Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. године

Атанасије Јевтић

Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. године

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ


Технологије, издаваштво и агенција
Београд, 21. јул 2000.

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Зоран Стефановић, Ненад Петровић, Недељко Илић

Штампано издање

"Јединство" - Приштина 1990.
Издавач: НИРО "Јединство", ООУР Издавачка делатност, Приштина, Дом штампе бб
Библиотека: Публицистика
Уредник: Ацо Ракочевић
Рецензент: Живорад Стојковић
За издавача: Јордан Ристић
Технички уредник: Бранко Верзел
Коректор: Градимир Станић.
Корице: Боле Милорадовић

СIР - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
3231 (=861) (497115) "1941/1990."
ЈЕВТИЋ, Атанасије
Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. / Атанасије Јевтић. - Приштина
Јединство, 1990. (Земун, Земунска штампа)
- 469 стр.: илуст; 24 cm. - (Библиотека Публицистика)
Тираж 3000 - Регистар.
ISBN 86-7019-065-6
323.13 (497.115) "1941/1990."
а) Срби - Косово - 1941-1990. б)
Национализам, албански - Косово - 1941-1990.
Yu ISВN 86-7019-065-6

САДРЖАЈ

Ацо Ракочевић Уместо предговора

Кратка хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941-1988)

  • Страдања од Арбанаса под окупацијом
  • Страдања у првој послератној деценији (1945-1955)
  • Четврт века голготе Косовских Срба (1956-1981)
  • Најновија страдања (1981-1988)
  • Опширнија хроника страдања Срба за последње две и по године (Јануар 1988. - Видовдан 1990)

  • Крстовдан Срба на Косову
  • Година 1988.
  • Година 1989.
  • 28. јуна: Прослава 600. годишњице Косовског боја
  • Косово после Косовске прославе: Годишњица косовског Крстовдана Срба
  • Година 1990.
  • 22-24. март 1990: Кругови пакла на Космету
  • Подујево 22-23. марта
  • Вучитрн 22-23. марта
  • Приштина и друга места
  • Јуни 1990.
  • ПРИЛОЗИ

    1. Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову
    2. Завођење за Голеш планину (интервју)
    3. Трагедија на Косову Писмо објављено у париском листу "Figaro" 16. 3. 1989.
    4. Слово пред моштима св. кнеза Лазара у Грачаници (приликом доласка на Косово, 19. јуна 1989. године)
    5. Реч Косовцима на скупу за повратак на Косово (у Хали спортова, Нови Београд, 8. фебруара 1990)
    6. Извештај о посети Косову америчких конгресмена Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд
    7. Извештај о сведочењу у америчком конгресу Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд
    8. Изјава пред америчким конгресом
    9. (накнадно додато) Извештај o посети Косову америчког сенатора Боб Дола и дружине (29. августа 1990) Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд

    ДОДАТАК

  • Регистар Срба одсељеника са Косова и Метохије којима је земља конфискована или делимично одузета.
  • Матија Бећковић Косово Поље

  • Ацо Ракочевић

    Уместо предговора

    Лазарево опредељење за Царство Небеско - беше ли то дар Божји или Његово проклетство свеколиког српског рода и сваког српског ува понаособ? Би ли Србину, оног Видовдана 1389. лета, суђено и пресуђено да у овоземаљском царству никад не нађе мира и спокоја, да вечито и непрестано буде на Крст распињан и за Голготу рађан, непрестано, јадан и чемеран, грехове неке непочињене да испашта и окајава? И да за све што на земљи дела и остварује праведну награду и надокнаду тек од Небеског Царства очекује? Откуда, зашто и када Србин навуче толико неизмерне мржње и гнева на свој род и дело, име и слово своје? И откуда толико снаге. у Србину да вечито трпи и оно што се отрпети не да и прашта оно што нико под овом капом небеском праштао не би? Је ли и одговор на ова питања Горе, у Царству Небеском?

    Велика су и свевремена Србинова страдања и небројени његови паклови. А муке и од паклених мука веће! Удараше му, најчешће, и најрадије, на част и образ. Ваљда због тога што Србину Част и Образ никад не беху апстрактне именице но овоземаљске светиње, много веће од многих другима на Небу што јесу. Па кад крвницима његовим ни то не беше довољно, затираше му име и племе, памћење ускраћиваше и историју потираше.

    Често Србин није смео имати ни прошлости ни традиције, свако његово дело (а дела му, по правилу, биваху велика) умањивано је и унижавано.

    Нико као Србин не плаћаше своју Слободу и право на живот и опстанак. Вечито га тераху с Југа на Север и траг му заметаху да се једном не би, када томе вакат дође, по трагу своме, на прадедово огњиште и гроб његов вратио. Зато је Србин, ваљда, настањен, безмало, по васцелој кугли земаљској и не без наде, јер она је у њему вечна, "да ће се повратити златно доба Душаново и оно пређашње, кад Серби по шару земаљском развијаше златне барјаке..."

    Живи имају право на надање. Али, шта с онима чије су кости давно иструлиле негде у далеком свету или ту, по Јасеновцима, Јадовнима и Голубњачама? имају ли њихови потомци право на заборав и ћутање? Чак и онда ако су ни прецима све жеље и све наде услишене пресељењем у Царство Небеско? Имамо ли права на тај заборав и ћутање и не само због клетве праотачке која нас једном и те како може стићи?

    Јеромонах Атанасије Јевтић, неуморни и роду свом несвакидашњи привржени посленик, и овом књигом, насталом записивањем личним и обелодањивањем онога што давно пре њега записаше и описаше исти такви посленици, враћа и подстиче памћење онима што би хтели да се зулуми и нечувена недела што пре забораву предају. Њима памћење враћа, а онима који не беху у прилици да штошта о Србиновим патњама и пакловима сазнају, истину сурову саопштава. Чини он то без мржње, али не и без туге и горчине, не без бола, јер и њега "све ране рода боле". А, како би другачије и било, да ли другачије и може бити? Јер, ране су дубоке и незалечиве. Чак и за онога ко слаже записе о њима и у књигу их претаче, а камоли за онога што их на својој души и телу опроба.

    Пећка Патријашија - "општи дом Спасов" свих Срба кроз векове.

    У ово време кад је истина о Србиновим страдањима на Косову и Метохији, нарочито од 1941. године до дана данашњег, а Јевтићева књига, управо, о том времену сведочи, веома често личила на шапутање глувих, истина овде записана требало би да одјекне као прасак грома и светлост муње осветли затамњене кутке наше не тако давне прошлости и садашњости. Прилика је то да се читалац присети, или први пут сазна, ко то Србину на Косову и у Метохији беше комшија, и какав му беше, и колико му то беше. И један и други згрозиће се над небројеним неделима многих Шиптара, али, нека се згрози, биће то мања невоља од невоља оних несрећника који ту грозоту на својој кожи осетише. И, сазнање из ове књиге да су зулуми дела шиптарског живља на Косову и у Метохији, као наставак, никако другачији но наставак, оних давних зулума, чим Турци ступише на ово тле, отпочели нетом се ратни метеж заталасао. О томе веродостојно сведоче писма и извештаји свештеника што су непрестано бдили над својим стадом па о својој немоћи да га сачувају и од погрома спасу детаљно, и с тугом и забринутошћу, извештавали црквене власти. Сведочанства су многобројна, као што и зулуми беху, и Јевтић их отрпава из пепела времена и заборава. Пре не бити, из заборава, јер десило се нешто што никако неће у свест и разум - недела не само да су опроштена (што је људски и надасве хришћански) него као да су благосиљана стварањем нове државе и устоличавањем комунистичке власти, зулумћарима зулум, најчешће, не би уписан у грех, већ, што време више одмицаше, биваху награђивани, чак и борачким статусом и пензијама!

    Онај што беше дариван, или осуђен, да живи на Косову и у Метохији, тој колевци српске културе и баштини свеколиких добара и вредности, или у српском несну, мори и паклу, зна за свакојаке притиске и прогоне и изгоне, за скрнављење светиња - цркава и гробаља - за силовања монахиња, недозрелих девојчица и онемоћалих старица, за несрећну мајку Милинчића, Шариће и Мартиновиће, за паљевине и поаре, ослепљивање стоке, уништавање летине и воћњака... за, види чуда и срамоте, прекопавање гробова новорођенчади!

    И за дугогодишњу ћутњу и мук о свему томе. Све негде до средине осамдесетих година, кад у народу ускипе мука, па муком и чемером проговори.

    Многи не издржаше и кренуше у сеобе, као у она давна, Чарнојевићева времена, често главом без обзира, оставише праотачке насеобине да пусте и други се на њих настањују, гробове и огњишта затиру. А тај јад и чемер, ево, и данас грају, умножавају се и један на другог надодају тако да се и деца с мишљу о сеоби рађају!

    Некоме, је, сигурно, требало да српску кућу раскући, Србина обезвреми, унизи и заплаши да не сме ни своје име ни порекло памтити, а камоли истицати и њим се поносити. Донедавно на овим просторима није смео бити поменут ни Милош ни Лазар, ни Синђелић ни Хајдук Вељко. Ни Црни Ђорђе. Ни црни ђаво, ако је Србинов био!

    Ако све то читалац и не нађе у овој књизи, моћи ће да га дочара. Јер је јеромонах Атанасије Јевтић успео, ипак, да сакупи мноштво сведочанстава што о погрому и невољама говоре. Па, и поред тога, нормалан може помислити да је превише бесмисла, превише геноцидних недела за тако мали простор и малобројни живаљ који их чини. Да, нормалном све то изгледа ненормално и немогуће. Но, Јевтић ревносно скупља лична сведочанства, прелистава и новине, које, напокон, схватише шта им је дужност и шта им ваља чинити, и своју књигу, углавном, прави од личних и новинских информација које, понекад, и не улазе сасвим у срж и бит, али, ипак, неумитно бележе и сведоче. Једна по једна информација или је, или би остала недоступна многоме. Овако, у мноштву, једна за другом и једна поред друге, те информације су колико грозота, бљутавост и огавност, толико и драгоценост, обилат документ крцат патњама и страдањима једног народа, с једне, и зверском лику и нуди другог, с друге стране.

    И онда кад је Србија, напокон, схватила да мора бити правна држава и свом народу на овим просторима. осигурати какав-такав мир, вратити му веру у моћ државе и њеног система, а зауздати атове - кабадахије, анархисте и терористе - идеја о "великој Албанији" која сулудо подстиче зулум и распирује мржњу према свему што је српско, не сплашњава, а по злу и бестијалности чувена "алтернатива" не одустаје од терористичких акција, па на сва звона звони и у помоћ призива све србофобе од Тиране до далеких прекоокеанских простора, па и недела заблуделих и мржњом задојених не престају. Она се у све различитијим облицима јављају, па понекад и на фантастику наликују као она, рецимо, о једнонационалном тровању, чак и под ведрим небом! Србину треба показати да си му непријатељ, а Он, Србин, да је злочинац и кривоклетник. Ето, и због тога је ова књига добродошла. Да би права истина отишла у свет. Јер, свету треба отворити очи за праву и једну истину и томе ће и ова књига, макар и малобројним тиражом допринети. И у томе је једна од њених вредности. Јер, она није само сведочанство. Она је више од тога. Опомена, наук, наравоученије да Србин никад више не сме бити јагње за клање и да му је спас, избављање и будућност, само и једино, у јединству и слози, узајамном помагању и уважавању. Није довољно и мудро само у патњи и на голготи бити једно и исто. Не треба се ни у добру понети. Да не беше тих добром понешених, не би било толико издаје, а издаје да не беше, не би било ни толико зулума о којима и ова књига на својеврстан начин казује. Дакле, ни књиге не би било. А, изнад свега, било би добро кад ни један Србин не би више имао разлога да се лаћа пера. да овакву књигу пише. И због тога "што човек није птица селица па да оде и врати се у исто гнездо или ново свије, већ вечити подвижник искушења, потребе да ново докучи".

    А. Ракочевић

    Кратка хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941-1988) >>

    //kosovo.net / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница //
    [ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]