Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Projekat Rastko Gračanica - Peć: Istorija: Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine

PRILOZI


  1. Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji (1941-1988)Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu
  2. Zavođenje za Goleš planinu (intervju)
  3. Tragedija na Kosovu Pismo objavljeno u pariskom listu "Figaro" 16. 3. 1989.
  4. Slovo pred moštima sv. kneza Lazara u Gračanici (prilikom dolaska na Kosovo, 19. juna 1989. godine)
  5. Reč Kosovcima na skupu za povratak na Kosovo (u Hali sportova, Novi Beograd, 8. februara 1990)
  6. Izveštaj o poseti Kosovu američkih kongresmena Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd
  7. Izveštaj o svedočenju u američkom kongresu Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd
  8. Izjava pred američkim kongresom
  9. (naknadno dodato) Izveštaj o poseti Kosovu američkog senatora Bob Dola i družine (29. avgusta 1990) Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd

DODATAK

  • Registar Srba odseljenika sa Kosova i Metohije kojima je zemlja konfiskovana ili delimično oduzeta.
  • Matija Bećković Kosovo Polje


  • Manastir Banjska na Kosovu, zadužbina Sv. Milutina, kralja srpskog.
    U manastirskoj porti podignute su vikendice Šiptara - komunističkih funkcionera.

    1
    Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu

    Ovaj Apel upućen je Predsedništvu SFRJ, Predsedništvu SR Srbije, Skupštini SR Srbije i Sv. Arhijerejskom Sinodu za Sv. Arhijerejski Sabor.
    Tekst je dostavljen i svim većim beogradskim listovima.
    Objavljen je u "Pravoslavlju" od 15. maja 1982. godine, bez navođenja imena potpisnika.
    Sada objavljujemo i potpise, zato što smo, u jednom delu štampe, napadnuti.
    U međuvremenu, javljaju nam se brojni drugi sveštenici i monasi: iz Srbije (kao napr. Iguman Dositej iz Žiče), iz Bosne, i iz drugih naših krajeva, koji žele da budu potpisnici ovog Apela.

    Mi dole podpisani pravoslavni srpski sveštenici i monasi, svesni svoje odgovornosti pred Bogom i istorijom, primorani smo svojom savešću da podignemo svoj glas u zaštitu duhovnog i biološkog bića Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

    Prigovara se Srpskoj Crkvi da se njen glas ovom pitanju do sada nije čuo u javnosti. Mnogi opet smatraju da je ona čak i "nenadležna" da govori o pitanjima takve vrste. Biće ih nasigurno koji će reći i za ovaj apel da dolazi od "nepozvanih" i sa "ne nadležnog" mesta.

    Istina je da Crkva, naučena svojim hiljadugodišnjim iskustvom, zna da postoji vreme strpljivog ćutanja i vreme govorenja. I da je nekad njeno ćutanje rečitije od svakog govora (zbivanja govore da je njeno današnje ćutanje baš takve prirode, i da je to možda već rečit podatak o njenom položaju što se do danas nije čula). A što se tiče "nenadležnosti" njene i naše, i to je jedan od čudnih nesporazuma našeg vremena! Crkva, koja je organski utkana u istorijsko i duhovno biće ovog naroda, pre Kosova, za vreme Kosova i posle Kosova sve do dana današnjega, na čije se živo tkivo najpre spusti svaki udarac namenjen Srpskom narodu (najsvežiji dokaz je paljenje Pećke Patrijaršije) - zar se bez nje i mimo nje može rešavati njena sudbina i sudbina njenog naroda? Svesni smo te činjenice, kao i ozbiljnosti istorijskog trenutka kada bi, čini se, ćutanje bilo ravno odobravanju, ili, još više, zločinu izdajstva svoga naroda, i zato smo se odlučili na ovu skromnu reč upućenu nadležnima i ovima pravdoljubivim ljudima. Jer, čini nam se da sve ono što se preduzima za rešenje problema Kosova, nije adekvatno onome što se stvarno na Kosovu dešava, niti je adekvatno ozbiljnosti samog problema, niti je istorijski dalekovido, pa kao takvo može da ima nepredviđene i tragične posledice, za sve nas: Srbe, Albance i Jugoslovene uopšte.

    Želimo pre svega da istaknemo da se ne možemo oteti utisku da je po pitanju Kosova u naše vreme izvršena, namerno ili nenamerno, zamena pravog problema sa sporednim ili izmišljenim problemima. Uvereni smo, međutim, da sve dok se ne iznese prava suština Kosovskog problema, ne može doći ni do njegovog pravog i pravednog rešenja za oba naroda, Srpski i Albanski, istorijski i sudbinski upućenih jedan na drugog, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti i u budućnosti. Stvari treba nazvati njihovim pravim imenom, iz poštovanja svoga sopstvenog dostojanstva, kao i iz brige o svojoj sudbini pod Božjim suncem, ali takođe i iz poštovanja drugog, bilo kojeg, naroda i iz brige o njegovoj budućnosti i sudbini i o uzajamnom življenju sa njim na istim prostorima.

    Reći će se možda da tako posmatrano i imenovano, Kosovo je "mit" ili čak "negativni mit" Srba, ali to je samo za ljude slepe za sagledavanje duše Srpskog naroda i njegovog istorijskog bića. Jedno treba da bude jasno svima i svakome za juče, danas i sutra: Srpski narod nema skuplje reči od reči Kosovo, ni dragocenije stvarnosti, ni veće svetinje, prošle, sadašnje, i buduće, nego što je stvarnost i svetinja Kosova. Za Srbe, pitanje Kosova nije prosto biološko pitanje, ili pitanje samo "oblasti", "pokrajine", ili "republike". Ono je nešto neuporedivo veće i više od toga. "Srpstvo, po rečima najmudrije Srpkinje, Isidore Sekulić, to nije hleb i škola i država, nego je Kosovo, a Kosovo je grob, grob u koji je sve zakopano; a vaskrs ide opet preko groba. "Vaskrsenja ne biva bez smrti". Pitanje Kosova je pitanje duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta Srpskog naroda. Kosovo je, posle Svetoga Save, prvi put u ovome narodu jedna istina i stvarnost gde se ceo narod iskazao, došao do svoje saborne celine i celosnosti. Nema Srbina koji o Kosovu nije mislio, govorio, pisao, nad njim tugovao i njime vaskrsavao. Nemoguće je ni popisati: knjige, reči, pesme, dela, tuge, nade i radosti o Kosovu. Stoga, ono kao takvo za nas nije statistika. Sa 700 godina svoga trajanja, realno prisutno u našoj sadašnjosti i budućnosti, sa svojom Pećkom Patrijaršijom, Dečanima, Gračanicom, Kosovskim mučenicima i srpskim Kosovskim zavetom i opredeljenjem, Kosovo je naše pamćenje, naše ognjište, žiža našeg bića. A oduzeti jednom narodu pamćenje, znači - ubiti ga i duhovno uništiti. To treba da zna svako, pa i naši vekovni susedi Albanci. Jevrejski narod, po neophodnosti potrebe opstanka među živima i čudom svog neprekinutog pamćenja, čak i protiv istorijske logike, vraća se napaćen svome Jerusalimu posle dve hiljade godina. Na sličan način i Srpski narod bije do danas svoju Kosovsku bitku, boreći se za to i takvo pamćenje svoga identiteta, za svoj smisleni boravak i opstanak na ovim prostorima, sve od 1389. godine do danas. I kad se činilo da je ta bitka konačno dobijena, najednom, Kosovo prestaje da bude naše, i mi prestajemo da budemo ono što jesmo! I to bez rata, u miru i slobodi! U vreme kada se brojni drugi narodi, posle viševekovnog odsustva vraćaju na svoja ognjišta, Srpski narod gasi svoje mnogovekovno ognjište i beži sa njega! Zašto?

    Postavljamo mučno i bolno pitanje, zaprepašćeni onim što se odigrava pred našim očima: kakve su to infernalne i iracionalne sile koje uspevaju, za nekoliko decenija provedenih u potocima krvi plaćenom miru, da učine ono što nije uspelo petvekovno tursko ropstvo?! To što je Kosovska bitka trajala od 1389. g. do danas znak je da se Srpski narod na Kosovu još nije predao, i zato je Kosovo sve do danas bilo naše. A danas? A sutra?

    Shvatljiva su nam teška stradanja i česte seobe Srba sa Kosova i drugih mesta i rušenje narodnih svetinja, od Kosovske bitke do najnovijih vremena. To je večita sudbina roblja, svuda i svagda. Razumljivi su nam i razlozi plača patrijarha Arsenija III, kad on "dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, kao lađa na pučini velikog okeana", neprestano "ridanje na ridanje prilaže, ne imajući niotkuda pomoći". Možemo shvatiti i tragični bezizlaz obezglavljenog i osiroćenog naroda na Kosovu i Metohiji posle seoba XVII i XVIII veka, naročito posle ukidanja Pećke Patrijaršije, kada je došlo do poislamljenja brojnog Srpskog i Arbanaškog življa, pod pritiskom turskog nasilja. Ne začuđuje nas toliko ni nasilje povlašćenih poturčenjaka Arbanasa i drugih, koji su se posle srpskih seoba naselili na Kosovu i Metohiji i od kojih je, po narodnoj reči, propištalo i majčino mleko u onih koji su ostali verni svome ognjištu i svome duhovnom i nacionalnom biću. To je, uostalom, bilo i u duhu politike "bolesnika" sa Bosfora: da zakrvi braću među sobom i da preko poturica i nasilno poturčenih uništi poslednje ostatke Krsta i poslednje otpore Srpskog naroda na Kosovu.

    Iz toga doba, od bezbrojnih, navešćemo samo dva potresna i karakteristična svedočanstva o stanju Srba na Kosovu i o poraznim rezultatima tadašnje podmukle turske politike prema Srbima, sprovođene najčešće preko poislamljenih Arnauta. Boreći se za obnovu razorene crkve u Nerodimlju, piše sveštenik Petar sa grupom Srba iz Nerodimlja 4. marta 1872. godine: "Ovde više vredi jedno arnautsko goveče, negoli svi hristijani i sve hristijanske crkve. Žalosno je stanje naše, koje se opisati nemože... Dvaput u dve godine od požara stradasmo, i to samo zato da se naš mal pokrade i raznese. Crkve stare padaju, obnoviti se nemogu... Plačemo, no niko nas nesluša, nego još govori: ja sam ti kanon (= zakon)... Tužimo se, al niko nam za pravo neda, nego još govori: Pravo je tvoje na Kosovu propalo, kada je Laza poginuo. Nadamo se na bolje, a ono sve grđe". Slično ovome potresno je i opširno svedočanstvo igumana Dečanskog Serafima Ristića iz polovine prošloga veka. U ime ugnjetavanog i progonjenog naroda Pećke nahije iguman se žali turskom sultanu na "nasilnih Arnauta zulume i zloupotrebljenija, koja svaku meru prevaziđoše, kojima ako se na put ne stane prinuđeni smo iz svoje zemlje, koja je krvlju naših predaka napojena, i sa zgarišta naših, iseliti se... Jer ni same svetinje od zlikovaca na miru nam ne ostaše. Nema kuće hristijanske koja nije opljačkana, nema sela, nema grada, nema crkve ni manastira koji nisu procvileli od zuluma... Znato je i koji su to (učinili), no nije fajde kazivati, jerbo i dosad što smo kazivali nismo se ofajdili".

    Sva ta zbivanja su stravična, ali i objašnjiva turskim robovanjem. Ono što je neobjašnjivo i što zapanjuje ne samo nas nego i svakog zdravoumnog čoveka, jeste činjenica da se ove to skoro isto i na isti način i danas događa i čini sa Srbima na Kosovu. Nema primera iz prošlog stradanja koji se za poslednjih dvadeset godina nije nad Srbima na Kosovu ponovio, od ugrožavanja života i imanja, do paljenja Pećke Patrijaršije, skrnavljenja svetih grobova, nepočinstva nad đacima i monasima, do slepljenja stoke zato što je srpska. Svi smo to dobro znali, iako je to dugo bila zabranjena, "tabu" tema, koja je neke smelije koštala često vrlo skupo. Neće biti da su Srbi ti koji su se na Kosovu pobunili, pa ih sada snalazi zaslužena odmazda, jer zulume čine upravo oni najzadovoljeniji i najprivilegovaniji. Nije ovde u pitanju ceo Albanski narod na Kosovu, ali je ipak pitanje u tome kako "šačice neprijatelja" proteraše i iseliše preko sto hiljada ljudi za samo desetak godina?

    Bez ikakvog preterivanja može se reći da se nad Srpskim narodom na Kosovu postepeno vrši planski smišljeni genocid! Jer, ako nije tako, šta znači teza o "etnički čistom Kosovu", koja se, bez obzira na sve, neprekidnim i neprestajućim iseljavanjem sprovodi na delu? Ili šta znače često ponavljanje reči, po selima i zaseocima, manastirima i crkvama, pa i samim gradovima: "Šta čekate? Selite se odavde, ovo je naše"! Razumljivo je da je tako govoreno i činjeno u tursko doba, ali kako objasniti činjenicu da se ne samo u vreme poslednje okupacije, nego i posle oslobođenja, osobito od 1968. godine iseljavanje Srba nastavlja sve do danas, i šta više od prošle godine pojačava se! Pojačava se stvorenom atmosferom, vandalskim metodama, na osnovu dugoročnog programa, smišljeno i organizovano sprovođenog, tajno i javno, pred licem celog sveta. Nije nepoznato ni nama ni vama, ni našoj široj javnosti, da je prisilno iseljavanje našeg življa sa Kosova ponekad bilo pomagano i od zvaničnih organa na Kosovu, svejedno kojih, da bi se pa srpska nasilno ugašena, često i krvlju zalivena, ognjišta naselila "emigranti" iz Albanije

    Strašno je i pomisliti a kamo li do dna proosetiti jezivu stvarnost da za Srbe na njihovom Kosovu nema više životne perspektive, jer Kosovo više nije njihovo (iako mi Srbi nikada nismo govorili da je ono samo naše). Jer, ne treba se zavaravati mnogopletenim frazama i pričama: danas se po prvi put drastično postavlja pitanje da Kosovo nije naše. I izgleda, po mnogo čemu da će se vekovni boj Kosovski završiti u ove naše dane - trećom i poslednjom seobom Srbalja, to jest konačnim porazom, najstrašnijim u istoriji ovoga naroda i ove zemlje. Završiće se, drugim rečima, mirnim, genocidno smišljenim istrebljenjem, koje se tako spokojno naziva "iseljavanjem Srba i Crnogoraca sa Kosova", kao da je reč o turizmu, o "seljenju s juga na sever", a ne o krvavim i decenijama krvarećim tragovima širom Srbije sa i bez pokrajina! U kojoj bi se to, pitamo se, zemlji na svetu, prijateljskoj ili neprijateljskoj, prisilno iseljavali i šikanirali Srbi, ili bilo koji od naših naroda i narodnosti, a da mi to tako mirno posmatramo i diskutujemo "ko je to odgovoran", ili "svi smo odgovorni", to jest niko? Stradanje i samo jednog ljudskog bića na zemlji izaziva opšte negodovanje i uznemirenje u svetu i u nama, a još neizmereno i neizmerivo stradanje 200 hiljada iseljenih i još 250 hiljada neiseljenih ljudi, žena i dece sa Kosova, zar da se svodi na polemike u štampi i na televiziji? Šta je to sa nama, sa ovom zajednicom, a šta sa tim gorštačkim, ponosnim, patrijarhalnim narodom, čija deca, mladići i ljudi pale crkve, razvaljuju groblja, siluju, kinje i mučki ubijaju svoje vekovne susede?

    Na kraju svega, Bog nam je svedok i savest naša, a naš narod nam je i svedok i sudija: mi Albancima nikakvo zlo ne želimo, nego samo želimo da naš narod i naše svetinje na Kosovu očuvamo, radi sebe i radi njih. Jer mi svoj krstonosni put dobro znamo i znamo svoj tužno-radosni Kosovski zavet i opredeljenje, a iskrene duše, zajedno sa Markom Miljanovim, "arbanaškom narodu želimo svako dobro, neka nam Bog to zna". No naše je pitanje u ovome: Ko od nas sme, i u ime koga i čega, da dopusti da nešto takvo kao što je srpsko Kosovo, doživi svoj tragičan kraj i ukinuće? Ko sme da nam toliko skrati pamćenje i postojanje? Ko je taj ko sme da na sebe preuzme odgovornost pred istorijom da je za njegovo vreme Kosovo etnički i duhovno izgubljeno? Niko drugi osim onoga koji Kosovo stvarno izgubi, jer samo taj i ne zna šta je Kosovo. Nije u pitanju samo Gračanica, koja, po srpskoj pesnikinji, "kad bi se mogla na nebesa vazneti.. toliko duboko ukopana u tu zemlju i nas same", nego je u pitanju što je Kosovo Polje, i njegove svetinje do Peći i Dečana, sve prepuno rasejanih kostiju i svetih moštiju, tih neosporivih i najtrajnijih tapija jednoga naroda, sve dok taj narod ne izgubi svoje samosaznanje i ne prestane da bude ono što jeste.

    Jedno je očevidno: onaj ko se seli sa svog vekovnog ognjišta, kome je ostao veran u najstravičnijim ranijim iskušenjima, znači da se osetio ugroženim u samoj srži svoga bića. Stoga se potpuno slobodno mogu primeniti i na današnje stanje na Kosovu reči B. Pušića, zabeležene u turska vremena, početkom ovog veka: "Srpski se živalj na Kosovu oseća s dana na dan sve usamljeniji i napušteniji..."

    Uznemireni i potrešeni tom činjenicom i saznanjem, mi dole podpisani sveštenici činimo ono što možemo: izražavamo svoju solidarnost sa "prognanima pravde radi" sa njihovog i našeg vekovnog ognjišta i dižemo svoj glas pred našom i svetskom javnošću u odbranu najelementarnijih ljudskih prava Kosovskog Srpskog življa i ugroženih svetinja Srpskog naroda u njegovoj sopstvenoj zemlji. Usuđujemo se uz to da skrenemo pažnju nadležnim organima vlasti da javno i odgovorno iznesu stvarne razloge, i savesno ih preispitaju, zbog kojih se Srpski narod na Kosovu i Metohiji osetio tako nezaštićen i prepušten sam sebi i neprijateljskoj samovolji. Sve to u iskrenoj želji da se pronađu trezveni i pravedni putevi razrešenja i razuma, radi skidanja sramote i normalnog življenja svih nas u našoj zajedničkoj kući.

    Potpisnici ovog priziva za zaštitu Srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji, srpski sveštenici i monasi:

    Na Veliki Petak
    16/3. aprila 1982. g.

    1. Atanasije Jevtić - Beograd

    2. Ljubomir D. Ranković - Šabac

    3. Ljubodrag V. Petrović - Beograd

    4. Pahomije Gačić - Manastir Orahovica

    5. Dušan Petrović - Novi Sad

    6. Živko Todorović - Valjevo

    7. Amfilohije Radović - Beograd

    8. Raško Radović - Zemun

    9. Ljubisav Kovačević - Tamnava

    10. Damaskin Davidović - Prizren

    11. Momčilo Krivokapić - Kotor

    12. Igumanija Paraskeva - Manastir Devič

    13. Igumanija Glikerija - Manastir Ćelije

    14. Žarko Gavrilović - Beograd

    15. Mitar Milovanović - Ub

    16. Sretoje Dušanić - Ljubljana

    17. Irinej Bulović - Beograd

    18. Andrej Jovičić - Manastir Pokajnica

    19. Venijamin Mićić - Man. Preobraženje, Ovčar

    20. Milosav Radojević - Velika Plana

    21. Drago Milovanović - Puračić, Tuzla

    2
    Zavođenje za Goleš planinu (intervju)

    "Mesecima sam boravio na Kosovu. I bio u prilikama gde može da se vidi da je srpski narod zlostavljani narod, a albanski - nesrećni narod. U suštini nesrećan. Poneki stariji Arbanasi to uviđaju i ne slažu se s tim. Ali, ta takozvana indoktrinacija mladih, čak dece po obdaništima, dominira..."

    Na Vidovdan iduće godine, navršiće se tačno šest vekova od legendarne kosovske bitke. Sve od te davne 1389. Kosovo nije prestalo da bude poprište borbi, nasilja i stradanja, pa će obeležavanje značajnog datuma biti višestruko. U pripreme za proslavu, koje traju nekoliko godina, uključeni su istaknuti stručnjaci, naučnici i umetnici, kao i mnoge ustanove.

    Jedan od njih je i profesor Teološkog fakulteta u Beogradu, jeromonah Atanasije Jevtić. Pored svog učešća u Odboru za proslavu, on Kosovu kao problemu srpskog naroda već duže vreme posvećuje posebnu pažnju.

    Njegova knjiga "Od Kosova do Jadovna", objavljena prvi put 1984. prošle godine je dočekala svoje sedmo izdanje. Profesor Atanasije Jevtić je i glavni i odgovorni urednik jednog od najgrandioznijih izdavačkih poduhvata kod nas - knjige "Zadužbine Kosova".

    - Knjige "Od Kosova do Jadovna" i "Zadužbine Kosova" dokumentarnog su karaktera, prva je i putopisnog. Zahtevale su posebne uslove i duži rad.

    - Pre šest godina dvadeset i jedno svešteno lice iz cele zemlje potpisalo je Apel da se zaštite srpske svetinje na Kosovu i srpski živalj. I to je bio konkretan povod da se bavim tim problemom. Apel je bio kritikovan, a onaj koji ga je imao kod sebe, kao napr. jedan mladić kod Gnjilana, prebijen je, a jedan milicioner (Srbin) izgubio je službu. Kosovo je pri tom ćutalo, jer uopšte ćuti. Mislim na šiptarske vlasti tamo, koje uopšte bojkotuju sve. A tragediju koja traje treba zapisati. Tako sam otpočeo svoj rad najpre na manjoj knjižici a onda je nastala i ova veća knjiga - "Od Kosova do Jadovna".

    - A osmo izdanje?

    - Biće udvostručeno. Biće obelodanjen nov svedodžbeni materijal. Moj lični i arhivski. Osim patrijaršijskih, drugi arhivi mi uglavnom nisu bili dostupni, ali sam do dragocenih dokumenata ipak došao, uz pomoć prijatelja. Najbolji izvor dokumenata je narod. Naši funkcioneri, kad odu na Kosovo, obično razgovaraju samo s funkcionerima, osim Miloševića koji je one čuvene kosovopoljske noći dopustio da osamdeset ljudi iskaže šta osećaju i šta misle. Ali i tada pod posebnim uslovima. Kad odete neposredno u narod i steknete poverenje, možete čuti što se još ne zna, a što je nepatvorena istina. Narod ne samo da zna, nego ume i da proceni šta je i gde je istina, šta je i gde je pravda. Ja sam proveo na Kosovu dve godine, služeći vojni rok, od 1958. do 1960. Gradili smo put od Mitrovice i Vučitrna preko Prištine do Uroševca. To su bile godine teške i tmurne. Poznajem, Kosovo i zato, između onoga što pročitam i čujem posredstvom javnih glasila i onoga što znam, ne mogu da se ne upitam: čemu "zavođenje za Goleš planinu", umesto da se oslušne narod, očevidac?

    - Kontaktirate s tim ljudima?

    - Odlazim često tamo i s mnogima sam bio na skupovima, naročito u manastirima i u crkvama. Ako imate strpljenja da slušate, možete mnogo doznati. Tu se ne laže. Oko svetinja se ne laže. Možete doznati svu istinu u narodu. Zatim, ja sam monah i narod me kao takvog prima. To je jedan od razloga poverenja. Ljudi vas pročitaju ako ste demagog, manipulant, karijerista. Naš narod je većinom pošten, a to i jeste ono što je meni davalo i daje najviše podataka. Tako sam došao ne samo do Jedinstvenih informacija, nego i do vrlo važnih dokumenata i svedočanstava o stradanjima srpskog naroda na Kosovu.

    - Da li su to materijali s kojima smo se susreli u knjizi "Od Kosova do Jadovna"?

    - Ne iznosim još sve u javnost. Nameravam da jednog dana to unesem u jedan veliki Srpski Martiriologijum - knjigu o stradanjima, mučenjima i mučilištima, u prvom i drugom svetskom ratu, Srba, ali i Pravoslavlja uopšte.

    - U knjizi "Od Kosova do Jadovna" opisuje se i vreme pred rat i rat?

    - Taj period je važan, jer se tad ispoljila prava priroda neprijatelja srpskog naroda, zločinački odnos i smišljeni genocid nad Srbima. Naročito u prvim mesecima okupacije, kad još nije bilo prilike da se njihovi "tumači" i odgovorni vade na četništvo i partizanstvo. Jednostavno - videlo se šta su nameravale vlasti u NDH, i Rimokatolička crkva sa prisilnim pokrštavanjem. A na Kosovu i u Metohiji - šta žele balisti Albanci.

    - Da li je Katolička crkva pomagala zločine?

    - Ne kao celina, ali je u njoj bilo dosta podstrekača. To je pisalo u prvom izdanju moje knjige i taj problem ostaje otvoren. Rimokatolička crkva se nije ogradila od zlodela, naročito od prekrštavanja. Naprotiv, ona je obavljala duhovno nasilje nad Srbima, koristila teško stanje, "lovila duše". Pokušavala je da proturi i nametne svoju vrstu "spasenja". Bilo je slučajeva da katolički sveštenik nekad od prijatelja Srba upiše u pokrštene, bez njegovog znanja. I kad ovaj to dozna, ode i pobuni se, ustaše ga onda ubiju. Mnogima Srbima ni "pokrštavanje" nije spaslo živote. Bilo je slučajeva u Sremu, na primer, u Vukovaru, da katolički pop bez pitanja poškropi Srbe vodom i kaže: "Vi ste sad pokršteni". Niko nema pravo da drugome menja veru ukoliko taj to neće. Za osmo izdanje knjige pripremam poglavlje o stradanjima Srba u Hercegovini, od Muslimana.

    - Da li se slično zbivalo i na Kosovu?

    - Jeste. Zato sam i dao naslov knjizi "Od Kosova do Jadovna". Moglo je i "Od Jadovna do Kosova". Sa studentima teologije smo putovali po svim našim stratištima. Naš put je vodio do Jadovna, a Jadovno se, u stvari, ponavlja na Kosovu. Pored toga što se, kao i u Jadovnu, perfidno i lukavo vršio genocid nad srpskim narodom, u prvoj deceniji posle rata bukvalno se nasrtalo na srpsku veru i crkvu, na dušu srpskog naroda.

    - Konkretno.

    - Nekoliko srpskih crkava, i tokom rata, ali i posle rata na Kosmetu, porušeno je, a Srbi koji su išli u crkvu, proganjani su. Primer igumana Venijamina Boškovića, koji je u manastiru Binču kod Gnjilana prebijen od vlasti, to najbolje potvrđuje.

    - Da li je i islam bio ugrožen?

    - Islam niko nije dirao, niti džamije. Crkve su na Kosovu predžamijali ali se nije desilo, niti treba, da se džamije precrkve. Naravno, tu su posle došli izgovori, kao na greške u kompjuteru". Kompjuter kako nahraniš podacima tako on radi. Arbanasi se na taj način stavljaju u službu separatistima. Islamska komponenta na Kosovu se krije, ali je ona tamo veoma jaka. Recimo, islamska sekta derviši u Đakovici itekako organizovano rade na širenju velikoalbanskih ideja, i pri tome se ponašaju nasilnički. O tome smo nedavno čitali i u štampi. Zatim islamska komponenta van Jugoslavije, takođe ima značajan uticaj na događaje na Kosovu.

    - Šta biste istakli od svojih neposrednih doživljaja na kosovskom tlu?

    - Nedeljama i mesecima boravio sam tamo. I bio u prilikama - u autobusima i vozovima, na primer, gde ste prinuđeni da budete telo uz telo, dah uz dah, čovek uz čoveka, gde može da se vidi da je srpski narod, zlostavljan narod, a albanski - nesrećni narod. U suštini nesrećan. Zaslepljen nečim, zašta misli da mu je sreća, da je došlo vreme isključivo za njegovu sreću. Poneki stariji Arbanasi to uviđaju i ne slažu se s tim. Ali, ta takozvana indoktrinacija mladih, čak dece u obdaništima - dominira. Vaspitačice su primorane za vreme odmora da prave zid između albanske i srpske dece. To se zlo širi u domovima, oseća se u atmosferi na Kosmetu. Kad vidite, na primer, kako se grade arbanaške kuće, vidite da su ti ljudi neslobodni, jer grade zidine i utvrđenja oko kuća. Nije takvima kriva ni nova ni stara Jugoslavija. Tu su koreni dublji. Od Bagdada do Bihaća su zidine oko kuća, a usred bela dana Šiptar izlazi na njivu sa sekirom uza se! Od koga se to boji? Malo je za to reći primitivizam. Primitivan čovek može da bude dobar čovek. Posredi je šiptarska, arnautska narav. Potmula, neiživljena, infantilna. Postoji lep grčki izraz za to junačenje koje je alibi za pokrivanje straha. Takav čovek je trasidilos, drzak zato što je, u stvari, plašljiv. Starosedeoci Srbi govore o tom strahu. Mnogi Albanci su plašljivi ljudi. Zato i napadaju s leća. Bio sam svedok toga još kao vojnik. Ljubazni a neiskreni. Ne znate šta vas može snaći. Naravno nisu svi takvi.

    - Traganje za građom, svedočanstvima koja ste skupljali za genocid (za ovu knjigu) odvela su vas i u Jermeniju, Malu Aziju...

    - U Maloj Aziji sam saznao da je Turska ranije dovodila Albance kao kaznenu ekspediciju (tzv. čete bašibozuk), namenjenu za posao dželata. Tucović je rekao da su Albanci bili najgore dete odgajano u krilima Turske - jer su bili korišćeni za zločine. U Grčkoj postoji sličan izraz za arnautske razbojničke grupe naziv su, u stvari, dobijale grupe specijalno pripremljenih albanskih vojnika za zulume i zločine.

    - Kako to da se ni za šest vekova taj mentalitet nije promenio?

    - Albanski funkcioneri s Kosova, a u Beogradu i albanski pisci, govore o "antialbanskom raspoloženju", ironično i cinično, što, na nesreću, neki drugi poput npr. Branka Horvata ili zagrebačkog "Danasa", to potenciraju.

    - Šta na to reći?

    - Najbolji, najuspešniji širitelji antialbanskog raspoloženja su Albanci. I ne treba im veći neprijatelj od njih samih. Kod većine njih nema ni trunke samokritike. Čak i šiptarski pisci, od kojih se očekivalo da kažu ipak nešto drugo, izveli su ovde u Beogradu tiradu samoopravdanja. Posle svega, ni pokajanja čak nemaju. Srpski narod zna da se kaje za svoja nedela, ali to traži i od drugih. O pokajanju, kao najlepšem cvetu čovekovog poštenja, govorio sam na skupu sveštenika u Lici, a zabeležio sam i u knjizi. Gruzijski režiser Abuladze o gruzijskom pokajanju je napravio film, jer je Staljin bio Gruzijac. Marko Miljanov je takođe govorio o tom elementu čovečnosti. Onaj, ko mlade generacije uči nasilništvu, osvajaštvu, uči ih nečemu što će imati strašne posledice, pre svega za njih same.

    - Kroz manje od godinu dana navršiće se šest vekova od Kosovske bitke. Proslava 600-tog Vidovdana je najavljena...

    - Pripreme traju već nekoliko godina. Postoji Odbor za pripremu proslave, koja će biti poput studeničke, a i obuhvatnija. Kosovo, kao prošlost i sadašnjost srpskog naroda, njegova istorija, njegovo biće i njegovo pamćenje, puno je svetih srpskih kostiju i svetih moštiju. Od Kosovske bitke do danas, Kosovo je bilo tle na kojem je Srbin čak i samo svoje prisustvo plaćao životom. Među prvim svetim Kosovskim mučenicima je Sveti knez Lazar, vođa srpske vojske u Kosovskoj bici. Lazarevo telo je spaseno i najpre je ležalo u njegovoj zadužbini Ravanici, a onda je prilikom Velike seobe Srba u XVII veku, u bežanju od Turaka, preneto u Sentandreju, pa u Srem, gde je, u Sremskoj Ravanici, ostalo do drugog svetskog rata. Sada se vraća na Kosovo i u svoju zadužbinu Ravanicu.

    - Veliki deo posla, planiranog za dan proslave urađen je objavljivanjem knjige kapitalne vrednosti "Zadužbine Kosova". Knjiga od oko devetstotina strana, sa oko dve hiljade i četrdeset ilustracija, crno-belih i u boji, kao jedno od najgrandioznijih dela u našoj izdavačkoj produkciji - jedinstveno je ne samo kao dokument o zadužbinama, nego i sama zadužbina, Vi ste glavni i odgovorni urednik te knjige.

    - Knjiga je riznica dokumentovanih informacija o srpskoj prošlosti, istorijskoj, političkoj, pravnoj, duhovnoj, umetničkoj. Tu su dokumenti o delima većine istaknutih ličnosti srpskog naroda, vladara, naučnika, umetnika sa Kosova i Metohije. Ona je i riznica još neobelodanjenih istorijskih istina, ali ne u obliku komentara, nego samo dokumenta. To i jeste njena vrednost. Ona samu sebe objašnjava. Na ovu knjigu nema prigovora, ona samu sebe kazuje. Pored nas deset, iz Izdavačkog saveta, koji su se posebno zalagali i izneli veliko breme posla, radilo je na njoj pedeset prvoklasnih naših stručnjaka. Najzaslužniji je profesor Živorad Stojković. Zatim, Milan Ivanović iz Peći, koji poodavno radi u Akademiji nauka u Beogradu, dvadeset godina je proveo u Istorijskom arhivu na Kosovu i u Zavodu za zaštitu spomenika. Za to vreme imao je izuzetan pristup dokumentaciji, a poznavajući Kosovo, mogao je, uz konsultacije sa Crkvom, sa raško-prizrenskim vladikom Pavlom, da sazna sve pojedinosti o svakoj crkvi na Kosovu - koja je ugrožena, u kojoj se vrši služba, u kojoj se ne vrši, i iz kojih razloga. Tu su potom i akademici Dimitrije Bogdanović, pa Lazar Trifunović, pa Radovan Samardžić i drugi. Ideja o knjizi rodila se na dan kad je zapaljena Pećka patrijaršija (16. marta 1981). Tad smo shvatili da moramo što pre i što autentičnije, u što većem obimu, da zapišemo sve što bi moglo da proguta ovo vreme albanske agresije.

    - Iz te dragocene građe, šta biste posebno izdvojili?

    - "Zadužbine Kosova", kao zbirka dokumenata pokazuju da je albansko prisustvo, do XVIII veka, vrlo malo na Kosovu. Što idemo više unazad, može se konstatovati da od XVIII veka, od Velike seobe i austro-turskih ratova, poislamljeni Albanci silaze s planika i naseljavaju napuštene prostore u Metohiji i na Kosovu odakle su se iselili Srbi, ali ni izdaleka ne svi Srbi, ne u onom broju kao što su Srbi morali da beže s Kosova u prošlom (XIX) veku, posle oslobođenja Srbije i Berlinskog kongresa. Tada je počela strašna osveta nad Srbima, zulum sličan današnjem. Ovome treba dodati i nasilno islamiziranje Srba i albanizovanje. Tu je izgubljen veliki broj Srba. Izgubljena je srpska većina koja se više nije mogla vaspostaviti. Između dva rata nešto se pokušalo kolonizacijom, ali se više nije moglo povratiti staro stanje, a stanje je u II ratu još pogoršano. Tu su i veoma značajna turska dokumenta, tefteri o popisu stanovništva po kojima se vidi da su Turci na Kosovu zatekli 97 % srpskog življa, a jedva 2-3 % albanskog.

    - Pišući ove knjige, nije li vam, kao teologu, bilo zamereno da se bavite politikom?

    - Naravno, i biće mi i dalje zamerano, ali šta je politika ako nije život jednog naroda, stvaranje i njegovo stradanje. I zašto bi politika bila monopol bilo čiji, privilegija određenog broja ljudi koji su za to dobro plaćeni. Politika je pravo svakog čoveka. A kad jedan narod strada onda je tu pre svega potrebna čovečnost i istinitost.

    - Kako vidite budućnost Kosova?

    - I pored tragičnih stanja, ja sam optimista. Preduslov za svako rešenje kosovskog pitanja, koje je u ovom trenutku srpsko pitanje, najpre je puna istina o Kosovu, istorijska i najnovija, bez ikakvih ulepšavanja i političkih manipulisanja. Ljudi tek sada otkrivaju iseljavanje Srba tokom rata i pokušaj koloniziranja Albanaca 1945. u predeo oko Vršca, ali i njihovo brzo vraćanje na Kosovo. Tek sada saznaju da se Srbi tada nisu smeli vraćati, nego su u ispražnjene krajeve srpske stizale kolone Albanaca iz Albanije. A to nikom nije smetalo. Narod se s pravom pita, zašto mu to nije rečeno? Drugo, metodi kojima je ostvarivana ta većina Albanaca na Kosovu, nasilje, okupacije, pritisci, progoni, uzurpiranje prava. Poznato je da zločini i nepravednim putem stečeno pravo, nije nikakvo pravo. To se ne može ozakoniti. Nisam za represalije i osvete nad Albancima, ali sam za punu slobodu, pravdu i stvarnu garanciju za miran život svih na Kosovu. Posle pune istine, dakle, potrebna je puna pravda. A ne zamajavanje raznim izjavama, deklaracijama i platformama, tj. "zavođenje za Goleš planinu".

    3
    Tragedija na Kosovu
    Pismo objavljeno u pariskom listu "Figaro" 16. 3. 1989.

    Srpska manjina u srcu Evrope, žrtva progona.

    Stvarni cilj akcije: secesija i pripajanje Kosova Albaniji

    Dobro znam situaciju na Kosovu već trideset godina, a tokom poslednjih sedam godina više puta tokom godine boravio sam tamo na određeno vreme. Povodom onoga što piše štampa na Zapadu, želim sa svoje strane da dam jedno svedočenje, kao čovek sa terena.

    Ono što se zbiva na Kosovu nije samo jedna drama, nego jedna istinska nacionalna i ljudska tragedija. Tragedija koja nije samo fizičko stradanje srpskog naroda na svome pradedovskom ognjištu i kraj svojih najvećih hrišćanskih svetilišta, nego je još veća moralna tragedija, jer mučeničko stradanje Srba nije priznato i predstavljeno je svetu u izvrnutom obliku. Glavni krivac za to je nesumnjivo komunistički režim u Titovoj Jugoslaviji nedavno je jugoslovenski režiser Emir Kusturica, trenutno u Americi, rekao s pravom da je Tito "glavni generator svih jugoslovenskih kriza". Srpski komunisti sigurno snose veliki deo odgovornosti, ali i još više Albanci na Kosovu. Kao većina u toj pokrajini, oni su tu većinu iskoristili da bi progonili srpsku manjinu, koja u srcu Evrope, u XX veku, doživljava takav teror koji potseća na najmračnija vremena otomanskog ropstva.

    Ako je albanska većina na Kosovu nezadovoljna komunističkom vlašću, Srbi ove pokrajine imaju daleko više razloga da budu njome nezadovoljni. U svojim nevoljama, kosovski Srbi se nisu okrenuli protiv svojih suseda Albanaca, kao što to, na žalost, Albanci čine protiv Srba. Koristeći se Ustavom iz 1974. Albanci su s Kosova i Metohije proterali oko 200.000 nevinog srpskog življa, seljaka i radnika, i prisvojili su njihove kuće, imanja, i čak čitava sela, silovali su njihovu decu i oskrnavili njihove crkve i manastire, groblja i spomenike. Za svoja nedela, Albanci su bivali kažnjavani najviše do godinu ili dve zatvora, koje najčešće nisu ni izdržavali. Istina, izvesni mladi Albanci bili su kažnjavani na višegodišnji zatvor zbog parola ili demonstracija, ali njihove sudije nisu bili kosovski Srbi, nego jugoslovenska komunistička vlast, koja se više boji parola nego stvarnih zločina, zuluma i silovanja, više se boji demonstracija nego stvarnih nasilja nad ljudima, skrnavljenja crkava ili proganjanja dece.

    Nedavni štrajkovi i ulični nemiri Albanaca na Kosovu i Metohiji imali su za cilj sprečavanje promene Ustava iz 1974. koji im je i dozvolio da nasilno prognaju Srbe sa Kosova da bi ostvarili svoj nacionalistički cilj: Kosovo "etnički čisto" i zatim otcepljenje i pripajanje Albaniji, kojoj Kosovo i Metohija nikad nisu pripadali.

    Srpska tragedija na Kosovu, za sve slobodno misleće i demokratske ljude, opipljiva je i vidljiva. Ona se sastoji pre svega u zamračivanju istine o pravom stanju u ovom regionu, a zatim u potpunom otsustvu istinske demokratije i efikasnog pravnog sistema. Svakako da su i izvesni Albanci na Kosovu imali neprilika, ali nisu za to bili krivi tamošnji Srbi, nego su, na žalost, upravo oni bili ti koje su Albanci proganjali.

    Mogao bih navesti predugački spisak nasilja činjenih od Albanaca Srpskom življu. Ali, zbog prostora, navešću samo dva primera.

    28. avgusta 1988, uveče, na praznik Uspenija Majke Božije, posle narodnog sabora u manastiru Gračanici kod Prištine, milicajac Albanac, Ahmet Ljatif iz Prištine, napao je igumaniju manastira Gračanice Tatijanu (65 godina), s namerom da je siluje, u porti manastira, gde je on bio određen "da čuva red".

    27. septembra 1988, na dan Krstovdana, u selu Grace kod Vučitrna, petorica mladih Albanaca, između 12 i 15 godina, raskopali su jedan grob na srpskom dečjem groblju, i onda su iskopali dvoje srpske novorođenčadi, blizance, decu Radojka i Dragice Petrović, i izvadivši iz kovčežića jednoga od njih, raskomadali su ga i delove tela razbacali unaokolo. Dvoje starijih Albanaca, koji su bili svedoci ove strašne scene, prećutali su to vandalsko nedelo. Deda pogrebenih blizanaca, koji je i otkrio ovo skrnavljenje, prijavio je to vlastima. Posle nekoliko dana, otkriveni su počinioci. Oni su svoj postupak motivisali "traženjem novca" u grobu! Jedan novinar Albanac iz Prištine, Maksut Šehu, prokomentarisao je taj zločin ovako: "Ovaj greh pada na sve nas (Albance), i sram ostavlja neizbrisiv trag na nama".

    Ove ljudske pokajničke reči pokazuju da ima i čestitih i iskrenih Albanaca, i da postoji nada da Srbi i Albanci mogu da žive zajedno na Kosovu.

    Jeromonah Atanasije Jevtić.

    4
    Slovo pred moštima sv. kneza Lazara u Gračanici (prilikom dolaska na Kosovo, 19. juna 1989. godine)

    Dobro nam došao Sveti i Čestiti Kneže, Velikomučeniče care Lazare, na Tvoje i naše mučeničko Kosovo. Dobro nam došao kao svoj među svoje. A kako si nas našao?

    Došao si da izvršiš duhovnu smotru: da vidiš kako je Kosovo polje sa krvavim božurima, sa Gračanicom prelepom, sa Pećkom Patrijaršijom zapaljenom, sa porušenim Svetim Arhanđelima i oskrnavljenim mnogim svetinjama: od Svetih Arhangela cara Dušana, do Spomen crkve u Đakovici, sa ubijenim na svome pragu, u Tvojoj Samodreži Danilom Milinčićem, i na svome pradedovskom imanju Milovanom Šarićem kod Đakovice, i nabijenim na flašu u Gnjilanu Đorđem Martinovićem i silovanom devojčicom od devet godina u Žitinju kod Vitine i nasilovanom monahinjom od sedamdeset godina u manastiru Gorioču.

    Došao si da izvršiš smotru i vidiš - da li smo još uvek tvoj narod, i pored svih žrtava, i pored sveg mučeništva.

    Dobro nam došao i još bolje nam pomogao: da ostanemo čista i svetla obraza u Srbiji mučenoj od Kosova do Jadovna, uspravni i ispravni pred Bogom i ljudima, da i mi, kao i Ti, odstojimo višu pravdu i ako treba, i život svoj" mučenički položimo za Krst časni i Slobodu zlatnu.

    Da si došao malo pre, zatekao bi nas da se i na nas primenjuju reči pesnika opevane ovde na Kosovu: "Danas nama kažu, deci ovog veka, da smo nedostojni istorije naše, i da nas je zahvatila tuđa ropska reka"... Ali si došao sada, kada smo se uspravili, dotle poniženi, na kolena bačeni, porugani i progonjeni sa Kosova. Hvala Bogu i Tebi, sada smo se uspravili, ne da se svetimo, već da obraz branimo. Da branimo, kako narod reče, ne samo ustavnu, već i uspravnu Srbiju.

    Dobro nam došao Velikomučeniče svenarodni da ukrepiš klonula srca i slabačke ruke, malo stado Tvoje, ali stado izabrano i još spremno na žrtve. I, nadamo se da će ovaj šeststoti Vidovdan Tvoj i naš biti početak obnovljenja, ozdravljenja Tvoga naroda, za koji si život svoj položio i Bog Te za to proslavio. Nadamo se da će ovaj šeststoti Vidovdan biti početak našeg povratka Tvome opredeljenju za Carstvo Nebesko, za carstvo ljudskog dostojanstva, Božije i ljudske pravde, onih neprolaznih vrednosti istine, čovekoljublja, pravdoljublja, zatočeništva pravde i slobode, vrednosti koje pretrajavaju istorijske promene i privremene zemaljske pobede, jer se drže nepobednog Carstva Nebeskog i njegove večne pravde.

    Dobro nam došao, i podržao nas posrćuće, ali i ustajuće. A i mi ćemo, zaričemo se ovde na Kosovu, u Gračanici danas i sutra na polju bitke na Gazimestanu, odazvati se tvome pozivu - da bijemo nezavršenu bitku kosovsku za povratak izgubljenoga, za vaskrsenje umrtvljenoga, za uspravljanje oborenoga, za izgradnju porušenoga.

    Dočekali smo Te sa molitvom, koju je sročio u ime svih vladika kosovsko-metohijski i raško-prizrenski Pavle da Gospod da, da se ne svetimo neprijateljima našim koji nas kinje i ugnjetavaju, nego da se i oni urazume i prosvete, da shvate da zlo dobra doneti ne može, i da umesto laži zavlada istina, umesto nepravde - pravda, umesto nemira - mir, mesto mržnje - ljubav, umesto žalosti - radost, umesto tame - svetlost.

    Dobro nam došao, Sveti Velikomučeniče Kneže na Tvoje i naše velikomučeničko Kosovo.

    5 Reč Kosovcima na skupu za povratak na Kosovo
    (u Hali sportova, Novi Beograd, 8. februara 1990)

    Braćo Kosovci, a svi smo mi sa Kosova, bilo da smo otuda otišli pre 600, ili 300, ili od pre 50 godina do danas - pozdravljam Vas sve i pozdravljam želju i nameru da se vratimo na Kosovo.

    Ja nisam imao nameru da ovde govorim, ali sam pozvan, i zato sam prihvatio. Ali, molim Vas, da se ne zavaravamo, i ovaj je večerašnji skup režiran. Jer ima napolju nekoliko mladića sa Kosova, kojima milicija ispred zgrade ne da da uđu, samo zato što drugačije misle nego komunisti.

    Prihvatio sam poziv da govorim samo zato da Vam kažem nama Srbima danas je najpotrebnija sloga, ne podela na partije, stare ili nove, leve ili desne, nego svenarodna sloga pre svega. Potrebna nam je sloga svih Srba, treba da potvrdimo ono što je Slobodan Milošević rekao one kosovopoljske noći 24/25. aprila 1987. da se srpski narod konačno ispravio i uspravio iz poniženja. I da ćemo da branimo svoje dostojanstvo, svoju otadžbinu, svoj obraz i čovečnost.

    Nije tačno da tragedija na Kosovu i Metohiji traje već devet godina. Ona traje celih 50 godina. Tako isto nije potrebna kolonizacija Kosova, nego naša repatrizacija na Kosovo, ili da kažem srpskim jezikom: potrebno je uotadžbinjenje izotadžbinjenog naroda, povratak Srba u svoju otadžbinu, na svoja ognjišta.

    Potrebna nam je, zato, ona spremnost koju je srpski narod i pokazao pre neki dan (31. januara) kada smo svi pošli da se prijavimo kao dobrovoljci da branimo Kosovo, kolevku i otadžbinu sviju nas. Jer Kosovo i Metohija, koji su prepuni srpskih kostiju i moštiju, ne pripadaju nikome drugome do čitavom srpskom narodu. Niko na njega ne može imati monopol, nijedna partija, nijedna ideologija, nego samo sav srpski narod. Naravno, mi poštujemo državu i njene institucije, i država treba i mora da funkcioniše kao pravna država. Jer mimo toga počinje haos.

    Ali, nemojte da se delimo na leve i desne partije da nas opet "zavode za Goleš planinu".

    Nije dobro da se koristi srpska narodna nesreća pa da se nameće svoja partija, svejedno koja, da ne pominjem imena. Potrebna nam je sloga, jer samo sloga Srbina spasava. Potrebno je da svi budemo složni, da gradimo na Kosovu i Metohiji sve što je porušeno, oteto i upropašćeno, da branimo punu istinu o Kosovu, i punu slobodu na Kosovu, pravdu i mir, ljudski obraz i dostojanstvo, koji nas vekovima karakterišu. Na to niko, nijedna partija, ne može imati monopol, nego samo sav i složan srpski narod.

    To sam hteo da kažem pozdravljajući večeras naš povratak na Kosovo i Metohiju. A ako trebam da kažem i jedan konkretan predlog, onda neka naš povratak na Kosovo počne obnovom 1950. godine porušene Spomen-crkve u Đakovici.

    6
    Izveštaj o poseti Kosovu američkih kongresmena
    Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd

    Dana 10. aprila 1990. g., na Veliki Utorak, na Kosovu je boravila Delegacija Američkog Kongresa (tzv. Helsinška komisija za ljudska prava), koja je tom prilikom razgovarala i sa Kosovskometohijskim Srbima, među kojima sam, u ime Pećke Patrijaršije, učestvovao i ja. Podnosim Sv. Sinodu izveštaj o tom susretu i vođenim razgovorima.

    Sedmočlana Komisija američkih kongresmena boravila je u Jugoslaviji od 7-11. 4. 1990, od čega je 2 dana provela u Sloveniji, 1 dan u Beogradu i 1 dan na Kosovu. (Za dobre poznavaoce prilika odnosa Američke ambasade u Beogradu prema Srbiji i Srbima, ovakav raspored posete više je nego karakterističan). Delegaciju Američkog Kongresa predvodio je g. Denis Dekonsini kao predsednik, potpredsednik je bio g. Stenli Hojer, a među članovima Delegacije bila je i kongresmenka srpskog porekla g-đa. Helen Delić Bentli, kao i g. Džim Mudi, kongresmen iz Milvokija, koji zna srpski (jer je ranije radio u Ambasadi SAD u Beogradu, i glasovima Srpske kolonije u Milvoki izabran je).

    Poslednja dva člana američke delegacije imali su sluha i razumevanja za nevolje i stradanja Kosovometohijskih Srba od agresivne šiptarske većine, što se za ostale članove ove Delegacije ne bi moglo reći, bar sudeći po njihovom konačnom zvaničnom

    saopštenju, u kojem nema ni reči o ugrožavanju ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji od strane vlasti i šiptarske većine. Ovakav stav u izjavi američke "Helsinške grupe za ljudska prava" mogao se unapred i nazirati, sudeći po prethodnim izjavama Američkog ambasadora u Beogradu Cimermana (njegove izjave u korist Albanaca a protiv Srba i Srbije objavljene su još ranije u štampi, i na njih su odgovorili par srpskih intelektualaca i novinara otvorenim pismima). Ništa bolji odnos prema Srbiji i Srbima nema ni g. Sel, šef političkog odeljenja Američke ambasade u Beogradu, koji je najpre zakazao, a onda otkazao susret Američkih kongresmena sa predstavnicima SP Crkve na Kosovu (ostavivši nam kao mogućnost samo usmeni poziv na večeru u hotelu "Grand" u Prištini, gde je Američka grupa čašćavala vođe Šiptarske "alternative" na Kosovu, koji su poziv odbili i Srbi sa Kosova, pa onda i mi iz SPC).

    (Da napomenem, da je već pre odlaska ove Delegacije na Kosovo, privatno stigla meni vest od g. Bogdana Maglića iz SAD da je čitavu ovu posetu Američkih kongresmena Kosovu podstakao i organizovao američki kongresmen Bob Dol, poreklom Albanac (otac mu se zvao Doran, majka Bina), koji se inače izdaje za Škota! Iza njega stoji poznata albanska organizacija "Jusuf Garbelo", te preko njega deluju proalbanske, antisrpske snage u kongresu SAD, što g-đa Bentli nastoji da neutrališe).

    Dakle, u utorak 10. aprila 1990, Američki kongresmeni posetili su najpre u Prištini predsednika Skupštine Kosova Đorđa Božovića, a zatim su više od 2 sata razgovarali sa predstavnicima tzv. "Albanske alternative" u Prištini (koju predvodi Ibrahim Rugova, sin šiptarskog baliste iz rata). Po zahtevu Američke ambasade - kako je potom saopšteno, a najverovatnije na predlog samih šiptarskih "alternativaca" - ovaj razgovor se vodio iza zatvorenih vrata, ne samo za novinare, nego i za srpske "alternativce" (odbor za istinu o Kosovu), koji su ovakvim stavom Amerikanaca bili ogorčeni. Zatim je u programu delegacije trebala da bude poseta Skupštini Kosova Polja, a onda razgovor sa srpskim udruženjem "Božur" u Kosovom Polju "Božur" je, međutim, zamolio, i molba usvojena da se otkaže poseta Skupštini Kosovu Polju, a vreme ustupi "Božuru" te je tako dobijeno oko 2 sata vremena za razgovor sa Srbima u "Božuru".

    Kako SP Crkvi na Kosovu i Metohiji uopšte nije bilo dato vremena za susret i razgovor sa Američkim kongresmenima, vodeći ljudi Srpskog društva "Božur" (Bogdan Kecman, Zoran Grujić, Miša Albijanić) odlučili su da u svoj sastav uključe i predstavnike SP Crkve, pa su pozvali igumaniju Paraskevu iz Deviča, prištinskog sveštenika o Miroslava Popadića i rektora Prizrenske bogoslovije o Milutina Timotijevića. Kad sam, u utorak oko 11 sati, i ja stigao u Prištinu, odmah su u "Božuru" rešili da i meni daju reč, pa su, zbog kratkoće vremena, odustali od govora o. Milutin i o. Popadić, ali su raz govorima prisustvovali, kao i o Zoran Grujić iz Vučitrna, koji je u međuvremenu pristigao.

    Američka Delegacija, koju je predvodio podpredsednik Stenli Hojer, dok predsednik Dekonsini nije došao na razgovor sa Srbima, ostala je sa "Božurom" oko 2 sata (od 13:30 do 15:30) Evo ukratko sadržaja tog susreta i razgovora, koji je održan u sali fabrike, "Jumko" u Kosovu Polju (nova srpska fabrika).

    Najpre je predsednik "Božura" Bogdan Kecman pozdravio goste Amerikance, istakavši da "Božur" nije politička stranka, nego humano udruženje koje se zalaže za "zajedničko življenje svih na Kosovu, pod istim suncem i sa istam pravima Osnovni cilj "Božura" nije razdvajanje ljudi po nacionalnosti ili veri, nego razdvajanje ljudi od neljudi". Kecmanu je otpozdravio podpredsednik S. Hojer, rekavši da je predsednik Dekonsini otsutan (a prisutan je bio Američki ambasador Cimerman, koji je većim delom pri razgovorima dremao, očigledno nezainteresovan), te da su oni iz Američkog Kongresa došli da vide da li se poštuju ljudska prava na Kosovu, jer, veli, ljudska prava su priznata svakom, ne zbog njegove nacionalne pripadnosti, nego zbog toga što je ljudsko biće.

    Zatim je predsednik "Božura" rekao "Umesto nas ostalih, naše srpske patnje na Kosovu preneće vam grupa samih staradalnika" i pozvao kao prvu da govori Mati Paraskevu Devičku (Prevodilac je sve vreme bila jedna gospođa iz Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije, koja je korektno obavljala svoju dužnost). Igumanija Paraskeva je u jednom dostojanstvenom tonu, sve vreme stojeći (dok su svi ostali uglavnom sedeli za vreme razgovora), iznela ukratko stradanja svog Manastira i Sestrinstva, kao i sebe lično - od "naših suseda". Na pitanje g. Hojera ko su ti "susedi"? - odgovorila je "Albanci, jer na desetine okolnih sela oko Deviča nema nijedne srpske kuće", i onda je nabrojala koliko je u kojem selu bilo Srba i koliko ih se i kada iselilo pod pritiskom Šiptara.

    Zatim je reč dobila Radmila Milinčić, udovica ubijenog mučenika Danila Milinčića, koja je opisala tragično ubistvo muža joj Danila u Samodreži, na svome imanju i pred svojom kućom (2. juna 1982), te dalju sudbinu nje kao udovice i dvoje Danilove siročadi (od kojih je mlađi Ivan rođen 4 meseca po ubistvu Danilovom). Potresno je opisivala šiptarsko suđenje Danilovom ubici Feratu Muji (emigrantu iz Albanije), kada je sav proces vođen samo na albanskom jeziku, bez prevoda na srpski, uz prisustvo 40 Albanaca u sudnici i njih 200 ispred sudnice, zbog čega je nju i Danilovu majku i braću milicija pratila do sudnice i kući. Po presudi tog suda, veli, njena siročad su dobila samo po 30 dinara mesečno naknade za ubijenog oca! Zatim je iznela i potonja i nedavna uznemiravanja njene porodice od strane Šiptara, sve do februara 1990, kada su joj pred stanom Šiptari "zveckali ključevima", od čega su se njena dečica po ne znam koji put uznemirila i drhtala. Navela je i podatak da je 1964. g. u Kosovu Polju, gde ona sada živi i radi kao učiteljica, bilo svega 12 albanske dece, a sada ih ima oko 3.000, što je za 1.500% više.

    Nadalje je Srpsko društvo "Božur" učinilo i sledeću dobru stvar. Naime, među Srbima stradalnicima na Kosmetu po zvani su da pred Američkom delegacijom govore i trojica Albanaca sa Kosova, koje Šiptari takođe terorišu kao prijatelje Srba. Tako je data reč Isufu Redžepiju iz Kosova Polja, koji je govorio o "teroru albanskih terorista i separatista" nad njim i drugim jugoslovenskim opredeljenim Albancima Napali su mu ćerku Adrijanu i teraju ga da se iseli. On tvrdi da Albanci na Kosovu i u Srbiji imaju sva ljudska i građanska prava. Nešto kasnije govorio je i Ahmet Dobruna, Albanac, delegat u Skupštini Srbije, koga su šiptarske vlasti s Kosova oklevetale, uhapsile, nezakonito sudile i osudile, samo zato što je prijatelj Srpskog naroda. Rekao je: "Ne optužujem nikoga, samo iznosim svoj slučaj stradanja", jer "pored Srba i Crnogoraca, ugrožena su i prava mnogih Albanaca na Kosovu", kao što je njegov slučaj, i naveo je da je čak bilo tri pokušaja albanskih terorista da ga ubiju. Traži samo povratak svojih oduzetih prava i moralnu satisfakciju za progone, suđenje i osudu, zbog čega se, od muke, i razboleo, Ali dodaje: "od svega toga do danas ništa nisam ostvario", što jasno govori ko sudi na Kosmetu Pri kraju je govorio i Ahmet Šabani, Albanac iz Podujeva, koji je rekao da su s područja Podujeva proterani skoro svi Srbi i Crnogorci, jer je Podujevo epicentar šiptarske agresije. Sa ulica Podujeva vršen je masovni pogrom nad Srbima, kada je šiptarska masa pretukla 34 Srbina, a sličnu sudbinu dele i pošteni Albanci jugoslovenski orijentisani Albanski vođi izmislili su "trovanje" dece da se predstave svetu kao navodno ugroženi "Trebalo je samo prisustvovati lovu na Srbe u Podujevu. Želimo, dodao je, da nam dođete u Podujevo i sami vidite pravo stanje, ali molimo vas nemojte doći sa kolima beogradske registracije (jer će vas pretući), nego samo ljubljanske ili zagrebačke".

    Dr. Dušan Bulajić iz Prištinske bolnice, hirurg već 30 godina, govorio je o stanju u zdravstvu na Kosovu, gde je i zdravstvena služba stavljena u službu šiptarskog separatizma i majorizacije. U ovoj nedavnoj ekscesnoj situaciji, sa tzv "trovanjem", od strane Šiptara lekara potpuno je pogažena Hipokratova lekarska zakletva o humanosti" Sedamdesetih godina u Prištini nije bilo Albanca hirurga, a i drugih lekara je bilo malo, a sada je samo hirurga 609, a od njih samo 79 Srba hirurga itd. " Prilikom nedavnih nemira oko navodnog "trovanja", lekari Albanci su nas Srbe lekare sprečavali da pružamo pomoć bolesnicima albanske narodnosti, a nisu nam davali ni da za to vreme pružamo pomoć i drugim težim bolesnicima. Sve je bilo podređeno toj dobro smišljenoj akciji "jednonacionalnog trovanja". Samo u Prištini je brzo primljeno preko 2.000 "bolesnika" i odmah su im davali terapiju, bez ikakve dijagnoze, što je protivno lekarskoj etici i praksi, jer prestavlja nedozvoljivu agresiju da se u bolesnika unose lekovi a da se bolest pri tom ne zna" Zato je, veli, Srpsko lekarsko društvo odlučilo da na sudu časti to osudi Dr Bulajić kaže da je i sam pregledao nekoliko albanskih devojčica od 18 godina, navodno "otrovanih", i odmah ih otpustio kući kao zdrave. Mnoga su deca i sama napuštala bolnicu bez odjave, pošto su "odigrali ulogu", dok su se druga "bolesna deca veselo igrala po hodnicima bolnice.

    Zatim je govorila Ana Petrović iz sela Grace, baba one srpske iskopane iz grobova dečice (uoči Krstovdana 1988) Opisala je vandalski zločin 5 mladića Šiptara, a to je zatim potvrdio i otac pokojne dečice Radojko Petrović. Bila je potresna priča njih oboje o zverskom nedelu obesnih Šiptara nad srpskom dečicom i grobljem Za to nedelo, rekli su, i pored otkrivanja počinilaca, niko nije kažnjen osim što je samo jedan od njih dobio 15 meseci u KP domu "Očigledno je neko ovu decu podgovorio na zločinstvo prema Srbima, da bi se tako svi Srbi oterali sa Kosova, a evo ni mrtvima ne daju mira". Na pitanje kongresmena koji su motivi bili tog iskopavanja grobova, Petrovići kažu da su Šiptari, navodno, "tražili oružje", ali je to besmislica, a glavni cilj je - "pritisci na Srbe da ih proteraju s Kosova"

    Pretposlednji sam govorio ja, i rekao sam otprilike sledeće: "Hvala gospodi Američkim kongresmenima za vreme, trud i troškove što su došli na Kosovo. Razumemo njihovu brigu o ljudskim pravima. Kao hrišćanin, sveštenomonah i teolog osećam se većma odgovornim za sve što kažem ovde. Srpski narod na Kosovu i Metohiji je nesrećan i tragičan narod, jer je stradalni narod. Ali su nesrećniji i tragičniji svi oni iz Albanskog naroda koji na Kosovu učestvuju u zlodelima i nasiljima nad nedužnim Srpskim narodom na Kosovu. Ako su Albanci na Kosovu nezadovoljni vlastima i imaju sa njima probleme, Srbi na Kosovu i Metohiji daleko su nezadovoljniji komunističkim vlastima, i to ne samo sada, nego od 1945. godine do danas Ali, zašto onda Albanci svoje nezadovoljstvo s vlastima ispoljavaju kao teror nad Srpskim življem i njegovim svetinjama, domovima i grobovima na Kosovu? Jer nije nepoznato, niti je izmišljeno šta su sve do sada radili Šiptari Srbima. Pomenuću samo ukratko: najpre silovanja, a samo kao primer navodim silovanje od Šiptara srpske devojčice od 9 godina u Žitinju kod Vitine, i starice monahinje od 70 godina u manastiru Gorioču kod Istoka, kao i pokušaj silovanja igumanije Tatijane u manastiru Gračanici na manastirsku slavu 1988. ili jedne srpske starice od 80 godina u selu Vidanje kod Kline". Dalje sam pomenuo napade na pojedine Srbe i njihove porodice, kao što su Šarići u selu Međe kod Đakovice, ili tragični slučaj stradanja Đorđa Martinovića iz Gnjilana. Takođe i napade na srpske sveštenike i monahinje, i na samog Episkopa Pavla. Zatim: podmetnut je požar u Pećskoj Patrijaršiji i, čuli smo, u Deviču, a paljeno je mnogo srpskih kuća i staja. Mnoge su crkve srpske od Šiptara napadane i skrnavljene, rušena su groblja i spomenici, o čemu postoji opširna dokumentacija u knjizi Zadužbine Kosova. "Opet kažem: razumem nezadovoljstvo pojedinih Albanaca i njihove sukobe sa vlastima, i žalim svaki slučaj ubistva, nasilja i narušavanja ljudskih prava. Ali takođe ponavljam: Šta je Albancima za sve to kriv Srpski narod na Kosovu, koji je daleko veća i dugovremenija žrtva komunističkih vlasti na Kosovu? Ako albanski vođi, tzv. "alternativci", na Kosovu iznose nepravde činjene pojedincima od policije, zašto nijednom ne pomenuše nepravde činjene Srbima od njihovih sunarodnika? Ako ovim pomenutim nasiljima nad Srbima na Kosmetu dodate i islamsku ekspanziju i agresivni muslimanski fundamentalizam na Kosovu, onda možete imati prilično jasnu sliku stradanja Srpskog naroda i njegovih svetinja na Kosovu. O tome je tek nedavno progovorila i grupa predstavnika Hrišćanskih Crkava sveta u Ženevi. I na kraju još jednom ponavljam: Srpski je narod na Kosovu nesrećan i tragičan zbog svog nedužnog stradanja, ali je nesrećniji i tragičniji Albanski narod što je od svojih vođa uvučen i zaveden u zločine i nasilja nad Srpskim narodom, sa kojim tu vekovima živi. To je velika nesreća za jedan narod, ako njegove vođe pomišljaju na budućnost svoje dece".

    Na kraju, predsednik "Božura" Kecman rekao je: Čuli ste deo napaćenog naroda. Ima još sijaset drugih i težih primera srpskih patnji na Kosovu. Molim vas, dođite nam kao gosti da zajednički rešimo ovaj kosovski problem u mirnom stanju. Vi Amerikanci i svi mi u poslednjem ratu imali smo nevolja u borbi sa fašizmom. Pomozite nam sada da mirno rešimo probleme ovde, što mi kao "Božur" i nastojimo. Mi smo da mirno prevazilaženje svih teškoća. Molimo da prihvatite naše stradalnike sa Kosova u vašem Kongresu da i tamo svedoče. Ovde na Kosovu pod okupacijom (1941-1944) naseljeni su mnogi Albanci i ostali su kao okupatori a nisu vraćeni u Albaniju, dok je proteranim Srpskim izbeglicama sa Kosova komunistička vlast Jugoslavije zabranila povratak na svoja ognjišta. Cilj albanskih okupatora je bio da okupiraju i prisvoje Kosovo i Metohiju i naš narod je to shvatio. U toj izdaji Kosova smatramo da je učestvovao sam vrh Jugoslavije, sa Josipom Brozom na čelu. I mi Srbi, živeći evo 45 godina u mraku komunističke partije, želimo i mi istinsku demokratiju, da ona prodre u svaku dušu i u svaku kuću. Osećamo demokratiju u Americi i na Istoku i na Zapadu, pa želimo da je doživimo i ovde. A vas molimo da pomognete da svi živimo u takvoj demokratiji.

    Zatim je Američke kongresmene pozdravio dr. Zoran Grujić, podpredsednik "Božura", istakavši da Amerikanci teško mogu da shvate naše probleme na Kosovu, gde Albanci imaju sva prava, a Srbi su već decenijama pod terorom. Mi Kosovski Srbi tražimo samo da kao Srbi budemo izjednačeni sa pravima jedne nacionalne manjine u Jugoslaviji. Prenesite u Ameriku vest i danas se ovde na Kosovu, kao i 1359. G. brani civilizacija koju je čovečanstvo stvorilo. Mi ovde nemamo napade na nas od rimokatolika, nego samo od albanskog islama, sa elementima pravog džihada Znamo da to ni vi ni vaš predsednik Buš neće prihvatiti.

    Na sve ovo, na kraju, odgovorio je podpredsednik Delegacije Stenli Hojer, rekavši. Želim mir vašoj deci i porodicama i da nijedno ljudsko biće ne strada. Vi ste bili podvrgnuti takvim patnjama kakve nijedno ljudsko biće ne bi trpelo. Nacistička vlast je donela degradaciju ljudskih bića, i mi smo zato ovde da tako nešto niko nikada više ne doživi. U mojoj zemlji se često naglašavaju razlike među nama - vera, nacionalnosti, ubeđenja. Bilo je i predrasuda jednih prema drugima. Ali, sve se to prevazišlo. Nastojte to i vi. Želimo da vas uverimo da mi nismo ovde da štitimo ni prava Albanaca, ni prava Srba, nego za zaštitu individualnih ljudskih prava. To je paša odgovornost pred zakonom. To govorimo u ime naše Delegacije i nas kao ljudi. Isus (Hristos) nas je učio da smo svi braća, bez obzira da li smo Amerikanci, Rusi, Srbi, Albanci. U onoj meri u kojoj se umanjuju prava svakog deteta, u toj meri se umanjuju prava svakoga od nas. Zato, ubuduće želimo da sarađujemo sa svima vama da se istorija više ne ponovi obećajmo da nećemo koristiti nedela činjena u prošlosti od strane jednih prema drugima za takve iste nepravde u budućnosti.

    Ovim je susret Kosovometohijskih Srba sa Američkim kongresmenima završen Istoga dana popodne Američka delegacije posetila albanske islamske predstavnike, kao i jednu šiptarsku kuću u Prištini (nijednu Srpsku kuću nisu posetili, što je opet karakteristično) Oko 17 časova, u manastir Gračanicu je ipak došla g-đa Helena Delić Bentli, samoinicijativno, zajedno sa kongresmenom Džimom Mudijem, i u manastiru je srela Episkopa Pavla, koji je ipak bio došao za svaki slučaj da se tu nađe, ako dođe Američka delegacija. Gospođa Bentli je tada rekla Episkopu Pavlu da će njega i još neko crkveno lice sa Kosova pozvati da lično svedoče pred Američkim Kongresom, najverovatnije za 24. april, kada je u Kongresu zakazana rasprava o ljudskim pravima u Jugoslaviji i na Kosovu.

    Jeromonah Atanasije Jevtić, kao predstavnik Pećke Patrijaršije

    U Beogradu, na Vel. Četvrtak 12. 4. 1990.

    7
    Izveštaj o svedočenju u američkom kongresu Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd

    Kao što je Sv. Sinodu poznato, tzv. Helsinška delegacija Američkog Kongresa boravila je na Kosovu 10. aprila 1990. i razgovarala i sa Srbima o njihovim stradanjima. Tom prilikom je član ove Delegacije, kongresmena g-đa Jelena Delić-Bentli pozvala nas da dođemo pred Američki Kongres i tamo na licu mesta svedočimo o našoj srpskoj stvari na Kosovu i Metohiji Ona je svoj poziv i ponovila telefonom Sv. Sinodu, o čemu je bilo reči na zajedničkoj sednici sa Sv. Sinodom 19. aprila 1990, te smo u subotu 21. aprila 1990. odleteli avionom za Vašington nas trojica, gde smo i stigli isto veče i bili dočekani i smešteni od našeg sveštenika u Vašingtonu o Miroslava (Zakazani od g-đe Bentli hotel nismo prihvatili da bismo njoj smanjili troškove). U stanu sveštenika Lazarevića ostali smo sve do srede, a u nedelju Tominu služili u njegovoj crkvi i bili sa Srbima vernicima na zajedničkom ručku u crkvenoj sali, gde su nam oni govorili o stanju naše srpske stvari u Američkom Kongresu i o tome šta treba tamo da govorimo. Otac Miroslav i naročito g-đa Kosara Gavrilović, sudski tumač u Vašingtonu, pomogli su nam oko prevoda na engleski naše pisme ne izjave za Kongres, koju nam je zatražila Gđa Bentli da prethodno pripremimo na engleskom, kao i ostali dokazni materijal o progonu Srpskog življa na Kosovu od Šiptara.

    U ponedeljak popodne (23. 4. 1990) posetili smo g-đu Delić Bentli u Baltimoru (gde je njeno izborno mesto kao člana Kongresa) i ona nam je objasnila ceo program sutrašnjeg rada tog Kongresnog tela za ljudska prava (tzv Kokas), gde će nastupiti, uz razne kongresmene i nas 6 Srba i 13 Albanaca Naime, isto veče pristigli su iz Beograda, najverovatnije na poziv g-đe Bentli, književnik Dobrica Ćosić, prof Pravnog fakulteta u Beogradu Radoslav Stojanović i advokat Slobodan Vučković, inače delegat u Skupštini Srbije a nezavisno od sviju nas stiglo je i 13 Šiptara sa Kosova. Isto to veče doznali smo da je Gđa Bentli pozvala i našeg Episkopa Istočnoameričkog G. Hristofora i preporučila da dođe što više Srba iz SAD da prisustvuju ovom "saslušanju" i svedočenju, jer će to učiniti i američki Šiptari u velikom broju Uopšte rekav, do sada je pred Američkim Kongresom zastupana samo Albanska strana, uz prisustvo uvek i velikog broja albanskih slušalaca i mirnih demonstranata, pa je tek ove godine kongresmenka Bentli uspela da ubaci i Srpsku stranu da se i ona čuje pred Kongresom, te je otuda preporučila da dođe i veći broj američkih Srba u naznačenu kongresnu salu, što je zaista i bilo. Došlo je oko 300 Srba iz Vašingtona, Pitsburga i Klivlanda, dok je Šiptara bilo oko 500.

    U utorak 24. aprila 1990. godine, od 15 do 20 časova, odigrala se zaista "druga Kosovska bitka u Američkom Kongresu, kako je u jednom momentu primetila kongresmenka Bentli Pošto smo se oko podne okupili i pripremili u kabinetu g-đe Jelene Delić Bentli (u posebnoj zgradi u centru Vašingtona, gde su kabineti svih kongresmena), oko pola tri odveženi samo njenim kolima u "Hart Senat Bilding", gde nas je u auli i hodnicima ispred sale ("Hart Auditorium") dočekalo par stotina Srba i Srpkinja i još više Šiptara, koji su dizali prste u znak "V", dok su im Srpkinje odgovarale dizanjem tri prsta u znak krsta Kako nas je prethodno obavestila kongresmenka Bentli, zakazanu salu već su bili zaposeli Šiptari, pa je na njenu intervenciju sala ispražnjena i onda su postepeno levu polovinu popunjavali Šiptari, a desnu Srbi (inače, ni jedni ni drugi nisu imali da stanu u salu, pa su bili po hodnicima i blago se "prepucavali"), dok smo mi, pozvani svedoci obeju strana, posađeni u prve redove. Uz Episkopa Pavla pušten je u prve redove i Ep. Hristofor i desetak srpskih sveštenika. Pre početka rasprave jerom. Atanasije je otišao s naše strane i pozdravio se sa Albanskim predstavnicima u prvom redu (to su bili nekoliko profesora i književnika iz Prištine), posle čega je i Šiptar Redžep Ćosja prišao i pozdravio se sa Dobricom Ćosićem i još nekim Srbima.

    Posle izvesnog zakašnjenja, zasedanje ovog Kongresnog Odbora ("Kokas") za ljudska prava otvorio je predsedavajući Tom Lantoš (mađarski Jevrej, otpočetka naklonjen Albanskoj strani, ali je pri kraju bio mekši prema Srpskoj stvari, jer je čuo njemu nepoznate činjenice sa Srpske strane i jer je, kažu, bio nezadovoljan niskim nivoom izvesnih proalbanskih govornika među kongresmenima). Zatim su govorili razni kongresmeni i senatori, ili su čitana njihova pisma i izjave, svaki sa razne strane iznoseći pitanje ljudskih prava u Istočnoj Evropi, Jugoslaviji i na Kosovu. (To su bili: potpredsednik "Kokasa" Džon Porter, David Asen iz "Amnesti Internešnal", Džordž Zaricki iz "Kuće Slobode" iz Njujorka, i niz drugih, zatim pismena izjava Bob Dola (glavnog inspiratora proalbanske politike američkih kongresmena i same administracije predsednika SAD Džordža Buša, jer je, izgleda, Bob Dol poreklom Albanac iz Južne Italije ili možda čak sa Kosova). Svi ovi spomenuti Amerikanci govorili su izrazito proalbanski, navodeći ponekad i notorne laži, kao napr. da je Albancima na Kosovu "zabranjen jezik, ukinute škole i univerzitet" i sl. Najgore je bilo pismo pomenutog Bob Dola u proalbanskoj i antisrpskoj kampanji, ali je i njega nadmašio u beskrupuloznosti sipanja laži i kleveta bivši kongresmen iz Njujorka Džo Diogvardi, sadašnji predsednik Albanskog lobija, čovek očigledno plaćen od Albanaca da, ne birajući sredstva, propagira "ugroženost Šiptara na Kosovu", koji "doživljavaju pravi aparthejd" na Kosovu i u Srbiji!?! Iako je vreme ovima pojedinačno bilo ograničeno, bar tako su nama rekli, na 10-12 minuta, Diogvardi je govorio 40 minuta, sipajući vatreno svakovrsne laži o "stradanju" Šiptara i "tiraniji" Srba. Istina, svi su se kongresmeni i govornici bili okomili na komunizam u Srbiji, ali su u tome najčešće videli Srbe, pa dakle i Srpski narod! Po završenom govoru Diogvardija prisutni Šiptari su ga pozdravili burnim pljeskom, a i inače su tokom zasedanja bili mnogo nemirniji od Srba, pa ih je predsedavajući opominjao da "prestanu sa demonstriranjem". Treba priznati da je, ipak, čitava atmosfera u sali bila demokratska i da tokom skoro pet sati zasedanja nije bilo većih nemira, mada je povremeno atmosfera u sali bila vrlo napeta, jer je očigledna bila, i ovde u Vašingtonu, šiptarska agresija i teror nepravde nad istinom. Srpska stvar je izgledala "pokopana" i mnogi od nas, koji smo prvi put na ovakvim skupovima, bili smo skoro utučeni, najblaže rečeno površnošću pristupa većine američkih kongresmena Kosovskoj tragediji našeg naroda, ali i Albanskog, koji je upregnut u ovakva "kola" beskrupulozne propagande laži i javne farse.

    Utisak je nešto popravljen Izjavom kongresmena Džima Mudija (iz Milvokija, koji je i nedavno bio u Delegaciji na Kosovu), koji je ukazao na kompleksnost zemlje Jugoslavije, na značaj Kosova za Srpski narod, na srpske nevolje na Kosovu i na noviji pozitivni razvoj događaja na Kosovu. (Njegovu Izjavu na engleskom prilažemo u dodatku).

    Deo ovog zasedanja Kongresnog Kokasa za ljudska prava bio je posvećen uopšte ljudskim pravima u Jugoslaviji, pa je govorio kao pozvani svedok narušavanja tih prava mladi Hrvat Paraga (osuđivan u Jugoslaviji) i zatim Dobrica Ćosić, koji se posebno osvrnuo na narušavanje ljudskih prava na Kosovu, pogotovu na štetu nas Srba.

    Zatim je predsedavajući dao reč g-đi Bentli da, kao nadležna za svedoke Srpske strane sa Kosova, uvede nas u drugi "panel" (okrugli sto) posvećen pitanju ljudskih prava na Kosovu. Ona je najpre rekla: "Ko bi verovao da će se druga Kosovska bitka odigrati u Američkom Kongresu"! A zatim je dodala: "Ono što je Jerusalim za Jevreje, Vatikan za rimokatolike, Meka za muslimane, Kenterberi za anglikance - to je Kosovo za Srbe". Dalje je nastavila da iznosi Srpski problem na Kosovu i da predočava tu stranu Kosovskog problema. Onda je pozvala nas trojicu da iznesemo svoje svedočenje, tj. da pročitamo našu Izjavu (pismenu, koju prilažemo uz ovaj izveštaj, na srpskom i engleskom jeziku). Na žalost, nama je od predsedavajućeg poručeno da imamo samo "dva minuta vremena", na što je naš prevodilac G-đa Gavrilović reagovala, pa joj je rečeno da ipak bude kraća, te je ona pročitala skraćenu verziju naše Izjave za svega 10 minuta. Osnovno u našoj Izjavi. bilo je: ako Šiptari imaju izvesnih razloga za nezadovoljstvo stanjem na Kosovu i imaju sukobe sa vlastima i milicijom, Srpski narod na Kosovu i Metohiji ima daleko više razloga za nezadovoljstvo, jer su komunističke vlasti tiranisale decenijama Srpski živalj i njegove svetinje, ali Srbi nikada nisu svoje nezadovoljstvo stanjem na Kosovu okretali protiv svojih suseda Albanaca, kao što su to sve do juče činili Albanci u velikoj većini, koji su upravo koristili punu podršku komunističkih vlasti u svojoj agresiji protiv Srba i svetinja SP Crkve, o čemu svedoče mnogobrojna dokumenta (i mi smo Kongresu priložili knjigu Zadužbine Kosova i jedan veći dosije pisanih svedočanstava na srpskom i engleskom o stradanjima Srpskog življa i njegovih svetinja po Kosovu i Metohiji od suseda Šiptara i od vlasti). U našem tekstu pomenut je i napad na Ep. Pavla lično i na srpske monahinje, što je na prisutne ostavilo jak utisak, osim na one kongresmene koji su, u većini, bili već otišli donoseći svoje antisrpske stavove pre no što su i čuli svedočenje Srba.

    Kongresmeni su mogli postavljati pitanja nama i ostalim svedocima, ali kako nama niko nije postavio nijedno pitanje mi smo se povukli na svoja mesta, dok je kongresmenka Bentli, i pre i posle nas, postavljala neka pitanja svedocima albanske strane. Tako je pitala Džoa Diogvardija, kada je napadao stanje na Kosovu pod Miloševićem da li to znači da je stanje pod Titom bilo bolje i slobodnije? - što je njega zbunilo i nije mogao da odgovori, čime je bila oslabljena njegova pozicija branjenja Albanaca, pa čak i Azema Vlasija Gospođa Bentli je i nešto kasnije pitala Šiptara Ramadana Marmulaku (bivšeg ambasadora Jugoslavije u Africi i Americi): Kako to da Albanci na Kosovu "nemaju prava", a on je, eto, bio čak ambasador Jugoslavije? Uopšte treba reći da je ta naizgled mala i skromna žena lavovski se borila pred Kongresom za istinu o Srpskoj stvari i to je nastavila i dalje, jer nam je javila da je, po završenom zasedanju "Kokasa", sav materijal u engleskom prevodu uputila na 40 kongresmena, sa svojim propratnim pismom.

    Posle nas na red je došla grupa Albanaca, dostupnih iz Jugoslavije, na čelu kojih je bio Ibrahim Rugova, vođa tzv. "Albanskih alternativaca" sa Kosova. On je sve vreme pre toga sedeo "iza bine", praćen i čuvan od američke federalne bezbednosti (što je posle i rečeno "kao dokaz njegove neslobode u Jugoslaviji, gde mu prete ubistvom"!). On i svi ostali Šiptari govorili su isključivo na šiptarskom, uz prevodioca, čime su uzeli daleko više vremena, a pri tom ih je govorilo i "svedočilo" ravno 13! Rugova je govorio o ubistvu 34 mlada Albanca na Kosovu (u sukobu sa milicijom prilikom poslednjih nemira), a zatim izneo niz notornih laži protiv Srba, a da pri tom nijednom nije ni spomenuo bilo kakva nasilja Šiptara nad Srbima na Kosovu. Naprotiv, rekao je da je sve to samo "beogradska propaganda" itd. i tome slično. Na ovakvo njegovo beskrupulozno laganje, reagovao je o. Atanasije Jevtić, poslavši ceduljicu g-đi Bentli za predsedavajućeg da želi da doda nešto "o Srpskoj deci na Kosovu". To je bilo najpre odbijeno od strane predsedavajućeg, ali je naknadno ipak dozvoljeno, pa je o. Atanasije na srpskom (uz simultani prevod) rekao doslovno sledeće: "Gospodine Predsedniče, slušajući kongresmena Diogvardija i druge ovde (misleći na Rugovu) o stradanju Albanske dece i mladih ljudi na Kosovu od milicije, kao čovek i hrišćanin želim da kažem sledeće: Žalim zbog patnje i smrti svakog ljudskog bića, pa i braće Albanaca na Kosovu, jer je Isus Hristos umro za svakog čoveka. Ali, pitam se: Imaju li Srbi na Kosovu decu, devojčice, majke, mlade ljude? Šta je sa njima? - Gde su bili svi ovi sadašnji "borci za ljudska prava", koji se sada ovde prestavljaju kao takvi, kada su, ne samo za vreme rata, nego sve od rata do 1988. godine i do danas. Srpska deca na Kosovu i Metohiji stradala, srpske devojčice bile silovane, mrtva deca vađena iz groba, mladi srpski ljudi bili ubijani. Gde su bili g. Ibrahim Rugova i Azem Vlasi, za čija se ljudska prava pomenuta gospoda ovde bore, i njima slični, "demokrati", da se zapitaju i oni i njihovi podržavatelji ovde kako je pod vlašću tih istih Albanaca komunista, a naročito Azema Vlasija, upravo pod njegovom autonomnom šiptarskom vlašću na Kosovu albanska većina decenijama tiranisala nedužne susede Srbe i njihovu decu po Kosovu? - Tačno je da su sada komunističke vlasti Jugoslavije i Srbije, ali to nisu vlasti Srpskog naroda, nasiljem i ubijanjem odgovorili na pobunjeničke i agresivne demonstracije Šiptara na Kosovu, kada su Šiptari očigledno rešili da živote izvesnog broja svoji mladih ljudi žrtvuju. Ali, mi iz Srpskog naroda, koji nikada nismo bili komunisti, kažemo: da su isti ovi Albanci, koji su sada odjednom "okrenuli ćurak naopako", tj. koji su decenijama bili komunisti i tek juče su vratili svoje partijske komunističke knjižice (kao i g. Rugova, koga smo malopre čuli ovde), kako su ti isti sadašnji "demokrati" decenijama koristili tu istu komunističku vlast da tiranišu i progone Srbe sa Kosova. Koristeći se tim nasiljem protiv Srba oni su pod komunistima stekli tim načinom sve ono što sada imaju i što su sada žrtvovanjem i svoje dece rešeni da brane. - Ovde je malopre rečeno (kao dokaz da albanska deca nemaju prava na Kosovu) da su sada srpski i šiptarski đaci u školama na Kosovu razdvojeni. Pitamo se, međutim, zašto? Zato što su decenijama, i sve donedavno, ta ista albanska deca pod vođstvom svojih učitelja i vođa tiranisala srpsku decu u školama na Kosovu. Na kraju, pitam se samo: kada se, i ako se, sutra ostvari ta famozna šiptarska "demokratija" na Kosovu, za koju oni sada ovde planiraju, šta će biti sa Srpskom decom na Kosovu pod takvom njihovom "demokratijom"? I šta će biti sa zajedničkom budućnošću Srpske i Albanske dece na Kosovu?"

    Ove reči o. Atanasija bile su burno pozdravljene od prisutnih u sali Srba (na što su Šiptari u hodniku ispred sale rekli našim Srbima: "Vaši popovi vas sve lažu, jer nije tako stanje na Kosovu", iz čega se, uz ostalo, može zaključiti da je Albancima najteže i najnepovoljnije svedočenje Srpske Crkve sa Kosova, jer ona nije ni komunistička niti na vlasti, a svedok je vekovnog prisustva i stradanja Srpskog naroda na Kosovu i neuništiva je).

    Potom je nastavljano "svedočenje" ostalih Šiptara: 8 profesora iz Prištine, 1 žene i bivšeg ambasadora SFRJ Ramadana Marmulaku (za koga se ispostavilo da je u svoje vreme napisao knjigu o Enver Hodži!), koji su svi odreda, a naročito Šiptarka Pulja (ista ona koja je na TV Beograd nedavno govorila o "masovnom trovanju" Albanske dece od strane Srpskih vlasti), izgovorili sijaset laži i kleveta na Srbiju i Srbe, predstavljajući sebe kao "nevine žrtve" i "demokrate". Govorili su, na primer, da su Albancima na Kosovu ukinuta prava jezika, na što je rektor Milutin izvadio svoju ličnu kartu i pasoš i dojavio g-đi Bentli da su ti njegovi dokumenti, iako je on Srbin, ispisani najpre albanskim pa tek onda srpskim jezikom, što je g-đa Bentli naknadno uzela i fotokopirala i kao dokazni materijal priložila za "rekord" (zvanični zapisnik). Govorili su Šiptari kako su, navodno, sprečavani da dođu u SAD; Rugova je čak rekao: "Nisam napisao referat, jer bi mi ga srpska milicija u Beogradu na aerodromu oduzela", što je ispalo smešno kada je g-đa Pulja zatim izvadila čitavu korpu "dokaznog materijala" i čak snimljenu video-traku o "trovanju" Albanske dece, što znači da je sve to slobodno iznela iz Jugoslavije. Mislimo da nije potrebno dalje se zadržavati na svim "svedočenjima" kosovskih Šiptara pred američkim kongresmenima, jer je za iole savesnog i poštenog slušaoca, osim opredubeđenih, bilo jasno da su oni dobro naučeni i pripremljeni šta i kako da govore - "u atar laži", slično kao što su prethodno govorili i izvesni kongresmeni proalbanski nastrojeni Srbin Bogdan Maglić, koji je prisustvovao ovom zasedanju, rekao nam je na kraju da su nekolicina kongresmena "dobro plaćeni" od bogatih američkih Albanaca i da je glavni vođa te proalbanske propagande senator Bob Dol, ali da se g. Maglić nada da će isti uskoro biti raskrinkan, jer laže G. Maglić je još dodao da je njegov i još nekih ljudi utisak da je ovo ipak prva mala pobeda Srba i Srpske stvari pred Kongresom, ali da treba nastaviti dalju borbu sa šiptarskom i antisrpskom zaverom u Americi i svetu i podržati g-đu Jelenu Delić Bentli u njenim nastojanjima da se istina o Srbima na Kosovu i dolaze polako probija u američkoj javnosti Da napomenemo da su, posle nas, govorili pred kongresmenima i p. Radoslav Stojanović, profesor iz Beograda, a Slobodan Vučković, advokat iz Beograda, koji su sa pravne i političke strane objašnjavali sadašnje pravo stanje Kosova u Srbiji i Jugoslaviji, a iz Ambasade SFRJ u SAD stiglo je i pismo ambasadora Dževada Mujezinovića, kojim izveštava Kongres da je na Kosovu ukinuto vanredno stanje i pušteni politički zatvorenici, a Azem Vlasi aboliran, što je imalo izvesni pozitivni odjek, mada su kosovski Šiptari i neki pro albanski nastrojeni kongresmeni i dalje govorili o "okupaciji" Kosova od strane Srbije.[1] Bilo je više nego jasno svima nepredubeđenim slušaocima da je kod Albanaca i njihovih tutora i patrona u Americi prisutna skoro patološka mržnja na Srbe i sve što je iz Srbije. Poštenja radi treba reći da je za to kriva ne samo antisrpska propaganda koja iz Slovenije i Hrvatske ide u svetsku javnost, nego i nikakav rad jugoslovenske diplomatije u svetu i takođe svojevrsno slepilo srpskih komunista, ranije i sada. U našoj Izjavi pred Kongresom zato i stoji, uz ostalo, da je Kosovski tragični problem, u najvećoj meri, proizvod komunističke antisrpske politike do sada, i da je rešenje Kosovskog pitanja prvenstveno u dekomunizaciji Kosova i vaspostavljanju istine, slobode i pravde za sve koji žive na Kosovu.

    Po završetku ovog napornog zasedanja u Kongresu, oko 20 časova, Predsedavajući se svima zahvalio. Potom je Gđa Bentli odvela nas oko 20 Srba na večeru u "Republikanski klub" u Vašingtonu, o svome trošku, na što smo joj se iskreno zahvalili, kao i posle posebnim pismom, za sav njen trud za Srpski narod i Srpsku Crkvu.

    Na kraju, kao što smo i ranije i sada ovde u Americi više puta ponavljali, to i sada, posle ovog iskustva u Vašingtonu, ponavljamo. Pripadajući mučeničkom Kosovskom narodu Srpskom, mi svedočimo da je bolje da i nestanemo kao neljudi, nego da opstajemo kao ljudi, jer je bolje i mrtav čovek nego živ nečovek, jer su Bogu i mrtvi ljudi živi, dok su neljudi pred Njim mrtvi još dok hode po ovoj zemlji

    U Beogradu, 4. maja 1990.

    Episkop Raško-prizrenski Pavle

    Arhim. Atanasije Jevtić u ispred Pećke Patrijaršije

    Protoj. Milutin Timotijević, rektor Bogoslovije u Prizrenu

    8
    Izjava pred američkim kongresom

    Poštovane Gospođe i Gospodo,

    U ovom najvišem domu slobode i pravde Sjedinjenih Država Amerike nismo došli da razuveravamo one Vaše predstavnike i članove komisija kojima ste poklanjali poverenje da bi Vas obaveštavali o pravom stanju na Kosovu i njegovom položaju u jugoslovenskoj republici Srbiji. Naša dosadašnja iskustva sa zvaničnim ili poluzvaničnim delegacijama Kongresa, ako dozvolite ovu otvorenost, nisu nimalo utešna. Delegacije su uglavnom dolazile sa već gotovim mišljenjima o Kosovu i svoj izveštaj o južnom delu Srbije imali su u svom džepu pre no što su i videli tu nesrećnu napaćenu zemlju za sve one koji na njoj žive. Voleli bismo da ne moramo reći da su Vaši predstavnici najčešće viđali samo ono što su već unapred hteli da vide i čuli samo ono što im je odgovaralo da čuju. Nemojte, molim Vas, da ovu iskrenost shvatite kao prigovor, već kao osećanje poverenja da otvoreno govorimo časnim predstavnicima ovoga Doma.

    Došli smo, oprostite za ovaj uvod, da izvršimo jednu dužnost i pred Vama i pred narodom kome pripadamo, a koji je duboko razočaran zbog nerazumevanja ili nepriznavanja prave istine o Kosovu. On oseća tešku nepravdu što kao narod žrtva ispada narod krivac, i to krivac svojim progoniteljima, onima koji se ne bore za svoja ljudska prava na Kosovu, već da to Kosovo, središte Srpske zemlje, arbanizuju otcepe od Srbije i pripoje Albaniji. Ako je pedeset godina trebalo da sačeka zvanično priznanje, zločina u Katinskoj šumi od potomaka onih koji su ga počinili, koliko će još trebati vremena da se prizna genocid nad Srpskim narodom, izvršen za vreme II svetskog rata u isto vreme kada i zločin u Katinskoj šumi. Genocid nad Srbima u Jugoslaviji komunistička vlast je uporno prikrivala, umanjivala i time samo hrabrila ostatke poraženih jugoslovenskih nacizama (Nezavisna Država Hrvatska, muslimanski pokolji u Bosni i Hercegovini, Hortijevi pokolji u Bačkoj, balistički zločini na Kosovu i Metohiji, bugarski u Južnoj Srbiji i Makedoniji). Jedina krivica za (stotine i stotine hiljada poklanih i pobijenih Srba od 1941. do 1945. bila je samo u tome što pripadaju hrišćanskom pravoslavnom narodu. Sem Jevreja, Srbi su jedini narod koji je istrebljivan samo zato što pripada svojoj naciji i svojoj veri. Pravoslavni Srpski narod zato nije uzimala u zaštitu komunistička vlast. Ona je krivotvorstvom zločina genocida sprečavala da se istina obelodani, sprečavala povratak iseljenih za vreme rata sa Kosova i Metohije na svoja vekovna ognjišta, a istovremeno podsticala nova iseljavanja i tako doprinosila da Srbi budu sve manja manjina na sopstvenoj zemlji. Komunistička vlast svojom bezobzirnošću prema verskim i nacionalnim svetinjama Srpskog naroda hrabrila je dojučerašnje naciste među Albancima da nastave svoj istrebljivački posao započet u ratu. Komunistička vlast time je mislila da pridobije dojučerašnje saradnike (okupatora među Arbanasima, a oni su to više nego umešno znali da iskoriste. Naročito od kada je komunistička vladavina proglasila autonomiju Kosova i Metohije i time Kosovo veštački presekla od celine srpske države i njene žive istorijske celine.

    ***

    Gospođe i Gospodo Kongresmeni,

    Srpska Pravoslavna Crkva sa svojim hrišćanskim narodom živi i dela na Kosovu i Metohiji već puni milenijum. Posebno je važno da je od polovine XIII veka do danas manastir Pećka Patrijaršija bio sedište srpskih Arhiepiskopa i Patrijaraha i da se i danas svaki novi srpski Patrijarh, čija je titula Arhiepiskop Pećski, ustoličava u Peći.

    Kada Srpska srednjovekovna država, čije je središte od XIII-XV veka takođe bilo na Kosovu i Metohiji, pada pod osmanlijsku vlast, Arbanasa je na Kosovu i Metohiji, prema prvom zvaničnom turskom popisu, bilo svega oko 2%. Sa produženjem petvekovnog otomanskog ropstva i naročito od vremena kada su dotad hrišćani Arbanasi u većini prihvatili islam (kraj XVII i XVIII vek), iz planinskih krajeva današnje Albanije islamizirano stanovništvo silazi u plodne ravnice Kosova i Metohije i, favorizovani od otomanske vladavine, sve više potiskuju Srpski hrišćanski živalj.

    Godine 1912. kada je kraljevska Srbija sa drugim hrišćanskim balkanskim saveznicima oslobodila Kosovo i Metohiju, ona nije proterala nijednog Albanca ili bilo kog inovernika sa Kosova, niti srušila ijednu džamiju muslimansku (čak "i čuvenu Sinan-pašinu džamiju u Prizrenu, sagrađenu u tursko doba od kamenja, stubova i ukrasa porušenog manastira Sv. Arhanđela iz XIV veka). Kada je 1914. g. na konferenciji ambasadora Velikih sila u Londonu, određivana granica između Albanije i Srbije, koje i do danas važi za Jugoslaviju i za Evropu, tada odlučujući problem nije bila demografija, nego veliki srpski pravoslavni manastiri: Pećska Patrijaršija, Dečani i drugi (koji su inače blizu današnje albanske granice). Ova granica srpske, sada Jugoslovenske Albanske države ostala je kao priznata u svetu i posle oba svetska rata, iako su Arbanasi kao pristalice, najpre austro-nemačke a zatim fašističke okupacije, pokušavali da iskorene Srpski narod i njegovu Crkvu sa Kosova. Tokom rata 1941-1944. gotovo čitavo albansko stanovništvo na Kosovu bilo je na strani Musolinijeve Italije i nacističke Nemačke, i porušilo je i spalilo desetak srpskih crkava i manastira (Devič je bio do temelja srušen i zapaljen), ubilo 9 sveštenika i monaha srpskih, a proteralo blizu 100.000 Srba.

    Godine 1945. nova komunistička vlast u Jugoslaviji sprovodeći staljinističku politiku nacionalnog pitanja na Balkanu i u Jugoslaviji, da bi pridobili Albaniju Envera Hodže za nameravanu Balkansku federaciju pod boljševičkom vlašću, i udvarajući se profašističkoj albanskoj većini, oprostila mi je sva nedela nad Srbima, obećala pripajanje Kosova i Metohije Albaniji, te u tom cilju zabranila povratak na Kosovo svima od okupatora proteranim Srbima i Crnogorcima. Nadalje je komunistička vladavina, kao marksistička i ateistička, nastavila da progoni Srpsku Pravoslavnu Crkvu, da hapsi sveštenstvo i monaštvo i da ruši pojedine srpske crkve, kao napr. 1952. selu Duganjevu kod Uroševca, i naročito veliku katedralu u Đakovici 1950. godine, podignutu u spomen oslobodiocima Kosova. Nekoliko znamenitih manastira i crkava, kao "napr. Gračanica, Gorioč, Velika Hoča kod Orahovca, bili su zaposednuti od komunističke vlasti i pretvarani u zatvore i magacine Ovo je posebno ohrabrilo arbanaške mase da zatim i skrnave i ruše srpske svetinje, jer je to htela Komunistička partija, u čijoj vlasti na Kosovu su učestvovali i Srbi i Albanci komunisti (ali ipak nijedna džamija nije srušena na Kosovu, nego ih je naprotiv veliki broj novih). Iste 1945. godine Arbanasima je data autonomija da bi se stvorila njihova veštačka većina na Kosovu (koje inače nikad u istoriji nije imalo nikakvu administrativnu posebnost). U isto vreme u Jugoslaviji najbrojnija je bila nemačka nacionalna manjina (500.000) i mađarska manjina (480.000), a italijanska manjina (300.000) približno je bila koliko i albanska. Međutim, nijedna od ovih manjina osim albanske nije dobila autonomni status u Jugoslaviji. Naprotiv, komunistička vlast je proterala iz Jugoslavije sve Nemce i Italijane, a Albance kao sponu sa Enver Hodžinom komunističkom Albanijom favorizovala. Koristeći datu im široku autonomiju, koja je sa vremenom sve povećavana, tako da Albanci danas na Kosovu imaju veća nacionalna i sva druga prava od bilo koje nacionalne manjine u svetu, oni su krenuli u smišljenu demografsku eksploziju, koristeći ratom i okupacijom i terorom stečenu većinu za istiskivanje i progon preostale srpske manjine na Kosovu. Međutim, statistički podaci govore sledeće: godine 1945. Arbanasa u celoj Srbiji bilo je svega 8,1%, a sve ostalo su bili Srbi. Na veštački izdvojenom Kosovu su Arbanasi tako odjednom sačinjavali većinu 73%, a manjinu Srbi 27%. A sadašnje pravo stanje je da Arbanasa u Republici Srbiji ima 14% i oni uživaju sva nacionalna prava svih nacionalnih manjina u svetu. Tu činjenicu treba imati na umu, a ne to što u veštačkoj, Staljinovom voljom stvorenoj Pokrajini njih ima 89 %, a Srba 11 %.

    Naše je pitanje: Zašto se i dalje podržava boljševička politika prema pravoslavnim Srbima na Kosovu, jer je samo komunistička, kominternovska politika i vladavina stvorila problem Kosova i produžavala ga skoro pola veka, na štetu Srpskog hrišćanskog naroda i Crkve na Kosovu. Sa ovakvom politikom, kakva je na Kosovu vođena od 1945. g. do danas, u stvari je vraćen režim Otomanske imperije, tj. teror zuluma i nasilja nad hrišćanima, a što podržava i jugoslovenska politika "nesvrstanosti" u kojoj glavnu reč vode arapske i druge islamske zemlje, čiji fundamentalizam ima svoj udeo u Kosovskoj drami Srpskog naroda i Crkve.

    Mi nećemo sporiti da sada na Kosovu izvesni Arbanaški pojedinci i grupe, naročito mlađi ljudi, imaju problema sa komunističkim režimom (svejedno što je u Albaniji daleko gori, pa se protiv njega ne bune, nego čak i sarađuju). Mi iskreno žalimo za svako zatvaranje i progon mladih ljudi, i lično smo, i kao crkveni ljudi i kao srpski književnici, protestovali i tražili njihovo puštanje na slobodu. Ali mi istovremeno tvrdimo, i to smo u svojim apelima, žalbama i protestima javno iznosili desetinu puta do sada (najvišim nadleštvima u državi, kao i Skupštini Jugoslavije), da od komunističke vladavine u našoj zemlji i na Kosovu mnogo veće nevolje i patnje imao je i ima Srpski narod i Crkva na Kosovu i Metohiji. Jer pravoslavni Srbi i njihova Crkva, od 1941. g. kako je došla fašistička okupacija Kosova, i zatim od 1945. g. kako je došla boljševička tiranija, nisu do danas imali stvarne slobode i građanska i verska prava na Kosovu. Favorizovani Arbanasi, naročito od tzv. brionskog ustava iz 1974. g., krenuli su u agresiju prema preostalom Srpskom življu, sa jasnom tendencijom otcepljenja Kosova od Srbije i pripajanja enverhodžinoj Albaniji. Zato su i postali izrazito agresivni prema svojim susedima Srbima i Srpskoj Crkvi na Kosovu.

    I ranijih godina, a naročito tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina oni su skoro svakodnevno pričinjavali Srbima i Srpskoj Crkvi mnogobrojne zulume i nasilja, paljevine i rušenje hramova i domova, silovanje srpskih devojaka i majki, a naročito devojčica od 9-15 godina i starica od 60 godina, čak su i mrtva deca vađena iz grobova (u selu Grace kod Vučitrna 26. 9. 1988). Od oko 1.300 srpskih crkava i manastira na Kosovu arbanaške autonomne vlasti su, nedavno, 1987. g., većinu bile upisale u katastar kao "džamije"! - da bi ih lakše sutra islamizovale i prisvojile. Vlast na Kosovu je inače oko 80% u rukama samih Albanaca, a oni su zastupljeni i u svim državnim strukturama Srbije i Jugoslavije. Zato je bila moguća pojava poznatih masovnih histerija, poput one u rudnicima Stari Trg (februara 1989) i nedavno sa tzv. "jednonacionalnim trovanje" samo albanskih đaka! (20-24. 3. 1990). Albanske autonomne vlasti na Kosovu decenijama su uglavnom ignorisale sve žalbe i proteste Srpske Pravosl. Crkve na činjena nasilja Srbima, kao uostalom i centralna vlast komunističke Jugoslavije.

    Zbog svega ovoga, Srpski narod i Crkva na Kosovu ima daleko više stvarnih razloga za nezadovoljstvo prema komunističkoj vladavini, ali svoje nevolje i nezadovoljstvo Srbi ne koriste protiv svojih suseda Albanaca, sa kojima nastoje da žive u mirnoj koegzistenciji, poštujući njihov etnički i religiozni identitet. Zašto većina Albanaca na Kosovu svoje probleme i nezadovoljstva sa komunističkim vlastima usmeravaju na tiranije nedužnog Srpskog naroda i njegove Crkve na Kosovu i Metohiji? Po nama, problem Kosova je pre svega u dekomunizaciji Kosova i uspostavljanju istinski slobodnog i pravnog poretka za sve koji tamo žive. Smatramo da na Kosovu nije glavni problem demografija, jer etnička većina postoji napr. na Korzici i Alzasu (Francuska) i u Teksasu (SAD) i drugde u svetu, ali tamo nema komunizmom stvorenih nacionalnih razdora kao što su kosovski. Problem Kosova je od početka u komunističkoj nelegalnoj vlasti, u nedostatku prave slobode i pravde za sve ljude, bez obzira na nacionalnost i veru, ali i u komunističkom ratovanju sa istorijom, koju su komunisti svugde u svetu unazadili, a na Kosovu su je vratili u doba Otomanske tiranije.

    U monografiji koju je SP Crkva izdala o Kosovu - Zadužbine Kosova (Beograd-Prizren 1986, na 880 stranica dvostubačnog teksta), izneti su svi relevantni dokumenti o Kosovu - istorijski, kulturni, duhovni i civilizacijski, koji jasno pokazuju karakter i sudbinu Kosova, njegovu veličanstvenu iako mučeničku istoriju od XII veka do 1986. godine. I posle 4 godine od pojave ove monografije - zbirke autentičnih dokumenata sa Kosova i o Kosovu - niko od albanskih ili drugih istoričara i publicista u Jugoslaviji i svetu nije osporio nijedan od tih dokumenata i svedočanstava. Knjiga Zadužbine Kosova je zbirka vidljivih i proverljivih istorijskih, kulturnih, umetničkih i duhovnih dokumenata o dostignućima Kosova u srpskoj, balkanskoj i evropskoj kulturi i civilizaciji. Srpski manastiri i svetinje na Kosovu, sa živim narodom u njima i oko njih, dokaz su da brutalna istorija, poput one otomanske ili ove komunističke, ne može imati zadnju reč u istinskoj istoriji čovečanstva, posebno hrišćanskoj i evropskoj. Danas Srpski narod i Srpska Pravosl. Crkva na Kosovu i Metohiji brani Evropsku civilizaciju, ako je svetu još do iste stalo. Sa žalošću konstatujemo da nijedna od međunarodnih delegacija, koje su po pitanju ljudskih prava boravile na Kosovu, nije našla za shodno da poseti srpske crkveno narodne svetinje na Kosovu, kao što su Pećska Patrijaršija, Dečani ili Gračanica. To su tapije srpskog i hrišćanskog, evropskog i svetskog karaktera kulture koju ove svetinje oličavaju i posvedočuju.

    Srpski narod na Kosovu svakodnevno strada i trpi progone i zlostavljanja. Ali, kao ljudi i hrišćani, mi smatramo da je ipak nesrećniji i tragičniji svaki onaj član Albanske nacionalnosti na Kosovu, koji je ušao ili je uvučen u tiraniju, u svojevrsni genocid nad Srpskim narodom i njegovom Crkvom, kulturom, istorijom i duhovnošću na Kosovu. Ako idejni i politički vođi albanske agresije na Kosovu i malo pomišljaju na budućnost svoje dece i svoga naroda, onda treba da se zapitaju čemu ga uče kad ga podstiču na zločine i nečoveštva prema svojim nedužnim susedima sa kojima vekovima žive na Kosovu.

    U Istočnoj Evropi se danas sve menja nabolje, samo je na Kosovu rš ostalo bezumlje jedne komunističke tvorevine, čija je žrtva sav Srpski živalj na Kosovu i njegove svetinje. Hrišćanski Zapad na svoju kobnu štetu to ne vidi ili misle da mu je interes da to ne vidi. Zbog te kratkovidosti Zapada, Otomansko carstvo je bar za dva veka produžilo hrišćansko ropstvo na Balkanu, na najkulturnijem prostoru Evrope, na izvorima svetske civilizacije.

    Mi nismo ovde došli da Vas molimo, već da Vam kao predstavnicima moćne zemlje slobodnog sveta ukažemo na istinu koju svedočimo već i svojom odećom, sa krstom koji nosimo i pred Vama stojimo, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i naroda iz čijeg čistog srca i uma vam svaku reč izgovorismo. Hvala Vam, ako ste nas saslušali.

    U Vašingtonu, 24. aprila 1990. Episkop Pavle sa Kosova i Metohije

    Arhimandrit Atanasije iz Pećke Patrijaršije

    Protojerej Milutin Timotijević iz Prizrena

    9 (naknadno dodato)
    Izveštaj o poseti Kosovu američkog senatora Bob Dola i družine (29. avgusta 1990) Svetom Arhijerejskom Sinodu SP Crkve, Beograd

    Boraveći u Metohiji i zatim na Kosovu za crkveno-narodni sabor o prazniku Uspenija Presvete Bogorodice u manastiru Gračanici, javljeno mi je iz Kabineta Nj. Svetosti Patrijarha Srpskog i iz Eparhije Raško-prizrenske da, u ime Pećske Patrijaršije, uzmem učešća u razgovorima sa delegacijom Senatora i Kongresmena SD Amerike, koji dolaze u Prištinu 29. avgust 1990, jer nas Američka ambasada iz Beograda poziva na susret sa njima.

    Opisaću ukratko sve što se toga dana zbilo u Prištini a u vezi je sa ovom posetom Američkih senatora.

    Još oko 9 sati izjutra, kada smo mi, naša dva studenta teologije i ja, dolazili iz manastira Gračanice u Prištinu (u Srpsku crkvu Sv. Nikole), pred hotelom "Grand" u centru Prištine, gde su trebali da se obave razgovori (počev od 14 časova kada stižu Amerikanci, s tim što bi oni, po svom običaju, prvo razgovarali sa tzv. šiptarskom "alternativom", a potom, oko 16 časova, sa nama) primetno je bilo okupljanje uglavnom mlađih Šiptara, koji su mahom šetali u većem broju glavnom ulicom ispred hotela, a izvestan broj ih je sedeo po ivicama prostora oko hotela. Kada smo stigli u crkvu Sv. Nikole, oko pola deset, radio Priština je već javljao o okupljanju sve većeg broja Arbanasa na prostorima oko hotela "Grand". Poslao sam tada natrag naša 2 studenta (od kojih je jedan potom trebao da nam bude i prevodioc na engleski, g. Mladen Stojanović, koji studira u Akademiji Sv. Vladimira u Njujorku), da na licu mesta vide stanje. Oni su stali pred hotel "Grand" oko 10 sati, izbegavajući glavnu masu Šiptara u glavnoj ulici, i svojim očima su zatim videli da je masa (nekoliko hiljada okupljenih) mlađih Arbanasa napala miliciju u blizini hotela "Grand" kamenicama i potrganim gvozdenim tablama sa ograde trotoara, tako da su u jednom momentu trojica milicionara bili oboreni na zemlju i, po rečima studenta Stojanovića, "nisu imali izbora", jer bi brzo bili pregaženi od šiptarske mase iz koje se u pozadini čulo i pucanje iz vatrenog oružja. Tada su sa suprotne strane "Granda" izišli u kordonu milicajci "specijalci" i ne žureći pošli na demonstrante pred hotelom. Veliki broj Šiptara odmah je seo na trotoar i ulicu, ali su "specijalci" išli i dalje, pa su Šiptari počeli da beže, a "specijalci" su ih sustizali i udarali palicama (jednoga je jedan "specijalac" sustigao paloga na zemlju i tukao ga nogama nemilice). Tako su ih ubrzo razjurili ispred hotela. Pri tom su "specijalci" upotrebili i suzavac, a kažu i tzv. "vodeni top". Sve ovo su nam ispričali naši studenti, vrativši se u Crkvu Sv. Nikole nešto pre 12 sati. Radio Priština javljao je u to vreme približno iste vesti, navodeći da je u sukobu demonstranata i milicije bilo "obostrano povređenih". Kasnije, kada su Američki senatori došli da s nama razgovaraju, senator Bob Dol nam je rekao da je video "fotografiju jednog mladog Albanca jutros povređenog u glavu od milicije", što znači da su Šiptari, možda, zato i napali miliciju već u 10 sati ujutru da bi imali fotografije eventualno povređenih kao dokaz da su "proganjani od srpskih vlasti na Kosovu". Jer, znalo se tačno da Američka delegacija dolazi u Prištinu tek negde oko 14 časova. Ime ovog mlađeg povređenog Šiptara spomenuli su njihovi alternativci kasnije u štampi.

    Nešto posle 12 časova pošli smo iz crkve Sv. Nikole, ja i 2 studenta i inženjer Folić Prištevac, da pogledamo stanje u gradu, jer nam je uskoro trebalo da i mi pođemo ka hotelu "Grand" kako bi na vreme bili tamo radi razgovora sa Amerikancima. Iako saobraćaj kretanja putnika peške u gradu Prištini nije bilo prekinuto, nismo mogli, a ni hteli u tom momentu, da priđemo bliže hotelu "Grand" gde je milicija obezbeđivala red da bi Američka delegacija mogla mirno stići u hotel. Zato smo pošli duž Prištine jedan gradski blok više Na tom putu, pred drugom džamijom, jedan od mlađih Šiptara pljunuo me je i rekao: "Sram vas bilo šta nam radite", na što sam se okrenuo i rekao mu: "Prijatelju ja nosim mantiju i krst, i time ništa sramno nikome nisam učinio". Oko nas su nadalje učestano protrčavale grupice mladih Šiptara, koji su pokušavali da se probiju u blizinu hotela "Grand", ali su bili vraćani od milicije pa su bežali prema studentskim domovima na prištinskom bregu. U jednom takvom susretu sa proređenom masom demonstranata, jedan od Šiptara je potegao kamenicu na mene, ali je zaustavljen rukom drugoga, jer su u međuvremenu do mene bili pristigli i dvojica studenata i veći broj drugih prolaznika i demonstranata, svi skupa u pokretu, pa je bila opasnost da se povredi više drugih lica. Mi smo se potom mirno vratili u crkvu Sv. Nikole, zapažajući da je veći deo grada Prištine bio sasvim miran, svet se normalno kretao svojim poslom Primećen je samo priličan broj putničkih kola iz drugih gradova Kosmeta.

    Sa izvesnim zakašnjenjem, negde pred 15 časova, stigli su Američki senatori u hotel "Grand" sa aerodroma a bez incidenata ušli u hotel i počeli razgovore sa grupom albanskih "alternativaca" na čelu u sa Ibrahimom Rugovom, Vetonom Suroi, Škeljzenom Malićijem i drugima. Razgovarali su u kongresnoj sali hotela, bez prisustva ijednog novinara. Snimali su TV kamerama samo Amerikanci i Šiptari. Mi smo pristigli u hotel nešto posle 15 časova, dobivši relativno lako propust od milicije (samo legitimisanjem), pošto smo rekli da smo delegacija SP crkve koju su Amerikanci pozvali na razgovor. Sedeli smo zatim u hotelu na spratu i čekali. Posle više od sata vremena predstavnik Američke ambasade iz Beograda poveo nas je da nam pokaže drugu salu u kojoj ćemo razgovarati sa Senatorima mi kosovski Srbi: osim nas trojice iz SP Crkve, prota Ratomir Božić iz Uroševca i o. Milutin Timotijević iz Prizrena, još i prestavnici Odbora za istinu o Kosovu, prestavnici Udruženja "Božur" za povratak iseljenih Srba na Kosovo i Metohiju, i dva predstavnika Radikalne stranke iz Prištine. Čim smo ušli u tu salu, inače dosta malu, videći veliku sliku Josipa Broza, rekao sam predstavniku Američke ambasade da ja lično ne želim da razgovaram ovde pred Titovom slikom, jer smatram da je to nama Srbima podmetnuto da bi nas tako slikali sa Titom kao našim "vođom", a on je ustvari glavni srpski unesrećitelj na Kosovu, a šiptarski je usrećitelj. Moju reakciju prihvatili su odmah svi ostali Srbi i odbili da razgovaraju u toj sali, dok se Titova slika ne ukloni ili pronađe druga sala. U tom momentu je senator Bob Dol bio završio razgovore sa predstavnicima Šiptara i stigao u salu, iz koje smo mi upravo kretali da izađemo. Posle pozdravljanja, i njemu sam rekao isto, pa je on, vidno iznenađen, izišao tada u hol hotela i tu nas pozvao na razgovor. Dok su Srbi pristizali i razmeštali fotelje iz hola da bi seli, gospodin Američki senator Bob Dol, vođa vladajuće Republikanske stranke i prispeli kandidat za predsednika SAD, ljutio se govoreći: "Hoćemo li mi da razgovaramo, ili ćemo da idemo, jer mi smo ionako u zakašnjenju zato što rukovodstvo Srbije nije htelo da mi ovde dođemo![1] Bili smo iznenađeni takvim njegovim arogantnim ponašanjem već na početku, koje, na žalost, nije promenio ni tokom daljeg nazovi "razgovora" sa Kosovskim Srbima, a koji je trajao jedva nešto više od pola sata.

    Senator Bob Dol je jednostavno nastupio kao svojevrsni tužitelj nas Srba za "teško stanje Albanaca na Kosovu". Čudio se već na početku kako je "u Hrvatskoj i Sloveniji gde sam već bio, došlo do demokratizacije, a to još nije stiglo u Srbiju". Zatim nas je sve skupa pitao: "Da li je tačno da je sa posla na Kosovu otpušteno 6.000 Albanaca, među njima dosta lekara, i da je ubijeno 32 mlada Albanca"? Ovakav nastup i ovakva pitanja upućena nama od ove "dobrovoljno i privatno" došle američke Kongresne "delegacije za ljudska prava" sve je nas pozvane na razgovor Srbe iznenadio, jer je g. Bob Dol ovakvim postupkom iznosio već ovima nama dobro poznate teze i stavove Ibrahima Rugove i ostalih šiptarskih vođa i ideologa antisrpske agresije na Kosovu. Za dokaz toga može poslužiti i sledeće. Kada mu je od strane prisutnih predstavnika Srba - književnik i pesnik Radoslav Zlatanović (starosedelac Kosova), pisac Mirko Čupić i dvojica iz Radikalne stranke iz Prištine - dat odgovor da "niko s posla nije otpušten zato što je demokrata, nego što je neradnik, koji jedino platu ne odbija, a sve drugo bojkotuje", i takođe da "ubijeni Albanci poginuli su u oružanom sukobu sa legalnim organima vlasti, a ne kao neki demokrati", a vlasti ih u demonstracijama rasturaju zato "što su separatisti i što hoće Kosovo da otcepe od Srbije i pripoje ga Albaniji", g. Bob Dol je drsko rekao "To je propaganda" i time je, očigledno, doslovno ponovio tezu Ibrahima Rugove i ostalih šiptarskih vođa sa Kosmeta i iz sveta, koji tezom "Kosovo republika" samo lukavo prikrivaju svoje stvarne namere da Kosovo otcepe od Srbije i Jugoslavije i pripoje ga Albaniji (ili "Albaniju pripoje Kosovu", kako reče neko s Kosova).

    Svi pokušaji predstavnika Kosovskih Srba da Američkim senatorima (koji su se sve vreme razgovora nešto došaptavali i uglavnom bili nepažljivi na reči prisutnih Srba, u čemu je uz Bob Dola, prednjačio i Američki ambasador Cimerman) bilo šta objasne, bili su bezuspešni, pa su prestavnici Srba, kao i prisutni novinari i snimatelji (koje nismo odbili da prisustvuju razgovorima), počeli da se bune i uzbuđeni govore, pomalo i bez reda. Kako se naš prevodilac, student iz Njujorka Mladen Stojanović, jednog momenta zbunio i nije znao koga pre da prevodi, zapitasmo: da li su i Amerikanci doveli svog prevodioca, no kada se pojavio jedan iz Američke ambasade, odmah je bilo jasno da ne vlada srpskim jezikom toliko dovoljno da bi prevodio, pa je naš prevodioc nastavio Tada sam zatražio reč i rekao sledeće: "Gospodo Američki senatori, mi razumemo vaše interesovanje za prava Šiptara, ali je očigledno da vi nemate ni sluha ni volje za prava Srpskog naroda i Srpske Crkve na Kosovu i Metohiji. To se jasno vidi iz vašeg ponašanja ovde i vašeg interesovanja. Na to je Bob Dol reagovao da to nije tačno i da on tu primedbu odbija, a ja sam uzvratio da se nipočemu ne vidi da to nije tako. Zatim sam rekao: "Tačno je da nije humano da bude ubijen bilo ko ovde ili bilo gde u svetu, ali se vi, gospodo, niste istovremeno interesovali za to koliki je broj ranjenih i povređenih Srba na Kosovu, i to ne od milicije (ranije je i toga bilo), nego od razularene rulje šiptarskih agresora. Ako su Šiptari demonstranti imali sukobe sa državnom milicijom, šta je tome kriv Srpski narod i Srpska Crkva na Kosovu da ti isti razjareni Šiptari tokom svojih demonstracija, i vraćajući se sa njih, napadaju na nedužne Srbe, srpske kuće, crkve i manastire? Tako su napadnuti nedavno manastir Sveta Trojica kod Mušutišta, Pećska Patrijaršija, crkva u Vučitrnu, Prištini i tako redom. I još zašto nam Šiptari siluju devojčice, starice i monahinje? Zašto nam maltretiraju decu, ako su takvi "demokrati"? Na te reči je senator Dol rekao: "Za poslednje 2 godine nije bilo nijedno silovanje na Kosovu", kako mu je, navodio, rekao neki ministar u Jugoslaviji. Odgovorio sam: "To nije tačno, jer je za to isto vreme bilo više od 30 silovanja srpskih devojčica, monahinja i žena. Najskorija silovanja srpskih devojčica od Šiptara bila su 14. juna 1990. u selu Belo Polje kod Istoka, kada su Šiptari silovali maloletnicu Srpkinju od 10 godina, i 15. jula 1990. silovali su srpsku devojčicu od 15 godina u selu Opteruši kod Orahovca". Na to g. Bob Dol nije ništa odgovorio.

    Dalje sam rekao da kao predstavnik SP Crkve neću ulaziti u čitavo pitanje sukoba Šiptara sa državnom milicijom, nego samo postavljam pitanje: Šta je za sve to kriv nevini Srpski narod i Srpska Crkva po Kosovu i Metohiji da se na njih iskaljuje šiptarski bes i agresija evo već pola veka, kad je taj isti Srpski narod i njegova Hrišćanska crkva sve vreme stradali od te iste milicije, od komunističke vlasti, na čijem čelu je bio Josip Broz i šiptarska većina no Kosovu. Vi Amerikanci ste sve vreme podržavali Tita i Jugoslaviju i tada niste videli stradanje Srba, kao što ga ni sada nećete da vidite".

    Na pitanje senatora Dola: Zašto nećete da vodite dijalog sa Albancima, odgovorio sam da ni to nije tačno, jer 22-24. aprila 1988. u Beogradu smo mi srpski književnici razgovarali sa albanskim književnicima sa Kosova, a kada je trebalo taj razgovor da bude nastavljen u Prištini, Šiptari su odbili nastavak razgovora. Isto tako, predstavnici naše Crkve su se susretali i razgovarali sa šiptarskim hodžama, kao nedavno Episkop Raško-prizrenski Pavle sa hodžom iz Suve Reke, ali od toga nije bilo nikakve koristi.

    Kako je senator Dol i drugi Amerikanci već ustajao da ide, predao sam mu moju potpisanu kratku izjavu (koju sam u početku nameravao da predam, jer sam video celu stvar njihovih razgovora sa Srbima samo kao puku formalnost, koja je Američkoj delegaciji trebala "forme radi", i to se pokazalo kao tačno). U mojoj izjavi rekao sam doslovno:

    "Poštovana gospodo Senatori i Kongresmeni SD Amerike. Došao sam na vaš poziv, pred vas, iz ljudske čestitosti i poštenja kao predstavnik Srpskog hrišćanskog naroda i Srpske Crkve sa Kosova i Metohije. Izjavljujem da ni ja, ni moj narod, ni moja Crkva, nismo ni komunisti ni agresori na ovoj našoj vekovnoj otadžbini, već smo žrtve albanske boljševičke i fašističke agresije i ekspanzije islamskog fundamentalizma, koji decenijama ovde terorišu naš narod i naše svetinje na Kosovu i Metohiji. Vi ih, na žalost, u toj agresiji podržavate i zato, žalim, ali nemam šta sa vama više da razgovaram. Sve je isuviše jasno i ljudski bolno". Potom je otac Milutin Timotijević prišao lično Bob Dolu, koji je već odlazio, i kazivao mu o napadima Šiptara u Prizrenu na njega lično, kada mu je ruka bila u ramenu lomljena, no g. Senator je na to samo ironično rekao: "To je vaša privatna stvar", i odmah sa svojom grupom otišao da referiše Ibrahimu Rugovi i društvu Šiptara (koji su ih čekali u kongresnoj sali) šta je sve razgovarao sa Srbima. Novinari su čuli da je rekao da mu Srbi "nisu odgovorili ni na jedno pitanje"!?

    Odleteli su avionom za Zagreb i tamo izdali zvanično saopštenje, u kojem napadaju Srbiju i govore samo o "obespravljenosti Albanaca na Kosovu", a nijednom rečju ne opominju nas Srbe niti naše muke po Kosovskom razbojištu.

    U Prištini, 29. avgusta uveče, 1990.

    Jeromonah Atanasije Jevtić iz Pećke Patrijaršije

     

    Porušeni spomenici na srpskom groblju u selu Slakovce kod Samodreže (18. jula 1984).

    DODATAK

    Registar Srba odseljenika sa Kosova i Metohije kojima je zemlja konfiskovana ili delimično oduzeta.

    Brojevi iza imena označavaju brojeve Rešenja šiptarskih i komunističkih Opštinskih organa u Pokrajini o konfiskaciji zemlje.

    Registar pripremio Savić Branislav.

    1. Arsić Milovan 77
    2. Azdejković Miroslav 79
    3. Arsić Arsa 103
    4. Arsenijević Milan 201
    5. Arsenijević Miloš 212
    6. Arsić Stojan 216
    7. Arsić Stanojlo 217
    8. Andrić Šćepan 250
    9. Antić Vlastimir 268
    10. Anđelković Tihomir 332
    11. Andrijašević Pavle 362
    12. Anđelić Boško 363
    13. Arsić Radica 372
    14. Anđelković Milan 389.
    15. Andrijašević Nikola 399
    16. Andrijašević Aleksa 400
    17. Anđelić Milan 422
    18. Alaš Dušan 537
    19. Aleksić Živka 604
    20. Aleksić Šaka 32
    21. Andrić Živojin 140
    22. Aleksić Dragomir 303
    23. Aleksić Novica 240
    24. Biserčić Radomir 29
    25. Babić Vojislav 51-59
    26. Biardić Bogoljub 58-50
    27. Biserčić Radoslav 74
    28. Bosić Petko 87
    29. Biserčić Mileta 143
    30. Bučić Stevan 165
    31. Bašević Đolo 202-64
    32. Bošić Dušan 215-65
    33. Bojović Radosav 226.
    34. Brković Dragić 233
    35. Bajičić Milinko 248
    36. Bojčić Veliša 254
    37. Bojčić Dragiša 260
    38. Blagojević Radomir 270
    39. Brković Dragoljub 278
    40. Bićanin Stevo 306
    41. Bićanin Savatije 307
    42. Braković Ćirilo 338
    43. Brković Savo 339
    44. Burčić Vučeta 371
    45. Božović Novica 401
    46. Blagojević Stanko 419
    47. Bićanin Bogosav 483
    48. Bićanin Svetomir 484
    49. Bakić Stana 514
    50. Bubalo Milo 515
    51. Bakić Miljan 516
    52. Bubalo Ilija 518
    53. Bubalo Đuro 535
    54. Bukovac Slavko 539
    55. Blagojević Milisav
    56. Bašić Živojin
    57. Baravinić Radule
    58. Baravinić Radule
    59. Baličević Vukoje
    60. Burčić Radojica
    61. Bubalo Mile 313
    62. Bukavac Radoje 464
    63. Vasić Dragiša i Bogosav 46
    64. Vuksanović Dragomir 52
    65. Vučinić Pavle 72
    66. Vuladinović Radiša 88
    67. Veličković Radovan 150
    68. Vojvodić Mihajlo 157
    69. Vulićević Živko 160
    70. Vulićević Milivoje 165
    71. Vuković Živka 164
    72. Vuković Milovan 174
    73. Vasić Vladimir 184
    74. Vojvodić Mihajlo 203
    75. Vunićević Milija 214
    76. Vukadinović Milutin 211
    77. Vukotić Živko 242
    78. Vukosavljević Svetomir 246
    79. Vukmirović Milo 259
    80. Vukmirović Stojan 258
    81. Vukmirović Ilija 271
    82. Vukmirović Maniša 290.
    83. Vuković Milić 312
    84. Vuković Savka 320
    85. Vuković Dušan 321
    86. Vukašinović Novica 326.
    87. Velić Radoslav 369
    88. Veljić Ljubosav 370
    89. Vukmirović Ćosa 377
    90. Vukajlović Jovan 378
    91. Vukosavljević Dragoljub 388.
    92. Vuković Serafim 390.
    93. Vuković Borislav 405
    94. Velić Bogoljub 487.
    95. Vučetić Miljko 560
    96. Veličković Radosav 603
    97. Vuksanović Milosav 22
    98. Vasiljević Predrag 9
    99. Veličković Runa 55
    100. Vučković Desimir 120
    101. Vučković Mihajlo 200
    102. Vukajlović Dobrivoje 207
    103. Vuletić Milorad 312
    104. Vuletić Spiridon 504
    105. Vasović Milorad 223
    106. Vučinić Mirko 104
    107. Vranić Jovan 161
    108. Vuletić Kata 580
    109. Gapović Stojan 127
    110. Grbić Milen 130
    111. Golubović Radune 156
    112. Glišić Vlajko 192
    113. Glišić Života 211
    114. Garić Vuksan 243
    115. Grubac Stana 253
    116. Garić Mihajlo 263
    117. Gligović Aleksa 264
    118. Gašić Milorad 266
    119. Galjić Golub 275
    120. Garić Luka 277
    121. Gašić Aleksandar 329
    122. Gašić Dragoljub 330
    123. Grčak Čedomir 334
    124. Grčak Milosav 480
    125. Grčak Budimka 481
    126. Gosić Dobrosav 582-584
    127. Gavrilović Radosav 199
    128. Gašić Mirko Milan 510
    129. Gruić Radosav 577
    130. Gajić Radoje 589.
    131. Galović Dane 85
    132. Gačinac Ranko 125
    133. Gašić Svetozar 347
    134. Dukalić Đuro 84
    135. Duković Vučko 166
    136. Dragović Pavić 187.
    137. Dondić Miladin 238
    138. Dopuđa Stevan 286
    139. Dečević Dragoslav 308
    140. Dragović Svetozar 315
    141. Damjanović Milojko 361
    142. Damljanović Dragoslav 387.
    143. Deljanin Obren 430
    144. Deljanin Bogdan 455
    145. Deljanin Vasilije 467
    146. Daciović Radoš 473
    147. Damljanović Danko 490.
    148. Deljanin Milorad 491
    149. Drobljan Miroslav 529
    150. Drakšić Dane 276
    151. Dragutinović Dobrivoje 302
    152. Despotović Vladimir 54
    153. Dačković Dragoslav 543
    154. Dimitrijević Čedo 26
    155. Daranić Radoš 30
    156. Đuvić Borislav 76
    157. Đukalić Đuro 84
    158. Đaković Vučko 166
    159. Đorđević Velimir 33
    160. Đorđević Stojan 365
    161. Đorđević Stojana 36
    162. Đurđević Velislav 45
    163. Đaković 82
    164. Đulić Bogić 179
    165. Đokić Trajko 280
    166. Đorđević Mirko 285
    167. Đulić Đurko 29-217
    168. Đalić Aleksandar 340
    169. Đalić Radosav 343-219
    170. Đorđević Živko 346
    171. Đulić Milivoje 352
    172. Đulić Aleksandar 365
    173. Đalić Vladimir 379
    174. Đorđević Tihomir 402
    175. Đorđević Radica 416
    176. Đurđević Stojan 220
    177. Đurđević Vladimir 221
    178. Đurđević Malina 222
    179. Đurković Leposava 605
    180. Živković Milan 43
    181. Živković Boško 341
    182. Živković Đorđe 39
    183. Žeraljac Vladislav 409
    184. Živković Stevan 465
    185. Živković Milan 565
    186. Živić Mihajlo 597
    187. Zečević Dragoslav 308
    188. Zdravković Radojlo 417
    189. Zdravković Obren 418
    190. Zarević Miroslav 448
    191. Zdravčenić Jovan 540
    192. Zbiljić Božidar 572
    193. Zdravić Ljubomir 38
    194. Zbiljić Božidar 572
    195. Ilić Danko 167-243
    196. Ivanović Dragoljub 178
    197. Ivanović Krsto 194
    198. Ivanović Stanoje 227
    199. Ivanović Radomir 25
    200. Ilić Milutin 274-248.
    201. Ivanović Dragan 30
    202. Ivanović Boško 305
    203. Ivanović Petar 380
    204. Ivanović Dimitrije 436
    205. Ivanović Kosta 581
    206. Ivančević Mašan 600
    207. Ilić Radosav 172
    208. Jeličić Miroslav 122
    209. Jovanović Kosta 15
    210. Jovanović Ljubomir 27
    211. Jočić Čedomir 99
    212. Jelić Pavle 105
    213. Jelić Svetislav 112, 113
    214. Jelić Stanimir 112
    215. Jovković Stanka 114
    216. Jakovljević Jovan 136
    217. Jovanović 137
    218. Joković Miodrag 175
    219. Jerinić Nikola 196
    220. Jović Ljubomir 208
    221. Jovanović Radoš 236
    222. Jovanović Mirko 237
    223. Jovanović Vukojica 273
    224. Jovanović Vitomir 289.
    225. Jovanović Blagoje 294
    226. Jovanović Dušan 316
    227. Jović Svetomir 327
    228. Jakovljević Milosav 319
    229. Jovanović "Bratislav 330
    229. Jovanović Stojan 359
    230. Jakovljević Vladislav 375
    231. Jovičić Jakov 376
    232. Jovanović Radivoje 384
    233. Jovanović Petar 386
    234. Jovanović Svetomir 392
    235. Jočić Nedeljko 394
    236. Janković Danilo 476
    237. Jeremić Radoš 478
    238. Jeremić Dragoslav 50
    239. Jočić Milun 56
    240. Jočić Milisav 562
    241. Jovanović Radosav 7
    242. Jovanović Dragomir 586
    243. Jovanović Arsenije 397
    245. Jovanović Marko 55
    246. Jočić Novica 563
    247. Jočić Radovan 564
    248. Jovanović Ranko 569
    249. Jovanović Petar 386
    250. Jeftić Milija 594, 598
    251. Jovanović Stanoje 614
    252. Kilibarda Đalo 310
    253. Kosović Dušan 24
    254. Krstić Tihomir 38
    255. Kosović Stojan 71
    256. Kaćić Sreto 83
    257. Kostić Milan 100
    258. Karić Stojan 107
    259. Karić Spasoje 108
    280. Karić Milorad 109
    261. Kozić Aleksandar 155
    262. Kalarević Svetomir 170
    263. Karadžić Miljuša 190.
    264. Kulić Konstantin 219
    265. Kuzmić Dušan 245
    266. Krkeljić Radovan 249
    267. Kešeljević Radovan 261
    268. Kljajić Ilija 283
    269. Kalac Ilija 284
    270. Krkeljić Rašo 293
    271. Kamekić Petko 295
    272. Kalac Simo 3404
    273. Kilibarda Nišor 309
    274. Kruščić Vukoje 325
    275. Kljajić Milo 383
    276. Kalamber Relja 403
    277. Krcić Avram 410
    278. Krcić Gerasim 411
    279. Krcojević Mirko 420
    280. Krcojević Mirko 437
    281. Krsmanović Krsman 456
    282. Komnenović Novak 519
    283. Komnenović Vukoje 521
    284. Komnenović Mihajlo 522
    285. Kešeljević Jovan 612
    286. Kršanin Žarko 132
    287. Kozić Radivoje 205
    288. Kilibarda Đolo 310
    289. Krgić Radojica 570
    290. Krajinović Janko 576
    291. Komatović Dragom i Dragutin 571
    292. Kalember Relja 403
    293. Kostić Danilo 593
    294. Lukić Milovan 174
    295. Lazović Miodrag 13
    296. Lazić Svetolik 55
    297. Lalić Milovan 132
    298. Lalićević Miloš 176
    299. Lazić Dušan 191
    300. Lazić Nenad 457
    301. Lapčević Jevrem 466
    302. Lekić Slobodan 517
    303. Lazić Milovan 523
    304. Lazić Milosav 554
    305. Laketić Dragomir 558
    306. Lalić Slobodanka 610
    307. Ljubović Krsto 366
    308. Mihajlović Savo 12
    309. Milošević Jakov 37
    310. Milošević Josip 41
    311. Milićević Miljko 47
    312. Mladenović Vojin 48
    313. Marković Novica i Svetolik 61, 62
    314. Maksić Dragoslav 67
    315. Maksić Milivoje 70
    316. Marković Nikodin 89
    317. Milenković Svetozar 94
    318. Mitrović Radosav 101
    319. Marković Radoš 124
    320. Miljković Dragić 154
    321. Milićević Radivoje 1599
    322. Milačić Novica 177
    323 Marković Stojan 180
    324. Mijović Mijail 188.
    325. Mijović Radojlo 189.
    326. Mitorac Dušan 213
    327. Mideniović Sretko 218
    328. Makačević Petar 228
    329. Marković Stevan 229
    330. Marović Stojan 244
    331. Mirilović Ilija 279
    332. Mitrović Krsto 277
    333. Miletić Dragić 310
    334. Mitrović Vasilije 328
    335. Mitrović Tanasio 333
    336. Milosavljević Milun 335
    337. Milenković Milisav 354
    338. Mladenović Đurđa 355
    339. Milovanović Vojislav 356
    340. Mitrović Vasilije 358
    341. Milivojević Cvetko 364
    342. Marković Ljubomir 385
    343. Medaković Vojislav 398
    344 Milić Bogdan 406
    345. Milić Milan 407
    346. Miletić Krsman 408
    347. Milić Dragić 423
    348. Milić Radoman 424
    349. Miletić Sekule 429
    350. Miletić Cvetko 434
    351. Milačić Mijat 435
    352. Mihajlović Bogdan 454
    353. Mladenović Milorad 497
    354. Mihajlović Svetislav 497
    355. Milačić Tošo 525
    356. Milačić Jovan 526.
    357. Milačić Lazar 531
    358. Matović Nešo 533
    359. Milanović Nenad 534
    360. Milićević Stanko 536
    361. Milićević Radovan 538
    362. Milovanović Dobrivoje 544
    363. Milićević Velimir 555.
    364. Milićević Milan 566
    365. Milićević Branislav 567
    366. Marković Borivoje 578
    367. Milićević Dragiša 583
    368. Milovanović Marko 585
    369. Miljanović Radoš 393
    370. Makragić Marko 404
    371. Milićević Milić 505
    372. Mladenović Vuksan 507
    373. Milovanović Božidar 574
    374. Mladenović Vojislav 509
    375. Marković Marko 542
    376. Milovanović Mileva 595
    377. Minić Sveto 613
    378. Nešović Vuksan 42
    379. Nešić Borislav 68
    380. Novković Stamen 121
    381. Nešić Dragomir 299
    382. Nedeljković Milan 425
    383. Nović Radomir 492
    384. Nikolić Stojan 546
    385. Nikolić Dušan 550
    386. Nikolić Bogosav 193
    387. Otović Miloš 202
    388. Obradović Dragomir 324
    389. Ognjen Deljnin 455
    390. Obradović Jevrosije 433
    391. Obradović Miloje 502
    392. Obradović Dragutin 508
    393. Popović Stojan 127
    394. Petrović Milunka 28
    395. Punuševac Milovan 40
    396. Petrović Ćirko 44
    397. Petrović Jovan 59
    398. Petrović Dragoslav 80
    399. Pribak Radosav 36
    400. Petrović Dragoslav 92
    401. Popović Svetislav 95
    402. Petrović Novak 102
    403. Perović Veličko 116
    404. Pavlović Pavle 146
    405. Paunović Rade 149
    406. Popović Đoko 151
    407. Pavlović Radosav 153
    408. Luđad Stevan 185
    409. Popović Časlav 195
    410. Petrović Dušan 197
    411. Pantić Ognjen 247
    412. Pribaković Vladan 298
    413. Pantić Milić 314
    414. Pralić Filip 323
    415. Pešikan Rako 344
    416. Gagović Rade 502
    417. Petrović Radosav 553
    418. Pavlović Radoslav 368
    419. Petrović Milenko 447
    420. Popović Stanislav 450
    421. Petrović Nikola 479
    422. Popović Živojin 482
    423. Popović Vidosava 488.
    424. Popović Rade 502
    425. Popović Mitar 520
    426. Petković Petko 547
    427. Petrović Radosav 553
    428. Petrović Ranko 606
    429. Perovanović Radule 611
    430. Perišić Milosav 110
    431. Pantelić Stojan 14
    432. Pavlović Miladije 485
    433. Pašić Stanko 51
    434. Petrović Leposava 512
    435. Pavlović 592
    436. Perišić Petvo - Radosav 232 .
    437. Petrović Radosav 553
    438. Radovanović Miloje 117
    439. Radović Vukoje 16
    440. Radović Bogdan 111
    441. Ristić Dobrosav 148
    442. Ristić Mitko 152
    443. Radojković Tihomir 162
    444. Radusinović Ilija 224
    445. Radović Ljubica 235
    446. Ralić Fenićije 265
    447. Radosavljević Simon 28
    448. Radosavljević Milinko 292
    449. Radosavljević Pavle 296
    450. Radovanović Petar 300
    451. Radosavljević Vlako 322
    452. Ristić dragoljub 357
    453. Ralić Maniša 426.
    454. Ristić Radoica 428
    455. Ristić Stojan 442
    456. Ristić Dragomir 462
    457. Ralićević Radosav 467
    458. Ralić Milan 484
    459. Ristić Obren 568
    460. Radenović Zorka 602
    461. Ristić Milan 608-117
    462. Radovanović Milivoje
    463. Rastić Slavko 139
    464. Ristić Radonja 142
    465. Radunović Milutin 500
    466. Raić Veselin 596
    467. Radovanović Milorad 599
    468. Stamenković Branislav 106
    469. Savićević Branislav 1
    470. Stošić Ratko 3
    471. Saletić Ratko 8
    472. Simić Milan 14
    473. Sekulić Živko 17
    474. Sekulić Vučko 18
    475. Stojanović Milutin 19
    476. Stojanović Antonije 20
    477. Stojanović Simonka 31
    478. Stevanović Jaglika 39
    479. Stefanović Janko i Trajko 49
    480. Simić Dragić 50
    481. Stošić Milisav i Radiša 53
    482. Simić Milja 60
    483. Stamenković Vukoje 66
    484. Stefanović Serafin 69
    485. Stefanović Radosav 78
    486. Stević Mirko 9
    487. Selumić Obren 93
    488. Stevanović Aleksandar 97
    489. Stošević Radoš 98
    490. Stošić Milić 115
    491. Simulović Marinko 128
    492. Simić Radomir i Vojin 129
    493. Sinđelić Dobrivoje 144
    494. Spasojević Duško 147
    495. Stojanović Petko 337
    496. Stević Veljko 158
    497. Stolić Vukoje 168
    498. Savićević Đuro 169
    499. Spasović Borisav 19
    500. Stanković Kosta 181
    501. Stojanović Velimir 186
    502. Stojanović Života 210
    503. Stanković Simeon 234
    504. Simić Miloje 267
    505. Stanković Trajko 272
    506. Simić Dragoslav 318
    507. Stojanović Petko 349
    508. Simić Novica 350
    509. Stefanović Janko 374
    510. Sekulović Marko 382
    511. Salević Jovan 412
    512. Sekulić Šaro 421
    513. Savić Mihajlo 43
    514. Savić Stanoje 446
    515. Simić Nedeljko 460
    516. Stevović Dragoljub 474
    517. Stevović Stanimir 475
    518. Stevović Milan 489.
    519. Stabanjić Ranko 499
    520. Sekulović Vida 527
    521. Sekulić Radivoje 528
    522. Stanković Mihajlo 556
    523. Stevović Svetomir 568
    524. Stojanović Kosta 4
    525. Savić Vukomir 5
    526. Smiljanović Stanka 3.
    527. Smiljanović Ljubo 587.
    528. Stojaković Milija 198
    529. Salević Veselin 204
    530. Stevanović Živojin 353
    531. Stojanović Radivoje
    532. Terzić Čedomir 23
    533. Tošić Dragoslav 143
    534. Tošić Stojan 138
    535. Tomović Milan 225
    536. Tijanić Milorad 373
    537. Talaščević Lazar 427
    538. Trošić Borivoje 432
    539. Tošić Jefto 452
    540. Timotijević Milan 494
    541. Tešanović Mijo 513-544.
    542. Todorović Zorka 524
    543. Todorović Todor 530
    544. Tomašević Maleni 532, 551
    545. Tamburić Milosav 579
    546. Tomić Pavle 609.
    547. Tomić Marinko 119
    548. Tanasković Dijonisije
    551. Tamburić Čedomir 590.
    550. Filipović Darko 11
    551. Filipović Savo 34
    552. Filipović Vladislav 360
    553. Filipović Panto 2
    554. Filipović Dragutin 10
    555. Crnoglavac Gvozden 90
    556. Cvetković Velisav 135
    557. Cemović Vasilija 173
    558. Cimburović Velimir 181
    559. Cvetković Marjan 206
    560. Cvetković Spasoje 25
    561. Crnoglavac Tiodor 559
    562. Čimburović Dušan 131
    563. Čojbašić Radun 1832
    564. Čorbić Zarija 269
    565. Čukuranović Borislav 414
    566. Čejović Savo 547
    567. Čejović Milutin 548
    568. Čejović Stefanija 549
    569. Čejović Spasoje 552
    570. Čolić Mihajlo 604
    571. Štula Nikola 145
    572. Šćekić Saveta 255
    573. Šćekić Radoš 256
    574. Šćekić Nikola 257
    575. Šindić Mladen 601
    576. Šekarić Vasilije 503
    577. Šekarić Gavrilo 331
    Srpski manastir Visoki Dečani u Metohiji.

    Matija Bećković
    Kosovo Polje

    Kradu mi pamćenje,
    Skraćuju mi prošlost,
    Otimaju vekove,
    Džamijaju Crkve,
    Araju azbuku,
    Čekićaju grobove,
    Izdiru temelj,
    Razmeću kolevku.
    Kud da čergam s Visokim Dečanima?
    Gde da predignem Pećaršiju?
    Uzimaju mi ono
    Što nikome nisam uzeo,
    Moje lavre i prestonice,
    Ne znam šta je moje,
    Ni gde mi je granica,
    Narod mi je u najmu i rasejanju,
    Pale mi tapije
    I zatiru postojanstvo.
    Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
    Da mi pomunare ponovo Ljevišku?
    Očni živac su mi odavno rasturili,
    Sad mi i beli štap otimaju,
    Žrtveno polje sa krvavom travom
    Ne smem da kažem da je moje. Ne daju mi da uđem u kuću
    Kažu da sam ja prodao, Zemlju koju sam od neba kupio
    Neko im je obećao.
    Ko im je obećao
    Taj ih je slagao,
    Što im ne obeća
    Ono što je njegovo?
    Zato jurišaju na mene udruženi
    Kivni što sam ih poznao.

    Matija Bećković

    "Mi put svoj znamo - put, Hrista Raspetoga i Vaskrsloga."

    Sadržaj >>

    //kosovo.net / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gračanica //
    [ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]