Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. године

ПРИЛОЗИ


  1. Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji (1941-1988)Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову
  2. Завођење за Голеш планину (интервју)
  3. Трагедија на Косову Писмо објављено у париском листу "Figaro" 16. 3. 1989.
  4. Слово пред моштима св. кнеза Лазара у Грачаници (приликом доласка на Косово, 19. јуна 1989. године)
  5. Реч Косовцима на скупу за повратак на Косово (у Хали спортова, Нови Београд, 8. фебруара 1990)
  6. Извештај о посети Косову америчких конгресмена Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд
  7. Извештај о сведочењу у америчком конгресу Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд
  8. Изјава пред америчким конгресом
  9. (накнадно додато) Извештај o посети Косову америчког сенатора Боб Дола и дружине (29. августа 1990) Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд

ДОДАТАК

  • Регистар Срба одсељеника са Косова и Метохије којима је земља конфискована или делимично одузета.
  • Матија Бећковић Косово Поље


  • Манастир Бањска на Косову, задужбина Св. Милутина, краља српског.
    У манастирској порти подигнуте су викендице Шиптара - комунистичких функционера.

    1
    Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову

    Овај Апел упућен је Председништву СФРЈ, Председништву СР Србије, Скупштини СР Србије и Св. Архијерејском Синоду за Св. Архијерејски Сабор.
    Текст је достављен и свим већим београдским листовима.
    Објављен је у "Православљу" од 15. маја 1982. године, без навођења имена потписника.
    Сада објављујемо и потписе, зато што смо, у једном делу штампе, нападнути.
    У међувремену, јављају нам се бројни други свештеници и монаси: из Србије (као напр. Игуман Доситеј из Жиче), из Босне, и из других наших крајева, који желе да буду потписници овог Апела.

    Ми доле подписани православни српски свештеници и монаси, свесни своје одговорности пред Богом и историјом, приморани смо својом савешћу да подигнемо свој глас у заштиту духовног и биолошког бића Српског народа на Косову и Метохији.

    Приговара се Српској Цркви да се њен глас овом питању до сада није чуо у јавности. Многи опет сматрају да је она чак и "ненадлежна" да говори о питањима такве врсте. Биће их насигурно који ће рећи и за овај апел да долази од "непозваних" и са "не надлежног" места.

    Истина је да Црква, научена својим хиљадугодишњим искуством, зна да постоји време стрпљивог ћутања и време говорења. И да је некад њено ћутање речитије од сваког говора (збивања говоре да је њено данашње ћутање баш такве природе, и да је то можда већ речит податак о њеном положају што се до данас није чула). А што се тиче "ненадлежности" њене и наше, и то је један од чудних неспоразума нашег времена! Црква, која је органски уткана у историјско и духовно биће овог народа, пре Косова, за време Косова и после Косова све до дана данашњега, на чије се живо ткиво најпре спусти сваки ударац намењен Српском народу (најсвежији доказ је паљење Пећке Патријаршије) - зар се без ње и мимо ње може решавати њена судбина и судбина њеног народа? Свесни смо те чињенице, као и озбиљности историјског тренутка када би, чини се, ћутање било равно одобравању, или, још више, злочину издајства свога народа, и зато смо се одлучили на ову скромну реч упућену надлежнима и овима правдољубивим људима. Јер, чини нам се да све оно што се предузима за решење проблема Косова, није адекватно ономе што се стварно на Косову дешава, нити је адекватно озбиљности самог проблема, нити је историјски далековидо, па као такво може да има непредвиђене и трагичне последице, за све нас: Србе, Албанце и Југословене уопште.

    Желимо пре свега да истакнемо да се не можемо отети утиску да је по питању Косова у наше време извршена, намерно или ненамерно, замена правог проблема са споредним или измишљеним проблемима. Уверени смо, међутим, да све док се не изнесе права суштина Косовског проблема, не може доћи ни до његовог правог и праведног решења за оба народа, Српски и Албански, историјски и судбински упућених један на другог, како у прошлости тако и у садашњости и у будућности. Ствари треба назвати њиховим правим именом, из поштовања свога сопственог достојанства, као и из бриге о својој судбини под Божјим сунцем, али такође и из поштовања другог, било којег, народа и из бриге о његовој будућности и судбини и о узајамном живљењу са њим на истим просторима.

    Рећи ће се можда да тако посматрано и именовано, Косово је "мит" или чак "негативни мит" Срба, али то је само за људе слепе за сагледавање душе Српског народа и његовог историјског бића. Једно треба да буде јасно свима и свакоме за јуче, данас и сутра: Српски народ нема скупље речи од речи Косово, ни драгоценије стварности, ни веће светиње, прошле, садашње, и будуће, него што је стварност и светиња Косова. За Србе, питање Косова није просто биолошко питање, или питање само "области", "покрајине", или "републике". Оно је нешто неупоредиво веће и више од тога. "Српство, по речима најмудрије Српкиње, Исидоре Секулић, то није хлеб и школа и држава, него је Косово, а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гроба. "Васкрсења не бива без смрти". Питање Косова је питање духовног, културног и историјског идентитета Српског народа. Косово је, после Светога Саве, први пут у овоме народу једна истина и стварност где се цео народ исказао, дошао до своје саборне целине и целосности. Нема Србина који о Косову није мислио, говорио, писао, над њим туговао и њиме васкрсавао. Немогуће је ни пописати: књиге, речи, песме, дела, туге, наде и радости о Косову. Стога, оно као такво за нас није статистика. Са 700 година свога трајања, реално присутно у нашој садашњости и будућности, са својом Пећком Патријаршијом, Дечанима, Грачаницом, Косовским мученицима и српским Косовским заветом и опредељењем, Косово је наше памћење, наше огњиште, жижа нашег бића. А одузети једном народу памћење, значи - убити га и духовно уништити. То треба да зна свако, па и наши вековни суседи Албанци. Јеврејски народ, по неопходности потребе опстанка међу живима и чудом свог непрекинутог памћења, чак и против историјске логике, враћа се напаћен своме Јерусалиму после две хиљаде година. На сличан начин и Српски народ бије до данас своју Косовску битку, борећи се за то и такво памћење свога идентитета, за свој смислени боравак и опстанак на овим просторима, све од 1389. године до данас. И кад се чинило да је та битка коначно добијена, наједном, Косово престаје да буде наше, и ми престајемо да будемо оно што јесмо! И то без рата, у миру и слободи! У време када се бројни други народи, после вишевековног одсуства враћају на своја огњишта, Српски народ гаси своје многовековно огњиште и бежи са њега! Зашто?

    Постављамо мучно и болно питање, запрепашћени оним што се одиграва пред нашим очима: какве су то инферналне и ирационалне силе које успевају, за неколико деценија проведених у потоцима крви плаћеном миру, да учине оно што није успело петвековно турско ропство?! То што је Косовска битка трајала од 1389. г. до данас знак је да се Српски народ на Косову још није предао, и зато је Косово све до данас било наше. А данас? А сутра?

    Схватљива су нам тешка страдања и честе сеобе Срба са Косова и других места и рушење народних светиња, од Косовске битке до најновијих времена. То је вечита судбина робља, свуда и свагда. Разумљиви су нам и разлози плача патријарха Арсенија III, кад он "дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини великог океана", непрестано "ридање на ридање прилаже, не имајући ниоткуда помоћи". Можемо схватити и трагични безизлаз обезглављеног и осироћеног народа на Косову и Метохији после сеоба XVII и XVIII века, нарочито после укидања Пећке Патријаршије, када је дошло до поисламљења бројног Српског и Арбанашког живља, под притиском турског насиља. Не зачуђује нас толико ни насиље повлашћених потурчењака Арбанаса и других, који су се после српских сеоба населили на Косову и Метохији и од којих је, по народној речи, пропиштало и мајчино млеко у оних који су остали верни своме огњишту и своме духовном и националном бићу. То је, уосталом, било и у духу политике "болесника" са Босфора: да закрви браћу међу собом и да преко потурица и насилно потурчених уништи последње остатке Крста и последње отпоре Српског народа на Косову.

    Из тога доба, од безбројних, навешћемо само два потресна и карактеристична сведочанства о стању Срба на Косову и о поразним резултатима тадашње подмукле турске политике према Србима, спровођене најчешће преко поисламљених Арнаута. Борећи се за обнову разорене цркве у Неродимљу, пише свештеник Петар са групом Срба из Неродимља 4. марта 1872. године: "Овде више вреди једно арнаутско говече, неголи сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше, које се описати неможе... Двапут у две године од пожара страдасмо, и то само зато да се наш мал покраде и разнесе. Цркве старе падају, обновити се немогу... Плачемо, но нико нас неслуша, него још говори: ја сам ти канон (= закон)... Тужимо се, ал нико нам за право неда, него још говори: Право је твоје на Косову пропало, када је Лаза погинуо. Надамо се на боље, а оно све грђе". Слично овоме потресно је и опширно сведочанство игумана Дечанског Серафима Ристића из половине прошлога века. У име угњетаваног и прогоњеног народа Пећке нахије игуман се жали турском султану на "насилних Арнаута зулуме и злоупотребљенија, која сваку меру превазиђоше, којима ако се на пут не стане принуђени смо из своје земље, која је крвљу наших предака напојена, и са згаришта наших, иселити се... Јер ни саме светиње од зликоваца на миру нам не осташе. Нема куће христијанске која није опљачкана, нема села, нема града, нема цркве ни манастира који нису процвилели од зулума... Знато је и који су то (учинили), но није фајде казивати, јербо и досад што смо казивали нисмо се офајдили".

    Сва та збивања су стравична, али и објашњива турским робовањем. Оно што је необјашњиво и што запањује не само нас него и сваког здравоумног човека, јесте чињеница да се ове то скоро исто и на исти начин и данас догађа и чини са Србима на Косову. Нема примера из прошлог страдања који се за последњих двадесет година није над Србима на Косову поновио, од угрожавања живота и имања, до паљења Пећке Патријаршије, скрнављења светих гробова, непочинства над ђацима и монасима, до слепљења стоке зато што је српска. Сви смо то добро знали, иако је то дуго била забрањена, "табу" тема, која је неке смелије коштала често врло скупо. Неће бити да су Срби ти који су се на Косову побунили, па их сада сналази заслужена одмазда, јер зулуме чине управо они најзадовољенији и најпривилегованији. Није овде у питању цео Албански народ на Косову, али је ипак питање у томе како "шачице непријатеља" протераше и иселише преко сто хиљада људи за само десетак година?

    Без икаквог претеривања може се рећи да се над Српским народом на Косову постепено врши плански смишљени геноцид! Јер, ако није тако, шта значи теза о "етнички чистом Косову", која се, без обзира на све, непрекидним и непрестајућим исељавањем спроводи на делу? Или шта значе често понављање речи, по селима и засеоцима, манастирима и црквама, па и самим градовима: "Шта чекате? Селите се одавде, ово је наше"! Разумљиво је да је тако говорено и чињено у турско доба, али како објаснити чињеницу да се не само у време последње окупације, него и после ослобођења, особито од 1968. године исељавање Срба наставља све до данас, и шта више од прошле године појачава се! Појачава се створеном атмосфером, вандалским методама, на основу дугорочног програма, смишљено и организовано спровођеног, тајно и јавно, пред лицем целог света. Није непознато ни нама ни вама, ни нашој широј јавности, да је присилно исељавање нашег живља са Косова понекад било помагано и од званичних органа на Косову, свеједно којих, да би се па српска насилно угашена, често и крвљу заливена, огњишта населила "емигранти" из Албаније

    Страшно је и помислити а камо ли до дна проосетити језиву стварност да за Србе на њиховом Косову нема више животне перспективе, јер Косово више није њихово (иако ми Срби никада нисмо говорили да је оно само наше). Јер, не треба се заваравати многоплетеним фразама и причама: данас се по први пут драстично поставља питање да Косово није наше. И изгледа, по много чему да ће се вековни бој Косовски завршити у ове наше дане - трећом и последњом сеобом Србаља, то јест коначним поразом, најстрашнијим у историји овога народа и ове земље. Завршиће се, другим речима, мирним, геноцидно смишљеним истребљењем, које се тако спокојно назива "исељавањем Срба и Црногораца са Косова", као да је реч о туризму, о "сељењу с југа на север", а не о крвавим и деценијама крварећим траговима широм Србије са и без покрајина! У којој би се то, питамо се, земљи на свету, пријатељској или непријатељској, присилно исељавали и шиканирали Срби, или било који од наших народа и народности, а да ми то тако мирно посматрамо и дискутујемо "ко је то одговоран", или "сви смо одговорни", то јест нико? Страдање и само једног људског бића на земљи изазива опште негодовање и узнемирење у свету и у нама, а још неизмерено и неизмериво страдање 200 хиљада исељених и још 250 хиљада неисељених људи, жена и деце са Косова, зар да се своди на полемике у штампи и на телевизији? Шта је то са нама, са овом заједницом, а шта са тим горштачким, поносним, патријархалним народом, чија деца, младићи и људи пале цркве, разваљују гробља, силују, киње и мучки убијају своје вековне суседе?

    На крају свега, Бог нам је сведок и савест наша, а наш народ нам је и сведок и судија: ми Албанцима никакво зло не желимо, него само желимо да наш народ и наше светиње на Косову очувамо, ради себе и ради њих. Јер ми свој крстоносни пут добро знамо и знамо свој тужно-радосни Косовски завет и опредељење, а искрене душе, заједно са Марком Миљановим, "арбанашком народу желимо свако добро, нека нам Бог то зна". Но наше је питање у овоме: Ко од нас сме, и у име кога и чега, да допусти да нешто такво као што је српско Косово, доживи свој трагичан крај и укинуће? Ко сме да нам толико скрати памћење и постојање? Ко је тај ко сме да на себе преузме одговорност пред историјом да је за његово време Косово етнички и духовно изгубљено? Нико други осим онога који Косово стварно изгуби, јер само тај и не зна шта је Косово. Није у питању само Грачаница, која, по српској песникињи, "кад би се могла на небеса вазнети.. толико дубоко укопана у ту земљу и нас саме", него је у питању што је Косово Поље, и његове светиње до Пећи и Дечана, све препуно расејаних костију и светих моштију, тих неоспоривих и најтрајнијих тапија једнога народа, све док тај народ не изгуби своје самосазнање и не престане да буде оно што јесте.

    Једно је очевидно: онај ко се сели са свог вековног огњишта, коме је остао веран у најстравичнијим ранијим искушењима, значи да се осетио угроженим у самој сржи свога бића. Стога се потпуно слободно могу применити и на данашње стање на Косову речи Б. Пушића, забележене у турска времена, почетком овог века: "Српски се живаљ на Косову осећа с дана на дан све усамљенији и напуштенији..."

    Узнемирени и потрешени том чињеницом и сазнањем, ми доле подписани свештеници чинимо оно што можемо: изражавамо своју солидарност са "прогнанима правде ради" са њиховог и нашег вековног огњишта и дижемо свој глас пред нашом и светском јавношћу у одбрану најелементарнијих људских права Косовског Српског живља и угрожених светиња Српског народа у његовој сопственој земљи. Усуђујемо се уз то да скренемо пажњу надлежним органима власти да јавно и одговорно изнесу стварне разлоге, и савесно их преиспитају, због којих се Српски народ на Косову и Метохији осетио тако незаштићен и препуштен сам себи и непријатељској самовољи. Све то у искреној жељи да се пронађу трезвени и праведни путеви разрешења и разума, ради скидања срамоте и нормалног живљења свих нас у нашој заједничкој кући.

    Потписници овог призива за заштиту Српског живља и његових светиња на Косову и Метохији, српски свештеници и монаси:

    На Велики Петак
    16/3. априла 1982. г.

    1. Атанасије Јевтић - Београд

    2. Љубомир Д. Ранковић - Шабац

    3. Љубодраг В. Петровић - Београд

    4. Пахомије Гачић - Манастир Ораховица

    5. Душан Петровић - Нови Сад

    6. Живко Тодоровић - Ваљево

    7. Амфилохије Радовић - Београд

    8. Рашко Радовић - Земун

    9. Љубисав Ковачевић - Тамнава

    10. Дамаскин Давидовић - Призрен

    11. Момчило Кривокапић - Котор

    12. Игуманија Параскева - Манастир Девич

    13. Игуманија Гликерија - Манастир Ћелије

    14. Жарко Гавриловић - Београд

    15. Митар Миловановић - Уб

    16. Сретоје Душанић - Љубљана

    17. Иринеј Буловић - Београд

    18. Андреј Јовичић - Манастир Покајница

    19. Венијамин Мићић - Ман. Преображење, Овчар

    20. Милосав Радојевић - Велика Плана

    21. Драго Миловановић - Пурачић, Тузла

    2
    Завођење за Голеш планину (интервју)

    "Месецима сам боравио на Косову. И био у приликама где може да се види да је српски народ злостављани народ, а албански - несрећни народ. У суштини несрећан. Понеки старији Арбанаси то увиђају и не слажу се с тим. Али, та такозвана индоктринација младих, чак деце по обдаништима, доминира..."

    На Видовдан идуће године, навршиће се тачно шест векова од легендарне косовске битке. Све од те давне 1389. Косово није престало да буде поприште борби, насиља и страдања, па ће обележавање значајног датума бити вишеструко. У припреме за прославу, које трају неколико година, укључени су истакнути стручњаци, научници и уметници, као и многе установе.

    Један од њих је и професор Теолошког факултета у Београду, јеромонах Атанасије Јевтић. Поред свог учешћа у Одбору за прославу, он Косову као проблему српског народа већ дуже време посвећује посебну пажњу.

    Његова књига "Од Косова до Јадовна", објављена први пут 1984. прошле године је дочекала своје седмо издање. Професор Атанасије Јевтић је и главни и одговорни уредник једног од најграндиознијих издавачких подухвата код нас - књиге "Задужбине Косова".

    - Књиге "Од Косова до Јадовна" и "Задужбине Косова" документарног су карактера, прва је и путописног. Захтевале су посебне услове и дужи рад.

    - Пре шест година двадесет и једно свештено лице из целе земље потписало је Апел да се заштите српске светиње на Косову и српски живаљ. И то је био конкретан повод да се бавим тим проблемом. Апел је био критикован, а онај који га је имао код себе, као напр. један младић код Гњилана, пребијен је, а један милиционер (Србин) изгубио је службу. Косово је при том ћутало, јер уопште ћути. Мислим на шиптарске власти тамо, које уопште бојкотују све. А трагедију која траје треба записати. Тако сам отпочео свој рад најпре на мањој књижици а онда је настала и ова већа књига - "Од Косова до Јадовна".

    - А осмо издање?

    - Биће удвостручено. Биће обелодањен нов сведоџбени материјал. Мој лични и архивски. Осим патријаршијских, други архиви ми углавном нису били доступни, али сам до драгоцених докумената ипак дошао, уз помоћ пријатеља. Најбољи извор докумената је народ. Наши функционери, кад оду на Косово, обично разговарају само с функционерима, осим Милошевића који је оне чувене косовопољске ноћи допустио да осамдесет људи искаже шта осећају и шта мисле. Али и тада под посебним условима. Кад одете непосредно у народ и стекнете поверење, можете чути што се још не зна, а што је непатворена истина. Народ не само да зна, него уме и да процени шта је и где је истина, шта је и где је правда. Ја сам провео на Косову две године, служећи војни рок, од 1958. до 1960. Градили смо пут од Митровице и Вучитрна преко Приштине до Урошевца. То су биле године тешке и тмурне. Познајем, Косово и зато, између онога што прочитам и чујем посредством јавних гласила и онога што знам, не могу да се не упитам: чему "завођење за Голеш планину", уместо да се ослушне народ, очевидац?

    - Контактирате с тим људима?

    - Одлазим често тамо и с многима сам био на скуповима, нарочито у манастирима и у црквама. Ако имате стрпљења да слушате, можете много дознати. Ту се не лаже. Око светиња се не лаже. Можете дознати сву истину у народу. Затим, ја сам монах и народ ме као таквог прима. То је један од разлога поверења. Људи вас прочитају ако сте демагог, манипулант, каријериста. Наш народ је већином поштен, а то и јесте оно што је мени давало и даје највише података. Тако сам дошао не само до Јединствених информација, него и до врло важних докумената и сведочанстава о страдањима српског народа на Косову.

    - Да ли су то материјали с којима смо се сусрели у књизи "Од Косова до Јадовна"?

    - Не износим још све у јавност. Намеравам да једног дана то унесем у један велики Српски Мартириологијум - књигу о страдањима, мучењима и мучилиштима, у првом и другом светском рату, Срба, али и Православља уопште.

    - У књизи "Од Косова до Јадовна" описује се и време пред рат и рат?

    - Тај период је важан, јер се тад испољила права природа непријатеља српског народа, злочиначки однос и смишљени геноцид над Србима. Нарочито у првим месецима окупације, кад још није било прилике да се њихови "тумачи" и одговорни ваде на четништво и партизанство. Једноставно - видело се шта су намеравале власти у НДХ, и Римокатоличка црква са присилним покрштавањем. А на Косову и у Метохији - шта желе балисти Албанци.

    - Да ли је Католичка црква помагала злочине?

    - Не као целина, али је у њој било доста подстрекача. То је писало у првом издању моје књиге и тај проблем остаје отворен. Римокатоличка црква се није оградила од злодела, нарочито од прекрштавања. Напротив, она је обављала духовно насиље над Србима, користила тешко стање, "ловила душе". Покушавала је да протури и наметне своју врсту "спасења". Било је случајева да католички свештеник некад од пријатеља Срба упише у покрштене, без његовог знања. И кад овај то дозна, оде и побуни се, усташе га онда убију. Многима Србима ни "покрштавање" није спасло животе. Било је случајева у Срему, на пример, у Вуковару, да католички поп без питања пошкропи Србе водом и каже: "Ви сте сад покрштени". Нико нема право да другоме мења веру уколико тај то неће. За осмо издање књиге припремам поглавље о страдањима Срба у Херцеговини, од Муслимана.

    - Да ли се слично збивало и на Косову?

    - Јесте. Зато сам и дао наслов књизи "Од Косова до Јадовна". Могло је и "Од Јадовна до Косова". Са студентима теологије смо путовали по свим нашим стратиштима. Наш пут је водио до Јадовна, а Јадовно се, у ствари, понавља на Косову. Поред тога што се, као и у Јадовну, перфидно и лукаво вршио геноцид над српским народом, у првој деценији после рата буквално се насртало на српску веру и цркву, на душу српског народа.

    - Конкретно.

    - Неколико српских цркава, и током рата, али и после рата на Космету, порушено је, а Срби који су ишли у цркву, прогањани су. Пример игумана Венијамина Бошковића, који је у манастиру Бинчу код Гњилана пребијен од власти, то најбоље потврђује.

    - Да ли је и ислам био угрожен?

    - Ислам нико није дирао, нити џамије. Цркве су на Косову преџамијали али се није десило, нити треба, да се џамије прецркве. Наравно, ту су после дошли изговори, као на грешке у компјутеру". Компјутер како нахраниш подацима тако он ради. Арбанаси се на тај начин стављају у службу сепаратистима. Исламска компонента на Косову се крије, али је она тамо веома јака. Рецимо, исламска секта дервиши у Ђаковици итекако организовано раде на ширењу великоалбанских идеја, и при томе се понашају насилнички. О томе смо недавно читали и у штампи. Затим исламска компонента ван Југославије, такође има значајан утицај на догађаје на Косову.

    - Шта бисте истакли од својих непосредних доживљаја на косовском тлу?

    - Недељама и месецима боравио сам тамо. И био у приликама - у аутобусима и возовима, на пример, где сте принуђени да будете тело уз тело, дах уз дах, човек уз човека, где може да се види да је српски народ, злостављан народ, а албански - несрећни народ. У суштини несрећан. Заслепљен нечим, зашта мисли да му је срећа, да је дошло време искључиво за његову срећу. Понеки старији Арбанаси то увиђају и не слажу се с тим. Али, та такозвана индоктринација младих, чак деце у обдаништима - доминира. Васпитачице су приморане за време одмора да праве зид између албанске и српске деце. То се зло шири у домовима, осећа се у атмосфери на Космету. Кад видите, на пример, како се граде арбанашке куће, видите да су ти људи неслободни, јер граде зидине и утврђења око кућа. Није таквима крива ни нова ни стара Југославија. Ту су корени дубљи. Од Багдада до Бихаћа су зидине око кућа, а усред бела дана Шиптар излази на њиву са секиром уза се! Од кога се то боји? Мало је за то рећи примитивизам. Примитиван човек може да буде добар човек. Посреди је шиптарска, арнаутска нарав. Потмула, неиживљена, инфантилна. Постоји леп грчки израз за то јуначење које је алиби за покривање страха. Такав човек је трасидилос, дрзак зато што је, у ствари, плашљив. Староседеоци Срби говоре о том страху. Многи Албанци су плашљиви људи. Зато и нападају с лећа. Био сам сведок тога још као војник. Љубазни а неискрени. Не знате шта вас може снаћи. Наравно нису сви такви.

    - Трагање за грађом, сведочанствима која сте скупљали за геноцид (за ову књигу) одвела су вас и у Јерменију, Малу Азију...

    - У Малој Азији сам сазнао да је Турска раније доводила Албанце као казнену експедицију (тзв. чете башибозук), намењену за посао џелата. Туцовић је рекао да су Албанци били најгоре дете одгајано у крилима Турске - јер су били коришћени за злочине. У Грчкој постоји сличан израз за арнаутске разбојничке групе назив су, у ствари, добијале групе специјално припремљених албанских војника за зулуме и злочине.

    - Како то да се ни за шест векова тај менталитет није променио?

    - Албански функционери с Косова, а у Београду и албански писци, говоре о "антиалбанском расположењу", иронично и цинично, што, на несрећу, неки други попут нпр. Бранка Хорвата или загребачког "Данаса", то потенцирају.

    - Шта на то рећи?

    - Најбољи, најуспешнији ширитељи антиалбанског расположења су Албанци. И не треба им већи непријатељ од њих самих. Код већине њих нема ни трунке самокритике. Чак и шиптарски писци, од којих се очекивало да кажу ипак нешто друго, извели су овде у Београду тираду самооправдања. После свега, ни покајања чак немају. Српски народ зна да се каје за своја недела, али то тражи и од других. О покајању, као најлепшем цвету човековог поштења, говорио сам на скупу свештеника у Лици, а забележио сам и у књизи. Грузијски режисер Абуладзе о грузијском покајању је направио филм, јер је Стаљин био Грузијац. Марко Миљанов је такође говорио о том елементу човечности. Онај, ко младе генерације учи насилништву, освајаштву, учи их нечему што ће имати страшне последице, пре свега за њих саме.

    - Кроз мање од годину дана навршиће се шест векова од Косовске битке. Прослава 600-тог Видовдана је најављена...

    - Припреме трају већ неколико година. Постоји Одбор за припрему прославе, која ће бити попут студеничке, а и обухватнија. Косово, као прошлост и садашњост српског народа, његова историја, његово биће и његово памћење, пуно је светих српских костију и светих моштију. Од Косовске битке до данас, Косово је било тле на којем је Србин чак и само своје присуство плаћао животом. Међу првим светим Косовским мученицима је Свети кнез Лазар, вођа српске војске у Косовској бици. Лазарево тело је спасено и најпре је лежало у његовој задужбини Раваници, а онда је приликом Велике сеобе Срба у XVII веку, у бежању од Турака, пренето у Сентандреју, па у Срем, где је, у Сремској Раваници, остало до другог светског рата. Сада се враћа на Косово и у своју задужбину Раваницу.

    - Велики део посла, планираног за дан прославе урађен је објављивањем књиге капиталне вредности "Задужбине Косова". Књига од око деветстотина страна, са око две хиљаде и четрдесет илустрација, црно-белих и у боји, као једно од најграндиознијих дела у нашој издавачкој продукцији - јединствено је не само као документ о задужбинама, него и сама задужбина, Ви сте главни и одговорни уредник те књиге.

    - Књига је ризница документованих информација о српској прошлости, историјској, политичкој, правној, духовној, уметничкој. Ту су документи о делима већине истакнутих личности српског народа, владара, научника, уметника са Косова и Метохије. Она је и ризница још необелодањених историјских истина, али не у облику коментара, него само документа. То и јесте њена вредност. Она саму себе објашњава. На ову књигу нема приговора, она саму себе казује. Поред нас десет, из Издавачког савета, који су се посебно залагали и изнели велико бреме посла, радило је на њој педесет првокласних наших стручњака. Најзаслужнији је професор Живорад Стојковић. Затим, Милан Ивановић из Пећи, који поодавно ради у Академији наука у Београду, двадесет година је провео у Историјском архиву на Косову и у Заводу за заштиту споменика. За то време имао је изузетан приступ документацији, а познавајући Косово, могао је, уз консултације са Црквом, са рашко-призренским владиком Павлом, да сазна све појединости о свакој цркви на Косову - која је угрожена, у којој се врши служба, у којој се не врши, и из којих разлога. Ту су потом и академици Димитрије Богдановић, па Лазар Трифуновић, па Радован Самарџић и други. Идеја о књизи родила се на дан кад је запаљена Пећка патријаршија (16. марта 1981). Тад смо схватили да морамо што пре и што аутентичније, у што већем обиму, да запишемо све што би могло да прогута ово време албанске агресије.

    - Из те драгоцене грађе, шта бисте посебно издвојили?

    - "Задужбине Косова", као збирка докумената показују да је албанско присуство, до XVIII века, врло мало на Косову. Што идемо више уназад, може се констатовати да од XVIII века, од Велике сеобе и аустро-турских ратова, поисламљени Албанци силазе с планика и насељавају напуштене просторе у Метохији и на Косову одакле су се иселили Срби, али ни издалека не сви Срби, не у оном броју као што су Срби морали да беже с Косова у прошлом (XIX) веку, после ослобођења Србије и Берлинског конгреса. Тада је почела страшна освета над Србима, зулум сличан данашњем. Овоме треба додати и насилно исламизирање Срба и албанизовање. Ту је изгубљен велики број Срба. Изгубљена је српска већина која се више није могла васпоставити. Између два рата нешто се покушало колонизацијом, али се више није могло повратити старо стање, а стање је у II рату још погоршано. Ту су и веома значајна турска документа, тефтери о попису становништва по којима се види да су Турци на Косову затекли 97 % српског живља, а једва 2-3 % албанског.

    - Пишући ове књиге, није ли вам, као теологу, било замерено да се бавите политиком?

    - Наравно, и биће ми и даље замерано, али шта је политика ако није живот једног народа, стварање и његово страдање. И зашто би политика била монопол било чији, привилегија одређеног броја људи који су за то добро плаћени. Политика је право сваког човека. А кад један народ страда онда је ту пре свега потребна човечност и истинитост.

    - Како видите будућност Косова?

    - И поред трагичних стања, ја сам оптимиста. Предуслов за свако решење косовског питања, које је у овом тренутку српско питање, најпре је пуна истина о Косову, историјска и најновија, без икаквих улепшавања и политичких манипулисања. Људи тек сада откривају исељавање Срба током рата и покушај колонизирања Албанаца 1945. у предео око Вршца, али и њихово брзо враћање на Косово. Тек сада сазнају да се Срби тада нису смели враћати, него су у испражњене крајеве српске стизале колоне Албанаца из Албаније. А то ником није сметало. Народ се с правом пита, зашто му то није речено? Друго, методи којима је остваривана та већина Албанаца на Косову, насиље, окупације, притисци, прогони, узурпирање права. Познато је да злочини и неправедним путем стечено право, није никакво право. То се не може озаконити. Нисам за репресалије и освете над Албанцима, али сам за пуну слободу, правду и стварну гаранцију за миран живот свих на Косову. После пуне истине, дакле, потребна је пуна правда. А не замајавање разним изјавама, декларацијама и платформама, тј. "завођење за Голеш планину".

    3
    Трагедија на Косову
    Писмо објављено у париском листу "Figaro" 16. 3. 1989.

    Српска мањина у срцу Европе, жртва прогона.

    Стварни циљ акције: сецесија и припајање Косова Албанији

    Добро знам ситуацију на Косову већ тридесет година, а током последњих седам година више пута током године боравио сам тамо на одређено време. Поводом онога што пише штампа на Западу, желим са своје стране да дам једно сведочење, као човек са терена.

    Оно што се збива на Косову није само једна драма, него једна истинска национална и људска трагедија. Трагедија која није само физичко страдање српског народа на своме прадедовском огњишту и крај својих највећих хришћанских светилишта, него је још већа морална трагедија, јер мученичко страдање Срба није признато и представљено је свету у изврнутом облику. Главни кривац за то је несумњиво комунистички режим у Титовој Југославији недавно је југословенски режисер Емир Кустурица, тренутно у Америци, рекао с правом да је Тито "главни генератор свих југословенских криза". Српски комунисти сигурно сносе велики део одговорности, али и још више Албанци на Косову. Као већина у тој покрајини, они су ту већину искористили да би прогонили српску мањину, која у срцу Европе, у XX веку, доживљава такав терор који потсећа на најмрачнија времена отоманског ропства.

    Ако је албанска већина на Косову незадовољна комунистичком влашћу, Срби ове покрајине имају далеко више разлога да буду њоме незадовољни. У својим невољама, косовски Срби се нису окренули против својих суседа Албанаца, као што то, на жалост, Албанци чине против Срба. Користећи се Уставом из 1974. Албанци су с Косова и Метохије протерали око 200.000 невиног српског живља, сељака и радника, и присвојили су њихове куће, имања, и чак читава села, силовали су њихову децу и оскрнавили њихове цркве и манастире, гробља и споменике. За своја недела, Албанци су бивали кажњавани највише до годину или две затвора, које најчешће нису ни издржавали. Истина, извесни млади Албанци били су кажњавани на вишегодишњи затвор због парола или демонстрација, али њихове судије нису били косовски Срби, него југословенска комунистичка власт, која се више боји парола него стварних злочина, зулума и силовања, више се боји демонстрација него стварних насиља над људима, скрнављења цркава или прогањања деце.

    Недавни штрајкови и улични немири Албанаца на Косову и Метохији имали су за циљ спречавање промене Устава из 1974. који им је и дозволио да насилно прогнају Србе са Косова да би остварили свој националистички циљ: Косово "етнички чисто" и затим отцепљење и припајање Албанији, којој Косово и Метохија никад нису припадали.

    Српска трагедија на Косову, за све слободно мислеће и демократске људе, опипљива је и видљива. Она се састоји пре свега у замрачивању истине о правом стању у овом региону, а затим у потпуном отсуству истинске демократије и ефикасног правног система. Свакако да су и извесни Албанци на Косову имали неприлика, али нису за то били криви тамошњи Срби, него су, на жалост, управо они били ти које су Албанци прогањали.

    Могао бих навести предугачки списак насиља чињених од Албанаца Српском живљу. Али, због простора, навешћу само два примера.

    28. августа 1988, увече, на празник Успенија Мајке Божије, после народног сабора у манастиру Грачаници код Приштине, милицајац Албанац, Ахмет Љатиф из Приштине, напао је игуманију манастира Грачанице Татијану (65 година), с намером да је силује, у порти манастира, где је он био одређен "да чува ред".

    27. септембра 1988, на дан Крстовдана, у селу Граце код Вучитрна, петорица младих Албанаца, између 12 и 15 година, раскопали су један гроб на српском дечјем гробљу, и онда су ископали двоје српске новорођенчади, близанце, децу Радојка и Драгице Петровић, и извадивши из ковчежића једнога од њих, раскомадали су га и делове тела разбацали унаоколо. Двоје старијих Албанаца, који су били сведоци ове страшне сцене, прећутали су то вандалско недело. Деда погребених близанаца, који је и открио ово скрнављење, пријавио је то властима. После неколико дана, откривени су починиоци. Они су свој поступак мотивисали "тражењем новца" у гробу! Један новинар Албанац из Приштине, Максут Шеху, прокоментарисао је тај злочин овако: "Овај грех пада на све нас (Албанце), и срам оставља неизбрисив траг на нама".

    Ове људске покајничке речи показују да има и честитих и искрених Албанаца, и да постоји нада да Срби и Албанци могу да живе заједно на Косову.

    Јеромонах Атанасије Јевтић.

    4
    Слово пред моштима св. кнеза Лазара у Грачаници (приликом доласка на Косово, 19. јуна 1989. године)

    Добро нам дошао Свети и Честити Кнеже, Великомучениче царе Лазаре, на Твоје и наше мученичко Косово. Добро нам дошао као свој међу своје. А како си нас нашао?

    Дошао си да извршиш духовну смотру: да видиш како је Косово поље са крвавим божурима, са Грачаницом прелепом, са Пећком Патријаршијом запаљеном, са порушеним Светим Арханђелима и оскрнављеним многим светињама: од Светих Архангела цара Душана, до Спомен цркве у Ђаковици, са убијеним на своме прагу, у Твојој Самодрежи Данилом Милинчићем, и на своме прадедовском имању Милованом Шарићем код Ђаковице, и набијеним на флашу у Гњилану Ђорђем Мартиновићем и силованом девојчицом од девет година у Житињу код Витине и насилованом монахињом од седамдесет година у манастиру Гориочу.

    Дошао си да извршиш смотру и видиш - да ли смо још увек твој народ, и поред свих жртава, и поред свег мучеништва.

    Добро нам дошао и још боље нам помогао: да останемо чиста и светла образа у Србији мученој од Косова до Јадовна, усправни и исправни пред Богом и људима, да и ми, као и Ти, одстојимо вишу правду и ако треба, и живот свој" мученички положимо за Крст часни и Слободу златну.

    Да си дошао мало пре, затекао би нас да се и на нас примењују речи песника опеване овде на Косову: "Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, и да нас је захватила туђа ропска река"... Али си дошао сада, када смо се усправили, дотле понижени, на колена бачени, поругани и прогоњени са Косова. Хвала Богу и Теби, сада смо се усправили, не да се светимо, већ да образ бранимо. Да бранимо, како народ рече, не само уставну, већ и усправну Србију.

    Добро нам дошао Великомучениче свенародни да укрепиш клонула срца и слабачке руке, мало стадо Твоје, али стадо изабрано и још спремно на жртве. И, надамо се да ће овај шестстоти Видовдан Твој и наш бити почетак обновљења, оздрављења Твога народа, за који си живот свој положио и Бог Те за то прославио. Надамо се да ће овај шестстоти Видовдан бити почетак нашег повратка Твоме опредељењу за Царство Небеско, за царство људског достојанства, Божије и људске правде, оних непролазних вредности истине, човекољубља, правдољубља, заточеништва правде и слободе, вредности које претрајавају историјске промене и привремене земаљске победе, јер се држе непобедног Царства Небеског и његове вечне правде.

    Добро нам дошао, и подржао нас посрћуће, али и устајуће. А и ми ћемо, заричемо се овде на Косову, у Грачаници данас и сутра на пољу битке на Газиместану, одазвати се твоме позиву - да бијемо незавршену битку косовску за повратак изгубљенога, за васкрсење умртвљенога, за усправљање оборенога, за изградњу порушенога.

    Дочекали смо Те са молитвом, коју је срочио у име свих владика косовско-метохијски и рашко-призренски Павле да Господ да, да се не светимо непријатељима нашим који нас киње и угњетавају, него да се и они уразуме и просвете, да схвате да зло добра донети не може, и да уместо лажи завлада истина, уместо неправде - правда, уместо немира - мир, место мржње - љубав, уместо жалости - радост, уместо таме - светлост.

    Добро нам дошао, Свети Великомучениче Кнеже на Твоје и наше великомученичко Косово.

    5 Реч Косовцима на скупу за повратак на Косово
    (у Хали спортова, Нови Београд, 8. фебруара 1990)

    Браћо Косовци, а сви смо ми са Косова, било да смо отуда отишли пре 600, или 300, или од пре 50 година до данас - поздрављам Вас све и поздрављам жељу и намеру да се вратимо на Косово.

    Ја нисам имао намеру да овде говорим, али сам позван, и зато сам прихватио. Али, молим Вас, да се не заваравамо, и овај је вечерашњи скуп режиран. Јер има напољу неколико младића са Косова, којима милиција испред зграде не да да уђу, само зато што другачије мисле него комунисти.

    Прихватио сам позив да говорим само зато да Вам кажем нама Србима данас је најпотребнија слога, не подела на партије, старе или нове, леве или десне, него свенародна слога пре свега. Потребна нам је слога свих Срба, треба да потврдимо оно што је Слободан Милошевић рекао оне косовопољске ноћи 24/25. априла 1987. да се српски народ коначно исправио и усправио из понижења. И да ћемо да бранимо своје достојанство, своју отаџбину, свој образ и човечност.

    Није тачно да трагедија на Косову и Метохији траје већ девет година. Она траје целих 50 година. Тако исто није потребна колонизација Косова, него наша репатризација на Косово, или да кажем српским језиком: потребно је уотаџбињење изотаџбињеног народа, повратак Срба у своју отаџбину, на своја огњишта.

    Потребна нам је, зато, она спремност коју је српски народ и показао пре неки дан (31. јануара) када смо сви пошли да се пријавимо као добровољци да бранимо Косово, колевку и отаџбину свију нас. Јер Косово и Метохија, који су препуни српских костију и моштију, не припадају никоме другоме до читавом српском народу. Нико на њега не може имати монопол, ниједна партија, ниједна идеологија, него само сав српски народ. Наравно, ми поштујемо државу и њене институције, и држава треба и мора да функционише као правна држава. Јер мимо тога почиње хаос.

    Али, немојте да се делимо на леве и десне партије да нас опет "заводе за Голеш планину".

    Није добро да се користи српска народна несрећа па да се намеће своја партија, свеједно која, да не помињем имена. Потребна нам је слога, јер само слога Србина спасава. Потребно је да сви будемо сложни, да градимо на Косову и Метохији све што је порушено, отето и упропашћено, да бранимо пуну истину о Косову, и пуну слободу на Косову, правду и мир, људски образ и достојанство, који нас вековима карактеришу. На то нико, ниједна партија, не може имати монопол, него само сав и сложан српски народ.

    То сам хтео да кажем поздрављајући вечерас наш повратак на Косово и Метохију. А ако требам да кажем и један конкретан предлог, онда нека наш повратак на Косово почне обновом 1950. године порушене Спомен-цркве у Ђаковици.

    6
    Извештај о посети Косову америчких конгресмена
    Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд

    Дана 10. априла 1990. г., на Велики Уторак, на Косову је боравила Делегација Америчког Конгреса (тзв. Хелсиншка комисија за људска права), која је том приликом разговарала и са Косовскометохијским Србима, међу којима сам, у име Пећке Патријаршије, учествовао и ја. Подносим Св. Синоду извештај о том сусрету и вођеним разговорима.

    Седмочлана Комисија америчких конгресмена боравила је у Југославији од 7-11. 4. 1990, од чега је 2 дана провела у Словенији, 1 дан у Београду и 1 дан на Косову. (За добре познаваоце прилика односа Америчке амбасаде у Београду према Србији и Србима, овакав распоред посете више је него карактеристичан). Делегацију Америчког Конгреса предводио је г. Денис Деконсини као председник, потпредседник је био г. Стенли Хојер, а међу члановима Делегације била је и конгресменка српског порекла г-ђа. Хелен Делић Бентли, као и г. Џим Муди, конгресмен из Милвокија, који зна српски (јер је раније радио у Амбасади САД у Београду, и гласовима Српске колоније у Милвоки изабран је).

    Последња два члана америчке делегације имали су слуха и разумевања за невоље и страдања Косовометохијских Срба од агресивне шиптарске већине, што се за остале чланове ове Делегације не би могло рећи, бар судећи по њиховом коначном званичном

    саопштењу, у којем нема ни речи о угрожавању људских права Срба на Косову и Метохији од стране власти и шиптарске већине. Овакав став у изјави америчке "Хелсиншке групе за људска права" могао се унапред и назирати, судећи по претходним изјавама Америчког амбасадора у Београду Цимермана (његове изјаве у корист Албанаца а против Срба и Србије објављене су још раније у штампи, и на њих су одговорили пар српских интелектуалаца и новинара отвореним писмима). Ништа бољи однос према Србији и Србима нема ни г. Сел, шеф политичког одељења Америчке амбасаде у Београду, који је најпре заказао, а онда отказао сусрет Америчких конгресмена са представницима СП Цркве на Косову (оставивши нам као могућност само усмени позив на вечеру у хотелу "Гранд" у Приштини, где је Америчка група чашћавала вође Шиптарске "алтернативе" на Косову, који су позив одбили и Срби са Косова, па онда и ми из СПЦ).

    (Да напоменем, да је већ пре одласка ове Делегације на Косово, приватно стигла мени вест од г. Богдана Маглића из САД да је читаву ову посету Америчких конгресмена Косову подстакао и организовао амерички конгресмен Боб Дол, пореклом Албанац (отац му се звао Доран, мајка Бина), који се иначе издаје за Шкота! Иза њега стоји позната албанска организација "Јусуф Гарбело", те преко њега делују проалбанске, антисрпске снаге у конгресу САД, што г-ђа Бентли настоји да неутралише).

    Дакле, у уторак 10. априла 1990, Амерички конгресмени посетили су најпре у Приштини председника Скупштине Косова Ђорђа Божовића, а затим су више од 2 сата разговарали са представницима тзв. "Албанске алтернативе" у Приштини (коју предводи Ибрахим Ругова, син шиптарског балисте из рата). По захтеву Америчке амбасаде - како је потом саопштено, а највероватније на предлог самих шиптарских "алтернативаца" - овај разговор се водио иза затворених врата, не само за новинаре, него и за српске "алтернативце" (одбор за истину о Косову), који су оваквим ставом Американаца били огорчени. Затим је у програму делегације требала да буде посета Скупштини Косова Поља, а онда разговор са српским удружењем "Божур" у Косовом Пољу "Божур" је, међутим, замолио, и молба усвојена да се откаже посета Скупштини Косову Пољу, а време уступи "Божуру" те је тако добијено око 2 сата времена за разговор са Србима у "Божуру".

    Како СП Цркви на Косову и Метохији уопште није било дато времена за сусрет и разговор са Америчким конгресменима, водећи људи Српског друштва "Божур" (Богдан Кецман, Зоран Грујић, Миша Албијанић) одлучили су да у свој састав укључе и представнике СП Цркве, па су позвали игуманију Параскеву из Девича, приштинског свештеника о Мирослава Попадића и ректора Призренске богословије о Милутина Тимотијевића. Кад сам, у уторак око 11 сати, и ја стигао у Приштину, одмах су у "Божуру" решили да и мени дају реч, па су, због краткоће времена, одустали од говора о. Милутин и о. Попадић, али су раз говорима присуствовали, као и о Зоран Грујић из Вучитрна, који је у међувремену пристигао.

    Америчка Делегација, коју је предводио подпредседник Стенли Хојер, док председник Деконсини није дошао на разговор са Србима, остала је са "Божуром" око 2 сата (од 13:30 до 15:30) Ево укратко садржаја тог сусрета и разговора, који је одржан у сали фабрике, "Јумко" у Косову Пољу (нова српска фабрика).

    Најпре је председник "Божура" Богдан Кецман поздравио госте Американце, истакавши да "Божур" није политичка странка, него хумано удружење које се залаже за "заједничко живљење свих на Косову, под истим сунцем и са истам правима Основни циљ "Божура" није раздвајање људи по националности или вери, него раздвајање људи од нељуди". Кецману је отпоздравио подпредседник С. Хојер, рекавши да је председник Деконсини отсутан (а присутан је био Амерички амбасадор Цимерман, који је већим делом при разговорима дремао, очигледно незаинтересован), те да су они из Америчког Конгреса дошли да виде да ли се поштују људска права на Косову, јер, вели, људска права су призната сваком, не због његове националне припадности, него због тога што је људско биће.

    Затим је председник "Божура" рекао "Уместо нас осталих, наше српске патње на Косову пренеће вам група самих старадалника" и позвао као прву да говори Мати Параскеву Девичку (Преводилац је све време била једна госпођа из Министарства спољних послова Југославије, која је коректно обављала своју дужност). Игуманија Параскева је у једном достојанственом тону, све време стојећи (док су сви остали углавном седели за време разговора), изнела укратко страдања свог Манастира и Сестринства, као и себе лично - од "наших суседа". На питање г. Хојера ко су ти "суседи"? - одговорила је "Албанци, јер на десетине околних села око Девича нема ниједне српске куће", и онда је набројала колико је у којем селу било Срба и колико их се и када иселило под притиском Шиптара.

    Затим је реч добила Радмила Милинчић, удовица убијеног мученика Данила Милинчића, која је описала трагично убиство мужа јој Данила у Самодрежи, на своме имању и пред својом кућом (2. јуна 1982), те даљу судбину ње као удовице и двоје Данилове сирочади (од којих је млађи Иван рођен 4 месеца по убиству Даниловом). Потресно је описивала шиптарско суђење Даниловом убици Ферату Муји (емигранту из Албаније), када је сав процес вођен само на албанском језику, без превода на српски, уз присуство 40 Албанаца у судници и њих 200 испред суднице, због чега је њу и Данилову мајку и браћу милиција пратила до суднице и кући. По пресуди тог суда, вели, њена сирочад су добила само по 30 динара месечно накнаде за убијеног оца! Затим је изнела и потоња и недавна узнемиравања њене породице од стране Шиптара, све до фебруара 1990, када су јој пред станом Шиптари "звецкали кључевима", од чега су се њена дечица по не знам који пут узнемирила и дрхтала. Навела је и податак да је 1964. г. у Косову Пољу, где она сада живи и ради као учитељица, било свега 12 албанске деце, а сада их има око 3.000, што је за 1.500% више.

    Надаље је Српско друштво "Божур" учинило и следећу добру ствар. Наиме, међу Србима страдалницима на Космету по звани су да пред Америчком делегацијом говоре и тројица Албанаца са Косова, које Шиптари такође тероришу као пријатеље Срба. Тако је дата реч Исуфу Реџепију из Косова Поља, који је говорио о "терору албанских терориста и сепаратиста" над њим и другим југословенским опредељеним Албанцима Напали су му ћерку Адријану и терају га да се исели. Он тврди да Албанци на Косову и у Србији имају сва људска и грађанска права. Нешто касније говорио је и Ахмет Добруна, Албанац, делегат у Скупштини Србије, кога су шиптарске власти с Косова оклеветале, ухапсиле, незаконито судиле и осудиле, само зато што је пријатељ Српског народа. Рекао је: "Не оптужујем никога, само износим свој случај страдања", јер "поред Срба и Црногораца, угрожена су и права многих Албанаца на Косову", као што је његов случај, и навео је да је чак било три покушаја албанских терориста да га убију. Тражи само повратак својих одузетих права и моралну сатисфакцију за прогоне, суђење и осуду, због чега се, од муке, и разболео, Али додаје: "од свега тога до данас ништа нисам остварио", што јасно говори ко суди на Космету При крају је говорио и Ахмет Шабани, Албанац из Подујева, који је рекао да су с подручја Подујева протерани скоро сви Срби и Црногорци, јер је Подујево епицентар шиптарске агресије. Са улица Подујева вршен је масовни погром над Србима, када је шиптарска маса претукла 34 Србина, а сличну судбину деле и поштени Албанци југословенски оријентисани Албански вођи измислили су "тровање" деце да се представе свету као наводно угрожени "Требало је само присуствовати лову на Србе у Подујеву. Желимо, додао је, да нам дођете у Подујево и сами видите право стање, али молимо вас немојте доћи са колима београдске регистрације (јер ће вас претући), него само љубљанске или загребачке".

    Др. Душан Булајић из Приштинске болнице, хирург већ 30 година, говорио је о стању у здравству на Косову, где је и здравствена служба стављена у службу шиптарског сепаратизма и мајоризације. У овој недавној ексцесној ситуацији, са тзв "тровањем", од стране Шиптара лекара потпуно је погажена Хипократова лекарска заклетва о хуманости" Седамдесетих година у Приштини није било Албанца хирурга, а и других лекара је било мало, а сада је само хирурга 609, а од њих само 79 Срба хирурга итд. " Приликом недавних немира око наводног "тровања", лекари Албанци су нас Србе лекаре спречавали да пружамо помоћ болесницима албанске народности, а нису нам давали ни да за то време пружамо помоћ и другим тежим болесницима. Све је било подређено тој добро смишљеној акцији "једнонационалног тровања". Само у Приштини је брзо примљено преко 2.000 "болесника" и одмах су им давали терапију, без икакве дијагнозе, што је противно лекарској етици и пракси, јер преставља недозвољиву агресију да се у болесника уносе лекови а да се болест при том не зна" Зато је, вели, Српско лекарско друштво одлучило да на суду части то осуди Др Булајић каже да је и сам прегледао неколико албанских девојчица од 18 година, наводно "отрованих", и одмах их отпустио кући као здраве. Многа су деца и сама напуштала болницу без одјаве, пошто су "одиграли улогу", док су се друга "болесна деца весело играла по ходницима болнице.

    Затим је говорила Ана Петровић из села Граце, баба оне српске ископане из гробова дечице (уочи Крстовдана 1988) Описала је вандалски злочин 5 младића Шиптара, а то је затим потврдио и отац покојне дечице Радојко Петровић. Била је потресна прича њих обоје о зверском неделу обесних Шиптара над српском дечицом и гробљем За то недело, рекли су, и поред откривања починилаца, нико није кажњен осим што је само један од њих добио 15 месеци у КП дому "Очигледно је неко ову децу подговорио на злочинство према Србима, да би се тако сви Срби отерали са Косова, а ево ни мртвима не дају мира". На питање конгресмена који су мотиви били тог ископавања гробова, Петровићи кажу да су Шиптари, наводно, "тражили оружје", али је то бесмислица, а главни циљ је - "притисци на Србе да их протерају с Косова"

    Претпоследњи сам говорио ја, и рекао сам отприлике следеће: "Хвала господи Америчким конгресменима за време, труд и трошкове што су дошли на Косово. Разумемо њихову бригу о људским правима. Као хришћанин, свештеномонах и теолог осећам се већма одговорним за све што кажем овде. Српски народ на Косову и Метохији је несрећан и трагичан народ, јер је страдални народ. Али су несрећнији и трагичнији сви они из Албанског народа који на Косову учествују у злоделима и насиљима над недужним Српским народом на Косову. Ако су Албанци на Косову незадовољни властима и имају са њима проблеме, Срби на Косову и Метохији далеко су незадовољнији комунистичким властима, и то не само сада, него од 1945. године до данас Али, зашто онда Албанци своје незадовољство с властима испољавају као терор над Српским живљем и његовим светињама, домовима и гробовима на Косову? Јер није непознато, нити је измишљено шта су све до сада радили Шиптари Србима. Поменућу само укратко: најпре силовања, а само као пример наводим силовање од Шиптара српске девојчице од 9 година у Житињу код Витине, и старице монахиње од 70 година у манастиру Гориочу код Истока, као и покушај силовања игуманије Татијане у манастиру Грачаници на манастирску славу 1988. или једне српске старице од 80 година у селу Видање код Клине". Даље сам поменуо нападе на поједине Србе и њихове породице, као што су Шарићи у селу Међе код Ђаковице, или трагични случај страдања Ђорђа Мартиновића из Гњилана. Такође и нападе на српске свештенике и монахиње, и на самог Епископа Павла. Затим: подметнут је пожар у Пећској Патријаршији и, чули смо, у Девичу, а паљено је много српских кућа и стаја. Многе су цркве српске од Шиптара нападане и скрнављене, рушена су гробља и споменици, о чему постоји опширна документација у књизи Задужбине Косова. "Опет кажем: разумем незадовољство појединих Албанаца и њихове сукобе са властима, и жалим сваки случај убиства, насиља и нарушавања људских права. Али такође понављам: Шта је Албанцима за све то крив Српски народ на Косову, који је далеко већа и дуговременија жртва комунистичких власти на Косову? Ако албански вођи, тзв. "алтернативци", на Косову износе неправде чињене појединцима од полиције, зашто ниједном не поменуше неправде чињене Србима од њихових сународника? Ако овим поменутим насиљима над Србима на Космету додате и исламску експанзију и агресивни муслимански фундаментализам на Косову, онда можете имати прилично јасну слику страдања Српског народа и његових светиња на Косову. О томе је тек недавно проговорила и група представника Хришћанских Цркава света у Женеви. И на крају још једном понављам: Српски је народ на Косову несрећан и трагичан због свог недужног страдања, али је несрећнији и трагичнији Албански народ што је од својих вођа увучен и заведен у злочине и насиља над Српским народом, са којим ту вековима живи. То је велика несрећа за један народ, ако његове вође помишљају на будућност своје деце".

    На крају, председник "Божура" Кецман рекао је: Чули сте део напаћеног народа. Има још сијасет других и тежих примера српских патњи на Косову. Молим вас, дођите нам као гости да заједнички решимо овај косовски проблем у мирном стању. Ви Американци и сви ми у последњем рату имали смо невоља у борби са фашизмом. Помозите нам сада да мирно решимо проблеме овде, што ми као "Божур" и настојимо. Ми смо да мирно превазилажење свих тешкоћа. Молимо да прихватите наше страдалнике са Косова у вашем Конгресу да и тамо сведоче. Овде на Косову под окупацијом (1941-1944) насељени су многи Албанци и остали су као окупатори а нису враћени у Албанију, док је протераним Српским избеглицама са Косова комунистичка власт Југославије забранила повратак на своја огњишта. Циљ албанских окупатора је био да окупирају и присвоје Косово и Метохију и наш народ је то схватио. У тој издаји Косова сматрамо да је учествовао сам врх Југославије, са Јосипом Брозом на челу. И ми Срби, живећи ево 45 година у мраку комунистичке партије, желимо и ми истинску демократију, да она продре у сваку душу и у сваку кућу. Осећамо демократију у Америци и на Истоку и на Западу, па желимо да је доживимо и овде. А вас молимо да помогнете да сви живимо у таквој демократији.

    Затим је Америчке конгресмене поздравио др. Зоран Грујић, подпредседник "Божура", истакавши да Американци тешко могу да схвате наше проблеме на Косову, где Албанци имају сва права, а Срби су већ деценијама под терором. Ми Косовски Срби тражимо само да као Срби будемо изједначени са правима једне националне мањине у Југославији. Пренесите у Америку вест и данас се овде на Косову, као и 1359. Г. брани цивилизација коју је човечанство створило. Ми овде немамо нападе на нас од римокатолика, него само од албанског ислама, са елементима правог џихада Знамо да то ни ви ни ваш председник Буш неће прихватити.

    На све ово, на крају, одговорио је подпредседник Делегације Стенли Хојер, рекавши. Желим мир вашој деци и породицама и да ниједно људско биће не страда. Ви сте били подвргнути таквим патњама какве ниједно људско биће не би трпело. Нацистичка власт је донела деградацију људских бића, и ми смо зато овде да тако нешто нико никада више не доживи. У мојој земљи се често наглашавају разлике међу нама - вера, националности, убеђења. Било је и предрасуда једних према другима. Али, све се то превазишло. Настојте то и ви. Желимо да вас уверимо да ми нисмо овде да штитимо ни права Албанаца, ни права Срба, него за заштиту индивидуалних људских права. То је паша одговорност пред законом. То говоримо у име наше Делегације и нас као људи. Исус (Христос) нас је учио да смо сви браћа, без обзира да ли смо Американци, Руси, Срби, Албанци. У оној мери у којој се умањују права сваког детета, у тој мери се умањују права свакога од нас. Зато, убудуће желимо да сарађујемо са свима вама да се историја више не понови обећајмо да нећемо користити недела чињена у прошлости од стране једних према другима за такве исте неправде у будућности.

    Овим је сусрет Косовометохијских Срба са Америчким конгресменима завршен Истога дана поподне Америчка делегације посетила албанске исламске представнике, као и једну шиптарску кућу у Приштини (ниједну Српску кућу нису посетили, што је опет карактеристично) Око 17 часова, у манастир Грачаницу је ипак дошла г-ђа Хелена Делић Бентли, самоиницијативно, заједно са конгресменом Џимом Мудијем, и у манастиру је срела Епископа Павла, који је ипак био дошао за сваки случај да се ту нађе, ако дође Америчка делегација. Госпођа Бентли је тада рекла Епископу Павлу да ће њега и још неко црквено лице са Косова позвати да лично сведоче пред Америчким Конгресом, највероватније за 24. април, када је у Конгресу заказана расправа о људским правима у Југославији и на Косову.

    Јеромонах Атанасије Јевтић, као представник Пећке Патријаршије

    У Београду, на Вел. Четвртак 12. 4. 1990.

    7
    Извештај о сведочењу у америчком конгресу Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд

    Као што је Св. Синоду познато, тзв. Хелсиншка делегација Америчког Конгреса боравила је на Косову 10. априла 1990. и разговарала и са Србима о њиховим страдањима. Том приликом је члан ове Делегације, конгресмена г-ђа Јелена Делић-Бентли позвала нас да дођемо пред Амерички Конгрес и тамо на лицу места сведочимо о нашој српској ствари на Косову и Метохији Она је свој позив и поновила телефоном Св. Синоду, о чему је било речи на заједничкој седници са Св. Синодом 19. априла 1990, те смо у суботу 21. априла 1990. одлетели авионом за Вашингтон нас тројица, где смо и стигли исто вече и били дочекани и смештени од нашег свештеника у Вашингтону о Мирослава (Заказани од г-ђе Бентли хотел нисмо прихватили да бисмо њој смањили трошкове). У стану свештеника Лазаревића остали смо све до среде, а у недељу Томину служили у његовој цркви и били са Србима верницима на заједничком ручку у црквеној сали, где су нам они говорили о стању наше српске ствари у Америчком Конгресу и о томе шта треба тамо да говоримо. Отац Мирослав и нарочито г-ђа Косара Гавриловић, судски тумач у Вашингтону, помогли су нам око превода на енглески наше писме не изјаве за Конгрес, коју нам је затражила Гђа Бентли да претходно припремимо на енглеском, као и остали доказни материјал о прогону Српског живља на Косову од Шиптара.

    У понедељак поподне (23. 4. 1990) посетили смо г-ђу Делић Бентли у Балтимору (где је њено изборно место као члана Конгреса) и она нам је објаснила цео програм сутрашњег рада тог Конгресног тела за људска права (тзв Кокас), где ће наступити, уз разне конгресмене и нас 6 Срба и 13 Албанаца Наиме, исто вече пристигли су из Београда, највероватније на позив г-ђе Бентли, књижевник Добрица Ћосић, проф Правног факултета у Београду Радослав Стојановић и адвокат Слободан Вучковић, иначе делегат у Скупштини Србије а независно од свију нас стигло је и 13 Шиптара са Косова. Исто то вече дознали смо да је Гђа Бентли позвала и нашег Епископа Источноамеричког Г. Христофора и препоручила да дође што више Срба из САД да присуствују овом "саслушању" и сведочењу, јер ће то учинити и амерички Шиптари у великом броју Уопште рекав, до сада је пред Америчким Конгресом заступана само Албанска страна, уз присуство увек и великог броја албанских слушалаца и мирних демонстраната, па је тек ове године конгресменка Бентли успела да убаци и Српску страну да се и она чује пред Конгресом, те је отуда препоручила да дође и већи број америчких Срба у назначену конгресну салу, што је заиста и било. Дошло је око 300 Срба из Вашингтона, Питсбурга и Кливланда, док је Шиптара било око 500.

    У уторак 24. априла 1990. године, од 15 до 20 часова, одиграла се заиста "друга Косовска битка у Америчком Конгресу, како је у једном моменту приметила конгресменка Бентли Пошто смо се око подне окупили и припремили у кабинету г-ђе Јелене Делић Бентли (у посебној згради у центру Вашингтона, где су кабинети свих конгресмена), око пола три одвежени само њеним колима у "Харт Сенат Билдинг", где нас је у аули и ходницима испред сале ("Харт Аудиториум") дочекало пар стотина Срба и Српкиња и још више Шиптара, који су дизали прсте у знак "V", док су им Српкиње одговарале дизањем три прста у знак крста Како нас је претходно обавестила конгресменка Бентли, заказану салу већ су били запосели Шиптари, па је на њену интервенцију сала испражњена и онда су постепено леву половину попуњавали Шиптари, а десну Срби (иначе, ни једни ни други нису имали да стану у салу, па су били по ходницима и благо се "препуцавали"), док смо ми, позвани сведоци обеју страна, посађени у прве редове. Уз Епископа Павла пуштен је у прве редове и Еп. Христофор и десетак српских свештеника. Пре почетка расправе јером. Атанасије је отишао с наше стране и поздравио се са Албанским представницима у првом реду (то су били неколико професора и књижевника из Приштине), после чега је и Шиптар Реџеп Ћосја пришао и поздравио се са Добрицом Ћосићем и још неким Србима.

    После извесног закашњења, заседање овог Конгресног Одбора ("Кокас") за људска права отворио је председавајући Том Лантош (мађарски Јевреј, отпочетка наклоњен Албанској страни, али је при крају био мекши према Српској ствари, јер је чуо њему непознате чињенице са Српске стране и јер је, кажу, био незадовољан ниским нивоом извесних проалбанских говорника међу конгресменима). Затим су говорили разни конгресмени и сенатори, или су читана њихова писма и изјаве, сваки са разне стране износећи питање људских права у Источној Европи, Југославији и на Косову. (То су били: потпредседник "Кокаса" Џон Портер, Давид Асен из "Амнести Интернешнал", Џорџ Зарицки из "Куће Слободе" из Њујорка, и низ других, затим писмена изјава Боб Дола (главног инспиратора проалбанске политике америчких конгресмена и саме администрације председника САД Џорџа Буша, јер је, изгледа, Боб Дол пореклом Албанац из Јужне Италије или можда чак са Косова). Сви ови споменути Американци говорили су изразито проалбански, наводећи понекад и ноторне лажи, као напр. да је Албанцима на Косову "забрањен језик, укинуте школе и универзитет" и сл. Најгоре је било писмо поменутог Боб Дола у проалбанској и антисрпској кампањи, али је и њега надмашио у бескрупулозности сипања лажи и клевета бивши конгресмен из Њујорка Џо Диогварди, садашњи председник Албанског лобија, човек очигледно плаћен од Албанаца да, не бирајући средства, пропагира "угроженост Шиптара на Косову", који "доживљавају прави апартхејд" на Косову и у Србији!?! Иако је време овима појединачно било ограничено, бар тако су нама рекли, на 10-12 минута, Диогварди је говорио 40 минута, сипајући ватрено сваковрсне лажи о "страдању" Шиптара и "тиранији" Срба. Истина, сви су се конгресмени и говорници били окомили на комунизам у Србији, али су у томе најчешће видели Србе, па дакле и Српски народ! По завршеном говору Диогвардија присутни Шиптари су га поздравили бурним пљеском, а и иначе су током заседања били много немирнији од Срба, па их је председавајући опомињао да "престану са демонстрирањем". Треба признати да је, ипак, читава атмосфера у сали била демократска и да током скоро пет сати заседања није било већих немира, мада је повремено атмосфера у сали била врло напета, јер је очигледна била, и овде у Вашингтону, шиптарска агресија и терор неправде над истином. Српска ствар је изгледала "покопана" и многи од нас, који смо први пут на оваквим скуповима, били смо скоро утучени, најблаже речено површношћу приступа већине америчких конгресмена Косовској трагедији нашег народа, али и Албанског, који је упрегнут у оваква "кола" бескрупулозне пропаганде лажи и јавне фарсе.

    Утисак је нешто поправљен Изјавом конгресмена Џима Мудија (из Милвокија, који је и недавно био у Делегацији на Косову), који је указао на комплексност земље Југославије, на значај Косова за Српски народ, на српске невоље на Косову и на новији позитивни развој догађаја на Косову. (Његову Изјаву на енглеском прилажемо у додатку).

    Део овог заседања Конгресног Кокаса за људска права био је посвећен уопште људским правима у Југославији, па је говорио као позвани сведок нарушавања тих права млади Хрват Парага (осуђиван у Југославији) и затим Добрица Ћосић, који се посебно осврнуо на нарушавање људских права на Косову, поготову на штету нас Срба.

    Затим је председавајући дао реч г-ђи Бентли да, као надлежна за сведоке Српске стране са Косова, уведе нас у други "панел" (округли сто) посвећен питању људских права на Косову. Она је најпре рекла: "Ко би веровао да ће се друга Косовска битка одиграти у Америчком Конгресу"! А затим је додала: "Оно што је Јерусалим за Јевреје, Ватикан за римокатолике, Мека за муслимане, Кентербери за англиканце - то је Косово за Србе". Даље је наставила да износи Српски проблем на Косову и да предочава ту страну Косовског проблема. Онда је позвала нас тројицу да изнесемо своје сведочење, тј. да прочитамо нашу Изјаву (писмену, коју прилажемо уз овај извештај, на српском и енглеском језику). На жалост, нама је од председавајућег поручено да имамо само "два минута времена", на што је наш преводилац Г-ђа Гавриловић реаговала, па јој је речено да ипак буде краћа, те је она прочитала скраћену верзију наше Изјаве за свега 10 минута. Основно у нашој Изјави. било је: ако Шиптари имају извесних разлога за незадовољство стањем на Косову и имају сукобе са властима и милицијом, Српски народ на Косову и Метохији има далеко више разлога за незадовољство, јер су комунистичке власти тиранисале деценијама Српски живаљ и његове светиње, али Срби никада нису своје незадовољство стањем на Косову окретали против својих суседа Албанаца, као што су то све до јуче чинили Албанци у великој већини, који су управо користили пуну подршку комунистичких власти у својој агресији против Срба и светиња СП Цркве, о чему сведоче многобројна документа (и ми смо Конгресу приложили књигу Задужбине Косова и један већи досије писаних сведочанстава на српском и енглеском о страдањима Српског живља и његових светиња по Косову и Метохији од суседа Шиптара и од власти). У нашем тексту поменут је и напад на Еп. Павла лично и на српске монахиње, што је на присутне оставило јак утисак, осим на оне конгресмене који су, у већини, били већ отишли доносећи своје антисрпске ставове пре но што су и чули сведочење Срба.

    Конгресмени су могли постављати питања нама и осталим сведоцима, али како нама нико није поставио ниједно питање ми смо се повукли на своја места, док је конгресменка Бентли, и пре и после нас, постављала нека питања сведоцима албанске стране. Тако је питала Џоа Диогвардија, када је нападао стање на Косову под Милошевићем да ли то значи да је стање под Титом било боље и слободније? - што је њега збунило и није могао да одговори, чиме је била ослабљена његова позиција брањења Албанаца, па чак и Азема Власија Госпођа Бентли је и нешто касније питала Шиптара Рамадана Мармулаку (бившег амбасадора Југославије у Африци и Америци): Како то да Албанци на Косову "немају права", а он је, ето, био чак амбасадор Југославије? Уопште треба рећи да је та наизглед мала и скромна жена лавовски се борила пред Конгресом за истину о Српској ствари и то је наставила и даље, јер нам је јавила да је, по завршеном заседању "Кокаса", сав материјал у енглеском преводу упутила на 40 конгресмена, са својим пропратним писмом.

    После нас на ред је дошла група Албанаца, доступних из Југославије, на челу којих је био Ибрахим Ругова, вођа тзв. "Албанских алтернативаца" са Косова. Он је све време пре тога седео "иза бине", праћен и чуван од америчке федералне безбедности (што је после и речено "као доказ његове неслободе у Југославији, где му прете убиством"!). Он и сви остали Шиптари говорили су искључиво на шиптарском, уз преводиоца, чиме су узели далеко више времена, а при том их је говорило и "сведочило" равно 13! Ругова је говорио о убиству 34 млада Албанца на Косову (у сукобу са милицијом приликом последњих немира), а затим изнео низ ноторних лажи против Срба, а да при том ниједном није ни споменуо било каква насиља Шиптара над Србима на Косову. Напротив, рекао је да је све то само "београдска пропаганда" итд. и томе слично. На овакво његово бескрупулозно лагање, реаговао је о. Атанасије Јевтић, пославши цедуљицу г-ђи Бентли за председавајућег да жели да дода нешто "о Српској деци на Косову". То је било најпре одбијено од стране председавајућег, али је накнадно ипак дозвољено, па је о. Атанасије на српском (уз симултани превод) рекао дословно следеће: "Господине Председниче, слушајући конгресмена Диогвардија и друге овде (мислећи на Ругову) о страдању Албанске деце и младих људи на Косову од милиције, као човек и хришћанин желим да кажем следеће: Жалим због патње и смрти сваког људског бића, па и браће Албанаца на Косову, јер је Исус Христос умро за сваког човека. Али, питам се: Имају ли Срби на Косову децу, девојчице, мајке, младе људе? Шта је са њима? - Где су били сви ови садашњи "борци за људска права", који се сада овде престављају као такви, када су, не само за време рата, него све од рата до 1988. године и до данас. Српска деца на Косову и Метохији страдала, српске девојчице биле силоване, мртва деца вађена из гроба, млади српски људи били убијани. Где су били г. Ибрахим Ругова и Азем Власи, за чија се људска права поменута господа овде боре, и њима слични, "демократи", да се запитају и они и њихови подржаватељи овде како је под влашћу тих истих Албанаца комуниста, а нарочито Азема Власија, управо под његовом аутономном шиптарском влашћу на Косову албанска већина деценијама тиранисала недужне суседе Србе и њихову децу по Косову? - Тачно је да су сада комунистичке власти Југославије и Србије, али то нису власти Српског народа, насиљем и убијањем одговорили на побуњеничке и агресивне демонстрације Шиптара на Косову, када су Шиптари очигледно решили да животе извесног броја своји младих људи жртвују. Али, ми из Српског народа, који никада нисмо били комунисти, кажемо: да су исти ови Албанци, који су сада одједном "окренули ћурак наопако", тј. који су деценијама били комунисти и тек јуче су вратили своје партијске комунистичке књижице (као и г. Ругова, кога смо малопре чули овде), како су ти исти садашњи "демократи" деценијама користили ту исту комунистичку власт да тиранишу и прогоне Србе са Косова. Користећи се тим насиљем против Срба они су под комунистима стекли тим начином све оно што сада имају и што су сада жртвовањем и своје деце решени да бране. - Овде је малопре речено (као доказ да албанска деца немају права на Косову) да су сада српски и шиптарски ђаци у школама на Косову раздвојени. Питамо се, међутим, зашто? Зато што су деценијама, и све донедавно, та иста албанска деца под вођством својих учитеља и вођа тиранисала српску децу у школама на Косову. На крају, питам се само: када се, и ако се, сутра оствари та фамозна шиптарска "демократија" на Косову, за коју они сада овде планирају, шта ће бити са Српском децом на Косову под таквом њиховом "демократијом"? И шта ће бити са заједничком будућношћу Српске и Албанске деце на Косову?"

    Ове речи о. Атанасија биле су бурно поздрављене од присутних у сали Срба (на што су Шиптари у ходнику испред сале рекли нашим Србима: "Ваши попови вас све лажу, јер није тако стање на Косову", из чега се, уз остало, може закључити да је Албанцима најтеже и најнеповољније сведочење Српске Цркве са Косова, јер она није ни комунистичка нити на власти, а сведок је вековног присуства и страдања Српског народа на Косову и неуништива је).

    Потом је настављано "сведочење" осталих Шиптара: 8 професора из Приштине, 1 жене и бившег амбасадора СФРЈ Рамадана Мармулаку (за кога се испоставило да је у своје време написао књигу о Енвер Хоџи!), који су сви одреда, а нарочито Шиптарка Пуља (иста она која је на ТВ Београд недавно говорила о "масовном тровању" Албанске деце од стране Српских власти), изговорили сијасет лажи и клевета на Србију и Србе, представљајући себе као "невине жртве" и "демократе". Говорили су, на пример, да су Албанцима на Косову укинута права језика, на што је ректор Милутин извадио своју личну карту и пасош и дојавио г-ђи Бентли да су ти његови документи, иако је он Србин, исписани најпре албанским па тек онда српским језиком, што је г-ђа Бентли накнадно узела и фотокопирала и као доказни материјал приложила за "рекорд" (званични записник). Говорили су Шиптари како су, наводно, спречавани да дођу у САД; Ругова је чак рекао: "Нисам написао реферат, јер би ми га српска милиција у Београду на аеродрому одузела", што је испало смешно када је г-ђа Пуља затим извадила читаву корпу "доказног материјала" и чак снимљену видео-траку о "тровању" Албанске деце, што значи да је све то слободно изнела из Југославије. Мислимо да није потребно даље се задржавати на свим "сведочењима" косовских Шиптара пред америчким конгресменима, јер је за иоле савесног и поштеног слушаоца, осим опредубеђених, било јасно да су они добро научени и припремљени шта и како да говоре - "у атар лажи", слично као што су претходно говорили и извесни конгресмени проалбански настројени Србин Богдан Маглић, који је присуствовао овом заседању, рекао нам је на крају да су неколицина конгресмена "добро плаћени" од богатих америчких Албанаца и да је главни вођа те проалбанске пропаганде сенатор Боб Дол, али да се г. Маглић нада да ће исти ускоро бити раскринкан, јер лаже Г. Маглић је још додао да је његов и још неких људи утисак да је ово ипак прва мала победа Срба и Српске ствари пред Конгресом, али да треба наставити даљу борбу са шиптарском и антисрпском завером у Америци и свету и подржати г-ђу Јелену Делић Бентли у њеним настојањима да се истина о Србима на Косову и долазе полако пробија у америчкој јавности Да напоменемо да су, после нас, говорили пред конгресменима и п. Радослав Стојановић, професор из Београда, а Слободан Вучковић, адвокат из Београда, који су са правне и политичке стране објашњавали садашње право стање Косова у Србији и Југославији, а из Амбасаде СФРЈ у САД стигло је и писмо амбасадора Џевада Мујезиновића, којим извештава Конгрес да је на Косову укинуто ванредно стање и пуштени политички затвореници, а Азем Власи аболиран, што је имало извесни позитивни одјек, мада су косовски Шиптари и неки про албански настројени конгресмени и даље говорили о "окупацији" Косова од стране Србије.[1] Било је више него јасно свима непредубеђеним слушаоцима да је код Албанаца и њихових тутора и патрона у Америци присутна скоро патолошка мржња на Србе и све што је из Србије. Поштења ради треба рећи да је за то крива не само антисрпска пропаганда која из Словеније и Хрватске иде у светску јавност, него и никакав рад југословенске дипломатије у свету и такође својеврсно слепило српских комуниста, раније и сада. У нашој Изјави пред Конгресом зато и стоји, уз остало, да је Косовски трагични проблем, у највећој мери, производ комунистичке антисрпске политике до сада, и да је решење Косовског питања првенствено у декомунизацији Косова и васпостављању истине, слободе и правде за све који живе на Косову.

    По завршетку овог напорног заседања у Конгресу, око 20 часова, Председавајући се свима захвалио. Потом је Гђа Бентли одвела нас око 20 Срба на вечеру у "Републикански клуб" у Вашингтону, о своме трошку, на што смо јој се искрено захвалили, као и после посебним писмом, за сав њен труд за Српски народ и Српску Цркву.

    На крају, као што смо и раније и сада овде у Америци више пута понављали, то и сада, после овог искуства у Вашингтону, понављамо. Припадајући мученичком Косовском народу Српском, ми сведочимо да је боље да и нестанемо као нељуди, него да опстајемо као људи, јер је боље и мртав човек него жив нечовек, јер су Богу и мртви људи живи, док су нељуди пред Њим мртви још док ходе по овој земљи

    У Београду, 4. маја 1990.

    Епископ Рашко-призренски Павле

    Архим. Атанасије Јевтић у испред Пећке Патријаршије

    Протој. Милутин Тимотијевић, ректор Богословије у Призрену

    8
    Изјава пред америчким конгресом

    Поштоване Госпође и Господо,

    У овом највишем дому слободе и правде Сједињених Држава Америке нисмо дошли да разуверавамо оне Ваше представнике и чланове комисија којима сте поклањали поверење да би Вас обавештавали о правом стању на Косову и његовом положају у југословенској републици Србији. Наша досадашња искуства са званичним или полузваничним делегацијама Конгреса, ако дозволите ову отвореност, нису нимало утешна. Делегације су углавном долазиле са већ готовим мишљењима о Косову и свој извештај о јужном делу Србије имали су у свом џепу пре но што су и видели ту несрећну напаћену земљу за све оне који на њој живе. Волели бисмо да не морамо рећи да су Ваши представници најчешће виђали само оно што су већ унапред хтели да виде и чули само оно што им је одговарало да чују. Немојте, молим Вас, да ову искреност схватите као приговор, већ као осећање поверења да отворено говоримо часним представницима овога Дома.

    Дошли смо, опростите за овај увод, да извршимо једну дужност и пред Вама и пред народом коме припадамо, а који је дубоко разочаран због неразумевања или непризнавања праве истине о Косову. Он осећа тешку неправду што као народ жртва испада народ кривац, и то кривац својим прогонитељима, онима који се не боре за своја људска права на Косову, већ да то Косово, средиште Српске земље, арбанизују отцепе од Србије и припоје Албанији. Ако је педесет година требало да сачека званично признање, злочина у Катинској шуми од потомака оних који су га починили, колико ће још требати времена да се призна геноцид над Српским народом, извршен за време II светског рата у исто време када и злочин у Катинској шуми. Геноцид над Србима у Југославији комунистичка власт је упорно прикривала, умањивала и тиме само храбрила остатке поражених југословенских нацизама (Независна Држава Хрватска, муслимански покољи у Босни и Херцеговини, Хортијеви покољи у Бачкој, балистички злочини на Косову и Метохији, бугарски у Јужној Србији и Македонији). Једина кривица за (стотине и стотине хиљада покланих и побијених Срба од 1941. до 1945. била је само у томе што припадају хришћанском православном народу. Сем Јевреја, Срби су једини народ који је истребљиван само зато што припада својој нацији и својој вери. Православни Српски народ зато није узимала у заштиту комунистичка власт. Она је кривотворством злочина геноцида спречавала да се истина обелодани, спречавала повратак исељених за време рата са Косова и Метохије на своја вековна огњишта, а истовремено подстицала нова исељавања и тако доприносила да Срби буду све мања мањина на сопственој земљи. Комунистичка власт својом безобзирношћу према верским и националним светињама Српског народа храбрила је дојучерашње нацисте међу Албанцима да наставе свој истребљивачки посао започет у рату. Комунистичка власт тиме је мислила да придобије дојучерашње сараднике (окупатора међу Арбанасима, а они су то више него умешно знали да искористе. Нарочито од када је комунистичка владавина прогласила аутономију Косова и Метохије и тиме Косово вештачки пресекла од целине српске државе и њене живе историјске целине.

    ***

    Госпође и Господо Конгресмени,

    Српска Православна Црква са својим хришћанским народом живи и дела на Косову и Метохији већ пуни миленијум. Посебно је важно да је од половине XIII века до данас манастир Пећка Патријаршија био седиште српских Архиепископа и Патријараха и да се и данас сваки нови српски Патријарх, чија је титула Архиепископ Пећски, устоличава у Пећи.

    Када Српска средњовековна држава, чије је средиште од XIII-XV века такође било на Косову и Метохији, пада под османлијску власт, Арбанаса је на Косову и Метохији, према првом званичном турском попису, било свега око 2%. Са продужењем петвековног отоманског ропства и нарочито од времена када су дотад хришћани Арбанаси у већини прихватили ислам (крај XVII и XVIII век), из планинских крајева данашње Албаније исламизирано становништво силази у плодне равнице Косова и Метохије и, фаворизовани од отоманске владавине, све више потискују Српски хришћански живаљ.

    Године 1912. када је краљевска Србија са другим хришћанским балканским савезницима ослободила Косово и Метохију, она није протерала ниједног Албанца или било ког иноверника са Косова, нити срушила иједну џамију муслиманску (чак "и чувену Синан-пашину џамију у Призрену, саграђену у турско доба од камења, стубова и украса порушеног манастира Св. Арханђела из XIV века). Када је 1914. г. на конференцији амбасадора Великих сила у Лондону, одређивана граница између Албаније и Србије, које и до данас важи за Југославију и за Европу, тада одлучујући проблем није била демографија, него велики српски православни манастири: Пећска Патријаршија, Дечани и други (који су иначе близу данашње албанске границе). Ова граница српске, сада Југословенске Албанске државе остала је као призната у свету и после оба светска рата, иако су Арбанаси као присталице, најпре аустро-немачке а затим фашистичке окупације, покушавали да искорене Српски народ и његову Цркву са Косова. Током рата 1941-1944. готово читаво албанско становништво на Косову било је на страни Мусолинијеве Италије и нацистичке Немачке, и порушило је и спалило десетак српских цркава и манастира (Девич је био до темеља срушен и запаљен), убило 9 свештеника и монаха српских, а протерало близу 100.000 Срба.

    Године 1945. нова комунистичка власт у Југославији спроводећи стаљинистичку политику националног питања на Балкану и у Југославији, да би придобили Албанију Енвера Хоџе за намеравану Балканску федерацију под бољшевичком влашћу, и удварајући се профашистичкој албанској већини, опростила ми је сва недела над Србима, обећала припајање Косова и Метохије Албанији, те у том циљу забранила повратак на Косово свима од окупатора протераним Србима и Црногорцима. Надаље је комунистичка владавина, као марксистичка и атеистичка, наставила да прогони Српску Православну Цркву, да хапси свештенство и монаштво и да руши поједине српске цркве, као напр. 1952. селу Дугањеву код Урошевца, и нарочито велику катедралу у Ђаковици 1950. године, подигнуту у спомен ослободиоцима Косова. Неколико знаменитих манастира и цркава, као "напр. Грачаница, Гориоч, Велика Хоча код Ораховца, били су запоседнути од комунистичке власти и претварани у затворе и магацине Ово је посебно охрабрило арбанашке масе да затим и скрнаве и руше српске светиње, јер је то хтела Комунистичка партија, у чијој власти на Косову су учествовали и Срби и Албанци комунисти (али ипак ниједна џамија није срушена на Косову, него их је напротив велики број нових). Исте 1945. године Арбанасима је дата аутономија да би се створила њихова вештачка већина на Косову (које иначе никад у историји није имало никакву административну посебност). У исто време у Југославији најбројнија је била немачка национална мањина (500.000) и мађарска мањина (480.000), а италијанска мањина (300.000) приближно је била колико и албанска. Међутим, ниједна од ових мањина осим албанске није добила аутономни статус у Југославији. Напротив, комунистичка власт је протерала из Југославије све Немце и Италијане, а Албанце као спону са Енвер Хоџином комунистичком Албанијом фаворизовала. Користећи дату им широку аутономију, која је са временом све повећавана, тако да Албанци данас на Косову имају већа национална и сва друга права од било које националне мањине у свету, они су кренули у смишљену демографску експлозију, користећи ратом и окупацијом и терором стечену већину за истискивање и прогон преостале српске мањине на Косову. Међутим, статистички подаци говоре следеће: године 1945. Арбанаса у целој Србији било је свега 8,1%, а све остало су били Срби. На вештачки издвојеном Косову су Арбанаси тако одједном сачињавали већину 73%, а мањину Срби 27%. А садашње право стање је да Арбанаса у Републици Србији има 14% и они уживају сва национална права свих националних мањина у свету. Ту чињеницу треба имати на уму, а не то што у вештачкој, Стаљиновом вољом створеној Покрајини њих има 89 %, а Срба 11 %.

    Наше је питање: Зашто се и даље подржава бољшевичка политика према православним Србима на Косову, јер је само комунистичка, коминтерновска политика и владавина створила проблем Косова и продужавала га скоро пола века, на штету Српског хришћанског народа и Цркве на Косову. Са оваквом политиком, каква је на Косову вођена од 1945. г. до данас, у ствари је враћен режим Отоманске империје, тј. терор зулума и насиља над хришћанима, а што подржава и југословенска политика "несврстаности" у којој главну реч воде арапске и друге исламске земље, чији фундаментализам има свој удео у Косовској драми Српског народа и Цркве.

    Ми нећемо спорити да сада на Косову извесни Арбанашки појединци и групе, нарочито млађи људи, имају проблема са комунистичким режимом (свеједно што је у Албанији далеко гори, па се против њега не буне, него чак и сарађују). Ми искрено жалимо за свако затварање и прогон младих људи, и лично смо, и као црквени људи и као српски књижевници, протестовали и тражили њихово пуштање на слободу. Али ми истовремено тврдимо, и то смо у својим апелима, жалбама и протестима јавно износили десетину пута до сада (највишим надлештвима у држави, као и Скупштини Југославије), да од комунистичке владавине у нашој земљи и на Косову много веће невоље и патње имао је и има Српски народ и Црква на Косову и Метохији. Јер православни Срби и њихова Црква, од 1941. г. како је дошла фашистичка окупација Косова, и затим од 1945. г. како је дошла бољшевичка тиранија, нису до данас имали стварне слободе и грађанска и верска права на Косову. Фаворизовани Арбанаси, нарочито од тзв. брионског устава из 1974. г., кренули су у агресију према преосталом Српском живљу, са јасном тенденцијом отцепљења Косова од Србије и припајања енверхоџиној Албанији. Зато су и постали изразито агресивни према својим суседима Србима и Српској Цркви на Косову.

    И ранијих година, а нарочито током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година они су скоро свакодневно причињавали Србима и Српској Цркви многобројне зулуме и насиља, паљевине и рушење храмова и домова, силовање српских девојака и мајки, а нарочито девојчица од 9-15 година и старица од 60 година, чак су и мртва деца вађена из гробова (у селу Граце код Вучитрна 26. 9. 1988). Од око 1.300 српских цркава и манастира на Косову арбанашке аутономне власти су, недавно, 1987. г., већину биле уписале у катастар као "џамије"! - да би их лакше сутра исламизовале и присвојиле. Власт на Косову је иначе око 80% у рукама самих Албанаца, а они су заступљени и у свим државним структурама Србије и Југославије. Зато је била могућа појава познатих масовних хистерија, попут оне у рудницима Стари Трг (фебруара 1989) и недавно са тзв. "једнонационалним тровање" само албанских ђака! (20-24. 3. 1990). Албанске аутономне власти на Косову деценијама су углавном игнорисале све жалбе и протесте Српске Правосл. Цркве на чињена насиља Србима, као уосталом и централна власт комунистичке Југославије.

    Због свега овога, Српски народ и Црква на Косову има далеко више стварних разлога за незадовољство према комунистичкој владавини, али своје невоље и незадовољство Срби не користе против својих суседа Албанаца, са којима настоје да живе у мирној коегзистенцији, поштујући њихов етнички и религиозни идентитет. Зашто већина Албанаца на Косову своје проблеме и незадовољства са комунистичким властима усмеравају на тираније недужног Српског народа и његове Цркве на Косову и Метохији? По нама, проблем Косова је пре свега у декомунизацији Косова и успостављању истински слободног и правног поретка за све који тамо живе. Сматрамо да на Косову није главни проблем демографија, јер етничка већина постоји напр. на Корзици и Алзасу (Француска) и у Тексасу (САД) и другде у свету, али тамо нема комунизмом створених националних раздора као што су косовски. Проблем Косова је од почетка у комунистичкој нелегалној власти, у недостатку праве слободе и правде за све људе, без обзира на националност и веру, али и у комунистичком ратовању са историјом, коју су комунисти свугде у свету уназадили, а на Косову су је вратили у доба Отоманске тираније.

    У монографији коју је СП Црква издала о Косову - Задужбине Косова (Београд-Призрен 1986, на 880 страница двостубачног текста), изнети су сви релевантни документи о Косову - историјски, културни, духовни и цивилизацијски, који јасно показују карактер и судбину Косова, његову величанствену иако мученичку историју од XII века до 1986. године. И после 4 године од појаве ове монографије - збирке аутентичних докумената са Косова и о Косову - нико од албанских или других историчара и публициста у Југославији и свету није оспорио ниједан од тих докумената и сведочанстава. Књига Задужбине Косова је збирка видљивих и проверљивих историјских, културних, уметничких и духовних докумената о достигнућима Косова у српској, балканској и европској култури и цивилизацији. Српски манастири и светиње на Косову, са живим народом у њима и око њих, доказ су да брутална историја, попут оне отоманске или ове комунистичке, не може имати задњу реч у истинској историји човечанства, посебно хришћанској и европској. Данас Српски народ и Српска Правосл. Црква на Косову и Метохији брани Европску цивилизацију, ако је свету још до исте стало. Са жалошћу констатујемо да ниједна од међународних делегација, које су по питању људских права боравиле на Косову, није нашла за сходно да посети српске црквено народне светиње на Косову, као што су Пећска Патријаршија, Дечани или Грачаница. То су тапије српског и хришћанског, европског и светског карактера културе коју ове светиње оличавају и посведочују.

    Српски народ на Косову свакодневно страда и трпи прогоне и злостављања. Али, као људи и хришћани, ми сматрамо да је ипак несрећнији и трагичнији сваки онај члан Албанске националности на Косову, који је ушао или је увучен у тиранију, у својеврсни геноцид над Српским народом и његовом Црквом, културом, историјом и духовношћу на Косову. Ако идејни и политички вођи албанске агресије на Косову и мало помишљају на будућност своје деце и свога народа, онда треба да се запитају чему га уче кад га подстичу на злочине и нечовештва према својим недужним суседима са којима вековима живе на Косову.

    У Источној Европи се данас све мења набоље, само је на Косову рш остало безумље једне комунистичке творевине, чија је жртва сав Српски живаљ на Косову и његове светиње. Хришћански Запад на своју кобну штету то не види или мисле да му је интерес да то не види. Због те кратковидости Запада, Отоманско царство је бар за два века продужило хришћанско ропство на Балкану, на најкултурнијем простору Европе, на изворима светске цивилизације.

    Ми нисмо овде дошли да Вас молимо, већ да Вам као представницима моћне земље слободног света укажемо на истину коју сведочимо већ и својом одећом, са крстом који носимо и пред Вама стојимо, у име Оца и Сина и Светога Духа, и народа из чијег чистог срца и ума вам сваку реч изговорисмо. Хвала Вам, ако сте нас саслушали.

    У Вашингтону, 24. априла 1990. Епископ Павле са Косова и Метохије

    Архимандрит Атанасије из Пећке Патријаршије

    Протојереј Милутин Тимотијевић из Призрена

    9 (накнадно додато)
    Извештај o посети Косову америчког сенатора Боб Дола и дружине (29. августа 1990) Светом Архијерејском Синоду СП Цркве, Београд

    Боравећи у Метохији и затим на Косову за црквено-народни сабор о празнику Успенија Пресвете Богородице у манастиру Грачаници, јављено ми је из Кабинета Њ. Светости Патријарха Српског и из Епархије Рашко-призренске да, у име Пећске Патријаршије, узмем учешћа у разговорима са делегацијом Сенатора и Конгресмена СД Америке, који долазе у Приштину 29. август 1990, јер нас Америчка амбасада из Београда позива на сусрет са њима.

    Описаћу укратко све што се тога дана збило у Приштини а у вези је са овом посетом Америчких сенатора.

    Још око 9 сати изјутра, када смо ми, наша два студента теологије и ја, долазили из манастира Грачанице у Приштину (у Српску цркву Св. Николе), пред хотелом "Гранд" у центру Приштине, где су требали да се обаве разговори (почев од 14 часова када стижу Американци, с тим што би они, по свом обичају, прво разговарали са тзв. шиптарском "алтернативом", а потом, око 16 часова, са нама) приметно је било окупљање углавном млађих Шиптара, који су махом шетали у већем броју главном улицом испред хотела, а известан број их је седео по ивицама простора око хотела. Када смо стигли у цркву Св. Николе, око пола десет, радио Приштина је већ јављао о окупљању све већег броја Арбанаса на просторима око хотела "Гранд". Послао сам тада натраг наша 2 студента (од којих је један потом требао да нам буде и преводиоц на енглески, г. Младен Стојановић, који студира у Академији Св. Владимира у Њујорку), да на лицу места виде стање. Они су стали пред хотел "Гранд" око 10 сати, избегавајући главну масу Шиптара у главној улици, и својим очима су затим видели да је маса (неколико хиљада окупљених) млађих Арбанаса напала милицију у близини хотела "Гранд" каменицама и потрганим гвозденим таблама са ограде тротоара, тако да су у једном моменту тројица милиционара били оборени на земљу и, по речима студента Стојановића, "нису имали избора", јер би брзо били прегажени од шиптарске масе из које се у позадини чуло и пуцање из ватреног оружја. Тада су са супротне стране "Гранда" изишли у кордону милицајци "специјалци" и не журећи пошли на демонстранте пред хотелом. Велики број Шиптара одмах је сео на тротоар и улицу, али су "специјалци" ишли и даље, па су Шиптари почели да беже, а "специјалци" су их сустизали и ударали палицама (једнога је један "специјалац" сустигао палога на земљу и тукао га ногама немилице). Тако су их убрзо разјурили испред хотела. При том су "специјалци" употребили и сузавац, а кажу и тзв. "водени топ". Све ово су нам испричали наши студенти, вративши се у Цркву Св. Николе нешто пре 12 сати. Радио Приштина јављао је у то време приближно исте вести, наводећи да је у сукобу демонстраната и милиције било "обострано повређених". Касније, када су Амерички сенатори дошли да с нама разговарају, сенатор Боб Дол нам је рекао да је видео "фотографију једног младог Албанца јутрос повређеног у главу од милиције", што значи да су Шиптари, можда, зато и напали милицију већ у 10 сати ујутру да би имали фотографије евентуално повређених као доказ да су "прогањани од српских власти на Косову". Јер, знало се тачно да Америчка делегација долази у Приштину тек негде око 14 часова. Име овог млађег повређеног Шиптара споменули су њихови алтернативци касније у штампи.

    Нешто после 12 часова пошли смо из цркве Св. Николе, ја и 2 студента и инжењер Фолић Приштевац, да погледамо стање у граду, јер нам је ускоро требало да и ми пођемо ка хотелу "Гранд" како би на време били тамо ради разговора са Американцима. Иако саобраћај кретања путника пешке у граду Приштини није било прекинуто, нисмо могли, а ни хтели у том моменту, да приђемо ближе хотелу "Гранд" где је милиција обезбеђивала ред да би Америчка делегација могла мирно стићи у хотел. Зато смо пошли дуж Приштине један градски блок више На том путу, пред другом џамијом, један од млађих Шиптара пљунуо ме је и рекао: "Срам вас било шта нам радите", на што сам се окренуо и рекао му: "Пријатељу ја носим мантију и крст, и тиме ништа срамно никоме нисам учинио". Око нас су надаље учестано протрчавале групице младих Шиптара, који су покушавали да се пробију у близину хотела "Гранд", али су били враћани од милиције па су бежали према студентским домовима на приштинском брегу. У једном таквом сусрету са проређеном масом демонстраната, један од Шиптара је потегао каменицу на мене, али је заустављен руком другога, јер су у међувремену до мене били пристигли и двојица студената и већи број других пролазника и демонстраната, сви скупа у покрету, па је била опасност да се повреди више других лица. Ми смо се потом мирно вратили у цркву Св. Николе, запажајући да је већи део града Приштине био сасвим миран, свет се нормално кретао својим послом Примећен је само приличан број путничких кола из других градова Космета.

    Са извесним закашњењем, негде пред 15 часова, стигли су Амерички сенатори у хотел "Гранд" са аеродрома а без инцидената ушли у хотел и почели разговоре са групом албанских "алтернативаца" на челу у са Ибрахимом Руговом, Ветоном Сурои, Шкељзеном Малићијем и другима. Разговарали су у конгресној сали хотела, без присуства иједног новинара. Снимали су ТВ камерама само Американци и Шиптари. Ми смо пристигли у хотел нешто после 15 часова, добивши релативно лако пропуст од милиције (само легитимисањем), пошто смо рекли да смо делегација СП цркве коју су Американци позвали на разговор. Седели смо затим у хотелу на спрату и чекали. После више од сата времена представник Америчке амбасаде из Београда повео нас је да нам покаже другу салу у којој ћемо разговарати са Сенаторима ми косовски Срби: осим нас тројице из СП Цркве, прота Ратомир Божић из Урошевца и о. Милутин Тимотијевић из Призрена, још и преставници Одбора за истину о Косову, преставници Удружења "Божур" за повратак исељених Срба на Косово и Метохију, и два представника Радикалне странке из Приштине. Чим смо ушли у ту салу, иначе доста малу, видећи велику слику Јосипа Броза, рекао сам представнику Америчке амбасаде да ја лично не желим да разговарам овде пред Титовом сликом, јер сматрам да је то нама Србима подметнуто да би нас тако сликали са Титом као нашим "вођом", а он је уствари главни српски унесрећитељ на Косову, а шиптарски је усрећитељ. Моју реакцију прихватили су одмах сви остали Срби и одбили да разговарају у тој сали, док се Титова слика не уклони или пронађе друга сала. У том моменту је сенатор Боб Дол био завршио разговоре са представницима Шиптара и стигао у салу, из које смо ми управо кретали да изађемо. После поздрављања, и њему сам рекао исто, па је он, видно изненађен, изишао тада у хол хотела и ту нас позвао на разговор. Док су Срби пристизали и размештали фотеље из хола да би сели, господин Амерички сенатор Боб Дол, вођа владајуће Републиканске странке и приспели кандидат за председника САД, љутио се говорећи: "Хоћемо ли ми да разговарамо, или ћемо да идемо, јер ми смо ионако у закашњењу зато што руководство Србије није хтело да ми овде дођемо![1] Били смо изненађени таквим његовим арогантним понашањем већ на почетку, које, на жалост, није променио ни током даљег назови "разговора" са Косовским Србима, а који је трајао једва нешто више од пола сата.

    Сенатор Боб Дол је једноставно наступио као својеврсни тужитељ нас Срба за "тешко стање Албанаца на Косову". Чудио се већ на почетку како је "у Хрватској и Словенији где сам већ био, дошло до демократизације, а то још није стигло у Србију". Затим нас је све скупа питао: "Да ли је тачно да је са посла на Косову отпуштено 6.000 Албанаца, међу њима доста лекара, и да је убијено 32 млада Албанца"? Овакав наступ и оваква питања упућена нама од ове "добровољно и приватно" дошле америчке Конгресне "делегације за људска права" све је нас позване на разговор Србе изненадио, јер је г. Боб Дол оваквим поступком износио већ овима нама добро познате тезе и ставове Ибрахима Ругове и осталих шиптарских вођа и идеолога антисрпске агресије на Косову. За доказ тога може послужити и следеће. Када му је од стране присутних представника Срба - књижевник и песник Радослав Златановић (староседелац Косова), писац Мирко Чупић и двојица из Радикалне странке из Приштине - дат одговор да "нико с посла није отпуштен зато што је демократа, него што је нерадник, који једино плату не одбија, а све друго бојкотује", и такође да "убијени Албанци погинули су у оружаном сукобу са легалним органима власти, а не као неки демократи", а власти их у демонстрацијама растурају зато "што су сепаратисти и што хоће Косово да отцепе од Србије и припоје га Албанији", г. Боб Дол је дрско рекао "То је пропаганда" и тиме је, очигледно, дословно поновио тезу Ибрахима Ругове и осталих шиптарских вођа са Космета и из света, који тезом "Косово република" само лукаво прикривају своје стварне намере да Косово отцепе од Србије и Југославије и припоје га Албанији (или "Албанију припоје Косову", како рече неко с Косова).

    Сви покушаји представника Косовских Срба да Америчким сенаторима (који су се све време разговора нешто дошаптавали и углавном били непажљиви на речи присутних Срба, у чему је уз Боб Дола, предњачио и Амерички амбасадор Цимерман) било шта објасне, били су безуспешни, па су преставници Срба, као и присутни новинари и сниматељи (које нисмо одбили да присуствују разговорима), почели да се буне и узбуђени говоре, помало и без реда. Како се наш преводилац, студент из Њујорка Младен Стојановић, једног момента збунио и није знао кога пре да преводи, запитасмо: да ли су и Американци довели свог преводиоца, но када се појавио један из Америчке амбасаде, одмах је било јасно да не влада српским језиком толико довољно да би преводио, па је наш преводиоц наставио Тада сам затражио реч и рекао следеће: "Господо Амерички сенатори, ми разумемо ваше интересовање за права Шиптара, али је очигледно да ви немате ни слуха ни воље за права Српског народа и Српске Цркве на Косову и Метохији. То се јасно види из вашег понашања овде и вашег интересовања. На то је Боб Дол реаговао да то није тачно и да он ту примедбу одбија, а ја сам узвратио да се нипочему не види да то није тако. Затим сам рекао: "Тачно је да није хумано да буде убијен било ко овде или било где у свету, али се ви, господо, нисте истовремено интересовали за то колики је број рањених и повређених Срба на Косову, и то не од милиције (раније је и тога било), него од разуларене руље шиптарских агресора. Ако су Шиптари демонстранти имали сукобе са државном милицијом, шта је томе крив Српски народ и Српска Црква на Косову да ти исти разјарени Шиптари током својих демонстрација, и враћајући се са њих, нападају на недужне Србе, српске куће, цркве и манастире? Тако су нападнути недавно манастир Света Тројица код Мушутишта, Пећска Патријаршија, црква у Вучитрну, Приштини и тако редом. И још зашто нам Шиптари силују девојчице, старице и монахиње? Зашто нам малтретирају децу, ако су такви "демократи"? На те речи је сенатор Дол рекао: "За последње 2 године није било ниједно силовање на Косову", како му је, наводио, рекао неки министар у Југославији. Одговорио сам: "То није тачно, јер је за то исто време било више од 30 силовања српских девојчица, монахиња и жена. Најскорија силовања српских девојчица од Шиптара била су 14. јуна 1990. у селу Бело Поље код Истока, када су Шиптари силовали малолетницу Српкињу од 10 година, и 15. јула 1990. силовали су српску девојчицу од 15 година у селу Оптеруши код Ораховца". На то г. Боб Дол није ништа одговорио.

    Даље сам рекао да као представник СП Цркве нећу улазити у читаво питање сукоба Шиптара са државном милицијом, него само постављам питање: Шта је за све то крив невини Српски народ и Српска Црква по Косову и Метохији да се на њих искаљује шиптарски бес и агресија ево већ пола века, кад је тај исти Српски народ и његова Хришћанска црква све време страдали од те исте милиције, од комунистичке власти, на чијем челу је био Јосип Броз и шиптарска већина но Косову. Ви Американци сте све време подржавали Тита и Југославију и тада нисте видели страдање Срба, као што га ни сада нећете да видите".

    На питање сенатора Дола: Зашто нећете да водите дијалог са Албанцима, одговорио сам да ни то није тачно, јер 22-24. априла 1988. у Београду смо ми српски књижевници разговарали са албанским књижевницима са Косова, а када је требало тај разговор да буде настављен у Приштини, Шиптари су одбили наставак разговора. Исто тако, представници наше Цркве су се сусретали и разговарали са шиптарским хоџама, као недавно Епископ Рашко-призренски Павле са хоџом из Суве Реке, али од тога није било никакве користи.

    Како је сенатор Дол и други Американци већ устајао да иде, предао сам му моју потписану кратку изјаву (коју сам у почетку намеравао да предам, јер сам видео целу ствар њихових разговора са Србима само као пуку формалност, која је Америчкој делегацији требала "форме ради", и то се показало као тачно). У мојој изјави рекао сам дословно:

    "Поштована господо Сенатори и Конгресмени СД Америке. Дошао сам на ваш позив, пред вас, из људске честитости и поштења као представник Српског хришћанског народа и Српске Цркве са Косова и Метохије. Изјављујем да ни ја, ни мој народ, ни моја Црква, нисмо ни комунисти ни агресори на овој нашој вековној отаџбини, већ смо жртве албанске бољшевичке и фашистичке агресије и експанзије исламског фундаментализма, који деценијама овде тероришу наш народ и наше светиње на Косову и Метохији. Ви их, на жалост, у тој агресији подржавате и зато, жалим, али немам шта са вама више да разговарам. Све је исувише јасно и људски болно". Потом је отац Милутин Тимотијевић пришао лично Боб Долу, који је већ одлазио, и казивао му о нападима Шиптара у Призрену на њега лично, када му је рука била у рамену ломљена, но г. Сенатор је на то само иронично рекао: "То је ваша приватна ствар", и одмах са својом групом отишао да реферише Ибрахиму Ругови и друштву Шиптара (који су их чекали у конгресној сали) шта је све разговарао са Србима. Новинари су чули да је рекао да му Срби "нису одговорили ни на једно питање"!?

    Одлетели су авионом за Загреб и тамо издали званично саопштење, у којем нападају Србију и говоре само о "обесправљености Албанаца на Косову", а ниједном речју не опомињу нас Србе нити наше муке по Косовском разбојишту.

    У Приштини, 29. августа увече, 1990.

    Јеромонах Атанасије Јевтић из Пећке Патријаршије

     

    Порушени споменици на српском гробљу у селу Слаковце код Самодреже (18. јула 1984).

    ДОДАТАК

    Регистар Срба одсељеника са Косова и Метохије којима је земља конфискована или делимично одузета.

    Бројеви иза имена означавају бројеве Решења шиптарских и комунистичких Општинских органа у Покрајини о конфискацији земље.

    Регистар припремио Савић Бранислав.

    1. Арсић Милован 77
    2. Аздејковић Мирослав 79
    3. Арсић Арса 103
    4. Арсенијевић Милан 201
    5. Арсенијевић Милош 212
    6. Арсић Стојан 216
    7. Арсић Станојло 217
    8. Андрић Шћепан 250
    9. Антић Властимир 268
    10. Анђелковић Тихомир 332
    11. Андријашевић Павле 362
    12. Анђелић Бошко 363
    13. Арсић Радица 372
    14. Анђелковић Милан 389.
    15. Андријашевић Никола 399
    16. Андријашевић Алекса 400
    17. Анђелић Милан 422
    18. Алаш Душан 537
    19. Алексић Живка 604
    20. Алексић Шака 32
    21. Андрић Живојин 140
    22. Алексић Драгомир 303
    23. Алексић Новица 240
    24. Бисерчић Радомир 29
    25. Бабић Војислав 51-59
    26. Биардић Богољуб 58-50
    27. Бисерчић Радослав 74
    28. Босић Петко 87
    29. Бисерчић Милета 143
    30. Бучић Стеван 165
    31. Башевић Ђоло 202-64
    32. Бошић Душан 215-65
    33. Бојовић Радосав 226.
    34. Брковић Драгић 233
    35. Бајичић Милинко 248
    36. Бојчић Велиша 254
    37. Бојчић Драгиша 260
    38. Благојевић Радомир 270
    39. Брковић Драгољуб 278
    40. Бићанин Стево 306
    41. Бићанин Саватије 307
    42. Браковић Ћирило 338
    43. Брковић Саво 339
    44. Бурчић Вучета 371
    45. Божовић Новица 401
    46. Благојевић Станко 419
    47. Бићанин Богосав 483
    48. Бићанин Светомир 484
    49. Бакић Стана 514
    50. Бубало Мило 515
    51. Бакић Миљан 516
    52. Бубало Илија 518
    53. Бубало Ђуро 535
    54. Буковац Славко 539
    55. Благојевић Милисав
    56. Башић Живојин
    57. Баравинић Радуле
    58. Баравинић Радуле
    59. Баличевић Вукоје
    60. Бурчић Радојица
    61. Бубало Миле 313
    62. Букавац Радоје 464
    63. Васић Драгиша и Богосав 46
    64. Вуксановић Драгомир 52
    65. Вучинић Павле 72
    66. Вуладиновић Радиша 88
    67. Величковић Радован 150
    68. Војводић Михајло 157
    69. Вулићевић Живко 160
    70. Вулићевић Миливоје 165
    71. Вуковић Живка 164
    72. Вуковић Милован 174
    73. Васић Владимир 184
    74. Војводић Михајло 203
    75. Вунићевић Милија 214
    76. Вукадиновић Милутин 211
    77. Вукотић Живко 242
    78. Вукосављевић Светомир 246
    79. Вукмировић Мило 259
    80. Вукмировић Стојан 258
    81. Вукмировић Илија 271
    82. Вукмировић Маниша 290.
    83. Вуковић Милић 312
    84. Вуковић Савка 320
    85. Вуковић Душан 321
    86. Вукашиновић Новица 326.
    87. Велић Радослав 369
    88. Вељић Љубосав 370
    89. Вукмировић Ћоса 377
    90. Вукајловић Јован 378
    91. Вукосављевић Драгољуб 388.
    92. Вуковић Серафим 390.
    93. Вуковић Борислав 405
    94. Велић Богољуб 487.
    95. Вучетић Миљко 560
    96. Величковић Радосав 603
    97. Вуксановић Милосав 22
    98. Васиљевић Предраг 9
    99. Величковић Руна 55
    100. Вучковић Десимир 120
    101. Вучковић Михајло 200
    102. Вукајловић Добривоје 207
    103. Вулетић Милорад 312
    104. Вулетић Спиридон 504
    105. Васовић Милорад 223
    106. Вучинић Мирко 104
    107. Вранић Јован 161
    108. Вулетић Ката 580
    109. Гаповић Стојан 127
    110. Грбић Милен 130
    111. Голубовић Радуне 156
    112. Глишић Влајко 192
    113. Глишић Живота 211
    114. Гарић Вуксан 243
    115. Грубац Стана 253
    116. Гарић Михајло 263
    117. Глиговић Алекса 264
    118. Гашић Милорад 266
    119. Гаљић Голуб 275
    120. Гарић Лука 277
    121. Гашић Александар 329
    122. Гашић Драгољуб 330
    123. Грчак Чедомир 334
    124. Грчак Милосав 480
    125. Грчак Будимка 481
    126. Госић Добросав 582-584
    127. Гавриловић Радосав 199
    128. Гашић Мирко Милан 510
    129. Груић Радосав 577
    130. Гајић Радоје 589.
    131. Галовић Дане 85
    132. Гачинац Ранко 125
    133. Гашић Светозар 347
    134. Дукалић Ђуро 84
    135. Дуковић Вучко 166
    136. Драговић Павић 187.
    137. Дондић Миладин 238
    138. Допуђа Стеван 286
    139. Дечевић Драгослав 308
    140. Драговић Светозар 315
    141. Дамјановић Милојко 361
    142. Дамљановић Драгослав 387.
    143. Дељанин Обрен 430
    144. Дељанин Богдан 455
    145. Дељанин Василије 467
    146. Дациовић Радош 473
    147. Дамљановић Данко 490.
    148. Дељанин Милорад 491
    149. Дробљан Мирослав 529
    150. Дракшић Дане 276
    151. Драгутиновић Добривоје 302
    152. Деспотовић Владимир 54
    153. Дачковић Драгослав 543
    154. Димитријевић Чедо 26
    155. Даранић Радош 30
    156. Ђувић Борислав 76
    157. Ђукалић Ђуро 84
    158. Ђаковић Вучко 166
    159. Ђорђевић Велимир 33
    160. Ђорђевић Стојан 365
    161. Ђорђевић Стојана 36
    162. Ђурђевић Велислав 45
    163. Ђаковић 82
    164. Ђулић Богић 179
    165. Ђокић Трајко 280
    166. Ђорђевић Мирко 285
    167. Ђулић Ђурко 29-217
    168. Ђалић Александар 340
    169. Ђалић Радосав 343-219
    170. Ђорђевић Живко 346
    171. Ђулић Миливоје 352
    172. Ђулић Александар 365
    173. Ђалић Владимир 379
    174. Ђорђевић Тихомир 402
    175. Ђорђевић Радица 416
    176. Ђурђевић Стојан 220
    177. Ђурђевић Владимир 221
    178. Ђурђевић Малина 222
    179. Ђурковић Лепосава 605
    180. Живковић Милан 43
    181. Живковић Бошко 341
    182. Живковић Ђорђе 39
    183. Жераљац Владислав 409
    184. Живковић Стеван 465
    185. Живковић Милан 565
    186. Живић Михајло 597
    187. Зечевић Драгослав 308
    188. Здравковић Радојло 417
    189. Здравковић Обрен 418
    190. Заревић Мирослав 448
    191. Здравченић Јован 540
    192. Збиљић Божидар 572
    193. Здравић Љубомир 38
    194. Збиљић Божидар 572
    195. Илић Данко 167-243
    196. Ивановић Драгољуб 178
    197. Ивановић Крсто 194
    198. Ивановић Станоје 227
    199. Ивановић Радомир 25
    200. Илић Милутин 274-248.
    201. Ивановић Драган 30
    202. Ивановић Бошко 305
    203. Ивановић Петар 380
    204. Ивановић Димитрије 436
    205. Ивановић Коста 581
    206. Иванчевић Машан 600
    207. Илић Радосав 172
    208. Јеличић Мирослав 122
    209. Јовановић Коста 15
    210. Јовановић Љубомир 27
    211. Јочић Чедомир 99
    212. Јелић Павле 105
    213. Јелић Светислав 112, 113
    214. Јелић Станимир 112
    215. Јовковић Станка 114
    216. Јаковљевић Јован 136
    217. Јовановић 137
    218. Јоковић Миодраг 175
    219. Јеринић Никола 196
    220. Јовић Љубомир 208
    221. Јовановић Радош 236
    222. Јовановић Мирко 237
    223. Јовановић Вукојица 273
    224. Јовановић Витомир 289.
    225. Јовановић Благоје 294
    226. Јовановић Душан 316
    227. Јовић Светомир 327
    228. Јаковљевић Милосав 319
    229. Јовановић "Братислав 330
    229. Јовановић Стојан 359
    230. Јаковљевић Владислав 375
    231. Јовичић Јаков 376
    232. Јовановић Радивоје 384
    233. Јовановић Петар 386
    234. Јовановић Светомир 392
    235. Јочић Недељко 394
    236. Јанковић Данило 476
    237. Јеремић Радош 478
    238. Јеремић Драгослав 50
    239. Јочић Милун 56
    240. Јочић Милисав 562
    241. Јовановић Радосав 7
    242. Јовановић Драгомир 586
    243. Јовановић Арсеније 397
    245. Јовановић Марко 55
    246. Јочић Новица 563
    247. Јочић Радован 564
    248. Јовановић Ранко 569
    249. Јовановић Петар 386
    250. Јефтић Милија 594, 598
    251. Јовановић Станоје 614
    252. Килибарда Ђало 310
    253. Косовић Душан 24
    254. Крстић Тихомир 38
    255. Косовић Стојан 71
    256. Каћић Срето 83
    257. Костић Милан 100
    258. Карић Стојан 107
    259. Карић Спасоје 108
    280. Карић Милорад 109
    261. Козић Александар 155
    262. Каларевић Светомир 170
    263. Караџић Миљуша 190.
    264. Кулић Константин 219
    265. Кузмић Душан 245
    266. Кркељић Радован 249
    267. Кешељевић Радован 261
    268. Кљајић Илија 283
    269. Калац Илија 284
    270. Кркељић Рашо 293
    271. Камекић Петко 295
    272. Калац Симо 3404
    273. Килибарда Нишор 309
    274. Крушчић Вукоје 325
    275. Кљајић Мило 383
    276. Каламбер Реља 403
    277. Крцић Аврам 410
    278. Крцић Герасим 411
    279. Крцојевић Мирко 420
    280. Крцојевић Мирко 437
    281. Крсмановић Крсман 456
    282. Комненовић Новак 519
    283. Комненовић Вукоје 521
    284. Комненовић Михајло 522
    285. Кешељевић Јован 612
    286. Кршанин Жарко 132
    287. Козић Радивоје 205
    288. Килибарда Ђоло 310
    289. Кргић Радојица 570
    290. Крајиновић Јанко 576
    291. Коматовић Драгом и Драгутин 571
    292. Калембер Реља 403
    293. Костић Данило 593
    294. Лукић Милован 174
    295. Лазовић Миодраг 13
    296. Лазић Светолик 55
    297. Лалић Милован 132
    298. Лалићевић Милош 176
    299. Лазић Душан 191
    300. Лазић Ненад 457
    301. Лапчевић Јеврем 466
    302. Лекић Слободан 517
    303. Лазић Милован 523
    304. Лазић Милосав 554
    305. Лакетић Драгомир 558
    306. Лалић Слободанка 610
    307. Љубовић Крсто 366
    308. Михајловић Саво 12
    309. Милошевић Јаков 37
    310. Милошевић Јосип 41
    311. Милићевић Миљко 47
    312. Младеновић Војин 48
    313. Марковић Новица и Светолик 61, 62
    314. Максић Драгослав 67
    315. Максић Миливоје 70
    316. Марковић Никодин 89
    317. Миленковић Светозар 94
    318. Митровић Радосав 101
    319. Марковић Радош 124
    320. Миљковић Драгић 154
    321. Милићевић Радивоје 1599
    322. Милачић Новица 177
    323 Марковић Стојан 180
    324. Мијовић Мијаил 188.
    325. Мијовић Радојло 189.
    326. Миторац Душан 213
    327. Мидениовић Сретко 218
    328. Макачевић Петар 228
    329. Марковић Стеван 229
    330. Маровић Стојан 244
    331. Мириловић Илија 279
    332. Митровић Крсто 277
    333. Милетић Драгић 310
    334. Митровић Василије 328
    335. Митровић Танасио 333
    336. Милосављевић Милун 335
    337. Миленковић Милисав 354
    338. Младеновић Ђурђа 355
    339. Миловановић Војислав 356
    340. Митровић Василије 358
    341. Миливојевић Цветко 364
    342. Марковић Љубомир 385
    343. Медаковић Војислав 398
    344 Милић Богдан 406
    345. Милић Милан 407
    346. Милетић Крсман 408
    347. Милић Драгић 423
    348. Милић Радоман 424
    349. Милетић Секуле 429
    350. Милетић Цветко 434
    351. Милачић Мијат 435
    352. Михајловић Богдан 454
    353. Младеновић Милорад 497
    354. Михајловић Светислав 497
    355. Милачић Тошо 525
    356. Милачић Јован 526.
    357. Милачић Лазар 531
    358. Матовић Нешо 533
    359. Милановић Ненад 534
    360. Милићевић Станко 536
    361. Милићевић Радован 538
    362. Миловановић Добривоје 544
    363. Милићевић Велимир 555.
    364. Милићевић Милан 566
    365. Милићевић Бранислав 567
    366. Марковић Боривоје 578
    367. Милићевић Драгиша 583
    368. Миловановић Марко 585
    369. Миљановић Радош 393
    370. Макрагић Марко 404
    371. Милићевић Милић 505
    372. Младеновић Вуксан 507
    373. Миловановић Божидар 574
    374. Младеновић Војислав 509
    375. Марковић Марко 542
    376. Миловановић Милева 595
    377. Минић Свето 613
    378. Нешовић Вуксан 42
    379. Нешић Борислав 68
    380. Новковић Стамен 121
    381. Нешић Драгомир 299
    382. Недељковић Милан 425
    383. Новић Радомир 492
    384. Николић Стојан 546
    385. Николић Душан 550
    386. Николић Богосав 193
    387. Отовић Милош 202
    388. Обрадовић Драгомир 324
    389. Огњен Дељнин 455
    390. Обрадовић Јевросије 433
    391. Обрадовић Милоје 502
    392. Обрадовић Драгутин 508
    393. Поповић Стојан 127
    394. Петровић Милунка 28
    395. Пунушевац Милован 40
    396. Петровић Ћирко 44
    397. Петровић Јован 59
    398. Петровић Драгослав 80
    399. Прибак Радосав 36
    400. Петровић Драгослав 92
    401. Поповић Светислав 95
    402. Петровић Новак 102
    403. Перовић Величко 116
    404. Павловић Павле 146
    405. Пауновић Раде 149
    406. Поповић Ђоко 151
    407. Павловић Радосав 153
    408. Луђад Стеван 185
    409. Поповић Часлав 195
    410. Петровић Душан 197
    411. Пантић Огњен 247
    412. Прибаковић Владан 298
    413. Пантић Милић 314
    414. Пралић Филип 323
    415. Пешикан Рако 344
    416. Гаговић Раде 502
    417. Петровић Радосав 553
    418. Павловић Радослав 368
    419. Петровић Миленко 447
    420. Поповић Станислав 450
    421. Петровић Никола 479
    422. Поповић Живојин 482
    423. Поповић Видосава 488.
    424. Поповић Раде 502
    425. Поповић Митар 520
    426. Петковић Петко 547
    427. Петровић Радосав 553
    428. Петровић Ранко 606
    429. Перовановић Радуле 611
    430. Перишић Милосав 110
    431. Пантелић Стојан 14
    432. Павловић Миладије 485
    433. Пашић Станко 51
    434. Петровић Лепосава 512
    435. Павловић 592
    436. Перишић Петво - Радосав 232 .
    437. Петровић Радосав 553
    438. Радовановић Милоје 117
    439. Радовић Вукоје 16
    440. Радовић Богдан 111
    441. Ристић Добросав 148
    442. Ристић Митко 152
    443. Радојковић Тихомир 162
    444. Радусиновић Илија 224
    445. Радовић Љубица 235
    446. Ралић Фенићије 265
    447. Радосављевић Симон 28
    448. Радосављевић Милинко 292
    449. Радосављевић Павле 296
    450. Радовановић Петар 300
    451. Радосављевић Влако 322
    452. Ристић драгољуб 357
    453. Ралић Маниша 426.
    454. Ристић Радоица 428
    455. Ристић Стојан 442
    456. Ристић Драгомир 462
    457. Ралићевић Радосав 467
    458. Ралић Милан 484
    459. Ристић Обрен 568
    460. Раденовић Зорка 602
    461. Ристић Милан 608-117
    462. Радовановић Миливоје
    463. Растић Славко 139
    464. Ристић Радоња 142
    465. Радуновић Милутин 500
    466. Раић Веселин 596
    467. Радовановић Милорад 599
    468. Стаменковић Бранислав 106
    469. Савићевић Бранислав 1
    470. Стошић Ратко 3
    471. Салетић Ратко 8
    472. Симић Милан 14
    473. Секулић Живко 17
    474. Секулић Вучко 18
    475. Стојановић Милутин 19
    476. Стојановић Антоније 20
    477. Стојановић Симонка 31
    478. Стевановић Јаглика 39
    479. Стефановић Јанко и Трајко 49
    480. Симић Драгић 50
    481. Стошић Милисав и Радиша 53
    482. Симић Миља 60
    483. Стаменковић Вукоје 66
    484. Стефановић Серафин 69
    485. Стефановић Радосав 78
    486. Стевић Мирко 9
    487. Селумић Обрен 93
    488. Стевановић Александар 97
    489. Стошевић Радош 98
    490. Стошић Милић 115
    491. Симуловић Маринко 128
    492. Симић Радомир и Војин 129
    493. Синђелић Добривоје 144
    494. Спасојевић Душко 147
    495. Стојановић Петко 337
    496. Стевић Вељко 158
    497. Столић Вукоје 168
    498. Савићевић Ђуро 169
    499. Спасовић Борисав 19
    500. Станковић Коста 181
    501. Стојановић Велимир 186
    502. Стојановић Живота 210
    503. Станковић Симеон 234
    504. Симић Милоје 267
    505. Станковић Трајко 272
    506. Симић Драгослав 318
    507. Стојановић Петко 349
    508. Симић Новица 350
    509. Стефановић Јанко 374
    510. Секуловић Марко 382
    511. Салевић Јован 412
    512. Секулић Шаро 421
    513. Савић Михајло 43
    514. Савић Станоје 446
    515. Симић Недељко 460
    516. Стевовић Драгољуб 474
    517. Стевовић Станимир 475
    518. Стевовић Милан 489.
    519. Стабањић Ранко 499
    520. Секуловић Вида 527
    521. Секулић Радивоје 528
    522. Станковић Михајло 556
    523. Стевовић Светомир 568
    524. Стојановић Коста 4
    525. Савић Вукомир 5
    526. Смиљановић Станка 3.
    527. Смиљановић Љубо 587.
    528. Стојаковић Милија 198
    529. Салевић Веселин 204
    530. Стевановић Живојин 353
    531. Стојановић Радивоје
    532. Терзић Чедомир 23
    533. Тошић Драгослав 143
    534. Тошић Стојан 138
    535. Томовић Милан 225
    536. Тијанић Милорад 373
    537. Талашчевић Лазар 427
    538. Трошић Боривоје 432
    539. Тошић Јефто 452
    540. Тимотијевић Милан 494
    541. Тешановић Мијо 513-544.
    542. Тодоровић Зорка 524
    543. Тодоровић Тодор 530
    544. Томашевић Малени 532, 551
    545. Тамбурић Милосав 579
    546. Томић Павле 609.
    547. Томић Маринко 119
    548. Танасковић Дијонисије
    551. Тамбурић Чедомир 590.
    550. Филиповић Дарко 11
    551. Филиповић Саво 34
    552. Филиповић Владислав 360
    553. Филиповић Панто 2
    554. Филиповић Драгутин 10
    555. Црноглавац Гвозден 90
    556. Цветковић Велисав 135
    557. Цемовић Василија 173
    558. Цимбуровић Велимир 181
    559. Цветковић Марјан 206
    560. Цветковић Спасоје 25
    561. Црноглавац Тиодор 559
    562. Чимбуровић Душан 131
    563. Чојбашић Радун 1832
    564. Чорбић Зарија 269
    565. Чукурановић Борислав 414
    566. Чејовић Саво 547
    567. Чејовић Милутин 548
    568. Чејовић Стефанија 549
    569. Чејовић Спасоје 552
    570. Чолић Михајло 604
    571. Штула Никола 145
    572. Шћекић Савета 255
    573. Шћекић Радош 256
    574. Шћекић Никола 257
    575. Шиндић Младен 601
    576. Шекарић Василије 503
    577. Шекарић Гаврило 331
    Српски манастир Високи Дечани у Метохији.

    Матија Бећковић
    Косово Поље

    Краду ми памћење,
    Скраћују ми прошлост,
    Отимају векове,
    Џамијају Цркве,
    Арају азбуку,
    Чекићају гробове,
    Издиру темељ,
    Размећу колевку.
    Куд да чергам с Високим Дечанима?
    Где да предигнем Пећаршију?
    Узимају ми оно
    Што никоме нисам узео,
    Моје лавре и престонице,
    Не знам шта је моје,
    Ни где ми је граница,
    Народ ми је у најму и расејању,
    Пале ми тапије
    И затиру постојанство.
    Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
    Да ми помунаре поново Љевишку?
    Очни живац су ми одавно растурили,
    Сад ми и бели штап отимају,
    Жртвено поље са крвавом травом
    Не смем да кажем да је моје. Не дају ми да уђем у кућу
    Кажу да сам ја продао, Земљу коју сам од неба купио
    Неко им је обећао.
    Ко им је обећао
    Тај их је слагао,
    Што им не обећа
    Оно што је његово?
    Зато јуришају на мене удружени
    Кивни што сам их познао.

    Матија Бећковић

    "Ми пут свој знамо - пут, Христа Распетога и Васкрслога."

    Садржај >>

    //kosovo.net / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница //
    [ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]