Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Projekat Rastko Gračanica - Peć: Istorija:Muslimani naše krvi u Južnoj Srbiji

Jovan Hadži Vasiljević

Muslimani naše krvi u Južnoj Srbiji

Muslimani nase krvi u Juznoj Srbiji

Objavljeno po:

II izdanje / Štamparija "Sveti Sava", Beograd 1924.

III izdanje / "Grigorije Božović", Priština i "Prosveta", Beograd, 1995. Biblioteka Baština, Urednik Aco Rakočević

Elektronsko izdanje

Zoran Stefanović (urednik)
Nataša Devetaković (izvršni urednik, korektor)
Nenad Petrović (digitalizacija materijala)
Milan Stojić i Mihailo Stefanović (vebmastering).
Objavljeno 31. januara 2000. godine.
Izvršna produkcija: "Tehnologije, izdavaštvo, agencija Janus" (Beograd) u saradnji sa "Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture na Internetu"


Sadržaj:

Muslimani nase krvi u Juznoj Srbiji

O poturčivanju našega naroda uopšte

Popis naših poturčenjaka u Južnoj Srbiji

Etničke osobine naših poturčenjaka u Južnoj Srbiji

Kako je teklo poturčivanje

Uzroci poturčivanja našeg naroda

Vreme poturčivanja naših poturčenjaka

Napomene

SIR - Katalogizacija u publikaciji Narodna i univerzitetska biblioteka Priština
297:281.961(497.11) "14/18"
314(497.11) "14/18"
HADŽI-VASILJEVIĆ, Jovan
Muslimani naše krvi u Južnoj Srbiji / Jov. Hadži Vasiljević.-3. izd.. - Priština: NIJP "Panorama" Izdavačka delatnost "Grigorije Božović", "Prosveta" 1995 (Priština: Štamparija "Gračanica") - 81 str.; 20 sm. (Biblioteka: Baština)
Tiraž 1000.- Literatura uz tekstove
ISVN 86-7019-165-2
ID 6764829

 

O poturčivanju našega naroda uopšte

U glavnome, naš se narod deli u dve veroispovesti; u hrišćansku i muslimansku veroispovest. Ovi hrišćanske veroispovesti dele se, u glavnom, u dve crkve; a oni muslimanske dele se u nekoliko sekata. Sama pomisao na muslimane naše krvi zaustavlja nas najpre i najviše na Bosni i Hercegovini, računajući tu u širu Novopazarsku oblast. I to ima svoga razloga u pregnantnosti naših etničkih osobina u muslimana i u njihovoj kompaktnosti u ovim oblastima. Međutim, mi imamo svojih sunar o dnika muslimanske veroispovesti i u drugim krajevima naših zemalja. Mislimo na one u Južnoj Srbiji.

Istorijski, u našim se zemljama za Turke znalo još u početku našega državnoga života. - U južnim krajevima naših zemalja bilo je Turaka još od IX v. Turci Vardarioti poznati su iz XI v. Ali za Turke muslimane kod nas zna se tek od pojave Osmanskog carstva u našim zemljama, od polovine XIV v. na ovamo. Od toga se doba zna i za muslimane naše krvi. Još prvo, ako i delimično, zavojevanje naših z emalja na jugu Turcima izazvalo je poremećaj i u veri i crkvi. Nasilno i dragovoljno, počeo je naš svet još onda prelaziti u islam. Od onoga što je bilo nasilno prešlo i prevedeno u islam, propalo je sve, kako za našu veru tako i za našu nacionalnu celinu . - Kao roblje, veliku većinu, ako ne i sve od toga našega sveta, progutale su Mala Azija, Persija, Arabija pa i Afrika. [1]

Poturčivanja našega sveta bilo je od početka dvojakog: nasilnog i dragovoljnog i, kao što će se u daljim redovima videti, vršeno je u masama i pojedinačno. I ako nas ovde interesuju muslimani naše krvi u Južnoj Srbiji, koji su i do današnjega dana u islamskoj veri sačuvali naše nacionalne odlike: jezik, običaje i dr., najpre ćemo ukratko izložiti kako je turčenje našega sveta vršeno na silno i u masama.

Prema onome kako su Turci činili docnije, i kroz sve vreme svoje vladavine, sa sigurnošću se može uzeti, da su oni još od prvoga upada u naše zemlje, još sa prvim ratom, počeli odvoditi naš svet u roblje. A pozitivno se zna da su Turci odv eli u ropstvo dosta naših glavnih ljudi. Još sa Kosova 1389. g.[2] Samo preseljavanje našega sveta iz Orida Skoplja i dr mesta u Carigrad u M. Aziju nije bilo ništa drugo nego odvođenje roblja. [3] To je bilo ratno roblje, roblje po ratnoj sreći. Kao što su pojimali dobit u zemlji i gradovima, tako su Turci pojimali i roblje u ljudima kao domaću stoku. A zna se da su Turci bili nemilostivi u odvođenju roblja u ratu sa našim narodom i u svakom našem narodnom pokretu protiv njih. [4]

A kad se uzme da je naš nar od bio s Turcima u ovim odnosima od 1371. godine pa do ustanaka u Šumadiji u početku XIX, pa i kroz ceo XIX v, onda se može uzeti da su Turci gotovo stalno i odvodili naš svet u roblje. Odvodili su ga i dokle su ratovima zauzimali naše i susedne zemlje. [5]

Pri svem tom godine 1659., 1661., 1690. i 1691. smatraju se kao najteže u ovom pogledu. I ako se sve ne odnosi na naš narod, samo posle Muhačke bitke (1526. g.) odveo je Sultan u ropstvo 200.000 duša iz Ugarske i Slavonije, svakako oba pola i svih uzrasta .[6] Iz pisanih izvora znamo da je svaki paša imao na stotine svojih robova dvoranika. Zabeleženo je, da je naša poturica, Hrvat Rustem paša, posle sebe god. 1516., ostavio 1700 robova, Iskeder Čelebija (turski Krez) imao je 6-7000, a Ibrahim paša 1700 rob ova.[7] Kad je sultan Mehmed II zauzeo, 1455. g., Novo Brdo, vojnicima je dao 700 žena a 320 dece odveo je u Malu Aziju u janičare. [8] Spomenuli smo da se godine 1661. odlikuje velikim porobljenjem. Onda je mnogo našega sveta odvedeno u roblje.[9] Godine 1 690. zabeleženo je takođe veliko porobljenje i " rasejavanje" našega naroda.[10] Nije bolje bilo ni 1691. g.[11] Godine 1715., na gradu Vrljinu udare Turci i "uhvaćene pod mač a žene i decu… u ropstvo okrenuše. U to vreme porobiše Turci i Otok." A godine 1717. u Novom "sužanja već tko nije mario, mogao ufatiti". [12]

Mnogo je bilo našega naroda robljeno i odvedeno i za vreme Nemačko-turskoga rata 1737-1738. [13]

Roblje je odvođeno iz naših zemalja kad su Turci i sa susednim ili dalekim hrišćanskim državama rat ovali. Veliko su naše roblje odveli i za vreme rata s Rusijom 1771.[14] Za vreme prvoga ustanka u Šumadiji, odjednom samo dovedeno je bilo samo u grad Prizren 30 duša žena i dece. [15] Kao da se porobljavanje našega naroda u masama završilo sa 1815. g. I te godine je bilo mnogo sveta zarobljeno, ali je dosta i povraćeno. [16] Osim robljenja u masama za vreme ratova i pohoda vojske, porobljavanje je vršeno i jedinačno. To su roblje zva li sužnjim i otkupljivali su ga. [17]

Jake je tragove u narodnoj duši ostavi lo ovoliko nemilostivo robljenje našega sveta. Ono je i u narodnim pesmama tužno opevano i u mnogim narodnim tradicijama živo očuvano. [18] Veliki je broj toga roblja. To je bilo tužno roblje, teško roblje, pusto, sužnje i plemenito roblje. To je roblje gonjeno u Jedrene i Carigrad i ta su mesta bila glavni trgovi na kojima je sortirano i prodavano to naše roblje.[19] Ako ne sve, 90% toga roblja propalo je za nas time što se u tom dalekom svetu poturčilo. Mih. Konstantinović veli, [20] da se roblje izmešavši se sa Turcima pokvarilo i prima "poganičku veru pa je još i hvale i takvi bivaju mnogo gori nego što su pravi poganici." Vuk je zabeležio [21] da je mnoga zarobljena Srpkinja dospela do velike gospođe, i to je istina, ali je bilo isto tako, i to mnogo više, gde je mnoga velika naša i dr. gospođa dospela do najnižeg ropstva. [22]

Javno roblje u Turskoj ukinuto je zakonima 1830-ih godina. Taj je zakon uveden u život 1846. g. pa ponovo proširen 1856. g. I ako je roblje bilo zakonima ukinuto, njega je nestalo od kako su se Turci izmešali sa drugim narodima i pod presijom drugih, kulturnih evropskih država i naroda. [23] Ima pisanih podataka da i sami Turci nisu više hteli roblje.

Drugi način turčenja našega sveta u masi vršen je kupljenjem dece u janičare. To je tako zvani danak u krvi. Ustanova janičarskih odreda postojala je u Turaka pre no što su i počeli nadirati u naše zemlje. Taj red vojske ustanovio je još sultan Orkan 1329. g. i iznosio je 10-12.000 i to iz samih poturčenih i zarob l jenih hrišćana i iz izabrane dece. [24] Broj se njihov pod Sulejmanom popeo na 20.000 duša. Ali su zato za janičare u to doba birana najbolja hrišćanska deca. Njih su svake pete (četvrte) godine kupili naročiti sultanski činovnici, turnadžibašije i jajanbaš ije. Najpre su uzimata deca stara od 6 do 10; po tom od 10 do 16 godina.[25] Ako je ko imao četvoro i petero dece uzelo bi mu se jedno, ako je imao više od petero dece uzelo bi mu se dvoje. Fakat da je janičarski jezik bio naš, srpsko-hrvatski jezik, kroz ceo XVI i početkom XVII v, dokaz je da je do Bajazita II bilo dece najviše naše krvi. Ta su deca smatrana kao izgubljena za svoju kuću i svoj rod. I ako se znalo da se niko iz Janičara ne vraća svojima, mnogi su roditelji, u XV v, još pri krštenju ucrtavali deci krst na čelu, i to sokom nekakvoga bilja, da se nikako nije mogao krst utrti. Zanimljive su pisane beleške i predanja kako su roditelji krili od komesara svoju decu i kako su se hrišćani potkazivali komesarima koji su decu popisivali. [26] Ova su dec a odvođena u Malu Aziju i tamo su bila razdeljivana među stanovnike gradova i trgovce, dok se nauče turski. Upotrebljavana su za svakakve ručne poslove. Kad deca ojačaju i dvor ih zahte, moraju se predati u Carigradu. Ako je, međutim, koje dete umrlo ili se izgubilo, kućni starešina kome je dete bilo predato, mora odgovarati pred sudom; kako se je izgubio. Ako se ne može opravdati mora platiti izgubljeno dete. Odraslija deca i mladići upotrebljavani su u dvoru, na brodovima, u vrtovima, konjušnicama i drug d e gde su potrebna. Mnogi uče zanate a ponajviše budu janičari, koji posle sa svojim roditeljima i prijateljima postupaju tiranski.[27]

I ova deca su deca sva propala za nas. I ako su mnoga od njih održala vezu sa svojim hr. roditeljima i srodnicima, nekolicina od njih, koji su dostigli u carstvu visoke položaje, mnogo i učinili za svoj narod, velika većina ih je na svagda propala za svoju naciju.

Među tim niko danas ne može imati pretenzije ni približno tačno da odredi koliko je sve ovim načinom turčenja propalo našega naroda. Prema onome što smo do sad naveli, jedno je izvesno, a to je da je taj broj vrlo veliki. Mi tu veliku dozu naše narodne krvi otpisujemo i tražimo naknadu u naših sunarodnika muslimanske veroispovesti koji su, i ako poturčeni, nasilno i dragovoljno, ostali u svojoj otadžbini i sačuvali sve bitne odlike svoje narodnosti. Pored onih u Bosni i Hercegovini, to su naši poturčenjaci u Južnoj Srbiji.

Popis naših poturčenjaka u Južnoj Srbiji

O d poturčenih naših sunarodnika u Južnoj Srbiji, koji su sačuvali naše bitne nacionalne odlike, preostalo je do danas još oko 100.000 duša. - I ako u nekoliko grupa naselja, oni su rastureni po svoj Južnoj Srbiji. S izuzetkom 7 sela u Pehčevskoj oblasti, g r upa Carevo Selo, Pehčevo i Berovo, 4 u Tikveškoj i 3 u Tetovskoj grupi, svi se oni nalaze na desnoj strani Vardara. S izuzetkom jedne od najjačih po broju i tipu njihove grupe, Golog Brda u Debarskoj oblasti, svi se oni nalaze na desnoj strani i Crnog Dri m a. - Glavna njihova naselja padaju ipak duž Drima i na jednoj i na drugoj strani ove reke. Samo Golo Brdo nalazi se u levom zaplavu Crnog Drima. Ta glavna njihova naselja, u vidu kumove slame, prostiru se od Oridskoga jezera do Oraovca više Prizrena i po K osovu. Od Debra ide samo desnom stranom C. Drima, duž Radike pa između ogranaka Koraba i Šar Planine izlazi u Prizrensku oblast i širi se dalje do pom. mesta.

Docnije će se videti da ovi poturčenjaci i po govoru čine jednu grupu, i da su u celinu vezani je dnim predelnim govorom. Ima ih oko 35.000 duša

Ovaj niz naselja naših poturčenjaka od Oridskog jezera do iza Prizrena ima veliki svoj smisao i značaj za istraživanje opštih i glavnih uzroka poturčivanja ovoga dela našega naroda.

Grupe Skopljanska, Tetovska, Veleska, Prilepsko-Bitoljska i Resanska, u tesnoj su vezi s ovom glavnom grupom.

I po teritorijskim vezama, i po govoru, s ovom grupom je u tesnoj vezi i Kičevska grupa. Vrlo karakteristična i, posle Debarske i Prizrenske i brojno najjača, grupa je ona u Tikveškoj oblasti. Po glavnim svojim osobinama ova grupa čini zasebnu celinu.

Na levoj strani Vardara nalaze se grupe Carevo selo, Pehčevo i Berovo. Neki ovu grupu zovu Maleškom neki Pehčevskom.

Svaku ćemo granu ponaosob izložiti.

Sem Prizrenske, sve sam grupe lično ispitivao. Skopljansku grupu sam ispitivao još pre Balkanskog rata, ispitujući Skopljansku oblast, koja čini III knj. moga dela Južna Stara Srbija. Debarsku, Oridsku, Tikvešku, Kičevsku, Resansku i Carevo selsku (Pehčevo-Berovo) ispitivao sam 1 912. i 1913. god. Najdetaljnije sam ispitao ova naselja u Debarskoj oblasti. - Po višem jednom zadatku, u ovoj oblasti sam proveo ceo april, maj i nešto juna 1913. g. Tikveška, Kičevska, Tetovska i Skopljanska naselja ponovo sam ispitivao u maju mes. ov. g.[28] O svemu što se na ovo pitanje odnosi, ispitivao sam sve narodnosti i sve vere u odnosnom mestu i predelu. Za Prizrensku oblast poslužio sam se i rezultatima Iv. S. Jastrebova,[29] koji su iz 1870 - ih i 1890 - ih godina.

Ima dosta uzroka sa kojih je teško utvrditi brojno stanje ovih naših poturčenjaka. Mnogi su se, po naseljima, pomešali sa Turcima-Jurucima i Arnautima muslimanima. Naročito je teško utvrditi njihovo brojno stanje po gradovima. Tu oni, pored toga što govore srpski i što su sačuvali i n eke naše običaje, predanja i praznike, hoće da prođu pod pravim Turcima [30] . Za naselja u Debarskoj, Kičevskoj i Tikveškoj oblasti izneo sam ono brojno stanje, koje sam utvrdio u 1912. i 1913. g. A za ostale grupe poslužio sam se i poslednjim državnim popi som 1921. g.

Sve što o ovome treba, spomenućemo kod svake grupe ponaosob.

A Oridska b Struška oblast. - U Oridskoj (Struškoj) oblasti ima 8 sela, u kojima ima naših poturčenjaka pomešanih sa hrišćanima ili njih samih. Sem sela Ohtisa, sva druga nose čisto srpska imena. Tako:

1. - Vranište. Mešovito. Ima oko 550 stanovnika. Poturčenjaka ima samo 9.

2. - Ohtis. Mešovito. Ima oko 1500 stanovnika. Poturčenjaka je nešto manje od polovine stanovnika. Ima poturčenjačkih bratstava koja se još pozivaju srpskim imeni ma (Polupanovi, Canojčini), a svi se pozivaju na srpski način onoga kraja. Delovi seoskoga atara i danas nose srpska imena. Gorno Livađe, Kamenica, Leništa, Pesočci, Orlovci, Navrtilki, Žabjak, Vrani, Jablan, Prisoj, Markoa kula, Dulje Livađe, Bela Crvonka, Paprađe, Gorno Gradište, tu su im bile manastirske kule; Dolno Gradište, Lelsci i. t. d.

U ataru ovoga sela zna se mesto osam crkava. Poturčenjaci znaju o njima više no hrišćani.

3. - Podgorci. Mešovito. Ima oko 1200 stanovnika. Poturčenjaka ima nešto ma nje od polovine stanovnika.

4. - Labuništa. Mešovito. Ima oko 1600 stanovnika. Poturčenjaka ima nešto više od polovine stanovništva.

5. - Borovac. Mešovito. Ima preko 600 stanovnika. Poturčenjaka ima preko 200 duša.

6. - Rajce. Čisto poturčenjač ko selo. Ima preko 900 duša.

7. - Peštani. Mešovito. Ima preko 600 stanovnika. Poturčenjaka ima oko 90 duša.

8. - Velgošti. Mešovito. Ima oko 2100 stanovnika. Poturčenjaka ima oko 50 duša. U ovom selu postoje poturčenjačka bratstva Đurovci, koji su se dose lili čak iz Donjeg Debra, zatim Mučovci, koji su se doselili iz Prilepske oblasti, Žutovci i dr. Znaju i arnautski i od 30-40 godina na ovamo izdaju se za Arnaute. A zna se o starim sveštenicima od pre 80-100 g. koji su ih obsluživali kao hrišćane.

B. - Oblast Golo Brdo. Ova se oblast prostire na levoj strani Drima i drži ceo njegov levi zaplav od Jablanice do župe Gorice. U ovoj oblasti ima 32 sela. U 16 od njih žive naši poturčenjaci, u nekima pomešano sa hrišćanima a u nekima s Arnautima i Arnautašima, ili samo oni. Od poslednjeg razgraničenja između Albanije i naše kraljevine veći deo Golog Brda pripao je Albaniji, ali mi ga ovde iznosimo u celini, da se vidi kakvoj su daljoj sudbini izloženi ovi naši sunarodnici obe veroispovesti.

U pogledu poturčenjaka, Golo Brdo čini tip njihovih naselja u ovoj oblasti.

Na poturčenjacima u ovoj oblasti vidi se proces kojim je teklo poturčivanje i kako se vršilo potpuno otpadanje od svoje nacionalne matice. Poturčivanje hrišćana u Golom Brdu proteglo se do naših dana.

1. - Jablanica: Po administrativnoj podeli do 1913. g. ovo selo spada u debarski Drimkol, ali ga ja stavljam ovde po tome što su stanovnici njegovi sa onima u Golom Brdu jednaki u etničkom pogledu. U s. Jablanici ima preko 1000 stanovnika. Skoro 200 ih je naših poturčenjaka koji se izdaju za prave Turke i Arnaute, ali u kući govore samo srpski, kao i hrišćani u tom selu. Pored toga, i oni i hrišćani znaju da su se doselili iz s. Klenja u Golom Brdu i naselili deo jablaničkog atara Lamnicu. Ima drugo predanje : da su se u selu poturčila dvojica i od njih su ovi poturčenjaci.

2. - Steblevo. Mešovito. Ima preko 1000 stanovnika; 3/4 poturčenjaka a 1/4 hrišćana. Delovi seoskog atara zovu se: Popovica, Draganj, Crni Kamen, Kučevo, Onđer, Klasje, Lazovo, Sveta Petka, i t. d. U pozivanju bratstava, hrišćanskih i poturčenjačkih, nema nikakve razlike. Ima poturčenjačkih bratstva koja nose srpsko ime, napr. Grujovci, Kučkovci, Bandevci, Gadžovci, i dr. i to je obična pojava. Zna se i za poturčenjačku porodicu Kormakovci, koja je postojala do pre 20 godina.

3. - Sebište. Mešovito. Ima oko 800 stanovnika i to 1/3 hrišćana, a 2/3 poturčenjaka. Delovi seoskoga atara zovu se: Staro selo, Crvena ploča, Cuculj, Matica, Magulica, Drsije, Prevol, i t d. Od poturčenjačkih bratstava sa srpskim imenom postoje: Dukinci, Bačevci, Koljinci, i dr. I najstarija mahala u selu zove se Koljinci.

4. - Okšetin. Ima preko 800 stanovnika. Sve sami naši poturčenjaci. Kako je selo njihovo odavno u jakom dodiru sa jakim arnautskim naseljem na jugozapadu i severu, to su se ovi naši poturčenjaci već i poarnautili. Pri svem tom neka se njihova bratstva još i današnji dan prezivaju starim svojim prezimenima - Bodurovci, Puljevci, Isakovci, Živešovci, Bečovci, Lešovci, i turskim, i arnautskim imenima na sr pski način. Cenovci i dr. Delovi seoskoga atara zovu se: Ličen, Ornica, Livadište, Đurište, i t. d. Zna se da je u ovom selu, do pre 80 godina, bilo i hrišćana. Debarske, gradske, porodice Smilovci i Matevci iz ovoga su se sela doselile u Debar tek pre 80- 90 godina, a i posle njih je ostalo hrišćana u ovom selu.

5. - Klenje. I ako nije najveće, ovo je selo najistaknutije u celom Golom Brdu. Mešovito je: ima svega oko 800 stanovnika; manje hrišćana a više poturčenjaka, ali u njemu vlada jedan duh, srpski. Neki, ljudi, od poturčenjaka znaju i arnautski, ali svi u kući govore samo srpski. U ovom se selu gotovo i ne pravi razlika po veroispovesti. Kazivali su mi, pripadnici obe veroispovesti, a i uverio sam se, da u selu ima oko 100 kuća, zgrada, a 130 porodica, i da u nekim zgradama zajedno stanuju i hrišćani i poturčenjaci. Kao ni u jednom drugom, u ovom selu poturčenjaci sami javno govore da su im dedovi bili hrišćani i da se poturčili. Svi delovi seoskoga atara nose srpske nazive. Samo su poturčenjaci deo at ara Sv. Petka prozvali i Selimin Kamen. I većina bratstava zove im se srpskim imenima: Miškovci, Babevci, Despotovci, Žugnjevci, Smilevci, i t. d.

6. - Đinoec. Selo odmah ispod Klenja. Mešovito. Ima oko 800 stanovnika. Dve trećine je poturčenjaka a 1/3 hrišćana. Ono je između Klenja i Trebišta i, u ovom pogledu, nosi sve odlike svojih suseda.

7. - Trebište. Mešovito. Ima oko 2600 stanovnika. Hrišćana ima 69 duša, a ostalo su sve poturčenjaci. Ovo je najveće selo u Golom Brdu. Do oslobođenja 1912. g., u njemu je bilo sedište midira za Golo Brdo. Trebište nosi karakter turciziranoga sela, ali i u njemu se govori samo srpski. Još se čuvaju srpski nazivi za delove seoskog atara, kao: Ramna Gora, Bela Voda, Ostren, Preseka, Radičevo Gumno, Nejnovešica, Veternik, J astrebac Suva Reka i t. d. Isto tako i mnoga poturčenjačka bratstva još nose srpska imena, kao Kočovci, Alterziovci (na srpski način), Breskovci, Pupunkovci, i t. d.

8. - Malo Ostreni. Mešovito. Ima preko 500 stanovnika i to 1/4 poturčenjaka. Delovi seoskoga atara zovu se: Golema Reka, Kriošija, Mali Vorf, Kutli, Krenska Češma, Koritnik, Nauši, Mostrena, Natkamen, i t. d. Ima poturčenjačkih bratstava koja se prezivaju srpskim imenima, kao: Mučovci, Šarkovci, Fišekovci (na srp. način).

9. - Golemo Ostreni. Mešovito. Ima preko 500 stanovnika. Hrišćana ima samo 28 a ostali su poturčenjaci.

10. - Tučepi. Mešovito. Ima preko 100 stanovnika. Hrišćana je bilo više do samoga Balkanskog rata pa je većina pobegla u Debar pa se posle oslobođenja 1912. vratili na svoja ognjišta. Ni ovi sadanji stanovnici poturčenjaci nisu starinom odavde. Oni su se doselili iz s. Trebišta. Delovi seoskoga atara zovu se: Gabar, Cest, Drsije, i t. d. Pomešano žive u Sardovskoj mahali; samo hrišćani žive u mah. Putovci i Semka.

11. - Lešnič ani (sa Kojovcem). Čisto poturčenjačko selo. Ima preko 400 stanovnika. A i u njemu je bilo hrišćana. Priča se onuda da je pop Anđelko Rajković iz Stebleva, koji je umro pre 30-ak godina u dubokoj svojoj starosti, kazivao, da je on kao mlad sveštenik obsluživao u Lešničanu oko 20 srpskih kuća. Po kazivanju, Pop Anđelko je umro u 90 godini života negde pre 1890. i ono je moglo biti oko 1830 - 40. g. Delovi seoskoga atara i današnji dan nose imena: Lokač, Brešnik, Tremno brdo, Reka (Vidozvezda), Papradišta, Velikojova; tursko ime je samo Amzarajen.

I imena poturčenjačkih bratstava još su srpska: Kojovci, Kušakovci, Kovačevci, Midovci, Gordanovci, i t. d.

12. - Džepišta. [31] Mešovito. Ima preko 300 stanovnika, pola hrišćana pola poturčenjaka. Stanuju pomešano i dele se u pet grupa. Stamatovci, Ginovci, Koači, Petkovci i Đeovci. I delovi seoskog atara nose srpska imena: Golema Krasta, Mala Krasta, Urdeš (po srp. načinu), Ramna Gora, i t. d.

13. - Serpetovo. Čisto poturčenjačko. Ima oko 150 stanovnika. Prezivaju se kao i u drugim susednim selima na -ci, ali su izgubili stare nazive bratstava. Samo im još delovi seoskog atara nose srpska imena: Celina, Draka, Lisičina rupa, Moreš i dr.

14. - Torbači. I u ovom selu žive samo poturčenjaci. Ima ih 176 stanovnika. Govore samo srpski.

15. - Trnovo, takođe samo poturčenjaci [32] . Ima skoro 600 stanovnika. Domaći im je govor srpski a mnogi znaju već i arnautski.

16. - Radovište. Takođe čisto poturčenjačko. Ima oko 150 stanovnika.

17. - Otišani. Meš ovito. Ima preko 300 stanovnika. Velika većina je poturčenjaka. Žive pomešano. Selo im se deli u Prisvoj i Darsaovci. Poturčenjaci svoja bratstva već zovu turskim imenima, a delove seoskog atara zovu: Na Drim, Ravan, Rabič (Radič), Krasta, Ridoi, Straža, Bočva, Kolovrat, Muratoi nivji.[33]

V. - Župa debarska. Ova mala oblast, zvana župa, nalazi se na desnoj strani Drima, na levoj strani Radike, između Radike, Drima i planine Stogova. [34] U župi ima poturčenjaka u 10 sela; u 5 sela su pomešani s hrišćanima a u ostalima su sami poturčenjaci. U ovom pogledu, i u ovoj oblasti su vladali isti odnosi kao i u Golom Brdu. U ovoj oblasti ima i pravih Turaka, kolonista iz Azije, i ovde se mogao nešto osetiti njihov uticaj na hrišćane u pogledu poturčivanja.

1. - Gorenci (Gorno i Dolno). Mešovito. Ima 500 stanovnika i to 1/4 hrišćana a ostali su poturčenjaci.

2. - Crnobok. Samo poturčenjaci. Ima ih svega oko 100 stanovnika.

3. - Bajramovci. Samo poturčenjaci. Ima ih svega oko 100 stanovnika.

4. - Vlasiće. Meš ovito. Ima skoro 500 stanovnika i to 1/4 hrišćana a 3/4 poturčenjaka. [35]

5. - Žitoneni. [36] Mešovito. Ima ih oko 250 stanovnika. Sedam kuća je turskih naseljenika iz Kodžadžika a ostali su naši poturčenjaci. Svi su poturčenjaci potpuno turcizirani. Sem srpskoga jezika, kojim uvek govore u kući, ništa im drugo nije ostalo srpskoga. Izuzetno, i nazivi delova seoskoga atara su im već turski. To je uticaj ovih 7 kuća Turaka Jujuka. [37] Ovi kodžadžičani znaju da su njihovi stari došli ovde pre 100 godina.

6. 7. - Golema i Mala Papranica: Dva su sela, ali ih računaju ujedno. U G. Papranici žive samo poturčenjaci. Ima ih preko 500 duša i dele se u bratstva: Zmeovci Ćorkurtovci, Idrizovci, Adžovci, Pirdenovci, Gutkovci, Dearovci, Đegovci, Gičovci, Zekovci, Abi Popc i, Bendovci. U M. Papranici žive pomešano. Hrišćani se dele u dva bratstva, i to su: Žilavci i Koburovci, a poturčenjačka bratstva su: Škretovci, Karamanovci, (ima i srpskih prezimena), Čifligovci i Skenderovci. A delovi seoskog atara im se zovu: Strežojišta, Narit, Vapčica, Mučipolje, Brdovec, Kutel, Vlasiće, Na polje (tu su najbolje njive), Bafčelk, Pot selo.

8. - Kočišta. Mešovito. Ima skoro 400 stanovnika, manje hrišćana a više poturčenjaka.

9. - Breštani. Mešovito. Ima oko 900 stanovnika. Poturčenjaka ima više od 600 duša. Delovi seoskog atara zovu se: Osoj, Cupuljčica, Asanov Pot (put), Grbov Kamen, Starci.

10. - Elevci (Gornji i Donji). Ovo selo Turci zovu Elesci, kao da je dobilo ime od turskoga imena Elez. Međutim pomen o ovome selu kao Elevcu nalazimo u Pomeniku man. Bigorskog u kome se spominju hrišćani iz ovoga sela. A narodno predanje veli daje ovo selo prvobitno bilo u mestu Rajkoi kući nedaleko od današnjega sela. Gornje Elevce ili Gornju mahalu Turci zovu i Evla. U glavnome, G. i D. Elevci se dele, i to Gornja mala u: Pervanovce i Đešanovce, a Donja mala u: Bošnjaklar (Bosanci) Pervanler (isto ono prevedeno na turski način) i Mazimeler (po turskom izgovoru). Za najstarije stanovnike uzimaju hrišćane Mazinovce. Svi su starosedeoci. Pod uticajem Kodžadžika, [38] poturčenjaci u ovom selu su se turcizirali toliko, da su i svoj materni jezik ostavili i usvojili turski. Pored svega toga, i u poturčenjaka u Elevcu naziru se tradicije koje se čuvaju u hrišćana i nailazi se na aluzije na njihovo negdašnje hrišćansko i srpsko poreklo. Po sumarnim predanjima u pripadnika ove vere, i po brojanju godina i t. d. izlazi, da su ovi poturčenjaci primili islam tek oko polovine XVIII v. Do pre 60-70 g. i hrišćana je bilo u Elevcu više no sada. Mnogi su pobegli u gr a d Debar od zuluma. Između ostalih, pobegao je odavde i otac Alekse Jovanovića direktora Skop. Gimnazije.

I ako su elevski poturčenjaci izgubili svoj materni jezik, još su očuvali srpske nazive za glavne delove atara svoga sela: Pisani Kamenja, Rajkoi kući, Garišta, Livađe, Opišta, Na lipa, Izvor, i t. d. Znaju svi da je u mestu Izvoru postojala seoska crkva, a sada je tu groblje.

G. Debarsko polje. U prostoru između Gornjega i Donjega Debra (Piškopeje) ima sedam sela u kojima žive naši poturčenjaci. Samo u jednom od tih pet sela žive samo poturčenjaci, a u svima ostalim pomešani su sa hrišćanima i Arnautima. U ovom delu Debarske oblasti do skora je bilo mnogo više hrišćana no što ih je do sada ostalo. Isto tako bilo je mnogo više i poturčenjaka no što ih sa d a ima. Pretopili su se najviše u Arnaute. Spomenućemo redom o svakom selu što smo o ovome doznali:

1. - Krčišta (Donje i Gornje). Donje je sada čisto arnautsko, muslimansko, a Gornje čisto hrišćansko. Oba imaju oko 500 stanovnika. Najglavnije i najmnogoljudnije bratstvo u Donjem Krčištu, sada, Musaj, ima tradiciju da je ovde iz daleka dovedeno kao ratno roblje. A zna se da su samo hrišćani bili roblje, pa makar i ratno. I drugo glavno bratstvo u ovom selu, Malić, ima tradiciju da je ovde dobeglo za vreme n e kog rata i Malić, načalnik bratstva, ne krije da se od starine održava u njih tradicija da su njihovi stari bili hrišćani. Što je još važnije od ovoga, odavno se ne pamti daje u D. Krčištu bilo hrišćana Srba, a nazivi u seoskom ataru još i današnji dan su srpski, kao: Ograda, Paraspuri (po srpskom načinu), Pesok, Kamenec, Kruška, Lojište, Begovajcka (po srp. načinu), Drenoicaka, poarnaućen srpski naziv. [39]

2. - Klobučišta. - Mešovito. Ima oko 600 stanovnika i to 1/5 hrišćana a ostali poturčenjaci. I jedni i drugi su starosedeoci i govore jednim jezikom u kući ali žive podvojeni jedni od drugih i govore jedni s drugima, samo po nuždi, i nemaju nikakvu mešaniju, nikakve susedske odnose - "neće žene". U blizini sela imaju dva crkvišta i jedan deo atara zove i m se Varvarino Grobište. I tu je bilo do skora crkvište. Poturčenjačka se bratstva zovu: Tafčiovci, Miftarovci, Đakovci i Skenderovci. Svi podjednako zovu delove seoskoga atara, i to su: Kraštec, Rečica, Cinbur, Grobištana, Grumuslina, Sak(u)lica, Ograće, Dorčko polje, Orošlika, Tećeno blacko, Igralište, Drenica, Umarci, Kamenci, Čelanci, Vinjoli, Crvoljka, Ustrelec, Rgač, Samišta, Rustenovi rupi, Livađa-ne, i t. d.

3. - Pocesti. Neki su mi kazivali da je ovo selo deo s. Mećalare. Ima skoro 500 stanovnika i velika većina je poturčenjaka. Svi su starosedeoci. Glavna mahala im se zove Burmaz. U njoj žive poturčenjačka bratstva: Burmazovi, Odraj (po arnautskom načinu), Parpanoj (isto tako). Delovi seoskoga atara zovu se: Stara Bačina, Bar (rudina), Stara igr a, Zuska, Češma, Vlaište, Miljovce, Vranja (rudina), Krčanici, Debište, Trepčoica, Burište, Šalaganica, Ograde i t. d.

4. - Mećalare. Mešovito. Ima preko 500 stanovnika i to velika većina poturčenjaka. Ranije se zvalo Sultan kjoj. Mahale seoske zovu se: Gorno malo, Sredno malo i Dolno malo. Poturčenjaci su rasejani po celom selu, a najviše ih ima u Donjoj mahali.

Poturčenjaci su starosedeoci a hrišćani su došljaci iz sela sa severozapadne strane, odakle su bežali ispred Arnauta. I jedni i drugi znaju i srpski i turski. U kući svi govore srpski. - Mećalarci su u svom kraju na glasu igrači, igroorci. Igraju i jedni i drugi, i hrišćani i muslimani, i to iste igre (kola), koje im se zovu: povraćačka, metkalište, skakapčak, vravančak i ženino oro.

5. - Erbeli (Orbeli). Mešovito. Ima oko 200 stanovnika. Većinaje poturčenjaka.

6. - Oboki (Ismi bet). Mešovito. Ima preko 400 stanovnika.[40] Većina ih je poturčenjaka. Ima nešto i "Arnauta". "Arnauti" neće nikako javno i pred više ljudi priznati da su bili jedno i isto sa sadašnjim svojim susedima hrišćanima, a ne mogu da mimoiđu tradiciju. Da se ne bi ni po poreklu izjednačili sa pravoslavnim susedima, dovijaju se kad moraju priznati da su bili hrišćani, da su im stari bili bar katolici - Latini. Međutim, u kući govori srpski. Imaju, dalje, tradiciju, da su doseljeni zbog krvnine, što su bili pali na krv.

Ovo se selo deli u tri mahale: Gorno malo, Sredno m, i Dolno m. U Gornjoj mahali živi samo jedna hrišćanska porodica, u Srednjoj su poturčenjaci, a u Donjoj hrišćani. I poturčenjaci imaju tradiciju da su bili hrišćani. Svi se prezivaju na - ci sa turskim imenima (Abazovci, Nazirovci, Adžiovci i dr.). Ima i jedno hrišćansko bratstvo, koje nosi tursko ime: Kamburovci (Grbonje).

Delovi seoskoga atara nose srpska imena; - U planinskom kraju atara su: Uzdarica, Plošt, Livađe, Kolca, Sestrenica, Slaštica, Ostriljec, Buja-šuma, Sveta Nedelja. Ziratni deo atara razlikuje se u: Čenčoici, Uzdoba, Peranica, Mlačnik i t. d.

Piškopeja. Godine 1913. u ovom mestu je bilo svega dve kuće poturčenjaka sa 11 duša i zovu se Selimovci. U kući govore srpski, a ljudi znaju i arnautski i turski. Po pričanju starih ljudi u Debru, i Srba i poturčenjaka: Sefedina Pustinje, Šaćir bega Strezimira i dr , do pre 70-80 godina u Piškopeji je bilo oko 20 k u ća Torbeša. To isto kazuju i ovi u Piškopeji. Ovde se zna da su do pre 80 godina hrišćani živeli u Starovecu, zaseoku Piškopeje, a u Piškopeji samo "Turci" i "Arnauti". Kaže se da su i jedne i druge rasterali Arnauti ubijanjem, među tim ima beleške [41] da su se i hrišćani iz zaseoka Dobrave iselili zbog poplave. Pri svem tom što su Piškopeju već zaselili gotovo sami Arnauti, od tri mahale u njoj dve se još zovu srpskim imenima: Dobrava i Begunec. U samim mahalama grupe kuća zovu se: Šeh kobile, Kučka, Kalec , Stojku, srpski naziv na arnautski način, Vranič, Drdeš i t. d. Isto tako i topografski objekti oko Piškopeje još i sada se zovu: Lokač, Logor, Lasen, Kupinjak, Vorete, Staravesec (starovačko groblje).

D. - Radika. U ovoj maloj oblasti, računajući tu i Žernovnicu, poturčenjaka ima u 13 mesta.

1 - Kosovrasti Donje. Mešovito. Ima oko 800 stanovnika, od kojih je hrišćana 150, a ostatak čine poturčenjaci. Ime selu svi dovode od reči Kosova. One što stanuju u gornjem delu sela zovu Gorničane, a one što stanuju u donjem delu zovu Dolničane. Od 10 godina na ovamo izmešane su kuće hrišćanske i muslimanske. Svi govore samo srpski. Do 1913. g. bile su u Kosovrasti dovedene svega dve arnautske mlade, a iz Kosovrasti u Arnauta odvedene svega tri devojke.

Delove seoskoga atara zovu: Zagraišta, Sadec, Žežica, Dedoica, Svinjci (nešto njiva), Naikona, Nabanja, Lozno, Slaveica, Stok, planina na levoj strani Radike gde su im njive.

Svi se, i hrišćani, i muslimani, prezivaju jednako na -ci: Bešovci, Bučkovci, Ugrinovci, Simano vci, (od Simana, zastupljeno žensko ime u zapad. našim krajevima).

2. - Kosovrasti Gorno. Mešovito. Ima oko 400 stanovnika, i to hrišćana oko 40-50, a ostalo sve poturčenjaci. Domaći govor im je srpski i prezivaju se svi na - ci, kao: Suljevci, Amovci, Veljovci, Vekovci i dr.

Delovi seoskoga atara im se zovu: Ručica (česma), Mali Kozjak, Grnek, Vlkaica, Draga, Kiselica, Pot klak,[42] Na Dobrinje, Nivište, Kruša i t. d.

Još pre Balkanskoga rata su se neki odselili odavde u Debar i pokajali se.

3. - Mogorče. Mešovito. Ima stanovnika oko 750, i to hrišćana oko 20 duša, a ostalo su sve poturčenjaci.

4. - Skudrino. Čisto poturčenjačko. Ima preko 1000 stanovnika.

5. - Prisojnica. Čisto poturčenjačko. Ima oko 500 stanovnika.

6. - Janče. Mešovito. Ima preko 400 stano vnika. Poturčenjaka ima 150, a ostali su hrišćani.

7. - Adžiovci. [43] Čisto poturčenjačko [44]. Ima ih preko 150 duša.

Sve porodice u ovom selu vode isto poreklo - "edno kabile sne nie site - Adžiovci". I starosedeoci su . Imaju tradiciju da su se njihovi stari poturčili pre 200 godina. Kad sam ih ja o ovome ispitivao 1913. g. smejali su se i, kao od šale pričali su mi o poturčivanju svojih starih, kao o nekoj maloj avanturi njihovoj i pravdali su ih "kako sakale taka praile". Inače su veliki verski fanatici. Dok sam se u Debru bavio, gotovo svakog dana su mi dolazili i osiguravali bezbednost svoje vere i namuza, porodične časti.

Domaći govor im je srpski i drugi jezik ne znaju. Prezimena im se završavaju na - ci, i većinom su i turska (Adžiovci, Asanovci i dr.). Jednu stranu svoga sela zovu Dol a drugu Prekodol-ot. Drugi delovi atara zovu se - Grobišta, Ograde, Papradišta, Lojza. Sa selom Rodosušem (Rostušem) jedan su sinor, samo imaju "Međnici-kamene".

Ženidbom i udajom mešaju se samo sa selima u Radiki. Najviše se žene iz Prisojnice.

8. - Rostuše. Mešovito. Ima oko 1000 stanovnika. Hrišćana ima jedva oko 1/5 a ostalo su poturčenjaci.

Interesantno je tumačenje postanka imena ovoga sela. I hrišćani i poturčenjaci imaju jedno isto tumačenje. - Bila tri brata: Veljo, Rade i Tuše (od Petruš - Petar), pa Veljo otišao i zasnovao selo Veljebrdo, a Rade i Tuše ostali na Radetuše i "go vikame" Radetuše - Rostuše.

Hrišćani se dele u dva, a poturčenjaci u pet bratstava i to su:

Sinanovc i, Purgamovci, Eremundovci, Protođerovci, Amzovci, Aljovci i Odževci.

Delovi seoskog atara se zovu: Gadžoici, Gorni Koriji, Dolni Koriji, Livadište, Čuka, Krajište, Medenica. Od 30-40 godina na ovamo u ovom selu počelo je poturčivanje nekih topografskih na ziva.

I ako im je domaći govor srpski, poturčenjaci su počeli Dupen kamen da zovu Dikilj taš, Drenje - Kzldžik, Tesan (uzan) put Indže jol, i t. d.

Ovo je treće selo u široj Debarskoj oblasti u kome su hrišćani i poturčenjaci potpuno odvojeni jedni od drugih. Ni ljudi, ni žene, ni deca nikako i ne govore jedni s drugima. Kao da se i ne poznaju, ili kao da imaju tešku pizmu.

9. - Veljebrdo. Mešovito. Ima 560 stanovnika. Poturčenjaka ima preko 400 duša.

10. - Trebišče (i Trebište). Mešovito. Ima skoro 900 sta novnika. Poturčenjaka ima oko 600, a ostalo pada na hrišćane.

11. - Boletin. Čisto poturčenjačko. Ima preko 350 duša.

12. - Viduši. Čisto poturčenjačko. Stanovnika ima preko 300 duša.

13. - Žernovnica. Čisto poturčenjačko. Ima ih preko 1300 duša. Ovo mesto je odavno poturčenjačko, a stari su ljudi pričali da je i u njemu bilo hrišćana. I u Bigorskom Pomeniku [45] zabeleženi su hrišćani iz s. Žernovnice. Iz ovoga mesta ima naseljenika u Tetovskoj i Skopljanskoj oblasti. Stanovništvo ovoga mesta govori u kući samo srpski.

Đ. Prizrenska oblast. Prema onome kako je brojno stanje poturčenjaka u ovoj oblasti zabeležio 1870-ih i 1880-ih godina Ivan S. Jastrebov, u ovoj oblasti bi bio najveći broj poturčenjaka. On ih je onda isterao na 23000 duša. Od toga broja 80% padalo je na župu Goru u kojoj se još i današnji dan najbolje i najviše drže naši poturčenjaci sa svima našim etničkim osobinama. Međutim po poslednjem državnom popisu, 1921. god., u celom Gorskom Srezu ima samo oko 12000 (?) stanovnika u opšte, ma da je s v a Gora čisto srpskoga porekla. Do duše, mi nismo sravnjivali je li sva Gora ušla u Gorski Srez. Pri svem tom, ako ne prvo, Prizrenska Oblast drži drugo mesto u pogledu brojnoga stanja muslimana naše krvi u Južnoj Srbiji. - Pored onih što žive u Gori i u d r ugim župama, u Prizrenskoj oblasti ima poturčenjaka koji su i do današnjeg dana očuvali svoj materni jezik, srpski, i o kojima se pozitivno zna da su bili Srbi; ima ih u Opolju, u Oraovičkoj, Sirinićskoj i Sreckoj župi. - Prema Iv. S. Jastrebovu, [46] i mn ogi današnji Arnauti u Opolju i Ljumi naše su krvi. Oni su pod pritiskom Arbanasa primili islam, arbanaski jezik i njihov način života, i otpali su od svoje narodne matice. Isti je slučaj i sa Arnautima u prizrenskim župama Sreckoj i Sirinićkoj.

Iv. S. Jastrebov[47] i Todor P. Stanković [48] dobri su poznavaoci Prizrenske oblasti 1870 ih i 1880-ih godina. Oni tvrde da veliki procenat Arnauta u celoj Prizrenskoj oblasti, i u svima Kosovskim stranama (i u Drenici) čine poturčeni i poarnaućeni Srbi. Ako ne za s ve ove oblasti, a ono za Prizrensku ima o tome i pisanih podataka. - U Pomeniku manastira Sv. Trojice[49] nedaleko od Prizrena dva i po sata, zapisana su kao čisto srpska pravoslavna sela u Prizrenskoj oblasti u kojima još 1870-ih godina nije bilo nijedne više hrišćanske i srpske duše; ta su mesta: Jezerce, Kačanik, Pečane, Medvece, Mačetevo, Dobrovoljane, Ostrozub, Guncate, Lobloviče, Grnčare, i t. d. Selo Ljur imalo je, 1757. g., 123 hrišć. doma. [50] U Opolju, gde se već 100 godina prestalo govoriti srpsk i, imena sela su još i današnjeg dana srpska; isti je slučaj i u župama Sirinićskoj i Sreckoj. U opšte, u celoj Prizrenskoj oblasti samo 2% imena sela nisu srpska i srpskoga porekla.

Obavešteni ljudi u Prizrenu i okolini tvrde da su i sami prizrenski građani, muslimani, najvećim delom naši poturčenjaci, pa se, došav u grad, turcizirali i primili turski jezik.

G. G. Petar Krstić profesor, starinom iz Prizrenske oblasti, i D-r Drag. P. Kostić lekar, tvrde, da je u Prizrenu pravih Turaka, doseljenika sa istoka , bilo svega dvadesetak porodica. Ima ljudi koji tvrde da ih je bilo svega pet porodica.

O ovome će se više videti i u daljem izlaganju Poturčenjaci, i oni koji se izdaju za prave Turke, u Prizrenskoj oblasti, pozivaju se najviše na - ci; ima ih koji se još i današnji dan prezivaju na - ić, -ići: Miloševići, Sadići, Uroševići (Prizren) Popići (Bela Crkva) Miletići, Đekići, Žčvkovići, Milenkovići, Avramovići (Brod) Vukašinovići, Marići, Zlonogići, Markovići, Brca.klići (Oraovac) i t. d [51]

U prizrenskoj oblas ti ima i imena sela na lična prezimena na - i - ići, i to su sela u kojima odavno nema više ni žive duše hrišćanske, kao: Miličići, Krajići, Milanovići, Radulovići, Sopinići, Pejsići, Vranićm, Drajčići i t. d.

Prezimena na -ci čuju se najviše u Gori; u to m pogledu, i u pogledu govora, Gora je jednaka sa Debarskom oblasti.

U većini sela u kojima odavno žive samo Arnauti - Arnautaši - i delovi seoskog atara još i danas nose srpske nazive: Carska česma, Šiševac, Ovinac Obednik, Uroševa češma, Mlaka planina (Gora), Dubljani, Semani, Štavica, Kobilja Glava, Krsti, Vrelo, Duplo, Rajeva Poljana, Katin Zabel, Senjake, Vranja, Ribnice (Oraovac) i t. d.

E. - Tetovska i Gostivarska oblast. U okolini Tetova i u okolini Gostivara ima tri sela u kojima žive samo poturčenjaci. Oni u tetovskim selima doseljenici su iz Debarske oblasti. Očuvali su svoj debarski govor i, gotovo, i debarsku nošnju. Ta su sela: Elovjane, Urvič i Vranovci.

Sva tri sela su čisto poturčenjačka. Oni u Vranovcu su pomešani sa doseljenicima iz Debarske oblasti i starosedeoci su. Poturčili su se od kako su se onde naselili ovi iz Debra. U Gostivarskoj oblasti je bilo mnogo više poturčenjaka pa su pod vrlo jakim pritiskom Arnauta i Arnautaša zaboravili svoj materni jezik i poarnautili se.

Vratićemo se na ovaj slučaj.

1. - Elovjane. Ima oko 1000 stanovnika, pozivaju se na -ci . Imena seoskog atara su im većim delom čisto srpska.

2. - Urvič. Ima oko 400 stanovnika.

3. - Vranovci. Ima skoro 300 stanovnika.

Ž. - Skopljanska oblast. U okolini Skoplja ima pet sela u kojima žive poturčenjaci. Sem u selu Pagaruši, gde ima dve hrišćanske kuće, u svima drugim žive samo poturčenjaci. Svi su oni doseljenici iz Debarske oblasti. Svi su došli od jednom i to iz Žernovnice, Galičnika i Radike. Imaju tradiciju da su se doselili pre 200 godina i da su im njihovi stari bili hrišćani, a Baba Zumber, koga sam ja ispitivao o ovim prilikama, pokazivao mi je raširenim rukama kako smo jedno, a i nije krio svoje uverenje da su im se stari poturčili. I ov de ih zovu Torbešima. I ovih pet sela, koja čine jednu grupu, u Skoplju zovu Torbeška sela. Govor im je srpski, debarski.

1. - Pagaruša. Mešovito. Ima oko 400 stanovnika, i to

hrišćana 14 duša a sve je ostalo poturčenjak.

Glavne porodice u selu su: Jutovci, Duljkovci, Adžovci i dr. Delovi seoskoga atara zovu se: Dimovornica, Ramnište, Reka, uspomena na Radiku - Reku, Galičniku mezdraja Pelenica.

2. - Količane (Donje). Čisto poturčenjačko. Ima oko 800 stanovnika. Delovi seoskoga atara zovu se: Ograde, Crkvišt e, Koritište, Igralište, Borište, Draga bajir, Kolenica. I oni imaju mezdraju Pelenicu.

3. - Cvetovo. Čisto poturčenjačko. Ima oko 500 stanovnika.

4. - Umovo. Čisto poturčenjačko. Ima oko 500 stanovnika.

5. - Dražilovo. Čisto poturčenjačko. Ima preko 300 s tanovnika.

Z. - Veleska oblast. U okolini Velesa ima tri sela u kojima žive poturčenjaci. Oni su doseljenici od česti iz Debarske od česti iz Tikveške oblasti. Neobavešteni ljudi i u ovim stranama, hrišćani, njih opštim imenom zovu tikvešanima zbog toga št o ne znaju Debrance. I govore im tikveški.

1. - Vranovce G. Čisto poturčenjačko. Ima 2430 stanovnika. Deli se na Gorno i Dolno malo. Stanovnici ovoga sela su doseljenici najviše iz debarske Reke, i to iz mesta Žernovnice, Prisojnice, Veljebrda, Vrbjana, Sk udrina i dr. Imaju tradiciju da su se ovde doselili pre 200 godina, i da su otuda pobegli od navale Arnauta, malisorskih aramija. Oni su još u tim mestima bili primili islam, ali ni pored toga nisu mogli ostati na svome ognjištu.

U Vranovcu su u doba njiho va naseljavanja živeli hrišćani i pošto su se ovi naselili, hrišćani su se razbegli po okolnim selima: u Bistricu, Bogomile, Drenovo, Zamku(?) Elovac i dr. U kući govore srpski.

3. - Melnica. Čisto poturčenjačko. Ima 1535 stanovnika. I ovi su starinom iz D ebarske oblasti. Govor imje srpski i u svemu su kao oni u G. Vranovcu.

4. - Vranovce D. Čisto poturčenjačko. Ima 833 stanovnika. Naselili su ga poturčenjaci iz Tikveške oblasti. I oni postanak svoga sela vezuju za latinsko vreme i znaju da se ono zvalo Franevce!

I. - Tikveška oblast. Posle Debarske i Prizrenske grupe naselja poturčenjaka najveća je i najinteresantnija ona u Tikveškoj oblasti. U ovoj oblasti je bilo oko 18.000 naših poturčenjaka. U samom centru oblasti, Kavadaru, oni čine većinu ukupnog stanovništva. Do 1913. g. bilo ih je u oblasti u 27 mesta, a sada, 1924. g., ima ih u 24 mesta. Pomešano sa hrišćanima žive oni sada u 13, a samo oni u 11 mesta. Spomenuli smo da se od ove grupe četiri sela nalaze na levoj strani Vardara, i to su: Vojšani, Bistrenci, Dubljani i Kurešnica. Svuda u kući govore samo srpski. I van kuće - najviše govore srpski. Samo muževi znaju turski.

1. - Kavadar. Mešovito naselje. Ima preko 5000 stanovnika. Više od 3000 ih je poturčenjaka. Do pre 50 godina pozivali su se na -ići . U kući govore samo srpski. Do 1913 g. i u Negošinu su živeli pomešano sa hrišćanima. Poturčenjaka je bilo oko 80 kuća, skoro 400 stanovnika. Sad nema nijedne duše poturčenjačke. Većina ih je otišla po poturčenjačkim selima u okolini, a nešto i za Turcima čak u M. Aziju.

2. - Drenovo. Mešovito. Hrišćana ima oko 250, poturčenjaka skoro 1000 duša. Stari ljudi u Kavadaru su pričali da su zatekli gde je ovo selo bilo sve hrišćansko. Zna se i danas gde je bila crkva, koju je "zidao car Stefan Dušan".

3. - Bohulja. Mešovito. Ima skoro 1000 stanovnika, i to pola hrišćana, pola poturčenjaka.

4. - Manastirec. Mešovito. Ima do 200 stanovnika, većina je hrišćana.

5. - Dolni Disan. Ovo je jedno od najvažnijih sela u ovoj oblasti. Mešovito je. Po mome popisu iz ove godine, ima 227 kuća i to hrišćanske su kuće samo dve, a svi su ostali poturčenjaci. Poturčenjaka ima preko 1200 duša.

Hrišćanska su bratstva: Kovačići (Rista) i Cvetkovići (Kono), a poturčenjačka su: Bakovci (Šaban, Bećir, Selman, Emin - po Eminovim), pa onda Mola Mustafovi, Ribarovci, Manovci (od imena Manasija - Mane: Halim, Mustafa, Ibraim, Kadri); Džekovci, (Aiija i Mehmed Džeković), Bugarovci (Adem Bugaroić, hodža); Bakalinovci (Adem Bakalinoić); Buljuk-Bašijini (Alija Buljukbašijin); Ćučukovci, Garapovci (Selman, Sadik); Mamkovci, (od Mamut); Dede Jovci (Husejin, Himet Mamut); Adžićovci (Veli, Ali); Asan Vojvodov, i t. d.[52]

Džekovići se po starini zovu Stanunovići. Džekovcima se zove od kako su se doselili u Negotin. Od Stanunovića - Džekovaca ima i hri šćana. Svi znaju da su bili jedno bratstvo. Od hrišćana Stanunovića, Jovan, sada je sreski pisar u ovom Negotinu.

Delovi seoskoga atara zovu se: Vitačovo, Čamište, Bukovi steni, Crna kot, Boškova padina i dr.

6. - Timjenik. I ovo je selo veliko i važno kao D. Disan. Čisto poturčenjačko je. Ima skoro 1500 stanovnika. Meni su kazivali da ima 297 kuća. Deli se u četiri mahale i to su: Kačevsko malo, Mečovsko (Alija Mečević), Manuševića (Abdul Manušević) i Rk- malesi. Neki isteruju pet mahala. Po ovim imenima se zovu i bratstva u selu, samo što se ona prezivaju na -ci i na - ić: Botkovci (Ibiš), Bocevci, Micirkovci (i Mreckovci pre 50 g.). Za tim: Kačevići, Mečovići, Manuševići, i t. d. Predstavnik bratstva Kačevića i p rvak seoski, Mehmed Kačević, kazivao mi je da se oni od strane pozivaju na -- i da drugčije pozivanje i ne znaju.

Delovi seoskog atara zovu se: Grobišta, Golemi Rit, Provaliji-te, Trešten Kamen, Platunjak, Kukuladec, Cucka, Crkvi-te, Disanski Uši, Dobrovsko, i t. d.

7. - Pepelište. Čisto poturčenjačko. Ima 180 kuća. Glavni sojevi u ovom selu su Kanturovci (Musta beg), Mula Aliovi, Torovi, Pelivanovi, Čabovci, (i Čičadavci), Memićeovi, Skrkačei, Čauševi (i Čaušovci) i dr. U kući govore samo srpski. Imaju tradiciju da su im se stari poturčili. Iz ovoga je sela poslanik Ajdar Hasanović Kanturovski; svestan je da je Srbin po krvi i maternom jeziku.

Delovi atara zovu se: Vojšanci (prema s. Vojšancu), Brusnik, (prema s. Brusniku), Sua Reka, Paipernička lojza, Vč i dol, Branko, Orlov bajir i dr.

8. - Rosoman. Čisto poturčenjačko. Ima preko 1000 stanovnika i to skoro 1000 s. 1\10 poturčenjaka.

9. - Vojšanci. Čisto poturčenjačko. Po mome popisu ima 70 kuća i 354 duše. Dosta se ovo selo doselilo, 1913. g., poturčenjak a iz Negotina.

Glavni sovjevi su Hadžiovi, Maltairovci, Gugutovci (Relman), Sejdovci, Sajitkovci, Arluševci, Memišovci i Pašovci.

Delovi seoskog atara zovu se: Mičin Dol, Reka-ta, Log-ot (Lug, njive), Rudina, Laka (mesto), Raor (od graor), Crveno srce (Brdo), Rmnište, i t. d.

10. - Tremnik. Čisto poturčenjačko selo, a sve do pre 30 godina bilo je u njemu i hrišćana pa se raselili. Hrišćanska porodica Terziovci poslednja se iselila iz ovoga sela, i to je bilo pre 29 godina.

U Tremniku imaju (Velija Selman) predanje da su se njihovi stari pre 200 godina doselili iz Arnautluka i to iz mesta koje se zvalo Adži paša.

Kazivali su mi da u džamiji u ovom selu ima uzidana mramorna ploča sa slovenskim, ćirilskim, natpisom. Ima oko 700 stanovnika i to skoro 600 poturčenjaka.

11. - Krivolaka. Čisto poturčenjačko mesto. Po mome popisu ima 122 kuće i 614 duša.

Glavni sojevi u ovom selu su: Adži paša (Selman aga), Čatrevci (Sulejman aga), Črapinovci (Hasko), Toskovci (Ibraim ćaja), Šahpazovci (Mustafa) i Kamenjarovi (Ibraim).

Delovi seoskog atara zovu im se: Livadišta Kora-bot (tumače da je dobilo ime od korab-čamac), Manjavec, Ilkova laka, Gramadište, Lapovo, Širokopolje, Sokol-ot, Krst-ot, Drum-ot, Rudišta.

12. - Glišić. Mešovito. Ima skoro 300 stanovnika i to 2/3 hri šćana a 1/3 poturčenjaka.

13. - Marena. Mešovito. Ima skoro 600 stanovnika i to više od pola poturčenjaka.

14. - Sirkovo. Sada čisto poturčenjačko. Ima oko 1500 stanovnika.

15. - Kruševica. Sada čisto poturčenjačko. Ima oko 600 stanovnika.

16. - Barevo. Me šovito. Ima oko 500 stanovnika i to 1/3 hrišćana i 2/3 poturčenjaka.

17. - Besvica. Sada čisto poturčenjačko. Ima oko 1500 stanovnika.

18. - Vešije. Mešovito. Ima preko 700 stanovnika i to 1/3 hrišćana 2/3 poturčenjaka.

19. - Bistrenci. Mešovito. Ima skoro 700 stanovnika, i to skoro 600 poturčenjaka.

20. - Dublino. Mešovito. Ima oko 500 stanovnika. Preko 5/6 je poturčenjaka.

21. - Kurešnica. Sada čisto poturčenjačko. Ima preko 500 stanovnika.

22. - Turska Korija (Kurija). Samo poturčenjaci. Ima ih na 200 duša. Na drugoj strani potoka kod ovoga sela postoji hrišćanska (kaurska) korija gde žive samo hrišćani. Poturčenjaci, u Turskoj Koriji, imaju tradiciju da su se njihovi stari poturčili još u staroj svojoj postojbini pa došli i naselili se ovde.

23. - Prdžev o. Mešovito. Ima skoro 2000 stanovnika, i to 3/4 poturčenjaka.

24. - Vatoša. Veliko tikveško selo . Mešovito je. Ima skoro 2000 stanovnika i to 2/3 hrišćana a 1/3 poturčenjaka .

J. - Prilepska i Bitoljska oblast. U tesnoj je vezi sa poturčenjačkim naseljima u Kičevskoj oblasti. Nju čine tri sela i to: Debrešte, Peštalevo i Lažani i bitoljsno selo Trnovci. I ova su naselja poreklom mahom iz Debarske oblasti i nose debarske odlike. Debrešte je čisto poturčenjačko. Ima preko 300 duša. A Lažani je mešovito. Ima oko 500 stanovnika, i to oko 400 duša je poturčenjaka.

Svi ovi govore srpski. Imaju tradiciju da su se njihovi stari doselili iz "Dabarsko". Imena ne samo njihovih sela nego i delova seoskih atara čisto su srpska.

I Bitoljsko selo Trnovci čisto je poturčenjačko. Ima oko 500 stanovnika.

K. - Kičevska oblast. Ovu grupu poturčenjaka čini muslimansko stanovništvo samoga grada Kičeva i još 14 sela u oblasti kičevskoj. Etnička jednakost hrišćana i muslimana, Srba, u gradovima ne pada nigde u oči kao u Kičevu. U tursko doba, u Kičevu se teško mogao, po govoru, raspoznati hrišćanin od muslimana. I jedni i drugi su se i nosili gotovo jednako, a govor im je potpuno jednak, srpsko-hrvatski. Muslimansku decu mušku od hrišćanske takođe je bilo teško razlikovati. I današn j i dan ih po govoru, ni mušku ni žensku, ne možete razlikovati. Ako biste se upustili u analizu govora, kojim govore muslimani u samom gradu Kičevu, došli biste do uverenja, da su oni bolje očuvali srpski jezik no hrišćani, koji su bili pod uticajem raznih nacionalno-prosvetnih propaganada.

Kičevski poturčenjaci su većinom doseljenici iz zapadnih naših perifernih krajeva. Jaka je veza od vajkada bila između debarske Župe i Kičevske oblasti. U kičevskom selu Popovjanu ima nekoliko porodica koje znaju iz kojih su se debarskih mesta doselili njihovi stari. Svi imaju tradiciju da su bežali ispred Malisora. I selo Sop je iz Deb. oblasti. Sami poturčenjaci u gradu Kičevu mahom su doseljenici iz okolnih sela, odakle su se takođe uklanjali ispred Arnauta. I ako su p o turčenjaci, koji su do danas očuvali naše etičke osobine, izraziti naši poturčenjaci, mnogi se od njih već pretapaju u Arnaute. Zna se da su Arnauti i u ovoj oblasti učinili vrlo jak pritisak na ranije stanovništvo. U samom Popovjanu je vršen toliki priti s ak, da se nisu mogli održati ni naši poturčenjaci, i ako su zbog vere uživali svu zaštitu vlasti. Tako jak pritisak vršen je i u susednoj oblasti, Gostivarskoj. [53]

Ti naši poturčenjaci čine u Kičevu većinu stanovništva. A u oblasti ih ima, po mome istraživanju u 1912. i 1924. g., računajući tu i dva sela o Porečkoj oblasti, u 14 sela. Ovoliki broj naselja u oblasti je onih koji danas govore srpski. Ovde ne ubrajam selo Sop, na putu iz Kičeva za Bitolj. Ovoje selo u toku 1912. i 1913. g., potpuno raseljeno. Bilo je čisto poturčenjačko. Od njih je samo nekoliko kuća otišlo za Turcima; ostali su se naselili po drugim poturčenjačkim selima u ovoj oblasti.

Skupa u ovoj oblasti, po mome beleženju 1912. g., ima oko 7000 duša. Oni su po naseljima ovako raspoređeni:

1. - Grad Kičevo. Mešovito. Ima preko 4500 stanovnika; od toga 2/3 poturčenjaka a 1/3 hrišćana;

2. - Premka. Mešovito. Ima 47 duša poturčenjaka;

3. - Bačište. Čisto poturčenjačko. Ima 387 duša;

4. - Lisičani. Mešovito. Ima 519 duša. Poturč enjaka ima 479 duša;

5. - Čelopeci. Mešovito. Ima 415 duša; poturčenjaka ima 239 duša;

6. - Stregomište G. Čisto poturčenjačko. Ima svega 381 dušu;

7. - Stregomište D. Čisto poturčenjačko. Ima svega 207 duša;

8. - Srbica. Čisto poturčenjačko. Ima svega 842 duše;

9. - Lešnica. Mešovito. Ima 179 stanovnika. Poturčenjaka ima 106 duša;

10. - Krušica. Mešovito. Ima 109 stanovnika. Poturčenjaka svega 3 duše;

11. - Plasnica. Mešovito. Ima preko 900 stanovnika. Poturčenjaka ima preko 600 duša;

12. - Preglovo. Mešov ito. Ima preko 900 stanovnika. Poturčenjaka ima oko 250 duša;

13. - Staroec. Mešovito. Ima 165 stanovnika. Poturčenjaka ima oko 100 duša;

14. - Trebino. Čisto poturčenjačko. Ima oko 70 duša;

15. - Modrišta. Mešovito. Ima preko 200 stanovnika; poturčenjaka ima svega 45 duša.

16. - Resanska oblast. Prema mome izpitivanju 1912. g., poturčenjaka u ovoj oblasti bilo je u 7 sela, samo na skoro 1200 duša. A po državnom popisu 1921. g. ima ih u 5 mesta i ima ih svega 785 duša. Njih ima i u samom gradu Resnu sigurno preko 1000. Velim sigurno s toga, što se oni, kao svuda u gradovima, i ovde izdaju za Turke.

I ako se mnogi od njih u gradu izdaju za prave Turke, svi su oni naši poturčenjaci. Svi govore mesni govor našega jezika i, kao oni u drugim oblastima, drže neke naše narodne običaje i u svemu su jednaki sa nama. Oni nisu svi starosedeoci. Do 1912. g. u najvećem posle Resna njihovom naselju u ovoj oblasti, u selu Carev Dvoru i u čisto njihovom, Kozjaku, doseljenici su iz Debarske oblasti. Imaju predanje da su otud a pobegli od Arnauta, i da su se ovde naselili pre 200 godina. I u onih ostalih se nazire da su se doselili iz zapadnih krajeva i da su se izmakli ispred Arnauta.

Nazivi ne samo njihovih sela nego i delovi seoskih atara čisto su naši I pozivaju se na - ci Oč uvana su i neka srpska prezimena Dunđerovci, Spasovci, Kožuarovci, Ljapčevci, Popisci i dr

Godine 1912 njih je bilo u ovim selima

1. - Carev Dvor. Mešovito Imalo preko 1000 stanovnika, više od 2/3 bilo je poturčenjaka Po popisu 1921 g bilo ih je 392 duša

2. - Bukovo. Do 1912 g bilo je čisto poturčenjačko mesto i imalo skoro 750 duša

3. - Kozjak. Čisto poturčenjačko God 1912 bilo ih je skoro 300 duša. Po popisu 1921 ima ih 237 duša,

4. - Drmeni. Mešovito Imalo skoro 700 stanovnika Velika većina je hrišćana

5. - Lahci. Mešovito Imalo oko 300 duša Poturčenjaka skoro 20 duša,

6. - Podlešane. Mešovito Do 1912 g, bilo je poturčenjaka skoro 100. Po popisu 1921 g svega ih je Z duše,

7. - Sateska. Do 1912 g bilo je poturčenjaka skoro 90 duša.

Lj - Pehčevska oblast I iz dosada izloženo ga jasno se vidi da su poturčenjaci starosedeoci mahom samo oni u krajnjim perifernim oblastima Kao oni na zapadnoj periferiji u Debarskoj i Prizrenskoj oblasti tako su starosedeoci i oni na krajnjoj istočnoj periferiji Nisu starosedeoci samo oni u Berovu. I kao oni na zapadnoj periferiji pod pritiskom Arnauta, ovi u istočnoj bili su pod pritiskom turskoga elementa. Sva ispitivanja Carevoselske grupe svode se na to da su ovi naši poturčenjaci primili islam pod uticajem najviših turskih ličnosti. [54] Po predan jima koja se čuvaju u ovom kraju taj je uticaj vršio sam sultan Mehmed IV (1648 1687) Pozitivno se zna [55] da je sultan Mehmed 1671 god, još u proleće došao u lov u Dospat planinu; u taj lov je bio pozvan veliki broj hrišćana za hajku na opredeljenom mestu Pomenute godine bavio se sultan Mehmed u ovim krajevima od početka proleća pa sve do septembra I sada se još ukazuje na sultanov put po ovim predeli ma, na mesto gde mu je bio saraj, kupatilo i t. d. Od tada i datiraju poturčenjaci u ovim krajevima Dotle se Carevo selo zvalo Vasiljevo Tako je po narodnom predanju, a pod imenom Carevo Selo poznato je u domaćim izvorima još u XIV v

U svima ovim krajevima poturčenjaci su izmešani sa pisanim hrišćanima U samoj Carevoselskoj grupi, na našoj teritoriji, poturčen jaka ima u pet mesta U samom Carevom Selu, od 2008 stanovnika koliko je pokazao poslednji državni popis 1921 g po turčenjaka ima 998. Po Perspisaniju(g 1894) Carevo Selo je imalo 2000 stanovnika odnosno 220 domova poturčenjaka To čini preko 1000 duša.

Topografski objekti u okolini Carevog Sela zovu se Markova kula, Golak planina, Čavka, Sveta Voda i t d Sv Voda nalazi se u s Trabetovištu, Virču, Razlovcu i dr

U četiri ostala mesta ovaj je odnos stanovništva po veri

1. - Istevnik. Mešovito Ima svega 902 stano vnika od kojih je poturčenjaka 220.

2. - Trabetovište Mešovito Ima 577 stanovnika od kojih je poturčenjaka 294.

3. - Grad Mešovito Ima 793 stanovnika od kojih je po turčenjaka 674.

4. - Zvegor Mešovito Ima 753 stanovnika od kojih je po turčenjaka 679. Porodice u ovom selu pozivaju se na naš mesni način i imena delova atara su im naša kao Obel, Pogodaž, Drenovo, Bučino, Lisija, Klisura, Stara Reka i t. d.

U Pehčevu, na 800 hrišćana dolaze 3500 poturčenjaka a u Berovu obratno na 2500 hrišćana dolaze oko 700 poturčenjaka I ujednom i u drugom mestu sačuvali su poturčenjaci sve bitne osobine našega naroda. Berovci govore toliko čisto da ih smatraju za negdašnje doseljenike iz Bosne i Hercegovine I sami imaju o tome predanja ali nejasna Mnogi bero vce i zovu Bošnjacima[56]

Etničke osobine naših poturčenjaka u Južnoj Srbiji

Poturčenjake ne trpe ni hrišćani ni od starine muslimani pravi Turci. I jedni i drugi tretiraju ih i žele da im pokažu kad god mogu da ih smatraju za renegate A ni ovi ne trpe ni Turke ni Arnaute ni hrišćane. Većina od njih najmanje trpi hrišćane i to zbog toga što se s ovima održava fakat o njihovom renegatstvu i potseća ih na jednakost s njima Mnogi od njih pristaće da su im stari bili i Evreji samo ne hrišćani njihovi susedi Muslimane većina Turaka trpi samo oko turčenja U Debarskoj u većini Pri zrenske u Skopljanskoj i Tikveškoj oblasti zovu ih Torbešima [57] One u Debarskoj oblasti zovu i Kurkima To im je ime pogrdno i za njih uvredljivo i označava muslimana koji je prevrnuo verom a ne zna turski Ali u isto vreme znači i čoveka inferiorna šopa i torlaka u drugim krajevima.[58] Tim imenom ih hrišćani nisu smeli zvati javno, već tajno samo između sebe A Turci ih tim imenom zovu kad god hoće da ih nagrde i da pokažu njihovu ništavnost. Turci su i više od toga govorili poturčenjacima Hrišćani ih nisu trpeli zbog verolomstva i što su počeli živeti bolje u novoj veri a Turci sa ponosa na svoju svetu, izabranu veru i što im nisu svi ni verova li[59] . Ni kritička istorija ih ne računa u Turke već u Srbe. [60] Poturčenjake, koji su se od Balkanskog rata na ovamo iselili u M. Aziju tamo Turci zovu srp domuz i bulgar domuz. Poturčenjaci sami nikada se nisu nazivali Torbešima niti Kurkima Ne bi ni trpe li da ih ko tako zove.

O poturčivanju Torbeša (Kurkija) u pomenutim oblastima ima u hrišćana predanje dasu se poturčili, po jednima za torbu urde a po drugima za torbu brašna, i da su po tome i dobi pi ime Torbeši Međutim po objašnjenju turskih književnih ljudi, [61] ime torbeš dolazi od persijske reči torbekeš što znači u bukvalnom smislu torbar torbarenje (hausieren). Prema ovome ime torbeš za po turčenjake u pomenutim oblastima dovodi se otuda što su se bavili torbarenjem prodavali po ulicama halvu, bozu, salep i dr. pa se to ime prenelo i na ostale poturčenjake Šta znači Kurki niko tamo ne zna Ima pisaca koji vele da se poturčenjaci u Južnoj Srbiji zovu i Čitacima, Apovcima pa i Pomacima međutim ta se imena za naše poturčenjake u ovim oblastima nigde ne čuju I zna se da se Čitaci ma nazivaju pravi Turci koloniste iz M. Azije (Juruci Konjari i dr) [62] da se Apovcima u Kičevskoj oblasti zovu između sebe samo najbliži srodnici Arnauti braća i prvi bratučedi. Pomacima se zovu poturčenjaci samo u Buga rskoj.[63] Pomaka u Južnoj Srbiji ima samo u nekoliko mesta i to su doseljenici iz Bugarske. Doselili su se za vreme Rusko-turskog rata 1877-78. g. kao muhadžiri iz Bugarske.

U koliko se i može u Južnoj Srbiji čuti po gradovima ime pomak, ono je importirano iz Bugarske knjigom i živom reči i mahom se izgovara pemak[64]

Poturčenjaci ne trpe da ih nazivaju ni poturčenjacima. Odavno oni ne priznaju javno da su im pretci i bili hrišćani. [65] Tako je već i u drugim krajevima naših zemalja izuzimajući Bosne i Hercegovine u kojima nikada nije ni utrnula svest o tome da su im se pretci poturčili još po zauzeću njihovih krajeva. I kad se ovima u Južnoj Srbiji učini da moraju govoriti o poturčivanju svojih pre daka i onda jedva o tome govore, i to vrlo obazrivo i što se manje može.

Pa ipak i pre oslobođenja, bilo je prilika gde su u užem društvu i u četiri oka, poturčenjaci priznavali da su im stari bili hrišćani. Većina njih kad nije mogla da dokaže svoje tursko poreklo, htela je da utvrdi su njihovi stari bili latini, naročito oni u Veleskoj oblasti šta više da su bili i Evreji (neki u Tikveškoj oblasti). Od oslobođenja 1918. na ovamo kod poturčenjaka u ovome vladaju dve krajnosti. Jedni počinju otvoreno priznavati da su njihovi stari bili hrišćani i Srbi. Sefedin beg pećski, Hajdar beg Hasanović Kanturovski narodni poslanik za Tikveš, Bećir Popić iz Bele Crkve i mnogi drugi, dok drugi u otuđivanju od svoje narodne matice idu sada dalje nego što su to činili dok su bili pod Turcima. - Ispitujući selo Donji Disan u Tikv ešu, jedan iz bratstva Ribarovaca (Ribarovci) uporno me je uveravao u što ni sam nije verovao, da su kao svi "Turci", i oni poreklom iz Azije i da su to ime - Ribarovci - dobili po tome što su još u ono vreme držali pod zakup Dojransko Jezero i u njemu lov ili ribu.

A u bratstvu pećskih Mahmudbegovića nije se nikako ni ugasila srlska svest, samo je se i to bratstvo, za Turaka, moralo prikrivati. - U proleće 1900. g. proputovala je preko Skoplja za Carigrad bliska srodnica Sefedin bega, udovica hanuma Ali paš e Gusinjca (v. Dr Jov. Hadži Vasiljević, Arbanaska liga... s. 41). Toga dana u podne, našla se na ž. stanici jedna poveća grupa naših prosvetnih i političkih radnika: profesora, učitelja i dr. njih oko 30. Hanuma se razgovarala s. pok. I Vučetićem i jako se zainteresovala o ovoj impozantnoj grupi. Kad joj je I. V. objasnio ko su to, na hanumi se primeti lepo raspoloženje i tiho je uzviknula: Živeli da Bogda. Hanuma je o takvom raspoloženju dala i znake po polasku voza sa stanice. Tih dana se u Skoplju opširno pretresalo o nacionalnom raspoloženju Mahmudbegovića bratstva.

U tom pogledu se kod samih poturčenjaka ne mogu praviti pouzdana ispitivanja. O njima se zna više po onome koliko znaju njihovi susedi hrišćani, Arnauti i pravi Turci, po kazivanju svojih st arih.

Većina poturčenjaka ne drži se ni sa hrišćanima ni sa Turcima ni sa Arnautima. Takvi su i oni koji su se za vreme Srpsko-turskih ratova, 1876-78 doselili u Južnu Srbiju iz Bosne i Bugarske. Takvi su i oni koje su turske vlasti naselile po J. Srbiji poslednjih godina pred Balkanski rat. Videli smo da ima dosta zajedničkih naselja, gde se hrišćani i poturčenjaci nikako ne mešaju; gde se sa svojim seljacima, hrišćanima, i ne pozdravljaju. S toga se poturčenjaci u ovim poslednjim mestima, najlakše i najv iše i pretapaju u Turke i Arnaute.[66]

U pogledu vere, poturčenjaci u opšte hoće da su veći fanatici i od muslimana od starine, od pravih Turaka. U mnogome i jesu veći. Poslovica bez poturčenjaka nema turčina odnosi se i na njihov verski fanatizam. Takva je većina poturčenjaka u Južnoj Srbiji, a takvi su sada i u drugim krajevima. [67] Prema rezultatima do kojih sam ja došao, od svih poturčenjaka u Južnoj Srbiji najveći su fanatici oni u Tikveškoj, zatim oni u Debarskoj oblasti izuzimajući Golo Brdo i neke de love Prizrenske oblasti. U ovoj poslednjoj oblasti ima muslimana koji još i ne poznaju tu veru, na pr. oni u Opolju, koji već sto godina prolaze kao čisti muslimani. Odličan njihov poznavalac, Iv. S. Jastrebov, [68] između ostaloga piše o njima i ovo: "Svi su turske vere, ali slobodno mogu reći da su od svoga odustali a k tuđemu nisu pristali. Vrlo su slabi muhamedanci, i u svima pomenutim selima (20) ima samo četiri džamije i te su jadne i žalosne". U Opolju je onda bilo 9070 duša. Tikveški negotinci, pri odlasku za Turcima 1913, i posle 1918. god. javno su govorili: da više vole kantu madžuna da ližu čitavu godinu dana u Aziji, kolevki islama, nego da ostanu na svome starom ognjištu, - gde će krst suditi. Oni su i u mladotursko doba bili jaki protivnici r a vnopravnosti s hrišćanima i raznih novina, koje su se opet na to svodile. Više su voleli da su svi izginuli 1913. g., kad su Bugari izvršili prepad kod Krivolaka, nego što su im artiljerijom oštetili, i što im je 1918 g., kao bugarsko slagalište municije, i izgorela džamija u Negotinu.

I građani kavadarci su veliki fanatici. Stoga što ga je vrlo malo koje zna turski, njihovo ženskinje s teškom će mukom, i između sebe, progovoriti na ulici, samo zbog toga, da ne oda svoje poturčenjačko poreklo, a drugoga jezika, sem mesnoga, našega, ne zna. Na protiv, u kičevskim selima i današnji dan će mnogi poturčenjaci, na pitanje svojih suseda hrišćana: šta im rade deca, odgovoriti: "Ete i doma, se valat kako prasinja".

Debarski poturčenjaci, bilo kad sam išao k njima u sela, bilo kad su oni dolazili k meni, ma za kakvu zaštitu, uvek su se najviše raspitivali i osiguravali o jednom, a to je: da li im se neće dirati u veru i namuz; pa ni o namuzu se nisu toliko brinuli koliko o veri.

Usled takvog fanatizma, mnogi su poturčenjaci, od nekoliko godina na ovamo, počeli da uzimaju, gde god su mogli, za slučaj tursku žensku decu, da bi im deca i žene naučile bar u nekoliko turski. Ovaj fanatizam su im u poslednje vreme probudile i same turske crkvene vlasti i verska i nacionalna udruženja. Sadanja zgrada okružnog načelstva u Kavadaru, najlepša zgrada u tom gradu, bila je pred sam Balkanski rat podignuta za tursku školu u cilju otomaniziranja naših poturčenjaka.

Razvoj naše unutrašnje partijske politike posle 1918. g. mnoge je njpi e poturčenjake oslobodio ove velike brige.

Poturčenjaci naši, o kojima se ovde bavimo, govore našim, srpsko-hrvatskim, jezikom svoga predela i svoga mesta. Samo prizrenski poturčenjaci čine u tome izuzetak. Ne samo u prizrenskoj Gori, nego ima još oaza u Prizrenskoj oblasti, u kojima se po govoru približuju onima u Debarskoj oblasti. Isto tako skopljanski i tetovski poturčenjaci ne govore čisto skopljanskim odnosno čisto tetovskih predelnim nego više debarskim govorom. Za veleske poturčenjake, i ako ima do s eljenika više iz Debarske oblasti, meštani hrišćani vele da govore tikveškim govorom.

U Kičevskoj, Tikveškoj i Debarskoj oblasti ne mogu se, po govoru, razlikovati poturčenjaci od hrišćana. Poznato je Vukovo mišljenje o govoru u Kičevu. [69] Šta više, svi će se poznavaoci ovih krajeva složiti u tome, da su naši poturčenjaci svuda, verom zaštićeni od raznih prosvetno-kulturnih uticaja, više očuvali svoj materni predelni govor nego njihovi meštani hrišćani. Do skora, sem svoga maternog jezika, nisu oni znali ni jedan drugi a i današnji dan, i ako mali procenat ljudi zna turski i arnautski, u kući govore samo srpski ili hrvatski. Izuzetak je gde se dovede kakva mlada Arnautka ili Jurukinja, pa kućani nauče po nešto arnautskoga odnosa turskoga.

Svoj govor zovu naš govor i naš jezik, jazik.

Ima nešto poturčenjaka, koji znaju i turski. To su samo ljudi; taj su jezik naučili na gurbetu po istočnim balkanskim gradovima ili služeći u vojsci ili žandarmeriji. Od Srpsko-turskih ratova 1876.-1878. g., a naročito od Hurijeta na ovamo, i turske vlasti su bile obratile jaku pažnju na naše poturčenjake i počele im zidati džamije i otvarati škole. Oslobođenje krajeva u kojima žive ovi naši poturčenjaci 1912. g. zateklo je dosta poturčenjačkih mladića koji govore turski, ali većina je i od njih, kao i u školi, upotrebljavala u govoru reči koje nije ni razumevala, onako papagajski, iz knjige. [70]

Više nego turski, naučili su poturčenjaci i arnautski. Takav je slučaj u severno-zapadnim krajevima Južne Srbije. Arnautski jezik je najviše primljen u Kičevskoj i Gostivarskoj oblasti, gde je i pritisak arnautski bio najjači. Ali malo je njih koji ne govore srpski već arnautski. U celoj prizrenskoj Gori svega je dva sela poturčenjaka koja govore arnautski, i to su Radeša i Leštane.[71] Pr imili su ga meštani orođavajući se sa Arnautima, ženidbom i udajom. U Ljumi su, sve do pre 100 godina, takođe govorili naš jezik; tako isto i u celom Opolju. Pri svem tom u Opolju su, u selima Planiku i Šajnovcu, žene do skora govorile samo našim jezikom. U svem tikveškom selu Timjeniku, u 173 poturčenjačke kuće, ima samo pet žena koje znaju govoriti turski. [72]

Pored svega toga, u svim tim krajevima, pa i severnije odatle, i do današnjeg dana su očuvani i u Arnautaša i u poturčenjaka imena bratstava na -ci, pa i na - ić: Na taj način, u pola Poluškoga barjaka, i u većini Zadrime sačuvan je naš jezik.— Zbog toga što poturčenjaci govore u kući srpski (hrvatski), u mnogim oblastima im je teško da se udajom i ženidbom mešaju s Arnautima i Turcima. Pa ipak, pored sve otpornosti maternog jezika, i pored svih etničkih osobina i konzervativnosti, mnogi su se naši poturčenjaci u oblastima koje nas interesuju već pretopili u Arnaute i Turke [73] mnogo više u Arnaute nego u Turke.

U govor spadaju i porodična, bratstvena imena i način pozivanja. Nabrajajući naselja poturčenjaka u II tačci, citirali smo masu njihovih porodičnih imena, imena njihovih sela, delova njihovih seoskih atara i razne načine porodičnog pozivanja, i sve je to srpsko-hrvatskog porekla ili i čisto srp s ko-hrvatski. Najvećim delom, naši se ovi poturčenjaci pozivaju na - ci, za tim na - i - ići. [74] Na -ci su se pozivali naši poturčenjaci i u Bosni, Hercegovini i Slavoniji. [75] A pozivali su se i na - ić. U severnim stranama Južne Srbije(Drenica i Metohija) zastupljeno je pozivanje na - . U tome izobiluje naročito Drenica.[76] I u južnim stranama ima poturčenjaka koji se i današnji dan pozivaju na - i - ići. To su oni u Kosovskoj, Prizrenskoj i Tikveškoj oblasti. U Kavadaru poturci Džikovci zovu se i Mariovci. Ali član toga bratstva, na primer Imet, zove se, i zovu ga, Imet Marioić; oca Hadži Mehmed age Mariovskog, Emin agu, zvali su Emin aga Marioić, i oca Imetova, Hadži Aliju, zvali su H. A. Marionć.

Iz bratstva Kačevića u se pu Timjeniku u Tikveškoj obla sti svi se pozivaju Kačević. Na pitanje: kuda ode Selim, koji bi otišao u mahalu Kačevsku, u Ameta Kačevića, odgovorili bi: "Otide u Amet Kačevića " .

Kao u Prilepskom polju do pre 50-60 godina, i u Tikveškoj oblasti su se i hrišćani i poturčenjaci pozivali na - ić. Od poturčenjaka poznate su porodice iz onoga vremena Usein aga Sinanoić, Ismail aga Begoić. Od hrišćana poznate su na -ić: Vasilj Božinoić, Dimo Veljkoić, Risto Mihajloić, Gligor Grozdanoić, Lazar Grozdanoić i dr.

Na -ci se i današ nji dan pozivaju mnogi Arnautaši i u debarskim selima. Pored toga što se pozivaju na srpski način na - ci i -ski, oni su sačuvali i čisto srpska imena kao: Bečovci, Topolovci, Julavci, Đeskovci, (selo Vojnik); Meštrovski, Rucovski, Kalecovski, Kaziovci i dr . (selo Zolokučane to jest Zlokućane). [77]

Isti ovakav proces u ovom pogledu vršio se i u drugim oblastima u Južnoj Srbiji. [78]

S toga što su i suviše rezervisani; što su jaki verski fanatici, i što se stide da otkriju svoje hrišćansko poreklo, teško je saznati sve tradicije naših poturčenjaka. - U koliko su gde bili odaniji svojoj novoj veri (Tikveška i Debarska oblast), u toliko su više i zaboravili svoje tradicije. - Pa ipak ih se zna dosta. Hrišćani su surevnjivo pratili poturčenjake i pamtili sve što j e ko od njih kad god rekao, i to se pažljivo čuvalo. Videli smo već da su znali i recitovali mnoge naše narodne junačke pesme; znaju o Kosovu, o Obiliću, o Kraljeviću Marku, Caru Stepanu Dušanu, o Kastrioti, Detetu Dukatinčetu, Đemi Brđaninu i dr. Svi u s v ojim župama pamte sve velike ljude svoje vere.

I ako su voleli da se strogo drže propisa korana, kako ga oni razumeju, do pre 30-40 godina stariji ljudi iz sela i predela, gde je bilo poturčenjaka, pričali su da su mnogi poturčenjaci i dalje održavali mnoge hrišćanske običaje, i verske i narodne. Za neke krajeve ima o tome dosta i pisanih podataka [79] . Takvi su bili naročito oni poturčenjaci koji su pod pritiskom primili islam. U ovom pogledu, bilo je dosta poturčenjaka koji su tajno i održavali hrišćansku veru. Doći ćemo na te slučajeve. Ima poznavalaca poturčenjaka koji drže da ih još i danas ima koji gaje ljubav prema hrišćanskoj veri [80].

Gotovo kao oni u Bosni i Hercegovini, i ovi u Južnoj Srbiji jednako sa hrišćanima, svojim susedima, veruju u vile, samovile, vukodlake, zmajeve i dr. prehrišćanske verske predstave; jednako veruju u suđenice, vampire, talasone i t. d. Poznavaoci ovih poturčenjaka uveravaju da su oni, ranijih godina, održavali i krsno ime. Na to ćemo se vratiti. A zna se da su poturčenja c i svuda održavali Badnji dan. U nekim oblastima (Debarskoj, Prizrenskoj i na Kosovu) do pre 40 godina polagali su i Banjak - polabažič i badnjačič. [81] Poznate su i narodne pesme iz prizrenske Gore, koje su ženska deca pevala o Božiću [82]. Te iste pesme pevane su u nekim selima u Debarskoj oblasti i mnogo docnije.[83] Bilo je slučajeva gde su mnogi pred Božić i Uskrs i postili po nekoliko dana Oni u Veleskoj oblasti održavali su praznike i Vasiljicu (Novu godinu) i Sv Tripuna.

U daljem izl aganju će se videti da ima jasnih tragova da po turčenjaci u mnogim krajevima još i današnji dan održavaju slavu.[84]

Svuda i današnji dan praznuju poturčenjaci pravoslavni Đurđev dan. [85] Ovaj dan praznuju i Arnauti muslimani ali ga po turčenjaci praznuju kao što ga praznuju hrišćani njihovi susedi. Nikakva agitacija muslimanskih verskih ljudi protivu praznovanja ovoga dana nije uspela. Mnogi poturčenjaci u Tikveškoj oblasti na Đurđev dan idu u man Sv. Đorđa do žel. stanice Sv. Đorđe i tamo se umivaju vod o m koja izvire kod manastira. U selu Vozarcu u istoj ovoj oblasti držan je o Đurđevu danu sajam. Poturčenjaci su se oblačili u stajaće ruvo i odlazili t sajam i sva je njihova čeljad toga dana u prazničnom ruvu i domaći im je praznik Tako isto je i u Kičevskoj oblasti Svuda onuda odlaze i poturčenjaci u oči Đurđevdana i donose vrbove grančice i kite svoje domove i ostale zgrade Onima u Kičevskoj oblasti taj je dan najveći praznik Oni imaju i izreku Nije nikakav čovek ako ne praznuje Đurđev dan ako ne praznuje taj a koji će dan praznovati. Kao oni u Tikveškoj tako i ovi u Kičevskoj oblasti oblače se na Đurđevdan u najlepše ruvo i idu na bili je branje lekovitih trava mere se i opasuju vrbovom korom i t. d. Tako Đurđevdan praznuju poturčenjaci i u svoj Debarsko j oblasti i u Drimkolu. I oni idu na bilije. Svako selo ima svoje mesto na kome se skuplja o Đurđevu danu i tamo svi igraju i pevaju Stanovnici s Mogorča kupe se kod Ivanova Kamena Tako praznuju i Veliki četvrtak i 40 Mučenika i sve četvrtke od Uskrsa do Đ. dana Sve ostale narodne običaje praznuju onuda i poturčenjaci kao hrišćani Svuda onuda poturčenjaci sve računaju od Đurđeva dana Rokovi su im Đurđevdan Mitrovdan i Ilijin dan. U severnim stranama imaju rokove i o Petrovu dne i Božiću Za te rokove i slug e pogađaju Oni u Tikvešu znaju da od Mitrova dana do Božića ima 61 dan i da je Sv Atanas (18 31 Jan) polovina zime U samom Prizrenu do skora je Đurđevdan praznovan s pucnjavom topova sa tvrđave i pušaka. Niko od poturčenjaka nije toga dana radio niti sedeo u dućanu. [86]

Poturčenjaci u prizrenskom Brodu do skora su praznovali i Sv Panteleja po pravoslavnom kalendaru.

Posle Đurđevdana i Mitrovdana najviše praznuju letnjeg Sv Nikolu po pravoslavnom kalendaru 9/22 maja. Ovaj dan su ranijih godina praznovali svi i u Prizrenskoj oblasti.[87] Mnogim selima u Golom Brdu letnji Sv Nikola bila je seoska slava a preslava im je bila Preobraženje i praznovali su ih i poturčenjaci. I u selu Semištu u Debarskoj oblasti i današnji dan praznuju kao seosku slavu letnjeg Sv Nikolu (9/22 maja). Praznovanje drži tri dana U oči praznika poturčenjaci nose koljivo i pale sveće na zidinama stare crkve. Sva tri dana primaju goste i iz okolnih sela. [88] Interesantni su podatci o ovome iz drugih naših krajeva koje ne obuhvata ova radnja.[89]

U Kičevskoj oblasti održali su poturčenjaci bojenje uskršnih jaja za Uskrs. I razdaju ih između sebe kao i hrišćani.

U raznim krajevima Južne Srbije mnogi su do skora držali kandila i ikone u svojim kućama. U Kičevu postoji mahala Bačinci Ona je od gl avnoga dela grada preko reke. Naseljenici su sve sami poturčenjaci iz sela Bigor - Dolenci i dr. Ovde su naseljeni kad su i poturčeni bili pre 200 godina. U Kičevu postoji uverenje da mnogi Bačinci drže u svojim kućama kandila iz hrišćanskoga vre mena i da ih neki tajno i pale noću. Da je tako bilo to u poverenju pričaju i mnogi poturčenjaci u Kičevu.

U selu Beloj Crkvi u Oraovičkoj oblasti (Podgorski Srez) žive naši poturčenjaci. Između ostalih održala se i porodica Popića. U ovoj porodici od starine se čuvala jedna ikona i niko tu ikonu do pre nekoliko godina nije pomerao sa onoga mesta gde se zatekla. Pre nekoliko godina dovela se u Popića jedna mlada Arnautka i ona ovu ikonu sklonila na tavan. Ali brzo po tomu Popića pođe sve naopako. Nikakav im više po s ao nije cvetao. Da se za zelen bor ma ko od njih uhvatio osušio bi se i materialno su bili opali i u zadruzi počela svađa i tuča dok se nisu starije žene u kući setile one ikone i povratile je na njeno pređašnje mesto u kući. Prilike se izmenile, i Popići ma ponovo pošla napredica.

Ovako sami Popići veruju i ovako pričaju. [90]

Odavno je zabeležen slučaj sa " krstom Sv Vladimira" u skadarskoj Krajini, koji o Duhovima krajinjani svih veroispovesti iznose na Rumiju[91].

Mnogi i današnji dan svoje teške bolesnike odnose u crkve, da im se nad glavama čita jevanđelje i da efemerija skine odjejanja nad nama. Oni u severnim stranama mnogo posećuju stare crkve i manastire Mnoge njihove žene davno traže pomoć u Sv Janićija Devičkog, u Sv Aranđela Draganačkog i t. d. I Arnauti u Drenici još nose bolesnike u crkve Mnogi su i pozivali hrišćanske sveštenike kućama svojim da čitaju molitvu njihovim bolesnicima. [92]

Mnogi su čuvali ostatke svojih crkava i manastira. Svuda oni znaju da su te zadužbine ostale od njihovih predaka. U čisto po turčenjačkom selu Lešničanu u Golom Brdu do skora su postojali ostatci seoske crkve Sv Atanasija. Poturčenjaci meštani i danas smatraju to mesto za sveto te je očuvan i zabran oko ovoga mesta. U oči Sv Atanasija svaka seoska kuća nosi na to mesto po jedan hleb naročito za to mešen i razdaje sirotinji Mnogi muslimanski verski ljudi uzalud su pokušavali da taj običaj iskorene, taj je običaj bio održan sve do Balkanskog rata. Bilo je dosta slučajeva gde su svoje upisivali u manastirske knjige i po menike [93].

Svuda u pomešanim selima smeju se, i Arnauti i pravi Turci, poturčenjacima što im još po tavanima stoje lonci u kojima su njihovi stari kuvali kupus sa slaninom.

U krvavoj svađi između Juruka i poturčenjaka u tikveškom Negotinu na Veliki petak 1892 g, Juruci su dobacivali poturčenjaci ma kamo im bojena uskršnja jaja. Drže dosta i hrišćanskih crkvenih običaja Iz narodnih pesama i drugih pisanih podataka zna se, da su dugo, i kao poturčenjaci, držali pobratimstvo, sestrinstvo i imali svadbene ku move i devere[94] Još i danas se, baš u poturčenjaka u Južnoj Srbiji održava šišano kumstvo Prijatelji će se zvati između sebe kumbarama, a kum će dete zvati kumče U nekim krajevima se zovu i kumovima Svuda poturčenjaci okumljuju hrišćane za striženje dece, i te kumove smatraju za najbliže svoje srodnike, i od njih ne kriju ni svoje ženskinje U Debarskoj oblasti se šišani kum zove i kum krsnik Ima slučajeva, gde su kršteni kumovi primili islam (selo Studeničane u Prizrenskoj oblasti) pa i dalje ostali kumovi samo šišani (Žujovići Jakšićima). [95]

U debarskoj i Prizrenskoj oblasti do skora su se, kao hrišćani, i poturčenjaci venčavali u jedan dan u godini Za po turčenjake u selu Rastelici zna se [96] da su se venčavali samo 23 avgusta po st. kalendaru. Poturčenjaci u Debarskoj oblasti drže sve hrišćanske svadbene običaje svoga kraja. Imaju i časnike, kuma i starojka, samo što ih ne zovu više tim imenima.

Kao što i drugi u Južnoj Srbiji popuštaju u održanju nošnje ranijega vremena, tako čine i poturčenjaci Ko ne z na, i ne sluti, da se danas po haremlicima po gradovima u onim krajevima nose haljine po poslednjoj pariskoj modi.

Tako isto popuštaju i poturke u selima.

Kao u govoru, poturčenjaci se, bez malo u celoj Južnoj Srbiji, sve do pre 40-50 godina, gotovo ni u čemu nisu razlikovali od svojih suseda hrišćana ni u nošnji. Po Iv S Jastrebovu,[97] Debrlni, Rekanci, Gorlni, Sredčani, Kosovci i Hlsi nosili su jedan isti kostim i hrišćani i poturčenjaci. Poturčenjaci ljudi, nosili su fesove, keče i čalmu, razlika je bila jedina u fesu i kečetu, a ne svuda ni u kečetu Spomenuli smo, da su poturke konzervativne, one su se u velikoj većini nosile potpuno kao njihove susedke hrišćanke U Golom Brdu se tako nosile poturke sve do Balkanskog rata [98] Ovako je bilo i iz ekonomskih obzira.

U Opolju su samo Arnautke, tek od 50 godina na ovamo, počele mesto bele i šarene marame na glavi, da nose crvene. U mnogim krajevima, samo u selima pored puta, i u onima oko grada, nose poturke dimije ili gaće, jednu vrstu šalvara U Oridskoj obla sti, u selima Ohtisu i Rajcu nose se poturke potpuno po turskom, inače većina se nosi kao hrišćanke u onim selima U debarskom Drimkolu gaće nose samo od s Borovca do Trebišta U Debarskoj oblasti se sretaju poturke gde su na belu platnenu dugačku košulju p r išile nogavice od cica ili mosula i to su im dimlije. Feredže se vrlo malo nosi po selima.

Do pre 30-40 godina, u Kičevskoj oblasti su nosile samo potpuno bele dugačke nevezene košulje, onakve kakve se viđaju u Debarskoj oblasti. I kad su u kičevskim selima počele nositi šalvare, nosi le su ih samo mlade. Sve stare žene, poturke, još nose dugačke bele košulje. Sve te što još, mesto šalvara, nose dugačku košulju, ni današnji dan se ne kriju.

Ni u Veleskoj oblasti se poturke nisu krile sve do Srpsko turskih r atova 1876-1878. g. Živele su i nosile se kao debarske poturke onoga vremena. Do toga se doba feredže kod njih takođe nije nosilo. Negde posle pomenutih ratova došla je neka verska misija, neko izaslanstvo i ustanovila da im se žene kriju i da nose feredže .

Tikveške poturke su čiste u odelu i veliki su foduli. I ljudi se drže čisto, niske kose, obrijanih brkova i dosta čisto obučeni. Ranijih godina žene su se nosile kao njihove meštanke hrišćanke, pa su već primile turski način života u svemu, pa i u nošnji Interesantno je da su naše poturke u ovoj oblasti primile nov, turski način odevanja, a mnoge juručke žene, prave Turkinje, zadržale su staru tikvešku žensku nošnju. — Na trgu u Negotinu, 10 maja ov. g, viđao sam juručke žene sa zubunom i jednom vrstom k e celje od sukna, domaće tkanine, šarene, sa resama i raznim vezovi ma, sve u bojama, i sa belim košuljama. Držao sam da su to naše poturke, međutim meštani su me uveravali, da su baš to juručke žene, ili prave Turkinje, ili davno naše turcizirane poturke. [99]

Svoju nacionalnu nošnju izgubili su naši poturčenjaci i u Pehčevskoj oblasti.

Spomenuli smo već da se mnoge naše ove poturke i ne kriju Kao u Golom Brdu, u mnogim drugim župama ni lice ne pokrivaju. U mnogim prilikama, ne kriju se žene naših poturčenjaka ni u severnim stranama Južne Srbije Gde se ženskinje i pokriva, pokriva se ovlaš, pokriva se kad pođe u drugo selo ili u grad, ili prilikom kakvog skupa, rukom drži bošču ili šamiju dok prođu muški. Poturke u selu Janču na pr , u Radiki, pored toga što ima i hrišćana, ne kriju se ni od svojih seljaka, dok se od jabavdije pažljivo kriju. Na protiv, u pokrivanju, zabuljivanju, najdalje su otišli poturčenjaci u Tikveškoj oblasti Dok pravi Turci, Juruci, nisu u ovom po gledu surevnjivi, dotke poturčenja ci su u tome otišli do krajnih granica - Bez poturčenjaka nema turčina. Oni otvoreno psuju Juruke što dopuštaju da im žene odlaze da zahvataju vodu, da ih hrišćani i tuđi muževi posmatraju Međutim u Drimkolu, Golom Brdu, Radiki, Skopskoj i Tetovskoj oblasti i t. d. naše poturke rade i mnoge grube poslove; u mnogim krajevima one same idu i seku drva u šumi, i nose ih kući na leđima i t. d.

Sačuvali su nešto i od naših starih narodnih običaja pri porođaju i pri sarani mrtvaca. Gotovo svuda poturke igraju u zatvorenom prostoru, a ne smeju, svuda, pevati. Spomenuli smo već da su u Prizrenskoj oblasti, do pre 50 godina, pevala još samo ženska poturčenjačka deca o Božiću. [100]

U glavnome, naši poturčenjaci nose psihičke osobine našega hrišćanskoga dela naroda, u nekoliko samo izmenjene pod uticajem islama. Izjednačenje sa osmanlijama u veri, i protekcija državnih vlasti učinilo ih je mekušcima i, u nekim prilikama, i neke, i poltronima U ovom pogledu, prvo mesto drže oni u Debarskoj oblasti - U Prvom Srpsko turskom ratu, 1876 g, debranski i prizrenski torbeši bili su strah i trepet za sve hrišćane kuda su prošli. Bili su najveći pljačkaši. Takvi su bili i u Drugom Srpsko-turskom ratu, 1877-78. g., dokle je turska regularna vojska držala svoje položaje prema srpskoj vojsci, a kad je ova počela odstupati, prvi su debrani i gorani pobegli i jedva se kod svojih kuća zaustavili. To držanje naših poturčenjaka i u pesmi je opevano. [101]

Najmekši su oni u Gori, Reki (Radiki) i u Golom Brdu, i njihovi iseljenici u Skopljanskoj, Tetovskoj i Veleskoj oblasti. Od ovoga, gotovo, pravila za naše poturčenjake, izuzetak čine oni u Tikveškoj oblasti. Ovi su žilaviji i u svemu stabilniji od svojih jednovernika Turaka Juruka, koji su, u mnogim drugim oblastima (Maleš) bili strašilo za hrišćane.

U svima tradicijama poturčenjaka, i hrišćana o njima, provejava labavost, popustljivost i uzmicanje ispred omanje opasnosti. Strašljivost im je posledica promene hrišćanske sa muslimanskom verom: svesni su ipak da su njihov i stari napustili staru veru i sramota ih je zbog toga, i strahuju.

U mnogim mestima ima o njima tradicija, da su njihovi stari molili, da im se rok za turčenje produži. O onima u Kičevskoj oblasti priča se, da su molili da im se turčenje odloži do posle Božića, dok pojedu sve svinje i svu mast.

Vredniji su i štedljiviji no njihovi susedi hrišćani ali, pored svega toga, oni u Debarskoj oblasti, po svojoj zaradi i uštedi, - ne bi se mogli dovoljno ni zahlebiti. U tom pogledu svuda izostaju iza svojih suseda hrišćana.

Vrlo su nepoverljivi i strogo paze da se ne odadu u govoru. Strogo paze šta će da kažu i o svojim starim i o promeni vere. Sujetni su i rado primaju lepe reči o sebi.

U moralnom pogledu vrlo su održani i umereni u svemu. Tome je dosta doprinela i muslimanska veroispovest, kako je oni, i koliko, razumeju i koliko je se drže.

U redovnim prilikama vrlo malo su gostoljubivi; većina ih je samoživa i prema svojim bližnjim. I ako su vrlo strašljivi, samoobmanljivi su i sve rezonuju u svoju korist. Od oslobođenja 1912. g. na ovamo žive u strahu da će zbog vere biti žrtva novoga doba, jer oni još ne pojimaju da je brat mio, koje vere bio.

Kako je teklo poturčivanje

Od svih pitanja u odnosu na naše poturčen jake o kojima ovde govorimo najteža su ona: kako su se oni poturčili, na koji način, iz kojih uzroka, je li nasilno ili dragovoljno; je li odjednom ili postupno, i kad je to bilo.

Ni jedno od ovih pitanja nije u nas za ove poturčenjake raspravljeno istorijski. - Po narodnim pesmama i tradicijama, koje su ušle u prve po vremenu pisanja naše istorije, održava se uverenje, da je s malim izuzetkom, turčenje i ovoga dela našega naroda vršeno nasilno. - Samo se o Bosni i Hercegovini znalo, da se vlastela sama po t určila - dragovoljno. Ovo uverenje o turčenju našega naroda prenošeno je iz istorije u istoriju sve od Jovana Rajića pa do današnjeg dana. I to ima svoga razloga.

O poturčivanju naših sunarodnika u Južnoj Srbiji pisali su i strani pisci. [102] I oni su pisa li nekritički. Tako se pisalo i piše i o poturčenjacima u Bugarskoj. [103] Ima više od 150 godina kako se po tradicijama i mistificiranim podatcima održava i u našoj i u bugarskoj istoriji zabluda, da je sultan Selim I (1512.1520.) pri kraju svoje vlade, naredio da se svi hrišćani u carevini mu prevedu u islam; ko neće, da se poseče. Jedni su pisali da su tu Selimovu naredbu ublažili veliki vezir Pirin paša i šeik ul islam Džemail [104], a bugarski istoričar Pajsije u svoju Slavjano-blgarsku istoriju, štampanu 1762. g., uneo je o ovome i svoj podatak:[105] da je sultan Selim I poslao u Maćedoniju svoga velikog vezira sa 33.000 vojnika i da je ovaj "Nač ot Drama daže do Bosna vse poturčil, Espinu, Krupnik, Kočeni, vsi togda isturčili" [106]. M. Drinov, docniji b ugarski istoričar, ublažava ovu Pajsiju belešku time što iznosi da je Selim I samo izjavio mišljenje: da bi za Tursku bilo vrlo korisno da svi hrišćani prime islam. [107]

Poturčivanje ovoga dela našega naroda u masi nije počelo pod Selimom I već mnogo ranije. Zašto se taj akt veže za Selima I sad ćemo videti. Mi imamo zapis, i to je jedini zapis koji govori o poturčivanju našega naroda u masi u neratnom doba[108] Taj se zapis odnosi na poturčivanje našega sveta u Bosni i Hercegovini, i glasi " i mnozi nikim že mučimi otstupiše ot pravoslavia i pris taše k vnjrnj ih (Turaka) " Zapis je ovaj iz 1505. g i govori o nečemu što je ranije bilo. S druge strane znamo, da se naš svet u Bosni i Hercegovini u masama poturčio odmah po zauzeću onih naših zemalja Turcima I o Bugarima, bug bojarima se zna[109] da su se u masi poturčili odmah po zauzeću Bugarske, dosta pre Selima I, da se oni u Čepinu poturčili u drugoj polovini XVII v , mnogo vremena posle Selima I, i da je turčenje, u grupama i pojedinačno, nasilno i drago voljno, počelo najviše od početka HVII v i oteglo se sve do polovine XIX v [110]

Da se sprovede tvrđenje da je ovaj deo našega i bugarskoga naroda poturčen silom najviše državne vlasti, zgodno su pozajmljene tradicije samoga turskoga naroda o sultanu Selimu I Sami su Tur ci Selima I nazvali svirepim i krvavim, dali su mu, istina, i naziv javuz, što znači blag, blagorodan, ali to je, tumači se, rečeno u ironiji i iz straha Skoro na pola veka posle Selima I, vladao je Selim II (1566 -1674) Mnogi istoričari meš aju ova dva Selima na štetu Selima I - I po našim zapisima,[111] i po drugim pisanim podatcima, stanje u našim zemljama je u ono doba bilo vrlo teško I to teško stanje vezano je u tradicijama opet sve za sultana Selima I

Sve to bilo je iz ovih razloga

Zna se, da je Osmanova dinastija još s pojavom Turaka u našim zemljama bila u dinastijskom ratu. Zna se kako je sam Bajazit I došao na presto. Poznate su razmirice i ratovi između sinova Bajazita I, Sulejmana i Muse, poznata je borba oko prestola između sinov a Meh meda II, Bajazita II i Džema 1480 ih godina. Pri kraju XV v već se ispoljavaju u Turskoj i janičari u ulozi pretorijanaca i najamnika ovoga ili onoga pretendenta prestola. [112] Za samo Selimovo doba, Bajazitovi sinovi, namesnici raznih delova carevine u Maloj Aziji, bune se i otimlju o carstvo Najenergičniji među njima, Selim I, da učini kraj tim dinastijskim borbama, svrgao je, spomoću janičara, sa prestola i samoga svoga oca, i starijeg brata i dao da se, između ostalih, ubiju otac mu i majka mu, sv a njegova braća, i većina bratanaca Otac Selimov morao je otrov popiti. Braću i bratance su pobili u Brusi na oči Selimove [113] Pošto mu se učinilo da je učinio kraj dinastijskoj borbi Selim je učinio što treba, da i janičare obuzda i osigura sebi mir u zemlji. Od kako su Turci prešli u Evropu, Selim I je prvi njihov sultan, koji je obratio jaču pažnju stvarima na istoku. On je definitivno osvojio Siriju, Palestinu, Egipat, Meku i Medinu. Razlog za to ležao je za Selima I i u tome, što su pretendenti prest ola sa svojim pristalicama odstupali na istok.[114] Da te svoje suparnike onemogući, naredio je Selim da se u svoj carevini pobiju svi šijiti od 7 do 70 godina starosti. I poubijano je bilo njih 40 000. [115]

Pomešane i preterane tradicije pripisuju Selimu I zločinstva koja se ne mogu uzeti u obzir za ocenu njegove ličnosti i vlada vine. Po tim je predanjima Selim I najveći zločinac. [116] A po istorijskoj oceni, on je bio " smesa visoke intelektualne kulture i svirepe divljačnosti - kao što se sretamo sa mnogim velikim vladaocima". [117] Istorijski se zna da je Selim I po osvojenju svetih gradova na istoku, Meke, Medine i Damaska, sa svim vezao za Osmanovu dinastiju titulu i dužnosti kalife, čuvara korana i islama. [118] Pogrešno shvatanje i primenjivanje korana o širenju islama takođe Je uticalo, da hrišćani docnije onako shvate vladavinu Selima I.

Koliko su te narodne tradicije o ovome nepouzdane i zavodljive, i koliko se sa podatcima koje smo naveli kose, da se zaustavimo samo na onima koje govore o nasilnom p oturčivanju u masi našega svega u Prizrenskoj oblasti - Po tim tradicijama, za vreme sultana Selima I veže se poturčivanje hrišćana u ovoj oblasti pod Sinan pašom I ovo je ime zgodno došlo u tradiciji Po tome što je Sinan paša naredio da se spale mošti Sv Save, i što je Sinan paša bio rodom iz Prizrenske oblasti, i što je Sinan paša po rušio crkvu Sv Arhangela Mihaila i Gavrila kod Prizrena i načinio džamiju, nije čudo što je za to ime i pod Selimom I vezano poturčivanje u Prizrenskoj oblasti Zna se da je b ilo dva Sinan paše rodom iz Prizrenske oblasti koji su kao dečaci bili odvede ni u janičare pa tamo dostigli do visokih položaja. Oni su se sustigli u životu ali ni jedan od njih nije bio saradnik Sultana Selima I. Starijem Sinan paši bilo je tek 14 godin a kad je Selim I umro.[119] O starijem Sinan paši, koji je bio veliki vezir, ima predanje da je kod Beloga potoka u Prizrenskoj oblasti dao pogubiti 40 000 hrišćana što nisu hteli da prime islam [120] pa su hrišćani od tada taj potok prozvali Crni potok.

I a ko ne treba bukvalno shvatiti, ipak je i suviše preterano predanje da je na potoku bilo pogubljeno 40 000 ljudi, i da su hrišćani u Prizrenskoj oblasti, delom isturčeni" delom pogubljeni", pa ipak onaj potok prozvali crnim.

I sultan Selim pogubio u "Persij i", na potoku, 40 000 jeretika i u isto doba Sinan paša pogubio opet na potoku u Prizrenskoj oblasti 40 000 drugih jeretika-hrišćana.

Kako se u narodnim predanjima lako operiše brojevima jasno pokazuje i ovaj slučaj Po narodnom predanju Juruka, samo u okolini Sera, bilo je nekoliko stotina hiljada! Na Dospadu između Balkana i Nevrokopa, prikazuju da je pre 200 godina bilo samo Konjara na 70 000 odžaka-domova, međutim dva učena evropska putnika XVII v. i poč. XVIII v. po Turskoj, navode, i to jedan [121] da j e u ono doba Turuka onuda bilo svega 1294 kuće, drugi [122] da ih je bilo svega 1702 kuće Dok se prema narodnim tradicijama silom isturčilo mnogo našega sveta u Prizrenskoj oblasti, i dokle je njih 40.000 pogubljeno na jednom potoku što se nisu hteli poturč iti, dotle iz pisanih poda taka[123] vidimo gde su u isto ono doba u s Štrpcu u ovoj istoj oblasti, godine 1577 - od prilike u Sinan pašino doba. - hrišćani podigli iznova crkvu i živopisali je, gde su, na nekoliko godina posle ove, podigli hrišćani u isto j oblasti drugu crkvu, onu na putu iz s Štrpca za s Gotovušu i t. d.

Isto tako, dokle je, po narodnom predanju Sinan paša prisiljavao hrišćane u ovoj oblasti da prime islam, dotle, opet, po pisanim podatcima vidimo da je baš taj Sinan paša bio branilac hrišćana u toj oblasti i da im je oprostio svoje pravo gospodarstva itd. [124]

Nu da se vratimo predanjima o poturčivanju našega naroda za vlade Selima I. - I ako je po pisanim podatcima sasvim drukčije, za doba ovoga istoga sultana veže se i poturčivanje našega sveta u Debarskoj oblasti. Po tom predanju debarski begovi kad se već više od pola hrišćana poturčilo, molili su sultana da zastane s turčenjem pošto nestaje raje koja bi zemlju obrađivala i t d. Međutim, baš ti debarski begovi, kao poturčenjaci i bego v i dati raju tek od kraja XVII i od početka XVIII v i ni četvrtina od poturčenjaka u Debarskoj oblasti nije se bavila niti se bavi obrađivanjem zemlje - Sam Balkanski rat je zatekao poturčenjaka jedva 1/5 od celokupnog stanovništva u ovoj oblasti. I od sve g a je najinteresantnije to što isti oni pisci, koji svoje zaključke zasnivaju na ovim narodnim predanjima, na drugom mestu pišu da je poturčivanje hrišćana u ovoj oblasti počelo tek s kraja XVIII i produžilo se do polovine XIX v!

Sva predanja o nasilnom pot určivanju našega naroda u masi našla su i suviše mesta u duši našega naroda koji je inače sve više osećao tegobu turskoga gospodarstva Teške, i sve teže prilike, koje su nastale u carstvu od početka XVII v , neprekidni turski ratovi sa hrišćanskim državam a i narodima, narodni ustanci i seobe i t. d. razvili su predanja o ovome i ovakvom poturčivanju do krajnjih granica. Naša crkva, naši emigranti, književnici, uskoci, ratnici i t. d. učinili su da se pojača to uverenje, i da se i na strani kristališe i utv r di, da su više turske državne vlasti vršile pritisak nad hrišćanima u cilju poturčivanja. Poznata je proklamacija, okružnica cara Petra I (1682-1700), svima glavarima balkanskog pravoslavnog sveta, u kojoj se, između ostaloga, veli: da su Turci "stado hris tijsnskije razorjali i tolikije hristijanskije provinciji v podanstvo nepravedno priveli jako i do nine tiranstvom i mučenijem onih razorjajut i v poganskuju magometanskuju veru nasilno privodjat ", i t. d.[125]

Mi imamo veliki broj zapisa i natpisa o doba pod Turcima.[126] Imamo dosta beležaka i od evropskih kulturnih putnika po našim zemljama pod Turcima. Međutim većina tih beležaka ne samo što su vrlo protivurečne između sebe, već su i netačne. Ni jedne ni druge ne opisuju stanje u celoj zemlji već u pojedinim stranama i u pojedinim mestima. Imamo zapisa, koji kroz sve doba pod Turcima beleže: o "ljutom i priskrbnom" vremenu, o rušenju crkva i stradanju hrišćana; "tuga od Turaka", "veliki zulumi od Sinan paše Ratulovića" (1574. g.) "zlo od islama", "zlo od Turaka"; "zapuštenje mnogih crkava od Turaka"; spaljenje patrijaršije, V. Dečana, Studenice, Krušedola, Remete; "veliki pritisak turski; opustošenje, bežanija, strahota velika"; "teška i usilna vremena, ljuta vremena za hrišćane, tegoba rodu hrist i janskom"; velika muka hrišćanima i t. d., a, kao što smo već spomenuli, imamo jedan jedini zapis o poturčivanju našega naroda, - onoga u Bosni i Hercegovini, i to o dragovoljnom poturčivanju.

Ima li još potrebe, danas, dokazivati da su preterani zapisi na pr. o spaljivanju man. Studenice, V. Dečana i Patrijaršije i t. d. kad se s druge strane istorijski zna da toga nije bilo i kad ti spomenici i današnji dan postoje.[127]

Iz vrlo mnogih uzroka, niko od hrišćana nema osećanje niti razloga, da brani upravu ma koga doba robovanja hrišćanskih naroda Turcima i bez obzira na onoliki pritisak i zulum, koji se sve više osećao u koliko se pobeđeni balkanski hrišćani i njihovi jednoverni susedi počeli sve više podizati. Što se hrišćana pravoslavne veroispovesti tiče, za njih je, jedno doba, bilo najgore. To je doba kad se Rusija pojavila kao sila koja je počela Turskoj ulivati strah, pa sve do kraja toga v. dok nije Rusija dostigla, da baš od Turaka izvojuje za pravoslavnu crkvu u Turskoj velike privilegije.

Ali ima ne što i dobroga što se mora i toj naopakoj turskoj sili i upravi priznati, a to je da je u verskom samoopredeljenju svojih podanika bila vazda liberalna, i da visoka državna uprava nije nikada ništa direktno činila, da se njeni hrišćani poturče. Ako su se o d kraja XVI v., od kad je Tursko carstvo počelo da posrće, pojavili u carstvu elementi koji su osećali i radili po onom Njegoševom:

"Zakon mu je što mu srce žudi
Što ne žudi u koran ne piše" [128]

i nasilno mnoge hrišćane pojedinačno primorali da prime islam, visoka državna uprava se je vazda pridržavala odredbe korana: da se vera ne širi silom [129]

- Po drugoj grupi starih srpskih zapisa i natpisa, po drugim pisanim podatcima koji su nam ostali od evropskih putnika onoga vremena, i po predanjima samih poturčenjaka u Južnoj Srbiji, dolazimo do rezultata koji potvrđuju naše gledište o toleranciji Turske uprave raznih vera u carevini. Šta više i hrišćani u Prizrenskoj oblasti imaju predanje [130] daje sultan, 1665. g., osudio na smrt Si nan pašu što je razorio crkvu Sv. Arhangela u Prizrenu - Nigde, ni u kojoj oblasti, naši poturčenjaci nemaju predanja o sebi da su nasilno poturčeni u masi A i sama kritička istorija uzima [131] da se Turci nikad nisu starali da pokorene narode denacionaliz iraju. Predanje o nasilnom poturčivanju u masi ili pojedinačno nemaju naši poturčenjaci ni u drugim našim zemljama. O onome kako je to vršeno u Bosni i Hercegovini imamo autentičnih pisanih podataka.

Zna se da, kad su Turci uništili Srbiju 1499. g, nisu un ištili i srpsku crkvenu administraciju. - Između ostaloga i zauzeti osvajanjem zemalja, oni su dugo bili indiferentni prema toj našoj administraciji Ako i nisu posle Arsenija II imenovali drugog srpskog patrijarha, drugoredni crkveni poglavari postojali s u sa celim svojim klirom i posle Arsenija II i sve do treće desetine XVI v , [132] do potčinjenja Pećske patrijaršije Oridskoj crkvi. Za to vreme, naše je sveštenstvo pod Turcima, štaviše, učinilo i jedan korak napred, trglo se iz učmalosti, pribralo se i pr ionulo radu pisanje i prepisivanje knjiga nastavljeno je i po padu Srbije i ustanovljeno je pet naših štamparija,[133] mnoge su crkve opravljene, mnoge i iznova podignute i živopisne, dosta je stvari kupljeno, u mnogim mestima dosta i imanja kupljeno; po n egde i zvona nabavljena i t. d.[134]

Kad je bila uništena Bugarska, svrgnut je bio i trnovski patrijarh Jevtimije i interniran u Filipopolj. Tamo je patrijarh Jevtimije držao propovedi ne samo protivu jeretika već i protivu islama, protivu turske državne vere, i dosta hrišćanskog sveta sačuvao od poturčenja. [135]

Turci su zauzeli Bosnu 1463. g. Dosta našega sveta dragovoljno je primilo islam, a stara pravoslavna crkva u Sarajevu bila je iznova podignuta tek posle zauzeća Bosne Turcima [136]

Evropski putnik Kotorani Zeno, koji je, g. 1550, putovao po Bosni i Hercegovini, piše[137] da je bio u crkvi Sv Save (man. Mileševa), u kojoj "rekoše, da je njegovo (Sv Save) telo, da je crkva uređena po grčkom, da u njoj ima mnogo svešteničkih odjejanja izvezena zlatom i srebrom". U manastiru ima 50 kaluđera i igumanu je potčinjeno dvadeset manastira u Hercegovini i Bosni i t. d. [138]

Na tridesetak godina posle podvlašćenja Pećske patrijaršije Oridskoj crkvi obnovili su Turci godine 1557. Pećsku patrijaršiju sa ekzekvaturom samostalnosti ravne onoj što ju je dobila Carigradska patrijaršija i u granicama, u koje su, kao nikada dotle ušle, bez malo sve naše zemlje. Ma kako daje za to zasluga ondašnjeg velikog vezira, našeg poturčenjaka Mehmeda Sokolovića, u tajnosti i rodo l juba našeg ipak su taj značajan akt najviše turske uprave diktovali fino pojmljeni i do kraja sračunati duboki državni interesi Turskoga carstva i verska trpeljivost ondašnjih visokih turskih upravnih krugova.

Ne samo u vremenu obnovljenja, već je Pećska patrijaršija uživala tursku trpeljivost sve do ukinuća 1766 god - Za vreme postojanja naše patrijaršije pod Turcima vidimo gde se patrijarh, mnogi mitropoliti i episkopi drže nelojalno prema carstvu Turskom, mnogi od njih tražili su u stranih sila pomoć za oslobođenje od Turaka, mnogi su agitovali protivu reda u državi, čiji su bili velikodostojnici, tri patrijarha su, u toku toga vremena, kompromitovali prema Turskoj upravi i široke narodne mase i svoj patrijaršijski poziv u dva velika događaja, u toku dva rata, pa je Pećska patrijaršija i dalje ostala i funkcionisala, dva patrijarha su velike mase svoje pastve iseleli iz carevine u susedne zemlje i tamo ih stavili pod neprijateljske zastave, pa je patrijaršija i dalje trajala i uživala sve one prostrane pr i vilegije koje je dobila kad je bila obnovljena, i postojala sve donde dok nisu drugi, opet viši turski državni interesi nalagali da se ukine, i podvlasti Carigradskoj patrijaršiji. [139]

Pa i posle ukinuća Pećske patrijaršije, turska državna uprava ukazival a je svu zaštitu i moralnu potporu srpskoj crkvi i hijerarhiji,[140] i kad god je mogla stavljala se u odbranu hrišćanske vere: gotovo uvek je intervenisala protivu nasilnoga poturčivanja hrišćana ili ma koje vere, i kad god je mogla, odbijala je tu navalu od naše crkve. Drugi su glavni uzroci koji su uticali da se naš svet nasilno turči, u koliko se nasilno i isturčio.

Spomenuli smo već da su Turci, zailazeći u naše zemlje, već imali hrišćana poturčenjaka. Odmah posle Kosovske bitke, i ako ne poturčenu, na dvoru sultana Bajazita nalazimo našu princezu Milevu, ćerku kneza Lazara. Na četrdeset i nešto više godina po tom, g. 1435., na sultanskom dvoru, opet nepoturčenu, nalazimo i drugu našu princezu, Maru, ćerku despota Đorđa Brankovića. Uz njih je na dvoru s ultanskom bilo dosta Srba, dvorana i dvorkinja, bilo je sveštenika i kaluđera i druge svite, sve sinovi i kćeri našega naroda i hrišćanske veroispovesti. Ako je beleška Petra Bragadina iz godine 1566. tačna, prva zakonita žena sultana Sulejmana (1520.-157 6 .), majka njegova prvorođena sina Mustafe, bila je iz Crne Gore, a druga žena Sulejmanova bila je Ruskinja. Poturčene ili ne, i ove su dve sultanije imale jak uticaj na izmirenje dve vere u državi.

Sa sve dubljim nailaženjem Turaka u naše zemlje, sve se više utvrđuje njihov uticaj i u još polusamostalnim našim zemljama. [142] S rastenjem turskoga uticaja sve se više javljaju i naši poturčenjaci. Još u toku XV v. nalazimo gde mnogi naši prvi ljudi, pojedinačno i dragovoljno, primaju islam i postaju turski velikodostojnici. Godine 1479., treći sin hercega Kosače, Stefan, prima islam i dobija pašalik. Ahmed paša Hercogolgu postaje i zet sultana Mehmeda II. [143] Stefana je sam sultan ranije nudio da se poturči, i još onda mu nudio ruku svoje ćerke, ali on nije hteo sve donde, dok mu se nije ukazala potreba za sultanovom pomoći protivu brata Vlatka koji mu je sporio deo očevine. Kao Stefan Hercogoglu, poturčio se, godine 1485., i Staniša, najmlađi sin Ivana Crnojevića i dobio ime Skenderbeg. [144] Sa Stanišom se pot určilo onda dosta prvih ljudi iz Crne Gore, koji su bili sa njim otišli sultanu Bajazitu u Carigrad. [145] Zbog toga što je prešao u islam, Staniša je postao sultanski namesnik Crne Gore (1514.-1528. g.).

U istoj polovini XV v. nalazimo mnoge druge turske v elikodostojnike naše krvi. To su bili Mahmud Branković, Ali beg Vlahović, Osman beg Vlahović, Ali beg Pavlović. Baš u krajevima o kojima se ovde bavimo bilo je docnije dragovoljnih poturčenjaka paša: Sali paša u Prizrenu, Rustem paša u Đakovici, Liman paš i u Peći, Jašar paša Malić u Prištini, Džinići u Gnjiljanu i t. d. [146]

Kako su se u ovo doba dve vere lomile između sebe, kako se vrši kompromis u korist islama i kako se taj proces razvijao u širim narodnim masama vidi se iz ovih pisanih podataka o Gornjem Podrinju. Isa beg haski vojvoda. g. 1454., ima brata Hercega i sinovca Petra; robinja Milica, g. 1477., ima sina Hamzu; Eleza, sluga Ajas pašina. Jela, otkupljena iz ropstva 1485. g; Milivoj Muhačević, g. 1489., ima sina Mustafu, a Mustafine su robinje: Čavka, Stana, Milica, Jeluša i Radnja.[147]

Ovih slučajeva nije bilo malo, i nisu bili verom podeljeni samo Anđelići, Hercegovići, Vlahovići, Crnojevići, Sokolovići i t. d. već je uz njih pristao i veliki deo naroda: Dva se brata bore oko vjere, i oko njih hiljade ratnika.[148]

Više nego ma u čemu drugom, verska trpeljivost viših turskih upravnih krugova vidi se i na držanju samih novih muslimana, naših poturčenjaka. Kako su slobodni u pogledu vere bili ti naši prvi poturčenjaci vidi se na mnogima njima. Sa m Staniša - Skenderbeg bio je " čudna mešavina srednjevekovnog vladaoca i muhamedanskog velikaša ".[149] On se često pozivao na svoje pretke; na pečat svoj stavljao je dvoglavog belog orla; dve su mu sestre bile udate u Kotoru; glasonoše su mu bile delom hrišćani, šta više kaluđeri, a delom muslimani - Mletačkoj republici poslao je na poklon mošti Sv. Stefana okovane u srebro; pazio je naše pravoslavne manastire i manastiru Vranjini ponovo je potvrdio sve imanje koje je dotle pritežavao. Staniša-Skenderbeg j e bio tako labav musliman da ima mišljenja[150] da ga je savest toliko grizla što je ostavio pradedovsku veru, da se vratio u hrišćansku veru u kojoj je i umro kao monah Maksim.

Isto takvo predanje zabeleženo je i o Stevanu Hercegoviću. [151]

Takva je bila v ećina ondašnjih poturčenjaka. Mehmed Sokolović je primao hrišćane svoje srodnike i nije ih nagovarao da ostave svoju hrišćansku veru. Ne zna se tačno nije li, između ostaloga, i poginuo, g. 1579., što se držalo da se tajno molio Bogu na hrišćanski način. D a se ovako vladaju naši poturčenjaci činilo je i to što je u muslimanskoj veri razvijeno sektaštvo, koje Muhameda dovodi u vezu sa Isusom Hristom.

Kad su se ovako Turci držali prema onima koji su se dragovoljno poturčili, može se sa sigurnošću predstaviti da su još liberalniji bili prema onima koji su od XVII v. na ovamo nasilno poturčeni.

Nasilnog je turčenja bilo samo pojedinačno. Njega je bilo svuda gde sada ima naših poturčenjaka. - I ako se ne može tvrditi da te vrste poturčivanja u neratnom doba nije bilo do XVII v., sigurno se može uzeti da je počelo od toga doba. I evropski putnici, Riko i mnogi drugi, kad tvrde da je nasilno turčenje počelo od XVII v., od kako je Turska počela da posrće, misli na ovu vrstu poturčivanja.

Pojedinačno nasilno poturčivanje našega sveta držalo je do naših dana, do konačnog oslobođenja našega naroda od Turaka 1912. g. Prepuna je istorija našega naroda tim događajima, od kojih je velika većina bila i jezovita i krvlju zapečaćena. Žrtva toga nasilnog pojedinačnog poturčivan j a bila su oba pola i svi uzrasti, ali najviše ženskinje: odrasle devojke i mlade žene.

Uzroci poturčivanja našeg naroda

Dvojaki su uzroci poturčivanja našega naroda u neratnom doba. - Opšti i posebni, lokalni Od opštih uzroka prvo mesto drži versko i crkveno raspoloženje u našega naroda kad su Turci zauzeli naše zemlje, i za prvo vreme Turske vladavine.

Pored hrišćanske veroispovesti i dve njene crkve, u našim zemljama, još pre dolaska Turaka bile su pozna te i razne jeresi. Najglavnija i najmnogoljudnija jeres bila je bogumilska.[152] Ova je jeres najjača bila u Bosni i Hercegovini, po tom u Prizrenskoj i Debarskoj oblasti. [153] Pored toga, ako ne dve vere, a ono suprotnosti dve crkve u međunarodnim odnosim a Srbije i Bosne dostigle su vrhunac. Ni u krilu jedne crkve nisu bile bolje prilike. Samo na nekoliko godina pred prvi naš susret s Turcima, sama Carigradska patrijaršija bacila je bila anatemu na Cara Dušana i našu jerarhiju. Poznati dijalog između despota Đ. Brankovića, Sibinjanin Janka i Murata II o pokatoličenju, odnosno o poturčenju našega naroda u Đurđevoj Srbiji [154] daje jasnu sliku o ondašnjem stanju i raspoloženju našega naroda obe vere i svih sekata. U vremenu samoodbrane Srbije, sve od vremena kosovske katastrofe pa do konačnog pada Srbije i Bosne pod Turke, i pokušaj da pravoslavni Srbi prime katoličku veru ostavio je još više no što treba zle krvi. Ne manje je tako negativno na narod uticala i politička pocepanost na ugarsku i tursku stranku.

Pod takvim prilikama došao je s Turcima u naše zemlje i islam. Videli smo da su s Turcima došli u naše zemlje i mnogi poturčeni hrišćani. Vera muslimanska nametnula se našem narodu i samim gospodarstvom Turaka. Zauzećem Bosne i Hercegovine ugušena je bila i poslednja nada na povratak slobode u svega onoga našega sveta, koji se ispred Turaka, sve od krajnjega našega istoka i juga, sklonio u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu.

I ako nije državna vlast prisiljavala svet na poturčivanje, [155] opšta situacija u našim zemljama, kao opšti uzrok, bila je ova: ko bi se od hrišćana poturčio, postao bi gospodar aga, kao što su bili i zavojevači; od dva rođena brata, onaj ko bi primio islam održao bi sve svoje materialno stanje i dobio bi još što je želeo, a onaj što je osta o veran hrišćanstvu postao bi rajet, rob i ne bi mogao uvek računati na zakonsku pravdu i zaštitu u parnici s muslimaninom; radio je i dalje gospodarsku zemlju i živeo je od njegove milosti. Pod tim okolnostima, svaki se nije mogao odupreti iskušenju i žel j i za činom i vlasti; želji za bogatstvom i reputacijom, želji za boljim životom, a verski ljudi su mu obećavali i zlatna brda. [156] Evropski putnik XVII v kroz naše zemlje Riko,[157] o prilikama pod kojima se turčio naš svet veli: "Na kratko ne može se ništa zamisliti čime se Turci ne služe da hrišćane, svakoga prema njegovoj ličnoj naravi, ne dovedu da se poturče Srebroljupce zadobijaju blagom, sujetne i vlastoljupce počastima i izgledom na visoka dostojanstva, a plašljive i slabe pretnjom i silom".

U opš te uzroke spada i to još u prvo vreme onaj veliki sjaj i raskoš koji su Turci pokazali narodu koji se dotle više od 100 godina borio za svoju samoodbranu od Turaka i osiromašeo. Ulazeći dublje u naše zemlje Turci su doneli sav onaj istočnjački, levantinsk o - vizantijski foduluk i saltanat i time su mnogoga hrišćana opsenili i za se i svoju veru pridobili. [158] Zar nisu hiljade koje su ostale verne hrišćanstvu s velikim iskušenjem pratile sjaj i bogatstvo svoje braće i srodnika koji su u novoj veri zasijali. Još kad se uzme u obzir XVI v, u kome su briljirali u carstvu mnogi naši poturčenjaci, novo ono i sjajno doba za Srbe muslimane, za srpsko hrvatski jezik i um, koji se izrazio u hiljade naših po turčenjaka u vojsci, diplomatiji i dr. funkcijama carstva onda se još lakše može pojmiti zašto su se mnogi i dobrovoljno turčili.

Drugi, ako ne i najglavniji od opštih uzroka za poturčivanje kod većeg dela poturčenjaka o kojima se bavimo bilo je nadiranje Arbanasa (Arnauta) u naše zemlje na zapadnoj periferiji i u unutrašnjost.

Izuzimajući našega naroda u Bosni i Hercegovini, među svima balkanskim hrišćanima Arbanasi su najpre u masi primili islam. Najviše kao poturčenjaci, pod moćnom i mnogostručnom protekcijom nove vere Arbanasi su, na celoj liniji dodira s našim narodom, sa svim navalili u naše zemlje. U haosu koji je držao u Turskom carstvu u XVIII v i oni Arbanasi, koji su prodirali u naše zemlje još kao hrišćani kao i poturčenjaci, uživali su privilegije nižih turski organa, kad god je bio u pitanju naš živalj . Najviše zbog toga da bi što veći broj podelio odgovornost i težinu zbog promene vere poturčenjaci, koji su ostali u mestu svome, više su no pravi Turci navaljivali na hrišćane svoje meštane da i oni prime islam. A takvi su isti bili i Arnauti. Ta navala A rnauta datira od kraja XVI v a kulminaciju svoju dostigla je posle seobe našega naroda krajem XVII i poč XVIII v. Taman su Turci popustili, došao je veći neprijatelj, Arnauti. Da se od Arnauta zaštite, da održe svoje ognjište, mnogi su naši sunarodnici ob e crkve prelazili u islam. Otuda se najveći broj naših poturčenjaka u Južnoj Srbiji nalazi na zapadnoj periferiji naših zemalja od Oridskoga jezera duž Drima sve do Skadarskog jezera. Širenje Arnauta po unutrašnjosti naših zemalja izazvalo je nasilno i viš e pojedinačno turčenje našega naroda. Dokle su god Arnauti u pravcu jugoistoka doprli, dotle se prostire i nasilno turčenje našega sveta u širim narodnim masama. I kad se uzme da su sve zone naših zemalja od Drima do Morave, Pčinje i Vardara redom bile periferne zemlje arnautskih naselja u njihovu postupnom nadiranju od kraja XVI v do naših dana, i odbije se, srazmerno mali broj našega poturčenoga sveta po gradovima, sve što je na taj način otpalo od naše nacionalne matice, sve je propalo u Arnaute. To su n aši Arnautaši. I taj je broj vrlo veliki. I taj procenat naše krvi potpuno je izgubljen za našu narodnu celinu [159]

Mnogi su, i različiti su načini na koje su sve Arnauti poturčivali naš svet. To je koliko tužna toliko i ponosita istorija našega naroda u predelima gde su se Arnauti naselili, i u onima u koje su probijali. Da se zaustavimo na ovom načinu poturčivanja. Imamo pisanih podataka, da je na taj način turčeno našega sveta od prvog nadiranja Arnauta pa sve do sloma Turske 1912 g. Kad k a žemo nasilno ne mislimo da tvrdimo, da je sav taj pojedinačno poturčeni naš svet samo nasilno poturčen, i da nije bilo dragovoljnog turčenja kod onoga sveta koji živi pomešano sa Arnautima. Na protiv, ja lično, držim da je se, na pr, naše ženskinje poturčilo više dragovoljno nego nasilno. - Od osam slučajeva koje sam znam iz ranog detinjstva u kraju u kome sam živeo četiri godine, u Kumanovu, i o kojima je naš svet držao i govorio da se vrši nasilno poturčenje, samo dva su slučaja bila gde ženske nisu želele da se poturče Ovakvih je slučajeva bilo i sa mnogima među ljudima [160]

I ako je manji broj nad kojim je vršeno nasilje da se poturče pa se nisu poturčile, one su i suviše odvajale od onih koje su se bez velikog nasilja poturčile. [161] One prve odvajuju u odoljenju mnogim iskušenjima, raznim svirepim načinima, raznim lukavstvima i svem varvarskom pritisku.

Bilo je Jana, [162] bilo je Noca[163] bilo je Mara,[164] bilo je Altuna,[165] ali je bilo i Menki,[166] i Anđa, [167] i Jelisaveta,[168] i Mara,[169] i Jovanki[170] i dr., čija će imena po otpornosti za održanje svoga narodnoga imena i svoje vere biti vazda svetli uzori. Kao Arnauti, i Turci su u gradovima, pojedinačno, nasilno poturčivali naše ženskinje. S vrlo malim izuzetkom, to su činili među Turcima inferiorni ljudi. I njihove su se pobude za nasilno poturčivanje izvesne hrišćanske devojke ili žene bitno razlikovale od onih u Arnauta. Kod ovih je glavna pobuda bila najviše ljubav, a kod Arnauta najčešće ekonomski interesi - prisvajanje hrišćanskoga i m anja i propuđivanje hrišćana sa imanja, na koje Arnauti bace oko. Za poturčivanje hrišćana i jedni i drugi vršili su pritisak najviše u neredovnim prilikama; najviše pred kakav rat, za vreme samoga rata ili ma kakva hrišćanska pokreta. [171]

I to nasilno po turčivanje našega ženskinja staje naš narod i mnogo drugih velikah žrtava. Imamo pisanih podataka da su i ranije ginula braća, roditelji, muževi i drugi srodnici našega ženskinja, koje se odupiralo turčenju. Bilo je nasilnika koji su silom turčili hr. žen skinje, pri svem tom što je bilo i Dragaša Pletikosića i Spira Crnog i dr. Ginuli su mnogi i koji su pred vlastima štitili naš svet od poturčivanja.

Ovaj način poturčivanja hrišćanskoga ženskinja popustio je malo od polovine XIX v. od kako je donet hatihumajun. Već od 1860. g. bilo je slučajeva gde su zastupnici hrišćana pred vlastima mnogo ženskinje otimali od turčenja i vraćali roditeljima. Bilo je slučajeva gde su pred vlastima razbuljivane hr. devojke i žene, kao što je bilo slučajeva gde su bile hrišća n ke i iz haremlika otimane i udavane za hrišćane. Sve je to zavisilo od prilika pod kojima se, i gde se ti slučajevi događali: u mnogim krajevima je i posle hatihumajuna bilo u ovom pogledu hrišćanskih žrtava. [172] U istoriju je već ušao [173] slučaj nasilnog poturčivanja jedne hrišćanke u drugom centru turske carevine, u Solunu, pred sam Prvi Srpsko turski rat, 1876 g, u kome je fanatizovana muslimanska masa na najsvirepiji način ubila i dva evropska konsula, francuskog i nemačkog, koji su se bili stavili u odbranu hrišćana. Kad je ovako bilo u Solunu, lako je pojmiti kako je bilo u unutrašnjosti, gde su gospodarili nezbrinuti još, gladni i goli, Arnauti, i besposleni Turci.

Još jedan od glavnih opštih uzroka poturčivanja našega sveta u Južnoj Srbiji jeste ukinuće naše Patrijaršije 1766 g. Grčka hijerarhija, i ako strogo pravoslavna i vrlo energična u održanju pravoslavlja, u našim zemljama, se i onoga doba se pokazala vrlo labava te i vrlo štetna za našu nacionalnu celinu. Još kad se uzme [174] da su mnoge gr čke vladike, bile došle u naše zemlje i pre ukinuća Patrijaršije, onda je onako nepovoljno stanje za naš narod bilo u mnogim oblastima nastalo i pre ukinuća Patrijaršije.

Što je preostalo sveštenika od naše crkvene hijerarhije brzo je pomrlo, a novi nisu b ili pristigli, kaluđerski redovi biti su proređeni, narod decenijama nije video svoga arhipastira - I ako preterana, u Prizrenskoj oblasti postoji tradicija, daje pop Sinadin posle ukinuća Pećske patrijaršije krštavao u Gori i po drugim prizrenskim župama decu od po 10 15 g staru.[175] Pored svega toga došli su i novi vladički nameti, pojavila se katolička propaganda i pojavili se turski verski propovednici.

Po svršetku Nemačko turskog rata 1689 -1691 g. Turci su razrezali na hrišćane i neku novu vrstu pore ze. Da se te poreze spasu, mnogi su, i ako prividno, primili islam.[176]

U vremenu administrativnog samovlašća u Turskoj od kraja XVIII v , mnogi derebejleri uveli su u svojim pašalucima red, da se svaki musliman, koji se oženi poturkom, oslobađa vojne obaveze To je bio još jedan nov atak na hrišćansko ženskinje. U odnosnim oblastima, i sa toga uzroka većina je našega poturčenoga ženskinja nasilno poturčena.

Po narodnim predanjima, koja su razvijena u našim narodnim pesmama, težnja za lakšim i boljim životom, za gospodstvom, viteštvom i ljubav ženskinja prema turskim muškarcima, i obratno, bila je takođe jedan od glavnih uzroka pojedinačnoga i dragovoljno ga poturčivanja našega sveta. I taj je uzrok držao sve od prvoga susreta našega naroda s Turcima pa do p olovine XIX v , a negde i do pre kratkoga vremena. Ženske, i druge naše narodne pesme, nisu ni malo u tome preterane. [177] Pod ovim okolnostima, i po ovim motivi ma najviše se našega sveta dragovoljno i pojedinačno, isturčilo u kosovskoj oblasti.

U duelu i zmeđu Strahinića Bana i Vlah Alije, Anđelija Strahinića Bana opredeljuje se za Vlah aliju [178] Ljuba Novakovića Gruje [179] izneverava svoga muža Gruicu i odlazi Turcima

"O Gospođo Gruičina. ljubo!
"Izdaj nama Novaković Gruju
Kod Gruice nosiš čistu svilu
"A kod nas ćeš šetati po svili
"A nositi i srebro i zlato
"I biti ćeš kadundžika mlada
"I često ćeš na teferič ići
"S kadunama od petka do petka."
— — — — — — — — — —

U pesmi Vuk Stanišić i Beg Ljubović, [180] o kojoj se drži da peva događaje iz vremena 1719 g Ružica ćerka kneza od Grahova, Nikole, koja je bila primila prsten od Stanišića Vuka, vraća vereniku prsten i prima drugi od bega Ljubovića:

"O, Ružice, kneževa đevojko!
"O li, curo, mene poslušati:
"Tako tebe dobra sreća bila,
"Nemo uzet od Njeguša Vuka,
"E ti dajem tursku vjeru tvrdu:
"Ako uzmeš Stanišića Vuka,
"Odvešće te u pleme Njeguše
"A otale u Lovćen planinu;
" Ubraće ti bukovijeh drva,
"U Kotoru gradu ih nositi
"Da. se jediš da se hlebom raniš;
"Uzmi, curo, mene gospodara,
"Povešću te Gacku ši r okome,
"Nabaviti sluge i sluškinje,
"Da ti drže skute i rukave
"Kad se šetaš po haremu mome?

Anđa, sestra Ive Kapetana,[181] koja je već bila verena za Rada Senjanina, uverava svoje drugarice, da će poći ili za Turčina (junaka) Nukić Barjaktara, ili ni za koga:

"A tako mi moje vjere tvrde,
"Ja nijesam bijelila lice,
"Ni za bana ni za đenerala,
"Ni za kaka mlada kapetana,
"Pa ni onog Rada Senjanina,
"Već tom, sestre, ne budite mali,
" Ja sam moje odgojila lice,
"Bijelila i urumenila,
" Za Turčina i Tursku Udbinu
"A na ime Nukić barjaktara,
"Junaka ga u Udbini nema"

U varijanti ove pesme, Ivanova sestra Ružica ,[182] pošto je odbila onolike prosioce hrišćane, na pitanje svoga brata Ivana, odgovara:

"O Ivane, luda mi te nađoh!
"Evo, Ivo, tri godine danah
" Uzel a sam od Stubice Husa.
"Postila sam sva tri ramazana
"Postila ih u tvoje dvorove"[183]
I ako vrlo malo, ovaj motiv za dragovoljno turčenje hrišćanskog ženskinja držao je tako reći, do samoga smaka turske vladavine u našim zemljama. Između mnogih slučajeva ove vrste, videli smo onaj što navodi Marko Miljanov iz godine 1875.

U pesmi Ograšić Alija i sestra Cmiljanića, [184] vidi se gde se musliman zariče da će se oženiti samo hrišćankom, Anđom, milom sestrom Cmiljanić Ilije, "Ali s Anđom al zemljicom crnom", a videli smo kakva su sve sredstva stajala muslimanu na raspoloženje, i kakvu bi sve protekciju uživao u svome krugu, da svoju ljubav zadovolji, i još jednu hrišćansku dušu prevede u islam.

U mnogim narodnim pesmama provlači se uverenje o tome da kaurin (hrišćanin) ne miluje kao Turčin:

" Kaži Mite koga sakaš,
"Kaurina il Turčina?
"Neću, nane, kaurina
" Kaurin je mučna duša.
"Vazdan ore, vazdan kopa,
"Večer dođe srdit dođe,
" Ja ga molim da se mije,
" On se vije da me bije.
" Ja si sakam mlado Turče;
"Mlado Turče ra(h)atliče.
"Vazdan šeta po čaršiju,
" Pa kupuje šar šamiju
" Šar šamiju leblebiju,
"Leblebiju suvo grojze.
" Večer ide vesel ide.
Ja ga kanim da se mije
On me tegli u postelju
Odvrzuje šar šamiju
Pa. midava leblebiju
Leblebiju suvo grojze" [185]
U krajnjim našim zapadnim krajevima, u koje je doprlo po turčivanje našega sveta, bilo je slučajeva i gde su muslimani prelazili u hrišćanstvo opet iz motiva vole hrišćane janake, vitezove, hrišćansku veru i t. d. U pesmi Kaduna Hasan age Kune[186] majka s vetuje kćeri Kaduni da se pokrsti, i dr.

Mnogi su se naši ljudi turčili za novac za mito. Imamo zapis vladike Danila I na Cetinju 1707 g o tome kako se dogovorili Crnogorci da izgone između sebe Turke (poturčenjake), pa mnogi Crnogorci nisu došli već, na protiv počeli se i mnozina turčiti ere ih mićaše paša iz Podgorice. [187]

Imamo slučajeva gde su se mnogi naši turčili u napitom stanju, drugi da mogu nositi oružje, treći iz nepoimanja značaja svoga koraka - iz prostodušnosti u šali ili svađi i t. d. [188]

U dosta slučajeva, turčili su se hrišćani i iz atara iz pošto vanja prema kom dobrom susedu, majstoru, prijatelju. [189] Mnogi su uzimali samo ime svojih gospodara otuda u nas, i u južno istočnim stranama naših zemalja dosta turskih prezimena Žabota, Osman Begović, Pašić, Ramadanović, Poturnjaci, Kurtinci, Musinci, Muftijinci i t. d.

U papskim uputstvima predstavnicima katoličke crkve u zahvatu Carigradske patrijaršije, Stevan Gaspari s puta po Staroj Srbiji i Arbaniji, godine 1671-1672, piše o tome kako se katolički sveštenici u pom. oblastima turče iz uzroka gde za male, sitne stvari s Turcima, uvlače i svoju pastvu i t. d. [190]

Sve ove u odnosu na hrišćansku veru, slabe strane našega sveta Turci su vrlo lepo iskorišćavali svojom dobro poznatom lukavošć u. Spomenuli smo šta o tome piše evropski putnik u drugoj polovini XVII v Riko.

Ima pisaca[191] koji u opšte uzroke poturčivanja našega sveta stavljaju i uticaj turskih kolonista u našim zemljama od poč. XVI v , Turuka i Konjara. Međutim taj uzrok ne postoji za sve. Pre svega, videli smo da je ovih kolonista bilo tako malo, da nisu nikako mogli ni vršiti utica) na hrišćane u ovom pogledu. Drugo, ni danas se još pozitivno ne zna, gde je sve bilo ovih kolonizovanih muslimana. Neki uzimaju da ih je bilo i u K i čevskoj oblasti, međutim tamo nema nikakva traga od njih. U toj oblasti u opšte, nema muslimana koji govore turski. Treće ima oblasti gde je bilo ovih kolonista pa ih nestalo bili i bitisali, takve su oblasti na pr. Pčinja, Vlasina [192] a u njima niti ima poturčenjaka niti pravih Turaka. Tamo su ostali još samo nazivi geografskih objekata juručkog porekla, a ovih nigde više nema, četvrto, gde se još i nalaze Juruci, kao na štipskom Ovčem polju, oni su sami izgubili od svoje glavne etničke osobine, od svog a jezika, i u toku vremena uzeli dosta iz našega jezika, tako, da danas pravi Turci ne bi mogli ni razumeti njihov turski govor.[193]

Ako su Juruci negde i mogli vršiti uticaj na hrišćansko stanovništvo u našim zemljama u pogledu poturčivanja, to je moglo biti samo u Moglenu, Tikvešu i oko Sariđola. Ali mnogi i u ovim oblastima, ako ne potpuno, a ono kao i oni na Ovčem polju potprimali su dosta od našega jezika. A videli smo da su žene tikveških Turaka primile nošnju hrišćanskih žena i poturkinja, i da je i u drugim stranama bilo asimiliranja Turaka. - Ako je g. Dr. V. S. Radovanović utvrdio genealogiju bratstva Ribrovaca u Tikveškoj oblasti, onda je to jedan slučaj više asimiliranja Turaka u toj oblasti. Na ovom mestu da ponovim da su u južnim stranama naših zemalja još od XI v. živeli Turci Vardarioti pa su i oni zaginuli, pretopili se u druge hrišćane; poznati su bili, od IX v., i drugi Turci onamo pa se i oni pretopili u mesno hrišćanstvo, grčko i slovensko, stanovništvo.

Za našu ovu temu, najglavnije je t o što glavna masa naših poturčenjaka u Južnoj Srbiji pada na Drim, od Orida do Skadra, i što u tim krajevima niko ni od lajika, i nikada ne nalazi Juruke i njihov uticaj za poturčivanje našega sveta.

Od lokalnih, pokrajinskih, uzroka turčenja neki pisci za Prizrensku i Debarsku oblast na prvo mesto stavljaju gurbetovanje, i zanimanje stokom u mestu i gonjenje stoke na istok i jug, - da su se mnogi tamo, došav u dodir sa turskim svetom, i poturčili pa, vrativši se doma (kao Stanišini Crnogorci), i svoje pot u rčili. Drže da su se mnogi poturčili i po svojim zanatima, halvadžilikom i bozadžilikom, na istoku. Za obe ove oblasti mogu se primiti i ovi uzroci, ali i za njih glavni uzrok ostaje onaj - nadiranje Arnauta u njihove odnosne krajeve. Ovo važi i za stočar e u Ljumi, Opolju i Gori. I oni su se hteli, na imanju svome, u kući svojoj, verom da zaštite od ovih nezvanih i drskih gostiju. A fakat je, da su se turčili najpre ljudi pa posle, odmah ili docnije, i žene. Ima slučajeva u ovim oblastima, gde se žene nika k o nisu ni turčile;

umirale su kao hrišćanke. Takvih je slučajeva bilo i s mnogom rođenom braćom u zadrugama gde je jedan hrišćanin a drugi musliman; jednoga se deca krste, a drugoga se sunetišu. Tako je vršeno postupno poturčivanje. Ova mešavina vere u jednoj zadruzi i jednoj kući, i zajednički život, lepo se karakteriše ovom narodnom slikom: - U jednom istom loncu brat hrišćanin pristavio svinjetinu, a brat musliman jagnjetinu, pa kad su ručali za jednom trpezom, svaki je jeo svoje mesto i svaki je održao svoju veru.

U pojedinim krajevima bilo je slučajeva gde se u selu poturči samo jedna kuća, pa da se ne bi natresala i štetila druge, jedna po jedna isturče se i ostale, i celo selo. Mnogi su se turčili i da im rođak poturčenjak ne preotme zemlju i očevinu.

I do sada smo videli daje bilo naših poturčenjaka, koji su, i ako poturčeni, i dalje održavali obrede hrišćanske veroispovesti, a samo se izdavali za muslimane i nosili turska imena. To su tako zvani prividni muslimani, okultni hrišćani; Arnauti su ih zva li ljarmani. Njih je bilo još od samoga početka poturčivanja. Naš Staniša - Skender beg, Ahmet paša Hercegoglu, Ajvaz paša i dr. Okultnih hrišćana bilo je najviše od početka XVII v., od kako je Tursko carstvo počelo primetno opadati i preovlađivati bezvlašće. [194] Iz poznatih uzroka, psevdo muslimana najviše e bilo među našim katolicima. - Spomenuli smo da je nova vrsta poreze na hrišćane posle Nemačko-turskog rata 1689. do 1691. god. učinila da su mnogi hrišćani prividno primili islam. I u ono doba, okultne hrišćane su raspoznavali samo verski ljudi; [195] docnije su ih svi raspoznavali. I kao muslimani, većina od njih bila je u stalnom dodiru sa hrišćanskim sveštenicima. Ovi su im, i ako tajno, davali pričešće i vršili im i još po neke obrede svoje vere. [196]

Pošto je u velikoj većini naših zemalja bilo nemoguće, da musliman pređe u hrišćansku veru, ni ovi prividni muslimani nisu se mogli više javno vratiti u svoju pređašnju veru, pa i oni koji su to tajno učinili, morali su se seliti u druge hrišćanske pred ele, da se ne bi otkrili. Pa ipak, od kako se na Jedrenskom miru

1829 g. dobilo više prava za hrišćansku veroispovest u Turskoj, i bila zagarantovana verska liberalnost i versko samoopredeljenje, ima dosta slučajeva gde su se ti prividni muslimani, i ako opet na intervenciju najviših turskih državnih vlasti i evropske diplomatije, vratili u krilo hrišćanske crkve. Od tih retkih slučajeva, naj interesantniji je onaj kako su se naši sunarodnici katoličke crkve u gnjilanskoj Gornjoj Moravi, g 1847 vratili u hrišćanstvo. [197]

Vreme poturčivanja naših poturčenjaka

Videli smo pisane podatke o pojedinačnom turčenju u našim krajevima i da glavno turčenje pada u XVII v To se doba slaže i sa tradicijama u našega naroda o tome Svuda poturčenjaci pamte 200 godina Taj su broj navodili i njihovi stari pre 50 godina taj nevode i ovi sada taj isti broj vlada i u predanjima bugarskih poturčenjaka, pomaka I ako je Njegošu bilo istorijski poznato vre me poturčivanja našega sve ta u Crnoj Gori, i on je pevao

Bogu šućur dvjesti su godinah
Otka paći vjeru prihvatismo
Izmećari dinu postadosmo

Stoga što se turčenje na razne načine proteglo kroz četiri i više vekova, broj 200 stalno se provlači kroz sva predanja U Kičevskoj oblasti poturčivanje se veže za Šaban pašu, ali se i tamo navodi broj 200 godina, i da su se turčili postupno sve do početka XIX v. I sama kičevska mahala Bačevci poturčila se pre 200 godina.

Pa i ovaj se broj slaže sa istorijskim faktima da su se naši u Južnoj Srbiji poturčili najviše posle seobe našega naroda pod Arsenijem Čarnojevićem i u vreme najjačega nadiranja Arnauta u naše zemlje. Međutim, i ako svi navode ovaj broj, velika većina poturčenjaka, po pričanju svojih starih, zna tačno od koliko su kole na poturčeni, samo neće uvek da kazuje Broj 200 im je ostao u amanet, kratak, i čini im se i lakonski odgovor. Pored toga, poturčenjaci u Tikvešu imaju predanje, da su se njihovi stari poturčili još kad se turska vojska nalazila onuda za vreme prvoga osvojenja ono g a kraja. Međutim, po drugom predanju, onom o janičarskom pritisku u ovoj oblasti mnogo docnije, i o preseljavanju hrišćana iz tikveških sela u Negotin i Kavadar, izlazi, da je to bilo negde krajem XVII veka, opet pre 200 250 godina. [198]

U Tikvešu imaju pr edanje, da su sela Timjenik i Begnište poturčeni takođe pre 200 godina, i to se slaže sa vremenom u kome su bile iseljene prve hrišćanske porodice iz tih sela.

O poturčivanju Opolja u Prizrenskoj oblasti ima predanje, da ga je poturčio Kukli beg. Ovaj beg je živeo u XVI v. a u Opolju su poznati hrišćani sve do pre 120 godina. Poturčivanje u jeku i u Opolju bilo je tek od kako su onuda prodrli Arnauti.

U Debarskoj oblasti, u opšte, ima predanje, da je poturčivanje počelo takođe od200 godini na ovamo. I ako m ahom znaju koji se kra) kad poturčio, i da ima poturčenjaka iz celoga XVIII i prve polovine XIX v., svi koji o tome hoće da govore, odgovaraju da su se poturčili pre 200 godina..

Poturčivanje Golog Brda takođe datira od 200 godina. I u ovom se kraju zna o poturčenjacima koji su se poturčili tek oko polovine XIX v.

Ovo vreme glavnoga turčenja u Debarskoj oblasti potvrđuje se i osnivanjem prve tekije u onoj oblasti. To je Kalč baba teke. Verski učeni ljudi su mi kazivali da ovaj muslimanski svetac odgovara hrišćanskom Sv. Arhangelu, a po tradiciji je svetac koji nosi svoju glavu u ruci, i treba da odgovara Usekovanju Sv. Jovana (29. avgusta po s. k.). Po obaveštenju koje sam još 1913. g. dobio od šeha Emrula, ova je tekija zasnovana 1691. godine. Osnovalac jo j je bio rodom iz Arabije. Metropola joj je u Prizrenu u Sarata hlnu. Do abdikacije, pomagao ih je, materialno, sam sultan Abdul Hamid. Ova se tekija nalazi u okolini samoga Debra, na putu iz Debra za Piškopeju, a izgleda da joj je zadatak bio da parališe z načaj Sv. Jovana Bigorskog. A obavešteni ljudi, i muslimani, u ovoj oblasti kazuju da im i prve džamije datiraju tek od 80-90 godina.

O onima u Pehčevskoj oblasti zna se da su se poturčili u drugoj polovini XVII v. Njihovo se predanje od pre 200 godina i s laže sa pisanim podatcima o tome.

U nekim krajevima istočnog perifernog naselja Arnauta u našim zemljama, Poljanici, Moravici, Masurici i dr. poturčenjaci su poznati tek od polovine XVII v., od naseljavanja Arnauta po tim krajevima.

Rekli smo da je pojedin ačno, nasilno i dragovoljno, poturčivanje držalo sve do smaka Turskog carstva u našim zemljama 1912. godine.

    Napomene

  1. Ma da s etnička gledišta nije tačno, radi lakšega izražavanja, mi ćemo na ovom mestu prelazak u islam pisati sa: turčenje ili poturčivanje. A tako i sam narod zove promenu druge na muslimansku veroispovest: turčenje , poturčiti se , poturčenjak , poturica, (v. Vukov Rječnik, kod reči poturčiti)., potur i t. d.
  2. K. J. Jireček (J. Radonić), Istorija Srba II s. 91.
  3. Ljub. Stojanović , Stari Srpski Zapisi i natpisi br. 328., 330., 331. i t. d.
  4. Govoreći o Srbiji u ovim odnosima prema Turcima, Čeda Mijatović uzima (Glasnik Sr. Uč. Društva XXXVI, Pre trista godina), da se Srbija za vreme pod Turcima, zbog ratova i narodnih pokreta, nalazila kao u opsadnom stanju. Poznati su naši pokreti još od kraja XVI v. pa sve do naših dana. — Kod takvog stanja stvari, Turci su stalno odvodili iz Srbije roblje.
  5. "Turci su do sad, kad su s kime ratovali, vodili u ropstvo djecu i žene gdje su god koje mogli uhvatiti a i ljude koje nijesu sjekli. Gdjekoji su ove robove držali te su ih služili a najviše ih je prodavano i preprodavano; zato je svagda uz vojsku išlo ljudi ne samo iz Carigrada nego ispreko mora (iz Azije i iz Afrike) ko j i su roblje kupovali i u svoje zemlje vodili. Rajetin nije mogao roba kupiti i držati, nego ga je mogao otkupiti i pustiti da ide kud hoće. Svi gospodari od robova navraćali su i nagonili roblje da se turči, osobito djecu i mlade žene i djevojke i mnogi s u se ženili robinjama, i tako je od robinja bilo (i sad još ima) najvećijeh Turskijeh gospođa..."
    I sužanj je nalik na roba, ali se sužnjevi ne prodaju, nego ih drže u tamnici dok se ne otkupe (Vuk, Rječnik, kod reči rob). — Smičiklas T ., Dvijestogodiš njica oslobođenja Slavonije I, s. 73. "Već u samom taboru iza boja sluša se u noćno doba strašan jauk cvilećih momaka i djevojaka, jer jedne i druge sramotno izrabljuju turski vojnici. Djecu od šest ili sedam godina spašava njihova mladost od svih boli il i sramota. A onda tek bude sajam. Dovedu ih kao stado kakovo na trg. Trgovci ih ogledaju. Svaki trgovac, čim mu se sužanj dopadne, ogleda i opipava sve udove, zapovjedi mu da se svuče, da ga još bolje ogleda. Pa tako se svlači sužanj pred svakim trgovcem, k oji ga pogađa, te biva više puta po redu da se mora svući. Budne li zarobljena cjela obitelj, pak, žele naravno da svi zajedno robuju, koliki je opet plač i molbe trgovcu, neka ih zajedno kupi. Još nekako prolaze oni ljudi, koji znadu kakav zanat, pa i on i koji su jaki obdjelavati polja, ali jao si ga onim, koji su u svojoj domovini bili svećenici, književnici ili urednici, koji nisu radili teških radnja, ili ne znadu zanata. Mnogo puta goli, kao da ih je majka rodila, jer im njihove haljine oderaše ili ra zdrti sa sto krpa na ruglo su pred svim i svakim, jer da nisu za ništa. Tko bi bio jak sve ove tuge ispripovjediti." Samo god. 1578. (1647), odveli su Turci (u ropstvo) hiljadu srpskih momaka, - za vreme rata oko Zadra i oko Malte ( Ljub. Stojanović , Zapis br. 6397).
    - Mih. Konstantinović iz Ostrovice, (Glasn. Srp. Učen. Društva XVIII s. 181) koji je kao janičar dosta vremena proveo u turskoj sredini veli: "... robe (Turci) ljude, a koji ne mogu ići one poubijaju. To biva često svake godine na dovedu i donesu (po) nekoliko hiljada dobrih hristjana među poganike pa tu izmešavši se pokvare se. Zaborave za svoju dobru i primaju poganičku veru." (s. 181). Sa samim M. K. dovedeno je bilo roblja 320 mladića i 100 žena. — Godine 1493., posle bitke kod Udvine, odveli su Turci u Carigrad veliki broj velikana u ropstvo, pa su ih posle njihovi srodnici otkupili. — Godine 1660. u plamenu nađe smrt i nekoliko stotina Turaka. Žali bože, pogibe tom prigodom i oko 300 hrišćana (ponajviše Hrvata) koji su turcima služili kao ro b lje. (Dr. R. Horvat, Povjest Međumurja s. 157).
  6. Smičiklas T ., na pom. m. s. 9.
  7. Nalazimo gde kupljeni robovi od Turaka obrađuju zemlju u Skoplju (Rad 86. s. 69. - Starine XI, s. 97).
  8. Mih. Konstantinović (Glasn. Srp. Učen. Društva XLII.s. 130)."A pošto se to mesto Novo Brdo već predalo, tada je zapovedio car pozatvarati sve kapije, a samo jedna vrata otvoriti, i kad su Turci ušli u varoš, zapovedili su svima kućnim gazdama da svaki sa svojom čeljadi, sa muškima i ženskima izađe kroz ona vrata iz varoši napolje na šanac, a da ostavi sva svoja dobra doma... a car sam stajao je pred onim vratima pa je izbirao momke na jednu stranu, a ljude na drugu stranu, pa i ženske na treću stranu, da one koje su među muževima bili najodličniji, te je sve zapovedio poseći, a o stale dao je pustiti natrag u varoš, a u njihova dobra i imanja ništa nisu dirali. Momke pak 320 na broju, a ženske 700 razdao je među svoje poganike, a mladiće je uzeo sebi za janičare, i poslao ih je u Anadol preko mora gde se oni odranjuju."
    Isti M. K. pi
  9. Šafarik, Pamjatki s. 89.
  10. Ljub. Stojanović , Zapis br. 5286 — " V toiže rati bist velikoe pleneie i rasejanije narodu hristianskom i zapuštenie vsei serbskoi zemli... "
  11. A hristiani (u Kosovskim predelima) mnogi pogiboše i poharani biše i mnogi rod hristuanski (Turci) zarobiše (Glasn. Srp. Učen. Društva XLII.s. 130).
  12. Dr. R. Horvat, na pom. m. s. 127.
  13. "Paki na 1734 bist rat veliki i mnogi hristiani porobljeni biša ot Turaka" (Zapis br. 2637); "togda mnog narod hristianski Turci zarobite i u plen odvedoše; tada beše skrob i žalost velika i dođe patrijarh Arsenije u Beograd" (Glasn. Srp. Učen. Društva XLIII s. 135). — Opisujući događaje iz godine 1737. u svome mestu, N. Lavškin: "Izvodi iz Letopisa". (Glasnik Zem. Muzeja god. 1889. knj. IV), zabeležio je i ovo: "I porobiše Turci svoju raju svu s onu stranu Užica... Potom ode četa turska i porobi varoš Valjevo, Cesarovo mesto i odatle odvedoše (Turci) mnogo roblja." — Iz ovoga vremena je i Zapis ( Ljub. Stojanović) br. 2687 koji glasi: "Paki na 1734 bist rat veliki mnogi hristiani porobljeni biša od Turaka " (Odnosi se na Valjevo).
    O istim događajima 1738. g., isti letopisac zabeležio je: "Na 20 Veljači odoše Turci opet pod užice i pred njima Ibraim paša Ali paša iz Skoplja i uzeše ga na viru. Otpratiše cesarove ljude k Beogradu i što je bilo raja Turska izvišaše Turci, izsikoše i u ropstvo nemilo okrenuše."
  14. Ljub. Stojanović , Zapisi br. 3650, 3903 i dr. 3367. i Zapis iz 1780. g. (br. 3650) " i serbsko roblje Turci porobiše, pašaluk beogradski i nemačku stranu. "
  15. Ivan S. Jastrebov, Podatci za istoriju srpske crkve itd. s. 63.
  16. Znati se kad se roblje porobi u Ovčaru, koliko se porobi, toliko se dvojinom natera u Moravu... od nasilija turskoga ćaje paše... i što se roblja nađe živo sve se povrati od tureckoga nasilija" ( Ljub. Stojanović , Zapis br. 3954.).
    Islam Pupinac , aga tetovskog Redžep paše "ugušio" je Milojinu bunu u Matejevcu kod Niša 1841. g. i doveo svome paši robove: Srpskoga vojvodu (Mihajla) i sestru mu Miljanu. Paša uzeo Miljanu za ženu, a Mihailu odredio da živi u saraju do glavne džamije u Tetovu. Ovaj M. je ostao u vezi sa hrišćanima. Između ostaloga, on je pomagao Ćirilu Pejčinoviću da obnovi manastir Lešak . Sa Miljanom dobio je Redžep paša sinove Abduraman bega, Veli bega i Dželadin bega. Abduraman mu je bio naslednik. U nekom grčkom ustanku bio je od pašine strane Teke binbaša i doveo paši robove, potonjeg Bedžet agu i sestru skopskoga i Hasan paši štipskoga. Sbornik Ministar. Narodnoga Prosveštanija XI, 411). Podatci ovi nisu svi tačni.
    U prvom našem ustanku Turci su zarobili devojku Mariju, ćerku popa Alekse iz zaječarskog kraja, i doveli je u Gnjilane, gde je postala žena Rašid bega Džinića. Otac joj posle nekoga vremena dolazio u Gnjilane i Rašid beg ga lepo primio, ugostio i ispratio natrag. Poturčenu han u mu su prozvali Bejaz hanuma, bela gospođa (Todor P. Stanković, Putne beleške po St. Stbiji 1871-1898. II, s. 42).
    Ne znam tačno iz koga grčkoga pokreta, kumanovski dere bej Mustafa beg doveo je bio u Kumanovo tri Grkinje robinje, tri rođene sestre. S jednom od njih bio se M. beg oženio i imao dece. Od nje je bio docniji kumanovski Mahmud beg . On je govorio i grčki, i kad se pojavila onamo eksarhijska struja, i on je bio na strani Patrijarhista. A brat mu mlađi, Jašar beg, od Turkinje, bio je na strani Eksar hista. Po smrti ove Grkinje Mustafa begovice, dve njene sestre i dalje su ostale u haremu sestrića Mahmud bega. Jednu sam i ja zatekao i znao. Onda se u Kumanovu znalo da ta nije bila poturčena nikako. Slušao sam da je moj ded, stari kumanovski prota Dimi t rije, kad god je išao Mahmud begu u posetu, govorio je i sa ovom starom Grkinjom, da joj svakog velikog praznika slao naforu, i da se ona vrlo mnogo interesovala o našoj veri i crkvi, i da se uvek u deda mi raspitivala i o Grčkoj.
  17. Gruja Novaković , je Maru tri puta izbavljao ropstva (Vuk - 1896 - III 39.). Ovakvih robova - sužnjih - bivalo je sve do smaka Turske u našim zemljama. Debarski Malisori odvodili su hrišćane debrance u ropstvo i tamo ih držali i mučili pa ih puštali na otkup. Tako je bilo sve do B alkanskog rata. Poznata je u Malisora i jedna primitivna sprava za mučenje sužnjih na jedan vrlo surov način.
  18. Platno beli crnojka devojka,
    Platno beli, svoje oči kune:
    "Moje oči, danas ne gledale!
    Proći ćedu tri sindžira roblje!
    Jedan sindžir sve mladi momaka,
    Drugi sindžir sve mladi nevesti,
    Treći sindžir mladi devojaka."
    (Sr. J. Stojković, Kaljević Marko... s. 186).
  19. U Carigradu su postojale glavne stanice, u kojima je prodavano roblje. Jedna je bila u Sulejmanovoj džamiji, a druga u Jezirdžiju. Pošto su Turci ovladali našim zemljama preko Save i Dunava i Ugarskom, i Beograd je postao glavni trg za prodavanje roblja. I u Beogradu je postojala naročita kuća u kojoj je vršeno sortiranje i prodavanje roblja. (Glasn. Srp. Učen. Društva XXXVI.- Č. M. prema savr emenim izvorima (Spandugino-u Ricaut-u i drugima)). Napred smo videli kako je to roblje sortirano i prodavano. ( Smičiklas T ., na pom. m. s. 73).
  20. A evo kako se i u pesmi kazuje, kako se roblje prodavalo:

    "Tu mi robija jeptino bijaše:
    "Djevojka je po dukat zl ata,
    "Mlada snaha za polugrošicu,
    "Udovica za petnaes para
    "Stara baba za lulu duhana,
    "A dva starca za pečena jarca."

    U varijanti pesme Družina Mihata Hajduka (Vuk - 1894 -III, 419), peva se kako je spahija došao iz Hrvatske i "doveo" roblja plemenita.

  21. Gl asn. Srp. Učen. Društva XVIII s. 181.
  22. Rječnik, kod reči rob.
  23. Lepu je sliku o ovim slučajevima dao Čed. Mijatović , u svome spisu Rajko od Rasine , Beograd. U toj slici Margita, grofica od Nađ Banje dospeva u ropstvo poturčena Ciganina kovača alkoholiste Bekri Bekira.
    U našim narodnim pesmama se peva da su Turci zarobili sestru Kraljevića Marka i porobili Prilep. (V. Bogišić na pom. m. 290), a istorijski se zna (K. J. Jireček, Istorija Srba II, 178) da su Turci, 1463. g, odveli u ropstvo i dva mlada sina bosa nskoga kralja Stepana. ( Smičiklas T ., na pom. m. s. 58).
  24. H. Mathieu, La Turquie et ses dif. peuples II, s. 166, etc i A. Boue La Turquie etc III, s. 390. Pri svem tom, poznato je da su mnogi Turci i Arnauti muslimani, kad su polazili u I i II Srpsko-turski rat 1876. i 1877-78. g., uzimali od svojih suseda kaparu za kakvoga roba ili robinju koje bi doveli iz Srbije. I odvodili su roblje ako ne iz Srbije, a ono iz naših zemalja pod Turcima, kroz koje su prolazili. Samo ja znam četiri mlade devojke što su prva c i kumanovski, 1878. g. izbavili od Turaka muhadžira i prebacili ih preko granice u Vranje. Neke su još i danas u životu. Interesantan je slučaj sa Sofkom, Sofijom Stanković o kojoj je donela " Politika" od 1. sept. 1924.
  25. Rječnik Hrv. ili Srp. jezika kod reč i janičar .
  26. Po drugima od 7-10 i od 10-12. Ima beležaka, da su uzimati mladići i od 15-16 godina starosti, Smičiklas T ., na pom. m. s. 74 i dalje.
  27. Smičiklas T ., na pom. m. s. 79 i dalje; - Etnografski zbornik (Srpske Kralj. Akademije) knj. XVI s. 368; - Mih. Konstantinović (Glas Srp. Učen. Društ. XVIII, 158-259); Iv. S. Jastrebov, Podatci itd. 101-102.
  28. Rad 86 s. 50 iz putopisa M. Sajdlica u g. 15556-59. Zapis ( Ljub. Stojanović) br. 810 iz god. 1590: "boeh se janičar zde i meteh se oumom." Naši letopisci u kratko su beležili i o kupljenju dece: "I to leto (1494) braše janičare po zemli." (Glasn. Srp. Učen. Društva LIII, 104).
  29. U ispitivanju veleske grupe ov. g., pomogao mi je g. Stevan Simić direktor Veleske Gimnazije. Neke podatke o Resanskoj grupi poverio mi je g. D-r Dobr. Stanarević, lekar sreza Prespanskog. Prema onom kako mi je iz resna javljeno, po mojim pitanjima, takođe je g. Kiselinović, prof. gimnazije u Resnu, pribrao neke podatke o poturčenjacima, ali mi ih nije mogao dostaviti; bar ja ih nisam d obio.
  30. Podatci i t. d.; Stara Serbija i Albanija i t. d.: (S. K. Akademije Spomenik XLI s. 36).
  31. I ako bugar. pisac V. Knčov (Makedonija, Sofija 1900) nije ni po ovom pitanju dovoljno obavešten, on je držim, izneo najpribližnije brojno stanje poturčenjaka preko 25 godina. Nešto je o brojnom stanju muslimana u nekom oblastima beležio u svome delu Stara Srbija i Maćedonija i Spiridon Gopčević ali i te su cifre u mnogome proizvoljne.
  32. Mnogi ga pogrešno pišu Žepišta. Taj pogrešan naziv ovog sela uneli su u književnost bugarski pisci s toga što Bugari nemaju dž. Po hrišćanima stanovnicima spominje se u Biogorskom Pomeniku (Spisanie na Blgarska Akademija na Naukite knj. XVI s. 30).
  33. U Pomeniku Biogor. manastira, na pom. m., nalazimo hrišćane i u ovom selu.
  34. Po nekima, u Golo Brdo spada i selo Golovište . To je sada čisto arnautsko naselje. U njemu žive Camovci, poreklom Maćani. Ima ih svega 6 kuća. Iako je od sto godina na ovamo čisto arnautsko, muslimansko selo, delovi njegova atara i današnji dan se zovu Beregovac, Muzga, Salatino (Slatina) i dr. a golovištani govore samo arnautski.! Spuštajući se sa Gologa Brda u ovo selo, iza samoga njega nalaze se sela, sada takođe arnautska: Ljubolež , Izvorec, Gorica i dr. koja nose srpska imena. Osim toga, u Pomeniku Biogo rskog manastira (na pom. m.) od XV v. na ovamo, između ostalih sela, spominje se i selo Golovište, u kome je bilo dosta pravoslavnih hrišćana. Po Iv. S. Jastrebovu (Podatci i t. d. s. 128) isti je slučaj i sa selima: Provalenik, Grekane, Graždani , Pjanec i dr.
  35. Neki i u nas pogrešno pišu, i na kartama pogrešno ucrtavaju, ovu župu na levoj strani Drima.
  36. Vlasiće je seoska mezdraja; zasebno se i desetak izdaje. Sve do 1912. i 1913. g. pripadala je Ramadanu Camu iz s. Serpetova u Golom Brdu.
  37. Spominje se u Biogorskom Pomeniku, (na pom. m. s. 14).
  38. U Biogorskom Pomeniku (na pom. m.) spominju se hrišćani iz ovoga sela.
  39. Dosta je veliko naselje turskih Anadolaca, Juruka i Konjara. Ovo je naselje ovde od kraja XVI v. U Pomeniku man. Biogorskog (na pom. m. s. 25) nalaze se imena hrišćana priloženika iz ovoga mesta pod ovim turskim imenom. Odavno u Kodžačiku nema ni jednoga hrišćanina. Ja sam ispitivao i Kodžadžik , ali nije ovde reč o njemu.
    Po mišljenju Iv. S. Jastrebova (S. K. A. Spomenik XLI s. 124) ovo je staro mesto Svetograd.
  40. U opšte, u Debarskom Polju i u Gorici još i današnji dan su očuvana pomešana imena: hrišćanska i muslimanska. Tako, u selu Bomovu postoji porodica Salimark, i Adem , prvak ove porodice, koji ne zna ni jedne reči ni srpske ni turske, kazuje da mu je ded Mark - bio hrišćanin i da se zvao Marko, pa se poturčio i dobio ime Salija. - Otuda je Sali Dr Dragutin P. Kostić, je tu skoro zabeležio da u selima u ovim stranama, i to u Zogaju, još i danas postoji lice Šaćir Dimo ; u selu Stušanu postoji Ram Dušan; u selu Blatu postoji Muktar Lazar; u selu Gorici Zejnel Todor (Tolja) i t. d. I u drugim krajevima ćemo se sresti sa ovakvim prezimenima. - Da e i u Donjem Krčištu bilo hrišćana to se vidi i iz Pomenika man. Biogorskog ( na pom. m. s. 24), pa se svi ili iselili ili primili islam i arbanski jezik.
  41. Ovaj broj stanovnika navodim po kazivanju, koliko ih je bio pred sam Balkanski rat. Brzo pred ovaj rat, gospodari sela Evazi beg i Šućuri beg, oterali su mnoge stare čifčije sa imanja i iz kuća što nisu bili pristali na nove uslove koji su im stavljali gospodari za obdelavanje njihove zemlje. Ovo su gospodari činili prema agrarnoj politici Mladoturaka, koju su počeli pretresati članove parlamenta. Ja sam i ove prilike ispitivao u Oboku 1913. g. Ni onda se nisu j oš bili vratili svi stanovnici sela.
  42. Iv. S. Jastrebov, Spomenik S. K. A. XLI s. 124.
  43. To je gipsani deo atara.
  44. Meštani i svi Rekanci, hrišćani i muslimani, ovo ime izgovaraju Adžiovci, a bug. pisci ga pišu Ažiovci.
  45. U Biogor. Pomeniku (na pom. m. s. 25) spom inje se kao hrišćansko mesto.
  46. Na pom. m. s. 14-20.
  47. Podatci i t. d. s. 129, 131; -Stara Srbija i Albanija, s. 81, 89 i dr.
  48. Na pomenutim mestima.
  49. U svojim Putnim beleškama po Staroj Srbiji 1871-1898; I-I.
  50. Iv. S. Jastrebov Podatci i t. d. s. 713.
  51. Iv. S. Jastrebov Podatci i t. d. s. 106
  52. Ove podatke mi je pribrao g. Dr Drag. P. Kostić.
  53. Podatke o ovome selu dao mi je, između ostalih, i predsednik opštine Abdurahman Ali-begović
  54. U selu Gurgurici, do pre 50 godina živeli su sami Torbeši, mahom stočari. Odatle je bio čuveni stočar poturica Kas-m ćeaja, koji je imao 10-15000 ovaca, po 200-250 steonih krava na godinu i t. d. - U dodiru sa Arnautima, i oni su se i to za kratko vreme, sasvim pretopili u Arnaute. Do pre 30 - 40 g. još su govorili našim jezikom. Meni je u Markovom manastiru, god. 1908., stari manastirski kavaz rodom iz ovoga sela ispevao 18 naših narodnih junačkih pesama, koje je naučio od svojih starih.
  55. K. J. Jireček, (Periodičeskoe spisanije XI s. 15-16 - X-Y, Period. spisanie XLIV, s. 286).
  56. K. J. Jireček na pom. m. s. 15-16.
  57. Bošnjacima poturčenjake zovu neki i u drugim istočnim i južnim našim predelima. - R. T. Nikolić, Poljanica i Klisura (Naselja knj. III). - Pitanje je: jesu li oni "Turci iz Bosne" (Srp. Etnograf. Zbornik knj. XVI s. 389) čuvari po lužn ici bili doista iz Bosne ili su ih tako zvali po tome što su bili muslimanske vere, a govorili srpski.
  58. Hadži Serafim, (Plač Stare Srbije s. 42-43) "Imam još i danas muhamedanaca u ovoj nahiji (đakovičkoj) koji najveće pakosti čine hrišćanima a srodni (su) i po narodnosti i plemenu njima, kojima zločinstvo čine." O đakovičkim poturčenjacima veli: "Pomuhamedanjeni nenavide svoje srodnike i napadaju ih i ubijaju" (s. 46-46).
  59. U Kičevskoj oblasti ime Torbeši čuje sporadično, i više u međusobnom zadirkivanju susedskom. Arnauti Torbešima nazivaju poturčenjake samo u dva sela: u Stregomištu i Bačištu. - Kad bi se Arnauti zbog nečega rasrdili na torbeše iz ovog sela, rekli bi: "More, krši im glava ta ti je torbeški..." A u revanšu za to, poturčen jaci iz pomenutih sela svoje susede Arnaute zovu torbešima.
  60. Ovu crtu pravih Turaka vrlo lepo je istakao g. Zarija R. Popović u svojoj divnoj pripovetci "Poklon" (Vardar za 1924. g.) - Mil. Vukićević , Znameniti Srbi Muhamedanci s. 65. - Šire mase pravih Tura ka i samo ime Bošnjak tumače da je došlo od reči boš, boš vera; prazna, nesigurna vera. Ko zna nije li otuda i izreka turska: "krk bošnjak bir adam o da jaramaz", to jest: četrdeset bošnjaka (čine) jednog čoveka pa i taj (jedan) ne valja.
  61. E. Oberhummer, Die Türken und das Osmanische Resch. Leipzig 1917. s. 15.
  62. Kako je Petar Krstić objasnio u "Videlu" za 1884. godinu - meseca maja.
  63. Dr. Jovan Hadži Vasiljević, Južna St. Srbija knj. II s. 141. - R. T. Nikolić, Poljanica i Klisura (Naselja knj. V). Negde u Kič evskoj oblasti, iz podsmeha, Arnauti Tobeše zovu Čitacima . I u tim prilikama Torbeši, u revanšu, Arnaute zovu Torbešima.
  64. Bugari taj naziv dovode do reči pomoć, pomagati.
  65. Dr. Jovan Hadži Vasiljević, Južna St. Srbija knj. I, s. 187-188.
  66. Andrija Jovićević , (Naselja knj.XI s.33-35).
  67. Slučaj sa Opoljem i dr. župama u Prizrenskoj oblasti, u gornjoj Reci, Kičevskoj oblasti i drugde.
    - U Lužnici u Nišavi zna se da su mnogi i Turci iz Bosne bili onuda čuvari i da su najviše gudili uz gusle i pevali (Scr. Etnog. Zborn ik XV s. 389).
  68. Podatci i. t d. s. 127.
  69. Andrija Jovičević (Naselja knj. XI 33-34) veli bratstvo Mrkovića doskora je u duši bilo više hrišćani nego muslimani. A danas je veli A. J., ima toliko fanatizovanih Mrkovića da neće nikako priznati da su im dedovi bili hrišćani.
  70. Rječnik, kod reči Krčava, "varoš u Skopaljskom pašaluku u kojoj je oko jedne trećine Hrišćana a ostali su Turskoga zakona, ali svi govore Srpski, istina zanoseći malo na Bugarski ali ih pravi Bugari ne razumeju."
  71. Pod uticajem te propagande počeli su poturčenjaci, ovde, onde i srpska imena porodica i topografskih objekata prevoditi na turski (v. tač. III).
  72. Iv. S. Jastrebov Podatci i t. d. s. 129-130.
  73. Redžo Derviš iz Kičeva žali se Iliji Kuzmanoviću trgovcu kako je doveo u kuću snaju Arnautku iz sela Sateske i već su tri godine prošle pa se još ne može sporazumevati sa ukućanima koji govore samo srpski.
  74. Spomenuli smo o pretapanju poturčenjaka u Turke u Elevcu G. i D. u debarskoj oblasti.
  75. Ovakav način pozivanja postoji i u okolini Prilepa. Tako su se onamo pozivali sve dok se nije pojavila propaganda za Eksarhiju i nov školski bugarski metod (Dr. Jovan Hadži-Vasiljević , Prilep i njegova okolina s. 149-158).
  76. Smičiklas T., na pom. m. s. 13-14, navodi u Slavoniji prezimena poturčenjaka: Umovci, Emišovci, Feričovci, Fortušovci, Popinci, Turkovci i t.d.
  77. Tamo su zabeležena (T. P. Stanković , na pom. m. s. 125 i dalje), prezimena: Đokić, Velić, Marušić, Zenić, Racić, Genić, i t. d.
    U Oraovcu: Marić, Đurić, Vukašinović i Marković ,
    U Ostrozubu: Karadžić,
    U Maletištu: Matašić ,
    U Pagaruši: Belčetović
    U Misloševu: Brankovci ,
    U V. Hoči: Brankovci i t. d.
  78. I imena delova atara ovih sela su srpska, kao: Ograda, Livada, Slatina, Zavec, Losravec, Laskov i dr (Selo Vojnik).
  79. U Kičevskoj oblasti, u selu Tujincu, sve do 1863. g., postojala je poturčenjačka porodica Kalešovci i grabila je hrišćansku devojku Menku iz sela Šutova, a sada toga prezimena nema u tom selu. — Prota Misail mi je u nekoliko mahova kazivao da je u svom detinjstvu, 1820-ih godina, zatekao poturčenjačke porodice iz sela sa prezimenima: Pekarci, Ćuškovci, Gevičovci, Pupevci, Mučovci i dr. a sada se ta prezimena poturčenjaka ne čuju više u Kičevu.
  80. Evropski putnik kroz Bosnu i Hercegovinu 1550. g., Kotoranin Zeno , zabeležio je (Rad LXII s.98), da su u manastiru Mileševi najviše priloga davali Turci (to su poturčenjaci) i da sveca (Sv. Savu) osobito poštuju i da ga se jako boje. — Godine 1759. Turci u Katranici (kod Ostrva) našli mošti hrišćanskog svetitelja i pošto im mladić (mošti), zapretio da će svi u sel u pomreti... dali mošti hrišćanima (S. K. A. Spomenik LI drugi razr. 43. s. 9.). Drži se ( Jorga N . Geschichte des Osmanichen Reiches II s. 301), da su poturčenjaci Isak beg 1483. i Ahmed Hercegoglu 1498. bili sa položaja velikog vezira smenjeni što su simpatisali hrišćanima. — K. J. Jureček (Istorija Srba II, pom. m.), šta više drži da je poturčenjak Mehmed Sokolović u potaji bio i srpski patriota - Andrija Jovićević (Naselja knj. XI s. 34) o poturčenjacima u Baru i Krajini piše da nisu držali novu veru; da su klanjali u opancima i t. d.
  81. Crkva i život, (godina I br. 3 i 4 str. 104) donosi iz pera mitropolita Varnave da su mnogi poarbanašeni i pomuhamedanjeni Srbi u Gornjoj Reci i do današnjeg dana sačuvali " Ljubav naspram crkve i dobre veze sa svojom pravosla vnom braćom. Kada im se neko od čeljadi razboli ne vode ga odži u džamiju već ga vode popu u crkvu."
    Oni (poturčenjaci) "melezi su i po veri i po narodnosti".
    Stari ljudi hrišćani u Rostuši pamte kada su se i muslimani u ovom selu saranjivali na hrišćansko groblje "i dugo vremena dozvoljavali pravoslavnima paliti sveće na groblje" (str. 104)
  82. Iv. S. Jastrebov, Podatci i t. d. s. 90
  83. Iv. S. Jastrebov , Običai i pesni i t. d. s. 90
  84. Iv. S. Jastrebov, Običai i pesni i t. d. s 90. — Hadži Serafim Ristić (Plač Stare Srbije s. 41-42) beleži o ovome u Dečanskim predelima i ovo: "Prelaskom u muhamedanstvo neka lica iz plemena jednog svog patrona izgubili su, a ostavši u hristjanstvu iz istog plemena takvog su zadržali. No i kod onih lica koja su u muhamedanstvo prešla, predanjem sačuvano je, ako slavljeno bilo nije, ime patrona pradedova njihovi otkud dan danas i postoji po plemenu -fisu- jedno, a po verozakonu dva jedno drugom protivna elementa sačinjavaju u susedstvu živeći ljudi."
  85. Iv. S. Jastrebov Običai i pesni i t. d. s. 90
  86. Za Drenaci v. T. P. Stankovića na pom. m. s. 126 i dr.
  87. T. P. Stanković, (na pom. s. 118-129) beleži kako je prizrenski Rustem paša vratio jagnje što mu je bio poslao katolički biskup za katol. Đurđev-dan napomenom da on - paša - ne zna za dva Đurđev-dana već samo za onaj koji će biti za 12 dana.
  88. Iv. S. Jastrebov, Podatci i t. d.; Smičiklas T ., na pom. m. s. 60.
  89. Crkva i život god. I s. 105.
  90. Glasnik Zemalj. muzeja god. 1892., IV s. 456.: u Foči i fočan. selima je od vajkada bi običaj da svi meštani, hrišćani i muslimani, svetkuju Sv. Prokopija.
  91. R. T. Nikolić, Poljanica i Klisura (Naselja knj. III s. 108-100) zabeležio je i ovo: "Zna se da su Sinanovci Arnauti poturčenjaci u Poljanici slavili slavu na Sv. Nikolu (ne beleži koga Sv. Nikolu). Priča se da su pored Sinanovaca i mnogi drugi Arnauti slavili. Mnogi su na Svetog Nikolu i Božić palili voštane sveće, kuvali prešnicu, žene im iznosile na zadušnice kao i hrišćanke. Žene su im postile kao i hrišćanske i za dugo se nisu htele poturčiti. Zna se u pol j avici da su mnogi poturčenjaci Arnauti (u Orgulici) čuvali kao znamenje košulje na kojima su bili izvezeni krstovi iz vremena kada su im pretci bili hrišćani. Oni su došli kao poturčenjaci, ali su negovali svinje. Tek kada su ekonomno ojačali ostavili su s vinje, napustili slavu... Ima predanja da su neki tek u Poljanici poturčili... Žene ovih Arnauta do su nosile široke duge košulje."
  92. Iv. S. Jastrebov , Podatci i t. d. s. 145 - Naselja XI s. 30-31: "Muslimani idu uz krs veoma pobožno i dan zalaska na Rumju smatraju osobitom svojoj svečanošću; toga se dana oblače ljepše, i sav im dan prolazi u igri, veselju i pjevanju."
  93. Jedan od ovih slučajeva vrlo je lepo izneo g. Zar. R. Popović u svojoj lepoj pripovetci "Nedžiba" (Brankovo kolo g. 1905.).
  94. Ali aga i dogandži baša pisa roditelja svojega (u Pećski Pomenik) u Prilepu 1635. — Ljub. Stanojević Zapis br. 127. — Oko polovine XIX v. braća Sulja i Dema, upisali su svoje roditelje Marka i Vitanu u Pomenik man. Sv. Marka kod Prizrena ( Iv. S. Jastrebov, Podatci i t. d. s. 114).
  95. Smičiklas T ., na pom. m. s. 59-61 i druge
  96. Todor P. Stanković (na pom. m. I s. 100, 128 i 131). — Sam on bio je ovakav kum 1887. u selu Dobrevu na Kosovu. — U Debru, pred sam Balkanski rat, Hadži Tovelj uzeo je za kuma krsnika Krstu Slavkovića iz Žu pe Selca . Zvali su Krstu kad treba i ovaj je otišao sa svojom ženom. Dočekali ih svi ukućani. I žena H. T. izašla pred njih nezabuljena. Pošto su se porazgovarali, doveli devojčicu i predali je Krsti, a ovaj je predao svojoj ženi i ona je devojčici na četiri mesta na glavi, u vidu krsta, nožicama potsekla kocu i, krstila je. Tom prilikom i H. T. i žena mu govorili su svojim kumovima da su njihovi stari, dok su bili hrišćani isto tako radili (Rječnik kod reči kumstvo). Šišano kumstvo postalo je da bi kadšto i hrišćanin Turčinu mogao kumovati.
  97. Iv. S. Jastrebov, na pom. m.
  98. "Prelaskom ne zaboraviše ne samo oni neke iz svojih verozakonih običaja, nego se staraše i mlađim svojim takove pripovedali" (Hadži Serafim, Plač St. Srbije s. 46. Smičiklas T., na pom. m. s. 60).
  99. Maja 2. 1913. g. na putu između Jablanice i Klenja sreo sam dve poturke. Po nošnji, držao sam ih za hrišćanke i pozdravio sam ih i oslovio. One su mi prihvatile pozdrav. Išle su bile u Jablanicu za " mamuruz". I po odgovoru njihovu držao sam da su hrišćanke, dok mi moji saputnici g. g. Mata Šumenković i Anđelko Krstić ne rekoše da su poturke. Ovi ih raspoznaju po beloj šamiji koja se spuštaše od potiljka niz leđa i koju hrišćanke ne nose više. Kao glavnu gornju haljinu, i jedne i druge, nose crvercu od sukna. U opšte, u celom Drimkolu, Golom Brdu i Župi teško se poturke razlikuju od hrišćanki.
  100. U Čepinu u Bugarskoj, poturčenjačke žene su se do pre 40 godina nosile kao i hrišćanke u onom kraju samo još debelu bošču na glavi, da bi mogle, kad ustreba, da sakriju lice od strana čoveka (Per. spisanie, XI s. 23.).
  101. U Bugarskoj, u Čepinu, poturčenjačke žene i pevaju na Bajram; otkrivene igraju kolo devojke i momci, i toga dana mogu da se gledaju i biraju. (Perid spisanie XI s. 33).
  102. Pade oblak nad Srbiju, i t. d.
  103. Iv. S Jastrebov, Podatci i t. d — V. Knčov , Makedonija... s. 40-53 i dr.
  104. K. J. Jiriček, Gesch. der Bulgaren, s. 518 drži da je Pajsije, budući u dodiru s Jov. Rajićem u manast. Hilendaru, od ovoga i primio mnogo što za svoju Slavjano-blgarsku istoriju. U oba ova stara pisca jednako je mišljenje o poturčivanju srpskoga i bugarskoga naroda.
  105. Youssouf Fehmi, Historie de la Turquie, Paris, s. 57.
  106. K. J. Jiriček , Gesch. der Bulgaren, s. 519
  107. V. Knčov , na pom. m.. s. 41.
  108. Periodič. spisanie, VII s. 9. i 10.
  109. Ljub. St ojanović, Zapis, br. 404.
  110. K. J. Jiriček , Gesch. der Bulgaren, s. 356
  111. K. J. Jiriček, Gesch. der Bulgaren, s. 457; — Periodič. spisanie XI, s. 23; K. J. Jiriček , Cesty po Bulharsku, s 296.
  112. Ljub. Stojanović , Zapisi, br. 6337, 6354 bezakonie, 6359 (zlo od Agar ena, skrob, beda velika ljudima, oh nemiri...), 6369, 6371. Ma da se godine i imena ne slažu, na ovaj se pokolj odnosi zapis (Ljub. Stojanović), br. 616.
  113. ...Pri stupanju na presto iz borbe sa svojim bratom Džemom, Bajazit II morao je činiti ustupke janičarima. Obvezao im se da u buduće ne može niko postati veliki vezir ko ne bi bio hrišćanski poturčeni sin (Godišnjica N. Čupića knj. XXXII, s. 328 — po Donado-u; — Youssouf Fehmi na pom. m. s. 49.)
    Poznata je i buna janičara pod Bajazitom II zbog hapšenja Ah m et paše poturčenjaka; zna se da je sultan morao popustiti i morao je A. pašu uzeti za velikog vezira (Godišnjica N. Čupića knj. XXXII s. 329).
  114. Zikeisen J., Gesch. des Osmanishen Rejches II 568; Hammer J. Gesch. des Osmanishen Rejches I, 697.
  115. Prvi njegov korak po dolasku na presto bio je rat protivu šijita u Persiji. Tamo je bio odbegao jedan od njegovih najenergičnijih bratanaca i našao jaku potporu. Zabeležena je u istoriji tradicija da je onda sultan Selim samo na jednom potoku pobio 400.00 0 tih jeretika. Ovo navodimo s toga što ćemo na ovaj broj doći u tradiciji o poturčivanju našega naroda u Prizrenskoj oblasti.
  116. Hammer J. na pom. mestu I s. 693-697.
  117. Da je naredio da se poubiaju mnoga mala deca; da je prisustvovao mnogim krvavim zločinima i da je naredio da se od mnogih žrtava kuvaju ručkovi i večere... Turski istoričar , Youssouf Fehmi (na pom. m. s. 57.) veli da je ovaj sultan u toku svoje vladavine od osam godina pogubio sedam velikih vezira, nekoliko hiljada oficira, i da je svet, na glas o njegovoj smrti, danuo dušom.
  118. Hammer J. na pom. mestu I s. 697.; — Zikeisen J., na pom. m. II s. 610. A Stanlej Len pul , Istorija turske carevine. Niš 1890. s. 95. — piše; "O Selimu I zna se, da je jako voleo poeziju i književnost. Sam je napisao i čitavu jednu knjigu, knjigu persijskih oda. Bogato je obdarivao učene ljude i svagda je na svojim vojnim pohodima vodio sa sobom istorike i pesnike, koji će da beleže šta se zbivalo i da ga zabavljaju deklamujući mu pesme o slavnim delima njegovih starih".
  119. Youssouf Fehmi, na pom. m. s. 56.
  120. Po Iv. S. Jastrebovu. Podatci i t. d. s. 92 i dalje stariji Sinan paša nije nikada ni upravljao u Prizrenskoj oblasti. On je držao razne visoke položaje u Carigradu i u opšte na Istoku. — Prvi put je bio v. vezir na 40 godina posle smrti Selima I, a dotle je bila već obnovljena i sama Pećska patrijaršija. A i pozniji, Sofi Sinan paša, nije upravljao u Prizrenskoj oblasti već u Carigradu i drugim mestima daleko od Prizrena. On je u narodnim predanjima poznat po tome što je poruš io crkvu Sv. Arhangela Mihaila u Prizrenu.
  121. Legent, Reise in der Europaichen Türkei im Jahre 1869. (po V. Knčovu, Makedonija s. 41).
  122. Ricaut , Historie de l' etat de l' empire ottoman. (Po Čed. Mijatoviću, Pre trista godina); Periodič. spisanie X s. 34.
  123. Marsilli , Statto militare dell' imperio otomano, Amsterdam, 1622. s. 612 (Periodič. spisanie X 34). — O Jurucima i Konjarima vidi i K. Jirečka Cesty i t.d. s. 294-296. Iv. S Jastrebov, Podatci i t. d.
  124. Iv. S Jastrebov, Podatci i t. d. s. 99; Ljub. Stojanović , Zap is br. 733 sazida se i oslika se (hram sv. Nikole) u ona nužna i priskrbna vremena ismailska...
  125. Iv. S Jastrebov, Podatci i t. d. s. 104-105.
  126. S M Sarajlija, Istorija Crne Gore... s. 47. Dr. Vlad. R. Petković, Starine — zapisi. natpisi, listine i dr.
  127. Ljub. Stojanović, Stari Srpski Zapisi i Natpisi knj. I-IV — Dr. Vlad. R. Petković, Starine: zapisi i natpisi — listine.
  128. Dr. Vlad. R. Petković, Studenica s. 6-8.
  129. Vasilije Brkić u XVIII v. (S. K. A. Spomenik H s. 57) veli da je "sultan turecki u dva krat Bosniju s iloju poturčiti... " ili " u Bosni usilije turecko za turčenje ". Ovakva predanja o poturčivanju Bosie bila su izvor i našem Njegošu, kad njegov Svat Turčin veli:
  130. "Ilderime, svečev buzdovane
    - - - - - - - - - - - - - - - - -
    Al ti prosto dinovo mlijeko
    kada Bosni salomio rogove
    kad sve pokla kad ne posuneti".

  131. Koran, gl. II t. 257; — Youssouf Fehmi, na pom. m. s. 27.
  132. Iv. S. Jastrebov Podatci i t. d. s. 88. - Andrija Jovićević, koji je i ove prilike ispitivao u Crnogorskom Primorju i Krajini (Naselja knj. XI s . 29-37 i dr.) o poturčivanju našega naroda onuda, između ostaloga, zabeležio je i ovo: "Nije bilo pritiska da hrišćani prime vjeru muhamedansku " ; ne priča se (onamo) da je ma ko promenio vjeru pod nasiljem "; Turci nijesu primoravali na turčenje "; "ispovij edanje hrišćanske vjere... bilo je sasvim slobodno ". — U Debarskoj oblasti, u kojoj je još od polovine XVII v. ovladao vrlo jak pritisak Arnauta na naš živalj, Bigorski manastir Sv. Jovana nalazimo stalno otvoren. Nalazimo igumana Arsenija sa bratom mu od sela Modriča; nalazimo gde , "Atanos ot selo Strazimir " u istoj oblasti plaća ikonu za manastirsku crkvu na desnoj strani carskih dveri; nalazimo graditelja " Moisiot ot selo Bituše": seljaci obnavljaju manastir 1743. g.; iguman kupio neš to njiva i zasadio vinograde i podigao malu ćeliju; god. 1807., drugi iguman gradi kivot: kupuje imanje u selu Rajčici, gradi kuću i t. d. (Biogorski Pomenik — Spisanie na Blgarsk. Akademija na Naukite knj. XVI).
  133. E. Oberhummer. na apom. m. s. 48 i 52.
  134. Ljub . Stojanović, Srpska crkva u međuvremenu od patrijarha Arsenija II do Makarija (oko 1459-63 do 1557) - Glas S. K. A. SXI s. 113 i dalje.
  135. Ljub. Stojanović. Srpska crkva i t. d. s. 130 u Gorašdu, Rujanskom manastiru, Gračanici, Mileševu, Beogradu i Markšinoj crkvi...
  136. Ljub. Stojanović, Napisi br. 357, 374, 384, 389, 402, 426, 430, 451, 473 i dr.; -Glasn. Srp. Učen. Društva HŠ s. 14,17 i dr. - Iv. S. Jastrebov, Podatci i t. d. s. 59 i dalje.
  137. Periodič. spisanie VII s. 9.
  138. Paroh Simeun Čajkanović, Glasnik Zemalj. Muzeja g. 1889. IV s. 1-11.
  139. Rad 62, s. 95-99.
  140. Docnije su, drugom evropskom putniku, St. Gerluhu (Glasn. Srp. Učen. Društva XXXVI, s. 213) pričali hrišćani u Beogradu da ima hrišćanskih manastira sa po 100 - 150 kaluđera. — Samo na gosinu dana po obnovljenju Pećske patrijaršije, vidimo gde Nikola Pepić iznova podiže prepratu u crkvi man. Lesnovskog (Glasn. Srp. Učen. Društva XLII, s. 13). — U istom man. je isti Pepić kupio metoh (valjda mesto za metoh) od " agarenskih ruka " i priložio ovom istom manastiru.
  141. I u početku XVIII v. nalazimo prostranu, razgranatu administraciju Pećske hijerarhije; vidimo čitavu organizaciju o pribiranju prihoda, o zaveštanjima i t. d. (Pisma pećskih patrijaraha XVIII v. - S. K. L. Spomenik 43).
  142. Od 1789-1809. g., koliko je do sada poznato (Iv. S. Jastrebov, Podatci i t. d. s. 29-35), samo raško-prizrenskom i skenderijskom mitropolitu Janićiju izdata su 14 sultanska fermana o zaštiti pravoslavlja u toj eparhiji.
  143. Glasn. Srp. Učen. Društva XXXVI s. 168.
  144. K J. Jireček. Istorija Srba II s . 177-178, drži da je u Bosni pre no što su je Turci i zauzeli. bilo turskih pristalica, koji su zvali sultana da dođe.
  145. Bilo je, u isto doba, dva Ahmet paše, naših poturčenjaka. Pored sina hercega Kosače bio je i drugi i kome je zabeleženi "natto in Servia" (Godišnjica N. Čupića XXXII, s. 328). Ovaj A. p. bio je razvio u Valoni jaku akciju u korist Turaka. On je bio Bajazitu II desna ruka u dinastijskoj borbi i bio je vrlo popularan kod janičara. Ima traga u narodnim predanjima, koje je zabeležio (Rad LHII s. 65) putnik Šeper, da je žena hercega Stefana Kosače zajedno sa sinom paktirala s Turcima protivu svoga muža i predala im Blagaj. Sin joj Stefan poturčio se. dobio ime Muhamed i oženio se Bajazitovom ćerkom.
  146. Ljub. Stojanović, Zapis, br. 4956; V leto 1485 . g. pođe Staniša Ivanović na portu caru sultanu Bajazitu.
  147. S. Milutinović Sarajlija, Na pom. m. s. 13. beleži i ovo: "A oni šnjime, (Stanišom) poturčeni Crnogorci došavši bogati natrag — " mnogi bili (u Carigradu) obdarspi", svak u svoju braću pođe i doma kao otprije stajat i živjet tek u Turskom zakonu koino im e toliko bio omilio se da su oni u njemu ie samo živjeli i pomrli no i djeci ga svojoj nametnuli i ostavili i mloziiu Crnogorcah doma bivši je još tijem otrovali i premamljivali"...
    — Poslednjih god i na vlade despota Đ. Brankovića, od dva brata Anđelića jedan je, Mihajlo, glavni čelnik pa dvoru Đ. B., a drugi je, Mehmed paša, sultanski namesnik rumelijski i zauzimao i druge visoke položaje u carstvu. Oni su poreklom novobrđani: po ocu su grčkog a po materi sriskog porekla. Kad su Turci zauzeli Novo Brdo, Mehmeda su odveli u ropstvo, tamo ga poturčili i on dospeo do najvišeg položaja u carstvu. Svoga velikog čelnika Mihajla, Despot Đurađ je nekoliko puta slao na sultanski dvor u Jedrene radi raznih preg o vora i tamo su se rođena braća sastajala, jedan hrišćanin a drugi musliman i zastupali interese dve države suprotnih tendencija pa i neprijateljski raspoložene jedna prema drugoj. Oni su posredovali te se sklopio mir između Mehmeda II i Lazara Brankovića (K. J. Jireček, Istorija Srba II, s. 169).
    — Na dvoru Mehmeda II (1451-1481. g.) nalazimo nekoliko potomaka raznih balkanskih vladalaca i dinastija. U telesnoj gardi M. II, između ostalih vladalačkih sinova, bio je i sin poslednjeg bosanskog kralja, koga je sultan osobito rado gledao (Godišnjica XXXII s. 327). Na dvoru istoga sultana nalazimo i paževe hrišćane. Poznata je zavera osmorice paževa protivu života sultanova (Glasn. Srp. Učen. Društva XVIII s. 117 i dr.).
  148. Miloš S. Milojević. Putopis i t. d. III s. 48.
  149. Glasnik Zem. Muzeja god. 1889. Sve do 1870. g., nalazilo se po svem Kosovu i Metohiji slučajeva: gde su roditelji i deca od 20 godina na više hrišćani, a deca do 20 godina muhamedanci pa ih još i danas jedan isti kućni krov pokriva i muhamedanca i pravoslavnog" (Miloš S Milojević, na pom. m. III.).
  150. Bliskih srodnika dve vere, hrišćanske i muslimanske, bilo je, i još ima, u svima našim krajevima, u kojima ima poturčenjaka. Po svojim beleškama i po podatcima koje sam dobio od g. Dr Dragutina P. Kostića, lekara, navešću ovo nekoliko primera. Već je zabeleženo (Jov. Cvijić, Osnovi za geografiju i geologiju Makedonije i St. Srbije III s. 1098. i na dr. mestima o srodničkim vezama Petra Kostića iz Prizrena sa muslimanima u okolnim selima. Naš književnik Bora Stanković imao je drugostepene ujake muslimane (Dr. Jov. Hadći Vasiljević, Južna St. Srbija II s. 253). U selu Nerodimlju na Kosovu jedan deo stanovništva poturčio se tek oko polovine XIX v. — Učitelj naš, Stojan Dajić, rodom iz ovoga sela, do skora je imao žive ujake muslimane. — U selu Košarnu, opet na Kosovu, Manojlo Đorđević Cic trg. u Prizrenu, imao je bliže rođake muslimane u pom. selu. Pred sam rat 1912. g. dolazio mu je u goste u Prizren drugostepeni stari stric, Mirković. musliman, da se sa sinovcem vidi pred smrt. — U selu Nerodimlju, Kovačevića ima i pravoslavnih i muslimana. Jedan od muslimana, godine 1912. vratio se u hrišćanstvo, pa je g. 1915., ponovo primio islam. Muslimani dolaze pravoslavnima na slavu Sv. Nikole kao kod svojih rođaka. — U sel u Donjem Nerodimlju, nedavno poturčenih Koljkovića ranije je prezime bilo Savići. Majka našeg učitelja, Stojana Dajića, Stoja, imala je oca Mirka i strica Stanka. Stanko se poturčio i dobio ime Alit. Mirko nije brata oterao od kuće; živeli su u zadruzi. Stanko (Alit) i njegova deca posili su u zadruzi hrišćanska, a van kuće muslimanska imena. Međutim Arnauti, njihovi susedi, to nisu mogli da trpe i počeli im pretiti da će sve pobiti. Zbog toga se braća podelila: Stankovi (Alitovi) potomci i danas slave Sv. Kujaka i Ulitu time što toga dana dočekuju goste i podnose polovinu troškova što se učine u kući njihovih stričevića, Mirkovih potomaka.
  151. U selu Sušiću (župa Sirinić), pre 30 g. postojao muslimani Husejin Slavko; majka mu je rođena kao hrišćanka. — U selu Lepinju na Kosovu postoji hrišćanin Sima Urošević, koji ima stričeviće muslimane. — U selu Ariljači hodža Mula Ibrahim, ima rođaka u s. Seniku Eleza Uroševića.
    U selu Palanjanu, u Sr. Šarplaninskom, postoji pop Anton Arsić-Kalinčić; najbliži su mu srodnici muslimani Kalinčići. — U selu Poljancu postoje braća Veljići, krvni srodnik im je Hasan beg Vučitrnac, Šišković. — U Oraovcu Pera i Luka Simići krvni su srodnici sa Jahijom Vukašinovićem. — U Steblevu, krvni su srodnici Isakovci (Popovići) i Isljamovići (P opovići). — U gradu Debru i u selu Okšatinu Jaćimovcu krvni su srodnici. — U selu Okšatinu ima poturčenjaka od bratstva Jaćimovaca od kojih ima hrišćana i u Debru gradu. Kad su poturice Jaćimovci zarobili sveštenika Arsenija Martinovića i odveli ga svojoj kući, pričali su mu da je i njihova kuća bila popovska. — U selu Studenčani u Podgorskom Srezu, Ilija Jakšić ima daljega krvnog srodnika Mamuta Jakšića u istom selu — postoje muslimani Jetul i Nazih Živanović i Jaša Krdžić. — U s. Pećanima, u istom srezu, postoji musliman Minun Dragović. — U selu Samodreži postoje muslimani Elez i Ejub Bugarčići. U Podrinskom Srezu, u selu Dreniku hrišćanin Pera Dabižević ima dalje stričeviće Ejuba i barjaktara Sokola Dabižedića, koji žive u selu Svrke u istom srezu. — U Dreničkom Srezu u selu Obrinji 150 poturčenih Kuča imaju rođake pravosl. hrišćane u s. Kijevu u Podrimskom Srezu. Kad god su oni u Obrinji imali svadbu, zvali su one u Kijevu da im budu barjaktari.

  152. K J. Jireček, Istorija Srba II, s. 194-195.
  153. S. Milutinović Sarajlija, na pom. m. s. 13.
  154. Smičiklas T. na pom. m. s. 59; — Glasn. Srp. Učen. Društva XXXVI, s. 167. Na ove i ovakve poturčenjake, kojih je bilo do naših dana, odnosi se i ona divna aluzija našega pesnika:
  155. U polju je stanak pustinjakov,
    A u stanku jed na izba mala.
    U toj izbi čudno čudo kažu:
    Bjesno Ture gde se krstu klanja.

  156. Sion g. 1875. s. 73.
  157. I. S. Jastrebov, St. Srbija i Albanija (Spomenik S. K. A. knj. HXLI s. 234.).
  158. Odgovor S. Janka bio je, da će sav narod pokatoličiti, a onaj Murata: da će pokraj svake crkve podići i džamiju pa staviti svakome na volju: hoće li u crkvu ili u džamiju.
  159. Turska vladavina prva dva veka u našim zemljama u ovom pogledu lepo je oličena u našoj narodnoj pesmi "Početak bune protiv dahija" (Vuk — 1896-IV, 117) po kojoj je Murat I, izdišući na Kosovu, ostavio Turcima ovaj amanet:

    "Vi nemojte raji gorki biti,
    "Veće raji vrlo dobri bud te;
    "Ne dirajte u njihove crkve,
    "Ni u zlato niti u poštenje".

    Carigradski Turci imaju predanje da je sultan Muhamed II, kad je došao 29. maja 1453. g. prvi put u Sv. Sofiju i zatekao janičare gde je ruše, rekao janičarima: "Ne lomite, ne rušite. ne kvarite ništa na zgradi ovoj! Alah je, eto, pustio nas. da ga u njoj slavimo, ali može on pustiti i drugi koji narod, i drugu veru, da ga, posle nas ovde slavi" (Čed. Mijatović, Carigradske slike i prilike, N. Sad, 1091. s. 35). - Mih. Konstantinović, (na pom. m. s. 65,170 i dr. o prvom doba turske vladavine u našim zemljama.).

  160. Ima mnogo naših narodnih pesama i predanja u kojima se opeva i pripoveda kako sami sultani obećavaju i zavaravaju naš svet — da se samo poturče. Dosta imamo i objavljenih pesama o tome. Navešćemo samo ove tri koje se odnose na mamljenje naših crkv enih i svetovnih poglavara onoga doba.

    Sultan poručuje patrijarhu Savi:

    "Starče Savo, vlaški patrijaru!
    "Hodi, dođi u Stambola grada,
    "Te s poturči u Stambolu mome,
    "Činiću te muhurli vezirom,
    "Da svu zemlju redom isturčimo,
    "Da nemamo među sobom kavge". (Vuk — 1894-IV 56)

    Turski Car i Niko patrijarh

    "O ču li me Niko patrijare!
    "Poturči se, patrijare Niko,
    "I poturči trideset kaluđera,
    "I tridsset đaka samouka.
    "I poturči crkvu Rosaliju,
    "Gradiću ti dvore u Stambulu
    "Kod mojijeh, bolje od mojijeh:
    "Ako li se nećeš poturčiti
    "Baciću te na dno u tavnicu,
    "Pogubiću tridest kaluđera,
    "Pogubiću tridest đakončadi,
    "Sve ću ti ih mlade isturčiti,
    "Bjelu ću ti crkvu oboriti". (Vuk III, 60).


    Po trećoj pesmi: Car obećava Savi zvanje, položaj, bogatstvo i njemu i njegovim učenicima — samo da se poturče. (Vuk IV, 68); Iv. S. Jastrebov, (Običai u pesni i t. d. s. 207.) zabeležio je pesmu u Južnoj Srbiji kako sultan i ćerka mu mame lepoga Stefana koji je bio zarobljen, da ga poturče i obećava mu sultan i ćerku svoju.
    Interesantno je turčenje Gruje deteta ludog mladog i t. d. O poturčivanju po cenu praštanja i velikih krivica ima i pisanih podataka. — "Godine 1739. miseca Veljače dođe u Travnik tri konja zlatnih jasprih da se pišu sejmeni i otvoriše se barjaci na početku lačka i svakome sejmenu dadoše plaće po dvadeset dva groša i to brez zahira za tri miseca. Iste godine na početku meseca Svibnja izide paša sa svom ordijom iz Travnika u polje zašto mu se ne pristoji stat u kućah u vreme rata i dovidoše mu Turci svezana Pavl a Pilaševića iz Kotora, koji se je bio upisao iste godine u sejmene pak pobigo iste godine od buljuk baše zašto mu je dao malo plaće i manje hrane i s njim neki starovirac i zato ih Turci obmetnuše, da su izdajnici i kako reko, dovedoše paši, koji poče govo rit jim: Poturčite se da vam oprostim. Pavlov drug Hrkač od prve riče poturči se i zataja Hristusa, a Pavao reče: Neću! Odvedoše ga Turci u sindžir. Za tim tri dana pagovaraše ga da se poturči, on, tvrd u viri pravoj katoličanskoj nekti zatajiti istoga Isukrsta, zato zapovedi paša krvliji, da mu odsiče glavu, i odsiče (N. Lašvanina. Letopis. — Gl. Zemaljskog Muzeja g. 1889. IV. 133

  161. Glasn. Srp. Uč. Društva XXXVI s. 196.
    Smičiklas T. na pom. m. 79, koji je takođe proučavao ove prilike veli "Nema Lukavosti i okrutnosti, koje ne bi Turci činili da učine hrišćane siromašnima i pregrešnima, a život da im bude tužan i žalostan..."

  1. Po Hammer-u (IV 373-377). Smičiklas T., na pom. m. veli da sjaj sultanova polaska iz Drenopolja, (g. 1683.), nema primera u istoriji svih vekova. A za šator velikog vezira kraj Beča veli se da je bio toliki po prostoru koliko je bio prostor grada Varšave i Lavova... da je u njemu bilo kupatila, bašta, vodoskoka i mali zverinjak...
  2. Yov. Tomitsch, Les Albanians en Vielle Serbie et dans le Sandjak de Novi Bazar, Paris, 1913. - Dr. Jov. Hadži Vasiljević, Južna St. Srbija I s. 177 i danje, II s. 132 i dalje. — R. T. Nikolić, Poljanica i Klisura, (Naselja III s. 95 i dalje). — T. P. Stanković (na pom. m.I i II). - Iv. S. Jastrebov, Podatci i t. d., i drugi.
  3. O poturčenju I. F. Martinovića g. 1845, grof Medem iz Beča piše vladici Petru II 31. jan. 1845. ovo: "Što se tiče I. F. Martinovića, Crnogorca, koji je primio muhamedansku vjeroispovjed kao po prevari i nasilju, ja sam odmah o tome izvjestio g. Titova, o vašoj prošnji u ovoj stvari. No ne mogu od vas skriti da se mene čini da će se on biti dobrovoljno saglasio na promjenu vjere jerbo se on mogao blagovremeno protiviti svakome nasilnome postupku u takvome njegovome djelu. U ostalom ako bude dokazano da je pom. Martinović bio silom prinuđen primiti muhamedovstvo, to rusko poslanstvo neće ostaviti postarati se zadovoljiti vašoj prozbi, i vratiti nesrećnika vjeri i otačastvu. (Glasnik Srp. Učen. Društva 63, s . 153).
  4. Ovakvih se slučajeva može navesti na stotine u Južnoj Srbiji samo poslednjih 30 godina pred Balk. rat.
  5. Gospodar Leskovačkog pašaluka, Hasan beg, silom je iz jednog leskovačkog sela doveo u svoj konak u Leskovcu srpkinju Janu i hteo je poturčiti. Jana se u početku protivila, pa kad je videla sjaj i bogatstvo, i lep život u konaku Hasan begovu, ona se onda ne samo privolela turčenju i poturčila se nego je omrzla na svoju raniju veru i počela je ganjati više nego Turci (M Đ. Milićević, Zimnje večeri — Harem).
  6. U to vrijeme (1850-tih godina) živio je u Podgorici čuveni junak, Odo beg Toska, koji je ranije dizao svoj narod na sultana, a poslije pristao uz njega. U isto vrijeme živeo je i jedan Markov rođak, Ilija Spahov, koji je učio za popa kod njekoga kaluđera, pa mu se, prije popljenja, valjalo oženiti. Za ženu nađe sebi lijepu Nocu Dokinu iz Podgorice. Posle malo dana Noca ode u rod u Podgoricu, odakle se više ne vrati nikako no ostade u Odo bega Toske, kojega je, valjda, ranije zavolela, te se sad uzmu ... (M. Miljanov, pleme Kuči s. XI).
  7. Tada (1875) je bila na glas ljepotom kćer Raša Popova, Mara, koja je prezirala svoje prosce i rekla: "Pošto mi ne može bit da uzmem Drekalovića, radija sam uzet junaka Turčina, no slaboga Srbina". I tako je uzela Turčina Eleza Brunčevića iz Dinoše bez pitanja i blagoslova svojijeh roditelja. Zato nijesu od njenoga roda odili da ju ko vidi za šest godina, jedno, što je Turčina uzela, a drugo, što su gotovo vazda Kuči i Turci u rat, pa nije slobodno bilo... ( M. Miljanov, na pom. m. s. 59.).
  8. Severno-istočno od kumonovskog sela Tabanovca (ž. stan. Tabanovce) nalazi se s. Sopot. Ovo je selo do polovine XIX v. bilo čisto srpsko pa se od toga doba, na svoj način, počeli u njega naseljavati Arnauti. Ali do Srpsko-turskih ratova 1876-78. g. u selu je postojalo još nekoliko jakih srpskih kuća. Pred same ove ratove prva kuća je bila ona Stojkovaca. U toj kući je bila mlada, lepa devojka Altna, Zlata. U ovu se devojku zagledao Bajram Sadin iz sela Miratovca, koje nije daleko od Sopota. Roditelji devojkini, držeći da ćerka im neće promeniti svoju veru i obrukati svoga oca i celu zadrugu, sklone Zlatu u Kumanovo kod mitropolitskog namesnika. I ovi u Kumanovu su držali da Bajram hoće Zlatu silom da poturči i čuvali su je od Arnauta stalnom i jakom stražom. U to vreme i ja sam živeo u toj kući, i ma da sam bio mali, pamtim kolike su muke imali sluge i kavazi u toj kući da sačuvaju ovu devojku da je Arnauti, danju ili noću, ne odvedu silom. Tri meseca su Arnauti noću napadali na kuću da ugrab e Zlatu i niko nije verovao da je ona sama volela da ode za lepoga i gizdavog Bajrama. Zbog toga je, najzad, i pobegla za Bajrama. Hrišćanski zastupnici su i dalje držali da je silom odvedena i tražili su da se pred vlastima ispita I bila je Zlata dovedena od kuće Bajramove, i pred vlastima je izjavila da ona sama želi da se poturči, i poturčila se. Ova devojka je za tri meseca vrlo pažljivo pratila razgovor u kući mitropolitskoga namesnika o Arnautima i sve im dostavljala, a posle i sama pričala svojim Arn a utima, i veliku je bedu navukla na hrišćane u svim selu pa i na one u Kumanovu.
  9. Godina 1860-ih kantonovao je u Kičevskoj oblasti jedan vod kozaka. Jedan od njih, muslimanske veroispovesti, zagledao se u lepu hrišćanku devojku Menku — Stamenu - Stojković iz s. Šutova. To je bilo 1863. g. I ugrabili su bili kazaci ovu devojku od roditelja silom. Ali je nikako nisu mogli privoleti na promenu vere niti na udaju za toga za koga su je ugrabili. Roditelji i hrišćanski prvaci tražili su intervenciju vlasti i uspeli su da se devojka izvede pred Bitoljski sud. Tamo je sama Menka zderala s lica ješmak i izjavila da veru svoju ni po koju cenu neće promeniti. I ako ju - - - - - -dalje neprilike od kazaka i muslimana meštana, Menku su udali u Bitolju za hrišćanina.
  10. Godina 1870-ih kidisali su bili prizrenski poturčenjaci i ugrabili hrišćanku devojku Anđu iz sela Studeničana u Prizrenskoj oblasti. Šta nisu poturčenjaci radili, i pred kakva iskušenja nisu stavljali Anđu, da se poturči, ali ona je sve to izdržavala i nije se htela odreći svoje vere. Došlo je dotle da i u Drim skače... Najzad su i nju, spomoću vlasti, oteli prizrenski mitropolit i hrišćanski zastupnici u medžlizu, i udala se u Prizrenu za hrišćanina.
  11. Pred same Srpsko-turske ratove 1876-78 zagledao se bio kumanov ski kajmakam, sreski načelnik, u unuku ondašnjega staroga kumanovskoga sveštenika Jov»na, Jelisavetu - Fetu - i pokušavao je da je zavede obećanjima, pa se spremao da je i silom uzme. Ali nije smeo do kraja u tome da ide, jer čim se o tome počelo zuckati, angažovali se za nju hrišćanski prvaci, mitropolitski namesnik ikonom Dimitrije i drugi srodnici Fetini, i kajmakam je ubrzo bio premešten iz Kumanova. Kako su domaće prilike sveštenika Jovana za turske avanture bile vrlo povoljne — kuća mu je bila bez domaćice i druge ženske glave — a Fetina je lepota mnogoga Turčina zanosila, okome se na Fetu drugi Turci meštani, neozbiljni ljudi, kumanovski ašici i bekrije, i počnu se spremati da je ugrabe. Inače je pop Jovanova kuća bila na ivici hrišćanskoga dela grad a prema turskom delu, i Fetu prevedu u kuću prote Dimitrija. U toj kući je Feta živela četiri meseca. Za to vreme srodnici i prijatelji nađu Feti mladoženju u Skoplju i tamo je udadu. Ali su besposleni Turci našli Fetu i u Skoplju, i tamo joj počeli dosađi v ati, dok se nije sa mužem, posle oslobođenja Vranja, preselila u Vranje. Jedan od tih kumanovskih Turaka usudi se i ode čak u Vranje, da tamo potraži Fetinu ljubav. I ako je bio inače dobar čovek, u Vranju je izvukao za sve one ostale...
    O ovoj Fetinoj ot pornosti spevane su bile u ono doba u Kumanovu pesme koje su do skora javno pevane. Feta je umrla u Beogradu 1899. god.
  12. Velike je muke izdržala, ali je odolela svem iskušenju i svoj sili Arnauta i Mara Vasiljević iz sela Srbjana u Kičevskoj oblasti. Nju su ugrabili Arnauti 1879. g. ali su hrišćani po njenoj želji i nju oteli i udali za hrišćanina.
  13. Najizrazitiji primer pokušaja nasilnog poturčivanja je Jovanka Stojković iz sela Koriše blizu Prizrena. Po sećanju g. P. Kostića, to je bilo 1908. g. Jovanku, devojku od 17 g. ugrabili su bili od roditelja i odveli svojoj kući Arnauti iz prizrenskog sela Kabaša. Nju su tamo Arnautke lepo čuvale i obećanjima pridobijale za svoju veru. A otac Jovankin je išao po Prizrenu od prijatelja do prijatelja i svakoga uveravao , da se njegova Jovanka neće dragovoljno poturčiti.
    — "Ako je moja ćerka" govorio je Jovankin otac, — ona se neće poturčiti, nego kako da je izbavimo od Arnauta". Kao uvek, i ovoga puta su prizrenski hrišćanski prvaci tražili intervenciju vlasti i vlast je pozvala Jovankine otmičare, da je dovedu pred prizrenski medžiliz na saslušanje. Jovankini roditelji i prizrenski prvaci nisu se bojali da će ih Jovanka izneveriti i demantovati, ali Arnauti nisu imali vere u Jovanke, i sve su činili da obmanu vlast, kao š to su u mnogo ovakvih prilika činili (vidi pripovetku g. Zar. R. Popovića "Duhovnik", Brankovo kolo za g. 1898), i onda su bili našli neku torbešku i rešili da mesto Jovanke nju privedu vlastima i da postignu svoj cilj. Jovanka je to osetila i upotrebila l ukavstvo: stala je ubeđivati one kućane kako nema smisla da mesto nje ide pred vlast torbeška, koja se može odati i pokvariti ovu stvar arnautsku, nego će ona sama ići, i ona će sama pred medžlizom izjaviti da se njoj dopada vera turska, i da ona želi da p rimi tu veru, i što da ona sama ne dobije poklon, koji Turci daju pri izjavi da se hoće turčiti, nego da ga dobije torbeška.
    U hodniku Mitesariflika stoji oko 20 do zuba naoružanih kabašana i čekaju Jovankinu izjavu pred medžlizom: da ona sama želi da se poturči, pa da je odvedu svojoj kući, a Jovanka u medžlizu, već zabuljena, na pitanje: želi li ona dragovoljno da primi muslimansku veru ili je neko na to prisiljava, trgne sa lica ješmak, pocepa ga i odbaci od sebe, i vikne da je ona hrišćanka, da ona voli svoju veru i da se ni za kakvo blago ne bi poturčila. U medžlizu nastao tajac. Ustao sam mitesarif i izašao u hodnik da urazumi kabašane, da se ova mlada devojka nikako ne odriče svoje vere — da se neće poturčiti — i neka se oni odmah vrate u svoje selo. Može se pojmiti kakav je utisak u Prizrenu učinilo Jovankino držanje u medžlizu i šta su kabašani pripremali Jovanki. — Jovanka je vraćena svojim roditeljima, ali je oni nisu smeli odvesti svojoj kući, već su je os t avili kod prijatelja u Prizrenu pa i tu je Jovanka bila sakrivena. Ni ruski konsul nije smeo da drži Jovanku u svojoj kući i brzo su je morali i iz Prizrena ukloniti. — Neustrašivi Tane Moravčević iz Velike Hoče, otpratio ju je u Novi Pazar i tamo se Jova n ka udala za Filipa Stojanovića rodom iz Velike Hoče, ondašnjeg srpskog učitelja. — Po saznanju, Jovanka je i danas živa i srećna u braku. Do pre godinu dana imala je petoro dece. Muž joj je učitelj u s. Vračevima u Novopazarskom kraju.
  14. Pred Nemačko-turski rat, god. 1727 "Kad to čuje tursko mnoštvo (o ratu) sve grknu protiva ucviljenoj raji i fratram; a paša za ugodit Turkom govori jim: Odite, reče, da se najpri udarimo s Nemci, a kad se vratimo svi ćemo okrenuti pod mač, nabit na kolje što je muško do 7 go d ina, a žensko u ropstvu (N. Lavšanina, Letopis napom. m. s. 130). - O nasilnom poturčivanju hrišćanskih devojaka u XIX v. zanimao se i ruski kabinet. Vidi o tome diplomatsku prepisku Arcih. - Diplomatique II za mesece april. maj i jun 1860. g. s. 220). — P red rat s Rusijom 1736 g -. "Na 13 Svibnja na kvatri po duhovih poturči se Antun (Boilo) Dovrić iz Fojnice i Stevo iz Sutinske u Fojnici i ako onako antikrst ne pogoni fratre i kršćane tu veće dana ne smide se krćansko čeljade iz kuće pomolit zašto s njim a iđaše veliko mloštvo turskih bresposlenika s bubnji i svirali ne samo sokacim varoši nego ispod manastira. Di koga sritu od uha krišćanskoga psuju, pogrđuju kuće, lupaju, prozore razbijaju: hoćeš se poturčiš? viču. ( N Lašnanina, na pom. m. s. 127).
  15. Prema izveštaju Načelnika Okruga Aleksinačkog od 3. maja 1861. god., koji se čuva u Državnoj Arhivi;...."Neki Aguš (to je čuvani haramija Deli Aguš) iz Bugajnicu (to je selo Bilača) 5. februara tek. god. odvuče silom popa Antinu kćer u planinu, no isti pop zauzme se kod vlasti te kćer svoju od ovog Turčina (Arnautina) oduzme i uda je za seljaka svoga Stojilka. Aguš ovaj, kog i Deli Aguš zovu, za osvetiti se dođe 9. marta t. g. u selo Starac, naše Stojilka na njivi gde ore, pri kome je i jedno dete ot 12 godina b i lo, te Stojilka na najsitnije komade iseče, a dete se od ove groze prepadne, te sada bori se s dušom da i ono umre.
    Ovaj isti Deli Aguš doše u pomenuto selo Starac, nahije Vranjske 11. marta t. g. sa svoja 10 najvećih zulumćara drugova, napadne popa (Antu) u njegovoj kući, metu ga na najstrašnije muke, čupajući mu bradu klještama i bodući ga nožem po telu iznude mu na ovim mukama i uzmu 10.000 gr. i opljačkaju sve što su po kući našli pa i sat koji je sav od krvi popove okupan, uzmu, poseču mu slugu Đorđa C vetkovića i druga zla počine, koja su im do ruke došla". (Dr. Jov. Hadži Vasiljević, Južna St. Srbija II s. 217). - Od mnogih slučajeva naših dana, T. P. Stanković, na pom. m. s. 106. zabeležio je ovaj slučaj: U 1893. g. ugrabiše Arnautaši Petru, kćer Pavla Katančarevića iz Vitine u Gnjilanskoj kazi, i kad su je doveli, da pred vlašću u Gnjilanu izjavi, kako će da primi islam, ona, ohrabrena što je videla tu sveštenika i Srbe kao članove medžliza, izjavila je: kako su je Arnauti silom doterali i kako ona n e će da menja svoju veru. —
    — Sali Bisla, žandarm (čauš), koji je prisluškivao na vratima i čuo sve što je Petra izjavila potegne revolver te na oči vlasti iz nekoliko metaka na mesto ubije Petrinog oca Pavla i majku Milenu, pa bezbrižno, sa martinkom o ram e nu uhvati polje i serbez ode u kačake".
  16. Jov. Ristića, Diplomatska istorija Srbije, II 14.
  17. Sion god. 1875. s. 102.
  18. I. S. Jastrebov, Podatci i t. d.: - Ima predanja da jedno doba, u opšte, u Prizrenskoj oblasti nije ni bilo sveštenika i da im je dolazio iz T etova. — Stariji ljudi u Prizrenu uveravaju da do pre 150 godina u Prizren. varošici Brodu nije bilo nijednoga poturčenjaka i da se hrišćanstvo najduže u tom mestu i održalo. Poslednja hrišćanka u tom mestu bila je Božana (Marija), koja je umrla tek 1855. g. Zna se o sinovima Božaninim koji su se poturčili i od Stanka postao Selim, od Gavrila Halim i od Katarine Kadima. — I M. S. Milojević je, na pom. m. za Kosovo zabeležio o krštavan.u odraslih. Po planinskim krajevima je i docnije bilo ovako.
  19. Hecquard, Historie et description de la Haute Albanie, Paris s. 483.
  20. Vuk - 1894 - Š, 34.
  21. Crnogorske junačke pesme I, 86.
  22. Vuk - 1894 - IV, 427.
  23. Vuk - 1894 - IV, 427.
  24. Vuk - 1894 -VI, 427.
  25. Vuk - 1894 -VI, 433.
  26. I ako vrlo malo, ovakvih je slučajeva bilo sve do naših dana. Negde pre dvadesetak g. postojala je u Kumanovu Anastasija žena Dimka Borozana. Ona je godinama trpela toliku autohipnozu u odnosu na čistotu i lepotu islama, da je još kao nerazvedena od svoga zakonita muža, i još neprevedena u islam, izdržavala sve pro p ise nove joj vere: držala ramazan i dr. i nije se uzdržavala da se hvali time i kod hrišćana, svojih suseda i srodnika.
  27. (nema fusnote)
  28. Dr. Jov. Hadži Vasiljević, Južna St. Srbija II, s. 252.
  29. Vuk - 1894 - Š, Da navedem samo jedan primer. Pre Srpsko- turskih ratova 1876-1878. Arnautin iz okoline Gnjilana, Redža(?), hteo je pošto-poto da se pokrsti. Ali, ko je još to mogao primiti da učini, nego su ga odvraćali baš sami hrišćani. Ali Redža nikako da se smiri: hoće da se pokrsti i nikako drukčije. Dolaz i o je u crkveno dvorište, išao za litijama, za pratnjama. Kad je jednom došao u Gnjilane prizrenski mitropolit Melentije, Redža sve oko njega, dok mu nisu hrišćani stvorili mogućnost da pređe u Srbiju. Otišao je u Kruševac i tamo se pokrstio i dobio ime Zlatko. Tamo se i oženio i zanimao svojim radom, i dugo je živeo u Kruševcu.
    Kada bi prošao u Južnoj Srbiji onaj ko bi se usudio da musliman prevede u hrišćanstvo lepo se vidi u Krvavom jagluku od M Đ. Prizrenca, u kome se iznosi slučaj iz naših dana. — U selu Istoku, u Metohiji, pod pritiskom Arnauta, poturčili se bili Petar Grujičić i još dva dobra domaćina. God. 1912. vratili se u hrišćanstvo, a god. 1915. svu trojicu su, zbog toga, pobili Arnauti susedi. (Dr. D. P. K.).
  30. Ljub. Stojanović, Zapis br. 2180.
  31. An drija Jovićević (Naselja knj. XI s. 34) beleži da je bratstvo poturčenjaka Tuđemilaca slavilo skupa i veselilo se, i napili se svi i počeli prisiljavati svoga parola da ponovo služi službu. Pop to nije hteo ni smeo učiniti i Tuđemilci (onako pijani) pođu skupa u Bar i poturče se. - Zabeležen je interesantan slučaj (Periodič. spisanie XXI, s. 335) u selu Ardu u Bugarskoj: neki hrišćanin Kosta otišao jedne subote od kuće u selo poslom, a žena mu u kući spremala šta treba za sutra dan, u nedelju, da idu u crkvu, i pravila i sveće za crkvu, i mesila poskure, dok joj se muž pod veče vratio kući s belom čalmom pa glavi...
    "Kad je jedan put došao hodža u Mikuliće (u skadarskoj Krajini) da suneti djecu, Demo pozove hocu pa i njegovu djecu posuneti. Demova žena nije bila kod kuće pa, kad je došla i doznala da su joj djeca poturčena, zakuka za djecom, kao da su joj umrla, a muž je tješio: „Neka idu i oni, kud svi drugi". Majka je od žalosti poluđela i u ludnici umrla" (Andrija Jovićević, na pom. m. s. 33).
    "U Prečuricama su u staro doba živjela dva brata: Marko i Ivo. Braća se zavade zbog psa i pođu na sud u Ulcinj. Kadija ih oba kazni, pa im za troškove i kaznu uzme svu zemlju, koju su imali i naredi da se isele. On im je, onda u znak milosti, darovao zemlju i dozvoli o da ostaiu, ako se poturče. I oni se oba poturče: i od Mirka su Bajramovići i Abazovići, a od Ivana Ćubići i Bećirovići..." (Andrija Ivanović, na pom. m. s. 33).
  32. U selu Steblevu, u Golom Brdu, mladić Nikola, sin staroga i čuvenoga u onom kraju popa Anđelka Rajkovića učio terzijski zanat kod poturčenjaka Selima Kormanoskoga i toliko je zavoleo svoga majstora, daje prešao u islam, otišao u Orid, primio sunetisanje i dobio ime Ismail. Ali otac mu nikako ga nije hteo primiti u svoju kuću. U tom umre majstoru S e limu jedinac sin, Ibrahim, i majstor — Selim usini Nikolu-Ismaila i venča svoju snaju za njega.
    Ovih je uzroka bilo i u drugim našim krajevima (Naselja VI l. 120. i dr.)
  33. Hecquard, na pom. m. s. 480
  34. V. Knčov, Makedonija... i drugi.
  35. Dr. Jov. Hadži Vasiljević , Južna St. Srbija II, s. 149, 233, 234, 251. - R. T. Nikolić, Vlasina i Klisura na pom. m. (Srp. Etn. Zbornik XVIII s. 179 i dr).
  36. Kao i naši poturčenjaci u drugim oblastima, koji teže da govore turski, i ovi govore, od prilike, ovako: Aldm puškaji, gitm nivaja, trspteti bir slamka, istedi čikarmaja oko mi. Ačan baktm abopun, jok bre, komšinici tele si imiš. Ačap baktm bir vrba, vrba ustunde bir sedalo, sedaloda doli jajcalar; ačai krdm bir jajce, čikti bir pilič, uzunkljunali, dugonogali, galiba štrče imi š.
  37. Hecquard, na pom. m. s. 481 - 482
  38. Hecquard, na pom. m. s. 480
  39. Na saboru u Antivaru 1703. g., na kome su prisustvovali svi episkopi iz naših i arbanskih zemalja, odlučeno je da se hrišćanima koji nose tursko ime više ne daje pričešće (Hecquard, na pom. m. s.493). — Godine 1754., papa Benedikt IV izdao je encikliku svima arhiepiskopima, episkopima, sveštenicima i misionari mada zabrane katolicima da primaju ime muslimansko, bilo da izbegnu danak bilo zbog čega drugog. — Iz te enciklike vidimo da su se takv i hrišćani, zbog toga što su se vratili svojoj veri hrišćanskoj, morali seliti u druge krajeve među hrišćane. Hecquard, dalje, veli, da su sve te porodice, u njegovo vreme, koje su ostale psevdomuslimani, a u stvari, i ako su bile lišene duhovne pažnje kat o lič. sveštenika održale hrišćanske tradicije i mešaju se ženidbom i udajom (na pom. m. s. 484).
  40. Energični Antonije Marković, katolčki paroh u okolini Gnjilana, g. 1847, uspeo je da uveri 120 porodica da se javno odreknu islama uveravajući ih da će sva zla od turaka podneti i on s njima i sve što bi se njima dogodilo. Na glas o tome uzbunili se ne samo svi okolni muslimani, nego i sama vlast pa i sam se valija više razdražio. Zbog toga je svih 120 porodica bilo krenulo sa ognjišta u Skoplje; uz put su bili m učeni i tučeni, a u Skoplju su bili bačeni u mračnu tamnicu. I tu su bili mučeni glađu. Po tom su najstariji ljudi iz sela bili pozvani pred medžliz, radi saslušanja, i ovi su izjavili da su, i da žele njihovu vrlinu jogunstvom, Hafis paša ih stavi na muk e , ali nije ih mogao prelomiti i prognao ih u M. Aziju, a imanje im konfiskovao i prodao u korist državne kase... U m. Aziju su išli pešice i mnoge su muke imali. Svuda ih je pratio sveštenik Marković. U Carigradu su se za njih zauzele francuska, engleska i austrijska ambasada, i data im je zemlja oko Bruse i sprave za obrađivanje. I tu je sa njima bio Marković, i bio im paroh. M. je ponovo krenuo u francusku i englesku ambasadu za intervenciju i ovi su, o trošku Portinom, bili vraćeni u svoje mesto, i vrać e no im je bilo sve imanje njihovo. Ali od 120 porodica, 1000 duša, vratilo ih se svega 80 duša. Nu, za njih još trajale teškoće, tako da je godine 1849, morao doći u Skoplje izaslanik engleske ambasade s novim naređenjima Portinim za njene vlasti, i onda i m je, ne samo imanje povraćeno, nego im je bilo odobreno da ispovedaju hrišćansku veru i njene obrede (Hecquard, na pom. m. s. 484-487).
  41. U Tikveškoj i Veleskoj oblasti postoji predanje da je u vreme rata na Beč , valjda 1689-91, velika turska vojska dugo vre mena boravila u ovim oblastima, i da su onda janičari veliki zulum činili u Azotu veleskom i u Tikvešu, da su deca majkama propištala... Ima predanja o mnogim neverovatnim zločinima.
  42. I. S. Jastrebov, Podatci i t. d. s. 30.

//kosovo.net / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]