to od cara, kleknuvši držaše skut pod glavom kneza Lazara da ne bi na zemlju pala. A kad ona pade na skut, priljubivši ovu glavu uz svoju glavu reče: Zakleo sam se Gospodu Bogu: gde bude glava kneza Lazara, tu i moja mora ležati". Odmah potom Turci i njega poseku.

Neodređeno o kneževoj smrti govori Konstantin Filozof, ali posredno se može zaključiti da je knez sa većom grupom svojih ratnika zarobljen i da su ih Turci likvidirali. "Postiže (Lazar) blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt" (Konstantin Filozof).

Sasvim suprotan jeste izveštaj jednog Španjolskog poslanika po imenu Gonzales, po kojem je knez Lazar bio taj koji je ubio sultana Murata i izgleda čak uspeo da umakne. Međutim, tokom boja do kneza je nekako dopro Bajazit i tu u borbi ga ubio. "Murat je bio odličan vitez; ubio ga je hrišćanski vitez knez Lazar, a ubio ga je u boju udarcem koplja, koje mu je prodrlo u grudi, a izašlo na leđa; nakon toga je Ilderim Bajazit osvetio svoga ubijenoga oca tako što je ubio kneza Lazara u boju svojom rukom".

Tu činjenicu da je Bajazit bio taj koji je lično ubio kneza ponavlja i natpis na mramornom stubu koji je nakon bitke podignut na Kosovu. "Uhvaćen bi hrabri stradalac rukama bezakonim agarjanskim, i kraj stradanju dobro sam primi, i mučenik Hristov postade veliki knez Lazar, i ne poseče ga ko drugi, o ljubimci, no sama ruka ubice onoga, sina Amuratova". Ovaj natpis dobija veću vrednost samim time što se pretpostavlja da mu je autor niko drugi do sin kneza Lazara, budući despot Stefan Lazarević. Moguće da je on bio sasvim dobro upoznat sa ovim odlučujućim detaljima koji su se desili tokom bitke.

Mavro Orbin je i po ovom pitanju veoma detaljan. U vreme bitke, kao što je već rečeno, Miloš je uspeo da prodre do sultana i da ga ubije, ali Turci su to veoma vešto prikrili tako da knez nije znao da je Miloš ubio sultana. "Paše i drugi turski zapovednici, mada su smrću svoga gospodara bili veoma ražalošćeni, ipak se ne predadoše tuzi, već su s mnogo razboritosti držali u tajnosti njegovu smrt, kako pred neprijateljima tako i pred Turcima kojima još nije bio poznat slučaj" (Mavro Orbin). U to vreme Srbi su već uveliko potiskivali Turke pa su se tamo već primećivali znaci panike: "svuda padaju, ovde hrišćani, tamo Turci, koji su jedva odolevali žestini Rašana i drugih Slovena. Neki su od Turaka bili napustili položaj i povukli se natrag u nameri da pobegnu" (Mavro Orbin). Međutim, turski zapovednici su tada počeli da bodre svoje ratnike tako da je malo pomalo i bojni red ponovo uspostavljen. Ipak ko zna kako bi se Turci proveli da nije došlo do jednog slučajnog događaja. Naime, knez je morao da zameni već premorenog konja i za vreme dok je to radio, Srpska vojska ga je izgubila iz vida i svi su pomislili da je knez pao. To je bilo dovoljno da se javi panika i odjednom Srpska vojska počne da uzmiče. "Kad je to video knez Lazar, koji se neštedimice borio, i kad je primetio da mu je konj premoren, pošto je borba trajala od izlaska sunca do posle osam časova, ostavi toga konja, a uzjaha drugoga, odmornog. Njegovi ljudi, međutim, koji su ga videli kako se smelo bori u prvim redovima svega umrljanog krvlju, i svojom i neprijateljskom, izgubivši ga iz vida u ono kratko vreme dok je promenio konja, pomisliše da je pao mrtav na zemlju, te svi uznemireni počeše uzmicati i rastrojavati se" (Mavro Orbin). Iako je knez brzo promenio konja i nakon toga pokušao da nekako napravi red u svojoj vojsci, sve je bilo uzalud jer su svi već uveliko bežali. "Pa i pored toga što se Lazar pokazivao i nastojao da ih poveže i sakupi, oni su i dalje bežali" (Mavro Orbin). Tada je već i knezu bilo jasno da je bitka izgubljena, a panika tolika da neće uspeti da sakupi vojsku. Stoga i on počne da se povlači, ali upadne zajedno sa konjem u neku rupu koji su seljaci iskopali za hvatanje zveri. Tu ga Turci sustignu i likvidiraju. "Stoga je i on bio prisiljen da krene za glavninom vojske i da beži kako bi se spasao. Izbegavajući glavni drum da ne bi nabasao na neprijatelja, upade zajedno s konjem u jednu nevidljivu rupu pokrivenu zemljom i granjem koju su seljaci iskopali da bi uhvatili neku zver. Tu ga sustigoše i ubiše neprijatelji koji su ga gonili" (Mavro Orbin).

Po Pećkoj verziji sultan Murat je pao tokom boja, međutim Srbi nisu uspeli da iskoriste tu činjenicu (verovatno da nisu znali za sultanovu smrt) i bitku izgube, a Turci kneza uhvate živog. Na kraju knez je pogubljen, a pisac nije siguran da li ga je lično sultanov sin posekao, kao što nije siguran da li je bitka izgubljena zbog izdajstva. "I boj među obojima bi, i u boju tom nečastivi nasilnik pade od mača posred razboja, i telom i dušom, s množinom svojih boguprotivnih vojnika. A ostaje toga sin jedan. I na kraju boja toga - ne znam šta istinito reći o ovom, da li je izdan kim od svojih hranjenika, ili je naprotiv ovo sud božji koji se zbi nad ovim - u ruke toga uzima i posle mnogih muka sam časnu i pobožnu glavu njegovu odseče" (Pećki letopis).

Na osnovu samo ovoga navedenog vidi se kakva zbrka vlada oko pojedinosti same Kosovske bitke, stoga je nepotrebno upuštati se u rasprave šta je sve od do sada navedenog istina, a šta ne. Uostalom to i nije svrha ove naše priče. Stoga o samoj Kosovskoj bitci samo u krupnim potezima. Naime, nema nikakve sumnje da je bitka bila izuzetno žestoka, a po svemu sudeći Srbi su jedno vreme imali inicijativu. Negde tokom bitke (verovatno) neki od Srpskih junaka uspeo je da ubiju sultana Murata međutim oni Turci koji su okruživali sultana bili su dovoljno mudri da ovu činjenicu sakriju. Bili su savršeno svesni da bi to Srpskoj vojsci dalo krila dok bi u Turskoj vojsci nastalo rasulo. Po svemu sudeći u daljnjem toku bitke došlo je do preokreta, ali na kraju snage su ipak bile izjednačene i na kraju dana niko nije imao prevagu. "Kad obe strane iznemogoše i bitka prestade, i bezbrojno mnoštvo obejih pobijeno beše, to jest Srba i neprijatelja, i po Kosovu polju ležaše, ..." (Slovo o knezu Lazaru).

Ono što je slomilo moral u Srpskoj vojsci bilo je to što su Turci uspeli da se dočepaju kneza Lazara i nekih njegovih glavešina. No, ni Turci nisu imali snage da iskoriste tu prednost jer kod njih se već počelo koškati oko toga ko će naslediti sultana. Mlađi sultanov sin Bajazit se pokazao kao veoma spretan i na prevaru uspeva da likvidira svoga starijeg brata Jakuba koji je po redu nasleđa trebao da nasledi Murata. Sve se to dešavalo izgleda tokom bitke. Međutim ni sam Bajazit izgleda nije bio siguran u vernost vojske koja je već gunđala zbog Jakubovog uklanjanja (konačno Bajazit je bio uzurpator), a opet pogibija toga dana nije im davala baš mnogo morala za nastavak pohoda u dubinu Srbije. Stoga Bajazit na brzinu likvidira kneza i neke od istaknutijih zarobljenika i povuče se ka Turskoj gde je morao najpre da sebi obezbedi presto.

Baš ovo Tursko povlačenje, smrt sultanova i strašna Turska pogibija, izazvali su mnoštvo pitanja o tome ko je zapravo bio pobednik u Kosovskoj bitci. Tu je posebnu zabunu izazvao kralj Tvrtkom sa svoja dva pisma. U jednom od njih, neposredno nakon Kosovske bitke, on obaveštava Trogirsku opštinu da je "neprijatelj hrišćanske vere i pravoslavne vere nevernoga Amurata, koji je već mnoge narode pokorio....i koji je već došao naše zemlje uznemiriti i imao nameru da nakon toga navali i na vaše, došao sa svoja dva sina i sa svojim sledbenicima Turcima, započeo s njime bitku dana 15. u mesecu junu uz pomoć božje ruke održavši s pobedom megdan savladao, i na zemlju bacio zarobljene tako, da je malo od njih živu glavu odnelo, no uz neki gubitak svojih, ne ipak mnogih". Verovatno slično pismo uputio je Tvrtko i Florentinskoj opštini, i mada ono nije sačuvano, iz pisma koje je opština uputila nazire se sadržaj Tvrtkovog pisma. Naime, opština ovako čestita kralju Tvrtku: "dana 15. juna Muhamedov vernik Murat, koji zadobivši Tursko carstvo silom naumi hrišćanstvo i ime spasitelja uništiti....na mestu koje se Kosovo polje zove pao s mnogo hiljada svoje vojske i sa dva sina uz veliko prolivanje krvi....Srećno polje tolikog poraza, koje će kosti palih, večni spomenik pobede, sačuvati kroz mnoge vekove. Srećna bosanska kraljevina, kojoj je suđen toliko slavan rat, i Hristovom desnicom zadobiti pobedu! Srećan i onaj dan blaženoga Vida, presvetoga mučenika, slavna i poštovanja dostojna uspomena, na koji bi dato pobediti onog najčešćeg neprijatelja! Srećna i presrećna ona četa dvanaestorice velmoža, koji su se probili kroz neprijateljske čopore i unaokolo svezane kamile probivši mačem put i hrabro prodreše u šator Muratov! Najsrećniji jeste onaj koji je toga moćnoga vođu, mačem u grlo i skut, umorio junački; a srećni su i svi, koji su kao žrtve ubijenog vođe mučeničkom smrću život i krv prolili nad onom groznom trupinom. Ali od svih je Vaše veličanstvo najsrećnije, koje posveti tako slavna i uvek nezaboravna pobeda".

Odmah upada u oči da se stvarni učesnik ove bitke, knez Lazar, uopšte ne spominje, a da se bitka na Kosovu smatra dobijena. S druge strane kao pobednik ove bitke označava se kralj Tvrtko koji nije bio ni blizu ovoga razbojišta. Na prvi pogled izgleda da Tvrtko sebi pripisuje ono što nije njegovo. No, mora se znati da je u to vreme kralj Tvrtko bio kralj ne samo Bosne već i Srbije, i samim time on je sebe smatrao naslednikom Nemanjića, te shodno tome u knezu Lazaru je video svojeg podanika. To dalje vodi da kneževa pobeda jeste zapravo Tvrtkova pobeda. U tom kontekstu bi se trebalo posmatrati ovo Tvrtkovo hvalisanje.

Za to vreme Venecijanci su već nešto oprezniji te stoga šalju svoga poslanika na Turski dvor sa jednom maglovitom porukom: "da smo pre odlaska ovih galija iz Mletaka dočuli, ali ne jasno, o ratu koji je bio između velemožnoga gospodara Murata, oca njegova, i kneza Lazara, o kome su se razne stvari govorile kojima se ipak verovati ne može; ali smo ipak dočuli za smrt rečenoga gospodina Murata radi koje veoma žalimo". Lukavi Venecijanci su znali da je sultan Murat poginuo, ali oni još uvek ne znaju ko je sada sultan, a nije im baš najjasnije ni ko je pobedio na Kosovu. Stoga poslanik u džepu nosi dve poruke od kojih će samo jednu da upotrebi u zavisnosti od toga ko je sultan, jedna je za Jakuba (ako je on na prestolu), a druga za Bajazita u slučaju da je on sultan. Veoma oprezan ton pisma gde oni Turcima izjavljuju saučešće radi sultanove smrti, ali ne čestitaju na pobedi (što bi sasvim sigurno učinili samo da su bili sigurni da su Turci bili pobednici), sasvim jasno govori da ishod bitke i nije jasan.

Da se duže vreme smatralo da su na Kosovu pobedili Srbi vidi se iz jednog pisma Filipa Mezijera iz Pariza gde on sasvim nedvosmisleno kaže da su Turci doživeli poraz i da su imali strašnu pogibiju: "A da bi božjom milošću bio sputan mač rečenoga Amorata, ove iste godine on je pobeđen u predelima Albanije. I on i njegov sin pali su u boju, kao najhrabriji iz njegove vojske".

Ne treba se uopšte čuditi zbog ovakvih izveštaja i nejasnoća oko ishoda bitke jer ni sami Turci nisu znali da li su bili pobednici ili poraženi. Već pomenuti Ignatije govori o svom putu u Carigrad i u jednom momentu zatekao se na Turskoj teritoriji neposredno nakon bitke. On je odmah primetio da je neki strah zavladao među Turcima i da je bilo nekih nemira "a kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastrašen ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi Turskoj......itd.". Zapravo ni sami Turci nisu znali šta da misle nakon velike pogibije njihove vojske na Kosovu, a da zlo bude veće glavu je izgubio i sam sultan Murat koji skoro trideset godina vodi Osmanlije iz pobede u pobedu i uz to i njegov najstariji sin Jakub. Osim toga počela su i komešanja oko borbe za vlast i sve one smutnje koje idu uz to.

Da je nekih nemira u Turskoj bilo vidi se pisma vizantijskog pisca Kidona upućenog prognanom vizantijskom caru Manojlu II Paleologu: "Onaj prokletnik, veoma osion prema bogu i njegovoj baštini a istovremeno i veoma drzak prema svima, sada nestade i pogibe od onih o kojima je mislio da ni vest o sili, koja se protiv njih spremaše, neće izdržati, već da će na sam glas u okean poskakati". U daljnjem sledu pisma Kidon vidi priliku da se nakon smrti sultanove iskoristi sva ona smušenost i zbunjenost koja vlada u Turskoj te da se Vizantija konačno oslobodi nesnosnog Turskog pritiska. Inače Kidon je ubeđen da su Turci doživeli poraz i žali što car ništa ne preduzima da se taj Turski poraz na Kosovu iskoristi do kraja: "I tako tvoja odsutnost sada nama pomračuje radost zbog pobede nad neprijateljima".

9. Nakon bitke

Ono što je posebno vidljivo u svemu ovome jeste to da se svi bave uglavnom Turcima i to naročito smrću sultanovom. O Srbima se malo govori i tek se negde nuzgredno spomene knez Lazar. To nije čudno jer se Srbija sa prve Balkanske sile u vreme cara Dušana nakon njegove smrti zahvaljujući međusobnoj borbi vlastele, srozala u potpunosti i o njoj više niko ne vodi računa kao o respektabilnoj sili. Ono što je hrišćanske zemlje naročito plašilo jesu Turci i stoga sva ta radost što je sultan Murat poginuo. Sam sultan Murat je već skoro trideset godina stajao na čelu Osmanlija, a za to vreme sve sami uspesi. Stoga je Evropa mislila da je njegovom smrću snaga Osmanlija konačno skršena. Strani izvori su očigledno tu precenili ulogu sultana Murata, a potcenili snagu Turske države misleći da će smrt sultanova biti dovoljan razlog da se Turci ospu. Očigledno da Evropa još uvek nije nazirala onu opasnost koja dolazi iz Azije. Sultanovi sinovi za Evropu su bili potpuna nepoznanica, a nikome ne pada na pamet da bi neki od Muratovih sinova mogao da zameni oca u svim onim uspesima koje je on do tada postizao.

Bajazit je bio upravo takav i on je za sve bio veliko iznenađenje. Realno procenivši da sada nakon bitke nema potrebe nadirati dalje u Srbiji i da je važnije vratiti se u Jedrene i tamo utvrditi vlast, on nakon par dana odmora okreće vojsku i vraća se u Tursku. Čini se da je ostao tek toliko da bi se vojska nakon velike pogibije stabilizovala i da bi se obavile neke formalnosti oko mrtvoga sultana. "Pobedivši, car Bajazit ostade na Kosovu polju i na ovome bojištu načini znak onde gde je njegov otac ubijen: na četiri stuba načinjen je svod olovom pokriven, koji i danas stoji. A stavivši u mrtvačke sanduke svoga oca i brata, posla ih u Brusu, gde je obavljena njihova sahrana" (Konstantin iz Ostrovice).

Veoma sažet je i Feliks Petančić koji je o Kosovskoj bitci pisao nakon nešto više od sto godina (1502), a evo šta on kaže: "Tu se despot Lazar cara Murata s mnogo hiljada dočekao i ubijen bio, a od njegove vojske malo ih je u životu ostalo, a Turci su održali pobedu, ali ne bez svoje krvi, jer im je tu njihov car poginuo, gde se još njegova utroba u mramornom grobu nalazi, a telo mu ne u Brusu odneto i tamo sahranjeno" (Feliks Petančić).

Orbinovi navodi su slični, osim što on dodaje jedan veoma interesantan detalj. Naime, on kaže da je iznad groba gde je sahranjena utroba sultana Murata obešena odsečena Miloševa ruka (ona kojoj je ubio sultana) sva okovana u srebro. "Na tom mestu beše rasporeno Muratovo telo, izvađena utroba i tu pokopana. Tako se još i danas vidi onde jedna kula koju nazivaju Muratovim grobom i piramidom. Potom je njegovo telo preneto, ne u Sofiju (kako neki rekoše) već u Brusu, pa tu položeno u grob njegovih predaka koji se nalazi blizu Banje Bruse, a za uspomenu, na grob je obešena Miloševa ruka okovana u srebro" (Mavro Orbin).

Za Srbiju Kosovska bitka jeste potpuna katastrofa jer sve što je iole ratnički vredelo u njoj, tog sudbonosnog dana se borilo, a većina je izginula. Zavladao je i strašan strah jer nije bilo dela Srbije iz kojeg neko nije stradao na Kosovu. "A tada, tada ne beše mesta u čitavoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj, koji se ne može ni sa čime uporediti, tako da se vazduh ispunio, tako da je u svima predelima Rahila plakala i ne htede se utešiti - ne samo zbog (pobijene) dece svoje, nego zbog bogoizabranog gospodina, jer ga (Lazar) nema i jer ih (dece ) nema" (Konstantin Filozof). Srbija je odjednom ostala bez jedne čitave generacije, a skoro sva krupnija vlastela ostala je na bojnom polju. "Taj se dan jadnijem Srbljem krila oblomiše, taj dan svu gospodu izgubiše i bez glave ostade o drugoj gospodi, u poraboštenije (ropstvo) pođoše" (Priča o boju Kosovskom).

Od krupnijih ličnosti Kosovo je preživeo knežev zet Vuk Branković, ali i Tvrtkov vojvoda Vlatko Vuković. Kasnije predanje nikako nije moglo da oprosti Vuku to što je preživeo ovu bitku i zato ga je nepravedno optužilo za izdaju. Verovatno najoštriji u osudi Vukovoj bio je Tronoški rodoslov koji navodi da ga je knez već pred kraj bitke i proklinjao. "A Vuk Branković, sa svom svojom silom, to jeste sa deset hiljada (10.000) vojnika, odstupi od vojske Lazareve i stade s druge strane reke Sitnice. Videvši ga, Lazar reče: Proklet bio Vuk u svakom činu svom, za života i posle smrti" (Tronoški rodoslov). No, o tome kasnije.

Kao što je već rečeno knez je posečen pred Bajazitom, a i neke velmože koje su uhvaćene zajedno sa njim. Izgleda da Bajazit ipak nije likvidirao sve zarobljenike i da je nekima poštedeo život, a da su ti Srbi smogli hrabrosti i zatražili od njega da im dozvoli da uzmu telo kneževo i da ga sahrane, što im je na kraju on i dozvolio. "Onda Rašani ili Srbi koji bejahu kraj cara Bajazita izmoliše telo kneza Lazara i odnesoše u jedan manastir koji se zove Ravanica i onde ga sahraniše i proglasiše za sveca" (Konstantin iz Ostrovice).

Stiče se utisak da je Bajazit, iako mu je otac poginuo a vojska strašno iskasapljena, osećao kao pravi ratnik duboko poštovanje prema knezu Lazaru kao svome protivniku. Nakon bitke on ga jeste likvidirao, ali nije dozvolio bilo kakvo skrnavljenje njegovog tela već prepusti Srbima da ga sahrane po svojim običajima. Konstantin Filozof o tome izveštava samo šturo. "A on (Lazar) primi mučeničku smrt i vidi se sada kao živ u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam sazda, javno uzet od njih (mučenika) i s njima zboruje na nebesima" (Konstantin Filozof).

I Orbin navodi de je knez sahranjen u Ravanici: "Zatim je pokopan u Ravanici, u jednoj vrlo lepoj crkvi, koja je sva sazidana od mešanog mermera, i tu se još danas vidi njegovo telo u jednom zlatom izvezenom pokrovu koji je, kažu, izvezla njegova žena Milica" (Mavro Orbin). Pokrov koji Orbin spominje jeste crvena svila na kojoj je pozlaćenom žicom izvezena čuvena Pohvala knezu Lazaru, i ovo platno je služilo kao pokrov kneževim moštima. Orbin greši utoliko što ovaj pokrov nije izradila kneginja Milica već žena despota Jovana Uglješe po imenu Jelena, poznatija po svom monaškom imenu Jefimija. Ona se odmah nakon bitke na Marici (1371) gde joj je muž Uglješa poginuo, zamonašila i najveći deo vremena provela je upravo na kneževom dvoru. U znak divljenja za knežev podvig na Kosovu, ali i kao znak zahvalnosti što se brinuo o njoj, izradila je pokrov i na njemu izvezla Pohvalu knezu Lazaru: "No ne tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, malopodatljiv bio jesi u trošnim malovečnim - koliko više u neprolaznim velikim, koja primio jesi od Boga - jer telesnu tuđinku mene u tuđim hranio jesi izobilno. A sada dvostruko prosim, da nahraniš me i da utišaš buru ljute duše i tela moga. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, Sveti!" (Pohvala knezu Lazaru).

Navodi da je kneževo telo odmah sahranjeno u Ravanici nisu tačni jer je odmah nakon bitke on položen u crkvi u Prištini. "Njegovo časno telo uzeše hrišćani od obližnjeg grada, zvanog Priština, i prenesoše u božastvenu crkvu Vaznesenja Hristova i časno položiše" (Slovo o knezu Lazaru). Tek nekoliko godina nakon Kosovske bitke na predlog kneževih sinova Stefana i Vuka pristala je kneginja Milica da se kneževe mošti prenesu iz Prištine u Ravanicu. "Potom se uzimaju časne mošti njegove i nose se na urečeno mesto" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Na ovom mestu može se navesti jedno veoma interesantno mesto iz spisa Marka Pigafeta koji se u drugoj polovini XVI veka kretao kroz Srbiju i došao u manastir Ravanicu. Tu je on u manastiru video telo kneza Lazara, doduše ne celo već samo ruku, budući da je ostatak tela bio prekriven pokrovom, a kaluđeri iz nekog razloga nisu smeli da prikazuju celo telo. "Pokazali su nam ga, zapravo pokazali su nam samo jednu ruku, jer kažu da im je zbog ograničenih privilegija zabranjeno pokazivati ga celog; stoga su nam pokazali samo jednu ruku, dok je sve ostalo bilo pokriveno velom. Na jednom prstu te ruke videli smo veoma lep rubin. Pomenuta ruka i portret, koji je očito rađen za života, dokazuju da je bio čvrsto građen i visok čovek, sa velikom, gustom i crnom bradom" (Pigafeta). Interesantni su njegovi daljnji navodi o tome da Turci nisu pokušavali da oskrnave kneževo telo niti su do tada nasrtali na manastir. "Turci ga nikada nisu dirali, štaviše izvesni salmani, svojim povlasticama, dozvolili su kaluđerima da mogu slobodno stanovati i živeti po svome i po pravilima svoje vere, sem što nisu smeli koristiti zvona, što kaluđeri ponekad čine, ali potiho" (Pigafeta). Čini se da su Turci i tada osećali duboko poštovanje prema svome protivniku ne želeći da remete njegov posmrtni mir.

Sam hram u Ravanici je pravljen negde posle 1375. godine, a verovatno da je na saboru u Peći doneta odluka da se počne sa njegovom gradnjom. Manastir je utvrđen jakim bedemima i sa nekoliko kula, a sam knez ga je bogato obdario nekim selima da bi kaluđeri koji su boravili u manastiru mogli da se izdržavaju. Arhitektura manastira Ravanica dosta podseća na mauzolej cara Dušana u Prizrenu, što verovatno nije tek slučajnost jer se knez smatrao naslednikom Nemanjića. To je bilo još uočljivije pri prenosu kneževog tela iz Prištine u Ravanicu i početku formiranja njegovog kulta kada se čitav taj postupak u potpunosti oslonio na Nemanjićku praksu. Ipak samo polaganje njegovih moštiju bilo je značajno drugačije no što je to rađeno sa Nemanjićima. Dok su Nemanjići imali unapred pripremljenu podzemnu grobnicu gde su im mošti polagane, kneževe mošti su položene u skupoceni kivot i time bile izložene pogledu i poštovanju vernih. Kasnije je u Ravanici sahranjen u zidanoj grobnici i mlađi knežev sin Vuk i to u prostoru manastirskog naosa (na severnoj strani). Postoje sumnje da je u Ravanici sahranjen i Lazar Branković, ali njegov grob još nije pronađen. Interesantno je da se u neposrednoj blizini kneževog groba, delio ih samo zid, nalazi i grobnica prepodobnog Romila, jednog monaha isihasta koji je posle Maričke bitke došao do kneza i sa njime održavao bliske kontakte. Negde 1376/77. Romil je umro i po kneževom nalogu sahranjen je u Ravanici čime su se na neki način jasno izrazile kneževe sklonosti ka najčistijoj tradiciji pravoslavne duhovnosti čiji je nosilac bio upravo Romil.

Ktitorska slika kneza Lazara sa porodicom islikana je levo od ulaza, odnosno na severnom delu zapadnog zida. Računa se da su portreti islikani između 1384-1387. godine, dakle, tek nekoliko godina prije Kosovske bitke. Freska je danas toliko izbledela da je nemoguće bilo šta detaljnije reći o samome izgledu kneza Lazara. Osim da je duguljasto, ni lice kneginje Milice nije moguće detaljnije opisati. Bračni par između sebe drži model Ravanice dok su ispod (modela) dvojica prinčeva - Stefan i Vuk.

Ono što se u Ravanici ne može videti, sasvim je jasno raspoznatljivo u Ljubostinji, manastiru koji je sazidala kneginja Milica negde početkom XV veka. Knez Lazar je prikazan u mlađim godinama. Stasa je visokog sa tankim rukama i izrazito mršav. Lice je duguljasto i bledo, uokvireno bujnom kestenjastom kosom i gustom bradom koja se završava u dva šiljka. Oči su sitne, usta mala, nos tanak i dug, brkovi spušteni na niže, a obrve veoma guste. Tu je i kneginja. Lice joj je mlado i ovalno, dok joj je čelo usko, nos tanak (mada preterano dug), brada mala. Na glavi nosi udovički veo tako da se kosa ne može videti.

U Tronoškom rodoslovu (slabo verovatnom) postoji interesantna legenda o tome kako su sahranjeni knez Lazar i Miloš Obilić. Naime, nakon sultanove smrti Turci su njegovu utrobu sahranili na Kosovu: "Njegovu utrobu izvadiše i zakopaše na Kosovu, gde i danas na tom grobu stoji turbe. A telo u grad Brusu ponesoše sa sobom". U istom grobu sa sultanovom utrobom sahranjena je kneževo i Miloševo telo: "A telo Lazarevo i Miloševo, zajedno sa utrobom Amuratovom, na jednom mestu na Kosovu beše sahranjeni, po zapovesti Amuratovoj". Međutim to nije tako dugo ostalo jer je rodbina Miloša Obilića uskoro izvadila njegove mošti i sahranila ih na drugom mestu. "Miloša su njegovi uskoro odatle izvadili i ponovo sahranili u jednoj nedalekoj crkvi, blizu reke Laba, gde ispod oltara ove crkve izvire voda kisela i isceliteljna". Slično je postupljeno i sa kneževim moštima koje su prenete u Ravanicu, a tokom XVII veka u Vrdnik. "A nad grobom Lazarevim ukazao se zrak nebeski, i vest o tome došla je do njegove supruge Milice i sinova mu. I okupiše se episkopi sa sveštenstvom, te otvoriše grob i nađoše telo celo i miomirisno i sveto. Uzeše ga i odnesoše u obitelj koju je on podigao, zvanu Ravanicu, i s počašću ga položiše u ćivot. I prebivaše tamo u ćivotu do leta gospodnjeg 1669. A tada se, zbog božjom voljom nastalog dugogodišnjeg rata između cesara i Turaka, mošti prenesoše u Srem, u goru Frušku, u manastir zvani Vrdnik. I nalazi se tamo u ćivotu, tvoreći čudesa, gde ih svi koji dolaze gledaju i klanjaju im se" (Tronoški rodoslov).

Na kraju ne može se izbeći, a da se ne izvrši poređenje između one bitke koja je bila na Marici (1371.) i ove koja je skoro dvadeset godina kasnije (1389.) na Kosovu. Rezultat obe bitke je veoma sličan jer su obe rezultirale strašnom Srpskom pogibijom. Međutim sami uslovi koji su do njih doveli, ali i krajnji rezultati jesu bitno drugačiji. Ne može se nikako poreći politička genijalnost braće Mrnjavčevića, a pogotovo Uglješina, tim više što su čini da su oni u ono doba oni bili jedini koji su na pravi način shvatili Tursku opasnost koja se tek pojavljivala. Ideja Mrnjavčevića je bila da nije dovoljno Turke pobediti u jednoj bitci već da ih treba istisnuti sa Evropskog tla i upravo čitava njihova ekspedicija je bila usmerena ka tome. Oni nisu čekali Turke već su im krenuli u dubinu teritorije, međutim više spletom nesretnih okolnosti negoli smišljenom Turskom akcijom, ova bitka je izgubljena. Tog momenta Turci su sa obe noge stali čvrsto na Evropsko tlo, a put u unutrašnjost Balkana im je bio potpuno otvoren. "Kad su srpske vojnike, koji su tada toj bili, do kraja u njoj pobedili kod reke tako nazvane Marice, na srpsko odmah ustremljuju se načalstvo" (Vladislav Gramatik).

Još tada, u vreme Maričke bitke, Turci su se mogli samo Srpskom rukom i snagom sasvim slomiti. To da je Srbija i tada bila veoma jaka vidi se iz toga što su samo snage Mrnjavčevića mogle biti dovoljne za ovaj podvig. Zaista je žalosno da tada većina Raške gospode (u koje sigurno spada i knez Lazar) jednostavno nije želela da pomogne Mrnjavčeviće uopšte se ne interesujući šta se to dešava daleko ne jugu. Izgledalo im ja da je to toliko daleko da do njih možda neće ni doći. Mnogi su se poradovali videći kako su moćni Mrnjavčevići pali pa su odmah požurili da zauzmu što veći komad njihovih teritorija. Paradoksalno je da nakon Maričke bitke najmanje teritorijalne koristi su imali baš pobednici u toj bitci, Turci. No, oni su to mudro radili znajući da još uvek nisu u stanju da svu onu teritoriju koju zauzmu i čvrsto drže. Tako već nije razmišljala Raška gospoda koja čak nakon Maričkog poraza uglavnom je zauzeta sa stvaranjem svojih oblasti i međusobnim ubijanjima oko malih komada teritorija ne videći odakle ide prava opasnost.

Prvi koji je shvatio šta se to valja iz Azije bio je izgleda baš knez Lazar (a i to tek onda kada su Turci počeli njega da ugrožavaju), ali on sada više nije imao dovoljno snage da zaustavi Tursku bujicu koja se prelila na Balkan iz sve snage. Tu sada više ništa jedna bitka nije mogla da odluči jer Turci su imali ogromne ljudske i materijalne rezerve, a Srbija to više nije imala. Jednu takvu krvavu bitku kao što je Kosovska uz veliki gubitak ratnika, pa čak i vladara, Turci su relativno lako preboleli, ali Srbi nisu mogli jer su svi rezervoari bili iscrpljeni. Ako Kosovsku bitku shvatimo kao apsolutnu Srpsku pobedu, ona je bila uzaludna jer nije imao ko da iskoristi njene rezultate. Jednostavno nije bilo dovoljno jake ličnosti da zameni kneza Lazara, nije bilo novoga plemstva koje bi zamenilo ono izginulo. S druge strane Turci su nakon sjajnog sultana Murata dobili još boljega kroz Bajazita, a iz Azije su stalno stizale nepregledne horde novoga ljudskoga materijala. Stoga i zaključak da je Srbija izgubljena još onda na Marici daleke 1371. godine, a Kosovska bitka je bila samo završni čin te drame. Čin koji više ništa nije rešavao jer sve je već bilo poznato, a knez Lazar verovatno shvativši to odlazi u bitku spreman za smrt: "Bolje je nama u podvigu smrt negoli sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti negoli pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, najzad postarajmo se za malo podvig stradalački primiti, da poživimo večno na nebesima, dajmo sebi imenovanje vojnika Hristovih, stradalaca blagočastija, da se upišemo u knjige životne. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od onog koji prosuđuje podvige svetle vence primimo. Bolovi rađaju slavu i trudovi dovode do počinka" (Slovo o knezu Lazaru).

I upravo tu vidimo šta je sve Srbija propustila ne želeći da prati onaj kurs kojim su krenuli Mrnjavčevići. Njihova je ideja bila da se jedna već umorna dinastija Nemanjića zameni novom svežijom i toga momenta jačom - dinastijom Mrnjavčevićima, koja je dovoljno jaka da ujedini Srbiju. Takva ujedinjena Srbija bi sigurno lakše mogla da se nosi sa Turcima, međutim zbog jakih otpora Raške gospode oni nisu imali vremena da svoj naum do kraja izvrše. Tim putem bi sasvim sigurno krenuo i knez Lazar, ali to sada više nisu bili isti uslovi i ono što je moglo biti veoma delotvorno u vreme Maričke bitke u vreme Kosovske više nije imalo svrhe. Više se nije moglo napasti Turke u njihovoj teritoriji jer su oni već halakali po Srbiji. Sitni partikularizmi su nadvladali razum, a svi oni velikaši koji nisu želeli da im jedan Mrnjavčević bude kralj, kasnije su bili zadovoljni time što su postali Turski vazali. "I tako dakle, kako je greh prevazišao avaj zbog naših zala, za davanje tima srpska se pripremi zemlja" (Vladislav Gramatik). Čudna je ironija istorije.

10. Pitanje nasleđa

Nakon okončanja Kosovske bitke niti jedna od strana izgleda nije znala ko je zapravo pravi pobednik. S jedne strane Turci su se morali povući jer su imali strašnu pogibiju, a uz to poginuo im je sultan Murat. Ono što je još dodatno pogoršavalo stvar bilo je to što je poginuo i prestolonaslednik Jakub i to po svemu sudeći nasilnom smrću od svoga mlađeg brata Bajazita. Baš takav razvoj događaja je naterao Bajazita da dobro da promisli jer nalazio se duboko u Srbiji nakon krvave bitke za koju nije znao da li ju je uopšte dobio, a vojska je naveliko gunđala. On u tome momentu nije mogao da bude siguran ni u podršku najbližih svojih vojskovođa, a još veće je bilo pitanje kakva će biti reakcija u Jedrenu kada tamo stigne vest o svim ovim događajima. Stoga je smatrao da mu je daleko sigurnije da sa vojskom krene put Jedrena i da tamo najpre učvrsti vlast pa da se onda kasnije bavi Srbijom. Veoma brzo nakon bitke Turska armada je krenula put Jedrena. "A lav onaj, koji je na svom jeziku nazvan i munjeviti (Bajazit), brzo se vraća na istok da sedne na presto očev i da utvrdi carstvo odasvuda" (Konstantin Filozof). No i to treba shvatiti tek uslovno. Sasvim je izvesno da Bajazit nije poveo baš svu armiju nazad u Tursku već da je ostavio nešto vojske u onim oblastima i gradovima u Srbiji koje je mogao toga momenta da zauzme. Da je u Turskoj bila dosta napeta situacija svedoči i Ignatije koji je pratio mitropolita Pimina na njegovom putu u Carigrad. Jedan deo ovog puta ih je vodio kroz Turske zemlje i ono što je videla ova grupa putnika u Turskoj dobro ih je poplašilo "Murat je bio otišao u rat protiv Lazara srpskog kneza; a kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastrašen ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi Turskoj" (Ignatije). Tu Ignatije sasvim nedvosmisleno govori o nemirima, a prošlo je tek 12 dana od bitke na Kosovu i Muratove pogibije. Nije to bio samo strah Turaka od toga što im je vladar poginuo, bilo je tu mnogo nezadovoljstva zbog uspinjanja Bajazita na mesto sultana.

S druge strane u Srbiji je nastala velika zabuna, ali i strah zbog strahovite pogibije skoro celokupnog plemstva kojeg je Srbija tada imala. Tragedija se uvećavala samim time što je na bojnom polju poginuo i knez Lazar. Baš zato postavljalo se i pitanje njegovog naslednika i to ne samo na njegovim zemljama.

Nesretan poraz na Kosovu i to što je Vuk Branković bio jedan od retkih koji je bitku preživeo odjednom je tokom druge polovine XV veka proizvelo priču da je Vuk Branković izdajnik te da je on osnovni krivac za Kosovski poraz. Od dosta stidljive najave da je na Kosovu možda neko od Srba izdao kneza: "ne znam šta da kažem o tome: da li ga je izdao koji od njegovih slugu, ili je sam bog tako sudio" (Koporinski letopis), na kraju se došlo da je taj izdajnik ni manje ni više već Vuk Branković.

Kasnije je bilo i veoma razrađenih priča o navodnom sukobu između Vuka Brankovića i Miloša Obilića, zatim Vukove izdaje, kneževe kletve Vuka, itd., međutim kako se radi o legendi koja nema nekih bitnih značaja za ovu priču to se ona ovde više neće spominjati. U svakom slučaju Vuk Branković se hrabro borio na Kosovu i imao dosta uspeha tokom bitke, ali uvidevši da je pobeda izmakla i verovatno znajući da je knez Lazar zarobljen, a da bi izbegao daljnju pogibiju on je povukao svoje oklopnike iz daljnje bitke. Baš to njegovo uspešno izvlačenje iz bitke kasnije je bilo jedno od osnovnih dokaza o njegovoj navodnoj izdaji. "Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da ga izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države" (Mavro Orbin). Da je Vuk ostao lojalan knezu i da nema govora o njegovoj izdaji vidi se i iz toga što je Vuk do kraja života održavao uglavnom dobre odnose sa potomcima kneza Lazara. Da je bilo izdaje njihovi odnosi sigurno ne bi bili ni jednoga dana dobri. Kasniji sukobi između ove dve porodice imali su za uzrok uglavnom otimanje oko preraspodele vlasti u Srbiji, a nikako stare neprečišćene račune i između ostalog moguću izdaju.

Odmah nakon bitke i kneževe pogibije postavilo se pitanje ko će sada zauzeti mesto kneza Lazara. Bilo je na neki način logično da novi predvodnik Srpskog plemstva bude onaj koji je nakon kneževe smrti najjači. To je bez sumnje bio Vuk Branković, a nešto su slično mislili i na Ugarskom dvoru jer već nakon 22 dana posle bitke Ugarski kralj Žigmund se obraća Vuku jednim pismom u kojem mu se obraća praktično kao novom gospodaru Srbije. Osim toga kralj šalje i jedno poslanstvo koje predvodi Nikola Gorjanski, a verovatni razlog za ovakvu Ugarsku posetu jeste baš što je i Ugarski kralj mislio da će na kneževo mesto sada doći Vuk te je želeo da sa njim obavi potrebne pregovore. Iz svega proizilazi da je Ugarski kralj znao za bitku na Kosovu, ali i za njen rezultat, odnosno za kneževu pogibiju. Kako je knez bio Ugarski vazal i time podveo Srbiju pod Ugarski uticaj (makar samo formalno), to je sasvim razumljivo da se nakon njegove smrti Ugarski kralj interesovao ko će ga sada naslediti i stoga je želeo da i toga eventualnog naslednika prihvati kao vazala. Stoga u pismu nalog da Nikola Gorjanski treba sa Vukom da pregovara o svemu onome što se tiče cele Srbije, odnosno "što je korisno njemu i zemlji Raški".

Na kuću kneza Lazara izgleda Ugarski kralj više nije računao jer tamo je uz kneginju Milicu bila samo jedna ćerka i dva maloletna sina. Teško je bilo poverovati da će Srpsko plemstvo ostati verno kneževoj ženi, ma koliko bila jaka uspomena na kneza. Poznavajući Srpsku vlastelu i njenu sklonost ka vladarima čvrste ruke niko ne bi mogao pretpostaviti da će kneginja biti prihvaćena kao vladarka dok neki od kneževih sinova ne postane punoletan. A ipak, baš to se desilo. No prije svega potrebno je upoznati se sa porodičnom slikom obe porodice, i Lazarevića i Brankovića budući da će to za daljnju priču imati odlučujući značaj. Što je još važnije baš ti porodični odnosi biće kamen spoticanja između ove dve porodice, ali i ono što je odvelo Srbiju u sledećih nekoliko godina u građanski rat.

Nakon kneževe smrti kneginja Milica se našla u veoma nezgodnom položaju. Sa knezom je kneginja imala ukupno 5 ćerki i dva sina. U vreme Kosovske pogibije jedna od ćerki, Dragana bila je udata za Bugarskog cara Ivana Šišmana (oko 1386.), druga Teodora je bila udata za Ugarskog velikaša Nikolu Gorjanskog (1387.), a treća Jelena za Đurađa Stracimirovića (oko 1386.). Četvrta ćerka koja se zvala Mara bila je negde od 1371. godine udata za Vuka Brankovića. Sa kneginjom je ostala najmlađa ćerka koja je rođena oko 1378. godine i koja se zvala Olivera. U to vreme ona ne igra nikakvu ulogu, ali će budući događaji nju da uzdigne u sam vrh svih političkih događaja vezanih za Srbiju, a dobrim delom i Tursku. Bila su tu i dva sina i to Stefan rođen oko 1377. godine i Vuk za koga ne znamo kada je rođen, ali se zna da je bio mlađi od Stefana (znači rođen nakon 1377.). Dakle, odmah nakon Kosovskoga poraza sa kneginjom su sinovi Stefan koji ima oko 12 godina, nešto mlađi Vuk i ćerka Olivera koja je ima 10-11 godina. Na prvi pogled moglo se učiniti da kneginja kao žena i još uz to opterećena sa troje maloletne dece neće imati bilo kakvih mogućnosti da sačuva vlast u Srbiji. No, prvi utisak najčešće vara.

S druge strane Vuk Branković sa svojom ženom Marom (ćerkom kneza Lazara i kneginje Milice) ima ukupno tri sina. To su bili Grgur (ne zna se datum rođenja, ali moguće da je bio najstariji), zatim Đurađ (rođen oko 1375.) i Lazar za koga se ne zna datum rođenja, ali zna se da je najmlađi. Sam Vuk je tada bio u najboljoj snazi i sa mnogo ratnog i političkog iskustva. Što je tada veoma važno imao je i priličan uticaj na okolne dvorove, a ne sme se zaboraviti ni to da su ga odmah nakon Kosovske bitke Ugari skoro priznali novim vladarem Srbije. U svemu tome treba imati posebno u vidu to da je Vuk oduvek bio nezavistan na svojim teritorijama te da ni za vreme kneza Lazara nije ovoga priznavao za svoga gospodara već je vodio uglavnom sasvim nezavisnu politiku, mada (i to treba posebno podvući) svi njegovi potezi su ipak bili u potpunosti usaglašeni sa kneževim zahtevima. Taj odnos možda nije lako objasniti, ali je on postojao. Dakle, bilo je sasvim za očekivati da će Vuk od sada pa nadalje da vodi malo drugačiju politiku u odnosu na kuću Lazarevića. Ako je do sada i smatrao da je obavezno potrebno da svaki njegov krupniji politički potez odobri knez ili da barem bude upoznat sa njim, sada je situacija bila sasvim drugačija. Kako je on taj koji je najjači u Srbiji bilo bi logično da on sada, poput nekad kneza, bude taj koji će određivati onaj politički put kojim će se Srbija kretati dok bi ostalo Srpsko plemstvo svoje korake usaglašavali sa njim. Međutim, tu se sada našla kneginja Milica kao prepreka o kojoj on možda nije ni razmišljao kao ozbiljnijem političkom protivniku, a ona je to upravo i bila.

Sa svoje strane kneginja nije imala nameru da dopusti da onaj položaj koji je držao knez Lazar iziđe iz porodice Lazarevića i pređe na Vuka Brankovića. Svi njeni kasniji potezi bili su motivisani jedino time da knežev dotadašnji položaj glavara Srbije zauzme njihov sin Stefan. No, kako je on bio u to doba maloletan bilo je veliko pitanje kako će vlastela sve to prihvatiti. Na pomoć od zetova nije mogla ni na koji način da računa. Bugarski car Šišman je bio suviše daleko, a opet suviše slab i zavistan od Ugarske. Nikola Gorjanski opet nije mogao da bilo šta da preduzme bez dozvole Ugarskog kralja, a videli smo to do sada, on je već bio u nekoj manje-više tajnoj misiji kod Vuka Brankovića što sigurno kneginji nije moglo da ostane nepoznato. Što se tiče Đurađa Stracimirovića, kneginja je od njega mogla još ponajmanje da očekuje bilo kakvu pomoć jer se svojevremeno on ni sa knezom nije baš najbolje slagao ne želeći da ga prizna za vladara Srbije, pa je bilo još manje verovatnoće da će to učiniti sada sa kneževim maloletnim sinom Stefanom. I konačno, sa poslednjim zetom Vukom Brankovićem nije mogla da računa jer je Vuk bio glavni pretendent na ono mesto koje je imao knez i koje je kneginja želela da sačuva za sina. Situacija se pokazala još gorom onoga momenta kada je kneginja saznala da Ugari sa Vukom Brankovićem pregovaraju kao sa novim vladarem Srbije. Time se pokazalo da osim već postojeće Turske opasnosti sada odjednom i sa severa počinje Ugarska da pokazuje veoma agresivne namere.

Pregovori Vukovi sa Ugarskim kraljem Žigmundom nisu do danas dovoljno rasvetljeni i o njima se relativno malo zna. Njih je najverovatnije inicirao Ugarski kralj želeći da i dalje Srbiju drži u statusu vazala kao što je to bilo dok je knez Lazar bio živ. Upravo tu negde treba tražiti svrhu misije koju je vodio Nikola Gorjanski, ali ostaje pitanje kakav je bio krajnji rezultat tih pregovora. Može se samo domišljati šta je Vuk Branković mogao da razgovara i dogovara sa Ugarskim poslanstvom. Da li se i on već tada osećao kao naslednik kneza Lazara kao što su to Ugari već unapred odredili ili su mu to oni nametnuli? Samo naslanjanje na Ugare i uopšte na Zapadnu Evropu bilo je za Vuka verovatno tada jedina moguća politička opcija što se može veoma lako opravdati time što on ni tada, a ni kasnije, nikako nije želeo da padne pod vlast Turcima. On je i dalje smatrao da se Turcima mora pružati otpor. Verovatno da je pitanje prevlasti u Srbiji za Vuka bilo ipak drugostepeno pitanje i da ga je on gledao samo u funkciji pružanja daljnjeg otpora budućim Turskim nasrtajima. Ukoliko je i želeo da zauzme kneževo mesto bilo je to radi pružanja jedinstvenog otpora Turcima, a manje radi toga što je želeo sebe da vidi vladarem Srbije.

No, tako nije mislila i ona druga strana koja se okupljala oko kneginje Milice. Osnovni zadatak kneginjine okoline je bio prvenstveno u tome da se vlast u Srbiji sačuva za kuću Lazarevića, dok se o nekom novom eventualnom otporu Turcima mislilo daleko manje. To su sada bile dva različite političke opcije oko kojih se trebala Srpska vlastela odlučiti.

Sa jedne strane pojavljuje se Vuk Branković koji i dalje želi da ratuje sa Turcima i u okviru toga želi što tesniju saradnju sa Evropom, na prvom mestu sa Ugarskom. Ukoliko bi se krenulo tim pravcem, sasvim prirodno se Vuk nameće kao novi vođa u Srbiji budući da su kneževi sinovi još nedorasli da budu ratne vođe. Dakle, Vukova politička opcija je bila u svojoj ogoljenosti u potpunosti ratnički nastrojena. S druge strane kneginju muči jedino kako to da sinovima sačuva onu vlast koju je knez imao, a opredeljenjem za rat sa Turcima ta vlast neizostavno se seli iz kuće Lazarevića u kuću Brankovića. Ipak, ne treba ni kneginju suviše opterećivati time da je njena jedina misao bila kako sačuvati vlast za sinove. U tome momentu ona je možda bila i realniji političar od Vuka Brankovića i pored sveg njegovog političkog i životnog iskustva. Ne treba zaboraviti da je Srpsko plemstvo doživelo strašnu pogibiju na Kosovu i da je i inače rezervoar Srpske snage bio dobrim delom iscrpljen. Bilo je veliko pitanje da li još uvek postoji volja, ali i snaga da se ratuje sa Turcima. To što se Bajazit povukao bilo je samo trenutno, a njegov se povratak mogao očekivati u najskorije vreme. Iz dubina Azije on je u mogućnosti da dovede nove horde, a Srbija je već dovoljno iskrvarila. Pouzdati se u pomoć Evrope bio je uzaludan posao, a još manje je bilo verovatno da bi Ugari mogli svoje odrede slati da bi se branila Srbija. Zapravo Ugarima niko nije verovao jer bilo je očigledno da oni žele Srbiju samo kao tampon zonu u kojoj bi se dočekivali Turski napadi i gde bi se oni eventualno zaustavljali. Tada bi se možda Ugarska sačuvala, ali Srbija bi za uzvrat imala teških razaranja i uništavanja.

Sve su ovo bili problemi sa kojim se kneginja morala odmah suočiti i veoma je lako moguće da bi ove dve političke opcije koje su nametnule kuće Lazarevića i Brankovića već tada izazvale neke raskole među Srpskom vlastelom da sami Ugari nisu taj problem razrešili time što su iznenada udarili na Srbiju. "A oni koji ostadoše (behu) siroti i užasnuti od njihove pljačke, jer nije pretila beda samo od Ismailjćana, nego se i zapadni susedi (Ugri) spremiše na rat" (Konstantin Filozof). Negde tokom jeseni te godine (1389.) Ugari iz banovine Mačve prelaze preko Save i provaljuju u Srbiju. Nakon one strašne pogibije na Kosovu i svega onoga haosa koji je to pratio, sasvim je razumljivo da organizovanog otpora prema Ugarima nije ni moglo biti i zato Ugari veoma lako prodiru duboko u Srbiju sve do Rudnika pa i dalje. Veoma brzo pali su Borač i Čestin, oba dosta dobro utvrđena grada. Na svu sreću nailazi zima i Žigmund prekida sa pohodom, ostavlja posade po osvojenim gradovima, a sam se vraća u Ugarsku gde nagrađuje svoje plemiće za uspešan pohod, kako on navodi u jednoj od svojih povelja: "protiv Srba, njegovih buntovnika, posebno kod osvajanja tvrđava Borča i Čestina".

Sada je i na dvoru kneginje Milice bilo sasvim jasno da se nešto mora učiniti jer osim opasnosti sa juga odakle idu Turci, pojavljuju se i Ugari prilično iznenadno, ali veoma odlučno, i izgledaju u svojim nastojanjima čak opasniji i odlučniji. Stoga od dva zla ostaje da se bira one manje, a to su i pored svega bili upravo Turci. U to vreme izgleda da su i pojedini velikaši počeli otkazivati poslušnost i naziralo se nešto što je ličilo na rascep među Srpskom vlastelom. "Uz to dođoše i međusobne borbe onih koji su im bili područni; drugi su, međutim, bili kao samostalni,.." (Konstantin Filozof).

Osim Vuka Brankovića koji je pokazivao znakove da želi da zauzme ono mesto koje je do tada imao u Srbiji knez Lazar, ili se to možda kneginji samo činilo zbog njegovih pregovora sa Ugarskim kraljem, bilo je izgleda i međusobnih borbi ostale vlastele koja je bila od kneginje zavisna. Ona je sasvim jasno uvidela da područna vlastela ima verovatnu nameru da se osamostali i da sve ovo što se dešava jesu samo nagoveštaji tog procesa, a da ona sa svojim maloletnim sinovima neće imati snage da bilo šta učini da bi ih sprečila u tome. S druge strane sa severa prete Ugari (već su zauzeli delove Srbije), sa juga su Turci čijih posada isto takođe ima po Srbiji, a namere Vuka Brankovića nisu jasne. Prema tome sve to sasvim liči na propast i stoga je potrebno progutati ponos i prikloniti se jednoj od neprijateljskih strana jer je situacija stvarno bila teška: "Jer odasvud se neprijatelji podigoše i jakim opkoljenjem navališe, ne samo Ismailćani, nego i ugarske zemlje, i mnoga gospoda sa bezbrojnim silama podigoše se da ovu opustoše, konačno zarobe i razore. I jedne su odvodili, a druge nepoštedno mučili, treće mačevima sekli, i mnoštvo se krvi prolivaše. I beše tu tuge, bede, plača i ridanja neutešnog" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

U toj proceni učinilo joj je da su Turci mnogo pogodniji što nije ni malo čudno jer je već imala primer kako oni postupaju sa Markom Mrnjavčevićem i braćom Dragaš. Obojica su bila Turski vazali, ali sa velikom autonomijom i nezavisnošću u delovanju. Sa Ugarima teško da je mogla pregovarati jer oni nju izgleda nisu ozbiljno shvatali budući da su već imali tajnih pregovora sa Vukom Brankovićem koga su na neki način tretirali kao naslednika kneza Lazara. Zato se kneginja u potpunosti okrenula ka Turcima. Da se ona u to vreme osećala veoma nesigurno te da se bojala i konačne propasti vidi se i iz toga što je tražila i dobila od Dubrovnika utočište u slučaju preke potrebe.

Sam tok pregovora sa sultanom Bajazitom, ko je išao u pregovore i drugi detalji nisu poznati, ali ono što je sigurno jeste da je u vremenu između početka 1390. godine i leta te iste godine (najdalje do avgusta) postignut dogovor i utanačeni uslovi. U svakom slučaju bilo je to veoma brzo, a tu žurbu je dobrim delom uslovilo i to što su Ugarske akcije iz 1389. godine (inače veoma uspešne) trebale odmah u proleće 1390. godine da budu nastavljene. Njih je trebalo zaustaviti, a domaćih snaga za tako nešto nije bilo dovoljno i morala se obezbediti Turska pomoć. Upravo zbog toga Srbija je postala vazal sultanu Bajazitu i za uzvrat dobila i zaštitu Turske vojske.

Međutim, vazalske obaveze nisu bile tako lake. Najpre, Srbija je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje vojne odrede, da plaća danak, a najteže od svega za kneginju Milicu bilo je to što je morala svoju najmlađu ćerku Oliveru da pošalje sultanu Bajazitu za ženu. Upravo taj poslednji uslov, davanje Olivere u sultanov harem, bilo je razlog za veliku diskusiju između kneginje i njoj najbližih velmoža i najviših crkvenih velikodostojnika predvođenih patrijarhom Spiridonom. Nekako, po Konstantinu Filozofu, izlazi da se kneginja odupirala ovom poslednjom uslovu (davanju Olivere u harem), ali da je na pritisak vlastele i patrijarha Spiridona ipak morala da popusti. "Glasnici su se saglasili sa blagočastivom gospođom (Milicom) o najmlađoj kćeri njezinoj Oliveri i po savetu patrijarha i celoga sabora sveštenih lica i celoga sinklita, dade je za ženu Amiru velikom (Bajazitu), da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova, koji su ga klali" (Konstantin Filozof).

Kao dodatni uslov palo je u obavezu Stefanu Lazareviću da sestru odvede do sultana Bajazita i tom prilikom sultan je upoznao svog budućeg vazala. "A tada pođe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodršcu sa sestrom" (Konstantin Filozof). To je bio i formalni znak da Srbija prema Turcima počinje da vrši svoje vazalne obaveze. "Car Bajazit uze sebi za ženu sestru Stefanovu Despinu i dade mu zemlju s ove strane Morave sve do Dunava" (Konstantin iz Ostrovice). Uz sve to Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio u obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost. "I od tada bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na poklonjenje" (Konstantin Filozof).

Efekti ovakvog postignutog mira, ma kako bili ponižavajući njegovi uslovi, pokazali su se uskoro. Uz Tursku pomoć uspevaju Srbi da povrate deo onih teritorija koje su prošle godine (1389.) izgubili, a te godine (1390.) Turci su Ugarima uzeli i Golubac. Ugarski vođa, severinski ban Nikola Perenji, cele te godine nosio se sa udruženim Turcima i Srbima, a ratni rezultat je bio na kraju ipak promenljiv. I pored takve (za obe strane) promenljive ratne sreće budući da su Ugarski prodori tek delimično suzbijeni kneginja Milica je mogla biti sasvim zadovoljna jer postignuto je i nešto drugo što je verovatno njoj bilo tada i važnije. Naime, Srpska vlastela se umirila i više nije bilo nekih izrazitih pokušaja da se ospori vlast kuće Lazarevića.

Vuk Branković nije pokazivao nikakve znakove da bilo kako osporava vlast naslednika kneza Lazara, ali isto tako nije ni pokušavao da se, poput njih, potčini Turcima. Još uvek je smatrao da se ovima treba oružano odupirati, ali nakon pogodbe kneginjine sa Turcima i njegove šanse su postale veoma male. Ipak, u svojim namerama nije u potpunosti odustajao pa se njegovo ime dovodi u vezu sa izborom novog patrijarha jer je u avgustu 1389. godine patrijarh Spiridon bio mrtav. Na mesto Spiridona postavljen je ponovo Jefrem, patrijarh iz godine 1375., koji je tokom 1379. (ili 1378.) bio smenjen. U to doba knez Lazar je bio taj koji je uticao na njegovu smenu, dok je sada Vuk Branković bio taj koji je uticao da bude ponovo izabran. Uticaj Vukov je bio toliko jak da je Jefrem izabran čak bez sabora, međutim na mestu patrijarha nije ostao dugo i već tokom 1392. godine bio je ponovo prisiljen da se povuče. I ovaj put morao je da popusti pred jednim Lazarevićem, odnosno knez Stefan Lazarević je bio taj čiji je uticaj za njegovu smenu bio osnovni. Stiče se utisak da je Vuk postavljanjem Jefrema za patrijarha pokušao da pridobije crkvu na svoju stranu, ali ovaj pokušaj nije imao uspeha i crkva je i dalje ostala uz Lazareviće. Ipak, Brankovići nikako nisu zaboravili Jefrema koji je živeo na njihovoj teritoriji uz njihovo puno poštovanje, a nakon smrti (15. jun 1400.) proglašen je svecem. Njegov kult je brzo stvoren, a naročitu ulogu u tome su imali upravo Brankovići.

Nemajući podršku iz Srbije, a pritisnut Turcima Vuk se u jednom momentu (1390.) obratio Dubrovniku tražeći i dobijajući od njih utočište u slučaju propasti. Neke vojne uspehe u tom vremenu (ali i kasnije) on nije imao. Zapravo svi Vukovi pokušaji oko proširivanja teritorija kojima je vladao u to doba imali su tek delimični uspeh i on nikako nije mogao biti zadovoljan. I ono malo što je uspeo da osvoji nije bilo oteto od Turaka već od druge srpske vlastele. Slaba je uteha bila u tome što su ga Dubrovnik i Venecija priznavali za faktičkog vladara Srbije, jer sve to nije imalo pravu sadržinu kao ni titula "gospodar Srbljem i Podunavljem" koju je on tada naveliko koristio. U suštini, on se osećao veoma nesigurnim pa je to bio verovatno razlog što je od Dubrovnika tokom 1390. godine tražio i dobio utočište u slučaju neke nevolje: "Ako bi došlo vreme, što ne daj bože, te ne uzmogne gospodin Vuk držati zemlju srpsku, nego ga izagnaju Ugri ili Turci, ili drugi ko; mi da primimo gospodina Vuka i gospođu Maru i njihovu decu i njihovu riznicu u naš grad" (tekst povelje gde Dubrovnik daje obavezu Vuku Brankoviću).

Očigledno da se Vuk nije bojao samo Turaka već njegov strah ide i od Ugara, što će reći da sa njima nije imao nikakvu saradnju i da su pregovori koje je vodio sa Nikolom Gorjanskim bili potpuno neuspešni. Izgleda da se on i ljuto zamerio, ne samo Turcima što je razumljivo, već i Ugarima i još nekom (da li Lazarevićima?), jer Dubrovčani se obavezuju da će Vuka i njegovu porodicu primiti na utočište ne samo u slučaju opasnosti od Turaka i Ugara već i od nekog trećeg kao i to da ih ne izruče bilo kojoj stranoj sili. Osim toga obećavaju Vuku i njegovoj porodici da će u slučaju da na njih (Dubrovnik) bude izvršen toliko jak pritisak kome se neće moći odupreti da će tada njemu (Vuku) i njegovoj porodici da obezbede odlazak u ono mesto koje on odredi: "Ako bi zaiskali njih ili njihovo imanje Ugri, Turci ili drugi ko, da ih ne damo nikome na svetu, pa ma dobili za njih ceo svet; no ako li bismo bili toliko pritešnjeni, da ne bismo mogli učiniti da smo slobodni mi i oni s nama, a mi da otpratimo gospodina Vuka i gospođu Maru i njihovu decu i njihovo imanje i ko s njima bude, kuda reče gospodin Vuk".

Za to vreme vlast Lazarevića u Srbiji je stalno jačala, a izgleda u skladu sa tim i snaga vojnih odreda koje su Turci tamo držali. Ti vojni odredi su postali toliko jaki da su se uz Srpsku pomoć usudili da tokom 1391. godine pređu Savu i uđu u Sremsku županiju prodrevši sve do Manđelosa. "Potom je car Bajazit, skupivši vojsku, krenuo s despotom u Ugarsku preko Save. Pošto se tamo napljačkao, napalio, naubijao, vrati se nazad i preveze se na onome mestu gde je danas Beograd,.." (Konstantin iz Ostrovice). Ovde je greška jer niti je sultan Bajazit učestvovao u ovom pohodu koji je bio tipično pljačkaški, niti je tu bio Stefan Lazarević. Radilo se o jednom jačem turskom odredu u kojem je bilo i dosta Srba, ali nikako ne posebno jakom da bi u njemu bili sultan ili Stefan. Turke je Mačvanski ban Ivan Morović kod Manđelosa suzbio, ali u povlačenju mu zarobe brata Dionizija.

Te godine je umro i kralj Tvrtko (1391.), za njim vojvoda Vlatko Vuković (1392.), a Bosna je polako ulazila u vreme unutrašnjeg rascepa. Kao da je čitava situacija išla Turcima na ruku. Sada je Vuk Branković ostao i bez poslednjeg saveznika, što je verovatno imalo i značajnog udela u tome da i on svoje ambicije primiri. Da Vuk postepeno popušta videlo se iz smene patrijarha Jefrema (1392.), nesumnjivo Vukovog čoveka, i postavljanjem Danila III na mesto novoga srpskoga patrijarha. Inicijativu za ovu smenu imao je knez Stefan Lazarević, a Vuk se nije protivio.

Novi patrijarh Danilo III uskoro će postati jedan od glavnih nosilaca državne i dinastičke ideologije Lazarevića što se naročito vidi iz toga što u to vreme dolazi i do prenosa moštiju kneza Lazara iz Prištine u njegovu zadužbinu u Ravanici. Sam ovaj čin bio je veoma brižljivo organizovan, a jedna od svrha je bila da se ustanovi kult kneza Lazara čime bi se na direktan način utvrdila vlast njegovih naslednika. Kao glavni inicijatori za prenos moštiju navodi se Stefan Lazarević (negde i brat mu Vuk): "A posle malo vremena sin njegov Stefan posta nosilac skiptra srpskoga. I raspolažući velikom revnošću, sa materom svojom Evgenijom, primi blagoslov od arhijereja. A zatim, sakupivši mnoštvo naroda, episkopi, klirici, i iguman svete njegove obitelji, sa mnoštvom kaluđera, otkopaše časno njegovo telo, i, o čudesa, nađoše ga netaknuto kao mirisni šipak, i uzeše ga sa svećama i kandilima, i prenesoše i položiše u časni njegov manastir (Ravanicu), tako da i do danas leži u grobu, vršeći iscelenja i dajući zdravlje onima koji mu sa verom prilaze" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Očigledno je da je Srpska pravoslavna crkva u potpunosti stala uz Lazareviće pomažući da se obavi ovaj prenos moštiju i kasnije da se knez proglasi za sveca. Prenos kneževih moštiju nije bio lišen neophodno potrebne dramatike u kome je svakako najznačajniju ulogu imala kneginja Milica. "Potom se uzimaju časne mošti njegove i nose se na urečeno mesto. A blagočastiva i hvale dostojna kneginja Milica, sa preljubaznim sinovima svojim i sa svima blagorodnima, u sretenje izašavši i približivši se moštima novomučenika, na njih pavši zagrli ih i bi u zanosu, i bi kao polumrtva, i kao iz sna duboka došavši sebi, velikim jaukom plakajući vapijaše..." (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Sve je to bilo u funkciji učvršćenja vlasti Lazarevića i to je Vuk Branković odmah shvatio, kao što je isto tako shvatio da su Lazarevići potpomognuti sultanom Bajazitom za njega (Vuka) nesavladivi i da njegovi planovi (ako ih je imao) o vladanju nad ostacima Srbije nisu realnost. Stoga i ne treba da čudi što se i on sam sa svojom ženom Marom našao u svečanoj povorci koja je krenula sa kneževim moštima iz Prištine, što bi se trebalo shvatiti kao neki znak pomirenja sa pojavom sve jače vlasti Lazarevića. Istini za volju nije on tu bio samo iz političkih razloga, moguće je još i više zbog dubokog poštovanja koje je on morao imati prema knezu Lazaru, nesumnjivom junaku Kosovske bitke. Uostalom, Vuk je kneza mogao da se seća samo zbog dobroga jer najveći deo svog uspeha imao je da zahvali upravo knezu, a Vuk je ipak bio duboko kulturan čovek veoma svestan svih vrednosti kojima je okružen. Videvši sa kakvom psihologijom se priprema prenos kneževih moštiju, kakvo je poštovanje u vrhovima Srpske pravoslavne crkve prema ovome činu i uopšte članovima kneževe porodice, bilo mu je savršeno jasno da on nikakve šanse nema da mirnim putem preuzme ono mesto koje je držao knez, a sada pokušava da zauzme njegov (knežev) sin Stefan. Osim toga Stefan Lazarević je i sa samom svojom pojavom delovao kao vladar. "On beše izuzetan još kao mlad; i bio je vaspitavan od blagočastivih i iz dana u dan pokazivaše se da će u svemu biti obdaren: u govoru, i u delu, čime se isticao" (Konstantin Filozof). Dakle, radilo se jednom veoma ozbiljnom i sposobnom čoveku, mada veoma mladom, a nikako o slabiću.

Moguće da je i Vuk sam u to doba počeo postepeno da shvata da je njegov otpor prema Turcima, ma kako kao čin bio uzvišen i hrabar, bio ipak uzaludno prolivanje prvenstveno Srpske krvi te da je politički pravac naslanjanja na Turke koji je započela kneginja Milica, zapravo jedini racionalan u to doba. Tokom 1392. godine kneginja je jedno vreme boravila kod Vuka u Prištini i tada su verovatno vođeni razgovori koji su išli u tom pravcu. Ta je godina za Vuka i inače bila veoma loša jer su mu Turci uzeli Skoplje koje im je morao dobrovoljno da prepusti, izgubio je neke teritorije oko Šar planine, Dubrovnik je već bio uznemiravan i Vuk je te godine, nemajući drugoga izbora, takođe ušao u vazalne obaveze prema sultanu Bajazitu. Možda mu je kneginja Milica tada savetovala taj korak, a možda je ona bila i posrednik kod sultana. Bilo kako bilo, od te godine (1392.) Vuk počinje da ispunjava svoje vazalne obaveze, mada nevoljno i traljavo. Jedino što je od svojih obaveza ispunio bilo je to da je plaćao Turcima danak, ali je bio isuviše ponosan da bi kao vazal i vojno pomagao Bajazita u njegovim pohodima. Stoga i nije poznato da je Vuk ijednom bio u okviru Bajazitovih vojnih odreda niti da je poslao i jednoga svojega vojnika da služi Turcima.

Njegova bezvoljnost i nelagodnost novom ulogom vazala i više nego jasno izbija iz jedne povelje Hilandaru iz kraja 1392. godine: "po izvoljenju i milosti vladike mojega, slatkoga mi Spasa Hrista, i po neiskazanom njegovu čovekoljublju, ja sluga mojem vladici Hristu, Vuk sin sevastokratora Branka, unuk vojvode Mladena, pišem da je na znanje svakome čoveku, kako utvrdih mir s Turcima, i podvrgoh se velikome gospodaru caru Bajazitu i složih s njime mir. I kada složih s njime mir, raspisah svu zemlju, koliko je u mojoj vlasti, kako ćemo plaćati danak Turcima". Interesantno je to da se i na ovoj povelji Vuk potpisuje kao gospodar Srbima i Podunavlju mada je činjenica da u Podunavlju nije imao bilo kakvih zemalja već je to držala kuća Lazarevića.

Upravo te godine (1392.) napunio je Stefan Lazarević 15 godina što se smatralo punoletstvom, tako da je od tada uzimao sve većega učešća u državnim poslovima u kojima je pokazivao dosta umešnosti. "Bilo (da je reč o) ratovanjima, borbi, umetnosti, koja mnogima nije laka, u svemu ovome je bio prvi i druge upućivaše. U svemu beše savršen" (Konstantin Filozof). Kao što je rečeno ranije, iste te 1392. godine kod Vuka je u Prištini boravila kneginja Milica i osim mogućih razgovora o uzaludnosti otpora prema Turcima, verovatno da je kneginja upoznala Vuka sa tim da će Stefan uskoro da preuzme državne poslove. Time je zapravo stavljena tačka na moguće Vukove nade da bi on mogao biti Srpski vladar. Uz Tursku podršku Stefan Lazarević je bio relativno siguran da će vladati Srbijom, a Vuk, kao osvedočeni neprijatelj Turaka, nije mogao da računa na bilo kakvu mogućnost da ovome ospori vlast. Ta godina (1392.) označena je sa početkom zvanične vladavine Stefana Lazarevića i ulaskom Vuka Brankovića među Turske vazale.

11. Bitka kod Nikopolja

Sledeće godine (1393.) sultan Bajazit je konačno krenuo, prvi put nakon Kosovske bitke, u nešto ambicioznije poduhvate na Balkanu. Na udaru mu se našla Bugarska koju je u leto 1393. godine pregazio. Jaku Tursku armiju vodio je Bajazitov sin Sulejman Čelebija i uz njega iskusni vojskovođa Ali paša. Bugari skoro da se nisu ni odupirali, a jedino je kod Trnova bilo nekakve njihove odbrane. "I došavši, sve bugarske krajeve kao gnezdo osvoji. A kad dođe pod divni grad, bejaše u nedoumici kako da ga zauzme gledajući stamenost mesta koje je strminama planina i visokih brda zatvoreno i velikim zidinama ukrepljeno, a iznutra mnogočasnim moštima Prepodobne trostruko utvrđeno" (Camblak). Na kraju je Bajazit dao da se poseče zarobljeni Bugarski car Jovan Šišman, a najveći deo Bugarske teritorije je direktno pripojen Turskoj. Bugarski car je u to doba bio Bajazitov vazal, no kako je on (Šišman) izgleda nešto tajno dogovarao sa Ugarskim kraljem Žigmundom to ga je zbog toga Bajazit ovako drastično kaznio.

Upravo ovo Šišmanovo neverstvo navelo je Bajazita tokom zime 1393/94. na pomisao na likvidira sve svoje vazale na Balkanu, a imao ih je dosta, te da njihove teritorije pripoji direktno Turskoj. Stoga je naredio svim vazalima da dođu u Ser, tobož radi nekih dogovora. Malo pomalo sakupe se tako svi njegovi vazali u Seru gde su međusobno družili iščekujući razgovor sa svojim seniorom, Turskim sultanom. Tu su tek saznali šta im se sprema, a da je stvar bila zaista ozbiljna videlo se onda kada je Bajazit stvarno izdao naredbu za njihovu likvidaciju: "hteo je da ubije sve nas i sve iz našeg doma i u isto vreme da ubije vladare vernika" (Manojlo II). Međutim, turski velikaš kojem je ova naredba bila izdana iz nekog razloga je oklevao, a Bajazit se u međuvremenu predomislio.

Od svega na kraju nije bilo ništa i Bajazit uzevši od svojih vazala uobičajene zakletve vernosti, sve ih pusti kućama. No, to je bilo sasvim dovoljno da Vizantijski car Manojlo II otkaže svaku vazalnu poslušnost prema Bajazitu i da mu postane ljuti (mada ne i opasni) protivnik. Sam Vizantijski car Manojlo II (1391-1425.) bio je veoma interesantna ličnost i spada sigurno među obrazovanije i kulturnije vladare toga doba, a da se po njemu samome to videlo komentarisao je i Bajazit onoga momenta kada ga je video: "Ko ne bi znao da je on car, odmah bi po njegovoj pojavi poznao da je car".

Slično Manojlu II postupio je i njegov brat, despot Teodor. Tu u Seru bio je i knez Stefan Lazarević, a sa njime je bio Konstantin Dragaš, a verovatno i Marko Mrnjavčević. Iako im je pretila smrtna opasnost, oni u tome momentu nisu imali dovoljno snage da postupe na način na koji su to uradili Vizantijski car Manojlo II i despot Teodor. Dosledan sebi i svojoj politici, a suviše ponosan da bi na takav način dolazio Bajazitu, Vuk Branković se nije pojavio u Seru. Sam knez Stefan Lazarević bio je tada veoma mlad i imao je tek oko 17-18 godine i može se samo zamisliti kako se osećao u Seru čekajući da ga Turci likvidiraju. U svakom slučaju ovo je za njega bilo jedno veoma veliko, ali i teško iskustvo. Bila je to još jedna gorka pilula uz ono poznato odvođenje sestre Olivere u Bajazitov harem (1390.).

Te zime (1394.) Turci su uzeli Solun i time je završeno osvajanje celokupne Tesalije, a u leto je opsednut Carigrad. Za jesen pripremljen je pohod na Vlašku gde je vladao vojvoda Mirča. Upravo tu počinju da se ispunjavaju u punoj meri vojne vazalske obaveze koje je imao knez Stefan Lazarević prema Bajazitu. I do sada je knez slao Turcima Srpske vojne odrede, ali zbog mladosti verovatno da nije učestvovao u pohodima. Međutim, sada je imao 18 godine i morao je lično na čelu svojih vojnika da pomaže Bajazitu. Osim njega tu su bili isto kao i on turski vazali Marko Mrnjavčević, Konstantin Dragaš i Konstantin Balšić. U jesen 1394. godine Turci su prešli Dunav i ušli u Vlašku, ali na Rovinama su 17. maja 1395. godine doživeli poraz. "Posle ovoga zamisli ovaj gordi i veličavi (car Bajazit) rat protiv Ugrovlaha; i podigavši se sa svima silama svojima dođe prešavši Dunav 6903. (1394) sukobiše se u bitkama sa velikim i samodržavnim vojvodom Jovanom Mirčom, u kojima je bila neiskazana množina krvi prolivena" (Konstantin Filozof). Nakon toga povukli su se prepustivši nešto osvojenih teritorija, ali ni Vlasi nisu bili u stanju da iskoriste ovu pobedu.

Samo učešće kneza Stefana, Marka Mrnjavčevića i Konstantina Dragaša na Turskoj strani u ovoj bitci jeste nesumnjivo, ali Konstantin Filozof naročito napominje da niti jedan od njih nije ušao u bitku sa oduševljenjem već sa moranjem i velikim žaljenjem što se bore na Turskoj strani protiv hrišćana. I upravo se za Rovine vezuje čuvena Markova izjava da moli Boga da pobede hrišćani pa makar on bio prvi koji će u bitci da pogine. "Jer svi ovi behu sa Ismailjćanima, ako i ne po (svojoj) volji, a ono po nuždi, tako da kažu za blaženog Marka da je rekao Konstantinu - Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu" (Konstantin Filozof). Na kraju se to i desilo jer su i Marko Mrnjavčević i Konstantin Dragaš poginuli na Rovinama. "Marko, koga neki zovu Kraljević, otišav s Bajazitom, prvim turskim carem ovoga imena, protiv vlaškog kneza Mirče, bi potučen u bici kod Kraljeva, grada u Vlaškoj, te pobeže u jednu šumu, gde je bio pogođen u grlo strelom koju izbaci neki vlah, verujući da se radi o kakvoj zveri. Njegovo telo bi pokopano u manastiru Blačani kraj Skoplja" (Mavro Orbin).

Iako je bio zvanično Turski vazal Vuku Brankoviću nije na pamet palo da sa svojim vojnim odredima pojača Tursku vojsku na Rovinama. Da se on nije zavaravao da će ta neposlušnost proći nekažnjena vidi se iz toga što je za sebe i svoju porodicu (sinove) obezbedio pravo građanstva u Veneciji, a što mu je potvrđeno poveljom od 9. aprila 1394. godine. Vuk nije lično otputovao u Veneciju da bi tamo dao zakletvu vernosti već je to učinio njegov poslanik koji je u Vukovo ime preuzeo gore navedenu povelju u kojoj se kaže: "Uvažavajući čistotu velikoga blagovoljenja i potpunu odanost, koju je presvetli i velemožni gospodin Vuk Branković gospodar Raške, Srbije itd. predragi i preveliki prijatelj našega gospodstva, prema našem veličanstvu s gotovošću pokazivao; koji se u delima, koja se tiču nas, naše države i njenih pojedinih lica, gotov i odan pohvalno i neprestano pokazivao i pokazuje: na molbu od njegove strane podnetu još radije pristajući, očuvavši potrebnu svečanost naših sviju veća i naredaba, činimo ga Mlečaninom i našim građaninom sa sinovima njegovim i naslednicima u Mletaka i izvan njih".

Vuk se osiguravao i sa druge strane pa je u jesen te godine (1394.) ugovorio sa Dubrovnikom da kod njih smesti deo svoga blaga, što je tokom 1395/1396. godine i učinjeno. Tako se navodi da je u tom periodu u Dubrovnik sklonio oko 600 kilograma srebra i zlata u vrednosti od 15.000 dukata.

Poraz Turaka na Rovinama odjednom je dao velike nade Ugarskom kralju Žigmundu da bi uz jednu organizovaniju akciju koju bi potpomogla Evropa mogao Turke da potisne. Iako sama pobeda koju su postigli Vlasi nije bilo toliko velika da bi mogla da poljulja Bajazita, ona je ipak pokazala da se Turci mogu tući i da nisu nepobedivi. Ipak Žigmund je bio veoma oprezan ne želeći da se samo sa svojim snagama upušta u jedan takav zamašan poduhvat. Stoga je krenuo u diplomatsku akciju pokušavajući da iz Evrope dobije što više podrške. Sa Venecijom Žigmund je pregovarao još 1394. godine i upoznao ih sa svojim planom da sa jednom širokom akcijom slomi Tursku premoć. Od njih je tražio da mu u što većoj meri pomognu, ali nemajući u njih mnogo poverenja zbog toga što su oni imali mnogo trgovačkih veza sa Turcima, šalje svoje poslanike i na dvorove u Italiju i Francusku. Najviše podrške imao je među Francuskim plemstvom a naročito se u agitovanju istakao vojvoda od Burgundije. Svi ovi pregovori po Evropskim dvorovima su bili dosta komplikovani da bi se o njima detaljnije govorilo, a što je još važnije bili su veoma dugi tako da nikako nisu mogli biti tajna za Bajazita.

O predstojećem krstaškom ratu dočuo je po svemu sudeći i Vuk Branković pa bi se možda i time mogla tumačiti njegova tvrdokornost u nepokoravanju Turcima. Međutim, sam njegov položaj je bio sve teži i održavala ga je samo nada u mogući skori preokret kada krstaši navale na Turke. Odmah nakon poraza na Rovinama Bajazit je krenuo da kazni Vuka i da mu preotme zbog neposlušnosti i ono malo zemalja kojima je upravljao. Ne zna se tačno kako su išle Turske operacije, ali se pretpostavlja da je Priština, Vukov prestoni grad, pala negde u periodu januar-mart 1396. godine. No, još uvek i u kasnu jesen Vuk se držao i čekao preokret. U to vreme Bajazit i nije ulagao mnogo truda oko Vuka uglavnom zabavljujući se opsadom Carigrada. "I zavojevavši mnoge zemlje pođe car najposle na Bogom čuvani grad Konstantinov. Ovde, (bez obzira) na mnoge namere i pokušaje, ništa nije mogao uspeti, pa naumi da obiđe sa one strane morskoga prolaza i da napadne Galatu, gde se slično potrudio, ali ni tu nije mogao uspeti" (Konstantin Filozof).

Tokom te godine uputio je Bajazit jednu manju ekspediciju na Banat u kojoj su učestvovali i odredi kneza Stefana Lazarevića, a verovatno i on (knez Stefan) sa njima.

Vukove nade u jedan ozbiljniji krstaški pohod koji bi mogao da u potpunosti preokrene situaciju u njegovu korist bile su u svakom pogledu opravdane jer je Žigmund uspeo da sakupi jednu veoma veliku vojsku od preko 60.000 ratnika. Bilo je to pravo šarenilo raznih ljudi među kojima je bilo poznatih vitezova, ali i raznoga belosvetskoga šljama. Ipak, sa takvom armijom se moglo mnogo toga učiniti. Prvo stecište ove vojske bilo je u Francuskom mestu Dižonu gde se najpre skupilo oko 10.000 ratnika među kojima je bilo mnogo onih koji bi se mogli nazvati cvetom Francuskog plemstva. Ova vojska se pokrenula u proleće 1396. godine i najpre prošla kroz Regensburg u Nemačkoj gde joj se pridružilo još Nemačkih krstaša. Nakon toga put ih je proveo kroz Beč gde u njihov sastav ulazi celjski grof Herman II sa svojim četama i konačno negde oko juna meseca dovalja se ova armija do Budima. Tu, u Budimu, već ih je čekalo oko 1.000 oklopnika koji su došli iz Engleske pod vođstvom vojvode od Lankastera. Uskoro su stigli i vitezovi Ivanovci kao i Češke i Poljske čete. Istovremeno iz Venecije su krenule ka Bosforu udružene francuska i venecijanska flota. Dakle, to je bila prava Evropska krstaška vojska u najboljoj tradiciji ranijih krstaških ratova. "Kralj Sigismund, hoteći da se bori sa turskim carem Bajazitom i sišavši pod Veliki Nikopolj, prelestio se u hvali gordosti (koja je omrznuta pred Bogom). Jer u vreme kada je postrojio vojsku da se sudari s Turcima, i posmatrajući mnoštvo svoje vojske, rekao je da - koliko vojske ima - ne samo da bi mogao potući Turke, nego, da se nebo rascepi i padne, još bi ga mogao pridržati podmetnuvši koplja" (Đorđe Branković).

Međutim, ona je isto tako vukla i mnoštvo ranijih slabosti. Ono što je bilo najgore jeste to da nije bilo centralne komande i da je vladala velika surevnjivost među vitezovima različitih narodnosti. Većina je pohod shvatila olako misleći da će Turke brzo uspeti da razjure i brinulo ih je samo to da im neko drugi ne preotme slavu. U Carigradu su znali za ovaj pohod jer je još u februaru Žigmund sklopio savez sa Vizantijskim carem obećavajući da će ga osloboditi od opsade. Od Vizantije se nije mogla očekivati pomoć jer opkoljeni Carigrad se jedva održavao.

Ovako velikoj vojsci pri prelazu Dunava pridružio se i vojvoda Mirčeta, koji je nešto ranije imao nekakvih okapanja sa Žigmundom, no to je za sada bilo zaboravljeno. Dobrim delom puta ova armija se kretala uz Srbiju, a jednim delom i preko nje. Krstaši su smatrali Srpsko stanovništvo neprijateljima pa su se prema njemu tako i ponašali pa je stoga čitav njihov put bio praćen paljevinama, pljačkama i nasiljem. Kako nije bilo pravog otpora krstaši su brzo zauzeli Vidin, a odmah zatim i jednu malu tvrđavu Rahovo. Uskoro su stigli i pred zidine Nikopolja koji je bio jako utvrđen i kojeg je sa puno volje branila jaka Turska posada na čelu sa Toghanbegom. "Kada je (ovo) čuo zapadni vladalac, (Sigismund) kralj, sa svom vojskom svojom prelazi Dunav i napada Nikopolj" (Konstantin Filozof).

Čuvši šta se događa pod Nikopoljem sultan Bajazit je odmah ostavio opsadu Carigrada i pokrenuo svoju vojsku te preko Trnova stigao do opkoljenog Nikopolja. "Kad je ugarski kralj sa svojom i pokorenom mu vojskom reku Dunav prešao i Vidinski grad osvojio i u Nikopolj stigao, tada varvarski vođ, ostavivši Vizantiju sa kojom se tada žestoko borio, ustaje na Ugare što je moguće brže" (Camblak). Bajazitu se tu sa oko 1.500 oklopljenih konjanika pridružio i knez Stefan Lazarević, a videćemo da će upravo oni da odigraju odlučujuću ulogu u bitci koja je predstojala "A ovaj (Bajazit) brzo ostavivši deo Carskoga grada zvanog Galata pođe kao rasplamteli oganj ovima u susret. Ovaj kralj (Sigismund), imao je pod sobom Ugre i prvo se nazivao nemački (car); Sarmate, Germane i Ugre i ostale u pomoć skupivši, beše došao sa velikim i neiskazanim mnoštvom" (Konstantin Filozof).

Na dan 25. septembra 1396. godine došlo je do direktnog sudara dveju vojski. Hrišćani su strašno potcenili Turke i odmah u početku dolazi između njih do svađe. Ugarski kralj Žigmund je želeo da bitku započne on sa svojim Ugarima i Vlasima vojvode Mirčeta budući da su već dosta sa Turcima ratovali te su ih dobro poznavali i smatrali ih veoma opasnim. Ništa se nije smelo sa Turcima raditi naglo i stoga je Žigmund želeo da bitku počne oprezno. Međutim, to se nije svidelo Francuzima koji su se plašili da bi Žigmund mogao slomiti Turke odmah u početku tako da za njih ne ostane nimalo ratne slave. Stoga oni istaknu zahtev da oni započnu bitku, odnosno da stanu u prvi bojni red krstaša. Nemajući kud Žigmund pristane i Francuzi sa svojom teškom konjicom udare direktno na Turke. Prvi Turski bojni red sa janičarima pod kopitama Francuskih oklopljenih konja bude pregažen u momentu, a uskoro se zaljulja i drugi turski bojni red u kojem su bili konjanici. "A Francuzi, koji behu došli u pomoć, još jače moljahu da njima pripadne prvenstvo u ratu. I u toj nejedinstvenosti, videći Francuzi samo prvo okrenuto krilo Turaka, Francuzi čak i u neredu - udare na Turke. I tako su orno navalili, da su i neprijatelji okrenuli leđa. Tada stigavši i drugi deo okrenute turske vojske, Francuzi su - po običaju - sjahali s konja i pešadijski napali Turke" (Đorđe Branković).

Međutim, tek sada Francuzi nalete na Bajazitovu konjicu koju je on lično poveo i koja je do toga momenta bila sakrivena iza jednog brežuljka tako da Francuzi nisu ni znali za njih. To je već bila prva nevolja na koju su neoprezni Francuzi naleteli, a druga još gora je bila u tome što su Francuzi u turskim redovima napravili samo proboj, ali nisu razbili njihov bojni poredak tako da su janičari samo zatvorili onaj prostor koji su Francuski konjanici napravili i kroz koji su prošli. Već umorni, Francuzi su se našlo potpuno opkoljeni i počeli su lagano popuštati. To je primetio Ugarski kralj Žigmund i sa poslednjom rezervom koju je lično vodio udari na Turke želeći da dođe do Francuza.

Ovaj nalet Ugara je bio strašan i u tom momentu je izgledalo da će Turci ovu bitku izgubiti jer je kod njih počelo rasulo, ali tada dolazi do jednog nenadanog preokreta. Kao poslednja Turska rezerva u bitku uleti knez Stefan Lazarević sa svojim oklopnicima, razbije odred kralja Žigmunda i na kraju obori Ugarsku zastavu.

Da je panika u Turskim redovima već uzela maha vidi se naročito iz toga što je na kraju morao i sam Bajazit da uzme učešća u borbi i to kao prost vojnik neprestano hrabreći svoje posustale i zastrašene borce. "Pri sudaru prvo zapadni suzbiše carevu vojsku veoma snažno, a onda onaj nazvan munjeviti (tj. Bajazit) pred celom vojskom napred potekavši, zadrži (je) govoreći: A gde ćemo pobeći od ruku ovih? Ako nas sada sasvim pobede, bićemo predani na oštricu mača, kao (što su) oni malo pre nama, a deca i žene vaše (biće) u njihovim rukama, kao i njihove u rukama vašim. Nije li nam bolje odmah sada ili umreti ili pobedu odneti nad njima? Jer ako sada pobedimo, obdariću vas mnogim i neizrečenim blagom njihove zemlje. I tako opet dobivši snage i vrativši se, pobediše." (Konstantin Filozof).

Od momenta pada Ugarske zastave bitka se pretvorila u pokolj hrišćana jer je panika u njihovim redovima uzela svoj danak budući da su već svi pomisli da su Turci ubili Ugarskog kralja. "I kada bitka nastade, ove do kraja pobeđuje i čini u reci da se udavi najveći deo vojske" (Camblak). Iz okršaja se jedva izvukao i sam Žigmund nekako stižući do Dunava odakle su ga lađom prebacili u Carigrad. "Čak bi i Sigismund, onaj što malo pre ne maraše za cepanje neba, pao u ruke neprijateljima, da se nije spasao u malom čamcu niz Dunav, strahujući i od svoje vojske, da ne navale na njega, kad je tako loš posao obavio" (Đorđe Branković). Ostaci uspaničene vojske su takođe krenuli ka Dunavu, ali brodova je bilo malo tako je većina krstaša ili bila ubijena od Turaka ili su se oni bogatiji morali otkupljivati. "Jedne posekoše, a druge u Dunavu sa konjima zajedno potopiše, a neki u lađama sa njihovim kraljem pobegoše u Carstvujući grad (Carigrad), i odatle lađama po ostrvima spasoše se u svoje krajeve. Ismailjćani tu uzeše neiskazanu množinu bogatstva" (Konstantin Filozof).

Tako je neslavno sa oko 12.000 mrtvih i isto toliko zarobljenih hrišćana završio prvi organizovani pohod koji je Evropa pokrenula na Turke. Međutim, ni Turci nisu prošli mnogo bolje pa po nekim izvorima (verovatno preteranim) spominje se cifra od oko 30.000 njihovih mrtvih. Tolike gubitke Bajazit nije mogao tako lako otrpeti pa je odmah sutradan nakon bitke naredio da se poseče 3.000 zarobljenih hrišćana. Postoji priča da je Bajazit nakon bitke obilazio bojno polje i da je zaplakao od besa kada je video ogroman broj Turaka koji je ležao isečen u bitci. Stoga se na strahovit način osvetio na zarobljenicima. Naredio je da ih sve, bilo ih je oko deset hiljada (preteran broj verovatno), dovedu vezane konopcima oko vrata i da im tu, pred njim i pred celom vojskom, odseku glave ili ubiju toljagom. Tek nekolicina onih najbogatijih je uspela da se uz bogati otkup izvuče.

Nakon ove bitke stižu Turci pod zidine Vidina gde je stolovao Bugarski car Stracimir koji je vladao poslednjim delom Bugarske (tzv. Vidinska carevina). Car Stracimir na neshvatljiv način poveruje Turcima i iziđe van zidina grada na pregovore. Tu ga Turci odmah okuju i odvedu u Malu Aziju u grad Brusu gde su ga po svemu sudeći veoma brzo i likvidirali. "I tako sjajnom pobedom kraseći se, Ismailjćanin na Vidinski grad pođe, ne bojeći se cara što je k njemu izišao, radi čega mu bejaše poslao obećanje. Ovoga svezanog u Prusijski grad otpušta, uzevši njegova imanja viša od svakog broja, te ga takvog njegovim otpravlja" (Camblak). No, i to je Bajazitu bilo malo i stoga, već plahovit kako je bio, odluči se da u jednom naletu zauzme celu Ugarsku tako da postoji priča da je odmah nakon bitke rekao da će osvojiti ne samo Budim već i Nemačku sa Italijom te da će nakon toga njegov (Bajazitov) konj jesti zob sa žrtvenika bazilike Svetog Petra u Rimu. Da li je to baš bilo tako ostaje stvar procene, ali jeste činjenica da su se Bajazitove akindžije ipak zaletele duboko u Ugarsku teritoriju i popalile Zemun. Mitrovica se Turcima predala na reč, ali oni reč nisu održali već grad spalili, a stanovništvo raselili. "On (Bajazit) opet podigavši se sa svom vojskom pođe na Ugre i neiskazanu množinu popleni. Tada i Mitrovčane (Sremske Mitrovice) preseli i Zemun razbi, i druge krajeve popleni" (Konstantin Filozof). Nakon toga njegovi odredi ulaze čak i u Štajersku gde pale Optuj i kada je izgledalo da svoju nameru da osvoji Nemačku i Italiju stvarno ima nameru da izvrši, dolazi do iznenadnog povlačenja Turaka. Verovatni razlog za odustajanje od daljnjeg pohoda je bila Bajazitova bolest, ali i činjenica da se snaga njegove vojske iscrpla. U svakom slučaju ovo je bio vrhunac Bajazitovih ratnih uspeha i od sada pa do svoga pada on neće imati niti jednu krupniju bitku ili pohod i zabavljaće se uglavnom povremenim napadima na Carigrad i obračunavanjima sa nepokornim vazalima.

U tom razračunavanju sa vazalima koji mu nisu bili verni nastradao je i Vuk Branković. Ne zna se tačno način na koji je Bajazit uklonio Vuka i o tome postoji više različitih verzija. Orbin nudi dve. Po prvoj, Bajazit je intervenisao u sukobu koji je nastao između Vuka Brankovića i kneginje Milice i to tako što je stao na kneginjinu stranu. Vuku je celokupna zemlja oduzeta i predata je Lazarevićima na upravu. "Nešto kasnije među njima je došlo do velikih i teških razmirica. Milica se stoga obratila Turčinu, pa je on oduzeo zemlju Vuku Brankoviću i predao je njegovim šuracima, sinovima kneza Lazara, rušeći ujedno gradove i tvrđave koje je Vuk držao u Raškoj" (Mavro Orbin). Vukovoj porodici nije se Bajazit svetio već im je ostavio deo zemalja da bi se mogli izdržavati, međutim Vuk nije prošao tako lako i bio je bačen u tamnicu. Ipak nije ostao dugo u zatočeništvu jer ga je Bajazit pustio, ali je neposredno nakon toga Vuk naprasno umro tako da se sumnjalo da ga je kneginja Milica dala otrovati. "Njegovoj pak ženi Mari i njegovim sinovima, tj. Grguru, Đurđu i Lazaru, bilo je odvojeno toliko zemlje da su mogli nekako živeti. Turci su zadržali za sebe dva utvrđena grada. A Vuk Branković, koga je turski car bio bacio u tamnicu, uskoro je bio pušten, te gotovo odmah posle toga se i upokojio. Sumnjalo se da ga je otrovala tašta".

Nešto slično je ponovio i Sečenički letopis s tom razlikom što on navodi da je Vuk otrovan negde u Makedoniji. Po posmrtne njegove ostatke došao je iz Svete Gore nešto kasnije brat mu Radonja (kaluđersko ime Gerasim) i odneo ih u Svetu Goru gde ih je i sahranio.

Po drugoj verziji koju Orbin daje naporedo sa prvom, Vuk je uspeo da pobegne iz tamnice u Plovdivu gde ga je zatvorio Bajazitov sin Musa. Odmah nakon bekstva uputio se kod Đurađa Balšića, drugog zeta kneza Lazara, ali ga je ovaj zbog navodne njegove (Vukove) izdaje na Kosovu dao likvidirati. Po ovoj drugoj verziji kneginja Milica nije bila ni u kom pogledu umešana. "Drugi vele da ga je zatvorio u tamnicu u Plovdivu Bajazitov sin Musa, koji je kasnije ubio njegovog sina Lazara, pa da je Vuk potkupio novcem tamničke stražare te odatle pobegao. Kad se vratio kući, pošao je u zemlju Đurđa Balšića, drugog zeta kneza Lazara. Đurađ ga je pozvao preda se i prekorio zbog izdaje tasta, a zatim je naredio da mu odrube glavu. O tome nije ništa znala njegova tašta Milica".

Šta je od svega ovoga tačno teško je reći mada se ipak mora primetiti da ova druga verzija Vukove smrti ipak daleko više podseća na narodnu legendu negoli na istinu. Najverovatnije da je Vuk zaista nakon Nikopoljske bitke pao u tursko sužanjstvo te da je veoma moguća verovatnost da ga je Bajazit na kraju dao i otrovati. Kao mogući datum njegove smrti pominje se 6. oktobar 1397. godina. Krajnji rezultat svega je bio u tome da su Turci najveći deo Vukovih zemalja, osim utvrđenih Zvečana i Jeleča koje su zadržali za sebe, dali Lazarevićima na upravu. Vukova žena Mara sa svojim sinovima dobila je na upravu jedan mali deo nekada prostranih zemalja, tek toliko da se može izdržavati. Time su Brankovići za trenutak sišli sa Srpske političke scene.

To što su Vuku oduzete sve zemlje ne treba da iznenadi jer on s jedne strane nije ispunjavao vazalne obaveze koje je imao prema Bajazitu, dok opet s druge strane izgleda da se nije libio ni toga da Turcima u vreme neposredno pre Nikopoljske bitke pruža sasvim otvoren oružani otpor. Još manje treba da čudi što su sve zemlje Brankovića date knezu Stefanu Lazareviću na upravu, odnosno to što su Brankovići razbaštinjeni u korist Lazarevića. To bi se verovatno trebalo shvatiti kao Turska nagrada za sve one usluge koje je knez Stefan pružio Bajazitu među kojima je svakako najkrupnija ona kada je knez sa svojom konjicom već izgubljenu Nikopoljsku bitku preokrenuo u Tursku korist. Upravo na ovom mestu počinje sukob između dve porodice: Lazarevića i Brankovića. To njihovo međusobno trvenje odvešće Srbiju u građanski rat u koji će se iz sve snage mešati Turci i Ugari. S druge strane ni Srpska vlastela nije baš sa nekim posebnim razumevanjem odobravala sve ove događaja i to će uskoro manifestovati kroz pokušaj zavere.

12. Knez Stefan učvršćuje vlast

Nije prošlo mnogo od Vukove smrti (oktobar 1397.), a Bajazit je već tokom januara 1398. godine opremio jednu vojnu ekspediciju koja je upala u Bosnu. Da su turske namere bile veoma ozbiljne videlo se i iz toga što je nju vodio jedan od Bajazitovih sinova. Među turskim odredima nalazio se i jedan Srpski kojeg je vodio knez Stefan, a sve u okviru svojih vazalnih obaveza. "Posle dve godine posla car opet neizrečenu množinu vojske na Bosnu sa svojim sinovima, a sa njima pođe i ovaj hristoljubivi knez Stefan" (Konstantin Filozof). Iako je pohod dobro pripremljen na kraju se pokazao kao teški promašaj. Osim otpora na koji su Turci sporadično nailazili, kao najveći problem isprečila se oštra bosanska zima koja je svojom surovošću očigledno iznenadila Turke "Tada je bio sneg toliki, kako nam pričaju drevni starci, da kada su sekli drva i po vrtovima palili vatre, kada se oganj razgoreo, toliko je dole propadao da oni koji su pri (ognju) bili daleko jaru osećahu, a nisu mu se smeli približiti" (Konstantin Filozof). Zapravo osim nešto malo pljačke ova akcija nije imala nikakvih drugih rezultata, a zbog same zime bila je velika pogibija među Turskom vojskom i nahvatanim robljem. "Zbog ove zime malo (ko) od vojnika i zarobljenika vrati se svojim zavičajima" (Konstantin Filozof).

Na kraju pohod se pokazao kao velika sramota Turske vojske koja se sva odrpana, prozebla i desetkovana zimom morala bez skoro bilo kakve pljačke povući iz Bosne. Naravno sada je trebalo pronaći krivca za sve to što se desilo u Bosni. Kako sultanove sinove niko nije smeo da optuži za nesposobnost to su Turci optužili hrišćane, a nadasve kneza Stefana da je on taj koji je kriv za katastrofu. Ono što je za njega bilo najgore jeste da su sve te optužbe stigle ravno do Bajazita, ali moguće je da sultan na to sve ne bi ni obraćao veću pažnju da se već postojećim optužbama nisu pridružile i druge mnogo teže od prvih. Prava je tragedija bila u tome što su baš te najteže optužbe stizale direktno iz Srbije i to od moćnih Srpskih velikaša. O čemu se radilo?

Sam uspon kneza Stefana na mesto onoga koji treba da zauzme mesto kneza Lazara nije bio prihvaćen sa odobravanjem od strane dobrog dela Srpskoga plemstva. Separatističke težnje u Srbiji su bile oduvek veoma izražene tako da je jedan broj Srpskih velmoža došao na ideju da se otcepi od kneza Stefana i da se direktno potčini Bajazitu. Time bi oni (velmože) bili direktno zavisni od turskog sultana, a ne i od kneza Stefana kao što je to bio slučaj do tada. Osim toga bilo je među nezadovoljnicima i onih koje je knez Lazar držao na silu pod svojom vlašću pa im se sada, po njihovom mišljenju, ukazala dobra prilika da se konačno otresu vlasti kuće Lazarevića. "Ali ne beše sve savršeno, jer đavo koji oduvek seje kukolj, podjari veliku borbu nekih velikaša, koje otac njegov pokori pod svoje noge - oni su gledali da se sa njime izjednače i izmaknu ispod njegove vlasti; i izmisliše mnoge teške krivice protiv njega, iznoseći ih pred Bajazita, jedni govoreći kako podiže Ugre protiv njega, a drugi su govorili da su samostalni i da hoće da služe njegovoj (Bajazitovoj) državi" (Konstantin Filozof).

Ostvarujući svoj naum oni pošalju nekoliko glasnika ka Bajazitu te ga upoznaju sa svojim namerama da dođu direktno pod njegovu vlast, ali i o navodnim Stefanovim vezama sa Ugarima. Očigledno je da su velikaši bili sasvim dobro upoznati sa sultanovom sumnjičavom prirodom pa su stoga zaigrali na ono na šta je on najosetljiviji, odnosno optužujući Stefana za izdaju. S druge strane nije se radilo ni samo o njihovoj kleveti već je izgleda knez Stefan stvarno imao nekih kontakata sa Ugarskim dvorom, a Bajazit je nešto o tome dočuo i sa druge strane tako da je ovo bilo samo dodatna potvrda već postojećim sumnjama. Kako se radilo o velmožama veoma bliskim knezu to skoro da nije ni moglo biti sumnje u ono za šta su oni optuživali kneza. Moguće je da bi njihova namera imala potpuni uspeh koji bi rezultirao time da sultan možda i likvidira kneza Stefana da nije i u njihovoj akciji bilo propusta. Među nekolicinom poverljivih glasnika koje su slali sultanu našao se i neki Mihailo koji je bio veran knezu Stefanu i koji ga je o celokupnoj ovoj zaveri obavestio. "I poslaše glasnike od kojih jedan beše po imenu Mihailo, uvek budući blagorodan i veran Stefanu, i našao se oči u oči sa onima koji su na njega klevetali i bunu podizali" (Konstantin Filozof). Osim što je poslužio kao glasnik Mihailo je tačno znao i o kojim se to velmožama radi budući da je imao direktnih kontakata sa njima: "A ovi behu Nikola Zoić i Novak Belocrkvić sa drugim nekim" (Konstantin Filozof).

Šteta je što Konstantin Filozof ne kaže koji su to "drugi neki" osim ove dvojice, ali i to je sasvim dovoljno da se vidi da se radilo o zaveri koja je imala širok osnov. Nikola Zojić je bio u svakom slučaju najjači knežev velmoža, tim više što je on držao veoma bogat Rudnički kraj. Da je to tako vidi se i iz toga što je uspeo da razvije veoma dobre veze sa Turcima, čak u tolikoj meri da je Dubrovčanima poslužio kao posrednik u nekim trgovačkim vezama sa ovima (Turcima). Odnosi između Zojićeve porodice i Lazarevića su bile sasvim bliske, tako da se kneginja Milica nimalo ne snebiva kada Zojićevu ženu Vidosavu naziva svojom "surodnicom".

Kako se radilo o moćnim ljudima koji su mogli na svoju stranu da privuku dobar broj vlastele to je bilo sasvim izvesno da se u slučaju otvorene pobune knezu ne piše dobro. No, knez Stefan je ipak imao dovoljno sreće da bude na vreme obavešten što je bilo sasvim dovoljno da dobije neko međuvreme za smirivanje situacije i da svojom akcijom iznenadi zaverenike koji nisu ni slutili da su sada i oni ti koji su izdani. Onoga momenta kada je dočuo za zaveru i za sve ono što su zaverenici napričali sultanu bilo je knezu savršeno jasno da mu život visi o koncu i da samo od sultanovog raspoloženja zavisi daljni rasplet događaja. Bilo je sigurno to da će morati ići na Portu ne bi li sultanu pružio potrebna objašnjenja, ali prije no što bude morao da krene kod sultana trebalo je najpre smiriti situaciju u zemlji. Njegova prednost nad zaverenicima bila je u tome što oni nisu znali da je sasvim upoznat sa tokom zavere kao i da zna ko su njeni protagonisti. Stoga on pozove jednog od glavnih zaverenika, Novaka Belocrkvića, a ovaj ništa ne sluteći dođe kod kneza. Tu je Novak doživeo veliko iznenađenje kada je saznao da knez zna za njegovu zaveru, ali sada više nije imao priliku da se izvuče jer ga knez bez ikakvih razmišljanja da likvidirati. "I Novak pozvan (od Stefana) dođe, ne znajući nikako da se saznalo za dela njegova. Njega smrti predadoše i (to) po pravdi" (Konstantin Filozof).

Već ova prva egzekucija jednog od glavnih velikaša u zaveri bila je sasvim dovoljna i rečita opomena svim ostalim zaverenicima tako da se čitavo ovo zavereničko preduzeće u trenu raspalo. Ne želeći da dočeka Novakovu sudbinu drugi krupni zaverenik, Nikola Zojić, pokuša do pobegne u utvrđenje Ostrovicu verovatno misleći da organizuje iz njega oružani otpor. Međutim, računica mu se nije pokazala kao dobra jer sva Srpska vlastela pređe na kneževu stranu i on odjednom ostane sam. Videvši da je sve propalo Nikola Zojić, želeći barem goli život da spase, odluči da se i on i sva njegova porodica zamonaše misleći da će ga to spasiti od kneževog gneva. Ovaj put je bio u pravu i knez se zadovolji time ne želeći da i dalje proliva krv. "A Nikola pobeže u utvrđenje grada zvanoga Ostrovica; videvši da mu nije moguće umaći iz ruku gospodara svojih, postriže vlasi i primi na se inočki obraz, sa svojom ženom i decom - sa četiri kćeri. I tako, smilovavši se, ovaj blagočastivi (despot Stefan) sa svojom materom ostavi ih u svakoj sigurnosti" (Konstantin Filozof).

Ovim veoma odlučnim potezima uspeo je knez da suzbije sve moguće težnje Srpskih velikaša koje su išle ka tome da mu oslabe i ospore vlast, ali ostao je problem kako se opravdati pred sultanom. Sam knez izgleda da nije imao nekih ideja kako da se i to reši, ali tu je bila kneginja Milica koja je i do toga momenta sa sinom (knezom Stefanom) učestvovala u gušenju zavere. Da je njena uloga bila velika nema nikakve sumnje, a čini se da je u pojedinim trenucima zapravo ona bila ta, a ne knez, koja je davala ceo pravac u ugušivanju zavere.

U okviru ovoga mora se spomenuti i to da je te godine (1398.) nekoliko turskih odreda ušlo u Srbiju, a nikada nije razjašnjeno šta je bila njihova funkcija tim više što oni nisu imali bilo kakvih akcija iz kojih bi se zaključila svrha njihovog boravka. Nikakav pohod na Ugarsku nije bio spreman tako da se oni u Srbiji nisu nalazili zbog toga. Doduše u Ugarskoj je nastala uzbuna koja je rezultirala ratnim pripremama, ali veoma brzo je utvrđeno da Turci nemaju nameru da provaljuju tamo. Baš zato se nameće misao da je njihovo prisustvo imalo veze sa opisanim događajima i da su trebali da podrže jednu od strana, ali pitanje je koju. Ono što naročito u svemu ovome može da zbuni jeste da još uvek nije razjašnjen raspored svih ovih događaja. Naime ne zna se kojim su redosledom išli svi ovi događaji, odnosno da li je Stefan najpre skršio pobunu u Srbiji pa tek onda išao na opravdanje kod Bajazita, ili je to išlo obrnutim putem.

Uz sve ovo mnogo toga bi se moglo razjasniti ako bi se saznalo da li su Brankovići u svemu ovome imali kakvu ulogu. Oni su u to doba bili sasvim neznatni ukoliko bi gledali samo na veličinu njihovog zemljišnog poseda. Međutim, oni su raspolagali sa veoma velikim novčanim sredstvima koje je još prije u Dubrovnik preneo Vuk Branković. Sada su njegovi naslednici ta sredstva postepeno izvlačili i trošili ih pokušavajući da dobiju one teritorije koje su im oduzete i date knezu Stefanu na upravu. Znači, imali su dovoljno novca da se mogu upustiti i u zamašnije poduhvate. Isto tako ne sme se zaboraviti na ugled koji je uživala kuća Brankovića. Taj ugled je samo mogao biti uvećan time što je Vuk do kraja bio ljuti turski protivnik, pa je na kraju u njihovom ropstvu i umro. Upravo radi toga njegovim naslednicima su oduzete sve zemlje i date knezu Stefanu kao vernom turskom vazalu. Po svemu Brankovići nisu mogli gledati kneza Stefana kao svoga vladara iz više razloga. Najpre ni pokojni knez Lazar nije bio vladar nad Vukom Brankovićem pa shodno tome takvi odnosi su morali biti preneti i na njihove naslednike. Osim toga Brankovići su bili zastupnici oružanog otpora prema Turcima dok su Lazarevići bili turski vazali. Konačno na kraju kao najjači razlog za njihovu neslogu može se navesti razbaštinjenje Brankovića u korist kneza Stefana. Sasvim je bilo normalno za očekivati da će Brankovići pokušati sve ne bi li dobili svoja imanja i u tom okviru jeste pitanje da li su i oni učestvovali u zaveri protiv kneza. Sama zavera, a naročito došaptavanje sultanu Bajazitu o tome da knez Stefan ima tajnih veza sa Ugarima, nije bila ni malo časna radnja za njegove učesnike, a Brankovići su ipak bili suviše ponosni da bi na taj način pokušali da ostvare svoja prava. Ni kasniji odnosi ove dve porodice ne govore da su Brankovići bilo kada pokušali neku podmuklu akciju protiv Lazarevića, čak naprotiv, ako je ikada išta bilo nečasno između njih to će ići od kuće Lazarevića, no o tome će biti više govora kasnije. Bilo kako bilo, nikakvih podataka nema o tome da su Brankovići imali bilo kakvo učešće u zaveri.

Nakon što je ugušena zavera, a njeni učesnici likvidirani ili neutralisani, bilo je potrebno izvesti sledeći potez koji je svakako bio najrizičniji. Trebalo je otići kod Bajazita i tamo se opravdati. To je morao učiniti knez lično, ali poznavajući Bajazitovu naprasitu narav postojala je opasnost da bi knez mogao biti likvidiran prije no što bi se i pojavio pred sultanom. Dakle, trebao je neki posrednik koji bi otvorio mogućnost da sultan primi kneza, a da se onda ovaj pokuša opravdati. U to doba u Srbiji među vlastelom nema niti jedne ličnosti koja bi bila u stanju da to ostvari. Tada se umešala kneginja Milica i predložila da ona bude ta koja će otići kod sultana i tamo pokušati da izradi prijem za kneza. Sa njome je pošla i Jefimija (žena pokojnog despota Uglješe). "A zbog ovoga pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekog ćesara" (Konstantin Filozof). I do tada je kneginja imala aktivnog učešća u političkom životu Srbije, a izgleda da je i sama Jefimija svojim mudrim savetima u mnogim stvarima pripomagala. "Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila". Osim toga, iako to nije nigde navedeno, sigurno je da je i Olivera, koja se nalazila u Bajazitovom haremu već osam godina, uticala na ovoga da primi i sasluša njenu majku.

Negde s proleća 1398. godine otputovala je kneginja Milica sa Jefimijom kod Bajazita. Još uvek nije bilo sigurno da će ih sultan primiti, ali na kraju sve ispadne dobro i ovaj ih je lepo primio i saslušao. "Kad su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo." (Konstantin Filozof). Očigledno da se kneginja, kao i svaka majka, veoma bojala za ishod ove misije jer je od toga zavisio život njenog sina, a Jefimija ju je hrabrila i smirivala. Kako je tekao razgovor između ove dve izuzetne žene i turskog sultana, ne zna se, ali one su ipak postigle svrhu svog dolaska time što su uspele da ubede Bajazita da primi kneza i da ga sasluša.

Poseta je imala neočekivano dobar tok, što je ohrabrilo kneginju Milicu i Jefimiju da zamole sultana da im preda mošti Svete Petke. "Ovi zajedno imajući slobodu u cara, ne moliše ni grada ni njegove okoline, ni imanja, niti takvo nešto drugo što malu i privremenu sladost ima, a beskonačnu pogibao, već mu priđoše ljubavlju krepko držani i moleći nepropadljive mošti Prepodobne ove matere" (Camblak). Ovakva molba je beskrajno začudila Bajazita pa ih je upitao zbog čega od svega što bi mogle od njega da zatraže one žele "samo kosti suhe i odasvud nepokretne" (Camblak). Njihov odgovor je bio veoma vešt: "Ako hoćeš sve to što bismo imali da zameniš za željene nam mošti, gotovi smo to ustupiti" (Camblak). Sve se to Bajazitu veoma dopalo pa im je zbog toga ispunio želju, što je njih dve neizmerno obradovalo. "On pohvali njihovo usrđe, jer se naučiše vrlini, čemu su se čudili mučitelji, te im u ruke dade moljeno. A oni obujmivši ovo rukama, ljubljahu ga, prilagahu očima zajedno i dušu i srce, od radosti suze izlivahu, pohvaljivahu, pripadahu, ne znajući kako da se naslade ljubavne časti rake. I, konačno, mirisima mnogocenim i zlatnim odeždama pokrivši, u svoju zemlju ga sa mnogom čašću odnesoše, lepotujući i veseleći se što su stekli takvu riznicu, sa kojom je čitav svet neuporediv" (Camblak).

To su bile mošti svetice koja je živela negde s kraja X i početka XI veka u Trakiji (Prepodobna Petka). Njene mošti i inače imaju veoma interesantnu istoriju. Njih je najpre bugarski car Jovan Asen iz Epivate preneo u Trnovo, da bi tokom 1393. godine bile prenete u Vidin. U Srbiju su mošti donele kneginja i Jefimija tokom 1398. godine, a bile su najpre smeštene u Kruševcu. Nakon što je Beograd postao prestonica Srbije (1405.) bile su prenete tamo. Nakon pada Beograda u Turske ruke Beograđani su ih odneli u Carigrad (1521. godine). Konačno, tokom 1641. godine iz Carigrada ih u Jaš nosi vojvoda Vasilije Lupul. Tu se i danas nalaze.

Nakon svega njih dve požure kući ne bi li pripremile Stefana da što prije krene kod sultana. Ni tada se još uvek nije znalo kako će Bajazit da postupi prema mladome knezu, tako da je vladao veliki strah oko krajnjeg ishoda ovoga susreta. "Posle otide zbog ovoga i blagočastivi i uvek spominjani knez Stefan i još u strahu pošto po savetu nekih beše pristao da bude prijatelj sa Ugrima. I kada vide da će njegova namera u budućnosti biti nemoguća, on se posavetova sa blagočastivom materom;...." (Konstantin Filozof).

Kako je ovaj susret protekao zna se samo iz onoga što je ostavio Konstantin Filozof, a ono što je on napisao jeste jedan skoro neverovatan sled događaja. Naime, Stefan uplašen za svoju sudbinu, jer sa plahovitim Bajazitom nikada se nije znalo kako će neka stvar da završi, došao je verovatno imajući malo nade da će sve to proći bez težih posledica. Stefan je imao prijem, ali tu nije bio sam već se nalazio među gomilom drugih koji su takođe kod sultana tražili neku milost. Izgledalo je da jedno vreme Bajazit nije uopšte obraćao pažnju na Stefana, na neki način poigravajući se sa njim. Kada su svi nakon jela, po običaju, trebali da odu, Stefan ostane želeći da razgovara sa sultanom. Bio je to u svakom pogledu veoma hrabar potez, jer malo njih se usudilo bilo šta reći sultanu bez njegovog prethodnog pitanja. Očigledno da Stefan nije želeo da živi u neizvesnosti i da mu sudbina bude odlučena nekim Bajazitovim hirom, pa je stoga odlučio da sa njim raščisti sve nesporazume. "Kada dođe k Bajazitu (beše) običaj da svi sabrani posle jela odlaze; ovaj ne htede izaći, no stavši stojaše" (Konstantin Filozof).

Bajazit je kneza Stefana, još uvek poigravajući se sa njim, upitao za razlog njegovog ostajanja u prostoriji, a ovaj je veoma smelo nastupio: "Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje (pred) tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu Tvome neki za mene behu saopštili kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci; šta hoćeš, učini" (Konstantin Filozof). Veoma direktan nastup gde Stefan sasvim priznaje svoju krivicu, kaje se i nudi se Bajazitu da ga ovaj kazni onako kako smatra da treba. To je bio sasvim sračunat Stefanov nastup gde se on nije ni najmanje pravdao ili molio za milost, već priznao ono što je bilo i bio spreman da za svoje postupke snosi posledice. Po svemu sudeći ovakav njegov istup je bio smišljen još u Srbiji, a verovatno da su udeo u svemu tome imali kneginja Milica, Jefimija i nadasve Stefanova sestra Olivera. Očigledno da su im bile sasvim dobro poznate Bajazitove osobine, odnosno znali su sasvim dobro da nikakva opravdanja neće pomoći jer je Bajazit znao pravu istinu, te da bi ga takvim nastupom mogli samo razdražiti. Kakav je Bajazit mogli su Lazarevići čuti jedino od Olivere koja je bila Bajazitova ljubimica među mnogobrojnim ženama u haremu. Upravo tu su njena pomoć i saveti odigrali odlučujuću ulogu.

Bajazit je bio pravi ratni vođa, veoma hrabar, veoma iskusan, koji je cenio iskrenost i hrabrost pa je stoga trebalo tako i nastupiti: direktno i iskreno. Upravo takav knežev nastup zadivio je Bajazita, a možda i zbunio u prvi mah, jer on je navikao da uglavnom svi oko njega pužu i mole za milost. Ovo je bilo nešto novo za njega, jer kako se ne diviti tako mladom knezu koji hrabro izlazi pred njega i priznaje za svoje tajne veze sa Ugarima te govori da je spreman da za to pretrpi kaznu. Takav čovek se ne likvidira tako lako, a treba se potruditi i pridobiti ga za sebe.

U tom smeru je krenuo i Bajazitov nastup. On jeste bio pomalo iznenađen naglim Stefanovim priznanjem, ali se veoma brzo snašao želeći takvog hrabrog čoveka imati samo za sebe. Upravo takav nastup Bajazitov (pod uslovom da su biografovi navodi tačni), govori o kakvom se sposobnom sultanu radilo. Imajući kneza Stefana na raspolaganju i mogavši sa njim da uradi šta hoće, on (Bajazit) nije ga kaznio za pokušaj izdaje. Imao je više razloga da prema njemu postupi sa puno popuštanja. Znao je da ukoliko nastupi milostivo prema knezu i ako mu oprosti da će ga sasvim pridobiti za sebe. Osim toga znao je sultan za vojničke sposobnosti koje je imao Stefan pa je to bio još jedan dodatan razlog da se potrudi oko njega. Po Konstantinu Filozofu održao je Bajazit knezu jedan duži govor koji je prije ličio na očinski savet negoli na prekor. "O mili! Šta si hteo da uspeš sa Ugrima? Jer ja sam hteo zemlju uzeti kao svoju. A šta ćeš ti tamo učiniti? Ko je od onih koji vladaju a (koji) prikloniše glavu (pred) Ugrima postigao što u svome gospodstvu? I pomenuo je po imenu bugarske careve i ostale. "A ti, reče, budući sa mnom i ako ideš tamo gde ja ne idem. zaista se smućuješ. A ako ideš sa mnom gde sam ja, ne treba da se smućuješ. Mi smo vladari, a ako mi ne pođemo na druge, drugi na nas neće. Jer vojskom se najjača carstva održavaju i šire. Tebe sada smatram kao najstarijeg i vazljubenoga sina i javljam pred svima - mojima i istočnima? Jer ko je kod mene u takvoj časti kao ti? Ja sam već u starosti. Zato ili ću u boju ili od bolesti umreti. A ti ovako sa mnom živeći (u) vremenu ćeš tada dobiti. Mnogi moji sinovi ustaće brat na brata i svaki od njih slaće ka tebi molioce za pomoć, ili samo za ljubav, a ne neprijateljstvo. Dočekavši ovo vreme, održaćeš ne samo svoje krajeve, nego (osvojićeš) i druge predele oko cele svoje zemlje, i nazvaćeš se veliki i preslavni vladar. I sada ćeš držati svoju zemlju u svojoj granici. Poslušaj mene i ja ću ti kazati šta treba da činiš. Dok sam ja u životu, potrudi se i satri svoje silne i dovedi na svoju volju, jer tada (posle smrti moje) ćeš hteti i nećeš ništa uspeti. Zato bilo blagorodne, bilo nište od svojih ljudi izdigni, i učini slavnima te da zajedno s tobom vladaju. A kletvenike sve ućutkaj i njima slične" (Konstantin Filozof).

Moguće da je ovako dug govor koji je Bajazit održao, na kraju ipak plod mašte Konstantina Filozofa. Međutim, on govori nešto drugo. Upravo u tom govoru iznesena je čitava kasnija vladarska filozofija kneza Stefana. Do tada on nije vladao na ovaj način (ne samo zato što za tako nešto nije dovoljno snage), ali od momenta njegovog razgovora sa Bajazitom, knez se ponaša upravo na onaj način na koji ga Bajazit savetuje. Sa sultanom živi u zaista dobrim odnosima (za mnoge čak i suviše dobrim), a i sam Bajazit se odnosi milostivo prema njemu. Svi odnosi sa Ugarskom se prekidaju. Istovremeno Stefan jača vojsku u Srbiji i stavlja sve pod svoju kontrolu. Nemilosrdno uklanja sve one koji izražavaju bilo kakav oblik protivljenja njegovom gospodstvu. Do koje je to mere otišlo vidi se iz toga što će Stefan zbog takve svoje apsolutističke politike, nakon Bajazitove smrti, doći u sukob sa svojim rođenim bratom Vukom i porodicom Brankovića. Verovatno da je u srpskom plemstvu bilo mnogo nezadovoljstva tom njegovom novom politikom, ali tog momenta Stefan je ipak bio suviše jak da bi se moglo nešto protiv njega učiniti.

U svakom slučaju, odlazak kod Bajazita je mnoge stvari izdefinisao kod Stefana. Najpre je shvatio da za sultanova života nema nikakvih mogućnosti da se Turcima odupire. Koliko god to njemu bilo teško, morao je da prizna da mora biti poslušan turski vazal i da uredno ispunjava sve ono što se od njega traži. Ipak, gledajući s druge strane, takva njegova vazalska politika mogla je biti i te kako isplatljiva. Bilo kakav otpor prema Turskoj doveo bi Srbiju u položaj da mora da vodi rat za koji je sasvim sigurno da će ga izgubiti. Osim razaranja koje bi država pretrpela u tom slučaju, bilo je sasvim izvesno da bi i njegova vladarska pozicija bila dovedena u pitanje. Poslušnost prema Bajazitu donosila je Srbiji mir, a njemu samome učvršćenje kao srpskog vladara. Šta je u tome momentu mogao tražiti više od toga, a da se to ne pretvori u avanturu?

Povratak kneza Stefana u Srbiju ličio je na pravi mali trijumf, a kako i ne bi? I pored toga što je postojala sigurna Oliverina podrška i uticaj na Bajazita, ipak je postojao veliki strah oko mogućeg ishoda ove posete jer sultan je bio apsolutno nepredvidljiv u svojim postupcima. Moglo se desiti veoma lako da se sve završi tragedijom i da knez izgubi glavu. U Srbiji je sasvim sigurno, ne samo među članovima porodice Lazarević, vladao veliki strah da bi se knezu moglo nešto desiti. Da je to tako vidi se i iz jednog pisma iz Dubrovnika (novembra 1398.) gde ova Republika izražava radost što se mladi knez vratio živ i zdrav iz posete sultanu. Verovatno da bi Lazarevići bili sasvim zadovoljni samo time da Bajazit oprosti knezu i da ga ostavi na položaju vladara Srbije. Međutim, desilo se nešto što možda ni oni sami nisu očekivali. Osim što se održao na vlasti, Stefan je uspeo sasvim da uđe u volju Bajazitu, a to je značilo mnogo toga. Na sve strane u Turskoj bile su mu ukazivane počasti, a turski velikaši su utrkivali u davanjima znakova prijateljstva prema mladome knezu. "Knez Stefan opet ode u svoje otačastvo i dođe svojoj kući čašću ukrašen, ne samo od ovoga (cara) nego i od sviju njegovih velikaša, i kroz celu državu njegovu i od sviju naroda koje Ismailjćani baciše pod svoje noge; (bio je) divan i počastvovan ljubavlju od sviju njegovih, svi hrišćani su iz dubine srca molitve uzašiljali, što Gospod uzvisi rog izbranika svoga" (Konstantin Filozof).

U slučaju da je knez stradao verovatno da bi Srbija ušla pod direktnu Tursku vlast, što bi značilo pravu pravcatu katastrofu. Ni separatističke težnje pojedinih srpskih velikaša i njihove želje da se otcepe od vlasti kneza Stefana ne bi donele mnogo boljega, jer tek tada bi takve male iscepkane državice bile još lakši turski plen. Zapravo jedina prava politička opcija koja je Srbiji mogla doneti mir i koliki - toliki napredak bila je ona koju je zastupala kuća Lazarevića. Srbija je morala biti jedinstvena i pod vlašću jednoga vladara, a, ma koliko to bilo neprijatno, morala je biti i poslušni vazal turskog sultana, barem dok je Bajazit živ.

13. Bitka kod Angore

Nema nikakvog razloga da se sumnja u to da je knez Stefan iskoristio priliku, odnosno preporuku Bajazitovu, da se uz tursku pomoć obračuna sa svim svojim političkim protivnicima u Srbiji i da uspostavi svoju apsolutnu vladavinu. Istovremeno to mu je dalo priliku da uzdigne i svoje ljude. Verovatno da su mu najveći problem predstavljali rođaci iz kuće Brankovića koji su razbaštinjeni u njegovu korist. Njihovi pokušaji da, uz pomoć novca koji je još ostavio Vuk Branković u Dubrovniku, a koji su oni sada postepeno odande uzimali, ponovo pridobiju od Bajazita oduzete teritorije sigurno da nisu prijali knezu Stefanu. Njihov uspeh bi značio oduzimanje velikih teritorija kojima je knez upravljao, a to niti jednome samodršcu nije svejedno. Baš zato bilo bi jako interesantno znati kako se on (knez Stefan) odnosio prema tim njihovim nastojanjima. Zaista je teško poverovati da je on to sve posmatrao sasvim mirno i da nije baš ništa uradio po tom pitanju. Imao je dve mogućnosti. S jedne strane, rođački, ali i moralni obziri terali su ga da Brankovićima pomogne u pokušajima povrata oduzetih teritorija. Međutim, s druge strane, poznato je da u politici takvih obzira kao što su rođački i moralni, a naročito kada je u pitanju ograničenje vlasti, jednostavno nema i bilo bi sasvim čudno da su ti obziri postojali kod kneza Stefana.

I upravo baš taj momenat je mogao naterati Stefana da uradi sve što može na turskom dvoru ne bi li onemogućio Brankoviće da dobiju svoje zemlje natrag. Videli smo da je kod sultana uspeo da ostvari dobre pozicije koje bi mu pomogle da lakše onemogući Brankoviće, ali pitanje je da li ih je i iskoristio. No, u tom kontekstu nikako se može zaboraviti ni Bajazit sa svojim interesima koji su mogli biti suprotni Stefanovim. Naime, ni njemu (Bajazitu) nikako nije moglo odgovarati da knez Stefan stekne suviše jaku poziciju u Srbiji koja bi bila takva da omogući mladome knezu da možda u pogodnom momentu tu svoju snagu iskoristi i uz Ugarsku pomoć se otcepi. Na Balkanu, izuzev Stefana, nije Bajazit imao niti jednoga iole jačeg vazala i stoga je prema njemu morao postupati sa posebnim oprezom. Da je knez sklon šurovanju sa Ugrima, već se videlo. Stoga je Bajazit tu snagu trebalo na neki način da ograniči, a nije bilo bolje mogućnosti za to nego da se Brankovićima vrate njihove zemlje. Time bi se stekla njihova zahvalnost i od jednog vernog vazala (kneza Stefana) dobila bi se dva. Uz to ne treba smetnuti sa uma ni to da je onaj silni novac koji su Brankovići slali na Portu mogao odigrati (na kraju i jeste) veliku ulogu. Njime su se mogli pridobiti mnogi ministri koji su se kretali oko Bajazita i koji su na njega mogli uticati.

Na kraju, o ovome se ipak malo toga može reći jer nikakvih podataka nema. Stoga sve navedeno jeste samo stvar pretpostavke koja i ne mora da bude tačna. U svakom slučaju, u zemlji je vladao mir, što znači da ni Brankovići, a ni neki drugi velikaši nisu davali knezu Stefanu otpor. Da je on apsolutni gospodar kojem svi moraju da se klanjaju i od koga drhte najbolji su svedoci Dubrovčani koji počinju kneginji Milici da se obraćaju ponizno kao "slavnoj i velemožnoj gospođi", dok je knez Stefan sada za njih "slavni i velemožni gospodin". Ako je bilo potajnih spletaka, a bilo ih je sigurno, one su ostale na tom nivou i nisu se izrodile u nešto veće. Knez Stefan je sasvim čvrsto držao vlast u celoj Srbiji dok je Bajazit to isto radio u Turskoj. Osim sitnijih ratnih čarki duž granica nekih većih ratnih zbivanja nije bilo i izgledalo je da bi to moglo da potraje duže vreme. Sve je to tako išlo do 1402. godine, a onda su sledili odlučujući događaji.

Prvi krupan događaj u to vreme u Srbiji bio je povratak Brankovićima dela onih zemalja kojima je vladao njihov otac Vuk. Ne zna se tačan datum toga događaja, ali se na osnovu nekih podataka zaključuje da bi to moglo biti s proleća 1402. godine. Radi se o nekim posedima na Kosovu, dela Polimlja, sjeničkog kraja i Brskova. Sve su to bili krajevi kojima je do toga momenta vladao knez Stefan i koji su sada izuzeti od njegove vlasti i predani Brankovićima: "nije prošlo mnogo a Vukova žena Mara je zajedno sa svojim sinovima povratila zemlje svoga muža, sem onih dvaju utvrđenih gradova Zvečana i Jeleča, koje su držali Turci" (Orbin). Nekih potresa prilikom vraćanja ovih teritorija nije bilo pa bi moglo izgledati da je knez Stefan primio to sasvim mirno, pa možda da je čak Brankovićima pomogao da dobiju očinske zemlje natrag. No, iz kasnije priče videćemo da je to bilo ipak izvan volje kneževe i da su Brankovići teritorije dobili isključivo po Bajazitovoj želji. No, o tome kasnije.

U svakom slučaju na teritoriji Srbije stvorena je još jedna vazalna srpska država (osim one kojom je vladao knez Stefan), a njome su vladali potomci Vuka Brankovića, odnosno udovica Mara i njeni sinovi Grgur, Đurađ i Lazar. Osim što ih je (to je sasvim sigurno) dobijanje ovih zemalja na upravu koštalo mnogo novca, ovi posedi su im doneli i vazalne obaveze prema sultanu. Sada su se Brankovići našli u onom istom vazalnom odnosu prema Turcima u kojem su već duže vreme bili Lazarevići i zbog kojeg su ih toliko osuđivali. Očigledno da su i oni vremenom uočili da je toga momenta jedino takva politika bila mogućna. "Kad je njegova žena Mara povratila njegovu državu (kako je rečeno), počela je da šalje svoje sinove s vojskom u službu Turčinu, zadržavajući uvek kod sebe najmlađeg radi upravljanja državom" (Orbin).

U to doba (proleće 1402.) u Dubrovniku nisu Brankovići imali više novca budući da su ga vremenom izvukli i jednim velikim delom potrošili na to da povrate svoje zemlje. "Dubrovčani su se u to vreme pokazali veoma blagodarni i verni Vuku, jer su povratili njegovoj ženi velike vrednosti koje je on bio ostavio kod njih na čuvanje" (Orbin). Postoji jedno pismo iz Dubrovnika od februara meseca 1402. godine, gde se Brankovići obaveštavaju o tome da su Dubrovčani dali "sve što bi vašega, i ne osta veće u nas ništor od vašega, da molimo mnogo gospodstvo vi, ne zabavite im ako su mnogo stajali, jer ih mi uzdržasmo za vaše volje i naše, kako te vi kazat". To da oni izvlače Vukovu ostavu iz Dubrovnika nije bilo nepoznato Bajazitu, a verovatno ni knezu Stefanu i moguće je da su oni pravili Brankovićima smetnje. Na nedvosmislen način to potvrđuju i Dubrovčani u jednom pismu gde kažu da su oni (Dubrovnik) isplatili Brankoviće "ne obzirući se na velike i strašne pretnje sultanove, koji je neprestano tražio Vukovu ostavu".

No, sve su to još uvek sasvim periferni događaji koji nemaju nekih posebnih uticaja na ono što se dešava u Turskoj. Prava katastrofa za Bajazita stizala je iz dubina Azije. Istočne granice Turske koje su se nalazile u Aziji pretrpele su strašan udar od strane Mongola koje je vodio Timur Lenka. Uz to većina Bajazitovih Azijskih vazala je prešla na stranu Timur Lenke tako da nije bilo druge već da on (Bajazit) sakupi sve što može i da krene u susret Mongolima. O samim Mongolima pričale su se prave bajke u Evropi, a o njihovom vođi Tamerlanu (kojeg su zvali Demir), Timur Lenki, mnoge grozne stvari i to naročito o tome kako je stekao ranu na nozi i zbog toga ostao hrom odakle mu i nadimak hromi (Timur) Lenka. "I taj muž, imenom Demir, beše svirep i veliki nasilnik. Ovaj, idući razbojnički, nađe neke pastire, pobedi ih i uze njihove ovce, gde je bio i ustreljen u nogu, od čega je hrom bio. I ovako ustremivši se steče imanje" (Konstantin Filozof).

Timur je bio u svakom pogledu najveći naslednik strahovitog osvajača Džingis kana, kojeg je čak pokušao i da nadmaši u osvajanjima. Dugačak je spisak njegovih osvajanja i zverstava koje je tada počinio. Gde je on sa svojim hordama prošao "tamo se nije čulo ni lajanje pasa ni glas kokoši ni plač deteta" (Duka). On je bio ljubitelj šaha, a mrzeo je lekare i astronome. Bio je divlje okrutan, ali ga je vojska upravo zato veoma volela. Njegov najveći "podvig" u divljaštvu jeste osvajanje grada Sivasa koji su držali Seldžuci. Računa se da je u ovom gradu stanovalo skoro 100.000 ljudi, a većinu je Timur pobio nakon njegovog osvajanja i to tako što je naredio da se živi zakopaju. Tu je zarobljen i Bajazitov sin Ertugrul. U samome početku Timur ga je poštedeo, ali samo zato da bi jedno vreme pokazivao kao zarobljenika. Nakon izvesnog vremena ga je pogubio. Još strašnije je bilo pri osvajanju Bagdada gde je pobijeno svih 90.000 njegovih stanovnika, a pošteđeni su samo imami, suci i profesori. Odsečene glave pobijenih građana Bagdada su poslagane ispred grada u obliku kule, kao neki pobednički spomenik.

Pod Timurovom vlašću to doba su bili srednja Azija, Zlatna horda u južnoj Rusiji, Persija, Mesopotamija, Sirija kao i deo Indije. Sada su došle na red i Osmanlije. Sama mongolska navala nije bila za Bajazita baš toliko iznenadna budući da je on sa njima već nekoliko godina ratovao i to sasvim neuspešno. S druge strane, izgleda da ni sama Evropa nije bila zatečena. Postoje izvesni dokazi da su čak emisari iz Evrope (posebno Vizantije) odlazili kod Mongola i pokušavali da ga nagovore da napadne na Bajazita, računajući na to da Mongoli obave ono što evropski vladari nisu mogli. U svakom slučaju našli su se Turci pred do tada najvećom mogućom opasnošću, čak tolikom da je to nateralo Bajazita da lično krene u rat sa Timurom.

Timur Lenka ipak nije naglo navalio na Turke već je najpre poslao poslanstvo Bajazitu pozivajući ga da prizna mongolsku vrhovnu vlast. "Ovako se ukrepivši i ojačavši, posla poslanike ka munjevitom caru (tj. Bajazitu), koji se hvalio da će uskoro osvojiti i Carstvujući grad (Carigrad), tražeći od njega danak i poslušnost, koji je istok i zapad izjedao i izmoždavao" (Konstantin Filozof). Nešto slično navodi i Konstantin iz Ostrovice: "U to vreme stiže caru Bajazitu poslanstvo iz Anadolije s vešću da je veliki kan po imenu Demir ili Tamerlan, gospodar tatarski, došao s velikom vojskom u persijsku zemlju;.." (Konstantin iz Ostrovice). Naravno da je ovakvu ponižavajuću poruku impulsivni Bajazit jednostavno odbio, a uzvratio je Timuru porukom koja je bila još gora od one koju je dobio. Osim toga sakupio sve što je mogao od vojske i krenuo Mongolima u susret rešen da ih vojnički uništi. "A ovaj, čuvši ovakve (reči) i razljutivši se, objavljivaše rat i spremaše se za borbu, zlo govoraše i šiljaše žestoke reči,.. (Konstantin Filozof).

U okviru vojske koju je Bajazit vodio nalazila su se dva vojna odreda koja su došla iz Srbije. Jedan je vodio knez Stefan: "A Bajazit sabra svu svoju vojsku i (od) istočnih i (od) zapadnih (vladara) i posla ka uvek spominjanom knezu Stefanu da koliko je moguće dođe sa svojom izabranom vojskom" (Konstantin Filozof). Drugi srpski odred je bio pod vođstvom Đurađa i Grgura Brankovića. "Čuvši to, car krenu protiv ovoga i uze sa sobom Đurđa, despotova sestrića, i svoju ženu Despinu, pa se uputi preko mora, preko Anadolije u Persiju pod jednu planinu koju nazivaju Zvezda" (Konstantin iz Ostrovice).

Navodi o Despini odnose se zapravo na Oliveru, sestru kneza Stefana, koja je bila Bajazitova ljubimica u tolikoj meri da ju je čak i u boj vodio sa sobom. Olivera je imala, navodno, toliki uticaj na Bajazita da je on pod njenim uticajem počeo da pije vino, što je bilo kršenje islamskih propisa. I inače u to doba Bajazit kao da se malo opustio više razmišljajući o uživanjima već o vođenju države. Za njegovo doba se vezuje čak i pojava homoseksualnih odnosa na turskom dvoru. Bilo je toga i do tada, ali se sakrivalo. Međutim, od tada počinju turski velikaši sasvim otvoreno da u svojim haremima drže dečake za svoja uživanja.

Knez Stefan je i do tada ispunjavao vazalske obaveze prema Bajazitu dok su Brankovići to činili po prvi put. Bila je to cena za onaj povrat teritorija. Na ovom mestu potrebno je napomenuti jedan događaj koji se za vreme dok su knez Stefan i brat mu Vuk bili na Istoku, dogodio u Srbiji. U samo leto 1402. godine (knez i Vuk su već otputovali kod Bajazita), sastavila je Jefimija svoj čuveni spis Pohvala knezu Lazaru. U to vreme knez Lazar je već imao svetiteljski kult, a Jefimijin rad je trebao da taj kult uveliča. Ova Pohvala je izvezena srebrnom pozlaćenom žicom na crvenom atlasu (veličine 67 dž 49 centimetara) i bila je namenjena manastiru Ravanica. Čitavu površinu ovoga pokrova koji je pravougaonog oblika, uokviruje ornament u borduri, sastavljen od lozica sa trolistom čiji je srednji krak izdužen. U tome okviru nalazi se tekst Pohvale. Tu, u manastiru, ovaj vezeni rad pokrivao je ćivot sa moštima svetoga kneza Lazara. Pohvala se sastoji iz tri dela. Prvi deo jeste jedna kratka pohvala knezu, a u drugi deo predstavlja Jefimijinu molitvu svetom knezu gde ona od njega traži posredništvo kod svetih mučenika da bi oni pomogli knezu Stefanu i Vuku u predstojećoj bitki kod Angore: "Saberi zbor svojih sabesednika svetih mučenika, i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu, izvesti Georgija, pokreni Dimitrija, ubedi Teodora, uzmi Merkurija i Prokopija i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi, u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena, knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od Boga pomoć, dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si".

Emocionalno najinteresantniji je treći deo Pohvale u kojem se Jefimija obraća knezu direktno i gde mu se zahvaljuje za sve ono što je on učinio za nju. "No nisi ti tako, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, bio malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno, te sada molim oboje: da me ishraniš i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega". Na svu sreću ovaj pokrov je uspeo da preživi sve ratove i nemire koji su od tada protutnjali ovim prostorima. Sve do 1690. godine pokrov se nalazio u Ravanici da bi sa velikom seobom Srba bio (zajedno sa ćivotom) prenet u manastir Vrdnik u Fruškoj Gori (Nova Ravanica). Tokom 1942. godine pokrov je (zajedno sa moštima kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića) prenet u Beograd, a danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve.

Na dan 28. jula 1402. godine došlo je do velike bitke između turske i mongolske vojske, poznate u istoriji pod nazivom Angorska bitka. Bitka je bila strašna, a krajnji rezultat je za Turke bio katastrofalan jer im je vojska razbijena, a sam sultan Bajazit zarobljen od Mongola.

Uloga onih oklopnika koje je vodio knez Stefan bila je posebno naglašena i čini se da je knez bio među najboljim borcima toga dana. "A izabrana persijska vojska odelila se i udari na uvek spominjanoga (despota Stefana); jer, kako je još pre bilo određeno, udari na njega; i oni, uskliknuvši glasovima, udariše i odmah pobeđeni biše i poginuše od oštrica mača i kopalja srpske vojske" (Konstantin Filozof). Čak i turski letopisci naglašavaju da je nakon rasula u turskoj vojsci, knez Stefan bio jedini koji se i dalje borio i to toliko dobro da ga je čak i Timur Lenka primetio: "Samo jedan sin Lazarev držao je sa svojom vojskom stalno protiv neprijatelja i borio se hrabro. Kad je to video Demir (Tamerlan), rekao je: Gle, kako su ljuti i pomamni oni derviši! A neko mu je od savetnika njegovih rekao: Nisu ono derviši, nego hrišćani. Tada i Lazarev sin opazi da sam sebe uzalud mori, boreći se tako strasno. Jer su već i sami Turci svi navalili u bežanje".

Osim toga, pokušao je knez Stefan da spasi Bajazita koji je u opštem rasulu ostao opkoljen. S tom namerom tri puta se probijao kroz obruč do sultana i nagovarao ga da se povuče, međutim Bajazit je sve to odbijao. "A videći gde su mnoge desetine hiljada opkolile cara (Bajazita), neiskazana množina, i (Stefan) hoteći ga kao osloboditi, tri puta ulažaše u borbu, sasecajući i pobeđujući. A kada vide da se smanjuje broj njegove vojske, vrati se. Jer šta je mogao i učiniti u tolikim tisućama i desetinama tisuća bez božje volje! A (o) veličini njegove tadanje pobede svi su pričali i dosta je čuvena" (Konstantin Filozof).

Iako nije uspeo da spasi Bajazita uspeo je knez Stefan da iz obruča izvuče sultanovog sina Sulejmana (letopisci ga nazivaju Musulman) i da ga izvede i kreševa. O tome sa dosta detalja priča grčki pisac Duka i njegova priča je veoma slična onoj od Konstantina Filozofa. Po njemu (Duki) knez je sa svojih pet hiljada oklopnika uspeo da oslobodi Bajazita od Mongola, međutim ovaj je uporno odbijao da izađe iz obruča radije želeći da pogine nego da pobegne sa bojnog polja. "Videći Stefan šta će biti domalo, uzme svoje i Bajazitova sina Musulmana i udari nanovo na protivnika, koji su se opet bili gusto sklopili oko njega, s mukom se velikom probijajući kroz njih, pogubivši veći deo svojih i poubijavši sam sobom mnoge neprijatelje" (Duka). U pitanju je bio ludi Bajazitov ponos koji nije dozvolio da za svoje spašenje zahvali jednom hrišćaninu, a osim toga izgleda da se on i preračunao. Bio je okružen sa svojih 10.000 janičara i moguće da je mislio da će to biti dovoljno da se odbrani od lošije opremljenih Mongola. U vreme kada ga je knez Stefan preklinjao da se izvuče iz obruča dok je još vreme, Bajazit je već sve znao o izdaji turaka Seldžuka u koje se on tako pouzdao, i tako ogorčen nije želeo da bilo šta preduzme za svoje spasenje. Ipak, kada je došlo vreme noći odlučio je on da pokuša proboj, ali tada je sve već bilo kasno. Morao je u zarobljeništvo kod Timur Lenke.

Sam tok Bajazitovog zarobljeništva ne bi bio interesantan za nas da se u daljnji tok priče nije umešala jedna ličnost koja u dosadašnjoj pregledu nije mnogo pominjana iako je njena uloga bila nesumnjiva. Radi se Oliveri, kneževoj sestri, omiljenoj ženi sultana Bajazita. Da li je ona prisutna kod Angore ili je ostala u Brusi nije baš najjasnije i o tome postoji više verzija. Kako su one podjednako interesantne, ali i značajne zbog toga što govore o pravoj Oliverinoj vrednosti u političkim previranjima u Srbiji, iznećemo ih nekoliko.

Po Konstantinu iz Ostrovice, Bajazit je doveo Oliveru u Angoru i ona je bila prisutna ovoj bici. Na kraju zarobljena je i ona i Bajazit. Timur Lenka, želeći da se naruga Bajazitu, naredi da ovoga dovedu (Bajazita) i da ga nameste da sedi njemu nasuprot (Timur Lenki). Nakon toga došla je i Olivera koja je morala da služi Timur Lenku sa vinom, dok je Bajazit sve to posmatrao. "Tada dovedoše pred kana cara Bajazita i naredi mu kan da sedi daleko prema njemu; naredi isto tako da se dovede i Despina, njegova žena, kojoj kan naredi da stoji pred njim i da mu vino služi. A to je zato učinio da bi se car Bajazit jedio i da više ne vodi sa sobom ženu u rat. Nije mu mislio nikakvo zlo učiniti, nego je hteo da ga pošalje u njegovu zemlju sa svim njegovim ljudima". Tu je Timur Lenka potcenio Bajazita za koga je to što je Olivera služila bila strašna uvreda koju on nije mogao da podnese i stoga popije otrov iz prstena koji je nosio sa sobom. Od toga i umre. "Videći kako njegova žena služi drugoga, car Bajazit se iz velike žalosti sam otrova svojim prstenom, jer je imao kamen tako čudne moći da mu je, dokle ga je imao na ruci, bio od velike pomoći u raznim stvarima, ali kada je koga hteo da umori bez bola, onda je pripremao onaj kamen tako da je iz sebe ispuštao otrov, ali je u prstenu ispod kamena imao otrov. I tako, uzevši ovaj prsten u usta, pošto ga je podržao jedan časak, umre". Takav Bajazitov postupak je iznenadio i samog Timura, čak u tolikoj meri da se nije svetio ostalim zarobljenicima i Oliveri već ih je sve poslao u Brusu. "A onda, otpremivši pošteno sve njegove ljude i Despinu, naredi da je otprate natrag u Brusu, u zemlju. Tako se završio ovaj turski rat s velikim kanom".

Po Halkokondilu ova priča je nešto drugačija najpre zbog toga što on tvrdi da Olivera nije zarobljena kod Angore. Timur je nakon pobede i zarobljavanja Bajazita krenuo ka Brusi znajući da se tamo nalazi turska riznica koju je želeo da uzme za sebe. Tu je zatekao i Bajazitov harem i među ženama Oliveru. Čuvši da je ona Bajazitova ljubimica i da je on voli više negoli druge žene, naredi Oliveri da mu pred Bajazitom služi vino. Naravno da je Bajazita naljutilo i on nije, kao po Konstantinu iz Ostrovice, to sve prećutao Timuru već mu je rekao: "Što činiš, niti je tvoga oca niti tvoje majke dostojno; jer kako su ti i otac i mati glupaci i sirotani, zar ti pristoji da sramotiš carsko dete i carsku ženu i da beščastiš one koji su ti, po prirodi njihovoj, gospodari".

Konstantin Filozof takođe ima svoju verziju ovoga događaja. Nakon bitke kod Angore, po Konstantinu, Timur je i dalje nastavio sa ratnim dejstvima. Olivera je pala Mongolima u zarobljeništvo, ali se nigde ne navodi kako i gde. Nakon što je završio sa ratnim pohodom vratio se Timur kući i tu ga je pronašlo poslanstvo koje je poslao knez Stefan radi nekih pregovora i sklapanja ugovora. Osim toga poslanstvo je u ime kneza od Timura zatražilo i Oliveru, što ovaj nije odbio tako da je ona uskoro stigla u Srbiju. "I ove reči reče ka poklisaru zvanom Aidinu, koga uvek spominjani (Stefan) ka ovome (Tamerlanu) posla zbog nekih ugovora (kao) i da ište sestru njegovu (Oliveru), koju kao zarobljenicu sa svima Bajazitovima uzeše i nju sa mnogom mudrošću otuda (iz ropstva) izvede".

Najintrigantnije je o Oliverinom zarobljavanju pisao Mavro Orbin. Po njemu Timur je Bajazita i Oliveru (koju Orbin naziva Milevom) vodio za sobom i prikazivao po onim zemljama kuda je prolazio. Da bi Bajazita što više ponizio držao ga je u kavezu kao divlju životinju. U jednom trenutku raskalašnosti odlučio je Timur da se sa njima dvoje surovo poigra. U Skitiji, na jednoj gozbi, koju je priredio tamošnjim velikašima, naredi Timur da se Bajazit donese u kavezu, a da se Oliveri odseku haljine iznad pojasa te da tako naga služi pijane goste na gozbi. "Kad se Tamerlan vratio u Skitiju, priredio je raskošnu gozbu svoj gospodi i knezovima Skitije. Na tu gozbu je bio dopremljen kavez u kojem je bio zatvoren Bajazit. Tamerlan je naredio da dovedu i Bajazitovu ženu, te da joj odseku haljine sve do pupka, tako da su joj se videli stidni delovi, pa da takva raznosi jela zvanicima na gozbi" (Orbin). To je za ponositog Bajazita bilo i previše poniženja, što je uostalom Timur i hteo, ali reakcija sultanova je bila izuzetno neoubičajena. Ne mogući da izdrži da vidi kako mu omiljenu ženu ponižavaju, a smatrajući da se time još više i on sam ismejava Bajazit se ubije na čudan način, udarajući glavu o prečke kaveza. "Gledajući to, njen muž Bajazit je bio beskrajno tužan zbog njene gadne kobi. Stoga odluči da se ubije, no kako nije imao čime da to izvede, udarao je glavom o prečke kaveza, dok se na kraju nevoljno i bedno nije ubio" (Orbin). Priča je očigledno legendarna i teško da u njoj ima nešto više istine, a to se vidi i iz toga što Orbin tvrdi da je i Olivera već drugi dan nakon Bajazitove smrti umrla, što naravno nije tačno. "Njegova žena Mileva upokojila se drugi dan posle njegove smrti". Ona je još dugi niz godina nadživela svoga muža Bajazita, ali i brata Stefana koji ju je izbavio iz mongolskog ropstva. Istina, kasnije nije igrala skoro više nikakvu ulogu u političkom životu Srbije.

Interesantno je to vreme u Srbiji. Strahovit pritisak iz Turske, unutrašnje nesuglasice i sveopšte beznađe nisu naterali ljude da klone duhom, što bi se možda moglo u takvoj situaciji i očekivati. Naprotiv, izgleda da je baš to doba stvorilo možda i najveći broj izuzetnih figura u srpskoj istoriji. I raniji vekovi su stvorili nekoliko izuzetnih ličnosti, na prvom mestu Nemanjiće, ali stiče se utisak da ih nikada nije bilo u jednom momentu koliko-toliko tada. Dve porodice, Lazarevići i Brankovići, imali su dva izuzetna predstavnika: kneza Stefana i Đurađa (koji će svoju osobenost tek da pokaže). Ono što je možda najupečatljivije jesu ženske figure koje su se tada pojavile. Odjednom na političkoj sceni Srbije žene dobijaju vodeću ulogu. Porodicu Lazarevića vodi udovica kneza Lazara, kneginja Milica. Za to vreme na čelu porodičnog saveza Brankovića jeste ćerka kneginje Milice, udovica Vuka Brankovića, Mara. Obe se kao lavice bore za prestiž svojih porodica, odnosno sinova koji su još veoma mladi i neiskusni za samostalan put u politiku.

U Srbiji tada postoje dva porodična saveza (Brankovići i Lazarevići), a oba vode žene (Mara i kneginja Milica). Osim njih dve, tu je prisutna još i fascinantna Jefimija (udovica despota Uglješe Mrnjavčevića) koja svoje udovičke dane provodi na dvoru kneginje Milice i pomaže joj u vođenju državnih poslova. Na kraju, tu je i Olivera koja je zauzela najistaknutije mesto u haremu turskog sultana Bajazita i sa tog mesta uspela da svome bratu knezu Stefanu učini mnoge usluge (videli smo da mu je možda i život spasila). Ne mnogo nakon Olivere još jedna Srpkinja će da otputuje u harem turskog sultana (ovoga puta Murata II), ali ovaj put iz kuće Brankovića. Biće to ćerka Đurađa Brankovića po imenu Mara. Ona neće biti toliko omiljena kod sultana Murata II (svoga muža), ali će je zato izuzetno ceniti njegov naslednik sultan Mehmed Osvajač (osvojio Carigrad) i čak smatrati drugom majkom. Njene usluge Srbiji u to teško vreme (u odnosu na ovu priču, vreme koje tek nailazi) nije moguće preceniti.

Ova galerija izuzetnih ženskih likova više nikada neće biti ponovljeno u Srpskoj istoriji. Bilo je i ranije interesantnih žena koje su ostavile traga, ali to je sve bilo pojedinačno i njihov uticaj je na kraju ipak bio tek sporadičan. No, sada su one bile te koje su određivale sudbinu Srbije i njihovoj volji su se muškarci pokoravali prateći onaj politički pravac koje su one odredile. Nije svrha ove priče da objasni ovu pojavu, ali ona je evidentna i prava je šteta da se time nije skoro niko ozbiljnije pozabavio.

Turska država je bila u raspadu, a odmah nakon pobede kod Angore, Timur je prokrstario celu Tursku došavši do obala Egejskog mora. Gubici na turskoj strani su bili strašni, ali na srpskoj na svu sreću nisu bili tako veliki. Iz bitke su izvukli knez Stefan i Đurađ Branković, međutim Grgura Brankovića zarobili su Mongoli. Ipak, veoma brzo nakon bitke uspeo je Đurađ da uz bogat otkup iz zarobljeništva izvuče svoga brata. Nedugo potom, srpski odredi su krenuli kući, ali bio je to težak put. Trebalo se probiti do vizantijske teritorije, a to nije bilo lako. Osim odreda Mongola koji su stalno krstarili i napadali sve što su videli, bilo je tu bezbroj hrišćanskih ili turskih grupa koje su bezglavo bežale pokušavajući da izmaknu Mongolima. Svi su pokušavali da se dočepaju Evrope, ali to nije bilo lako jer su Đenovljani skupo naplaćivali prevoz brodovima. Srpski odredi nisu imali mnogo problema ni oko tog dela puta budući da su knez Stefan, ali i Đurađ Branković, bili sasvim dobro snabdeveni zlatom da plate prevoz. Međutim, hiljade drugih jadnika je moglo samo da posmatra one sretnike koji su imali novca da plate prevoz i da čeka divlje Mongole da dođu i da im namaknu ropski konopac oko vrata.

Razmere turske katastrofe kod Angore uspelo je u potpunosti da shvati barem nekoliko tada veoma bitnih ličnosti. Na prvom mestu bio je to Bajazitov sin Sulejman koji je uspeo da se izvuče iz bitke i ne gubeći ni trenutka pohitao ka Galipolju. Odmah je u evropskom delu osmanlijske države uspeo da preuzme vlast, a u tome mu je neizmerno pomoglo to što Mongoli nisu imali nameru da prelaze iz Male Azije u Evropu. Međutim, položaj mu nije bio nimalo siguran jer je u Maloj Aziji ostalo još nekoliko Bajazitovih sinova pa je bilo sasvim izvesno da će uskoro među njima započeti borbe za vlast. Sam Timur nije imao želje da ostaje duže vreme u Turskoj već se spremao za pohod na Kinu. Stoga je odmah počeo da uspostavlja onaj sistem vlasti koji je postojao još prije Bajazita, odnosno počeo je da vraća na vlast one kneževe koje je Bajazit oterao. Istovremeno, pomagao je Bajazitovog sina Mehmeda da uspostavi svoju vlast nad ostacima osmanlijske države u Maloj Aziji.

Sulejman je iz Evrope posmatrao sve te događaje i znao da osmanlijskom državom može da zavlada samo onaj ko čvrsto drži jezgro osmanlijskih država, odnosno Malu Aziju. Znao je da će, ukoliko želi da bude turski sultan, morati sa vojskom da pređe u Malu Aziju i tu skrši svoje takmace. Za takav poduhvat morao je na prvom mestu da ima mir u onom delu turske države kojim je vladao, odnosno onim delom koji se nalazio u Evropi. Stoga je neposredno nakon bitke stupio u kontakt sa Vizantijom i drugim evropskim zemljama koje su ga okruživale u želji da sa njima uspostavi mir. Bio je suviše slab da sa njima sada ratuje, a opet, s druge strane, pogled mu je bio uprt ka Maloj Aziji.

Vizantija je takođe na vreme shvatila šta će doneti poraz Bajazita pod Angorom, a da su odmah delovali videlo se i po njihovom postupku sa knezom Stefanom. Odmah nakon bitke on je uspeo da se dočepa Carigrada, a sa njime je bio i brat mu Vuk. U to vreme u Carigradu nije boravio car Manojlo II Paleolog jer je putovao po Evropi tražeći pomoć za posustalo carstvo, a zamenjivao ga je car Jovan VII Paleolog. Knez Stefan je dočekan sa svim počastima što je bilo možda pomalo i iznenađenje jer su svi znali da je knez jedan od najvernijih Bajazitovih vazala. "Blagočastivi knez Stefan stigavši, dakle, u Carstvujući grad zajedno sa bratom svojim Vukom, od sviju slušaše ljubazne reči i (svi) mišljahu kao da gledaju u neko sunce" (Konstantin Filozof). Međutim, lukavi Vizantinci su na vreme shvatili da Bajazitovom pogibijom se raspada i sav onaj sistem vazala koji je sultan uspostavio. Na prvom mestu Vizantija je dobila priliku, koju je tada iskoristila, da se u potpunosti izvuče (barem na kratko) od turske zavisnosti i da prestane da plaća danak.

Međutim, oni nikada nisu potcenili tursku snagu i znali su da će se trenutno posustale Osmanlije uspeti pridići i stoga je trebalo iskoristiti to međuvreme i ojačati se novim saveznicima. To znači da se sada otvorila mogućnost formiranja hrišćanskog bloka za otpor Turcima, a u taj blok bi mogli ući i mnogi dotadašnji hrišćanski vazali, na prvom mestu knez Stefan. To je sada bila idealna prilika za sve da se otresu turskog jarma i da se osamostale. Bilo je poznato da je knez i do sada pokazivao mnogo znakova da mu je turski jaram mrzak. Isto tako, Vizantinci su znali da se radi o veoma mladom, ozbiljnom i nadasve ratnički sposobnom čoveku na koga se moglo osloniti. Njegovim pridobijanjem Turci bi izgubili, a Vizantija dobila na svoju stranu najjačeg ratnika na Balkanu.

14. Despot Stefan

Ako knez Stefan do dolaska u Carigrad nije shvatao svu razmeru turskog poraza na Angori i sve šanse koje se zbog toga ukazuju hrišćanskim zemljama koje su bile zavisne ili zauzete od turske armade, Vizantinci su se potrudili da mu to objasne. Njemu kao iskusnom čoveku, iako mladom, nije trebalo dva puta govoriti da bi shvatio ono što nailazi. Veoma brzo se priklonio Vizantiji i već tu postao od turskog vazala jedan od najljućih turskih protivnika. Verovatno je i njemu samome bilo dosta ratovanja protiv hrišćana, a sve za tursku korist. Ni kasnije Stefan nije krio to da je upravo bitka kod Angore bila upravo ona prekretnica koja ga je oslobodila vazalstva prema Turcima pa tako u jednoj povelji iz 1405. godine kaže: "Od Kosova poraboćen bih ismailjskom narodu, dok ne dođe car Persijanaca i Tatara i razruši te, i mene od ruku ovih bog milošću svojom oslobodi".

Da bi ga još više privukao na svoju stranu vizantijski car Jovan VII Paleolog mu tokom avgusta 1402. godine dodeli titulu despota, inače dostojanstvo po visini odmah iza carskog. "Dok je ranije pomenuti Stefan boravio u Carigradu, dobio je titulu despota" (Orbin). Osim toga povedeni su razgovori i o tome da se Stefan oženi za sestrom carice Jevđenije (žena cara Jovana) koja se zvala Jelena (Jelača), inače ćerkom gospodara Lezbosa, Franćeska II Gatiluzija. "Ovaj, dakle, blagočastivi Jovan imao je ne malo sukoba sa stanovnicima Galate (Đenovljanima); kada vide (Stefana) u Carstvujućem gradu, veseleći se sa njim u carskim (dvorima) dade (mu) venac despotskoga dostojanstva koji beše sam sebi ispleo svojim hrabrim delima i dobrostradalnim podvizima" (Konstantin Filozof). Stefan se nije dugo premišljao i odmah je ušao u pregovore oko ženidbe koja je realizovana nešto kasnije (1405.).

Ne može se oteti utisku da je prema knezu Stefanu postupljeno pomalo i napadno ljubazno, što je bilo svakako sračunato. Malo je srpskih vladara koji nisu bili opčinjeni vizantijskim sjajem i kulturom, tako da ni sam Stefan sigurno nije bio nikakav izuzetak. Na njega je bilo još lakše uticati jer su to bili trenuci možda i očaja nakon izgubljene bitke. Umoran, uplašen, izranjavljen i pun otisaka krvavog razbojišta kod Angore, a u potpunoj neizvesnosti oko budućnosti (ne zaboravimo da je Bajazit bio zarobljen), odjednom se Stefan u Carigradu našao u jednom sasvim drugom svetu. Ogromno bogatstvo, veliki vrtovi, tiha muzika, vekovna kultura, sjaj carskih dvorova mogao je njemu tada dati predstavu o veličini Vizantiju koju ona nije imala objektivno. Vizantijski car je to radio namerno znajući da će to ostaviti utisak na Stefana, a konačno bio je to stari recept lukavih Vizantinaca. Uvek treba dovesti u Carigrad onoga sa kim se pregovara da bi mu se sa sjajem prestonice otupila čula i time ga naveli na one odluke koje možda ne bi doneo. Opčinjen prvim utiskom možda je Stefan mogao pomisliti da je Vizantija mnogo jača nego što je on to mislio, ali veoma brzo kod njega će doći do otrežnjenja i shvatanja prave situacije.

Ovo je bio potpun preokret one politike koju je Stefan vodio do toga momenta. Od vernog i sposobnog turskog vazala, on sada postaje jedan od stubova budućeg otpora Osmanlijama. Osim toga, Stefan je primanjem despotskog dostojanstva na neki način priznao suprematiju Vizantije u odnosu na Srbiju, odnosno, barem teoretski postao vizantijski vazal. Međutim, to je izgledalo tako samo na prvi pogled jer nikada knez Stefan (sada već despot) nije bio ni u kom pogledu zavistan od Vizantiji niti im se nešto posebno klanjao već je naprotiv sebe uvek smatrao samodršcem i potpuno nezavisnim. Zbog toga se i nazivao samodršcem, a jednom čak i samodržavnim despotom. No, rasprave oko toga bile bi već čisto teoretske i suviše pravne da bi bile interesantne za ovu priču. Ako su Vizantinci mislili da su pridobijanjem Stefanovim uspeli da naprave dobar pazar, onda je on mogao biti siguran da je napravio još bolji. Na vreme je shvatio da dobija priliku da se otrese turaka i zadobio je titulu despota što je u hrišćanskom svetu bila i te kako cenjena titula. Sa tom titulom mogao se u punom sjaju pojaviti na svakom evropskom dvoru, a videćemo iz kasnije priče da je on to i te kako činio. Time je uzdigao ne samo sebe već još i više Srbiju koja od skoro razbijene države nakon Kosova, sada postaje Despotovina.

Isto tako, najmanje primetno, ali možda najbitnije jeste to da je sve ovo u potpunosti samostalan Stefanov politički potez. Do toga momenta, po svemu sudeći sve političke odluke u Srbiji bile su donošene u porodičnom krugu Lazarevića, a u njemu bez ikakve sumnje najistaknutiju ulogu je imala kneginja Milica. Međutim, sada kneginje nije bilo tu da usmerava Stefana i on sasvim samostalno pravi svakako odlučujuće poteze svoga života. Da li je on o svemu ovome bilo šta pitao brata Vuka koji je bio stalno sa njim jeste pitanje na koje nema odgovora. Nema razloga misliti da nije, mada kasniji sukobi sa Vukom i potezi ovoga, mogu možda da navedu na misao da ga brat i nije u potpunosti podržavao, ali da ga nije mogao sprečiti. U svakom slučaju vizantijski car se obraćao direktno knezu Stefanu, njemu dodelio despotsku titulu i za ženu princezu iz carske porodice, čime je na nedvosmislen način stavljeno do znanja koga Vizantija smatra za vladara Srbije. Sve je to moglo da sasvim jasno ukaže Stefanu na sopstvenu važnost i vrednost, ali je isto tako i kod Vuka moglo da izazove ljubomoru. Stoga je vrlo lako moguće da je Carigrad možda bio ono mesto na kojem je posejana klica budućeg teškog razdora dva brata iz kuće Lazarevića: despota Stefana i brata mu Vuka.

Ako možemo samo da pretpostavimo (što ne mora da bude i tačno) da je baš tada u Carigradu među braćom Lazarević započela surevnjivost, za sukob između kuće Lazarević i kuće Branković to je sasvim sigurno. Videli smo da su Grgur Branković i Đurađ Branković ratovali pod Angorom kao turski vazali. Da li su se i oni istakli kao knez Stefan, ne znamo, ali su u svakom slučaju prošli mnogo gore budući da su Grgura Mongoli zarobili. "Posle Bajazitovog poraza svi pobegoše u Carigrad, izuzev Grgura, kojeg su Tatari bili zarobili, ali se posle otkupio" (Orbin). To je bio onaj razlog koji je Đurađa Brankovića zadržao u Angorskoj okolini, budući da je pokušavao da svoga brata otkupi od Mongola. To mu je do kraja i uspelo, ali proteklo je dovoljno vremena za koje je Stefan stigao do Carigrada i obavio sve ove političke poslove o kojima smo do sada govorili.

Kada su Brankovići stigli u Carigrad imali su šta da vide. Stefan je za to kratko međuvreme postao od turskog vazala ljuti turski protivnik i uz to još obdaren titulom despota, a osim toga iz sve snage se vode pregovori da postane i carski zet. I do tada njihovi odnosi, ako već nisu bili otvoreno neprijateljski, bili su najblaže rečeno zategnuti. Ovo što su sada videli bilo je već previše. Teško da su oni bili ljubomorni na Stefanovu titulu despota ili na to što će on postati carski zet. Njih je mnogo više plašilo to što je Stefan postao turski protivnik, a upravo je to moglo na njih imati dalekosežne posledice. Evo zašto.

Videli smo da su oni na jedvite jade uz mnogo novca, potplaćivanja i sreće, uspeli da se nekako neposredno pred Angorsku bitku dočepaju onih poseda koje im je Bajazit oteo i dodelio Lazarevićima na upravu. Sada je sve to došlo opasnost jer su im posede vratili Turci i oni su jedini mogli da garantuju da će to tako i ostati. To što je Stefan prišao turskim protivnicima kao i time što je dobio titulu despota moglo je značiti samo to da ga sav ostali hrišćanski svet priznaje za vođu svih Srba, što opet dalje znači da će to morati i Brankovići. Dok je Srbija bila pod Turcima bio im je Stefan nadređen pa su im čak i zemlje oduzete u njegovu korist. I kada su konačno uspeli od sultana da nekako izmole stare privilegije dolazi do turske katastrofe, a Stefan prelazi na stranu hrišćana i ovi ga odmah u startu smatraju vođom Srbije. Ne zaboravimo da su Brankovići uvek bili nezavisni od Lazarevića, a sada je upravo to došlo u pitanje. Sasvim je za prirodno očekivati da se sada despot Stefan postaviti i njima kao gospodar u budućem političkom pravcu, a što je najgore za njih jeste to da će despot imati podršku celog hrišćanskog sveta. Sam despot je sasvim sigurno tako nešto morao i da uradi jer se od njega to očekivalo, a možda i savetovalo od strane vizantijskog cara. Srbija nije mogla imati dva gospodara. Moguće da je upravo to bio onaj razlog koji je njih doveo u sukob. Ponosni Brankovići nisu hteli da imaju despota za gospodara, a opet despot Stefan nije želeo da pored njega u Srbiji bude bilo ko samostalan.

Verovatnoća da je bilo upravo tako nije nikako mala. U svakom slučaju u Carigradu je došlo do žestokog sukoba između despota Stefana i braće Brankovića. Bilo je sasvim očigledno da Brankovići nikako neće ponovo pod vlast despota Stefana i da će samostalno voditi politiku. Postojala je objektivna opasnost da bi Brankovići mogli prvi doći u Srbiju i pokušati da podignu Srbiju protiv despota. Izgleda da je Đurađ Branković tada iz Carigrada pokušao da ostvari kontakt sa Bajazitovim naslednikom, Sulejmanom, i da ga obavesti o Stefanovom preokretu. Isto tako, imao je nameru da od Turaka zatraži vojne odrede ne bi li Stefanu zaprečio put u Srbiju. Želeći da to spreči, jer radilo se o izdaji, odluči Stefan da kod vizantijskih vlasti izradi to da se Đurađ za jedno vreme baci u tamnicu. "Dok su se oni, dakle, nalazili u Carigradu, Đurađ Branković je na zahtev svojih ujaka Stefana i Vuka bio bačen u tamnicu, jer su oni međusobno bili neprijatelji. Ova su se, naime, dva brata pribojavali da on ne ode u Romaniju Muslomanu Čelebiji, sinu turskog cara, pa da ne stigne pre njih u njihovu pokrajinu" (Mavro Orbin).

Ovi navodi mogu da razmišljanje odvedu na to da se Stefan zapravo bojao onoga što bi mi danas nazvali državni udar. Naime, plašio se toga da bi Brankovići možda mogli uz pomoć turaka celu Srbiju da stave pod svoju kontrolu. Zato je Brankoviće trebalo barem trenutno eliminisati, a za tako nešto najbolje je sredstvo bilo to da se oni zatvore. To bi utamničenje trajalo taman toliko da on u Srbiji osigura vlast i učvrsti svoj položaj koji bi možda mogao biti uzdrman promenom njegovog političkog kursa. Ovo je verzija koja je uglavnom prihvaćena, mada nije i sasvim sigurna. U svakom slučaju radilo se o prestižu dve kuće, Lazarevića i Brankovića. Osnovni uzrok je bio to, a sve ostalo bili su samo povodi.

Ostavivši Đurađa u zatočeništvu despot Stefan je sa bratom Vukom napustio Carigrad i krenuo put kući. U to vreme već je vladalo neprijateljstvo između despota Stefana i turaka, mada se za pravi razlog toga ne zna. Teško je poverovati da su Turci već saznali za despotov politički preokret, ali ostaje činjenica da su Turci već tada počeli da napadaju despotove odrede koji su se vraćali iz Angore. Moguće da je tada izbila iz sve snage neka dotadašnja prikrivena netrpeljivost pa su Turci hteli da iskoriste priliku i da naplate despotu neke stare neprečišćene račune. Nije nemoguće ni to da su Turci bili sveukupno nezadovoljni načinom na koji se despot borio pod Angorom i da su ga smatrali jednim od glavnih krivaca za svoju nesreću. Rezultat svega je bio u tome da je jedan veći srpski odred dočekan u zasedi u Črnomenskoj šumi i strašno isečen od strane turskog vojskovođe Saridža. "A neki od njegove vojske, odelivši se, dođoše, prešavši more i malo, prošavši Andrijanov grad (Jedrene) (ali) behu isečeni od nekoga Saraže, za koga kažu da je iz početka zarobio hrabroga stradalca i da je mrzeo i njegova sina (Stefana). A bilo je isečeno ovo vojništvo u črnomijanskom lugu" (Konstantin Filozof).

Kako se suvozemnim putem, koji je bio kraći, nije moglo natrag u Srbiju, morao je despot Stefan sa bratom da krene zaobilaznim putem lađom preko mora. No, ni tu nisu bili baš dobre sreće jer su morali da pretrpe napad jedne veće flotile turskih čamaca punih strelaca. Međutim, velika đenovljanska lađa, kojom su Lazarevići putovali, uspela je relativno lako da odbije ovaj napad i da neke turske čamce isprevrće. Iako je žurio kući, despot nije uspeo da izdrži, a da ne svrati u Mitilenu kod Frančeska II Gatiluzija, ne bi li video njegovu ćerku, odnosno svoju buduću nevestu. "Car Jovan ga posla da ode s lađama njegovom tastu na Mitilensko ostrvo da ga sa lađama sprovede u Arbanase. Jer ovaj nameravaše da tamo ide" (Konstantin Filozof). Na kraju, tu se zadržao mnogo duže no što je trebalo i nego što je planirao. Doček je bio više nego srdačan, a izgleda da se Stefanu dopala i buduća nevesta. "A ovaj (tast) preduze (sve) jer mu se ukaza prilika da vidi svetlu danicu u svome gradu; i u ovom najizabranijem i krasnom gradu Mitileni ne beše mesta gde ga ovaj Kateoluz nije gostio, spremajući provode i gozbe u svojim baštama i vrtovima uz klicanje: Mnogaja leta, Vladiko, kao što je običaj vladalačkom činu. Tada je ovaj previsoki (Stefan) o kome je reč, ugledao i kćer ovoga vladara, koju posle uze za ženu. Jer po materi je i ova nećaka caru Manuilu, od koga se i gospoda i taj rod nazivaju Paleolozi" (Konstantin Filozof). Tada je verovao da nema nekih posebnih potreba da žuri kući jer Đurađa je lukavstvom, ne mnogo časnim, uspeo da smesti tamo gde će mu ovaj najmanje smetati, odnosno u Carigradsku tamnicu. Ipak, da bi bio potpuno siguran i plašeći se da bi već poslovično podmitljive Vizantince Đurađ mogao lako potplatiti i tako pobeći, ostavio je despot jednog svoga poverljivog vlastelina da pazi na Đurađa. "U međuvremenu je njihov sestrić Đurađ ležao u tamnici u Carigradu. Despot ga je tamo bio poverio nekom svom vlastelinu koji ga je,.." (Mavro Orbin).

Ako je tako mislio, gorko se prevario jer je Đurađ uspeo veoma brzo da se oslobodi tamnice i to tako što je podmitio ni manje ni više nego baš tog "poverljivog" despotovog čoveka. Kakav je bio oblik mita ne zna se, a Orbin samo pretpostavlja da je Đurađ ovoga vlastelina privukao "možda, kakvim velikim obećanjem," te da ga je onda ovaj "oslobodio, pronašavši ključeve tamnice". U nekim srpskim letopisima postoje direktniji opisi ovih događaja gde se kao Đurđev oslobodilac spominje neki plemić po imenu Rodop. "Godine 1402. septembra 3. ukrade Rodop Đurđa Vukovića iz sužanjstva u Carigradu". Da Rodop nije legendarna već stvarna ličnost nije uopšte sporno. Tako je u selu Banji, blizu Rudnika, na ulazu jedne (sada već porušene) crkvice otkrivena nadgrobna ploča na kojoj piše da je to grob Rodopa i da je on umro dana 7. februara 1436. godine. Osim toga spominje se porodica Rodop u nekoliko dubrovačkih dokumenata, no za našu priču oni ne igraju nadalje bilo kakvu ulogu.

Ovo bekstvo je bilo negde tokom septembra 1402. godine. Naravno da Brankovići nisu gubili ni trenutka vremena i da su se odmah zaputili ka onome ko im je mogao sigurno dati pomoć, odnosno ka turskom sultanu Sulejmanu. Ovaj ih je odmah lepo primio jer je osetio dobru priliku da uz njihovu pomoć slomi neposlušnoga despota Stefana i tom pobedom osnaži svoj, u tom momentu, nesiguran položaj vladara u evropskom delu turske države. Za to vreme u maloazijskom delu države digli su se svi dotadašnji turski vazali, pojavili su se novi pretendenti na sultanski tron, a bilo je jasno da novi turski sultan može da bude samo onaj pretendent koji ovlada Malom Azijom. Sulejman je znao da će morati ubrzo da se prebacuje tamo i da pokuša da skrši tamošnje pretendente. Za tako nešto mu je bila potrebna sigurna vlast u evropskom delu, a prelazak despotov u hrišćanski tabor je upravo značio da mu se i tu, u Evropi, ljulja vlast. Dolazak Brankovića mu je upravo dao idealnu priliku, ali i dobre saveznike, da skrši despotov otpor. Stoga i srdačan doček koji je trebao da pokaže Brankovićima koliko ih sultan uvažava. Osim toga, Brankovići su dobili i tursku vojsku koja je bila podeljena u dva dela. Jednim su upravljali oni (Brankovići), a drugim delom turski zapovednici. "Kad je Đurađ došao turskom caru, ovaj ga je lepo primio i odmah mu dao da obuče svoje vladarsko odelo, te ga darovao mnogim vrednim stvarima. Između ostalog darovao mu je svoje oružje u znak velike ljubavi i poverenja koje je imao u njega. Zatim mu je dao svoju vojsku, čijim je jednim delom komandovao Đurađ, a drugim turski zapovednici" (Mavro Orbin).

Ovi potezi Brankovićima ne mogu nikako da posluže na čast i mogu se tumačiti jedino njihovom velikom ozlojeđenošću na porodicu Lazarevića. Ako su oni bili ti koji su do toga momenta mogli da Lazarevićima prebacuju saradnju sa Turcima i da se predstavljaju kao jedini koji su do poslednjeg momenta pružali otpor, sada se situacija potpuno preokrenula. Despot Stefan je okrenuo svoju politiku i želeo da se u savezu sa hrišćanskim zemljama otrese Turaka. Međutim, sada su Brankovići ti koji pružaju otpor takvoj, u svojoj biti ipak ispravnoj politici despota Stefana, i ni manje ni više nego oni bivaju ti koji dovode tursku vojsku u Srbiju. Teško je verovati da su Turci išli sa Brankovićima samo zato da bi im poslužili u borbi sa Lazarevićima, te da bi posle bitke jednostavno napustili Srbiju. Ne, oni su išli da ponovo potčine Srbiju i da nevernoga vazala Stefana Lazarevića sklone sa srpskog prestola i da postave nekog sebi vernog koji će nastaviti da ih služi. To su Brankovići sasvim sigurno znali i svesno su prihvatili taj rizik. Bili su spremni da žrtvuju idealnu priliku za oslobođenje Srbije od turaka zarad svojih sebičnih interesa, odnosno zarad starih neprečišćenih računa sa Lazarevićima. Ako su se njihovi neki potezi do sada možda i mogli da opravdaju, sada to više nije bilo moguće.

Bilo kako bilo, sukobi između dve najmoćnije porodice u Srbiji su započeli. U Srbiji se o tome još uvek nije ništa znalo, a vesti su sporo putovale. Jedino što se sigurno znalo bilo je to da se bitka kod Angore odigrala, a da su Turci i njihovi saveznici strašno isečeni. Kneginja Milica nije znala ni da li su joj sinovi preživeli, a ista je situacija bila i sa Marom Branković koja se takođe brinula za svoje sinove. Zbog toga su obe zabrinute majke tražile od Dubrovnika tokom leta da im pomogne u traženju sinova. Međutim, vremenom dolaze priče i njima o onome svemu što se u Carigradu dešava. Tada je između majke (kneginje Milice) i ćerke (Mare Branković) planula mržnja jer su se obe borile za svoju decu.

Baš vreme kada je Đurađ Branković uspeo da se izvuče iz tamnice (septembra 1402. godina), stigli su despot Stefan i Vuk sa brodom u Bar. Tu ih je dočekala rođena sestra Jelena i njen muž Đurađ Balšić. "On se sa svojim bratom ukrcao na jednu mitilensku galiju i doplovio najpre pod Ulcinj, a zatim se iskrcao blizu Bara" (Mavro Orbin). Tokom boravka kod Balšića dočuli su despot Stefan i Vuk o bekstvu Brankovića iz Carigrada. O samom odlasku Brankovića kod turaka teško da su dočuli odmah, ali despotu, kao umnom i sposobnom političaru, odmah je sinulo na koju su se stranu ova dvojica mogla uputiti. Bilo je savršeno jasno da će sada oružje govoriti i stoga despot ne gubi vreme već javlja majci (kneginji Milici) da što brže prikuplja vojsku. Istovremeno je zatražio i dobio od zeta Đurđa Balšića pojačanje sa njegovim vojnim odredima. "Nagodio se sa svojim zetom Đurđem Stracimira Balšića, gospodarom Zete, koji mu je dao mnogo ljudi s kojima je došao u Rašku" (Mavro Orbin). Sada je već mogao da računa sa prilično jakom vojskom koja će se moći suprotstaviti onima koje dovedu Brankovići. Sa tom armadom mogao je krenuti ka Srbiji.

Brankovići i Turci do tada nisu gubili vreme već su svojom vojskom blokirali sve puteve koji su mogli dovesti u Srbiju. Osnovni pravac kojim je despot Stefan mogao da dođe u Srbiji išao je preko Kosova i Metohije, upravo onih teritorija koje su pripadale Brankovićima i koje su oni sada združeni sa Turcima držali blokirane. Krajem oktobra 1402. godine krenuli su Lazarevići iz Zete ka Srbiji. "Sulejman, koji se utvrdi na zapadu, saznavši šta je bilo sa Stefanom i znajući da hoće da se iskrca negde u zapadnim krajevima, sam pođe tamo sa svima svojima. A behu tada sa rečenim Sulejmanom i sinovi starije despotove sestre Mare (Đurađ i Lazar), koji se, i ne hoteći, zajedno borahu sa Turcima, jer drukčije ne beše moguće. Njima (stoga) car zapovedi držati puteve i da paze na ove u zemlji, jer nigde ne beše moguće proći ovom blagočastivome (Stefanu)" (Konstantin Filozof).

Navod Konstantina Filozofa da je tursku vojsku predvodio lično Sulejman (Bajazitov sin) nije tačan i on nije bio tu već su vojsku vodile druge njegove vojskovođe. Ostaje otvoreno pitanje da li se Grgur Branković do tada oslobodio sužanjstva od Mongola. Po ovim dosadašnjim navodima Konstantina Filozofa izgleda kao da nije, te da je sa Đurđem bio najmlađi brat Lazar. No, to je veoma diskutabilno i jeste stav onoga ko je prevodio letopisca jer se on (Konstantin Filozof) nigde u originalnom tekstu tako ne izjašnjava već samo kaže "sinovi starije sestre", ali ne kaže koji. Stoga smo u ovoj priči pošlo se od toga da je Grgura od Mongola neposredno nakon bitke kod Angore otkupio njegov brat Đurađ i da su njih dvojica prošli sve ove dosadašnje događaje zajedno. Za takav stav osim logičkih nema nekih posebnih dokaza, ali ne postoje ni suprotni. Kako to sada ne igra neku posebnu ulogu na tome se nećemo ni zadržavati jer Grgur Branković i inače nema neki poseban značaj u svim ovim događajima, a isto tako ni Lazar. Glavne ličnosti su za sada despot Stefan, Vuk Lazarević i Đurađ Branković, a Lazar Branković tek kasnije dobija značaj.

Despot je želeo da se što prije dočepa Kosova i stoga je izabran put prema Žiči. Istovremeno je obaveštena kneginja Milica kojim pravcem joj kreću sinovi i rečeno joj je da im u susret pošalje onu vojsku koju je sama uspela da sakupi. "Obavestio je despot blagočastivu gospođu mater svoju (Milicu o svome dolasku), a njegov ranije pomenuti zet dade mu vojske koliko je moguće da ga sprovodi, kada je išao i približavao se predelima srpskim, gde je prva arhiepiskopija srpska" (Konstantin Filozof).

Dve vojske su se sudarile blizu manastira Gračanice na Kosovu kod mesta Tripolje. Sa Turcima je bio kesar Uglješa Vlatković koji je bez svoje volje morao da im se pridruži, ali veoma je brzo iskoristio priliku da stupi u kontakt sa despotom Stefanom i da mu pruži sve podatke o vojsci Brankovića i Turcima. Nešto kasnije kesar je sa svojim odredom okrenuo stranu i od Turaka prešao Lazarevićima. Na kraju se kesar pokazao kao daleko razumniji i kao veći patriot no što su toga momenta bili Brankovići, a despot Stefan mu nije zaboravio tu uslugu dajući mu posle odgovarajuću nagradu. "A tada sa Turcima beše ćesar Uglješa; on veliku uslugu učini poslanstvom ka blagočastivom (Stefanu) od ovih (Turaka), javljajući njihove odluke i namere; zatim, uskoro posle toga, i sam pribeže pod krilo despotu Stefanu i zemlju svoju otačasku: Vranju i Inogošt i Preševo primi i zadrži. I postade kao neko krilo hrišćanima" (Konstantin Filozof). Uskoro su pristigle i trupe koje je sakupila kneginja Milica, ali one su već bile mnogo slabije opremljene i mnogo manje oduševljene za borbu od onih koje je despot imao. "A beše najhitnije došla i od njegove matere vojska, koja se našla ubrzo (zahvaljujući) materinskom pospešenju, ali ipak sa vremenskim zakašnjenjem i sa nedovoljnom spremom;.." (Konstantin Filozof).

Videvši da je turska vojska podeljena na dva dela, odluči despot da i on svoju vojsku takođe razdeli. "S druge strane, ni despot Stefan nije propustio da spremi dobru vojsku, pa ju je podelio na dva dela: jednim delom je zapovedao on sam, a drugim delom njegov brat Vuk" (Mavro Orbin). Konstantin Filozof u ovoj razdeobi despotove vojske nije nalazio neki ratni efekt već čisto njegov praktični cilj da ako pogine jedan brat drugi ostane živ. "Jer došavši na Kosovo, gde (beše) i otac njegov, i saznavši da su (tamo) mnogi (Turci), razdeli svoju vojsku koja je bila sa njim na dva dela, kao Jakov u starini, da ako jedan bude isečen, drugi da se spase. Ako jedan brat padne, drugi će blagočastivom stadu pastir ostati" (Konstantin Filozof). Veći deo vojske poveri despot bratu Vuku i naredi mu da napadne onaj deo protivničkih vojnika koje je vodio Đurađ Branković: "on dade većinu vojnika svome bratu Vuku, a sam manji deo uzevši sa sobom, pođe u boj" (Konstantin Filozof). Iako se veoma hrabro borio, na kraju se pokazalo da Vuk nije po vojnoj veštini dorastao Đurađu Brankoviću, tako da je krajnji rezultat za njega bio porazan. "Kad je došlo do borbe između Vuka i Đurđa, Vuk se junački borio kao pravi kapetan, ali je ipak bio poražen i spasao se s malo vojnika" (Mavro Orbin).

Dok se Vuk nosio sa Đurđem Brankovićem, despot Stefan je napao sa svojom vojskom onaj deo protivnika koji su sačinjavali Turci. Uspeo je da ih u potpunosti razjuri i da ostvari apsolutnu pobedu i da pri tome poubija mnoštvo Turaka. Upravo je tu do sada već pomenuti kesar Uglješa, koji je u samome početku bitke bio u okviru turske vojske, odigrao veliku ulogu. Najpre je Turke naplašio snagom despotovih vojnika govoreći im da neće uspeti da izdrže ni njihov prvi udar, a onda je sasvim otvoreno prešao na despotovu stranu. "Zametnuvši bitku s turskim kapetanima, njegov brat Stefan ih je porazio i izvojevao pobedu pre strategijom nego hrabrošću svojih vojnika. Bio je, naime, neki vlastelin po imenu Uglješica, vazal i saveznik turski, koji se tada nalazio u turskoj vojsci. Kad je upravo trebalo da otpočne bitka, on je uverio Turke da ne prihvate borbu, pošto neće moći izdržati prvi nalet i napad hrišćana. Stoga, čim je nastala bitka, Turci se skoro dadoše u bekstvo. To je bio razlog što su ih despotovi ljudi mnoge poubijali" (Mavro Orbin).

Turci su dobro poznavali despota Stefana još iz onih vremena dok je bio njihov vazal i dok se borio na njihovoj strani, tako da ih njegova ratna veština nije mogla mnogo iznenaditi. Stoga je i razumljiv onaj strah od same njegove pojave na bojnom polju i tursko bezglavo bekstvo kada je on sav oklopljen uleteo u kreševo. I inače veoma visok i krupan kao čovek, na velikom bojnom konju u sjajnom oklopu sa ogromnom bojnom sekirom kojom je vitlao oko sebe, morao je delovati strašno. Uz sve izgleda da je i knez bio u nekom strahovitom osećanju koje ga je nagonilo da Turke nemilosrdno iseče. Moguće je da se u njemu tada nešto prelomilo jer po prvi put u životu dobio je priliku da mrske Turke konačno ubija. Svega se tada mogao setiti. Od Turaka je doživeo mnoštvo poniženja do toga momenta, a poznavajući njegov ponos i gordost teško je i zamisliti sa koliko se on muke i do tada sustezao i trpeo. Najpre su mu likvidirali oca na Kosovu (1389), zatim je morao on lično da im vodi svoju sestru Oliveru sultanu u harem, ko zna koliko puta je morao da pred njima stoji sagnute glave, odlazio je Bajazitu nekoliko puta na milost i nemilost ne znajući da li će mu ovaj do kraja glavu odseći, ko zna koliko je bojeva vodio za turski račun. Mnogo je bilo srpskih života koji su pod njegovim vođstvom izginuli za turski interes, a da bi se to moglo tek tako zaboraviti. Kao da im i to nije bilo dosta Turci su se sada opet pojavili u Srbiji želeći da mu oduzmu presto. Međutim, sada je situacija bila sasvim drugačija i on im se više nije morao klanjati već ih je mogao dočekati onako kako oni to i zaslužuju, sa oružjem u ruci. Samo tako se može objasniti onaj strašni gnev koji je njime ovladao. "Protiv njih (Turaka) veoma hrabro udari, a kada su ga ovi ugledali, kliknuše jedan drugome: Pogledajte, pogledajte Lazareva sina! I odmah sa rečju dadoše se u bekstvo. A ovaj, u osveti, krvavljaše desnicu svoju krvlju svojih neprijatelja; i tada se mogla reći ona proročka reč: Desnica Gospodnja učini silu i desnica Gospodnja proslavi se u kreposti i množinom slave svoje srušio si ratne neprijatelje. I tako sam gonjaše tisuću i dvojica digoše desetina tisuća. Od tada uhvatiše od ovoga (Stefana) strah i trepet" (Konstantin Filozof).

Prema Brankovićima sigurno nije osećao onakvu mržnju koju je osećao prema Turcima, jer u krajnjoj liniji ni oni nisu bili krivci za svu tu nesreću koja je vladala Srbijom od vremena Kosovske bitke. Sami Brankovići bili su možda i najveće žrtve spleta nesretnih okolnosti koje su ih ugurale u neke stvari koje oni sigurno u normalnim prilikama ne bi učinili. Najveći krivci za ovaj sadašnji razdor su bili Turci jer bez njihove podrške Brankovići ne bi bili u stanju ništa da učine, a najmanje od svega da napadnu na Lazareviće. Osim toga nisu Turci ratovali za račun Brankovića, već za svoj interes koristeći njihovu nesreću za svoje ciljeve. S druge strane, to je despot sigurno znao, a Brankovići su možda to tek počinjali da osećaju, Turci nisu ni Brankovićima verovali ništa više nego što su verovali već odmetnutom despotu. Sulejman jeste dao vojsku Brankovićima da sebi prokrče put u Srbiju i da obore despota sa vlasti, ali to nije značilo i to da bi on na mesto despota Stefana za vladara postavio nekoga iz kuće Brankovića. Čak i na bojnom polju bili su Brankovići sumnjivi Turcima, a naročito je to bio Đurađ, pa se navodi kako je Sulejman poslao jednoga svoga poverljivog vojskovođu koji je tokom bitke trebao da pazi na Đurđevo ponašanje. "A sa Đurđem, nećakom njegovim, koji je posle bio despot svoj srpskoj zemlji, beše i neki ismailjćanski veliki vojskovođa radi nadziravanja njegove (Đurđeve) vernosti caru" (Konstantin Filozof).

15. Sukob među Lazarevićima

Nakon što je razjurio Turke, despot je krenuo da traži brata uveren u to da je i ovaj (Vuk) uspeo da suzbije Đurđeve trupe. Međutim, tu ga je čekalo iznenađenje. Umesto da vidi Vuka kao pobednika, zatekao ga je sa jedva dvadesetak ratnika, što je sasvim dovoljno svedočilo o konačnom rezultatu onog dela bitke koji su vodili Vuk i Đurađ. Na kraju, iako su Turci razjureni, protivnik ipak nije bio pobeđen, tako da despot nikako nije mogao biti siguran u svoju pobedu i stoga se oprezno povuče u Novo Brdo. "Despot se vratio put Tripolja, pouzdano verujući da će zateći brata kao pobednika, no bilo je sasvim suprotno. Susreo ga je, naime, putem u pratnji od jedva dvadesetak konjanika. Stefan se zbog toga veoma prestrašio i smesta skrenuo prema Novom Brdu,.." (Mavro Orbin). Lazarevići su se zapravo sklonili sa otvorenog polja među zidine Novoga Brda koje su ih štitile od Đurđevih odreda koji su krstarili okolinom. Cilj bitke je, barem što se tiče Lazarevića, na kraju ipak postignut jer im je otvoren put ka Srbiji. To što vojna snaga Brankovića nije slomljena moglo je znači samo to da Srbija ulazi u period građanskog rata dveju porodica. Stoga je tu, u sigurnosti Novoga Brda, despot morao najpre da raščisti sve ono što ga je omelo da postigne punu pobedu. Na udaru se najpre našao njegov brat Vuk, kao, po despotu, glavni krivac što Đurađ Branković nije bio slomljen.

Razgovor među njima dvojicom je izgleda u početku bio više kao neko savetovanje o greškama prethodnih dana. Onoga momenta kada je despot od blagih saveta prešao na sve oštrije prekore koji su se do kraja pretvorili u otvoreno optuživanje za nesposobnost, Vuk to nije mogao istrpeti. "Posle ove velike gračaničke bitke dođoše oba brata (Stefan i Vuk) u svoj grad Novo Brdo, grad zaista srebrni i zlatni. Ovaj (Stefan), sa pobedom, a ovaj (Vuk) kao pobeđeni. A blagočastivi (Stefan), hoteći ovoga poučiti ratnoj veštini, a još žaleći zbog poginulih vojnika, reče mu neke preke reči" (Konstantin Filozof). Vukova reakcija nije došla odmah i on je po svemu sudeći izdržao, mada ne sasvim mirno i bez reči, sve bratove prekore, ali je iskoristio kasnije priliku da, teško uvređen, napusti brata i ode Turcima. "A (Vuk) malo počekavši i našavši zgodno vreme, pobeže k Sulejmanu" (Konstantin Filozof).

Sukob na Kosovu polju značio je početak građanskog rata dveju porodica. Ova bitka je bila tek uvod u razaranja koja su nailazila, a na njih nije trebao dugo čekati. Sami sukobi naneli su mnogo štete Dubrovniku koji je pokušavao da razmirice izgladi, ali u tome je imao slabog uspeha. Strasti su uhvatile maha među Brankovićima i Lazarevićima pa stoga u prekornom tonu Dubrovčani pišu Mari Branković: "Bog zna, voljeli bismo da je među vama ljubav i dobri mir kako pristoji među sestrom i braćom. Da je tako gospodovali biste i uzdržali zemlju u dobrom miru i stanju, te bi sve dobro bilo i naši bi trgovci mogli općiti, jer trgovca ne može biti i ne traži drugo nego mirnu i gojnu zemlju". No, gledajući čisto vojno, situacija se zadugo nije menjala ni u čiju korist tako da niko nije imao neku izraženiju prednost.

Novi momenat koji je tada značajno uticao na sve ove događaje jeste situacija koja je stvorena Vukovim odlaskom kod turaka, odnosno Sulejmana. Već je rečeno da je Vuk to učinio zato što je bio nezadovoljan onim načinom na koji se despot Stefan njemu obraćao nakon Kosovske bitke. No, to bi izgleda bio tek delić svega toga i na takav zaključak se dolazi čitajući Konstantina Filozofa. Takvo gledanje bi bilo ipak suviše jednostavno jer odnosi između braće nisu se pokvarili samo zbog toga, čak moglo bi se možda reći da je to bio najmanji razlog za sukob među njima. Neposredno nakon Kosovske bitke bilo je objašnjenje među braćom, ali Vuk je još uvek ostao sa despotom i uzimao učešće u kasnijim ratnim dejstvima protiv Brankovića. Međutim, veoma brzo dolazi do međusobnih nesuglasica budući da je Vuk tražio od Stefana da mu odeli jedan deo Srbije na samostalno vladanje, što ovaj nije nikako hteo da učini. Vuk je pošao od jedne jednostavne situacije. Srbijom je do tada upravljala porodica Lazarević sa istaknutom ulogom Stefana, ali nikada to nije bilo toliko presudno da bi se iz toga moglo zaključiti da je on i vladalac u državi. Takva je situacija bila dok je bio Bajazit živ i dok je Srbija bila u vazalnom odnosu prema Turcima. Međutim, sada Srbija više nije vazal, njeni vojni odredi već pobeđuju turske, pa prema tome ni stari, porodični, sistem vlasti više ne može da ostane. Potrebno je zemlju podeliti na dva jedina muška člana porodice Lazarevića, odnosno na despota Stefana i na Vuka.

Kao i uvek, kada su u pitanju separatizmi, Srbija nije oskudevala u pobunjenicima. Stoga nije ni čudo što je Vuk odmah našao dosta pristalica među despotovom vlastelom, ali ne mogavši despotu ništa oni svi zajedno odu kod Sulejmana. Tu budu lepo dočekani i Sulejman im odmah pokloni jedan deo zemlje. "Vuk pak, videći da despot ne postupa s njim kao pravi brat i da mu ne da deo očeve države, krene s mnogo vlastele koja je bila u njegovoj službi pravo na dvor turskog cara. Car mu ukaže velike počasti i ustupi dobar komad zemlje u Romaniji kako bi mogao udobno živeti s pomenutom svojom vlastelom" (Mavro Orbin). Pretpostavlja se da je to bilo tokom novembra 1402. godine.

Sada dolazi jedna situacija koja nije u potpunosti razjašnjena i koja goni na dosta razmišljanja, ali i pravljenja kombinacija koje nisu sigurne već samo mogućne. Kneginja Milica, čuvši da joj je mlađi sin Vuk iz protesta otišao kod Turaka, a želeći da ga spreči u tome, krene za njim u dubinu turske teritorije. Međutim, Vuk se kretao mnogo brže nego što se ona tome nadala tako da ga nije uspela stići gde je planirala, ali nije želela da odustane od svoje namere, pa je stoga i ona sve dublje zalazila u Tursku. "A sveizabrana mati njihova (Milica), išla je za njim čak u predele ismailjćanske, a ne stigavši ga na zgodnom mestu, nije se mogla vratiti iz ismailjćanskih strana" (Konstantin Filozof). Na kraju je čula da se Vuk nalazi kod Sulejmana pa je i ona produžila tamo. Međutim, kada je jednom stigla kod Sulejmana nije više mogla nazad za Srbiju već je tamo boravila izvesno vreme. Koliko je to bilo nije moguće reći, ali izgleda da je bilo duže vreme. Konstantin Filozof tvrdi da je ona na kraju uspela da izmiri Sulejmana i svoga sina, ali ne kaže kojim, pa je pretpostavka da se to odnosi na Stefana. "Zato pođe i k Sulejmanu i izmirivši ga sa blagočastivim sinom svojim (Stefanom), vrati se" (Konstantin Filozof).

U svemu ovome ima mnogo zbrke i nije jasna prava priroda i cilj koji je imala kneginja Milica kada je kretala na ovaj put. Da li je ona išla isključivo zato da sustigne Vuka i spreči ga u nameri da se pridruži Sulejmanu i time počini izdaju ili je tu bilo još nešto? I konačno pitanje koje je zapravo osnovno: da li je kneginja ovaj put učinila isključivo kao majka želeći da spreči razdor među sinovima ili je to možda bila jedna diplomatska misija slična onoj koju je već imala putujući kod Bajazita?

Iz dosadašnje priče videli smo sasvim jasno da kneginja nije imala mnogo obzira prema pojedinačnim članovima svoje porodice onda kada je trebalo zastupati interese cele porodice. To se sasvim jasno videlo onda kada je poslala svoju ćerku Oliveru u harem sultana Bajazita, iako je ovaj bio taj koji je (moguće i svojom rukom) ubio kneza Lazara. Osim toga, Oliverin odlazak u harem nije bio samo interes porodice Lazarević, već mnogo više interes cele Srbije koja je time sačuvana od turske provale. Dajući ćerku sultanu, kneginja je u sebi potisla majčinske instinkte postupajući isključivo kao političar. Toga momenta nisu je suze Oliverine mogle pomeriti u odluci. Isto tako treba se setiti kako je ona sa Jefimijom hrabro otputovala kod sultana Bajazita u pokušaju da spase život sinu, a koji je tada stvarno visio o koncu. Nije se ona razmišljala ni onda kada je trebala da ratuje sa rođenom ćerkom (Mara Branković) oko jedinstva Srbije pod rukom Lazarevića. Dakle, radilo se o veoma odlučnoj i smotrenoj ženi koja je bila spremna na mnoga žrtvovanja (pa čak i sebe kada se usudila na rizik da putuje kod Bajazita), a sve zarad interesa porodice i države. Uvek je umela da sačuva hladnu glavu i da postupa racionalno politički, bez imalo porodičnih emocija. Takvo postupanje je tada bila preka potreba Srbije i sva sreća što je to tako bilo.

Baš Vukovo bekstvo kod turaka je bila jedna od tih situacija. Njen najmlađi sin je otišao kod Turaka iz tipično sebičnih razloga i time načinio klasičan oblik izdaje. Nezadovoljan time što despot Stefan nije želeo da komada zemlju i da mu prepusti jedan deo na vladanje, on uvređen odlazi Turcima od kojih očekuje vojnu pomoć za sprovođenje svoga nauma. Kneginji mora da se smrklo kada je čula šta je Vuk uradio i sa kim se udružio. Znala je da će Turci dočekati Vuka raširenih ruku jer im se sada pruža idealna prilika da se iz sve snage umešaju u unutrašnje stvari Srbije. Sa Vukom su uz Brankoviće dobili još jednog i te kako jakog saveznika sa kojim bi mogli smaći despota iz Srbije. Ponovo je kneginja bila svedok raskola među domaćim plemstvom kada se zarad sebičnih interesa dovode strane trupe u državu. Ona je tada verovatno pomislila da bi jedna njena odlučna akcija to mogla sprečiti. Nije nemoguće čak ni to da je njen put u Tursku bio ostvaren i u dogovoru sa despotom i da je to bilo sa njihove strane zajednički isplanirano.

Možda je po prvobitnom planu ona trebala samo da sustigne Vuka i da ga majčinskim prekorima, molbama, a konačno i zapovedima, na neki način privede pameti i da ga dovede nazad u Srbiju. Kada u tome nije uspela, jer je Vuk bio već kod Sulejmana, ona je produžila pravo tamo, želeći da ispravi koliko-toliko ono što je on uradio. Kada već nije uspela da Vuka vrati onda je postupila kao ovlašćeni despotov pregovarač i sa Turcima je vodila pregovore oko sklapanja mira između dve zaraćene strane. Na taj način uspela je da obesnaži Vukov nepromišljeni potez time što je izmirila svoga sina, despota Stefana, i Sulejmana. Na Vuka toga momenta niko više nije mislio.

Moguće je da njen prvi cilj i nije bio u tome da urazumi Vuka već isključivo to da postigne kakav-takav mir između despota Stefana i Sulejmana. Toga momenta despotu je mir bio neophodan jer mu je vlast visila o koncu, a on sam nije smeo ići kod Sulejmana jer su među njima već duže vreme bile razmirice. S druge strane, despot od kneginje sigurno nije mogao imati boljeg poslanika. Osim što njoj to nije bila prva misija takve vrste, despot joj je, što je možda najvažnije, mogao u potpunosti verovati. U lavirintu raznoraznih opcija pri pregovorima kneginja se mogla mnogo bolje snalaziti od bilo kojeg drugog despotovog pregovarača iz razloga što se tu rešavala sudbina njenog sina, njene Srbije i konačno nje same. Ko je mogao biti odgovorniji i spremniji od nje za takve pregovore? Zbog toga je njen prvi zadatak bio da postigne mir, a tada je možda iskoristila priliku da pokuša da urazumi Vuka, naravno sve pod uslovom da joj je Sulejman uopšte dopustio mogućnost da kontaktira sa sinom.

Sulejman nije bio nimalo naivan i sigurno je shvatio šta sve može da dobije time što mu je Vuk došao i ponudio usluge u borbi sa despotom. Sa Vukom, uspeli bi Turci da se kao klin zabiju u unutrašnje odnose u Srbiju i da razbiju već klimavi srpski front u budućoj borbi protiv Turaka. Stefanova vladavina nije nikako bila sigurna i on se tek učvršćivao, ali je pri tome imao mnoštvo protivnika među svojom vlastelom. Uz pomoć Vuka sve te nezadovoljnike Turci bi imali na svojoj strani i njegovim dolaskom njima su se odmah otvorile nove mogućnosti. Međutim, imao je Sulejman i drugih problema da bi se tek tako olako upuštao u ratovanje sa despotom. Upravo zato, onoga momenta kada se pojavila kneginja Milica sa svojim predlozima za mir, on je dobio priliku da dobro razmisli o tome da li da se upušta sa Vukom u daljnja preduzeća. U to vreme Sulejman je bio apsolutni gospodar u evropskom delu turske države, ali on još uvek nije bio sultan jer je Bajazit bio živ negde u Maloj Aziji. Istina, bio je u ropstvu kod Timura, ali ipak živ.

Osim toga, Mala Azija je bila u potpunosti izvan Sulejmanovog uticaja i tu je vladala prava zbrka. Nominalno, tu su vlast držali Mongoli, ali oni su mešetarili između Bajazitovih sinova razmišljajući kome od njih da ostave vlast, budući da su se spremali da napuste Malu Aziju. Bilo je jasno da onoga momenta kada oni odu počinje otvorena borba za vlast između Bajazitovih sinova. Sulejman je znao da novi sultan može biti samo onaj ko vlada Malom Azijom, što je značilo da će on, ukoliko želi da bude taj novi sultan, uskoro morati preći tamo i pokušati da skrši ostale pretendente. Za takvo nešto trebala mu je sigurna baza u Evropi i jaka armija. Da bi osigurao mirno stanje na teritoriji koju je držao morao je sa svim okolnim susedima da ima sklopljen mir i sa njima nemati nikakve sukobe. U okviru toga Sulejman je već početkom 1403. godine u Galipolju sklopio mir sa Vizantijom, Venecijom, Đenovom, vojvodom Naksosa i vitezovima sa Rodosa, pa je samim time obezbedio sebi mir u Evropi. Taj mir ga je skupo stajao budući da je Vizantiji morao vratiti neke oblasti u Trakiji, Crnom moru i grad Solun. Iz toga se sasvim dovoljno videlo da mu je i te kako bilo stalo da sa evropskim susedima živi za sada u slozi.

Jedan od najjačih na Balkanu (ako ne i najjači) bio je baš despot Stefan i sa njim je Sulejman takođe nastojao da sklopi primirje. Međutim, despota je Sulejman još uvek smatrao svojim vazalom koji ima iste one obaveze prema njemu (Sulejmanu) kao i prema Bajazitu. Što je najgore, prema despotu se tako odnosila i Evropa, a posebno Vizantija na koju je u prvom momentu despot toliko računao. Pri sklapanju ugovora u Galipolju despot Stefan nije ni učestvovao, ali je tamo pomenut kao turski vazal koji ima obaveze da plaća danak Turcima i da šalje pomoćnu vojsku mada bez izričite obaveze da je i lično vodi. Dakle, u despotovom položaju prema Turcima nije se ništa promenilo, a prisutni evropski pregovarači (među njima i Vizantija) sve su to kroz odredbe ugovora potvrdili. Bilo je očigledno da je despot Stefan od Vizantije jednostavno žrtvovan Turcima, sve zarad njenih (Vizantijskih) trenutnih interesa.

Za Sulejmana je Vukov dolazak bio idealan ukoliko bi želeo da zarati sa Srbijom, ali videli smo da su njegovi pogledi bili upereni ka Maloj Aziji jer se tu rešavalo ko će biti sultan. Stoga se on obradovao kneginjinom dolasku još i više negoli Vukovom jer mu je to davalo priliku da umiri odnose sa Stefanom i da sa te strane bude miran. Možda je tada sklopljeno ono primirje koje navodi Orbin i koje po svemu sudeći nije ni malo išlo u korist despotu: "Na kraju je despot zaključio s Turcima primirje kako je njima po volji" (Mavro Orbin).

Ovo primirje, ako je sklopljeno, istovremeno nije značilo i to da Sulejman treba da se ratosilja Vuka i da dozvoli da ga kneginja ponovo privoli na despotovu stranu. Naprotiv, Vuk mora ostati kao poslednja mogućnost i siguran saveznik u slučaju da se na kraju ipak zarati sa despotom. S druge strane, sve dok Vuk bude boravio u Jedrenu moraće despot Stefan da dobro odmerava svoje poteze i da dva puta razmisli prije no što bilo šta učini što neće biti po volju Sulejmanu. Dakle, to bi bio osnovni razlog zašto Sulejman ne bi ni po koju cenu dozvolio da kneginja dođe u dodir sa Vukom i da ga pokuša odvratiti od neprijateljstva sa bratom Stefanom. Stoga je lako moguće da su oboje, kneginja Milica i Vuk Lazarević, boravili u istom gradu (možda i u istom dvoru), ali da nisu dobili priliku da se vide. Na kraju mora se reći i to da ne postoji niti jedan iole pouzdan dokument osim navoda Konstantina Filozofa (i nešto posredno od Orbina) da je kneginja i stvarno boravila kod Sulejmana i tamo pregovarala o miru. Međutim, to je lako moguće jer u to vreme nekih posebnih neprijateljstava sa Turcima despot nema, Vukov odlazak kod Sulejmana još uvek nema posledica, a on sam (despot) postepeno učvršćuje vlast u Srbiji. Sve asocira na to da je neki dogovor između despota i Turaka ipak postignut i to u proleće 1402. godine. Baš tada je i kneginja puštena da se vrati kući pa bi se i iz toga dalo izvesti zaključak da su pregovori bili uspešno završeni i da Sulejman više nije imao potreba da nju (kneginju Milicu) i dalje drži kod sebe.

Za sve to vreme Turci su zabavljeni svojim problemima kojih imaju mnogo jer je tokom marta 1403. godine prostrujala vest da je sultan Bajazit u mongolskom ropstvu i umro. Sada se kod njih rešavalo pitanje budućeg sultana, a glavno poprište svega je bila Mala Azija. Najpre su se potukli Isa i Mehmed, dva Bajazitova sina koja su celo vreme boravili u Maloj Aziji i čiji je sukob do tada tek tinjao. Do odlaska Timura iz ostataka turske države u Maloj Aziji za Isu se nije ni čulo i on se negde oko Bruse celo vreme krio. Odmah nakon Tamerlanovog odlaska Isa je ušao u Brusu i proglasio se za sultana. Međutim, nije dugo vladao jer je veoma brzo Mehmed iz planinskih predela Anadolije uspeo da slomi Isu i da zagospodari Malom Azijom. To je bio tek početak sukoba jer je još ostao Sulejman koji se u Evropi tek pripremao za odlučujuću borbu.

Despot Stefan se u to vreme (1403. godine) našao u jednoj složenoj situaciji. U zemlji je postepeno učvršćivao vlast, ali veliku smetnju ka jedinstvu Srbije predstavljali su odmetnuti Brankovići. Još veći problem bio je despotov rođeni brat Vuk koji je šta više, boravio kod Turaka pokušavajući da ubedi Sulejmana da mu dodeli armiju kojom bi slomio despota. Svakako da despotu nije bilo svejedno ni to što mu je mati, kneginja Milica, boravila kod Turaka, maltene kao taoc. S druge strane mogao se despot uveriti i to da je njegovo početno naslanjanje na Vizantiju na kraju ipak jedna greška i da od Vizantinaca on nema šta da očekuje. Suviše su Vizantinci bili slabi da i sebe zaštite, a kamoli da drugima pomažu. Sva njihova politika se već dugi niz godina svodila uglavnom na to da između sebe i turaka isture nekog trećeg koji namesto njih treba da se bori. Ishod pregovora u Galipolju sasvim je jasno objasnio despotu da njega (despota) niko od onih koji su tu pregovarali ne smatra za samostalnog vladara već za turskog vazala. Sjaj despotske titule koju je dobio od Vizantije ipak je bio suviše slab da nešto više znači i u realnom životu. Trebalo je očigledno pronaći prave saveznike koji su dovoljno jaki, ali i ratoborni za sledeće događaje koji nadolaze. Sasvim logično da se tada despot Stefan mogao setiti svoga severnoga suseda, Ugarske, koja je možda jedina u Evropi tada pružala organizovan otpor Turcima. U to vreme Ugarskom je vladao kralj Žigmund, a kako od ovoga momenta i Ugarska i Žigmund imaju značajnu ulogu u istoriji Srbije (i daljnjeg toka naše priče) zadržaćemo se malo duže na opisu kralja Žigmunda i stanja koje je vladalo u Ugarskoj.

U to vreme Ugarska postepeno izlazila iz jedne krize koja je trajala od katastrofe kod Nikopolja (1396.). Ugarski kralj Žigmund je tada doživeo otvoreni bunt od nezadovoljnika kojih je zaista bilo mnogo. U samom početku to je nekako išlo, a on sam nije se mnogo libio da upotrebi u tim okršajima i oružje. Tako se postupilo u Križevcima (1397.) kada su na saboru pobijeni neki Žigmundovi protivnici. Nakon toga je prošao i veliki sabor u Temišvaru (1397.) gde je i nadalje Žigmund zastrašivao svoje protivnike. No, prvu otvorenu i sasvim organizovanu pobunu protiv Žigmunda je poveo u Bosni vojvoda Hrvoje Vukčić. Da Hrvoje Vukčić nije birao sredstva u borbi sa ugarskim kraljem vidi se i iz toga da je bilo tvrdnji da je on (Vukčić) bio čak povezan i sa turskom provalom u Bosnu od 1398. godine. Oni su u Bosnu došli navodno na njegov poziv. Da je tu bilo možda i istine vidi se iz jednog pisma koje uputio kralj Žigmund gradu Trogiru i gde on kaže: "Znajte, da smo čuli iz verodostojna izveštaja da se vojvoda Hrvoje, kao neveran gojenac, vođen zloćom izdajstva, smetnuv s uma nebrojena naša kraljevska dobročinstva, pridružio društvu nevernika krsta Isusova, naime Turaka, i da je namerio svom snagom udariti i ratovati na verne nama i svetoj kruni našoj, koji borave u kraljevini Bosni". Hrvojevu pobunu do kraja nije skršio, a već je morao da žuri u Češku ne bi li tamo pomagao svome bratu Vaclavu. Dok je on ratovao po Češkoj stvarala se u Ugarskoj protiv njega veoma opasna zavera.

Niko nije bio zadovoljan njegovom vladavinom, a samo raspoloženje prema njemu veoma jasno opisuje Pikolomini, kasniji papa Pije II: "Žigmund je bio uzorna stasa, jasnih očiju, široka čela, lica lepo crvenog, brade duge i pune, velika srca, pohlepan ali nestalan, u govoru dosetljiv, ljubitelj vina, ženskar, s hiljadama preljuba okaljan, rasrdljiv ali oprostljiv, rasipan i neštedljiv, te je više obećavao nego činio. Kad je jednom bio u Rimu kod pape Evgenija IV, priča se da je govorio papi ovako: Tri su stvari, sveti oče, u kojima se ne slažemo, a tri opet u kojima se slažemo. Ti u jutro spavaš dugo, ja prije zore ustajem, ti piješ vodu, a ja vino, ti se uklanjaš ženama, a ja idem za njima. U tom se opet slažemo: ti darežljivo razdaješ crkveno blago, a ja za sebe ništa ne ostavljam; ti imaš loše noge, a ja loše ruke; ti razaraš crkvu, a ja carevinu". Primetljivo da je Pikolomini bio veoma zloban kada je ovo pisao, ali mora se priznati i to da nije mnogo ni grešio. Mnogo od tih osobina Žigmund je stvarno imao, a uz to pokazivao je mnoge znake samovolje koji se nisu dopali ugarskoj gospodi. Do njihovog obračuna je došlo veoma brzo.

Krajem aprila 1401. godine boravio je Žigmund u Budimu i to je bila prilika da se svi njegovi protivnici u gomili sakupe i da izađu pred njega prebacujući mu za nasilništvo, bezakonje i sve drugo što im je tada moglo pasti na pamet. Ogorčenje je bilo toliko da Žigmunda umalo na licu mesta nisu ubili, ali je na kraju razum ipak prevladao. Zaverenici mu nisu naškodili ali su ga zatočili u Višegradu. No, te Žigmundove sreće nisu bili Poljaci, Nemci, Česi, i drugi koje je za proteklih nekoliko godina Žigmund u gomilama dovodio u Budim i koji su sada dobrim delom pobijeni ili raseljeni, a budimske gomile su iskoristile dobru priliku da ih do gole kože i opljačkaju. "Oj žalosti, preblagi gospodine naš, kralj ugarski, od nevernih je Ugrina za to što je goste i strance u državi štitio, zarobljen, ali je hvala Bogu neozleđen na telu zatvoren u gradu Višegradu; a na to su svi i pojedini stranci, kao duhovnici tako i svetovnjaci, lišeni svoje odeće i svojih stvari, proterani" (jedno pismo od nepoznatog pisca).

Sada kada je Žigmund sklonjen trebalo je odabrati onoga ko će ga zameniti na prestolu. Tada je počela gužva i do tada jedinstveni, zaverenici se podele na četiri dela. Bilo bi predugo i zamorno opisivati međusobne zađevice ove četiri stranke, kao sve i moguće kandidate koje su ove stranke isturile. Stoga daljnje događaje opisujemo samo najkrupnijim crtama.

Najistaknutije Žigmundove pristalice Šćibor od Šćiborića, češki kralj Vaclav, Ivan Morović, celjski grof Herman II i hrvatski ban Nikola Gorjanski uspeju da u drugoj polovini 1401. godine oslobode Žigmunda i da ga vrate na ugarski presto. Nedugo nakon toga ponovo je izbila gužva u Ugarskoj onda kada je Žigmund naturao za naslednika svoga nećaka Albrehta IV. Do kraja je u tome i uspeo, ali pobuna je ponovo izbila (druga polovina 1402. godine). Pobunjenici su iskoristili veoma povoljnu priliku jer je Žigmund, pomalo neoprezan, već duže vreme boravio u Češkoj i nije se mnogo zanimao ugarskim poslovima. Pobuna je išla takvim tempom da je do kraja pobunjenicima sunulo u glavu da krunišu svoga kandidata Ladislava Napuljskog za ugarskoga kralja. Ovaj je oklevao, ali je na kraju ipak popustio i biva krunisan u Zadru u drugoj polovini 1403. godine. Žigmund je do tada sve ovo neozbiljno shvatao i nije se preterano brinuo, ali onoga momenta kada je čuo da se Ladislav Napuljski nalazi u Zadru i da se sprema krunisati, on je smesta krenuo u Ugarsku misleći da će samo njegovo prisustvo omesti pobunjenike u njihovoj nameri. U vreme Ladislavove krunidbe već je Žigmund boravio u Ugarskoj, u gradu Požunu. Prvo što je uradio bilo je da se posvađa sa papom koji je podržavao Ladislava Napuljskog. Nije birao reči pa mu je pred zborom kardinala rekao da on (papa) "po danu i po noći ne razmišlja ni o čemu drugome nego kako bi njega izbacio iz svoga kraljevstva". Tada je zabranio i plaćanje bilo kakvih priloga za papinsku komoru, izvršavanje papskih buli i naredbi, itd.

Sama Žigmundova situacija i nije bilo tako loša kao što se možda mogla na prvi pogled učiniti. Držao je najveće gradove poput Budima s Peštom, Požun, Višegrad, Stolni Biograd, a uskoro je sakupio veliku vojsku i počeo opsedati Ostrogon. Uskoro su pobunjenici videli da se Žigmundom nije šaliti tako da su se okanuli svojih ideja sa Ladislavom Napuljskim i s jeseni 1403. godine dolazi do dogovora između njih i Žigmunda. Tada je Žigmund proglasio opštu amnestiju, što su najjači pobunjeni velikaši jedva dočekali i odmah odustali od daljnje pobune. Nedugo potom, uvideo je i Ladislav Napuljski da mu je pametnije da se vrati tamo odakle je i došao, što je do kraja i učinio. Za trenutak je Žigmund uspeo da se osigura na ugarskom prestolu, ali bilo je pitanje dokle će ta sigurnost da traje.

Takva je situacija bila u jesen 1403. godine, dakle upravo u vreme kada se despot Stefan morao odlučiti u kojem će političkom pravcu da krene. Toga momenta Žigmund je trebao nekog jačeg saveznika "sa strane" jer u ugarske velikaše nije mogao imati poverenja. Istovremeno, despot Stefan se takođe nalazio u teškoj situaciji nemajući nikoga od jačih država na koje bi se mogao nasloniti. Prirodno je bilo da njih dvojica nađu zajednički interes i da se udruže. Početni impuls takvog približavanja došao je od Žigmunda koji je poslao svoje poslanike despotu da bi pregovarali o budućoj saradnji. "Kada je ovo čuo zapadni vladalac (Sigismund), posla poslanike kako bi sklopio prijateljstvo (sa Stefanom)" (Konstantin Filozof). Izgleda da je despot još od ranije bio naklonjen saradnji sa Ugarskom pa je čak imao i nekih tajnih kontakata sa njima, ali sve se to izjalovilo kada su ga Bajazitu prijavila sopstvena vlastela (o tome je napred detaljno govoreno). Sada se ponovo ukazala prilika da se sarađuje sa ugarskim kraljem, ali despot je ovaj put bio rasterećen (barem većim delom) domaće opozicije ovoj saradnji. S druge strane i situacija je bila radikalno drugačija jer Turska je sada bila tek bleda senka one države iz vremena Bajazita. Uz to nju su potresale sve nedaće borbe za vlast, a koja je već počinjala između Bajazitovih sinova.

Zbog svega toga despotu nije trebalo mnogo da se odluči da uđe u saradnju sa Ugarskom. "A ovaj, kada je našao da je zgodno vreme da bude drug ovome, primi ljubočasno poklisara i ugosti koliko treba, kao što je imao običaj, i sa poslanicima utvrdi ljubav" (Konstantin Filozof). Tačnije, radilo se o vazalnom odnosu između ugarskog kralja Žigmunda i despota Stefana, gde je despot prihvatio vazalne obaveze prema Žigmundu. Ugovor između njih je sklopljen ili krajem 1403. ili na samom početku 1404. godine. Kao nagradu za to dobio je despot od Žigmunda grad Beograd i Mačvu. "Zatim, kao što rekosmo, obilazeći i nadgledajući svoju zemlju, nađe mesto, ranije pomenuti Beograd, i izmoli (ga) od Ugra, pošto on, iako leži u predelima srpskim, nalazi se kao na srcu ili plećima zemlje ugarske" (Konstantin Filozof). Osim ovoga, dobio je despot i prostranih poseda u Ugarskoj tako da je odmah ušao u krug najznatnijih velikaša na Žigmundovom dvoru. Ne treba misliti da je ugarski kralj sve to učinio zbog neke naklonosti ka despotu ili Srbiji. Bio je to sračunati potez jer dobijanjem Srbije za vazala, Ugarska je na neki način osigurala svoje granice prema Turskoj i istovremeno dobila i te kako sposobnog ratnika u despotu.

16. Despot kao samodržac

Dobijanje Beograda i Mačve bilo je u funkciji jačanja despotovih snaga, ali i vidljivi znak naklonosti kralja Žigmunda. Odmah po dobijanju Beograda, despot je u njega preselio svoju rezidenciju. Po prvi put u svojoj istoriji Beograd je od tipično pogranične, mada veoma jake, tvrđave postao prestonica jedne države. Od toga vremena despot se veoma trudio da od Beograda stvori trgovački centar, a da bi poboljšao priliv trgovaca donosio je naredbe po kojima ih je oslobađao plaćanja raznih dažbina. "A dade i oslobođenje gradu tome od raznih nameta; dade i povlastice ovima (najbogatijim ljudima) sa svakim utvrđenjem da se neće pokolebati; u njemu su bile navedene i blagodati božje (govorilo se) o slobodi od poraboćenja; i pečat zlatni ovima dade koji ima sliku grada da koji hoće kakvu kupovinu da čini u bilo kome kraju dobije knjigu sa pečatom da je stanovnik toga grada, pa neće davati nigde ni carine ni prolaza. A izmoli i utvrdi od okolnih oblasnih gospodara, pa i od samoga kralja po ovim krajevima svako oslobođenje trgovaca (od poreza).

Osim toga sagrađeno je mnoštvo građevina od kojih je najistaknutija bila despotov dvor, ali pri svemu tome nisu propušteni ni široki radovi na utvrđivanju gradskih bedema. "I ko je kadar da pisanjem kaže kakav je položaj, izgled i lepota (Beograda)! Sazida i ipalkse mnoge za ljude koji žive unutra i napolju; za to se uzvišenje kao za solomonsko u Jerusalimu moglo kazati: od zdanja senka padaše po okolini (kao od) vavilonskih krepkih uzvišenih vrata; i viseći vrt (beše) na koji onaj gordi uzišavši govoraše: Ne sazdah li ja sve ovo krepkom desnicom i visokom mišicom. Ovaj vaistinu od carskih (gradova) najlepši je izgled imao. A despot je svagda smernim rečima svojim izabranim čitao i tumačio jevanđelske reči i poučavaše ih učiteljski; beše i carski (dvor) ukrasio uzvišenjem veoma kitnjastim, (a načini) oko grada prokope dobre izvan dvojnih bedema" (Konstantin Filozof). Isto tako sagrađena je mitropolija i obnovljena crkva Uspenija Bogorodičinog. Sagrađena je i bolnica u koju su dolazili bolesnici iz cele države. "Ona je, dakle, mitropolija Uspenije prečiste Vladičice i imađaše okolo opštežiće ukrašeno raznim rastinjem, sa mnogim bogatstvom, selima i drugim obiteljima, a bila je presto mitropolita beogradskoga, eksarha sviju srpskih zemalja. Ova je crkva bila bogatija od drugih u dane ovoga blagočastivoga. A (Stefan) načini i crkvu od osnova u Perivoliji trima velikim svetiteljima za sahranjivanje arhijereja te crkve. A sazida i stranoprijemnicu za bolne i crkvu u njoj u ime svetoga čudotvorca Nikole, na najslađoj vodi;..." (Konstantin Filozof).

Ovako široki radovi na prestonici bili su pomalo i simbolični označavajući na neki način despotov prekid sa onim stanjem koje je do tada vladalo, odnosno sa stanjem njegovog vazalstva turskom sultanu. Sa promenom njegove politike došlo je i do promene prestonice i svim onim širokim radovima u njoj. Time je istovremeno despot sebi samome, ali i državi kojom je vladao (Srbiji) davao u stranim zemljama mnogo veći značaj no što je to do sada bio slučaj. Stranci su mogli da vide jednog novog Stefana Lazarevića koji sada ima titulu despota, novu prestonicu u Beogradu i koji vlada nezavisno od bilo koga. Sve je bilo novo, a ono što je bilo nasleđeno iz vremena turaka žurno je uklanjano, a posebno ljudi koji su bili skloni daljnjoj saradnji sa Turcima. Same vazalne obaveze koje je preuzeo prema ugarskom kralju Žigmundu davale su despotu pravo na to jer nisu bile ponižavajuće kao one koje je imao prema Bajazitu. U celini su te obaveze bile više reprezentativne i zahtevale su od despota da pri nekim svečanijim događajima poput sabora ili drugih oblika dvorskog života bude u kraljevoj pratnji.

Skoro istovremeno dobijen je i Golubac na Dunavu. Bila je to veoma jaka i značajna tvrđava koja je kontrolisala Dunav. Sagrađen na visokoj steni nad Dunavom i donžonom koji je stajao na najvišoj tački, okružen kulama i zidovima koji su lepezasto postavljeni u dva reda prema zapadu, Golubac je privlačio pažnju svim osvajačima koju su tuda prolazili. Od svih kula kojima je Golubac okružen svakako je najinteresantnija ona koja se nalazi u središtu utvrđenja. Po svemu sudeći ona je srpskoga porekla, mada je teško odrediti kada je i od strane kojeg srpskoga vladara sagrađena. U njenom prizemlju nalazi se kapela koja ima niše za oltar, đakonikon i proskomidiju, a sve je okrenuto ka istoku, tako da se odmah vidi da je pripadala pravoslavnom hramu. Očigledno da ova kula nije naknadno prilagođavana ovoj svrsi već je upravo tako i građena, pa bi to bio onaj osnovni dokaz tome da je sagrađena od srpske ruke. Dobijanje Golubca značajno je doprinelo učvršćivanju despotovog položaja u Srbiji, ali mu je to istovremeno stvorilo i obavezu da tvrđavu napuni svojom posadom i čuva ovaj dunavski put od turskog prodiranja.

U skladu sa svojim novim položajem, despot se tako i ponašao nastavljajući akciju čišćenja Srbije od turaka. Što nije pobijeno bilo je proterano. "Radi toga i načini ugovor s njima i dela se prihvati. Obilazeći, utvrđivaše i ostale svoje gradove, a one koje su Ismailjćani pre samovlasno otrgnuli, njih zauze. A sudije, koje su oni ranije postavili, sami pobegoše" (Konstantin Filozof). U to vreme despot se aktivirao i protiv Brankovića tako da su zabeležene, doduše ne baš pouzdane, informacije o tome da im je palio Sitnicu koja se nalazi na Kosovu. Akcije protiv turaka, ali i protiv Brankovića su bile uspešne pa se tako i kralj Žigmund hvali kako despot Stefan, koji je njegov vazal, uspešno ratuje protiv Turaka i drugih neprijatelja, a da je samo u poslednjem pohodu potukao 10.000 neprijatelja (pismo od 15. aprila 1404. godine). Baš ti ratni uspesi despotovi, naterali su Brankoviće da sa njim potraže sporazum koji je na kraju i postignut, ne zna se kada, ali najverovatnije u drugoj polovini 1404. godini.

Tokom 1405. (11. novembra) godine umrla je i kneginja Milica, prozvana kaluđerica Evgenija, a u velikoj shimni Jevrosina. Sahranjena je u svojoj zadužbini u manastiru Ljubostinja. "Poče, dakle, zidati ovu obitelj godine 6915. (1407), a pre ove godine prestavi se blagočastiva gospođa Jevgenija, mati ovoga istoimenoga (Stefana). Jer primi ovakvo ime u monaštvu i bi položena u svojem manastiru zvanom Ljubostinji, Uspenija prečiste Bogorodice" (Konstantin Filozof). Ljubostinja je bila ženski manastir koji ja sagradio čuveni majstor Rade Borojević. Manastir je građen još od ranije, a bitka na Kosovu (1389) je tek za trenutak prekinula njegovo živopisanje. Po predanju, kneginja je želela da se u ovom manastiru okupe srpske gospođe, udovice izginulih ratnika na Kosovu, a i sama je u njemu 1393. godine primila monaštvo. Manastir je od samog početka bio zamišljen kao njena grobnica. Ne zna se tačno u kom delu manastira je njena grobnica (u manastiru ima više grobnica) pa se pretpostavlja da je to ona u priprati i to u severozapadnom delu. To je grobnica koja je zidana od komada kamenja i opeke, kasnije omalterisana, a iznad nje (grobnice) nalazi se ktitorski portret kneginje.

U momentu smrti ona više nije imala onu političku ulogu koju je imala ranijih godina, ali nesumnjivo da je njena smrt bila veliki gubitak za Stefana. Ulogu kneginje Milice u poslekosovskoj Srbiji nije moguće preceniti i moglo bi se reći da je njena mudra politika bila ta koja je održala Lazareviće na srpskom prestolu, a Srbiju celovitom. I do sada je bilo dosta govora o njenim najistaknutijim političkim potezima i diplomatskim akcijama tako da sada nije potrebno sve to ponavljati. Smatra se u današnjoj istoriografiji da je upravo kneginja bila ta koja je sprečavala razdor između svojih sinova, despota Stefana i Vuka. U dosadašnjem toku priče već smo navodili kako je ona svojom diplomatskom akcijom (pod uslovom da se stvarno i desila) uspela da spreči da se neslaganje između braće tokom 1402/3. godine ne pretvori u otvoreni rat. Od tada pa sve do njene smrti za Vuka se ne čuje ni da je živ, a ne zna se ni gde je tačno boravio, da li u Srbiji ili Turskoj? Postoji pretpostavka da je negde tokom 1404. godine ipak postignuo pomirenje između despota Stefana i Vuka i to je moglo već ostareloj kneginji da bude kolika-tolika uteha. Međutim, nedugo nakon kneginjine smrti ponovo će Vuk dignuti glavu i ovaj put stvarno dovesti tursku vojsku u Srbiju i navaliti na despota Stefana. Ovaj put do rata između braće će doći, ali neće biti majke, kneginje Milice, da taj sukob utišava. Stvar je procene misliti da je njena uloga u marginalizovanju Vuka tokom njegovog prvog odlaska kod Turaka bila odlučujuća, a da je Sulejmanova procena da mu nije pogodan momenat za ratovanje po Srbiji bila drugostepene važnosti. Veliko je pitanje da li bi kneginja uspela da Vuka i drugi put spreči, tim više što nisu bile one prilike koje su joj tada išle na ruku. No, to je sada već stvar daljnje priče.

Od te godine (1405) gubi se svaki trag i Jefimiji tako da se samo može pretpostaviti da je nakon smrti kneginje Ljubice, ona odlučila da se povuče i da svoje poslednje dane provede u manastiru Ljubostinji. Nakon 1402. godine i ona je (poput kneginje Milice) primila strože monaške zavete, pa je od maloshimnice Jefimije postala velikoshimnica Jevpraksija. Bila je živa još 1405. godine, a što se vidi iz jedne povelje despota Stefana kojom joj on poklanja selo Jabučje, da bi ga ona poklonila manastiru Hilandaru. Despot je sa veoma toplim rečima zahvalio njoj na svemu onom što je ona za njega učinila, nazivajući je gospođom, majkom, despoticom. "I kao što napomenu carstva mi gospođa i majka mi despotica kira Jevpraksija da želi preko carstva mi da priloži radi svoje duše neko selo domu prečiste Bogomatere, obitelji carskog i velikog manastira Hilandara, koji leži na Svetoj Gori Atonu. I kada je videlo carstvo mi njenu dobru želju o svojoj duši, savetovah se sa gospođom i majkom mi kira Jevgenijom i sa vlastelom carstva mi da se ne preziru njene molbe, već štaviše s radošću i usrđem da se ispune. Zbog njene velike ljubavi i usrđa prema nama blagoizvolelo je carstvo mi i darovah joj selo Jabučje u Levačkoj župi, što je držao kao proniju Mladen Pasisin za vreme gospodina i roditelja mi svetog kneza...". Misli se da je u grobnici koja se nalazi na južnom zidu priprate u manastiru Ljubostinji mesto gde je sahranjena Jefimija.

Nakon smrti kneginje Milice i odlaska Jefimije u manastir Ljubostinju, despot je bio lišen dva savetnika kojima je dugovao tako mnogo. U to vreme on je već imao 30-32 godine i ulazio je u doba koje bi se moglo zvati zrelim. Za svoje godine prošao je mnogo okršaja, kako političkih tako i ratnih, a to nagomilano iskustvo se najjasnije videlo iz toga kako je upravljao Srbijom. Njegova snažna volja zagospodarila je Srbijom, a on se nije libio da se obračunava sa neposlušnima. "Došavši u svoje otačastvo kao Koil, (koji), izišavši iz dubokih šuma, strašan dolazi, oganj izbacujući i užasavajući bližnje i daljnje; ovako izišavši i obišavši, kao munja sijaše grmeći, zbunjujući nepokorne (koji to behu) zbog mnogih meteža. I svako besčašće bi zgaženo i ustraši se; odsekoše se ruke onih koji su činili nepravdu i koji streme ka zlu, a pravda je procvetala i plod donosila" (Konstantin Filozof). U to vreme despot je obratio posebnu pažnju na suzbijanje bezakonje i svih drugih oblika nasilja pokušavajući da u Srbiji zavede red. Da je u tome imao uspeha jasno kaže i Konstantin Filozof: "Ne izgonjaše brzi sporoga niti bogati ubogoga, niti je moćni uzimao predele bližnjih, niti je vađen mač silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je postojao zli i glupi govor, niti laganja protiv načelnika, niti preziranje preslavnih po činu, niti slično tome" (Konstantin Filozof).

Navodeći sve to Konstantin Filozof ne zaboravlja da podvuče da je despot sve to radio upravo po onim savetima koje je dobio od, sada već pokojnog, sultana Bajazita: "I šta je sve tada po savetu cara (Bajazita) učinio". Osim toga on je uzdigao na glavne položaje u državi one ljude kojima je verovao ne obraćajući mnogo pažnje na njihovo poreklo. "Beše podigao, od početka tako reći, svoj veliki vrt krasni: jedne kao načelnike nad poslovima (postavi), druge kao telohranitelje svoje što beše i najpoverljiviji (unutrašnji) čin. A onda (postojao je i) drugi čin. Zatim treći, spoljašnji, da su treći u zajednici sa drugima i drugi sa prvima,.." (Konstantin Filozof). Ovde biograf govori i o ustrojstvu koje je despot postavio u državi, odnosno o hijerarhiji koja je ustanovljena i koja se poredi sa onom koja postoji u nebeskoj vojsci (uređenje anđela u devet činova). Radilo se o dovođenju novih ljudi i smenjivanju svih onih koji nisu despotu bili po volji ili koji su mu bili sumnjivi. Takav njegov postupak je bio sasvim razumljiv jer bilo je mnogo neprijatelja, počev od Turaka, Brankovića i na kraju rođenog brata Vuka. Svi oni imali su svoje ljude i pristalice po Srbije i stoga tolika nepoverljivost i oprez kod despota, što je uostalom osobina svih autokrata. Radilo se o postepenoj centralizaciji vlasti u despotovim rukama, što uvek separatistički raspoloženoj vlasteli nije moglo biti pravo.

Preseljenjem prestonice u Beograd dobio je despot priliku da i svoj dvor uredi na način koji je bio veoma blizak onome što je video na drugom evropskim dvorovima. Dvor je bio luksuzno uređen sa mnoštvom slugu i drugih službenika koji su imali nekakva zaduženja, ali bilo je izgleda mnogo i onih koji nisu ništa radili i služili su samo za to da uveličaju dvorski sjaj. "A o stvarima doma carskoga, množina ovih beše u svakom činu, tako da ih bude dovoljno u svako vreme, da ih ima dosta (pa) i suviše" (Konstantin Filozof). Veoma su interesantni navodi biografa gde on opisuje onaj način ponašanja na dvoru koji je zahtevao despot. Sva dvorska posluga i službenici su bili u strogom zaptu, a lepo je ponašanje bilo obavezno tim više što ih je sve despot lično nadgledao. "I svi sa strahom behu kao anđeli gledani očima onih koji dolaze i udivljeni pobožnošću, a svi su se jedan prema drugom (ponašali) kako dolikuje i sa lepom uzdržanošću; još više oni, unutrašnji, koje je ova zraka (Stefan) nadgledao, određivao i osijavao" (Konstantin Filozof). Nije samo posluga bila ta koja se morala držati tih pravila već i svi ostali koji su kakvim poslom dolazili kod despota. Ulaskom na dvor svima bilo zabranjeno da viču, da se glasno smeju ili da lupaju nogama, a osim toga moglo se ući samo propisno obučen i to u neku svetlu odeću koju je despot lično podelio. "Vika, lupanje nogama, smeh ili nespretna odeća nije se smela ni pomenuti, a svi behu obučeni u svetle odeće, koju je razdavao lično despot" (Konstantin Filozof).

Možda sve ovo izgleda suviše strogo i kvari nam sliku dvorskog života koji nam uvek izgleda lagodnim. Očigledno da u vreme despota Stefana na srpskom dvoru život nije izgledao ni malo ugodan već je u sebi nosio niz obaveza. Međutim, činjenica je da je i sam despot bio i te kako strog prema samome sebi i da se još strože pridržavao svih ovih odredbi koje je nametao drugima. Na prvom mestu on nije, kao nekolicina prijašnjih srpskih vladara, obraćao mnogo pažnje na žene i nije padao u njihove zamke pa je to razlog da se ženski smeh nije mnogo čuo na njegovom dvoru. S druge strane, ni žene nisu imale mnogo razloga da se zadržavaju na dvoru jer tu nije bilo mnogo ni zabave za njih budući da je muzika bila zabranjena, pošto despot nije voleo da je čuje. "A ovo je još čudnije od prvoga; u takvoj vladavini poneko izbeže ponekad od ženske ljubavi i svirke. A ovaj je mrzio oboje, pa šta više i odbacio. Samo koliko treba muzike za rat, reče, da se nađe" (Konstantin Filozof). Dakle, i pored sveg sjaja dvor je pružao malo prilike za razonodu i bezbrižne provode. Sve je to bilo u potpunom skladu sa despotovom pomalo mračnom prirodom i njegovim naglim i veoma često surovim postupcima. No, kada se govori o ovom potpuno ratničkom ustrojstvu na despotovom dvoru, treba imati posebno u vidu to da je on (despot) sve svoje dotadašnje godine proveo najčešće ratujući. Ti ratovi su bilo nekada u tursku korist, nekada protiv njih, a opet nekada je despot morao da upotrebi oružje i protiv svoje neposlušne vlastele. Od njega koji je u najranijoj mladosti izgubio oca, a sestru morao lično da vodi u turski harem i da barem nekoliko puta strepi da mu turski sultan ne odrubi glavu, nije se zaista moglo očekivati mnogo radosti ili onog raspoloženja koje zahteva lagodan život na dvoru.

Sva ta strogost koja je zavedena imala je veliki efekt i svi su uglavnom bojali da dođu u bilo kakav konflikt sa despotom plašeći se i njegovog samog pogleda. Bilo je jasno da je Srbija dobila pravoga gospodara, prvoga takvog kova nakon cara Dušana, koji gospodari ljudima, ali i njihovim voljama. "A treba da se i ovo zna da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti" (Konstantin Filozof). Same prilike u kojima se Srbija nalazila nalagale su ovakva pravila. Ratno okruženje sa stalnom opasnošću od Turaka, unutrašnjim nemirima tražile su jedno ovakvo upravo vojno organizovanje u svim oblastima života.

Ipak u odnosu na sve ono što je Srbija doživela u proteklih dvadesetak godina izgledalo je kao da se neko spokojstvo i mir postepeno uvlači u zemlju. Opasnost od Ugarske je uklonjena i dobijen je jedan siguran saveznik, dok s druge strane, Turci su bili ne samo zauzeti svojim brigama već i suviše slabi i nesložni za neki ozbiljniji napad na Srbiju. Svi ovi događaji su davali mnogo nada za optimizam, a taj optimizam izražava despot u svojoj Hilandarskoj povelji iz toga vremena 1404/5. godine, kada kaže: "A sada skrovišta velika blagosti božije otvoriše nam se, i smirismo se i počinusmo, i oblaci tamni raziđoše se, i zasija nam sunce, i da rečemo s apostolom: ovo je vreme blagoprijatno, ovo je sad dan spasenja, i obnoviše se ostrva i novo nebo i nova zemlja meni po Isaiji. I ja sam blagodaran Bogu, i bih i još ću biti kad blagodet svetoga Duha potpomaže, jer samodržac i vladar očevom udelu i širinama srpske zemlje poveren od boga venčah se, i očevim vrlinama revnujući i kako sam bio u takvom uslovu i ustrojstvu, u to vreme pridoše k meni..".

Da bi celokupna situacija izgledala još bolja na neki način pobrinuo se i sam sultan Sulejman koji je negde tokom 1404. godine sa despotom postigao jedan pravi mir. Time je ono nategnuto primirje iz 1402/3. bilo zamenjeno jednim čvršćim ugovorom koji je imao šanse da potraje duže vreme. Radilo se o pripremanju Sulejmana da krene sa vojskom u Malu Aziju gde bi uzeo učešće u borbi za vlast nad celokupnom teritorijom Turske države (da podsetim da je Sulejman držao samo evropski deo države). Upravo to ga je prisililo da pregovara sa despotom i da pristane na mir. "A Sulejman se krete ka istoku da traži očevinu. Slušajući za ovo (napredovanje Stefanovo), posla ka uvek pominjanom (Stefanu) poslanika da utvrdi sa njime mir. Ovoga primi ovaj blagočastivi sa velikim ljubočašćem i utvrdi mir; i tako ovaj ode ka svome gospodaru" (Konstantin Filozof).

U to vreme počinje se ispoljavati i drugi deo despotove ličnosti i to onaj okrenut ka umetnosti. Nije on samo bio uporni sakupljač knjiga i drugih umetničkih predmeta, već je štaviše bio pisac. U vreme 1403-1404. godine on je napisao Pohvalno slovo knezu Lazaru (potpuni naziv je: Pohvalno slovo svetome i mnogomučeniku Hristovu Lazaru) gde se na izrazito glorifikovan način, sa mnogo simbola i aluzija opisuje knez Lazar. Tokom proleća 1404. godine uspeo je despot da sastavi i Natpis na mramornom stubu na Kosovu gde se na nešto direktniji način opisuje knez Lazar i njegovi saborci u Kosovskoj bitci. Početak ovog natpisa je u potpuno antičkom duhu: "Čoveče koji stupaš na srpsku zemlju, bio ti došljak ili si odavde, ko si da si, kada dođeš na polje koje se zove Kosovo i vidiš da je celo puno kostiju mrtvih, a s njime i kamenu prirodu, ..". Poslednji spis koji je despot sastavio bio je Slovo ljubavi i urađen je tokom 1409. godine, ali kako je vezan za događaje iz toga vremena, to o njemu kasnije više reči.

Za sve to vreme nalaze se Brankovići u vazalnom položaju prema sultanu Sulejmanu i održavaju odnose sa njima, a što je podrazumevalo da odlaze kod njega povremeno na poklonjenje. Doduše, ti su odnosi prepuni nepoverenja pa se nikada nije znalo da li će onaj Branković koji odlazi sultanu i da preživi taj susret. Poznato su pisma Dubrovnika upućena Mari Branković 1. aprila 1406. godina, a onda ponovo 9. avgusta 1408. godine u kojima "čestitaju" Mari to što se njen sin Đurađ sretno vratio iz posete sultanu. Nisu to bile samo bojazni od nekih usputnih napada razbojnika gde bi Đurađ možda i nastradao, bilo je to mnogo više. Nikada kod Turaka nije moglo da se dublje ukoreni mišljenje da su im Brankovići verni vazali, a uglavnom zbog poznate uloge njihovog oca Vuka Brankovića koji je celoga života bio ljuti turski protivnik pa je čak kao takav u njihovom zarobljeništvu i umro. U samoj porodici dolazilo je do postepenog raslojavanja jer su sve veći uticaj na vršenje poslova dobijali Grgur i Đurađ Branković, dok je Lazar naglo otišao u drugi plan.

Na kraju je starešinstvo skoro u potpunosti uzeo Đurađ za sebe i to posebno nakon njegove i Grgurove posete sultanu iz 1406. godine. Tada je sultan iz nekog razloga (verovatno neko nepoverenje) zadržao Grgura kod sebe (moguće kao taoca), a Đurađ se vratio sam u Srbiju. Izgleda da Grgur kod Turaka nije ostao dugo, a nakon što se vratio u Srbiju odlučio je da se okane politike i na kraju se zamonašio pod imenom Gerasim. Moguće je da ovakva njegova odluke jeste zbog toga što je počeo poboljevati jer nedugo nakon zamonašenja on umre u Hilandaru (13. mart 1408.). Nakon Grgurevog zamonašenja bilo je sasvim za očekivati da Đurađ, kao sada najstariji Vukov sin, preuzme starešinstvo u porodici Brankovića. On je to do kraja i učinio, a takav njegov potez izazvaće kasnije potrese u okviru porodice.

17. Pobuna Vuka Lazarevića

Mukotrpni mir nije bilo baš lako održati pa su vidljivi mnogi ustupci koje je despot Stefan morao činiti prema Turcima. Međutim, za utehu je bilo i to što su Turci respektovali despotovu snagu i nisu više smeli sa svojim četama da upadaju u Srbiju onako kako su to do tada činili. Naročito je to bilo vidljivo tokom 1404. godine kada je u Bugarskoj počinjao ustanak protiv turaka. "A i gradovi bugarski behu se pobunili (pod vođstvom) sinova careva bugarskih. Zato pre ovoga podiže se car Musuluman i došavši na Temsko, zauze ga u boju" (Konstantin Filozof). Ustanak je uzeo te razmere da je do kraja sultan Sulejman morao lično da povede vojsku u Bugarsku, ali put ga je vodio kroz zemlje despota Stefana. Ne smejući da pređe preko njih on je jednim posebnim poslanstvom za to od despota zatražio dozvolu. "I posla poslanike ka blagočastivom ovom despotu rekavši: Samo hoću da prođem kroz predele tvoje bez ikakve štete" (Konstantin Filozof). Ovo je bio sasvim dovoljan znak da sultan respektuje despotovu snagu, a na ovom mestu je potrebno navesti i to da su turske jedinice nakon prolaska kroz despotove zemlje ušle u zemlje koje su držali Brankovići, ali njih nisu pitali za bilo kakve dozvole.

Koliko je sve ovo moglo da ohrabri despota vidi se iz toga ako se priseti onih godina turske vlasti pre Angorske bitke. Tada Bajazit nikada nikoga nije pitao za bilo kakve dozvole, pa je ovo bio sasvim dovoljan znak narasle despotove snage, ali i opadanja turske moći. Ipak, despot nije bio toliko jak i siguran u svoju snagu da Turcima dozvolu uskrati, a prolazak turaka kroz Srbiju izazvao je komešanje među vlastelom kojoj nije bilo pravo videti Turke kako neometano prolaze. U tom nezadovoljstvu otišao je najdalje neki vlastelin Novak (ili Karaljuk) koji nije samo napadao tursku vojsku u prolazu već je upadao i duboko u njihovu teritoriju. "Beše neki muž po prirodi sličan lavu (neki Novak) i taj (je bio) od presvetlih iz davnine, (kao i) pod rukom istoimenoga (Stefana) i pre ovoga; on na hajdučki način uznemiri srca ismailjćanskih zemalja" (Konstantin Filozof). Razjaren sultan je tražio od despota da ovoga vlastelina uhvati i da ga kazni, ali despot se izvlačio time da mu je Novak nedostupan jer se nalazi po planinama i da ga stoga ne može uhvatiti. "I zato ga je tražio car (Sulejman) da ga pogubi. Odgovor (Stefanov) beše da on kao razbojnik u gorama obitava (Konstantin Filozof). Novak je u svojim napadima po svemu sudeći ipak bio podržavan od strane despota i nije to činio bez njegovog znanja i odobrenja. Na kraju se toliko osmelio da je napao i zarobio ni manje ni više nego komoru sultana Sulejmana i poslao je kao poklon svome gospodaru, despotu Stefanu. To je sada već bilo previše i za samog despota, pa je on (despot) na kraju morao da zaplenjenu komoru vrati Sulejmanu. "Nju, polazeći ka ovčem polju Toplicom, napred rečeni muž, Karaljuk mu je ime (Novak) uzevši neke stvari od carskih stanova donese, a despot opet ove vrati" (Konstantin Filozof).

Do 1409. godine to je bio najkrupniji vid neslaganja između despota i Turaka, a svi odnosi su kasnije imali neki privid mira. Te godine (1404-1409.) i nemaju nekih posebnih događaja u samoj Srbiji, mada je despot imao nekoliko pokušaja da se umeša u događaje koji su se dešavali oko Zetskog Primorja, ali kako oni nemaju neki poseban značaj za njegovu vladavinu neće se spominjati. Ono što je napravilo pravi haos u Srbiji za naredne godine jeste ponovni sukob između despota Stefana i njegovog brata Vuka, a koji je tek sada počeo da dobija dramatične oblike.

Nekako od Angorske bitke i postepenog preuzimanja vlasti u Srbiji od strane despota Stefana, Vuk je ispoljavao sve veće nezadovoljstvo takvim razvojem događaja tražeći za sebe udeo u vladanju zemljom. Despot Stefan, kao pravi autokrata, ali i čovek svestan da rasparčavanje zemlje dovodi Srbiju u opasnost od ponovnog potčinjavanja Turcima, odbijao je i po cenu sukoba sa bratom bilo kakvu pomisao da zemlju deli. Videli smo iz prethodnog dela priče da je do jednog ovakvog sukoba već došlo i da je Vuk tražio pomoć od Turaka. Da Sulejman nije bio zauzet ratovanjem oko sultanskog prestola, moguće je da bi Vuka do kraja i vojno pomogao. Uvidevši da despota Stefana ne može ugroziti na prestolu, ali i pritisnut od strane majke, kneginje Milice, Vuk se prividno smirio i odustao od daljnjih takvih drastičnih pritisaka na despota Stefana. Međutim, to stanje nije moglo dugo da traje i toga su bili svesni svi. Nakon smrti kneginje Milice (1405.) i povlačenja Jefimije, niko više nije ostao, a koga bi braća toliko poštovala da bi mu poslušali savet, ko bi mogao da posreduje među njima. Sada su se stvorili svi uslovi da se ovaj nesporazum reši.

Sukob među braćom mora se posmatrati nešto slojevitije nego što bi to bilo ako bi se smatralo da je to bila obična borba za vlast među njima. Bilo je i toga, ali to nije sve. S jedne strane je tačno to da je kod Vuka sigurno izbilo nezadovoljstvo time da je on, kao jedan od Lazarevića, bio skoro potpuno potisnut iz vladanja Srbijom. U vreme života kneginje Milice, svi su oni zajedno (kneginja, Stefan i Vuk) upravljali zemljom i pojačani sa Jefimijom predstavljali neki porodični savet Lazarevića. Nešto slično je bilo i kod Brankovića gde su Mara, Grgur, Đurađ i Lazar, zajednički upravljali onom oblašću koja im je pripadala. Međutim, nakon Angorske bitke počeo je Stefan da za sebe prisvaja sve veći udeo u vladanju, a nakon smrti kneginje Milice (1405.) postao je i pravi autokrata. U to doba nešto slično se dešavalo i kod Brankovića, s tim da je tamo predvodničku ulogu preuzimao ratnički nastrojen Đurađ. S druge strane, despotu Stefanu nije padalo na pamet da deli vlast u Srbiji, ne samo zato što on nije želeo da krnji svoju vlast, već i zbog toga što je Srbija bila ionako suviše slaba, a njenim deljenjem postala bi odmah plen nekog od osvajača. Dakle, ponovo se stvorio sukob dve koncepcije koje su za sve ovo vreme toliko prisutne u Srbiji. S jedne strane je Vuk sa svojim separatnim idejama o podeli Srbije, a s druge autokrata Stefan koji ne misli da je podela Srbije dobar potez. Sukob među braćom je trajao duže vreme, zapravo od Angorske bitke, ali tek sada je dobio mogućnosti da se do kraja razreši. "Kad je prošlo neko vreme, Vuk je uporno molio i kumio od brata svoj deo pokrajine, ali mu je ovaj ni po kakvu cenu nije hteo ustupiti" (Mavro Orbin).

Za sve to vreme sultan Sulejman je sa strane posmatrao sve te sukobe u okviru porodice Lazarević i sa svoje strane ga još raspirivao. Njemu sigurno nije bilo pravo to što je despot uspeo da otrgne Srbiju iz kruga turskih vazala i da je na kraju prevede u Ugarski tabor. Stoga je neprestano čekao pogodan trenutak da se umeša u unutrašnje stvari Srbije i da onda pokuša da ostvari svoje ciljeve. Upravo Vukovo nezadovoljstvo je bilo idealna prilika da se stvori jaka opozicija u Srbiji sve jačoj vlasti despota Stefana. Ono što je olakšavalo posao bila je činjenica da nije Vuk bio jedini nezadovoljnik u Srbiji. Bilo je tu mnogo vlastele koja nije bila zadovoljna despotovim prilaskom Ugarskoj i koja je smatrala da je turska sigurniji saveznik. Opet, bilo je dosta onih koji su priželjkivali nemire ne bi li na taj način sebi stvorili mogućnost da postanu nezavisni (poput ranijih Zojića, i Belocrkvića). Upravo na takve nezadovoljnike računao je sultan Sulejman. Naravno, tu su bili i Brankovići, već turski vazali, koji bi mogli značajno pripomoći većem haosu u Srbiji. Da bi na neki način ubrzao događaje, ali i poljuljao despotov položaj i ohrabrio nezadovoljnike počeo je sultan da šalje akindžije da upadaju na srpsku teritoriju i da pljačkaju po njoj. U tom upadima naročito je ostao u sećanju onaj iz januara 1407. godine kada su Turci strašno poharali paraćinski kraj.

Nije poznato šta je despot činio da suzbije turske upade, kao što nije poznato i to na koji je način pokušao da onemogući nezadovoljnike. Zapravo, on u predvečerje otvorenog sukoba (krajem 1408. godine) sve više učvršćuje svoje veze sa kraljem Žigmundom. Po nekim navodima još tokom 1406. godine despot Stefan i kralj Žigmund su planirali neki ratni pohod na Turke budući da su ovi predstavljali sve veću pretnju Ugarskoj i Srbiji. Međutim, Žigmund se upetljao u rat u Bosni sa privrženicima napuljskoga brata Ladislava i cela operacija prema Turcima morala je da čeka drugo vreme. Nakon pobede kod Dobora gde je Žigmund zarobio i bosanskog kralja Tvrtka II i većinu vlastele, pala je i Bosna. Tu se Žigmund strašno osvetio davši da se ubije čak 126 bosanska vlastelina, da im se glave odseku i da im se onda obezglavljena tela bace sa visokih stena doborskoga grada u reku Bosnu. Ipak, imao je dovoljno razuma da poštedi kralja Tvrtka II i da ga sa sobom u trijumfu povede u Budim. "Znaj, kad se od Božjeg rođenja brojila godina hiljadu četiri stotine i peta, pošao je kralj Žigmund u kraljevinu Bosnu s mnogo vojske, naime sa 60.000 ljudi provalio je u kraljevstvo, jer se ondašnji kralj podigao protiv njega. Stoga je ostao u zemlji tri pune godine leti i zimi, i napokon je savladao kraljevinu i zarobio kralja bosanskoga i odveo ga u Budim. I dao je sto i dvadesetšestorici zemaljske gospode glave odrubiti i s visoke stene kod Dobora pobacati iz grada u vodu. Tako je pokorio kraljevstvo" (Eberhard Vindeke). Ono što je naročito interesantno u ovom sukobu jeste to da, iako je veliki broj bosanske vlastele izginuo, ni jedan jedini veliki bosanski velikaš nije stradao. Oni se čak i ne spominju pa se ne zna da li su oni to na vreme umakli ili čak nisu ni učestvovali u ovoj bitci. No, sve njih ćemo uskoro zateći u Budimu gde se priklanjaju pobedniku Žigmundu. Ostalo je nepoznato da li je u sukobima u Bosni učestvovao i despot Stefan, a uzimajući u obzir to da je on bio ugarski vazal velika je verovatnoća da je sa svojim odredima pomagao Žigmunda.

Nakon ove pobede, vratio se Žigmund u Budim gde je proslavio ovaj svoj krvavi trijumf, a bosanski velikaši (herceg Hrvoje, knez Ivan Nelipić, vojvoda Sandalj Hranić i drugi) koji su do sada bili njegovi ljuti protivnici, sada se utrkuju u izjavama vernosti. Upravo tu, u Budimu, dok je trajao Žigmundov trijumf, boravio je i despot Stefan Lazarević kao njegov vazal. Baš u to vreme dolazi do jednog značajnog događaja. Krajem decembra 1408. godine ustanovio je kralj Žigmund u saglasnosti sa svojom ženom, kraljicom Barbarom, viteški red koji su nazvali Zmajev red. Znak ovoga reda bio je zlatni zmaj kojeg su ovi vitezovi nosili na grudima, a zadatak im je bio da brane hrišćanstvo od svih nevernika, da štite ugarsku kraljevsku kuću od svih mogućih neprijatelja kao i prava i slobode kraljevstva. Stvorena su dva razreda vitezova koji su pripadali ovome redu. U prvom razredu je moglo biti ukupno 24 viteza, a njegovi pripadnici su mogli biti samo domaći velikaši koji samim time postaju i tajni kraljevi savetnici. U drugi razred su mogli ući svi ostali vitezovi koje imenuju kralj i kraljica bez ograničenja njihovog broja i nacionalnosti.

Među vitezovima prvoga razreda u osnivačkoj povelji na prvom mestu je naveden despot Stefan Lazarević, a tu su bili među poznatijim i grof Herman Celjski, palatin Nikola Gorjanski, mačvanski ban Ivan Morović. To je bio cvet Ugarskog plemstva i svih onih na koje se ugarski kralj oslanjao. Samim time što je despot Stefan stavljen na prvo mesto među vitezove reda Zmaja, dovoljno govori da je on uživao najveći mogući ugled na ugarskom dvoru. Osim što mu je samim time ukazao veliku čast, ugarski kralj Žigmund je time za sebe još čvršće vezao despota. Sasvim je sigurno da je Žigmund znao za sve one neprilike sa kojima se kod kuće susreće despot te svim onim nedoumicama oko toga kojim političkim pravcem krenuti, odnosno prikloniti se Ugarskoj ili Turcima, pa je ovo bio pokušaj da se despot veže za Ugarsku. Žigmund nije bio ni u kom slučaju naivan što se vidi već iz samog njegovog postavljanja prema despotu. Osnivanje reda Zmaja i despotovo naimenovanje za njegovog člana moralo je imati odjeka kako u Srbiji tako i u Turskoj, a tim činom se sasvim jasno pokazivalo da je despot na ugarskoj strani.

Na kraju se pokazalo da to što je despot Stefan postao član reda Zmaja nije u Srbiji posebno impresioniralo ni Vuka, a ni ostale nezadovoljnike, dok je turskog sultana Sulejmana nateralo na odlučnu akciju. Sada je bilo sasvim jasno da despot neće promeniti saveznika i da će pristupiti Turskoj, a da Vuk nema šta da očekuje u pogledu podele vlasti u Srbiji. Stoga on (Vuk) prebegne kod turskog sultana Sulejmana i tu mu se požali. Možda je tada Sulejman i saznao da je despot imenovan za viteza reda Zmaja, što mu je, kao iskusnom političaru, bilo sasvim dovoljno da uvidi da neće više imati priliku da vidi despota Stefana kao svoga vazala. S druge strane, nije bilo sve izgubljeno za Turke jer se tu nalazio despotov brat Vuk (koji je Lazarević, što je posebno važno) koji se nudi za vazala ukoliko mu sultan pomogne da otcepi deo Srbije za sebe. Uz Brankoviće koji su goreli od želje da poravnaju račune sa despotom i činjenicu da Ugarski kralj neće biti u stanju da pruži veću pomoć despotu zbog sopstvenih problema, to je bilo sasvim dovoljno da se sultan odluči da Vuku pomogne sa vojskom koja je izgleda bila veoma jaka. "Podiže, dakle, i ovde napred pomenutoga Vuka koji izmoli od cara (turskoga) množinu vojnika, tako reći sve sile njegove. Tada car Sulejman beše zauzeo i istočne krajeve i tako došavši Sulejmanu reče (Vuk): Udariću na moga brata (Stefana) da mi ili dade polovinu otačaske zemlje i gradova kojima ću carstvu tvome služiti, ili ću zemlju popleniti i satrti je" (Konstantin Filozof).

Na samom početku 1409. godine provaljuje na despotovu teritoriju turska vojsku uz pomoć nezadovoljnika iz Srbije kojima je bio lider Vuk Lazarević. Na čelu ove vojske bio je Evrenos beg, uveliko poznat kao pobednik nad srpskom vojskom na Marici (1371.), a bilo je prisutno i drugih poznatih turskih vojskovođa. Sultan Sulejman je ovu akciju shvatio veoma ozbiljno šaljući najelitnije trupe i vojskovođe koje je tada imao. "A posla sa njime onoga koji je od početka bio prolivač hrišćanske krvi, koji je istoimeni sa Ismailjćanima u ratovima, koji je i u velikoj bici na reci zvanoj Marica bio vinovnik krvi (Arvanez); posla i druge izabrane vojvode. I dođoše dakle" (Konstantin Filozof). Pomalo čudno deluje činjenica da su se nezadovoljnici iz Srbije udružili sa najvećim srpskim krvopijama koje je ni manje ni više nego predvodio slavni Evrenos beg. I više je nego sigurno da je mnogim od onih Srba koji su jahali iza Evrenosa, neko od bližnje ili daljnje rodbine poginuo na Marici od ruke ovoga poznatog ubice, međutim u suludoj borbi za vlast to tada njima nije smetalo.

Udar ove vojske bio je strašan i jauk se prolomio celom zemljom zbog strašnih pokolja i paleža koje su činili Turci, a nesebično ga pomagali (pa čak možda u bestijalnostima i prednjačili) oni Srbi koji su bili uz Vuka. "I šta je bilo posle ovoga? Prođoše svu srpsku zemlju, kao divlje zveri paleći, sekući, uništavajući. Porušiše i neke gradove i, što je nezgodnije, to ne beše boj sa varvarima, nego (boj), koji se ne može lako biti - sa jednoplemenima" (Konstantin Filozof). Sam turski napad nije despot dočekao sasvim nespreman, a imao je i neku pomoć iz Ugarske koju je poslao kralj Žigmund. Međutim, i ova Ugarska pomoć je bila veoma gorka jer su ovi strani plaćenici izgleda pravili još više zla nego Turci. Tako je poznato da je ugarska posada iz Novog Brda upala u Prištinu i spalila je, a usput ubila i opljačkala neke dubrovačke trgovce.

Ipak, izgleda kao da je taj prvi talas turaka i Vukovih nezadovoljnika nekako suzbijen. "Iako beše množina onih koji su došli, (despot) (ih ipak) mnogo puta satiraše i užasavaše njihova srca" (Konstantin Filozof). U tim prvim sukobima despot Stefan je po navodima biografa imao dosta uspeha, ali kao da nije želeo da u lomljenju protivnika ide do kraja ne želeći da bude kriv u slučaju eventualne Vukove pogibije. "Bojaše se da ne postrada slično Davidu, koji proklinjaše predele gelvujske da ne padne dažd na njih ni rosa, zato što je tu istekla krv Jonatanova i, pobeđujući ga, (tj. Vuka) ne zatezaše uzde da ne bude kriv zbog bratske krvi" (Konstantin Filozof). Stiče se utisak da je despot još uvek očekivao da će uspeti da se nekako nagodi sa Vukom i da će njega sa svim onim ostalim nezadovoljnicima koji su bili sa njim (Vukom) uspeti ponovo da privoli na svoju stranu. Takva njegova namera, pod uslovom da je stvarno postojala, sasvim je razumljiva, jer srpsko nacionalno biće je bilo ipak brojno suviše malo nakon silnih pogibija na Marici i Kosovu da bi se moglo iscrpljivati u međusobnim borbama za vlast. U suštini ove međusobne borbe Lazarevića i Brankovića, kao i Lazarevića među sobom, nosile su korist jedino Turcima, a stiče se utisak kao da je despot bio jedini koji je to jasno video. Sama njegova namera da se nezadovoljnici poštede i da se ne ide do njihovog krajnjeg uništenja pokazala se kasnije kao pogrešna i do kraja će Srbiji doneti još većih razaranja.

Sve što je despot pokušavao do kraja se pokazalo da je uzalud jer Turci svoj udar ponavljaju u proleće te godine (1409.), ali ovaj put su izgleda bili pojačani i sa odredima koje je doveo Đurađ Branković (Mavro Orbin ga naziva sa Đurađ Vuković). "Zbog toga je Vuk, dobivši od Turčina vojsku od oko trideset hiljada boraca pod zapovedništvom Avranoza, u pratnji Đurđa Vukovića došao u Rašku, meseca marta 1409. godine i punih šest meseci ostao u Raškoj, pustošeći i pleneći ona mesta koja mu se nisu htela predati" (Mavro Orbin). Turska akcija je bila mnogo uspešnija nego što je to bila prethodna, ali je i trajala jedno duže vreme, što opet govori da se u osvajanje krenulo sasvim sistematski. Naime, prvi turski udar u samom početku 1409. godine očigledno nije uspeo i Evrenos beg je to odmah uvideo. Zbog toga je drugi udar u proleće bio nešto sporiji, ali daleko bolje organizovan. Bilo je jasno da se Srbija ne može slomiti jednim iznenadnim napadom i da je potrebno otpor lomiti postepeno, od grada do grada. Ovaj put nastupao je Vuk mnogo opreznije pridobijajući sve više pristalica po Srbiji. Nekog je uspeo da ubedi nekim mitom, a druge pustim obećanjima, uglavnom despot je imao sve manje vlastele sa kojom je mogao pružati otpor. "A kada se poboja napada, blagočastivi despot Stefan ne iziđe protiv (njega). Jer još malo izabranih beše (mu) ostalo vernih; oni i za pisma poslana od Vuka javljahu ovome; (Vuk) s jedne strane darove i mnoge poklone obećavaše, a s druge strane je strašio pretnjama" (Konstantin Filozof).

Sada već despot nije mogao da se odupire onoliko uspešno koliko je to činio ranije pa se iz toga razloga morao postepeno povlačiti. Ipak, otpor udruženim Turcima, Vuku Lazarevići i Đurđu Brankoviću od strane despota Stefana je bio toliko jak da su borbe vođene punih šest meseci. Tada je despot uvideo da je daljnji otpor besmislen jer on sam nije imao snage da se dalje bori, a od Ugara nije mogao očekivati pomoć budući da su se oni upleli u svoje ratove. To je bio osnovni razlog zbog kojeg se povukao čak do Beograda u kome je bio relativno bezbedan zbog jakih odbrambenih zidova kojima je ovaj grad bio okružen. To su sigurno bili trenuci beznađa za despota jer država mu se raspadala pred naletima Turaka koje je predvodio njegov rođeni brat Vuk. Nekako po biografu izlazi da su despota u očaj bacala pisma koja je Vuk slao njegovoj vlasteli i u kojima je predlagao da oni (vlastela) napuste svoga gospodara (despota) i pređu na njegovu (Vukovu) stranu. "A Stefan, držeći njegovo pismo, plakaše i baci se pred ikonu Spasiteljevu, govoreći: Vidi, Hriste moj, jer Ti znaš kako se nepravedno protiv mene poučavaju i sluge moje izdaju me, kao nekada Tvoj učenik Juda. Sačuvaj, dakle, do kraja (one čiji si) mali broj ostavio sa mnom. I (govoraše) druge, slične ovima, umiljene reči i molitve iz dubine srca. A ovo beše u velikom gradu, tj. Beogradu, u njegovu domu (koji beše) unutra (grada)" (Konstantin Filozof).

Koliko je udružena Vukova i turska sila bila jaka vidi se i iz toga što su njihovi vojnici dolazili čak do Beograda i palili njegovu okolinu, a da despot nije mogao da organizuje efikasan otpor. "A (Vuk i Turci), prošavši opet još više krajeva, dođoše čak blizu Beograda i veliku množinu popleniše, i svu zemlju upropastiše" (Konstantin Filozof).

Mnogima je tada možda izgledalo da je despotovoj vladavini došao kraj, ali ipak Vuk nije imao snage da ide do kraja (teško je nakon svega poverovati da to nije hteo) pa se sukob među braćom na kraju završio pregovorima. Nemajući kud, despot je uradio ono što je stalno izbegavao i što mu je najteže od svega padalo, odnosno podelio je Srbiju tako da je južni deo zemlje dobio Vuk dok je severni deo sa Beogradom ostao despotu. "Na kraju, posle mnogog stradanja Raške, rečena gospoda su se nagodila, te je despot dao deo države svom bratu zadržavši za sebe zemlje prema Dunavu i Novom Brdu" (Mavro Orbin). Dosledan svojoj tadašnjoj politici, despot je odbio bilo kakav oblik zavisnosti od Turaka i ostao je i dalje povezan sa Ugarskom. Sam položaj onog dela zemlje kojom je vladao davao mu je punu mogućnost takve politike. Snažno utvrđeni Beograd, gde mu je bila prestonica, bio je Dunavom direktno povezan sa Ugarskom tako da mu je ovaj grad mogao biti poslednje uporište prema Turcima. S druge strane, Vuk Lazarević je morao da prizna vazalne obaveze prema turskom sultanu, a tu su bili i Brankovići koji su samo nastavili svoju potčinjenost Turcima.

Gledajući sveukupnu situaciju koja tada vladala može se slobodno reći da je toga momenta gubitnik bio upravo despot Stefan kome je Vuk uspeo da odlomi veliki deo zemlje, a osim toga izgleda da je i sa onog dela na kojem je vladao morao da isplaćuje Vuku polovinu prihoda. "Pored toga, davao je polovinu prihoda ove zemlje svom bratu Vuku, koji je ostao gospodar drugog dela zemlje, od Morave na zapad" (Mavro Orbin). Situacija za despota nije ni u kom slučaju bila dobra i to je moralo biti svima jasno. Za samo godinu dana uspeo je Vuk uz tursku pomoć da dobije sve ono što je tog trenutka želeo, odnosno, dobio je deo Srbije kao što je i tražio. Toga momenta on je bio možda i zadovoljan onim što je uspeo, a moguće je da su i Turci smatrali da je za tu godinu dosta urađeno. Međutim, postavljalo se pitanje da li je takvo stanje moglo da ostane i za kasnije jer sasvim je sigurno da je za despota takav raspored snaga koji je toga momenta vladao bio apsolutno neprihvatljiv. S druge strane, bilo bi sasvim za očekivati da bi Vuku, potpuno zaluđenim za vlast, moglo pasti na pamet da pokuša da preuzme i ostatak zemlje što bi u realnom odnosu snaga on možda mogao i da učini. Turskom sultanu bi takva akcija sasvim odgovarala jer bi dovela do stavljanja i ostatka Srbije pod njihovu direktnu kontrolu. Međutim, sada se konačno redosled događaja okrenuo despotu u korist.

Upravo u to vreme, odnosno baš 1409. godine nastao je poznati despotov spis pod naslovom Slovo ljubve (Slovo ljubavi). Ovaj spis je posvećen isključivo despotovom bratu Vuku i kroz njega se protežu dva motiva: motiv čulne ljubavi i motiv duhovne ljubavi. Spis rađen kao poslanica imao je isključivi zadatak da podseti Vuka na nekadašnje dane kada su on i despot Stefan bili u bratskoj ljubavi. Tako despot kaže da su bili u zajedno i blizu telom i duhom, ali su ih gore i reke razdvojile. Ipak, on poručuje Vuku da za izmirenje još uvek nije kasno "još da se skupimo, još da se ugledamo, još u ljubavi da se sjedinimo".

18. Pogibija Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića

Sultan Sulejman je do toga momenta dosta smotreno vodio svoje poslove i osim ratovanja po Evropi imao je svojih trupa i po Maloj Aziji gde se nosio sa svojom braćom koja su takođe imala pretenzije na mesto sultana. Zapravo, čitava borba oko vlasti do 1409. godine vodila se u Maloj Aziji dok je u evropskom delu turske bio Sulejman suvereni gospodar. Iz toga razloga jedan od Bajazitovih sinova, princ Musa, naglo pređe sa svojom vojskom u Evropu želeći da tu potraži Sulejmana i da ga upravo tu slomi. Musa nije bio ni malo za potcenjivati mada njegovi postupci govore da se radi o neuračunljivom čoveku. Iz Sinope prešao je Crno More i zaputio se kod vojvode Mirčeta u Vlašku želeći ga pridobiti na svoju stranu. "Čuvši za njega ugrovlaški vladar (Mirča) pozva ovoga (Musu) k sebi da se osveti za nedaće od njegova brata (Sulejmana). A ovaj, živeći među Mizima, ugrabivši zgodno vreme iskoči kao iz sna prema proročkim rečima..." (Konstantin Filozof). Nedugo potom pojavio se i u Bugarskoj. Bili su to veoma spretni potezi jer Sulejman je postepeno ostajao bez saveznika koji su svi listom prelazili na Musinu stranu. Izgleda da je Musa bio veoma dobro obavešten o tome ko se protivnici Sulejmanovi tako da mu je diplomatska akcija imala velikog uspeha. U svim tim pregovorima i pridobijanju saveznika Musa je vešto odglumio smotrenog čoveka obećavajući sve što su od njega budući saveznici tražili. "Ipak, pri prvoj svojoj pojavi pokazavši se svima okolnim kao krotak, darežljiv, kao smiritelj, pod vidom pobožnosti, što se posle pokaza da je gorče od žuči, pa čak i onima koji su mu služili." (Konstantin Filozof). Njega očigledno nisu poznavali u Evropi i to je verovatno bio osnovni razlog što je uspeo da sakrije svoju gadnu prirodu.

U tom traženju saveznika došao je Musa i do despota Stefana, mada nije nemoguće ni to da je sam despot, sve u želji da se osveti Sulejmanu za sve one nevolje iz 1409. godine, tražio kontakt sa njim. U svakom slučaju, preko vojvode Vitka pregovarao je despot sa Musom i na kraju našao svoj interes u celoj ovoj akciji. "Posla i ka despotu Stefanu krepke, kao zavetne reči, da u bratsko ime dođe da mu pomogne, i kao da se sam osveti za ono što mu je Sulejman učinio: Ja ću ti, reče, odeliti i dovoljan deo zemlje kao prisnome bratu" (Konstantin Filozof). Pregovori su na kraju ipak bili veoma mučni jer je despot bio nepoverljiv prema Musi i nije mu mnogo verovao tražeći od njega neke dodatne garancije. Teška srca, jedva suzdržavajući bes, Musa je pristao. "Da se o ovome uveri, posla despot Stefan, vojvodu Vitka, koji se odlikovaše oštrom pameću u svemu, koga hoćaše (Musa) kao prevariti i ne htede se pred njegovim očima kleti. A car, videvši da je to nemoguće, pozva vojvodu k sebi. Vojvoda je ispitivao da li je istinito pismo na koje on treba da se zakune, ili to čini na prevaru; a imao je sa sobom znalca ismailjćanskoga pisma. Iako je (Musa) vikao (na Vitka) što mu dosađuje, ipak se zakle".

Ubrzo je sklopljeno i savezništvo mada sami uslovi ove saradnje nisu poznati. Međutim, ne treba mnogo razmišljati šta je bio despotov interes toga momenta. Skoro je sigurno da je on (despot) od Muse tražio da se sve one oblasti koje je morao prepustiti Vuku, vrate pod njegovu kontrolu. U okviru toga moguće je da je išao čak i dalje tražeći da se i oblasti Brankovića stave pod njegovu vlast. Naravno, da Musu nije trebalo mnogo ubeđivati i ovaj (Musa) je obećavao sve što se tražilo od njega ne bi li pridobio što više saveznika. Da li je stvarno i mislio da sva svoje obećanja održi jeste već drugo pitanje. Verovatno da nije razmišljao uopšte o tome i da je vodio neku svoju igru jer u njegovom taboru bili su i Vuk Lazarević i Brankovići. "U ratu koji su međusobno vodili Bajazitovi sinovi Musa i Musloman, despot je pristao uz novog cara Musu, pa pošao k njemu u Romaniju sa svojim bratom Vukom" (Mavro Orbin). Čini se da sam sastav Musine vojske nije obećavao mnogo jer su se tu skupile raznorazne belosvetske protuve, a Konstantin Filozof bez ikakvog okolišanja kaže: "pošto se sabralo k njemu mnogo vojnika, i to razbojnika,..". Vojska je bila brojna, ali je njen kvalitet bio veoma sumnjiv.

Ni Musi nije išlo sve baš glatko jer mu poslanici nisu uspeli ubediti vizantijskog cara Manojla II da napusti Sulejmana. To je na kraju bio onaj jezičak na vagi međusobne snage dvojice braće koji je prevladao. U samom početku Musa je imao dosta uspeha zauzimajući Galipolje i likvidirajući jednog od jačih Sulejmanovih velikaša, nekog Saradžu. "Prvo, izlazeći iz Vlaške, saznade za jednoga od velikih ismailjćanskih velmoža zvanog Saradža-bašu u nekom mestu Dublinu i na prevaru ga uhvati; i uzevši ga sa sobom, dođe do Andrijanova grada, gde mu rekoše da ide na Kalipolje; i tu ubi toga Saradžu" (Konstantin Filozof). No, na kraju se pokazalo da to nije bilo od velike važnosti. Odlučujući sukob se desio pod zidinama Carigrada 15. juna 1409. godine. Međutim, do toga sudara desilo se nekoliko veoma bitnih stvari.

Uplašen time što vidi brata Stefana u Musinom taboru, Vuk je pomislio (i verovatno bio u pravu) da je despot sa Musom trgovao uspešnije nego što je on to uspeo. Domišljao se da je ta trgovina između despota i Muse morala biti na njegovu štetu, a što ne bi bilo čudno za onoga ko je poznavao prethodne događaje. Musa sigurno nije propustio da sazna da se Sulejman gadno zamerio despotu Stefanu time što je pomogao Vuku da od ovoga (despota) odlomi veliki deo Srbije. Sa te strane mogao je biti siguran da će mu despot biti veran (barem u prvoj fazi borbe koja je i najvažnija), dok sa Vukom već nije bio takav slučaj. Ako je Vuka i uspeo da ubedi da će mu za datu pomoć protiv Sulejmana ostaviti sve one teritorije na kojima je toga momenta vladao, sve je to palo u vodu onoga momenta kada je Vuk video u Musinom taboru i despota. Svi koji su bili sa Musom bili su tu iz nekog interesa, neke trgovine oko vlasti, a to je bio slučaj i sa Stefanom, ali i sa Vukom. Sporazum između Muse i despota mogao je da bude samo na njegovu (Vukovu) štetu. To je, po svemu sudeći, bio onaj osnovni razlog zbog kojeg se Vuk veoma brzo pokajao što je pristajao uz Musu. Osim toga, ono što je potpomoglo Vuka u narednim potezima, bilo je naglo osipanje među Musinim pristalicama koje su odjednom počele, uglavnom zbog Musine teške naravi, da prelaze na Sulejmanovu stranu.

I pored svega Musa je uspeo da sa vojskom dođe pod Carigrad i tu čak da izbori izvesnih vojnih uspeha. Iako nije uspeo da spreči prelazak Sulejmanovih trupa iz Male Azije, mogao se Musa utešiti time da je kod Galate uspeo da spali i izlupa barem one brodove koji su prevozili te trupe. U toj akciji istaknutu ulogu je imao upravo despot Stefan. "Pošto su Grci i Fruzi bili u prijateljstvu sa istočnim carem (Sulejmanom), prevezoše ga u Carigrad, a postrojiše blizu u pomoć i lađe. Musa i Stefan, došavši više Galate, razbiše ove lađe" (Konstantin Filozof). Upravo tada je i došlo do kolebanja među Musinim saveznicima jer su tada mogli da se uvere da vizantijski car Manojlo II ne podržava Musu već Sulejmana. Postepeno počeo je prebeg iz Musinog u Sulejmanov tabor.

Vuk nije naglo promenio stranu već je prividno i dalje bio Musin saveznik, ali je tajno šurovao sa Sulejmanom. U okviru te saradnje čak je kod Venecije posredovao da ona (Venecija) obezbedi brodove kojima bi se Sulejmanova vojska iz Male Azije prebacila u Evropu. Osim toga tražio je od Venecije da mu obezbedi utočište ukoliko dođe do toga da mora da beži iz Srbije. Na kraju je ova njegova delatnost bila i otkrivena i Vuk umalo nije glavu izgubio od razjarenog Muse. Na Vukovu sreću Musa nije reagovao naglo kako je on to inače već umeo, već se najpre posavetovao sa despotom Stefanom. Ovaj (despot) se uplašio tada za brata i uspeo da odvrati Musu od te namere, uzimajući na sebe garanciju da Vuk nije izdao Musu. "A Musa, saznavši da Vuk hoće da beži ka Sulejmanu, tražio je da ga zakolje pri jahanju i reče Stefanu: Vrati se, i uzmi sve (zemlje) bratove, pošto sam od njega uzeo pismo i neverstvu i stoga će umreti. A despot mu reče: Ako sam ja neveran, onda je i on. I postade jamac za svoga brata. A ko bi drugi, ako ne on?" (Konstantin Filozof). Po ovim navodima stiče se utisak da je despot brata, iako mu je on do toga momenta naneo mnogo zla, spasao od sigurne smrti. Međutim, svi su znali da Vuk ni u kom slučaju nije siguran od Musine kasnije reakcije i da će mu se on (Musa) osvetiti za izdaju. Despotova intervencija je mogla da ima efekat samo za jedno vreme pa ne iznenađuje to što je Vuk već isto veče, nakon što je despot Musi garantovao bratovu vernost, pobegao. Nije nemoguće da ga je despot opomenuo da Musa zna za njegovu izdaju i da mu je mnogo pametnije da se sklanja ispred Musinih očiju. "Zatim Vuk te noći pobeže od onoga cara (Muse) (Konstantin Filozof).

Kod Orbina postoji jedna nešto malo izmenjenija verzija ovoga događaja. Po toj verziji uspeo je Musa nešto ranije da zarobi Lazara Brankovića, ali bio je kasnije pušten uz verovatni uslov da se pridruži Musi. "Pre njihovog dolaska pao je u Musine ruke Vukov sestrić Lazar, koji je bio zatočen u Galipolju, a kasnije pušten" (Mavro Orbin). Veče pred bitku okupio je Musa sve svoje slovenske saveznike i, očigledno ne verujući im mnogo, zakle ih na vernost. Ipak, neposredno pred bitku Vuk Lazarević i Lazar Branković prebegnu kod Sulejmana. "Uveče, uoči dana kada će se zametnuti bitka, sva slovenska gospoda bila su kod Muse i zaklela mu se na vernost. Ali, uprkos tome, pre početka bitke Vuk i njegov sestrić Lazar pobegoše od Muse i pređoše na stranu Muslomana" (Mavro Orbin).

Konačna bitka između Musine vojske i one koju je vodio Sulejman odigrala se 15. juna 1409. godine pod zidinama Carigrada. Tu je Sulejman odneo apsolutno pobedu nad Musinom vojskom koja se na kraju razbežala. "U bici između ova dva brata osta pobednik Musloman, a Musina vojska beše razbijena i poražena" (Mavro Orbin). Despot Stefan se po svom običaju hrabro borio, ali videvši da je bitka izgubljena i da je sa bojnog polja Musa pobegao, odlučio je da se i on povuče. "Napred pođe despot Stefan i kada vide Musu gde se uplašio i okrenuo leđa zbog nevere svojih vojnika i zbog malo (ljudi) ostavših (uz njega), vrati se i sam pokraj mora" (Konstantin Filozof). Rečeno je da se bitka odigrala u neposrednoj blizini Carigrada, a da je vizantijski car bio na strani Sulejmana, odnosno na suprotnoj od one na za koju se despot borio. Moguće da se despot nije imao nikakvih namera da se sklanja u ovaj grad jer nije znao kakav bi mu se doček tamo mogao pripremiti. Stoga se povlačio duž mora, ali vizantijski car Manojlo II čim je čuo da se despot tuda kreće pošalje po njega lađe koje ga prevezu u Carigrad. "I krenuvši (Stefan) ka Galati, posla mu car Manojlo lađe, u koje ušavši, dođe u Carstvujući grad" (Konstantin Filozof).

Iako su u protekloj bici dva vladara stajala na suprotnoj strani, njihov je susret na kraju ispao veoma srdačan, a car Manojlo II je čak potvrdio despotu njegovo već dato despotsko dostojanstvo. "Sličan beše upoznao sličnoga, kada mu po drugi put dade i venac despotskoga dostojanstva; jer reče da Jovan nije bio u punoj vladalačkoj vlasti" (Konstantin Filozof). Ovo potvrđivanje despotskoga dostojanstva je učinjeno zbog toga što car Manojlo II nije bio taj koji je Stefanu u avgustu 1402. godine dao ovaj visoki čin, već je to bio njegov savladar car Jovan. Sada je car Manojlo II našao opravdanje da u to vreme car Jovan nije imao punu carsku vlast tako da i njegovo darovanje despotskoga dostojanstva nije imalo punu snagu. Želeći da to ispravi car Manojlo II je ponovo Stefanu dodelio despotsko dostojanstvo. U suštini radilo se o jednom tipično političkom potezu vizantijskog cara koji je pokušavao da privuče despota Stefana na svoju stranu. Vizantija nije imala šta Stefanu da ponudi, a ono jedino što je mogla da podari bile su visoke titule. Kako je Stefan titulu despota već dobio (više od te nije bilo) to mu car Manojlo II nije mogao dati ništa, te stoga izmišljanje da prvobitno darivanje titule nije pravosnažno i onda kao znak carske milosti Stefan bude ponovo venčan na despotstvo.

Sve to nije moglo zadržati despota Stefana neko duže vreme u Vizantiji i on je žurio da se što prije vrati kući. Imao je za to dosta razloga. Njegovi glavni neprijatelji u Srbiji bili su brat mu rođeni Vuk, i Brankovići. Da zlo bude veće svi su oni ratovali na strani Sulejmana koji je bio pobednik pod Carigradom i sada se moglo očekivati da će oni kao pobednička strana da žure u Srbiju ne bi li tamo preuzeli vlast. Kako su svi putevi bili zaposednuti Musinim neprijateljima koji bi se sasvim sigurno svetili despotu ukoliko bi išao preko njihove teritorije, to je ostao jedini put za Srbiju preko države rumunskog vojvode Mirčeta. Tu bi despot bio siguran jer vojvoda Mirča je bio upravo prvi koji je na evropskom kontinentu primio Musu i podržao ga u ratnim akcijama protiv Sulejmana. Očekivanja ga nisu prevarila i nakon uzbudljivog putovanja preko mora, vojvoda Mirča je primio despota veoma srdačno. "A tada je bio vlaški vladar blagočastivi i uvek spominjani veliki vojvoda Mirča. (On) ih sa velikim ljubočašćem srete i primi despota i one koji su bili s njime. Jer nije se mogao nasititi neizmerne želje da ga se nagleda te je neprestano gledao u njegovo lice" (Konstantin Filozof). Na kraju je vojvoda snabdeo despota i njegovu pratnju svim potrebnim stvarima i potrebama za put, pa ga onda lično sproveo kroz svoju teritoriju sve do Golubca. "Gosteći ga veoma srdačno, davaše mu dovoljno potrebne stvari - konje i ostalo što mu je nestalo dugim putovanjem. I tako ga provede svojom zemljom, kao da je išao po svojoj (zemlji). I stiže do ugarske granice u svoj grad Golubac" (Konstantin Filozof). To je bilo krajem jula ili početkom avgusta 1410. godine.

Sulejman je sa pobedom pod Carigradom uspeo da nad Musom stekne jednu određenu prednost koja je ipak bila samo trenutna. Musa je bio pobeđen u jednoj bici, ali nije bio i poražen. On se čak postepeno i konsolidovao prikupljajući novu vojsku. Od svih mogućih saveznika ostali su mu samo despot Stefan i vojvoda Mirča. Sulejman je imao nameru da despota Stefana, kao jednog od Musinih saveznika, najpre izbaci iz igre pre nego što pređe na konačni obračun sa Musom. Verovatno mu se despot toga momenta učinio kao najslabija karika u Musinom preduzeću. Stoga su odmah nakon bitke pod Carigradom poslani u Srbiju Vuk Lazarević i Lazar Branković. Oni su trebali da preuzmu despotove zemlje prije no što se on dospe vratiti. "Vuk sa svojim sestrićem Lazarem oprosti se od Muslomana da bi se vratio kući i preduhitrio dolazak despota, čiju je oblast Musloman predao njima" (Mavro Orbin). Ipak, čak ni tada Sulejman nije verovao ovim svojim saveznicima zadržavajući Đurđa Brankovića uz sebe kao taoca.

Vuka i Lazara put je vodio preko Plovdiva, a upravo tu oko ovoga grada toga momenta nalazio se Musa koji je postepeno prikupljao novu vojsku. Načuvši da će se ova dvojica pokušati tuda provući, a već kivan na njih (posebno na Vuka kojeg je smatrao osnovnim krivcem za poraz), odluči Musa da im namesti klopku. "A kada je video da se opet kupi vojska, većinom razbojnici, vrati se ka črnomenskim (krajevima) i saznavši da je Sulejman poslao napred pomenutoga Vuka da pretekne svoga brata (Stefana) među Srbima i da uzme zemlju, posla nekoga vojvodu po imenu Aliaz, ali ne sa vojskom, jer i sam malo imađaše, nego kao bivšeg vojvodu Filipova grada i kao onoga koji može u gradu ovako (šta) svršiti" (Konstantin Filozof). Klopka je bila nameštena veoma vešto, tako da su Vukovi ljudi bili potpuno iznenađeni i većina je izginula, a da nije uspela da pruži bilo kakav otpor. Ipak, dobar deo uspeo je da se razbeži i da se posakriva po kućama u gradu. "Sutra, kad je došao u grad, svi se k njemu stekoše. A ovaj (Alijaz) se odmah ustremi na (Vuka) te jedne isekoše, a neki neke i sakriše po domovima" (Konstantin Filozof). Osim toga izgleda kao da se i sam Vuk uplašio zabranjujući onim odlučnijima da pruže bilo kakav otpor. "Kažu da se neki od blagorodnih (Vukovih) mašiše oružja, a on (Vuk) im zabrani rekavši: Sagreših prema gospodaru; šta hoće neka čini" (Konstantin Filozof). Teško će biti da je ovaj navod istinit i da je Vuka upravo u tome momentu zapekla savest što je izdao Musu pa da se zato odlučio na predaju bez bilo kakvoga otpora. Bez ikakve sumnje, on se uplašio, dok je s druge strane možda računao da će uspeti da se pred Musom opravda. Despot Stefan mu je do sada oprostio i mnoge druge gore oblike izdaje i moguće da je očekivao da će i Musa biti takav. Kao dan zarobljavanja navodi se 4. juli 1410. godine.

Većanje sa Musom je veoma interesantno opisano kod Konstantina Filozofa. O Vukovoj i Lazarevoj sudbini se odlučivalo u najužem krugu Musinih saradnika bez prisustva Vuka ili Lazara, tako da oni nisu čuli onu svađu koja se izrodila dok se rešavalo o njihovoj sudbini. Izgleda da se Musa jedno vreme kolebao šta da radi sa zarobljenicima pa mu je do kraja čak palo na pamet da sa njima napravi neku vrstu trgovine. Ideja je bila da se za život Vukov i Lazarev dobiju u zamenu srpski gradovi, kao i to da Đurađ Branković pređe na Musinu stranu. "Pošto dovedoše (Vuka), moljahu i savetovahu (Musu) da Vuka pošalje onome (caru kao i da Vuk pošalje) po sestrića svoga (Đurđa) koji beše sa Sulejmanom, te da budu verni Musi i da mu uruče gradove" (Konstantin Filozof). Očigledno da je po prvobitnoj ideji trebalo da Vuk bude poslan Đurđu Brankoviću i da mu iznese ove predloge, dok bi Lazar ostao kao talac. Nekako po biografu izlazi da je Vuk imao i u Musinom logoru onih koji su se zauzimali za njega, međutim bilo je i onih koji su ga mrzeli. Upravo ti su i odneli prevagu vičući da je Vuk osnovni krivac zbog onako gadnog poraza pod Carigradom te da ga zbog toga treba smesta poseći. "A jedan od onih koji su bili sa Musom povika: Da nije ovaj pobegao u Carigrad, bitka (sa Sulejmanom) i pobeda svakako bi bila naša. Zato treba takvoga skloniti. I ovakav glas uspe" (Konstantin Filozof).

Na izvršenje ove kazne se nije trebalo dugo čekati i odmah nakon takve odluke Vuk je ubijen. "Odmah posla (tamo) gde ga čuvahu i posekoše ga" (Konstantin Filozof). Po biografu, nešto prije izvršenja kazne doveli su Turci Vuka kod Muse i on je, osetivši šta ga čeka, pokušao da kaznu izbegne tako što je krenuo da Musi poljubi ruku. Međutim, ovaj je besno uzviknuo ne dozvolivši to. "A pre (toga) ga izvedoše pred cara kako bi mu oprostio krivicu; kada je (Vuk) hteo da (Musi) celiva ruku, riknu (Musa) na njega i stavši upravno stojaše" (Konstantin Filozof). Tako je, nimalo slavno, završio svoj život mlađi sin Lazara Hrebeljanovića.

Onoga momenta kada je izdavao naređenje da se Vuk likvidira, Musa nije ni slutio da time zapravo radi u najvećoj mogućoj meri u korist despota Stefana i Srbije. Da su Vuk i Lazar uspeli da se dočepaju Srbije, tada bi tamo sasvim sigurno buknuo građanski rat, moguće najteži koji je Srbija do tada imala. Time bi poprište rata između Bajazitovih sinova bilo preneto u Srbiju, a to je upravo ono što je despot gledao celo vreme da izbegne. Teško je i pomisliti kakva bi sve to razaranja donelo. Ono što je najgore jeste to, da bi ta razračunavanja između despota Stefana sa jedne strane i njegovog brata Vuka i Brankovića sa druge strane, bilo u funkciji borbe za mesto sultana u Turskoj. Srbija bi bila samo ratno poprište, a kraj ovoga rata, pa ma kakav on bio i ma ko u njemu pobedio, ne bi njoj donelo ničega dobroga. U slučaju Vukove pobede Srbija bi postala turski vazal, a da je despot pobedio Srbija bi bila toliko iscrpljena ratom da Turcima ne bi bio poseban problem da je osvoje. Nekom igrom sudbine, a nesrećom po Vuka i njegovim likvidiranjem, opasnost građanskog rata u Srbiji je nestala.

No, likvidiranje Vuka Lazarevića nije donelo nikakvo olakšanje za Musu jer su se njegove trupe sudarile kod Jedrena dana 11. jula 1410. godine (petak) sa trupama koje su vodili Sulejman i Đurađ Branković. Izgleda da je Musa mislio da će Đurađ, zbog toga što mu se brat nalazi kod njega u zarobljeništvu, preći na njegovu stranu: "...a da Lazara poštede. To je učinio u nadi da će na taj način privući na svoju stranu Lazareva brata Đurđa, koji se tada nalazio kod Muslomana" (Mavro Orbin). To je zapravo bio jedini razlog zbog kojeg je Lazar bio pošteđen likvidacije. Čitajući Konstantina Filozofa stiče se utisak kao da je Lazar slao neke glasnike bratu tražeći od njega da ostavi Sulejmana i da pređe na Musinu stranu. Po tom planu Đurađ je trebao da napusti Sulejmana onoga momenta kada počne bitka. "A behu se dogovorili sa Lazarom da dođe i stariji brat njegov (Đurađ od Sulejmana) kada bitka počne; i zapovedi Musa: Ako ovo ne vidite (tj. da Đurađ prelazi), ubijte (Lazara)". Očigledno da Musa nije baš mnogo verovao Lazaru čim je naredio njegovim čuvarima da ga nakon početka bitke, ukoliko Đurađ ne pređe na njihovu stranu, smesta ubiju. Tako je i bilo. Đurađ nije izdao Sulejmana, a Musa je bitku izgubio. Postupajući po Musinom naređenju, Turci ubiju Lazara. "A došao je neki Ogurli zvani, sluga vojvode Asalhana koji je (Vuka) zarobio i, nalikujući zveri, poseče ga, očima i bičem znak čineći, kada beše ugledao zgodno vreme, ko njemu (i njegovom ujaku dade jabuku (kao znak) da beže. Ubijen bi i taj istoga meseca u 11. dan, u petak godine 6918. (1410)" (Konstantin Filozof).

Nakon bitke, dok su Sulejmanovi i Đurđevi ljudi pljačkali izginule, naiđu na Lazarev leš i prepoznaju ga. "Kada je bilo posle bitke, nađoše oni, koji su mrtve pljačkali, mladića, i po svemu poznaše najblagočastivijega Lazara; i javiše ljubljenom bratu njegovu (Đurđu)" (Konstantin Filozof). Biograf opisuje kako je Đurđa veoma pogodila bratova smrt, međutim njegova je reakcija na kraju bila ipak malo neumerena. Naime, osvojivši Plovdiv, dozvoli Sulejman "ucviljenom" Đurđu da ga iz osvete za bratovu smrt u potpunosti popali. "Podigavši se, Sulejman iđaše i došavši u Filipov grad, dade odobrenje bratu svome da ga zapali (zbog postupka prema Vuku), a ubice (Vukove) su u goru pobegle i na razne načine se uklonile, a neki (behu) i ubijeni" (Konstantin Filozof). Zapravo se radilo o jednom krajnje vandalskom činu uništenja grada i nevinog stanovništva, a to potvrđuje i biograf govoreći da je većina onih koji su učestvovali u Vukovom i Lazarovom ubistvu izbegla u planine, a da je tek njihov neznatan deo bio uhvaćen i ubijen. Da uništenje ovoga grada nije imalo nikakve veze sa osvetom Lazarevim ubicama i da taj palež Đurađ nije učinio iz "žalosti" za bratom, videće se nešto kasnije kada se on izmiri sa Musom i sa njim bude imao tesnu saradnju. Tada mu očigledno nije smetalo što se klanja onome ko je naredio da se njegov brat iskasapi. Biograf nije želeo da preskoči i da ne opiše način na koji je Plovdiv uništen, ali nije imao snage da to uništenje nazove onim imenom koje je i pravo: najobičnija pljačka i iživljavanje nad nenaoružanim stanovništvom.

S druge strane ni despot Stefan nije imao mnogo više bratske ljubavi prema poginulom Vuku onoga momenta kada je primao Musu koji je bežao ispred Sulejmana. Primio ga je lepo, nije mu smetalo to što sarađuje sa ubicom svoga brata, i na kraju čak sklopio ponovo neki savez sa njime. U tom novom dogovoru među njima izgleda da su se dogovorili i kako će da razdele ono što budu osvojili. "Sam ubica onaj (Musa) bio je kod blagočastivoga (Stefana); istoimeni (Stefan) (ne) hoteći da se među sobom satiru i čine nevolju, sklopi prijateljstvo i zavet (sa Musom) i iznova ga otpusti" (Konstantin Filozof). Verovatno da je despot Stefan tada dobio od Muse saglasnost da ponovo zauzme one teritorije koje mu je Vuk nedavno oduzeo. Kako je Vuk sada bio mrtav to je despot mogao nesmetano da te teritorije ponovo stavi pod svoju vlast. Očigledno da su i ovde strast politike i interesi, potpuno preovladali sva ona osećanja koja bi se mogla zvati bratskim ili narodnim.

Nastavak borbi oko sultanskog prestola doneo je nadalje Musi mnogo više uspeha. Postepeno je pridobijao pristalice dok ih je Sulejman gubio. Na kraju je Sulejman i podlegao, ali ne toliko zahvaljujući nekoj Musinoj veštini već najviše svojoj glupošću koju je zalivao ogromnim količinama vina. Neoprezno izišavši iz Jedrena počeo je Sulejman da goni Musu koji je stalno izmicao. U jednom momentu to je Sulejmanu dosadilo pa se vratio nazad u Jedrene i nastavio sa stalnim pijankama. Nekakvom varkom ostao je u gradu sa malom posadom dok je najveći deo vojske otišao izvan grada. To je iskoristio Musa i ušao u Jedrene. "A on, ustavši sa onima koji su se našli kod njega, pošto je bila noć, poče bežati ka Carstvujućem gradu" (Konstantin Filozof). Sulejman je na vreme video da se Jedrene postepeno puni Musinim ljudima i stoga je počeo da beži želeći da se dočepa Carigrada. Dok je bežao njegova pratnja se postepeno osipala tako da je do kraja bežao sam. Nedaleko od Carigrada bude uhvaćen i na kraju i udavljen. "A kada se to raščulo po celom tom kraju, počeše (ljudi) izlaziti iz sviju sela toga kraja goniti ga, ubijajući mali deo koji je ostao s njim; samoga (Sulejmana) uhvatiše i udaviše i donesoše ga u Andrijanov grad" (Konstantin Filozof).

Pogibiju Sulejmanovu opisuje Duka nešto detaljnije: "Čujući Sulejman da Musa hoće uskoro da dođe u Drenopolje (jer u Drenopolje već počeše stizati ljudi gomilama i mnogi od prvih ljudi Musinih), otrezni se, naposletku, od pijanstva, i smisli da ide u Carigrad. I krene se na put sa nekoliko konjanika, koji ga takođe napustiše i odoše k Musi. Tako bežeći, Sulejman stigne u jedno selo, u kome seljaci poznaše da je nekakav gospodar i po konju, i po haljinama, i po svemu držanju, i stekoše se da ga gledaju. U tom istrči pred njega pet momaka sa strelama, i Sulejman, zbunivši se, izbaci na njih strelu, i jednog odmah strmoglavce obori. Zatim izbaci još jednu strelu, i još jednoga obori. Kako su pak ta petorica bili rođena braća, ona trojica što su ostala izbace svoje strele na Sulejmana, on padne sa konja, i oni mu odseku glavu" (Duka).

Ovaj događaj se odigrao 17. februara 1411. godine. Time je evropski deo turske dobio novog sultana. Ipak, ostao je još maloazijski deo za osvojiti. Čuvši za Musinu pobedu despot Stefan je odmah poslao kod njega svoga glasnika podsećajući Musu na njihov međusobni dogovor i tražeći od njega ono što je obećao. "Posle toga (Musa) je zavladao svom državom. Stefan, ovo saznavši, posla k Musi napred pomenutoga izabranoga poslanika svoga koji je k Demiru išao, da moli obećano i da (kaže) da je veseo što ga je njegovo druželjublje pobedilo te da je sve na mesto doveo - stanovnike i stvari" (Konstantin Filozof). U početku ljubazan prema despotovim glasniku, Musa se uskoro razjario i izgovorio ono što je mislio. Može se domišljati da je tada bilo reči o odnosu koji će ubuduće imati despot Stefan prema Musi. Despot nije imao nikakve namere da postane Musin vazal, dok je ovaj upravo želeo da bude apsolutni gospodar i da despotu ne dozvoli bilo kakvu samostalnost. Mora da je tada Musa u besu izgovorio da despotu neće dozvoliti da izađe ispod turske vlasti i da će ga, ako treba, i silom na to naterati. To je bilo sasvim dovoljno despotovom glasniku da uvidi da im je od Muse ubuduće moguće očekivati samo neprilike. Očigledno da je zadatak ovoga poslanika bio u tome da vidi kako misli Musa da se ubuduće odnosi prema despotu. Videvši sve, a kako je postojala opasnost da i sam poslanik postane žrtva Musine neuračunljive prirode, to je bilo mnogo mudrije da se on povuče dok još ima vremena za to. "A Musa, dakle, prvo slatko primi ovoga (Stefanova poslanika); posle ovoga neke žestoke (reči) delimice reče. Po ovim rečima sverazumni (poslanik), saznavši unapred šta će ova zver (Musa) činiti, od njega se skloni mudrim rečima; jer hoćaše i njega samoga uhvatiti kao najsvetlijega i najodanijega Stefanu" (Konstantin Filozof). Ipak, prije no što je napustio Musin dvor, ovaj poslanik je uspeo da od njega izmoli dozvolu za iskop posmrtnih ostataka Vuka Lazarevića. "Kada je bio otpušten, dođe tamo, gde u lugu ranije beše ubijen gospodin Vuk (i) iznese kosti njegove u srpsku zemlju" (Konstantin Filozof).

Despotov poslanik uopšte nije bio u dilemi to da Musa neće održati niti jedno od onih obećanja koje je do toga momenta davao te da Srbija uskoro može očekivati njegov napad. Tako je i preneo despotu. "Došavši despotu Stefanu, sve ispriča rekavši, da drukčije nije moguće živeti sa ovim, osim (da se sa njim) ratuje" (Konstantin Filozof). Teško da je ovakva vest mogla despota iznenaditi jer je i on sam mogao za ovo vreme sasvim dobro da upozna Musu i da vidi sa kakvim neuravnoteženim čovekom ima posla. Da kod Muse zaista postoji izražena crta ludila videlo se po načinu na koji se obračunao sa onima koji su likvidirali Sulejmana. Turci koji su ubili Sulejmana i time otvorili Musi put ka sultanskom prestolu verovatno su očekivali da će ih ovaj nagraditi za to, ali desilo se nešto sasvim drugo. Musa je čuvši za način na koji je Sulejman ubijen naredio da se ona trojica braće koja su ga ubili sa svim stanovnicima sela u kojem je ovaj ubijen, povežu i zatim živi svi zapale. "U tome Musa uđe u Drenopolje sa svakom čašću i svečanošću, proglasi se za gospodara zapada (tj. Balkanskog Poluostrva), a čuvši šta je bilo sa Sulejmanom, ožalosti se. Odmah pošlje vojnike i velikaše da njegovo telo u Drenopolje donesu, pa ga potom s počastima pošlje u Brusu da se tamo sahrani u tulbetu, koje je Sulejman za se spremio. Musa potom naredi da se nađu ubice Sulejmanove, i našavši onu trojicu, pošlje ih u selo gde je Sulejman poginuo, skupi tu sve stanovnike sela, poveže sve jedne s drugima, i ljude i žene i decu, utvrdi ih lancima u kolibama njihovim, pa onda selo zapali. I tako prah i pepeo postaše i deca i roditelji i rođaci, i kolibe i celo ono selo" (Duka).

Despotu je bilo sasvim jasno da Musa poznaje samo jezik sile i stoga je prema njemu trebalo tako da se i ponaša. Stoga podigne vojsku i popali u okolini Pirota neke turske zemlje. "A blagočastivi, čuvši ovo, sabra svu svoju vojsku i dođe u strane pirotske i opleni neki deo zemlje njegove" (Konstantin Filozof). Sada se i Musa uplašio jer očigledno nije bio spreman za neke ozbiljnije ratne akcije, pa stoga odmah pošalje svoje glasnike koji su imali da umire despota. Šta su to oni tada razgovarali ne zna se, ali je očigledno da je despot bio umiren pa se uskoro i njegova vojska povukla. "Ovaj posla poklisara ka despotu i despot se opet vrati svojoj kući" (Konstantin Filozof). Izgledalo je da se despot konačno otrgao od turske vlasti i za sada je mogao biti siguran da Musa neće na njega vršiti pritisak.

19. Izmirenje despota Stefana i Đurđa Brankovića

Tokom te godine (1411.). orodio se despot Stefan i sa vojvodom Sandaljem Hranićem budući da se njegova sestra Jelena (udovica Đurđa Stracimirovića) udala za ovoga bosanskog velikaša. Upravo ta bračna veza, ali i despot Stefan su izgleda na neki način doveli i do izmirenja vojvode Sandalja i ugarskog kralja Žigmunda. Njihovi sukobi trajali su skoro punu deceniju. Moguće kao nagradu za ovo posredovanje (ako ga je bilo) dobio je despot od Žigmunda bogati grad Srebrenicu. Od tada ovaj bogati grad će igrati značajnu ulogu u daljnjim događajima oko Despotovine.

Za to vreme za Đurađa Brankovića situacija je bila sasvim drugačija. Do sada je služio Sulejmana, međutim nakon njegove smrti Đurđa je "nasledio" Musa. Izgleda da je i Đurđu konačno dosadilo da na svaki mig sultanov pokreće vojsku i da savija koleno pred njim, a moguće da je uvideo i svu bezizlaznost situaciju u kojoj se nalazio i koju je sam napravio. Zbog lude tvrdoglavosti i stalne zavade sa Lazarevićima ostao je bez brata Lazara, a i njemu samome pretila je stalna opasnost od neuračunljivog Muse. S druge strane, mogao se i sam uveriti u pogrešnost one politike koju je do tada vodio. Video je da je despot Stefan nezavisan od turaka, da se provodi po zapadnim dvorovima gde ga rado primaju, a da se on (Đurađ) nalazi u rangu jedva nešto višeg od najobičnijeg turskog sluge kome ni život nije siguran.

Osim toga, moglo mu je i to pasti na pamet, despot Stefan za sve ove godine braka (od 1405. godine) nije imao dece, a po svemu sudeći neće je ni imati. To je značilo da će despota da nasledi najbliži rođak. Taj najbliži rođak bio je upravo Đurađ, ali ukoliko ostane u zavadi sa despotom ta bi kombinacija otpala. Same godine koje su protekle u međusobnim obračunima između Lazarevića i Brankovića, ali i žrtve koje su pale (Vuk Lazarević i Lazar Branković) učinile su da su se usijane mladalačke glave ohladile i da se počelo trezvenije razmišljati. Stoga ne iznenađuje da se Đurađ Branković naglo prelomio i poručio svojoj majci Mari, da pokuša da kod despota Stefana isposluje međusobno pomirenje. "Ranije (se) beše obratio (Đurađ) svojoj materi da se izmiri sa (despotom) Stefanom i da utvrde da žive kako priliči blagočastivima" (Konstantin Filozof).

Da li je despota Stefana ovaj Đurđev potez iznenadio teško je reći, ali njegova reakcija na ovu ponudu na izmirenje je bila na visini. Zaboravljajući na međusobne obračune i shvatajući šta se sve dobija time što se dve poslednje jače plemićke porodice u Srbiji mogu ovim putem izmiriti, on je odmah prihvatio ruku pomirenja. Štaviše, "usinio" je Đurđa Brankovića (iako je ovaj bio od njega stariji), što je praktično značilo da ga je priznao za svoga naslednika. "A despot ga primi kao otac sina mnogoželjenog" (Konstantin Filozof). Nešto slično navodi i Orbin: "Đurađ je poštovao ujaka kao oca" (Mavro Orbin). U suštini, radilo se o pregovorima koje je vodio despot Stefan i Mara Branković, a očigledno je da su njih dvoje konačno uspeli da nađu zajednički jezik. Đurađ je verovatno odmah saznao za uspešno okončane pregovore, ali iz Musine vojske se sada nije mogao tek tako izvući. Trebalo je čekati pogodan momenat. Dok su ti tajni razgovori između porodica Lazarević i Branković tekli, Musa je brinuo svoje brige. Time što je uklonio Sulejmana nije ni u kom slučaju uspeo da učvrsti svoju vlast u Evropi u šta se i sam veoma brzo uverio. Vizantinci, kod kojih je u Carigradu boravio Sulejmanov sin Orhan, odjednom ovoga upućuju u Silivriju gde ga ističu kao mogućeg Sulejmanovog naslednika. "Sin cara Sulejmana, koji je ostao u Carigradu, zvani Orhan, bio je poslan od grčkoga cara u Silivriju" (Konstantin Filozof). To je sada bila najotvorenija pretnja Musi koji je postepeno gubio pristalice zbog svog grubog ponašanja i bezrazložnog likvidiranja nekih svojih velikaša. Ipak, još uvek je bio najjači u tom delu Evrope. Ne gubeći mnogo na vremenu Musa opkoli Silivriju želeći se dokopati Orhana koji je tu boravio. U njegovoj vojsci je tu bio prisutan i Đurađ Branković sa svojim odredima. Baš tu, pod Silivrijom dok je opsada trajala, saznao je na neki način Musa za Đurđeve tajne pregovore sa despotom. Nije se mnogo razmišljao već je dao da se Đurađ otruje. Međutim, i Đurađ je bio oprezan tako da je nakon što je pojeo otrov sa večerom koju mu je Musa dao, odmah uzeo i protivotrov. "A Musa čuvši (ovo), dođe pod Silivriju, gde razmišljaše ubiti Đurđa, mnogo puta spominjanoga unuka velikoga kneza Lazara; on mu je na večeri dao otrova. A Đurađ, imajući lek protiv otrova, ne umre (nego) samo postrada od bolesti" (Konstantin Filozof). Dakle, trovanje nije uspelo, ali zbog njegovih posledica Đurađ je morao da se leči.

Videvši da otrov nije delovao Musa se odlučio za neko "brže i sigurnije" sredstvo za likvidaciju Đurđa. Veče uoči napada na Silivriju, sazna Đurađ šta mu Musa sprema. "On (Đurađ) se, dakle, pod Silivrijom lečaše (od otrova), gde mu dođe (neko) koga ljubljaše kao da ide da napada grad; a (neki) prolazeći dadoše (Đurđu) znak da ako se ove večeri ovde nađe biće predan smrti" (Konstantin Filozof). Stoga naredi celoj svojoj vojsci da se spremi za napad (naredio lažnu uzbunu) pa pod tim izgovorom prebegne u Silivriju. "Dok je Musa opsedao Silivriju, grad u Romaniji, Đurađ, koji se s njime bio izmirio i boravio kod njega, bio je obavešten da će ga Turčin u prvoj prilici pogubiti. Stoga se on počeo pretvarati da želi zajedno s Turcima da udari na pomenuti grad, pa, pošto se prethodno bio dogovorio s onima unutra, ušao je u grad i tako se spasao" (Mavro Orbin). Musa nije ništa slutio, a doživeo je preneraženje kada je video da Đurađ umesto da napadne grad u njega sasvim mirno ulazi. Ipak, nisu svi bili te sreće. Dobar deo Đurđeve vojske nije uspeo da se na vreme izvuče iz Musinog logora i svi ti bili su nemilosrdno pobijeni. "A neke od onih, koji nisu znali tajnu (da treba prebeći u grad) i koji su ostali, uhvatiše i zaklaše" (Konstantin Filozof). Bilo je to u jesen 1411. godine.

Mavro Orbin menja onaj redosled događaja koji navodi Konstantin Filozof. Po Konstantinu najpre je došlo do izmirenja Stefanovog sa Đurđevim, a baš to izmirenje je bilo povod da Musa pokuša da otruje Đurđa. Kod Orbina je to nešto malo drugačije. On samo kaže da je Musa imao nameru da otruje Đurđa, mada nigde ne navodi i zašto, a da je Đurađ to nekako saznao i da je to osnovni razlog zašto se onda pomirio sa Stefanom. "Ovi događaji bili su razlog što se Đurađ sporazumeo s despotom i što su docnije živeli kao prijatelji" (Mavro Orbin). Ukoliko bi Orbinovo viđenje bilo tačno tada je očigledno da se Đurađ pomirio sa despotom ne zato što je mislio da to tako treba već isključivo iz nužde. Jednostavno više nije imao gde. O njegovom moralnom liku tada se nema šta lepoga reći. Tim više bi se moglo diviti despotu i njegovoj snazi da oprašta jer imao je priliku da se Đurađu jednom za sva vremena osveti za sve one neprilike što mu je ovaj sa svojom porodicom pravio. Ipak, despotova snaga i razumevanje onoga što je korisno za zemlju prevladalo je i on se sa Đurđem izmirio.

Odlazak Đurđev je bio znak i za druge Musine vojskovođe da počnu da napuštaju svoga poludelog vođu. Musa kao da je sve to slutio pa je počeo da se razračunava sa onima do kojih je mogao da dođe. Najpre je nasrnuo na Mihail bega optužujući ga da je kriv za Đurđevo bekstvo, a opet s druge strane želeo je da likvidacijom ovog poznatog velikaša povrati svoj poljuljani autoritet. Međutim, Mihail beg je osetio o čemu se radi pa je uspeo da ubedi Musu da je idealna prilika da se napadne Carigrad i ponudi se da on bude taj koji će napad izvršiti. Musa pristane i pošalje Mihail bega u napad na Carigrad, međutim ovaj umesto da napadne grad počne pregovarati sa vizantijskim carem. Obojica su ubrzo našli zajednički jezik i Vizantinci omoguće Mihal begu da sa vojskom pređe u Malu Aziju kod najljućeg Musinog protivnika, Mehmeda. Na skoro isti način Musu je napustio i Ibrahim paša.

Sva ta bežanja od Muse mogla su značiti samo to da njegov položaj u Evropi jako slabi i da on neće imati mogućnosti da pređe u Malu Aziju i da tamo slomi Mehmeda. Naprotiv, mogao je da uskoro očekuje Mehmeda u Evropi. Tako je i bilo. Već tokom 1411. godine Mehmed iz Male Azije brodovima prelazi u Evropu. To što je on toliko brzo reagovao jeste isključivo zasluga Vizantije koja mu je pripremila brodove. "Sa ovim (Muhamedom) složiše se i Grci i prevezoše ga protiv Muse, učinivši ljubazno ugošćenje s njim u Carstvujućem gradu" (Konstantin Filozof). U samom početku imao je Mehmed nekih uspeha i to isključivo zahvaljujući to što mu je prvi udar bio iznenadan. No, kako je vreme proticalo to je Musa uspevao da konsoliduje svoje snage i da potisne Mehmeda koji se vrati u Malu Aziju. "A car Musa, podigavši se sa celom vojskom, nađe ovoga (Muhameda) kod naznačenog drveta i objavi rat; prvo je pobeđivao istočni (Muhamed), a opet, dobivši snagu, pobedi Musa; i tako opet vrati se istočni (Muhamed) na istok" (Konstantin Filozof).

Musi kao da nije bilo dosta to što je bio pobednik već je ponovo počeo da se obračunava sa svojim najjačim velikašima sumnjičeći ih za izdaju. U tim obračunavanjima zatvorio je Jusufa (poglavara severoistočne Makedonije) i pašu Igita (držao severozapadnu Albaniju) i imao nameru da ih likvidira. Međutim, obojica paša uspe da nekako pobegnu iz tamnice i da utočište nađu kod despota Stefana Lazarevića. Sada se despotu ukazala idealna prilika da napakosti Musu i to još sa njegovim (Musinim) sopstvenim ljudima. Naravno da to nije propustio već je ovu dvojicu paša pomogao sa vojskom i novcem i time im omogućio da povrate svoje zemlje. Međutim, ni to mu više nije bilo dovoljno već su se napadi nastavili, ovaj put na Musine zemlje. Ono što je naročito Musu moglo da razljuti jeste to što je despot sa ovom dvojicom napravio neki sporazum (savez verovatno) u kojem je po svemu sudeći despot bio njihov patron. "Ovi pobegoše iz tamnice, povratiše svaki svoje oblasti, zemlje i gradove; i uzevši vojsku od blagočastivoga (Stefana), popleniše susedne krajeve (Musine) i složiše se sa despotom da će mu se nalaziti gotovi za svaku službu" (Konstantin Filozof).

Sada situacija za Musu nije bila ni malo dobra jer je za veoma kratko vreme izgubio despota Stefana Lazarevića, Đurđa Brankovića, ali i mnoštvo turskih moćnih velikaša. Od svih evropskih poseda koje je do pre samo dva-tri meseca držao pod svojom kontrolom sada je još imao veoma malo. Osim što mu je preoteo neke od najjačih velmoža despot Stefan mu je uskoro priredio i drugo iznenađenje. Čuvši da je Đurađ Branković uspeo sa vojskom da se izvuče iz Silivrije i da uđe u mnogo jači Solun, despot Stefan pokrene svoju vojsku, ali i Musine odmetnike, pa se uputi ka Solunu vodeći sa sobom Dauda Saudžija, nekog turskog princa, kojeg je želeo da proglasi za sultana. "A Stefan, čuvar pobožnosti, saznavši o svome sestriću (Đurđu) da je došao iz Silivrije u Solun, posla svu svoju vojsku. A posla i napred pomenute ismailjćanske vojvode; posla i pomenutoga sina Saučijeva da ga, kako bi se reklo, učine carem,..(Konstantin Filozof). Ovde je izgleda despot pokušao da odigra neku svoju igru i da za turskog sultana isturi nekog od svojih kandidata. Međutim, takva akcija je bila unapred osuđena na neuspeh jer se u Solunu već nalazio Orhan (kandidat za sultana kojeg je podržala Vizantija). Moguće da je despot očekivao da će uz pomoć Đurđa Brankovića uspeti da progura svoga kandidata i da će Orhan pogubiti pristalice u Solunu. Mnogo je bilo prepreka da jedna takva akcija uspe, a najveća svakako da se od Musine vojske nije moglo doći do Soluna. Do kraja kombinacija sa Daud Saudžijem nije došla dalje od početka i nedugo potom obreo se on u Ugarskoj. Kasnijih godina bilo je sličnih kombinacija sa njime, ali sa istim uspehom kao i ova despotova ideja.

Čuvši da je despot pokrenuo veliku akciju protiv Muse odluči Mehmed da ponovo pređe iz Male Azije. Ponovo je od Vizantije dobio brodove i opet je njegova vojska ušla u Evropu. Iz Carigrada trebali su se uputiti ka Seru očekujući da će se tamo naći sa despotom. "A kada je istočni car čuo za ovo, tj. sultan zvani Kriščija, i kada je bila zima, dođe, prešavši u Konstantinov grad, kao hoteći da ide despotu Stefanu da bi od njega dobio pomoć koju je tražio" (Konstantin Filozof). I ovaj pohod je do kraja bio osuđen na neuspeh i prije no što je stvarno i započeo zbog loših vremenskih prilika. "Tada beše sneg i dažd da se moglo kazati; otvoriše se nebeske ustave. A tada se i reke, pošto su nadošle, nisu mogle preći" (Konstantin Filozof). I pored loših vremenskih prilika Mehmed je ipak pokrenuo svoju vojsku želeći da se od Carigrada probije južnim putem ka Seru i da nekako dođe do reke Marice. No, ova reka se toliko izlila da se nije mogla preći.

Ova je akcija izgleda bila dobro pripremana jer Musa za nju nije znao i to isključivo zato što mu njegovi velikaši koji su branili taj deo zemlje nisu javili da se tuda kreću despotove i Mehmedove trupe. Verovatno da je despotova diplomatija (ili mito) uspela da ove Musine ljude pridobije na svoju stranu. Znajući da ga je samo puka sreća spasila od velikih problema (tačnije vremenske prilike) Musa se strašno razbesneo na one velikaše koji su ga izdali. Sada više nije bilo milosti tako da je većina tih poglavara bila pobijena. "A car Musa neke poglavare tih mesta za kaznu pogubi, što su sakrili i nisu javili za (Muhamedov) pohod" (Konstantin Filozof).

Već dovoljno ogorčen na despota od kojeg su u poslednje vreme sve akcije kretale, i to kako vojne tako i one oko potkupljivanja njegovih (Musinih) velikaša, odluči Musa da je vreme da udari na Srbiju. Na samom početku 1412. godine provaljuje u Srbiju i to na pomalo čudan način, ako je verovati biografu. U Sofiji je Musa trebao da proslavi verski praznik, ali umesto da taj dan slavi on iznenada naredi pokret vojske. "Približivši se, počeka u Sredcu da proslavi praznik svoga velikoga dana; i kada bi spremljeno sve praznično u dan praznika, usevši na konja reče: Ja ću praznik velikoga dana ovako provesti" (Konstantin Filozof). Usiljenim maršom bez odmora veoma brzo su stigli do Vranja. Tu je boravio ćesar Uglješa koji je na svu sreću, iako iznenađen, ipak uspeo da se na vreme izvuče. Ipak, Vranje je popaljeno. "I najedanput pođe od Sofije, prolazeći planinu zvanu Čemernik, nigde ne učinivši odmora sve do Vranja, gde ćesar (Uglješa) prebivaše; njega umalo ne uhvati, popleni Vranju od onoga što se našlo,...." (Konstantin Filozof).

Ohrabren ovim uspehom oko pljačke Vranja, naredi Musa sada i napad na Novo Brdo. Dok se pokretao ka Novom Brdu stigne mu vest da se despot Stefan kreće u blizini sa svojom vojskom. U tom momentu mu je to izgledalo kao idealna prilika da pokuša da iznenadi despota i da ga uhvati. Interesantno je to da je istu takvu ideju imao i despot, odnosno i on je mislio da Musa ne zna za njega te da bi to sada bila zgodna prilika da iznenadi Musu. "A čuo je da ide despot Stefan (sa namerom) da napadne iznenada. On, slično njemu, (pođe) u sretanje da i sam učini prepad" (Konstantin Filozof). Do kraja su se obe vojske susrele i obe vojskovođe su se uverile da od iznenađenja nema ništa i da im je spremiti se otvorenu bitku. Svestan toga da mu je vojska trenutno slabija odluči despot Stefan da se povuče u utvrđeno Novo Brdo i da se odatle pruži organizovan otpor. "A pošto je despot video da ima vrlo malo svojih vojnika, skloni se u veliki grad (Novo Brdo)" (Konstantin Filozof). Biograf ne opisuje kakav je tok bitke bio niti uopšte kaže bilo gde da je do borbe uopšte i došlo, ali iz jednog pisma Dubrovčana (13. avgust 1417.) vidljivo je da se pod Novim Brdom vodila ogorčena bitka. To nije čudo budući da je razjareni Musa možda pomislio da konačno ima despota u klopci u opkoljenom Novom Brdu. Ipak, siloviti napadi turaka nisu uspeli, a Dubrovčani naročito ističu svoje zasluge pri odbrani ovog grada. "Ali oni dobri ljudije veru pokazaše, ne gledaje straha strele i sabje turske, ni predbe srditoga cara Musije, Turkom Novo Brdo odbraniše, i branili bi vsaki grad gospodstva ti, gde bi im se prigodilo kako to i Dubrovnik gde im je kuća". Ko zna koliko bi dugo Musa držao Novo Brdo opkoljeno da nije iznenada saznao da Orhan ima velikih uspeha privlačeći na svoju stranu sve više pristalica. Osim toga Orhan je uspeo da zauzme i neke krajeve, a Musa plašeći se neke teže katastrofe, osim što je to neuspela opsada Novog Brda, naredi povlačenje.

S proleća 1412. godine zabavljao se Musa time što je pokušavao da nekako suzbije Orhana. Ne mogavši ga savladati vojno pribegne Musa traženju izdajnika u Orhanovoj okolini. U tome je do kraja uspeo podmitivši nekog Balabana koji je bio blizak Orhanu i koji je Musi javio puteve kojima će se kretati Orhanova vojska. Sada je ostalo samo da se namesti zaseda Orhanu. Na nekom brdu u Tesaliji upao je Orhan u klopku i nakon kratke bitke Musa ga zarobljava. Ipak to nije bilo ni malo lako jer se i mnoštvo Musinih vojnika do kraja razbežalo. "Gonivši stiže (ga), (a k njemu) odbeže i mnogo (Musinih) pešaka vojnika. Tako umalo me pade stigavši prvoga. Ali ipak izdadoše dete (Orkana)" (Konstantin Filozof). Sada je bila sva prilika da se Musa konačno osveti na nekom od svojih protivnika. Kako je Orhan još uvek bio dete to se Musi učinila kao zgodna kazna to da ga oslepi, što do kraja i učini. Većina Orhanovih vojnika je bila gore sudbine od svoga gospodara i završila je na gubilištu. "Uhvativši ga oslepi (ga) i mnoge izabrane (Orhanove) tu pogubi. A pešacima (odbeglim) izmoliše oproštaj od gneva" (Konstantin Filozof). Tako je jedan od pretendenata bio likvidiran.

Nakon ovoga, nesumnjivog uspeha, Musa je nastavio da pleni okolinu Soluna, ali samom gradu nije mogao ništa. U to vreme Đurađ Branković još uvek u opkoljenom Solunu čeka zgodnu priliku da se iz njega izvuče. "Sličan onom starom vojniku Foki, opet se podiže na Solun i razruši grad zvani Hortijat. A na Solunu ne uspe ništa. A bio je u Solunu još Đurađ" (Konstantin Filozof).

Tih letnjih meseci 1412. godine u Budimu su svoju nesuglasice izravnavali kralj Žigmund i poljski kralj Vladislav Jagelo. To je bio sjajan skup najveće gospode oba kralja, ali i iz cele Evrope (čak i iz Turske i Mongolije). Isto tako veliki broj besposličara i sumnjivih žena se tu slegao posmatrajući sve one svečanosti koje su pratile takve događaje. Navodi se da je tada tu boravilo 13 hercega i kneževa, 24 grofa, 26 drugih velikaša različitih titula, preko 1500 vitezova, kao i da je bilo preko 40.000 konja. Bio je tu i despot Stefan Lazarević sa svojim izabranim velikašima, kao i veliki vojvoda bosanski Hrvoje Vukčić sa svojom ženom Jelenom "A pre, kada je sklopio pravo prijateljstvo sa zapadnima (tj. Ugrima), kada je išao u grad zvani Budim, gde je bio sabor zapadnih kraljeva i druge gospode kod kralja ugarskog (koji je trebalo da ide) u Konstanciju i u Rim na krunisanje, ovaj despot Stefan (beše) nad svima najsvetliji;.." (Konstantin Filozof).

U pauzama zabava vođeni su i ozbiljni politički pregovori. Između ostalih sa kraljem Žigmundom razgovarao je i despot Stefan. Ne postoje tačni podaci o čemu su oni to raspravljali, ali jedina njihova moguća tema mogla je biti narastajuća opasnost od Turaka. Dok se Žigmund trudio da despota što više priveže za sebe, ovaj (despot) se opet trudio da od ugarskog kralja dobije što veću moguću pomoć u narednim sukobima koji su predstojali. Na samom ugarskom dvoru despot je stajao veoma dobro i kralj Žigmund ga je veoma cenio trudeći se da na sve moguće načine ugodi. Tako Konstantin Filozof navodi kako je despot dobio mnoga imanja po Ugarskoj: "Mnoge darove od ugarskih zemalja dobi: tvrde gradove i sela i ostalo, što znaju sve okolne države. I ne samo ovo, nego i posle sedme godine (od) dolaska kraljeva, kada se on vratio, svake godine dolazio je na zapadni sabor, i nikada se ne vrati a da nije primio gradove i zemlje".

I inače je despot privlačio veliku pažnju što svedoči i Eberhart Vindeke, trgovac koji je tada boravio u okolini ugarskog kralja, kada kaže: "despot je neobično lep čovek, iskren, pravedan i miroljubiv". No, ne treba misliti da je kraj Žigmund nešto posebno simpatisao despota pa ga je zbog toga obasipao poklonima, sve je to bilo u službi politike. Srbija je bila istureni štit Ugarske prema Turskoj i Žigmund ga je želeo održati što duže u punoj snazi. S jedne strane trebala mu je jaka Srbija, ali isto tako i jedan vladar koji čvrsto sedi na srpskom prestolu. Upravo zato ti svi silni pokloni.

U jesen 1412. godine Musa iznenada napušta opsadu Soluna kojeg je do tada držao opkoljenim. Do njega je tada stigla vest da se Mehmed sprema da ponovo pređe iz Male Azije u Evropu pa je zato smatrao da je potrebno da se vrati u Jedrene i da iz toga grada pripremi odbranu. Uskoro se pokazalo da se radilo o nekoj prevari i da Mehmed nije mrdnuo iz Male Azije. "I čuvši da opet hoće da dođe sultan Muhamed, podiže se ka Andrijanovu gradu Slavijevim gorama, gde mu stiže glas da, evo, već dođe; i (Musa) se ispuni besnom jarošću; vojnici malo noću spavahu, putujući; i našavši da ne dolazi, ostade tu do zime" (Konstantin Filozof). Očigledno da je vojska bila toliko iscrpljena marševima da je Musa morao da joj pruži jedan duži odmor.

Tu priliku što je Solunu konačno skinuta opsada iskoristio je Đurađ i pobegao za Srbiju. Bekstvo mu nije bilo ni malo lako pa se prilikom probijanja kroz teritorije koje su kontrolisali Musini vojnici morao služiti lukavstvima. Ipak, na kraju se sve dobro završilo i Đurađ se obreo u Srbiji. Odmah se javio despotu, a susret dvojice rođaka nakon tolikih godina neprijateljstava bio je zaista srdačan. "A kada je došao u svoje otačastvo izvanrednom svojem ujaku, neiskazana radost javljaše se kada i razdeljene udove crkvene u jedno sabra i državu utvrdi sveznali, premudri majstor i svemogući poslenik" (Konstantin Filozof). Srbija je konačno mogla da odahne od ratova između dva najmoćnije plemićke kuće u Srbiji. Osim toga, despot je potvrdio ono što je obećao Đurđu, odnosno da će ga "usiniti", što praktično znači da je proglasio Đurđa i njegovo potomstvo svojim naslednicima. "I od tada mogli su se videti, radujući se, kao otac i sin" (Konstantin Filozof).

20. Konačni obračun

Na samom početku 1413. godine Musa ponovo udara na Srbiju, a ovaj pohod je bio sasvim dobro pripremljen. Despotov biograf navodi da je čak napravljen spisak onih srpskih sela koje treba iseliti i onda naseliti Musinim pristalicama. "Jer beše popisao mnoge od svoje zemlje koje će naseliti u srpskim krajevima..." (Konstantin Filozof). Ovo je bila do sada najozbiljnija akcija kojom se išlo na Srbiju. Prvi na Musinom udaru se našao njegov odbegli vojvoda Hamuza (Hamza) kojeg je uhvatio u Sokolcu i poslao u Jedrene gde su mu odsekli glavu. Nakon toga udario je na Srbiju pleneći i zauzimajući po Aleksinačkom kraju. Stanovništvo je robio i raseljavao.

Kod Stalaća od strane nekog hrabrog vlastelina pružen mu je jak otpor. Na kraju je ovaj nepoznati vlastelin, ne mogavši da se odbrani, a opet ne želeći ni da se preda živ izgoreo u kuli iz koje se branio. "A u kuli se zadrža, čuvajući grad, neki blagorodni muž, dok sa kulom ne izgori, junačan kao neko od starih" (Konstantin Filozof). Onda je na red došao i Koprijan gde je Musa napravio strašan pokolj. "Prođe i ostale gradove i dođe na Koprijan, gde zauze i njega, pošto se prolila mnoga krv i narod sav bi pobijen i opljačkan" (Konstantin Filozof). Činilo se da je despot na rubu poraza, što se u jednom letopisu i ne krije: "u leto 6921. (1413.)car Musa razbi despota Stefana na Vrbnici, i rasipa Kruševac i Petrus i Stalać i Koprijan i druge gradove".

Videvši da ne može vojno stati Musi na put despot Stefan potegne diplomatiju šaljući svog glasnika u Malu Aziju najljućem Musinom protivniku, Mehmedu, pozivajući ga da ponovo dođe u Evropu. "Despot Stefan, gledajući na ovo, posla preko vlaški zemalja (poruku) istočnom sultanu da dođe i da ga ne mimoiđe, "da sjedinivši se sa mojom vojskom zajedno ustremiš se - reče - na njega" (Musu)" (Konstantin Filozof). U suštini, despot je ponudio Mehmedu savez protiv Muse, budući da mu je bilo jasno da ovako razjedinjeni ne mogu Musi ništa. Osim od Mehmeda, despot je zatražio i dobio pomoć i od drugih strana. Najpre su tu bili već odmetnuti Musini bivši velikaši Igit i Jusuf, zatim pomoć iz Ugarske koju je vodio mačvanski ban Jovan Morovićki i konačno pomoć iz Bosne koju je doveo vojvoda Sandalj Hranić (oženjen za despotovu sestru). "Despotu je došao u pomoć iz Bosne Sandalj Hranić i vojvoda Petar s mnogo vojnika, a iz Ugarske mu je isto tako došao u pomoć ban Ivaniš Morović" (Mavro Orbin).

Vizantija je opet Mehmeda sa njegovim trupama prevezla brodovima iz Male Azije u Evropu, tako da je sada bilo sve spremno za odlučujući okršaj sa Musom. "I sultan Muhamed podiže se sa istoka, a despot Stefan sa zapada sa svojom vojskom, a još i sa ugarskim velikašima, bosanskim i napred pomenutim ismailjćanskim vojvodama" (Konstantin Filozof). Musa je na vreme saznao da će Mehmed ponovo pokušati i da stiže u Evropu, pa je stoga pripremio svoju vojsku da ga, kao i prije, opet dočeka u okolini Carigrada i tu suzbije. Međutim, ovaj put Mehmed je postupao po despotovim savetima i uporno izbegavao bilo kakav oblik borbe sa Musinim trupama. "A Musa, saznavši ovo, podiže se u sretanje istočnome (Muhamedu) i prošavši Filipov grad, srete ga u mestu zvanom Makri livada (Uzandžova), kao da će se ujutro boriti sa njime; a tu noć su međusobnim poslanstvom sve ustanovili; i istočni (car) se povuče i ode despotu" (Konstantin Filozof). Trebalo je izbeći bilo kakve borbe prije no što se sve savezničke trupe ujedine jer je Musa bio pojedinačno jači od svakoga.

Čuvši da je Mehmed stigao u Evropu i da je izbegao sve Musine izazove na prevremenu bitku, despot sa svojom vojskom dođe u Kruševac gde su ga već čekali Mehmedovi izaslanici. Tu je napravljen i poslednji dogovor pred odlučnu bitku. "A kada je ovo ubrzo bilo, saznavši despot sve ovo, dođe i on sa svojom vojskom u Kruševac. A tu dođoše i svi velikaši sultanovi da polože zakletve i čvrst zavet učine. Zatim se sporazumeše i sastavši se zajedno iđahu" (Konstantin Filozof). Bilo je očigledno da je despot Stefan onaj osnovni faktor koji vezuju sve ove razne armije i da je on taj koji upravlja celom akcijom. Indikativno je da Mehmedovi izaslanici odlaze kod despota, a da nije obrnuto. Tada se stvorio jedan poseban odnos između despota Stefana i turskog sultana Mehmeda koji će da potraje sve do sultanove smrti.

Ova jaka, ali ipak šarena vojska, uskoro se našla pod Koprijanom koji su držali neki Musini velikaši. Zapovednik grada se nije želeo predati govoreći da će predati grad pobedniku iz bitke koja je predstojala. Ako već nisu osvojili grad saveznici su makar mogli biti zadovoljni time što su obezbedili njegovu neutralnost. Kada se vojska ulogorila na Dobriču (polje među Toplicom i Moravom) iznenada u logor ujaše Evrenos beg, do tada Musin najbolji vojskovođa, a sada prebeglica koji je bežao od njegove osvete. Za njim je došlo još nekih velikaša sa nešto vojske. "Tu na Dobriču (polju) dođe i Arvenez bežeći od Muse. A dođe i Bogdan i neki od Musinih pešaka" (Konstantin Filozof).

Saveznička vojska je dalje napredovala preko Ovčijeg polja i "prešavši Crnu goru (među Vranjem i Skopljem), vrati se despot, pošto mu je poslao svu vojsku svoju, predavši je svome nećaku Đurđu" (Konstantin Filozof). Despot je vodio ovu vojsku dok se nalazila unutar granica Despotovine, međutim iza granica vojsku je preuzeo Đurađ Branković. Sa despotom tada su otišli i Sandalj Hranić i Jovan Morović, ali su ostavili svoje vojske. Do direktnog sudara dveju vojski je došlo dana 5. jula 1413. godine kod sela Čamorlu koje se nalazi ispod planine Vitoš. "Pošto su stali pod gorom Vitošom na reci Iskeru sa celom vojskom, a Musa na Stiponi, i videvši predstraže koje su ratovale, ne otrpe, pavši u jarost pođe na njih" (Konstantin Filozof). U samome početku bitke Musina vojska je imala uspeha i u svom udaru na srpsku vojsku izgledalo je u jednom momentu kao da će pobediti. Međutim jedna Đurđeva intervencija uspela je da povrati pokolebane srpske redove, a što je na kraju donelo i potpunu pobedu nad Musom. Osetivši poraz Musa se dao u bekstvo, ali na reci Iskru biva uhvaćen i odmah udavljen. "A car (Musa) videvši da je pobeđen sa obe strane, dade se u bekstvo. Njega (Musu) u reci Iskeru uhvativši prebiše (i) udaviše. Velika množina bila je i tu pobijena od despotove vojske" (Konstantin Filozof). Nešto slično navodi i Orbin: "Te iste godine, 14. jula, ova su dva brata zametnula bitku u Bugarskoj na mestu zvanom Iskra, i tu je Musa poražen i uhvaćen živ, te je smesta umoren gadnom smrću" (Mavro Orbin).

Musinim porazom i njegovom likvidacijom apsolutnu vlast u celokupnoj turskoj državi uzeo je sultan Mehmed I (1413-1421). Znajući da za sav ovaj njegov uspeh najveću zaslugu sigurno ima despot Stefan to se sultan pokazao kao veoma blagonaklon prema njemu. Osim bogatih darova sultan je despotu dao na upravu i neke oblasti. "(Sultan) posla dragocene darove despotu i poklisare koji mu dadoše grad Korpijan, a dade mu i predeo zvani Znepolje (oko Trna) i druga prostranstva dade mu" (Konstantin Filozof). Istovremeno su se smirili i odnosi između despota Stefana i Đurđa Brankovića. Đurađ je uspeo da u potpunosti stekne despotovo poverenje pa je čak i komandovao celokupnom vojskom u odlučujućem boju sa Musom. Bilo je i drugih znakova pažnje od strane despota pa je Đurađ mogao biti sasvim zadovoljan. "Bio je odlikovan mnogim častima i (on i) svi izabrani" (Konstantin Filozof).

Ipak, posle svih borbi Srbija nije uspela da ostane nezavisna od Turske. Despot je prihvatio vazalne obaveze prema sultanu Mehmedu, ali je ipak uživao jedan poseban položaj mada ga sve to nije oslobodilo od toga da šalje Turcima pomoćne trupe u slučaju da sultan ratuje. Sasvim je sigurno da je despot preuzeo kontrolu nad celom Srbijom izuzev onih oblasti koje su držali Brankovići. Po svemu sudeći upravo oblast Brankovića je imala jedan poseban položaj. Oni su priznavali vrhovnu vlast despota Stefana, ali on se nije uplitao u unutrašnje poslove u njihovoj oblasti. S druge strane Brankovići su isto tako bili i vazali turskog sultana što je u sebi obuhvatalo, između ostalog, i slanje sultanu pomoćnih odreda. Isto tako u njihovoj oblasti je bilo turskih posada i dosta turskih raznoraznih činovnika. Despot je, osim prema turskom sultanu, bio vazal i Ugarskog kralja što mu je dosta koristilo budući da je za to vazalstvo bio nagrađen brojnim posedima u Ugarskoj. Treba spomenuti i to da je despot priznavao idealnu suprematiju vizantijskih careva, ali to je bilo više teoretski dok u praktičnim odnosima se nije osetilo. Ova pomalo komplikovana šema međusobnih odnosa pokazaće se u narednim godinama kao dobro rešenje, ali će nakon despotove smrti, budući da je bila suviše vezana za njegovu ličnost, biti izvor raznih nevolja.

U narednih osam godina, sve do Mehmedove smrti 1422. godine između Srbije i Turske vlada mir. Granice despotovine su potpuno mirne i sa severnih strana (prema Ugarskoj) tako da se zemlja mogla oporavljati od godina neprekidnih ratova. Sa ugarskim kraljem odnosi su bili sve bolji pa je tokom 1414. godine despot bio u Žigmundovoj sviti na saboru o Konstanci. Taj čuveni koncil u Konstanci na Bodenskom jezeru trajao je u vremenu od 1414. godine pa sve do 1418. pokušavajući da prevaziđe razdor koji se javio u katoličkoj crkvi. Za Žigmundovog boravka problem razdora (šizme) nije rešen, ali je osuđen i spaljen Jan Hus zbog svojih verskih učenja koja su bila u suprotnosti sa onim koje je zastupala crkva. Iako je imao pismenu garanciju od strane kralja Žigmunda da mu se neće ništa desiti, Hus ipak nije uspeo da iz Konstance izvuče živu glavu. Po biografu izlazi da je despot čak i vojno pomagao Žigmunda u njegovim kasnijim obračunima sa husitima. "A ovaj (Hus) imade množinu učenika koji se ovako osiliše. I kada se ovo događalo, obrati se kralj despotu moleći neki mali deo izabrane vojske, pošto je bilo zimsko vreme, da ih samo običnim glasom (o dolasku despotove vojske) zastraše. Tako je i bilo" (Konstantin Filozof).

U Bosni je tokom avgusta 1415. godine u Usori kod Makljenovca došlo do teškog ugarskog poraza u sudaru sa bosanskom armijom pomognutoj Turcima. To je bilo finale dotadašnjih bosansko-ugarskih sukoba. Bilo je tu i divljačkih obračuna, a prednjačio je Hrvoje Vukčić. "Sa svoje strane, Hrvoje je zadržao kod sebe Ivana, brata Mikleuša Naderšpana, kao i Pavla Čupora. Naredio je da se Čupor zašije u goveđu kožu, te mu se stao podrugivati i govoriti: Vi koji ste u ljudskoj podobi podražavali glas dozvolite sada da taj glas dobije svoj pravi lik. I tako zašivenog udavio je u reci" (Mavro Orbin). Da je to bila stvarna katastrofa ugarske vojske vidi se iz toga što su skoro svi ugarski velikaši pali u zarobljeništvo. Najpoznatiji zarobljenici su svakako bili Jovan Morović, Ivan Gorjanski i drugi, a postali su plen turskog vojvode Isaka. "Neke su uhvatili i zarobili Turci; među njima bana Martina, i Lasla i Ivana Gorjanskog" (Mavro Orbin). Tokom 1416. godine iz zarobljeništva je prvi izašao Ivan Gorjanski, a kao dobar despotov poznanik zamolio je ovoga da kod turaka posreduje ne bi li se oslobodili i drugi zarobljeni ugarski velikaši. Despot Stefan je to spremno prihvatio. Pregovori su bili mučni i dugi (Jovan Morović je oslobođen tek 1419.), ali na kraju su ovi velikaši bili oslobođeni uz otkup. "Kada je sultan vojevao na istoku, opet posla svoju vojsku na Ugre preko Bosne; (kad vojska) dođe uhvatiše ugarske banove, razbiše (ih) i dovedoše (ih) sultanu; posredstvom despotovim behu novcem otkupljeni i oslobodiše se gorke smrti" (Konstantin Filozof).

Ovo je možda karakteristično mesto despotovog tadašnjeg političkog delovanja kada on služi kao posrednik između zapada i istoka, ali i kao vazal i jednih i drugih, a opet sve to mu se toleriše. "Po vaseljeni istočni vladari (bejahu prema) zapadnim (vladarima) neprijatelji i plenili su (im) zemlje, i ratovali su jedan sa drugim, a ovaj šalje svoju vojsku ka istočnima (Turcima) protiv zapadnih (Ugra), a ka zapadnim sam odlazi da se savetuje. I ovo oboje je javno činio i za mnoge godine" (Konstantin Filozof). I sam biograf priznaje da je ovo veoma čudna i neodrživa situacija, ali da je despot "samo on jedini, veliki i izvanredan u premudrosti i sili; a to i posle njega kao neki zakon koji je on utvrdio ostade. Jer nisu prosto ni zapadni ovo trpeli, ali znađahu da je kao neki štit i (da) nepokolebljiva vera (dolazi) od njega; i sveštenici njihovi govorahu: Još se molimo o blagočastivom despotu koji je u srpskoj zemlji" (Konstantin Filozof). To je tada bila dobra pozicija za Srbiju, ali bilo je pitanje do kojeg vremena sve to može da ide tako. Ugarsko-turski sukobi su bili sve češći i sve oštriji sa pretnjom da će preći u stalni rat. Za sada je samo despotova snažna ličnost mogla držati Despotovinu izvan svega toga, ali kao da niko nije razmišljao šta će biti posle toga.

Tokom 1421. godine dolazi do jednog pomalo i iznenadnog teritorijalnog proširenja Despotovine. Zetom je u to vreme vladao Balša III, ali kako nije imao sinova već samo dve maloletne ćerke, bilo je pitanje kome će svoje zemlje ostaviti. Balša je već jedno vreme ratovao sa Venecijom i to sa promenljivim uspehom. U želji da od despota dobije pomoć on je doputovao u Srbiju, ali kako je već duže vreme bio ozbiljno bolestan to je na despotovim dvoru i umro dana 28. aprila 1421. godine. Ipak pred smrt je svoje zemlje ostavio despotu. "U to vreme, (međutim), dođe i njegov nećak Balša, arbanaski gospodar. Unapred je predvideo smrt svoju, jer beše bolestan odavno, i tu odmah umre. Njega (Stefan) sa velikim ljubočašćem, a ujedno i žalošću opremivši, pogrebe" (Konstantin Filozof). Odmah nakon Balšine smrti despot sa vojskom uđe u Zetu, a nekih značajnih otpora nije bilo od mesnog stanovništva. Međutim, Venecija je takođe pokušala da zauzme za sebe što veći komad Zete, što je do kraja dovelo i do oružanih sukoba sa despotovom vojskom. No, tada dolazi do jednog događaja koji je sve izmenio. Upravo tada, u julu 1421. godine umire turski sultan Mehmed. Sada je počela borba za njegovo nasleđe.

Kao zakoniti naslednik isturen je Mehmedov sin Murat II, ali bilo je i drugih pretendenata. Kao i uvek kada su spletke u pitanje najvrednija je bila Vizantija koja je podržala nekoga Mustafu za kojeg su tvrdili da je navodni Bajazitov sin. "Kada je umro sultan u Andrijanovu gradu, kao što napred rekosmo, i kada je bio prenesen od sviju silnih i domaćih svojih u Brusu, beše neki zvani Mustafa, koji prevarom nazva sebe Mustafom, sinom (Bajazita) munjevitog..." (Konstantin Filozof). Mustafa je računao na despotovu pomoć pa je čak i slao izaslanike u Srbiju, ali despot je to odlučno odbio, pa je čak Mustafine izaslanike dao pohvatati i poslati Muratu II. Izgleda da je bilo dosta onih iz njegove okoline koji su bili spremni da pruže pomoć Mustafi, ali despot je to odbio govoreći da se on pokojnom sultanu Mehmedu zakleo: "Položio sam zakletve sultanu da ću dobro učiniti njegovoj deci" Konstantin Filozof). Time je sasvim jasno dao do znanja da će ubuduće podržavati Murata II. Nemavši nikakve pomoći Mustafa je uskoro nastradao. Koliko je despotov postupak bio pametan videlo se tokom 1422. godine kada je sultan Murat II, da bi se osvetio Vizantiji što je davala podršku njegovom protivniku, došao pod Carigrad. Tek kada je isplaćena velika količina zlata sklopljen je mir. Te godine napadnuta je i Bosna, a nešto ranije i Vlaška. U celom tom ratnom plamenu jedina koja je ostala nedirnuta bila je Srbija, ali jedino zahvaljujući tome što je despot odbio pomoć Mustafi.

Za sve to vreme trajali su stalni sukobi sa Venecijom oko nekih gradova u Zeti. Despot je uzimao aktivnog učešća u tim zbivanjima sve do leta 1423. godine kada je shvatio da mu je mnogo važnije da se bavi svojim odnosima sa Turcima i Ugrima, pa je to bio razlog zašto je događaje oko Zete prepustio Đurđu Brankoviću. Moguće da je baš tada (leto 1423. kada je napustio Zetu) on imao pregovore sa izaslanicima sultana Murata II koji su došli u Beograd. "Tada posla (Murat) despotu poklisara blagodareći za sve, jer ga despot beše pretekao poslavši k njemu poklisare varalice Mustafe. I kada je došao poklisar despotu, (despot) učini veliko ugošćenje s njim ploveći u lađama po Dunavu i Savi;..." (Konstantin Filozof). Dakle, nije poznat datum pregovora despotovih sa Muratovim izaslanicima, ali se zna da je te, 1423. godine, postignut sporazum između Murata II i despota. Ne znaju se ni odredbe toga ugovora mada je poznato da je despot i dalje zadržao svoj vazalni odnos prema sultanu. Za sve to vreme Đurađ bio aktivan pa je sve to uskoro dovelo do sklapanja mira, tzv. "Skadarski mir" (12. avgust 1423.). Time je i sukob sa Venecijom dokončan.

21. Poslednje godine despota Stefana Lazarevića

Tih godina despot je neuobičajeno često boravio u Ugarskoj pa se tako beleže njegovi odlasci u 1422., zatim 1423. godini. Iako je on u Ugarskoj imao mnogo poseda i važio za jednog najvećih ugarskih velikaša, nije samo to bio razlog zašto je on tamo boravio. Svih tih godina na ugarskom dvoru je boravila po neka značajna ličnost iz okolnih zemalja koja je pokušavala da ubedi kralja Žigmunda da zarati sa Turcima. Tokom 1424. godine tu su došli i turski izaslanici sa kojima je do kraja kralj Žigmund sklopio mir, ali toga se niko nije držao. To se naročito pokazalo iste te godine (1424.) kada je u aprilu od Murata II ponovo napadnuta Bosna, a odmah potom i Vlaška. Da nekako suzbije ovu narastajuću tursku opasnost odluči Žigmund da pripremi jednu širu vojnu akciju. Tokom 1425. godine on je skoro celu državu digao na oružje i formirao tri vojske od kojih su dve išle na Turke, a jedna na husite u Češkoj. U avgustu 1425. godine Žigmund je sa vojskom stigao do Oršave i tu se po svemu sudeći sastao tajno sa despotom. Tada je sigurno bilo govora o budućim akcijama protiv turaka i traženo je i despotovo učešće u tome. Iz njegovog kasnijeg ponašanja vidljivo je da je on dao pristanak.

Baš u to vreme na despotov dvor stigli su i turski izaslanici koje je poslao sultan Murat II. Oni su imali zadatak da izvide da li je despot i dalje verni turski vazal ili zajedno sa ugarima sprema napad na Tursku. "Murat htede poći na zapad i gledajući blagočastivoga despota kako svake godine ide ugarskom kralju, posluša neke koji su (ga) klevetali; i kada je tamo despot bio, posla jednoga od vernih svojih da sazna u čemu je istina" (Konstantin Filozof). Kako despot u to vreme nije bio Beogradu već u Ugarskoj to su poslanici morali da čekaju njegov povratak. Kako se radilo o iskusnim ljudima, a ne šeprtljama, to su oni jasno videlo da cela Srbija prosto vri od ratnih priprema i da se gradovi naveliko opremaju oružjem. Bilo je očigledno da se radi o pripremanju rata sa Turcima. To im je do kraja i sam despot potvrdio ne želeći da ih primi iako je primio one poklone koje su mu doneli. To je bio pomalo ishitren despotov potez jer još uvek nije bilo sigurno da će do akcije hrišćana protiv Turaka uopšte i doći. To je bilo sasvim dovoljno da poslanik vidi pravu istinu. "A ovaj (izaslanik), došavši k caru (Muratu), mnogo ga (despota Stefana) klevetaše i reče: Ako ti ne pođeš na njih, oni će već doći na tebe" (Konstantin Filozof).

Posle ovoga izveštaja svojih poslanika Murat II se odlučio na akciju i stoga dolazi lično u Sofiju gde su se sakupljale njegove trupe. U međuvremenu je i despot saznao da od predstojećeg rata sa Turcima nema ništa jer se Ugarska i Venecija nikako nisu mogli dogovoriti Sada je morao da se pred sultanom opravda ukoliko ne želi odmazdu. Stoga je, kao da ništa nije bilo, poslao svoje pomoćne trupe sultanu u Sofiju izvršavajući time svoje vazalske obaveze. Istovremeno sa ovim vojnicima stiglo je i despotovo poslanstvo koje je trebalo da umiri sultana. Međutim, sultan ne prihvati ove vojnike, a poslanicima ne poveruje već ih sve vrati nazad despotu uz poruku da on uskoro tamo dolazi. "I car pođe u Sofiju, gde dođoše vojnici despotovi po običaju. A dođe i poklisar. Car, malo zadržavši vojnike, reče (vojnicima despotovim): Idite gospodinu svome i objavite mu moj dolazak" (Konstantin Filozof).

Tako je i bilo. Tokom jeseni 1425. godine Turci ulaze u Srbiju i dolaze sve do Kruševca usput sve paleći i robeći. Međutim, ova akcija je bila kratkog daha, ali ne zbog toga što je to sultan tako želeo već zbog jakog otpora. Osim despotovih trupa bilo je tu i pomoći iz Ugarske. Na kraju sultan popusti pred despotovim poslanicima i sklopivši mir povuče se iz Srbije. "Poplenivši jedan deo, odmah se opet vrati. Jer posla blagočastivi (Stefan) poklisara" (Konstantin Filozof). Stiče se utisak da je ova turska akcija ipak bila prije neka vrsta vojne demonstracije turske snage i opomena za Srbiju, no što je sultan imao stvarnu nameru da nešto trajno osvoji.

Baš dok su Turci upadali u Srbiju setio se bosanski kralj Tvrtko II nekih svojih prava na Srebrnicu za koja je mislio da su jača od onih po kojima je despot sada drži. Još od 1415. godine Bosanci su čekali pogodnu priliku ne bi li povratili ovaj grad i sada mu se učinilo da je do nje došlo. Napad i nije bio toliko iznenadan što je pružilo vremena despotovim ljudima da se povuku u tvrđavu Srebrnik iz koje se mogao pružiti dovoljno jak otpor dok ne stigne pomoć.

I inače Bosanci nisu žurili sa opsadom tako da su sasvim mirno bombardovali tvrđavu i čekali da se branioci predaju. Dok je trajalo bombardovanje tvrđave pripadnici vlasteoske porodice Dinjičić su spalili predgrađe Srebrnice. U to vreme su Dinjičići, a naročito župan Dragiša, bili veoma aktivni kada je trebalo učestvovati u zaverama. Tako se njemu pripisuje jedna od glavnih uloga pri ubistvu kneza Radoslava Pavlovića (1415.), što je opet kasnije izazvalo u Bosni krvave nerede. Tek intervencijom sultana Mehmeda I ovi su se neredi smirili, a župan Dragiša Dinjičić je trebao da bude bačen u tamnicu. Na neki način župan je tu kaznu izbegao i 1425. godine on je već jedan od najbližih ljudi kralju Tvrtku II. Sklon takvim radnjama bio je jedan od pokretača Tvrtkove akcije na Srebrnicu i onaj koji je tamo napravio najveće štete spalivši predgrađe.

Tvrtko II se nije nadao da će se Turci tako brzo povući iz Srbije, što je omogućilo despotu da svu svoju vojsku koju je do toga momenta koristio u ratu sa Turcima, okrene odmah na Bosnu. "A despot, uzevši vojsku koju beše spremio protiv ovih, pođe na Bosnu" (Konstantin Filozof). Isto tako malo ko je mogao da poveruje da se u to doba godine može preći nabujala Drina, pa se može misliti kakvo je to iznenađenje bilo kada je despot sa vojskom prešao ovu reku i udario na Bosance. "Despot iznenada dođe na reku zvanu Drina za koju su Bosanci mislili da se ne može preći; a kada despot tada naiđe, brzo pređe reku te Bosanci, videvši to, ostaviše sve stanove svoje i pobegoše sa svojim kraljem" (Konstantin Filozof).

Iznenađenje je bilo toliko da su se Bosanci tako uspaničeno povukli da su ostavili celokupnu artiljeriju kojom su bombardovali tvrđavu. "A ostade i praćka (tj. top) njihova zvana humka zajedno sa drugim dvema. Despot zapovedi da veliku (praćku) nose u Beograd, a ostale (dve) u Srebrnicu, a sam dođe u bosanske krajeve i gonivši kralja, plenjaše" (Konstantin Filozof). Panika je uhvatila Bosance u toj meri da se njihov kralj Tvrtko II utvrdio u jednoj od tvrđava i iz nje tražio pregovore sa despotom. "A kralj, koji je bio u jednom od tvrdih gradova, posla poslanika moleći da iziđe" (Konstantin Filozof). Ne želeći da se dalje preganja sa Bosancima i uzevši za sebe okolinu Srebrnice despot pristane na mir i povuče se.

Despot Stefan je već do tada označio Đurđa Brankovića i njegovo potomstvo za svoje naslednike u despotovini. Međutim, to je ostalo zatvoreno u porodičnim krugovima porodica Lazarevića i Brankovića tako da je takvu despotovu odluku trebalo na neki način obnarodovati i dobiti od vlastele pristanak na to. U to vreme despot je već počeo da poboljeva od neke nožne bolesti pa se plašio da će umreti, a da ovaj važan posao ostane neobavljen. "Blagočastivoga despota Stefana hvataše sve više nožna bolest od koje odavno stradaše" (Konstantin Filozof). Trebalo je sakupiti sabor gde će se okupiti najveća srpska vlastela, ali i predstavnici crkve. To je učinjeno tokom 1426. godine (ta godina nije sigurna pa postoji mogućnost da je to urađeno i ranije) u Srebrnici. "Zato, veoma se pobojavši smrti, posla po svoga sestrića, gospodina Đurđa, i ovaj dođe u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od časnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi njega (Đurđa) na gospodstvo, govoreći: Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene" (Konstantin Filozof).

Time je despotova želja bila ozakonjena i Đurađ je postao i njegov legalni naslednik. Sve to je učvršćeno prisustvom crkvenih predstavnika i davanjem zakletvi. "Učiniše i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu budu verni. A prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da neće prezreti njegovo vaspitanje, "nego kako sam ja sam o svemu mislio, tako čini i ti. Jer mnogi su mi poslužili kojima ne uspeh dati nagrade". I mnogo (ga) pouči o pobožnosti i zapovestima. Zato od tada mnogo vernije se priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije" (Konstantin Filozof).

No, sve je to bio tek deo posla oko Đurđevog nasleđivanja. Kako je Srbija bila ugarski vazal i po tom osnovu despot je dobio mnoštvo poseda po Ugarskoj, ali i Beograd i Golubac, to je trebalo rešiti i taj problem. Despot je sasvim sigurno želeo da ga Đurađ nasledi i na tim posedima pa je stoga trebalo na sve to dobiti i saglasnost ugarskog kralja Žigmunda. U proleće 1426. godine despot putuje u Ugarsku sa svojom najistaknutijom vlastelom gde se sastaje sa ugarskim kraljem Žigmundom i njegovim velikašima u mestu Tati u Komoranskoj županiji. Pregovori nisu bili ni malo laki, tako da ni uslovi koje je uspeo despot da izbori nisu bili baš povoljni. Žigmund je pristao da Đurađ Branković bude naslednik despota Stefana i da bude uvršćen među ugarsku vlastelu, kao i da nasledi sve despotove posede u Ugarskoj, ali uz određen uslov. Najpre to da i Đurađ, poput despota, prihvati vazalne obaveze prema Ugarskoj. Taj uslov se i očekivao i on nije bio posebno sporan. Međutim, Žigmund je tražio i to da se Ugarskoj u slučaju despotove smrti vrate gradovi Beograd i Golubac, Mačva i krajevi zapadno od Drine. To već nije moglo biti despotu po volji, ali nemajući kud morao je i na to pristati. Velikim delom Beograd je izgrađen baš od strane despota i mnogo toga u Despotovini je bilo povezano baš sa tim gradom, pa možda izgleda čudno što je tako olako dat pristanak na njegovo odricanje. Moguće je da se despot nadao da će kasniji tok događaja mu pružiti priliku da možda Žigmunda ubedi da se odustane od te odredbe iz ugovora. Iako je nešto poboljevao, despota je zdravlje ipak dosta dobro služilo, pa je bilo za očekivati tako nešto i za dalje. No, nije se tako desilo.

Te godine (1426.) u Vlaškoj su besnele borbe između ugarskog kralja Žigmunda i Turaka, a rezultat je bio uglavnom na štetu ugara. Srbija cele te godine nije uznemiravana i izgledalo je da čak despot poboljšava svoje pozicije na turskom dvoru. Tada se on čak nudio Veneciji da posreduje kod Murata II pri njihovim pregovorima. Venecija je spremno prihvatila despotov predlog za posredovanje, ali Turska izgleda nije. Jaz između despota i Murata II bio je sve dublji. Da je to tako videlo se kada je početkom 1427. godine Murat II uputio svoje akindžije da upadnu u Srbiju. Dobar deo Srbije bio je zahvaćen ovim napadom. Novo Brdo je bilo opkoljeno, Pomoravlje je gorelo, a u leto tursko halakanje se već čulo i kod Resave.

U to vreme, najnezgodnije po despota, došlo je i do neke pobune u Srebrnici kada su nezadovoljni rudari ubili despotovog nadzornika u gradu. "Godine 1419. despot Stevan je poslao na upravu Srebrenice jednog svog vlastelina po imenu Vladislav. A kako je on preko svake mere tlačio tamošnji narod, ljudi su jednog dana, pošto više nisu mogli podnositi njegovo nasilje, pobunili i ubili ga" (Mavro Orbin). Despot se strašno razjario kada je čuo za ovu pobunu. Moguće da ga je u ljutnju dovelo to što se rudari bune baš u ovaj čas kada Turci opasno ugrožavaju Srbiju, a možda je to bilo i zbog načina na koji su rudari ubili njegovog nadzornika. "A neki nemirni duhovi, podigavši spor, ubiše ga i baciše sa palate" (Konstantin Filozof). Bilo kako bilo, on bane sa vojskom u Srebrnicu i tamo se na strašan način obračuna sa svima na koje je naleteo. Naravno, glavni deo pobunjenika je izmakao, a stradali su uglavnom nevini. Ništa od svega toga nije smetalo despotu da naredi osakaćenja i druge oblike teških kazni. "Saznavši za ovo (despot) se podiže sam, pošto su mnogi pobegli od mesta, pa uhvativši i neke nevine radi ubistva mladića, odsecaše im ruke i noge" (Konstantin Filozof).

Pomalo je nerazumljiv despotov postupak sa dubrovačkim trgovcima koji su se zatekli u Srebrnici. Misleći da su i oni umešani u ovu pobunu naredio je da se nekima od njih iskopaju oči, odseku ruke, itd. "Mnogim, pak, trgovcima i vlasteli dubrovačkoj koji su se tada našli u Srebrenici oduzeo je svu imovinu, štaviše, bacio ih je u tamnicu. Nekima je iskopao po jedno oko, a drugima odsekao po jednu ruku, i sve to zato što je bio posumnjao da su oni bili umešani u zaveru i ubistvo pomenutog Vladislava" (Mavro Orbin). Njegova razračunavanja su uzela takve razmere da je morala da se umeša i Dubrovačka vlada koja je opet zamolila Đurđa Brankovića da i on pomogne. Do kraja je sve bilo uzalud i despot je uradio onako kako je hteo. "Zbog toga mu je dubrovačka vlada smesta poslala poklisara Paska Rastića. I pored toga što se za nj založio despotov sinovac Đurađ, i što je lično izlagao i s prekorom stavljao pred oči despotu mnoga dobročinstva koja su mu Dubrovčani učinili, a naročito napore koje su izdržali pri odbrani tvrđave Srebrenice kad je na nju jurišao bosanski kralj Tvrtko, Rastić ipak nije izdejstvovao da despot oslobodi pomenute Dubrovčane" (Mavro Orbin). Sve to je bio razlog da Dubrovčani odluče da zategnu odnose sa despotom, ali tada je došlo do tragičnog razvoja događaja.

Negde sredinom 1427. godine despot je boravio u Šumadiji, a kretao se ka Beogradu. U mestu Glavica je odlučio da iziđe u lov. Nakon obeda uzjahao je konja, a onda ga je udarila srčana kap. "Kada je bio na mestu zvanom Glavica, obedovavši, iziđe da lovi; i dok je još lovio, uzeo je kragujca na ruku svoju. Uzevši ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je do sada sve kako treba i na udivljenje izvodio i činio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da će sa konja pasti. Obuhvativši ga sa obe strane, vođahu ga do stana" (Konstantin Filozof). Prenet je do šatora i tamo je dana 19. jula i umro. Poslednje reči su mu bile da se ide po Đurđa Brankovića. "I kad je bio u šatoru, on ležaše - a to beše svima dirljiv prizor - ispustivši samo jedan glas: Po Đurđa, po Đurđa - govoraše. I tako ništa nije govorio do ujutro, kada i duh svoj predade Gospodu" (Konstantin Filozof).

Ova smrt je bila i više nego iznenadna pa je to bilo razlog da se pojavi i mišljenje da postoji mogućnost da je despot otrovan od strane zaverenika u zemlji. Ne treba ni govoriti da je on imao mnoštvo protivnika koji bi mu rado došli glave. Istovremeno i sultan Murat II je imao u svojoj zemlji izvesnih problema sa zavereničkim grupama krupnih begova koji su se odupirali njegovoj apsolutističkoj vladavini. Ti su sukobi otišli toliko daleko da je Murat II do kraja naredio da se oslepi Ivaz paša, tadašnji vezir, inače jedan, do tada, od najpouzdanijih Muratovih ljudi. Sa tom zaverom protiv sultana povezuje se i zavera protiv despota, a zaverenici su bili u međusobnoj vezi. Upravo stoga pomalo čudna koincidencija da je despot "na mestu zvanom Glavica, obedovavši,...", a da je nakon ovoga obeda otišao u lov i odjednom "nagibao se na jednu i drugu stranu kao da će sa konja pasti". Ako je tako, onda su obe zavereničke grupe nastupale u dogovoru i imale su nameru da likvidiraju i sultana i despota. Murat II je na vreme osujetio ovaj pokušaj, ali despot to nije uspeo. Koliko ova kombinacija ima tačnosti i verovatnosti, ostaje stvar procene i mogućih dokazivanja. No, u nauci ostaje i dalje jednodušno navedeno da je isključivi razlog despotove smrti srčani udar.

Despotova smrt je bila strašna vest za Srbiju i to baš u času kada Turci napadaju iz sve snage. "Kada se ovo dogodi, koji (sve) žalosni glasovi nisu se tada čuli?! Padali su (ljudi) licem ka zemlji i krv je tekla iz njih; i drugo (šta je bilo) tako da nisu ridali za njime samo kao za gospodinom, nego kao za ocem sa ljubavlju poštovanim" (Konstantin Filozof). Despotovo telo je preneto u njegovu zadužbinu u manastir Manasija (Resava), a biograf govori da se u momentu sahrane turska vojska nalazila u blizini i da je pogrebna povorka bila u opasnosti od njihovog napada. Na nadgrobnom kamenu je zapisano "Blagočestivi gospodin despot Stefan, dobri gospodin, predobri, i mili, i slatki gospodin despot! O teško onom ko ga vide na ovom mestu mrtva!". Manastir Manasija, kao despotova grobna crkva, je posvećen Sv. Trojici i završen je 1418. godine, a ukrašen je veoma bogato.

Inače, oko samog mesta gde je despot sahranjen vladaju kontraverze. Postoje narodna predanja da je sahranjen na nekim tajnom mestu, zatim navodi letopisca iz XVI veka da je sahranjen u Beogradu. Jedna od novijih verzija jeste da je njegov grob u manastiru Koporinu. U ovom manastiru (Koporinu) pronađeni su ispod portreta despota Stefana (inače, jedan od njegovih najstarijih portreta) neki skeletni ostaci koji imaju patološke promene koje bi odgovarale onim navodima Konstantina Filozofa gde on kaže da je despot imao problema sa kolenom. Sam islikan lik je veoma oštećen tako da je o despotovom izgledu bilo šta veoma teško reći. Posebno je interesantna kruna koja je otvorena i ukršten lor s bisernim ornamentom u obliku osmice.

No, kako su to za sada sve hipoteze zvanično se veruje da je despot ipak sahranjen u Manasiji i to u jugozapadnom delu naosa. U Manasiji se nalazi islikan lik despotov i to na zapadnom zidu hrama, između velikih carskih dveri i malih severnih vrata. Despot je prikazan frontalno, u desnoj ruci mu je krst, a u levoj model Manasije. Lice mu je duguljasto, kosa crvenkasto žuta. Crte lica su veoma pravilne i tanke (možda malo suviše idealizovane), a boja lica je rumena. Ovaj se portret u mnogome razlikuje od onih u manastirima u Rudenici i Koporinu, posebnu pažnju privlači njegovo odelo zbog mnoštva ornamenata.

U Rudenici despot je na zapadnom zidu naosa, do vrata koja vode u pripratu, prikazan kao mlad čovek, krupan, plav. Pored njega je i brat mu Vuk. I upravo tu se može sasvim jasno videti Vukov lik sa širokim ovalnim licem, kose tamno smeđe, pada mu na ramena, a na sredini razdeljena. Ima brkove i malu bradu.

U manastiru Kaleniću na severnom zidu priprate despotov islikan lik je prikazan sa nešto dužim licem, kosom riđom, kratkom, brada mu je retka, a brkovi jedva raspoznaju.

Despotova smrt shvaćena je kao katastrofa i to je na neki način tako i bilo. Zadnjih dvadesetak godina celokupna politika koju je vodila Srbija, ali i svi politički odnosi koje je ona imala sa okolnim silama, bile su neraskidivo vezane za despotovu ličnost. Srbija je bila u dvostrukom vazalnom odnosu prema dva ljuta protivnika: Ugarskoj i Turskoj. Taj pomalo čudan odnos je funkcionisao jedno vreme veoma dobro i obezbedio je Srbiji dugotrajan mir, međutim nakon smrti sultana Mehmeda dobio je despot ambiciju da udružen sa ostalim hrišćanskim silama pokuša da konačno slomi Turke. Možda je to bio dobar politički pravac, ali on je izgleda imao priliku da funkcioniše za dobro Srbije samo za despotova života. Njegovom smrću Despotovina je morala da vrati Ugarskoj Beograd i Golubac, što je značajno smanjivalo njenu snagu. Bio je tu i turski sultan koji je takođe polagao pravo na Srbiju i koji je smatrao da mu ona, nakon despotove smrti, u potpunosti pripada. To je sada značajno komplikovalo odnose između Ugarske i Turske, a sve zarad Srbije. Za despotova života sve je to nekako trajalo, ali bilo je veliko pitanje da li će i Đurađ uspeti da se snađe u tim odnosima.

Nesumnjivo da despot Stefan Lazarević spada među nekoliko najkrupnijih i najistaknutijih figura srpske srednjovekovne istorije. Bio je na prvom mestu ratnik i vitez koji je imao iza sebe više bitaka negoli ijedan srpski vladar prije njega. Osim toga za svojih trideset godina vladavine pokazao se i kao dobar državnik, diplomata, organizator, ali i kao jedan od najdarovitijih pesnika svoga vremena. Njegov život liči na roman prepun radikalnih preokreta. Za svoga života služio je nekolicinu turskih sultana, ali je protiv većine njih i ratovao. Istovremeno bio je jedan od najvećih velikaša ugarskog kralja Žigmunda mada je i protiv njega dejstvovao u nekoliko bitaka. Imao je sreću da iz svih velikih bitaka, a ni u jednoj se nije štedeo, izađe ne samo živ već čak ni ranjen. Osim ovih sukoba imao je despot mnoštvo sudara sa srpskom vlastelom koja je često odbijala njegove političke zaokrete i to uglavnom što ih nije shvatala. Najupečatljiviji su despotovi sudari sa porodicom Brankovićem, sa kojom se na kraju imao snage izmiriti čak u toj meri da je odlučio da Đurđa Brankovića proglasi za svoga naslednika. Samo proglašenje Đurđa za naslednika imalo je za osnovni cilj da obezbedi za Srbiju jednoga vladara koji će biti iz istaknute srpske plemićke porodice. Despot je znao da će nakon njegove smrti (despotove) i Ugarska i Turska pokušati da zauzmu Srbiju koristeći to što on nema naslednika pa je stoga isticanje Đurđa imalo zadatak da to spreči. Vreme koje je nailazilo pokazaće nažalost da takva njegova računica ima samo delimično pokriće, a Srbija je ulazila u završni čin katastrofe.

Dr Željko Fajfrić

dr Željko Fajfrić je rođen 24. februara 1957. godine u Šidu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu diplomirao je 1979. godine, a na Novosadskom univerzitetu je stekao titulu magistra pravnih nauka. Doktorirao je 1994. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. Živi i bavi se advokaturom u Šidu, a radove iz pravne oblasti objavljuje u stručnim časopisima. Pripremio je za štampu "Ustav i Krivični zakonik Savezne Republike Nemačke". Koautor je knjige "Istorija advokature Jugoslavije".

Istovremeno, već duži period, dr Željko Fajfrić se bavi istraživanjem srpske srednjovekovne prošlosti, a radove iz ove oblasti objavljuje u dnevnoj i periodičnoj štampi i stručnoj literaturi. Objavio je knjige "Veliki župan Stefan Nemanja", "Fruškogorska Sveta Gora", "Kralj Stefan Prvovenčani", "Putovanje u Hristovu Svetu Zemlju", "Crkva Svetog Nikolaja u Šidu", "Crkva Svetog Nikolaja u Bačincima", "Sveta Loza Stefana Nemanje", "Crkva rođenja Presvete Bogorodice u Moroviću i Crkva Svetih Apostola Petra i Pavla u Batrovcima".

 

 

 

 

 

//kosovo.net / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]