Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Projekat Rastko Gračanica - Peć: Istorija: Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine

Atanasije Jevtić

Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine

Internet izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELj


Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, 21. jul 2000.

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANjE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Zoran Stefanović, Nenad Petrović, Nedeljko Ilić

Štampano izdanje

"Jedinstvo" - Priština 1990.
Izdavač: NIRO "Jedinstvo", OOUR Izdavačka delatnost, Priština, Dom štampe bb
Biblioteka: Publicistika
Urednik: Aco Rakočević
Recenzent: Živorad Stojković
Za izdavača: Jordan Ristić
Tehnički urednik: Branko Verzel
Korektor: Gradimir Stanić.
Korice: Bole Miloradović

SIR - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd
3231 (=861) (497115) "1941/1990."
JEVTIĆ, Atanasije
Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. / Atanasije Jevtić. - Priština
Jedinstvo, 1990. (Zemun, Zemunska štampa)
- 469 str.: ilust; 24 cm. - (Biblioteka Publicistika)
Tiraž 3000 - Registar.
ISBN 86-7019-065-6
323.13 (497.115) "1941/1990."
a) Srbi - Kosovo - 1941-1990. b)
Nacionalizam, albanski - Kosovo - 1941-1990.
Yu ISVN 86-7019-065-6

SADRŽAJ

Aco Rakočević Umesto predgovora

Kratka hronika stradanja Srba na Kosovu i u Metohiji (1941-1988)

  • Stradanja od Arbanasa pod okupacijom
  • Stradanja u prvoj posleratnoj deceniji (1945-1955)
  • Četvrt veka golgote Kosovskih Srba (1956-1981)
  • Najnovija stradanja (1981-1988)
  • Opširnija hronika stradanja Srba za poslednje dve i po godine (Januar 1988. - Vidovdan 1990)

  • Krstovdan Srba na Kosovu
  • Godina 1988.
  • Godina 1989.
  • 28. juna: Proslava 600. godišnjice Kosovskog boja
  • Kosovo posle Kosovske proslave: Godišnjica kosovskog Krstovdana Srba
  • Godina 1990.
  • 22-24. mart 1990: Krugovi pakla na Kosmetu
  • Podujevo 22-23. marta
  • Vučitrn 22-23. marta
  • Priština i druga mesta
  • Juni 1990.
  • PRILOZI

    1. Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu
    2. Zavođenje za Goleš planinu (intervju)
    3. Tragedija na Kosovu Pismo objavljeno u pariskom listu "Figaro" 16. 3. 1989.
    4. Slovo pred moštima sv. kneza Lazara u Gračanici (prilikom dolaska na Kosovo, 19. juna 1989. godine)
    5. Reč Kosovcima na skupu za povratak na Kosovo (u Hali sportova, Novi Beograd, 8. februara 1990)
    6. Izveštaj o poseti Kosovu američkih kongresmena Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd
    7. Izveštaj o svedočenju u američkom kongresu Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd
    8. Izjava pred američkim kongresom
    9. (naknadno dodato) Izveštaj o poseti Kosovu američkog senatora Bob Dola i družine (29. avgusta 1990) Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd

    DODATAK

  • Registar Srba odseljenika sa Kosova i Metohije kojima je zemlja konfiskovana ili delimično oduzeta.
  • Matija Bećković Kosovo Polje

  • Aco Rakočević

    Umesto predgovora

    Lazarevo opredeljenje za Carstvo Nebesko - beše li to dar Božji ili Njegovo prokletstvo svekolikog srpskog roda i svakog srpskog uva ponaosob? Bi li Srbinu, onog Vidovdana 1389. leta, suđeno i presuđeno da u ovozemaljskom carstvu nikad ne nađe mira i spokoja, da večito i neprestano bude na Krst raspinjan i za Golgotu rađan, neprestano, jadan i čemeran, grehove neke nepočinjene da ispašta i okajava? I da za sve što na zemlji dela i ostvaruje pravednu nagradu i nadoknadu tek od Nebeskog Carstva očekuje? Otkuda, zašto i kada Srbin navuče toliko neizmerne mržnje i gneva na svoj rod i delo, ime i slovo svoje? I otkuda toliko snage. u Srbinu da večito trpi i ono što se otrpeti ne da i prašta ono što niko pod ovom kapom nebeskom praštao ne bi? Je li i odgovor na ova pitanja Gore, u Carstvu Nebeskom?

    Velika su i svevremena Srbinova stradanja i nebrojeni njegovi paklovi. A muke i od paklenih muka veće! Udaraše mu, najčešće, i najradije, na čast i obraz. Valjda zbog toga što Srbinu Čast i Obraz nikad ne behu apstraktne imenice no ovozemaljske svetinje, mnogo veće od mnogih drugima na Nebu što jesu. Pa kad krvnicima njegovim ni to ne beše dovoljno, zatiraše mu ime i pleme, pamćenje uskraćivaše i istoriju potiraše.

    Često Srbin nije smeo imati ni prošlosti ni tradicije, svako njegovo delo (a dela mu, po pravilu, bivahu velika) umanjivano je i unižavano.

    Niko kao Srbin ne plaćaše svoju Slobodu i pravo na život i opstanak. Večito ga terahu s Juga na Sever i trag mu zametahu da se jednom ne bi, kada tome vakat dođe, po tragu svome, na pradedovo ognjište i grob njegov vratio. Zato je Srbin, valjda, nastanjen, bezmalo, po vasceloj kugli zemaljskoj i ne bez nade, jer ona je u njemu večna, "da će se povratiti zlatno doba Dušanovo i ono pređašnje, kad Serbi po šaru zemaljskom razvijaše zlatne barjake..."

    Živi imaju pravo na nadanje. Ali, šta s onima čije su kosti davno istrulile negde u dalekom svetu ili tu, po Jasenovcima, Jadovnima i Golubnjačama? imaju li njihovi potomci pravo na zaborav i ćutanje? Čak i onda ako su ni precima sve želje i sve nade uslišene preseljenjem u Carstvo Nebesko? Imamo li prava na taj zaborav i ćutanje i ne samo zbog kletve praotačke koja nas jednom i te kako može stići?

    Jeromonah Atanasije Jevtić, neumorni i rodu svom nesvakidašnji privrženi poslenik, i ovom knjigom, nastalom zapisivanjem ličnim i obelodanjivanjem onoga što davno pre njega zapisaše i opisaše isti takvi poslenici, vraća i podstiče pamćenje onima što bi hteli da se zulumi i nečuvena nedela što pre zaboravu predaju. Njima pamćenje vraća, a onima koji ne behu u prilici da štošta o Srbinovim patnjama i paklovima saznaju, istinu surovu saopštava. Čini on to bez mržnje, ali ne i bez tuge i gorčine, ne bez bola, jer i njega "sve rane roda bole". A, kako bi drugačije i bilo, da li drugačije i može biti? Jer, rane su duboke i nezalečive. Čak i za onoga ko slaže zapise o njima i u knjigu ih pretače, a kamoli za onoga što ih na svojoj duši i telu oproba.

    Pećka Patrijašija - "opšti dom Spasov" svih Srba kroz vekove.

    U ovo vreme kad je istina o Srbinovim stradanjima na Kosovu i Metohiji, naročito od 1941. godine do dana današnjeg, a Jevtićeva knjiga, upravo, o tom vremenu svedoči, veoma često ličila na šaputanje gluvih, istina ovde zapisana trebalo bi da odjekne kao prasak groma i svetlost munje osvetli zatamnjene kutke naše ne tako davne prošlosti i sadašnjosti. Prilika je to da se čitalac priseti, ili prvi put sazna, ko to Srbinu na Kosovu i u Metohiji beše komšija, i kakav mu beše, i koliko mu to beše. I jedan i drugi zgroziće se nad nebrojenim nedelima mnogih Šiptara, ali, neka se zgrozi, biće to manja nevolja od nevolja onih nesrećnika koji tu grozotu na svojoj koži osetiše. I, saznanje iz ove knjige da su zulumi dela šiptarskog življa na Kosovu i u Metohiji, kao nastavak, nikako drugačiji no nastavak, onih davnih zuluma, čim Turci stupiše na ovo tle, otpočeli netom se ratni metež zatalasao. O tome verodostojno svedoče pisma i izveštaji sveštenika što su neprestano bdili nad svojim stadom pa o svojoj nemoći da ga sačuvaju i od pogroma spasu detaljno, i s tugom i zabrinutošću, izveštavali crkvene vlasti. Svedočanstva su mnogobrojna, kao što i zulumi behu, i Jevtić ih otrpava iz pepela vremena i zaborava. Pre ne biti, iz zaborava, jer desilo se nešto što nikako neće u svest i razum - nedela ne samo da su oproštena (što je ljudski i nadasve hrišćanski) nego kao da su blagosiljana stvaranjem nove države i ustoličavanjem komunističke vlasti, zulumćarima zulum, najčešće, ne bi upisan u greh, već, što vreme više odmicaše, bivahu nagrađivani, čak i boračkim statusom i penzijama!

    Onaj što beše darivan, ili osuđen, da živi na Kosovu i u Metohiji, toj kolevci srpske kulture i baštini svekolikih dobara i vrednosti, ili u srpskom nesnu, mori i paklu, zna za svakojake pritiske i progone i izgone, za skrnavljenje svetinja - crkava i grobalja - za silovanja monahinja, nedozrelih devojčica i onemoćalih starica, za nesrećnu majku Milinčića, Šariće i Martinoviće, za paljevine i poare, oslepljivanje stoke, uništavanje letine i voćnjaka... za, vidi čuda i sramote, prekopavanje grobova novorođenčadi!

    I za dugogodišnju ćutnju i muk o svemu tome. Sve negde do sredine osamdesetih godina, kad u narodu uskipe muka, pa mukom i čemerom progovori.

    Mnogi ne izdržaše i krenuše u seobe, kao u ona davna, Čarnojevićeva vremena, često glavom bez obzira, ostaviše praotačke naseobine da puste i drugi se na njih nastanjuju, grobove i ognjišta zatiru. A taj jad i čemer, evo, i danas graju, umnožavaju se i jedan na drugog nadodaju tako da se i deca s mišlju o seobi rađaju!

    Nekome, je, sigurno, trebalo da srpsku kuću raskući, Srbina obezvremi, unizi i zaplaši da ne sme ni svoje ime ni poreklo pamtiti, a kamoli isticati i njim se ponositi. Donedavno na ovim prostorima nije smeo biti pomenut ni Miloš ni Lazar, ni Sinđelić ni Hajduk Veljko. Ni Crni Đorđe. Ni crni đavo, ako je Srbinov bio!

    Ako sve to čitalac i ne nađe u ovoj knjizi, moći će da ga dočara. Jer je jeromonah Atanasije Jevtić uspeo, ipak, da sakupi mnoštvo svedočanstava što o pogromu i nevoljama govore. Pa, i pored toga, normalan može pomisliti da je previše besmisla, previše genocidnih nedela za tako mali prostor i malobrojni živalj koji ih čini. Da, normalnom sve to izgleda nenormalno i nemoguće. No, Jevtić revnosno skuplja lična svedočanstva, prelistava i novine, koje, napokon, shvatiše šta im je dužnost i šta im valja činiti, i svoju knjigu, uglavnom, pravi od ličnih i novinskih informacija koje, ponekad, i ne ulaze sasvim u srž i bit, ali, ipak, neumitno beleže i svedoče. Jedna po jedna informacija ili je, ili bi ostala nedostupna mnogome. Ovako, u mnoštvu, jedna za drugom i jedna pored druge, te informacije su koliko grozota, bljutavost i ogavnost, toliko i dragocenost, obilat dokument krcat patnjama i stradanjima jednog naroda, s jedne, i zverskom liku i nudi drugog, s druge strane.

    I onda kad je Srbija, napokon, shvatila da mora biti pravna država i svom narodu na ovim prostorima. osigurati kakav-takav mir, vratiti mu veru u moć države i njenog sistema, a zauzdati atove - kabadahije, anarhiste i teroriste - ideja o "velikoj Albaniji" koja suludo podstiče zulum i raspiruje mržnju prema svemu što je srpsko, ne splašnjava, a po zlu i bestijalnosti čuvena "alternativa" ne odustaje od terorističkih akcija, pa na sva zvona zvoni i u pomoć priziva sve srbofobe od Tirane do dalekih prekookeanskih prostora, pa i nedela zabludelih i mržnjom zadojenih ne prestaju. Ona se u sve različitijim oblicima javljaju, pa ponekad i na fantastiku nalikuju kao ona, recimo, o jednonacionalnom trovanju, čak i pod vedrim nebom! Srbinu treba pokazati da si mu neprijatelj, a On, Srbin, da je zločinac i krivokletnik. Eto, i zbog toga je ova knjiga dobrodošla. Da bi prava istina otišla u svet. Jer, svetu treba otvoriti oči za pravu i jednu istinu i tome će i ova knjiga, makar i malobrojnim tiražom doprineti. I u tome je jedna od njenih vrednosti. Jer, ona nije samo svedočanstvo. Ona je više od toga. Opomena, nauk, naravoučenije da Srbin nikad više ne sme biti jagnje za klanje i da mu je spas, izbavljanje i budućnost, samo i jedino, u jedinstvu i slozi, uzajamnom pomaganju i uvažavanju. Nije dovoljno i mudro samo u patnji i na golgoti biti jedno i isto. Ne treba se ni u dobru poneti. Da ne beše tih dobrom ponešenih, ne bi bilo toliko izdaje, a izdaje da ne beše, ne bi bilo ni toliko zuluma o kojima i ova knjiga na svojevrstan način kazuje. Dakle, ni knjige ne bi bilo. A, iznad svega, bilo bi dobro kad ni jedan Srbin ne bi više imao razloga da se laća pera. da ovakvu knjigu piše. I zbog toga "što čovek nije ptica selica pa da ode i vrati se u isto gnezdo ili novo svije, već večiti podvižnik iskušenja, potrebe da novo dokuči".

    A. Rakočević

    Kratka hronika stradanja Srba na Kosovu i u Metohiji (1941-1988) >>

    //kosovo.net / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica //
    [ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]