Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. године

Година 1989.


  • Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji (1941-1988)28. јуна: Прослава 600. годишњице Косовског боја
  • Косово после Косовске прославе: Годишњица косовског Крстовдана Срба
  • Година 1990.
  • 22-24. март 1990: Кругови пакла на Космету
  • Подујево 22-23. марта
  • Вучитрн 22-23. марта
  • Приштина и друга места
  • Јуни 1990.

  • Јануар

    Током новогодишњих празника 1989. године у сандуче поште у Истоку убачени су од стране шиптарских фашиста и сепаратиста леци, у којима се Албанци позивају на оружани устанак, а Србима на Космету прети се да што пре беже са Косова. Ово је поново узнемирило ионако неспокојне косовометохијске Србе. Органи безбедности, по обичају, кажу да "интензивно раде" на откривању - и никоме ништа!

    - 30. децембра 1988. Шиптар, комунистички омладинац, Наим Нишори напао је српског ђака Ђуру Јовичића у Призрену и том приликом га ударио и псовао му српску мајку. Иначе, у овој и другим школама Призрена чести су случајеви насртаја на српску децу од стране ђака Шиптара. О томе сведоче наставници школе "Гани Чавдарбаши", који тврде да су српски ученици у сталној опасности од насртаја ученика Албанаца. Ђак Мићо Кулић при једном таквом шиптарском нападу умало да није изгубио око, јер је гађан већом иглом право у око. Изгледа да шиптарски учитељи и вођи добро "васпитавају" себи наследнике у продужавању зулума и терора над Српским хришћанским живљем на Косову и Метохији.

    - 2. јануара 1989. године у селу Рогачици код Косовске Каменице непознати шиптарски шовинисти и нацисти поцепали су 5 застава, тј. све осим албанске: 2 југословенске, 1 српску, 1 турску и 1 партијску. Тако су радиле некад и усташе.

    - 3. јануара 1989. око 15:30 сати, на прузи наспрам Вучитрна каменован је пословни воз који је ишао из правца Скопља за Београд. Воз су каменовали засад непознати (засигурно млађи Арбанаси, јер они то годинама раде), и више лица у возу је било повређено. Шеф СУП-а у Вучитрну Енвер Маћуни је изјавио да "не располажемо тачним подацима о броју воза нити о штети, нити о броју повређених. Кад будемо имали податке о овом ексцесу, благовремено ћемо обавестити јавност"! ("Јединство", 5.1. 1989).

    - 5. јануара 1989. медицинска сестра из Витине на Косову, Српкиња Наташа Стојменовић, коју је јула 1988. године на путу Трпеза-Клокот код Витине покушао да силује непознати Шиптар, иселила се са Косова. А ево зашто, како сама пише: "И поред осећаја страха и несигурности после напада на мене, и то на отвореном путу дању, желела сам ипак да останем у Витини уверена да ће органи СУП-а брзо пронаћи дрске нападаче и да ће они бити адекватно кажњени. Међутим, уместо да ја будем заштићена и да примам речи утехе и охрабрења, ја сам постала жртва насиља и од стране самих органа безбедности (у Витини), који су ме често позивали у СУП, и провоцирали да кажем чак и то да је нападач био Србин, уместо да се потруде да пронађу правог кривца. Најпре су привели неко психички поремећено лице из Трпезе, а затим су све учинили да истрагу усмере у другом, погрешном правцу, па није ни чудо што ни после 6 месеци мој случај није расветљен". Ето како функционише комунистичка и шиптарска власт на Косову, која је у антисрпској спрези већ пола века!

    - У општини Митровица констатовано је да се од јануара до новембра 1988. године иселило под притиском 206 Срба, а вратило се само 41 лице. Како и не би јадни Срби бежали са Косова кад су скоро свакодневно угрожени: притисцима усменим и писменим, физичким и психичким нападима, злоделима и зулумима какве само арнаутска нарав може да смисли и учини. Тако је констатовано да је против Срба учињено, за то време, пет кривичних дела, у којима је оштећено 7 Срба од стране Шиптара затим је од 11 прекршаја било 9 на штету Срба, а починиоци прекршаја су Албанци. У месној заједници Звечан, где је преко 90 % становништва Срба, најучесталији су напади на српски живаљ, зато да их присиле да се исељавањем смање и постану слабији и још незаштићенији. Многе српске жалбе властима и судовима на овакве шиптарске зулуме, углавном остају нерешене.

    - 6. јануара 1989. увече, после 5 сати, нападнута је Српкиња Слободанка Вујовић (40), продавачица у Ђураковцу, од непознатог Шиптара. Нападач јој је с лећа затворио очи, оборио је на земљу и задао јој неколико удараца ногом по телу и глави, а затим је са њеном ташном побегао. У ташни су били кључеви од "Супермаркета" где ради, нешто новца и личан документа. Одељење јавне безбедности у Истоку "интензивно трага за нападачем", а сам нападач је сутрадан телефоном звао нападнуту Слободанку и претио јој говорећи: "Ништа ти синоћ нисам урадио, што ћу ти урадити данас". Њен супруг и остале 4 породице Вујовића у Ђураковцу сматрају да је овај напад дело шиптарских силеџија, српских непријатеља који тиме хоће да их натерају на исељавање са Космета.

    - Савез адвокатских комора Југославије упутио је Влади и Скупштини СФРЈ протест зато што "на Косову не постоји и не функционише правни систем". Београдски адвокат Вељко Губерина тим поводом изјављује: "Не могу да се помирим с тим да 40 година после ослобођења, у другој половини XX века, у Покрајини Косово не постоји правни систем... Ево, само једног од драстичних примера: Породица Брновић у селу Доњи Ратић код Дечана: "Син обавештен од своје мајке да је дошао Албанац, ушао у кућу и иселио стару мајку, уз речи: "Ово је моје". Син долетео, налази мајку да седи на пању, а Албанац у кући. И уместо да милиција одмах реши то питање, син се две године суди, и када добије пресуду долази са извршитељем да исели Албанца, а овај иза цеви митраљеза прети: "Ко приђе, биће покошен". Тај случај ни до данас није решен. Каква је то земља у којој је тако нешто могуће?! ... Као правник сам 1981. године сматрао да је на Косову најважнији задатак реституција повређених добара и личности. Ни слутио нисам да ће доћи до оваквих нових повреда", каже Губерина.

    - 12. јануара 1989. увече у селу Коретишту код Гњилана, где живе већином Срби, одржан је скуп грађана у знак протеста због насиља Шиптара, и због горког искуства сељака Срба са општином, којом владају шиптарски узурпатори. Срби су на том скупу изнели неправде учињене им приликом експропријације њихових плацева. Затим су власти том селу одузеле стару зграду школе и плац од 24 ара и дале их Текстилном комбинату. Орби се нарочито жале због малтретирања њихове деце када пролазе кроз новостворено насеље Гавран, где децу српску изругују и излажу разним непријатностима. Отежан је и рад Србима на околним њивама крај тог насеља, а посебно им се причињавају велике пољске штете. Најтеже ипак Србима падају покушаји силовања малолетних српских девојчица и жена овога села, као и то да органи безбедности споро или никако не реагују на сва ова насиља.

    - 14. јануара 1989. око 6 сати увече у Косовској Каменици обијена је кућа Србина Петра Новковића, из које су непознати однели техничку робу, накит и новац. У кући је разваљен регал и оштећен други део намештаја. Све се то догодило на стотинак метара од станице милиције у Косовској Каменици. Срби сматрају да ово није обична пљачка, него напад на ову српску породицу коју желе застрашити, јер се иста бори за српска права и слободе на Косову.

    - Тек половином јануара 1989. поднета је кривична пријава против малолетника Албанца А. Р. (11) из школе "Аца Маровић" у Приштини због основане сумње да је 11. септембра 1988. бацио стару ручну бомбу испред сервиса "Ободин" у Приштини. Бомба је претходно била припремљена за активирање (што му је вероватно неки старији Шиптар удесио и наговорио га. Бомба срећом није одмах експлодирала, а овај малолетник је ухваћен тек после дужег трагања.

    - Половином јануара 1989. Станојку Михајловићу, раднику из Новог Села код Косовске Витине, кога је недавно ранио ловачком пушком Албанац Хисена Хаљиљи, па је од тога он постао инвалид, а уз то је и социјално угрожен, коначно је додељена помоћ сакупљена од месног самодоприноса, да би могао да уведе струју у своју кућу. Ово је један од ређих случајева општинске помоћи угроженим, оштећеним и рањеним Србима на Косову и Метохији.

    - 19. јануара 1989. на седници Председништва у Пећи изнет је следећи податак: Пре два дана супруга Благоја Петровића, директора фабрике обуће у Пећи, нашла је на вратима стана претеће писмо написано ћирилицом, у ком пише: "Прети опасност по живот теби и целој породици уколико се не одселите из Пећи и са Косова, можда и Србије и земље, зато што си националиста и шовиниста за све друге нације осим за Србе. Рок 1. фебруар 1989. године". У потпису: "Породица из Преоца и Истинића - две етнички чисте средине". И додаје се: "Предај оно оружје што имаш, за два дана. Уколико не предаш, биће ти претрес у стану". Оваква дрска претња, у којој су очигледно умешани шиптарски властодршци, узнемирила је многе српске породице у Пећи. На овој седници је било речи и о писму српске породице Гарић из села Бреженика крај Пећи која наводи да је након рањавања Зорке Гарић 1982. године њена породица непрестано узнемиравана од Шиптара.

    - Новинар С. Столић пише у приштинском "Јединству" (23. 1. 1989) о зулуму једног Шиптара, уз подршку општинских власти. Такви су зулуми познати само из турског доба у неком од пашалука. Наиме, у селу Радовојце код Витине српски живаљ нема више воде за пиће, јер је једини бунар у селу, који се налази на сеоској утрини, себи лично присвојио Шиптар Исуф Шаћири и око бунара оградио још 15 ари високим зидом Бунар постоји у селу више од сто година и био је својина свих мештана, јер другог са пијаћом водом у том селу нема. Већ годину дана узурпирао га је овај Арнаут паша и кабадахија. Срби мештани пуних 7 месеци упорно траже од општинских власти да се узурпирани бунар ослободи, но општина, у којој владају Шиптари, потпуно се оглушује о њихове молбе и жалбе.

    - 21. јануара 1989. увече у самом центру Вучитрна нападнут је српски дечак Владимир Петровић и тучен од једног пунолетног Шиптара. Пре тога је ту била и група српских дечака и разговарала са две албанске девојчице, од којих је једна из Вучитрна, а друга је њена гошћа из Прилепа. Њима су тада пришла два пунолетна младића Албанца и провоцирала их и желели да их одвоје од девојчица. Девојчице су замолиле српске дечаке да их отпрате кући, што су ови и учинили, а при повратку је једнога од њих, Владимира Петровића, напао одрасли Шиптар и вређао га, а онда га и ударио песницом у лећа и тако ошамарио јако да је дечак пао на земљу. Бежећи са лица места, нападач је довикивао: "Не плашим се твога оца, иако ради у СУП-у". Нико од пролазника у осветљеној улици није пришао да заштити српског дечака, нити да нападача идентификује или га ухвати.

    - У Ђураковцу код Истока за последње две недеље (средином јануара 1989) било је 4 шиптарска напада на Србе. Већ смо споменули напад на Слободанку Вујовић (6. јануара); Затим је нападнут и вређан директор школе у Ђураковцу Бабовић од професора Шиптара Вазима Хесенија, а ноћу 22. јануара 1989. на тераси истог Бабовића остављена је писмена порука исписана латиницом са фломастером црвене боје: "Готов си до 25. јануара" У ноћи 23. јануара, негде око поноћи, непознати нападач разбио је каменом, величине песнице, стакло на прозору стана Миуића Краснића у Ђураковцу. Све је ово веома узнемирило српски живаљ у Ђураковцу и Истоку.

    - Часопис "Обележје", који на српском језику излази у Приштини, организовао је научни скуп на тему "Зашто косовска криза траје толико дуго" (26-27. 1. 1989). На скупу је учествовало око 50 научних и јавних радника Др Драгомир Драшковић је на скупу рекао следеће речи о употреби појма геноцид: "Деведесет % индикатора из резолуције ОУН, којима се дефинише појам геноцида, може се применити на стање на Косову. Говорећи, дакле, о геноциду над Србима и Црногорцима на Косову ми то говоримо с потпуним правом".

    - Мештани новобрдског села Прековце одржали су 29. јануара 1989. године збор протеста против општинских власти Приштине, којој припадају, зато што се српски крај, Ново Брдо, у којем је око 80 % српског становништва, као и њихово село Извор, нарочито запостављају, а на Србе тога краја се врши перфидни притисак ради расељавања. У оближњем руднику "Ново Брдо" и другим околним рудницима запослено је само до 25 % радника Срба а то је крај као што наведосмо, са око 80 % српског живља, а при том је и јако сиромашан и заостао.

    - Већ пуне две године Србину Радославу Јевтићу из села Љутоглава код Призрена стижу анонимне писане претње да би га присилили на исељавање из свог родног краја. Непознати анонимни застрашивач потсећа Јевтића на 1941. годину како су тада српске куће пљачкане и паљене, и прети му да ће сада бити много страшније, па му саветује да што пре прода имање и оде са Косова. Јевтић је ова анонимна писма предао надлежним органима, али од тога највероватније нема ништа, Јер у сличним хајкама на Србе по Космету често учествују баш Шиптари на положајима и у власти.

    - 18. јануара 1989. године у Урошевцу је дошло до безазлене дечје препирке између синова Шиптара Авни Љатифија и шестогодишњег сина Србина Момчила Николића, у улици Лењинградској бр. 9, око пола један у подне Тада је деци пришао Авни Љатифи и брутално ишамарао српско дете. Када је тај напад отац Николића пријавио милицији, после сат времена на њега је насрнуо брат Авнијев - Агим Љатифи и покушао да га бије, али је то спречио милиционар Ајваз Демија. Оба нападача Шиптара потом су кажњени са једномесечним затвором од судије за прекршаје

    Фебруар

    - 3. фебруара 1989. око поноћи у хотелу "Косово" у Косову Пољу Шиптар Агрон Адеми је с упереним пиштољем пришао столу за којим је седео Милан Јовановић са својим сестрама Снежаном и Мирославом, родом из села Орлане. Уз ове је седео и Јусуф Камбери, милиционар, обучен у цивилно одело, па је он спречио крвопролиће и припитом Адемију одузео пиштољ, за који иначе није ни имао дозволу, због чега је после и кажњен.

    - Крајем јануара 1989. Рахим Мустафа (39) из села Клобукаре код Приштине претукао је малолетника Србина 3. Б. из истог села и зато је кажњен од судије за прекршаје у Приштини. Разлог напада, тј. туче овог малолетника од стране одраслог Шиптара био је, вели милиција што је ово српско дете претходно било напало сина Рахима Мустафе, па је то шиптарско дете одмах јавило оцу који је изишао и претукао српско дете. Разумљиво је да између српске и шиптарске деце има међусобних дечјих чарки и туча, али није било случаја да родитељ Србин због тога претуче шиптарско дете, док оваквих насртаја и силеџијства, као што је ово наведено, има врло много са стране Албанаца према српској деци на Косову.

    - Средином фебруара 1989. српска породица Уроша Лазића из Новог Села код Вучитрна решила је да се исели са Косова због велике неправде коју им је учинила власт Шиптара на Космету. Наиме, приликом комасације земљишта њима је, од 10 хектара земље од које је живела многочлана породица, одузето 7 хектара, а онда су власти од те њихове земље доделиле Албанцима 2,5 хектара? Узалуд се Лазић жалио свима властима, "од Општине до Федерације", само је џаба трошио време и паре на жалбе. "Оваквим и другим разним психолошким притисцима, некоме (тј. Шиптарима) је стало да се ми иселимо са Косова", вели Урошев син Мирољуб Лазић. И други Срби из овог села кажу да, ако се исели најбројнија и најјача породица Лазић, онда ћемо и ми малобројни преостали Срби морати да напустимо наше село и наше Косово. То каже и Србин Јанаћко Јанаћковић, коме је у том програму комасације шиптарска власт доделила 20 ари на српском православном гробљу! - Ето како незаконито и подмукло делује власт на Космету, ове против Срба, на један или други начин.

    - Према извештају Комисије Општине Приштина, током прошле 1988. године из Приштинске општине се иселило званично 489. Срба, тј. 24 породице са 78 чланова и 411 појединаца, што је за 30 лица више него претходне 1987. године. Међу присилно исељенима има 75 лица са високом и вишом спремом и 149 лица која су била у сталном радном односу. Према томе, јасно је да разлози исељавања нису неки "економски узроци", него брутални притисци Шиптарске већине и безвлашће. Као разлози исељавања Срба наводе се: угрожавање личне и имовинске сигурности, физички напади, покушаји силовања, скрнављење српских гробова и споменика, а посебно претње Србима од илегалних шиптарских организација. Иначе, према званичним подацима Комисије за тзв. Југословенски програм о Косову, током протекле 1987. године са читавог Косова се иселило 2.828 Срба, а претходне 1986. године 3.291 српско лице. Има нешто мало повратника на Косово, али је њихов број врло мали.

    - Половином фебруара 1989. такође извештавају из Призренске општине: да су "констатовали" да су велики делови шума и ораница и чак путева на друштвеном земљишту, тј. државном, једноставно узурпирали, комад по комад, многи Шиптари отимачи, који су на истима подигли своје приватне куће, винограде и воћњаке. Највише је, нпр. узурпирао Бинак Таћи, чувар споменика Боре и Рамиза у Приштини, који је себи присвојио 2,5 хектара државне имовине. Иначе, узурпација има у селима: Жур, Кориша, Душаново, Ландовица и Доња Србица. Укупно је до сада узурпирано 375 хектара, а званични органи су узурпаторима "одузели" 219 хектара, али су сва та имања и даље остала у рукама узурпатора, од којих неки држе узурпирану земљу и 20 година, не плаћајући никоме порез ни остале дажбине.

    - 17. 2. 1989. у селу Опрашкама код Истока, око 14 сати, нападнута је Српкиња Дара Вучковић (56), домаћица из Коша. Док је чувала своје козе у шуми, њој је пришао непознати Шиптар и запитао је за пут до Коша и за неког Идриза Незирија, што је њој било сумњиво па је ћутала. Онда ју је непознати Шиптар изненада напао, ухватио је за лице и оборио на земљу. Она је стала да запомаже, па је дотрчала Николета Миловановић, а нападач је побегао. Напад је пријављен милицији у Истоку, и за нападачем се, као и обично, "интензивно трага". Сама Дара Вучковић је рекла да: "Све што имам од имовине, то су ми ове козе, и мало посне земље. Нас четворо укућана углавном се хранимо млеком и хлебом. После овог понижења које ми се догодило, принуђена сам да продам козе". На протестном скупу Срба села Коша речено је да су овде били и многи други напади на Србе у последње време. Тако је Раци Гашићу украден во из штале, а Радославу Обрадовићу свиња. Радоје Поповић је принуђен да своју земљу обрађује тек уз присуство милиције. Сви Срби у селу говорили су о изгубљеном поверењу у "легалне органе власти", јер су то углавном Шиптари, а из турских времена је познато да "кадија те тужи, кадија ти суди". Посебно су уплашене жене Српкиње, које не смеју слободно ни да се крећу. Јован Поповић је рекао да га стално малтретира Шиптар Мартин Фокај и да му често прети.

    - Приштинско "Јединство" од 20. 2. 1989. пише да се у Подујевској општини исељавање Срба и даље наставља, мада општински функционери (Шиптари) тврде да је "исељавање мањег интензитета у односу на прошлу годину", али то је само зато што је у Подујеву и околини ионако Срба све мање и мање. Недавно су исељавање, због разноразних притисака, најавиле још неколико Српских породица из самог Подујева и околних села. Иначе, познато је да су Шиптари у Подујеву најзагриженији против Срба.

    - 23. 2. 1989. око три сата поподне у Приштини, код Зелене пијаце и ТВ Приштине, физички је нападнут Србин Јован Витковић (46), пензионер из Приштине. Напао га је непознати Шиптар и чврстим предметом му нанео тешке телесне повреде по глави и телу. Нападач је побегао у непознатом правцу, а Витковић је пренет у Неуролошку клинику у Приштини у врло лошем здравственом стању. Власница кафане "Спорт", пред којом је овај Србин нападнут, каже да га је напао гост ове кафане по имену Фатмир, али да није било никаквог разлога за тај напад на недужног човека. Она још каже да је овај нападач и раније узнемиравао и претио особљу њене кафане и другима.

    - Око 25. 2. 1989. Србин др Драгољуб Живковић, професор на Философском факултету у Приштини, добио је претеће писмо од илегалне Шиптарске организације, после свог претходног наступа као гост Радио Приштине ("Јутарњи магазин" II програма, 14. 2. 1989). Професор је на радију одговарао на питања слушалаца, међу којима је било и Албанаца, који су га питали о проблемима на Универзитету, о запошљавању, о национализму на Косову итд. У претећем писму вређан је он и сав Српски народ, коме је проречен "скори сигурни крај", што ће и "дочекати Албанци (уцењивачи) за још неких 5-6 година"! Од писма се професор Живковић није уплашио, али вели: "Као човек, као философ и хуманиста после овога остајем у дилеми да ли постоји шанса да као такав учествујем у мењању стања на Косову". Иначе, претећа писма Србима већ деценијама спроводе као метод насиља Шиптари окупатори на Косову и Метохији, не само у градовима, него и по селима. И долепотписани хроничар добио је прошле године једно шиптарско-усташко претеће писмо.

    - 25. 2. 1989. око један сат поподне у Дечанима, у Фабрици масивног намештаја, избио је пожар у котларници, док су радници били на састанку. Пожар је брзо угашен, али је остало доста нејасних питања: Како је уопште дошло до пожара кад се у овој фабрици већ данима не ради због "обуставе рада" у знак подршке Шиптарским штрајкачима у руднику Стари Трг код Трепче. Затим, како је и ко угасио пожар, кад су радници у то време били на састанку са политичарима? Оваквих и сличних саботажа, али и манипулација са њима и око њих, има врло често по Космету, а цела Југославија дневно даје око милион и по долара за помоћ Косову! Највише даје, наравно, сама Србија.

    - Управо тих дана (средина фебруара 1988), у страху за своју слободу и сигурност, због већих немира у Дечанима око шиптарских "обустава рада" и масовних окупљања у знак подршке рударима у Трепчи, из дечанског села Љумбарде иселиле су се две Српске породице: Шишко Перовић, радник у "Ђеравици" у Дечанима, са 5 чланова породице, и Младен Лабовић, радник у фабрици у Дечанима, такође са 5 чланова породице. Они су "отишли у Србију да потраже слободу". Мишков отац Батрић Перовић, тешко болестан, остао је у селу, али каже: "Не желим да мој најмлађи син и његова деца доживе оно што је породица Перовић доживљавала 1941. године на овим просторима". - Ето, таква је судбина Срба на Космету, да се Шиптарске силеџије шире и шепуре, изигравајући умишљеним "штрајковима" неке "жртве", а уствари грубо уцењујући ионако угрожено Српско становништво Косова и целу Србију, па и целу Југославију.

    - Наиме, слично догађајима у новембру 1988. и сада у фебруару 1989. (почев чак, као неку врсту "пробе", од 3. и 4. фебруара па наставивши од 21. до 27. фебруара 1989), Шиптари су започели масовне "штрајкове" и побуне у рудницима Трепча и Стари Трг, затим у Голешу и "Кишници" код Грачанице, па онда у низ фабрика и радних колектива: Урошевца, Качаника, Ђаковице, Дечана и по другим местима Космета. Епицентар је био у руднику Стари Трг, где је од 21. 2. 1989. сишло у рударске Јаме наводно око 2.000 рудара (уствари само пар стотина, који су се смењивали, али тајно, јер приступ нису дали никоме осим својих поверљивих Албанаца) и нису хтели да изађу док им се не испуне постављени "политички захтеви". Њима у подршку придружили су се и многи други Шиптари, радници и студенти, из других крајева Косова, а добили су подршку и од многих Хрвата и Словенаца (чак и од Римокатоличке цркве Хрватске и Словеније, која се иначе никад није сетила да протествује против шиптарског геноцида над Србима, спровођеног већ деценијама на Космету). Рударима у Старом Тргу покушали су да помогну и да разговарају са њима многи државни и партијски функционери из Србије и Југославије, али су они остајали упорни. Цело Косово и Метохија били су тих дана под опсадним стањем, а нарочито су били узнемирени Срби, јер се иза тих нереда њима спремало само веће зло. Најзад, Југословенска власт је наредила завођење "ванредног стања на Косову", излазак војних јединица на путеве Косова, а рудари су изашли из јама 27. 2. 1989. увече. Новинари, којима, осим шиптарских и словеначких, није било дозвољено ни приближавање Старом Тргу, већ су током тих дана "самозаточења" трепчиних рудара Шиптара (којима су одговорили Срби рудари у Лепосавићу, сишавши у јаме и радећи без хране и без прекида, да покажу да је то само камуфлажа, Јер су Шиптари рудари тражили и "лекарску помоћ"), - открили су да је по среди неко манипулисање рударима и нека "велика глума", и фарса, што је, после изласка рудара и силаска специјалне комисије у јаме, заиста и потврђено.

    - У ноћи између 27. и 28. фебруара 1989. пред Скупштином Југославије у Београду, почели су се окупљати најпре београдски студенти, а затим и радници и све већи број грађана - на протестни скуп против шиптарских подвала у Старом Тргу и на Космету и против подмукле подршке Словеније шиптарским фашистима против страдајућег Српског народа на Косову и Метохији. Наиме, 27. 2. 1989. увече, док су шиптарски "рудари-глумци" излазили из рударских јама Старога Трга (при чему су скривене камере неких Немаца и једног београдског новинара, Плевника, који је иначе родом из Словеније, па је као такав био пуштен у рудник Стари Трг, показале су да је све то била монтирана фарса, јер су рудари у јамама лешкарили, јели банане и јужно воће и смењивали се у тој престави преко тајних излаза из рудника), у Љубљани су, у Цанкарјевом дому, Словеначки руководиоци и други јавни радници одржали скуп "за подршку Шиптарима", а против Срба и Србије. На овом скупу изречено је много ружних клевета против Србије и Српског народа, што је затим, приликом преноса на ТВ Београд, изазвало општи револт и огорчење читавог Српског народа, па је још током ноћи почело протестно окупљање пред Скупштином СФРЈ, тако да је сутрадан (28. 2. 1989) све до увече било пред Скупштином око милион људи. У исто време у Скупштини је заседало државно и партијско руководство, које је тек увече донело одлуку о "завођењу ванредног стања" на Косову и о изласку војске из касарни на путеве Косова. Том приликом је народу пред Скупштином говорио и Слободан Милошевић, рекавши да је "сам Српски народ највећа сила и гаранција за Косово" и да ће "Српски народ, са или без Партије (комунистичке), бранити и одбранити Косово". Овај свенародни српски скуп упоређен је од српских књижевника, који су такође упутили протест Југославији и Словенији због вређања и понижавања Српског народа, са 27. мартом 1941. године. Истовремено су почела и протестна окупљања Косовометохијских Срба широм Космета, као и протести Срба у Подгорици, Новом Саду, Книну, Нишу, Сарајеву и другим местима Међу многим пред Скупштину у Београд стигло је пар хиљада Срба са Косова. Било је више протестних парола, а међу паролама пред Скупштином у Београду ("Не дамо Косово", "Доле лажно братство и јединство", "Идемо на Косово", "Клетва Српске мајке нека стане све оне који подржавају терор на Косову"), можда је најкарактеристичнија ова: "Све је јасно"!

    - На протестном скупу Срба у Урошевцу, 28. фебруара 1989. где се окупило неколико хиљада огорчених Срба радника и народа, и где шиптарски функционери нису хтели дати ни озвучење, Србин Драган Живић, који ради у Општинском суду као судија за прекршаје, рекао је следеће сведочење о нефункционисању судства на Космету, где Шиптари имају главну реч: "Председник Општинског суда за прекршаје у Урошевцу, Исљам Муса, строго води рачуна ко ће судити Србима и Црногорцима. Он је око себе окупио неколико судија албанске народности и са њима практично суди у већу, јер се ниједна пресуда ни казна не изриче без његовог знања. У Општинском суду председник Рифат Абдулаху такође има сличне аршине, а зна се да је он завршио медресу и да је пролетос протеран са дужности председника у Штрпцу, баш због грешака које је починио народу Сиринићке жупе (Србима) као судија и председник суда". - Ето само једног примера о судству на Космету, како оно функционише, када уопште функционише.

     

    Масовни протест Срба (један од многих) против насиља Шиптара на Косову.

    - Због организовања оних познатих манипулација са рударима у Старом Тргу код Трепче, које су њихови шиптарски руководиоци лагали и обмањивали, уследило је затим хапшење неких од руководиоца рудника Трепче и још неких, а такође и шиптарског шефа Комунистичке партије на Косову Азема Власија, за кога се открило да је тајно посећивао рударе у јами Стари Трг и манипулисао читавим тадашњим покретом Шиптара на Косову чији је циљ био отцепљење Косова од Србије и Југославије. Ова хапшења нису смирила ситуацију, а Србима су само донела многе нове невоље, као што су: познате шиптарске освете и нови арнаутски зулуми, појединачни и колективни.

    - За време ових трагикомичних поступака Шиптара рудара и њихових вођа и диригената из позадине, током фебруара 1989. шиптарски руководиоци су у многим местима терали раднике и народ, па чак и ђаке, да окупљају "помоћ за угрожене рударе" (што су лицемерно чинили и римокатолици из Хрватске и Словеније, који се иначе никада раније нису сетили угрожених и прогоњених српских породица на Космету). При овоме је чак било присиљавања на "давање помоћи" и самих Срба и српских ђака. Тако је у Земљорадничкој задрузи у Дечанима, 25. 2. 1989. Шиптар Идриз Цакај терао радницу Српкињу Станку Стијовић да да "новчану помоћ" рударима Старог Трга, а када је она то одбила, Шиптар је њу и Мишка Благојевића и Бошка Бирића брутално напао и вређао најпогрднијим речима и њих и цео Српски народ. После разобличења читаве ове фарсе, Идриз Цакај је кажњен са 60 дана затвора.

    - Услед општег узнемирења на Косову и Метохији у ове фебруарске дане 1989. године, многа српска насеља у Урошевцу, Пећи и другим местима, а такође и многа села око Пећи и Истока, опет су увела ноћне страже, због страха од шиптарског терора из освете што им фарса са рударима није успела како су очекивали. Али, под притиском тих шиптарских бруталних демонстрација и директних претњи Србима на Космету, ових дана (крајем фебруара и почетком марта 1989) са Косова и Метохије под притиском се иселило неколико српских породица, као: породица Ајданић са снахом и два унука из Великог Истока (отишла је у Аранђеловац) и тако исто Велизар Паџанин, наставник из Ђураковца (у Иванград) и Горан Бурић, агроном из Истока (у Светозарево). Појединачне и групне сеобе са Косова и Метохије најавили су и други Срби из села Коша, Осојана, Ђураковца, Истока и Прекала а још неких места, јер немају мира ни сигурности од својих разјарених суседа Шиптара, нарочито када изађу масовно на улице и међу њима завлада дух руље и чопора или, да кажемо, психологије инфантилизма, који се код Шиптара појављује у маси.

    - 28. фебруара 1989. увече око 6 сати у Призрену нападнута је Српкиња Слађана Костић (23). Напад је био у самом центру града, код хотела "Турист". Пре тога њу су пратила 3 младића Шиптара и међусобно разговарала шиптарски. Онда су јој двојица стала са стране а трећи је пришао спреда, ухватио је за грло, покидао јој огрлицу и почео је шутирати ногама. Рекли су јој гласно: "Ти си ћерка оног новинара и теби нема места на Косову". Слађана је иначе кћи новинара српског листа "Јединство" из Приштине, а сама ради у Призрену. Она се некако истргла и побегла у зграду "ЗОИЛ Косово" где ради и о нападу испричала свом колеги Саши Васиљевићу, који је обавестио милицију, те је ова дошла и нападнуту Српкињу саслушала. Милиција, по обичају "трага за нападачима". А Слађанина мајка Љубица каже: "Дубоко сам забринута што нам се све догађа од шиптарских националиста и сепаратиста. Синоћ су ми ћерку физички напали и малтретирали, а сутра нам се може десити нешто још теже".

    Март

    - У Призрену су, током масовних шиптарских немира и штрајкова (крај фебруара - почетак марта 1989) многи Срби малтретирани од шиптарске руље, нарочито ђаци и радници, јер су Срби радници редовно радили, а српски ђаци редовно ишли у школу, па су их у томе спречавали и лично малтретирали далеко бројнији шиптарски насилници. Слично малтретирање Срба било је и по другим местима на Космету", јер агресивни Шиптари хоће да Србе натерају да и они служе њиховом сепаратизму, рушећи сада ону исту власт помоћу које су они, Шиптари, до сада малтретирали и прогањали Српски живаљ са својих вековних огњишта. Док им је комунизам користио, Шиптари су били први комунисти, а сада су и против те комунистичке власти на Косову, у Србији и Југославији, мада ни речи протеста не упућују против комунистичко-стаљинистичке тираније у својој матичној земљи Албанији!

    - У току последњих немира на Косову, Срби села Зупче код Зубиног Потока код Митровице увели су сопствене ноћне страже, јер су их стално узнемиравали обесни Арбанаси из суседног села Чабра, који су пуцали из ватреног оружја у овом српском селу, такође су Србима обили и опљачкали две радње, а Томиславу Перовићу из Зупча украли су 2 краве. Слично је било и у другим местима по Космету, где су Срби такође уводили своје ноћне страже, као напр. у селу Новаке код Призрена, јер су и тамо Шиптари нападали и шиканирали недужне Србе.

    - Тек почетком марта 1989. већински шиптарски руководиоци у Радио Приштини пристали су да прихвате захтев Срба да се у Радио Приштини уведе целодневни програм на српском језику. ("Јединство" 4-5. марта 1989).

    - Срби у општини Косовска Каменица на више својих протестних скупова траже "оставке свих челних људи" своје општине, јер је у њој стање неподношљиво за српски живаљ. Општина има 16 месних заједница а у већини њих је даљи опстанак Срба све више угрожен шиптарском агресијом. Да је то тачно казује и податак да се само за 2 месеца ове 1989. године из Косовокаменичке општине иселило под притиском 29 Срба. У селу Титанос ове општине, од 80 српских породица остало је још само 26. Србима су у овом шумовитом брдском селу Шиптари још од 1963. године узурпирали шуме, а на све жалбе властима нема правог одговора до данас, јер до марта 1989. ниједно решење није донето у корист оштећених Срба.

    - Спасић Милорад из села Сибовца код Обилића пише недавно (писмо објављено у приштинском "Јединству" 4-5. 3. 1989) и жали се на тешко стање Срба у овом селу, у којем је међу 400 шиптарских кућа остало још само 7 српских, јер су се остала српска домаћинства иселила услед разних арбанашких притисака. Срби села Сибовац немају проходан пут за Обилић, а и мост на Ситници није проходан ни за пешаке, јер је склон паду и необезбеђен, па мештани морају да обилазе по 30 км да би прешли реку Ситницу. Шиптари бацају своје смеће на српски сеоски пут и саде багреме покрај пута заузимајући га тако и сужавајући. Млади Срби у селу немају запослење и не могу да га добију на Космету, па је и то разлог исељавања. Власти, по обичају, само састанче и издају "саопштења", и то је све.

    - Крајем фебруара и почетком марта 1989. Шиптар Сејди Краснићи, земљорадник из Горње Брњице код Приштине, три пута је прекинуо војне телеграфско-телефонске везе на линији Приштина-Ниш (покидао је око 600 м жице ТТ мреже), чиме је сам хтео, или је подметнут, да прекине војне везе Приштине са центром војне области у Нишу, Због ове саботаже је притворен.

    - У Штимљу на Косову, почетком марта 1989. у Основној школи "Емин Дураку" и у Специјалном заводу, Срби су у већем броју поднели оставке на све функције у управи и вратили партијске књижице, због опште саботаже ових Шиптара, и функционера на власти и осталих, свега онога што се од стране Србије предузима на Косову и Метохији ради побољшања стања и завођење мира, слободе и правде за све подједнако. Слично су учинили и многи Срби у Вучитрну и другим местима на Космету.

    - 10. марта 1989. у приватној угоститељској радњи "Турист" у Ораховцу, Шиптар Хидајет Реџа (24) ножем је насрнуо на Србина Миодрага Ђоновића (28). Већу несрећу је спречио власник радње, одузевши нож нападачу, на што је силеџија Шиптар наставио да речима врећа нападнутог Србина. У истом месту, у улици Дрварској, тих дана је други један Шиптар, Мехмет Хоџа (33), напао малолетног Србина М. С., ђака V разреда Основне школе. Оба нападача су позвана на одговорност.

    - 11. марта 1989. у селу Бресаљцу код Гњилана освануле су шиптарске пароле на згради Здравствене амбуланте и згради продавнице. Било је исписано десетак већих парола, по неколико метара дужине, којима се Шиптари позивају на оружану побуну против Срба и Србије. Интересантно је да су пароле исписане на зградама непосредно код станице милиције. - Сличне антисрпске пароле ових дана исписивали су Арбанаси и у Урошевцу, Ђаковици и другим местима Космета, увек са нацифашистичким порукама против Срба.

    - Истога дана, око пола десет увече, у Урошевцу, у улици "Емин Дураку" бр. 3, непознати Шиптар покушао је да подметне пожар у кући Србина Слободана Јанковића. Наиме, са још неким је непознати паликућа Арнаут донео већу количину картонских кутија и запалио их пред вратима овог Србина. Пожар је срећом спречен наиласком милицијске патроле, а иначе је претио да захвати и куће Срба Златка и Милоша Стефановића, које су под истим кровом.

    - Истога дана у селу Јунику код Дечана, око 11 сати увече, у кафани "16. новембар", Шиптар Ибиша Краснићи (29) вређао је Србе госте и физички напао на Вукмира Мирџића из службе безбедности у Дечанима. Због насртаја је кажњен са 60 дана затвора.

    - У Урошевцу је тек 11. марта 1989. кажњен Шиптар Шефћет Рекај, шеф радничког ресторана, који је још 23. фебруара, за време доручка радника у Фабрици алата у Урошевцу, Србе раднике спречио да доручкују, јер им је из руку побацао хлеб и остало, а шоље и тањире превртао и бацао, а затим физички насрнуо на радницу Јованку Зеленовић. Пошто су Срби радници потом протестовали и тражили да се силеџија Шиптар казни, шиптарски руководиоци у фабрици су овога унапредили, преместивши га у службу плана и анализе! Следећих дана су Срби радници одбијали да приме топли оброк у том ресторану, па је најзад уследила казна силеџији Шефћету са 30 дана затвора.

    - 12. марта 1989. после поноћи у околини Вучитрна, "непознати насилници" напали су на куће Срба: Младена и Спасоја Милковића у селу Пантина, па на кућу стараца Ђуре и Андрије Јокановића у село Херцегово, и такође на кућу Мирољуба и Љубинке Премасунац у самом Вучитрну, где су била и мала деца ове српске породице, која су се преплашила када су насилници (Шиптари) лупали прозоре на кући. Приликом напада на кућу старца Јокановића, истовремено је порушено у селу Херцегово и српско гробље, тј. потпуно је сравњено са земљом. Вучитрнски СУП, чији је шеф Шиптар Енвер Маћуни, саопштио је да "органи безбедности трагају за нападачима" - то је све. Овакав је живот Срба на Косову био и у време турског ропства, када су такође арнаутски зулумћари злостављали Српски народ "у присуству власти", као и данас, то од 1941. г. до данас, под комунистичком окупацијом.

    - 14. марта 1989. у Приштини, испред стана бр. 9 у згради "Кичма", нестало је, негде око подне, српско дете Никола - Александар Бишевац. Родитељи су одмах обавестили милицију и дете је пронађено после 2 и по сата, чак код Градског стадиона у Приштини,

    доста удаљеног од насеља "Кичма". Тешко је претпоставити да је само двогодишње дете могло отићи тако далеко. При томе, дете је при нестанку имало на себи џемпер, панталонице и патофне, а када је пронађено било је босо и без џемпера и панталона, а имало је и лакше телесне повреде тупим предметом по лицу и крвне подливе изнад горње усне, што је установљено прегледом на Институту за судску медицину у Приштини. ("Јединство", 16. 3. 1989). Неколико дана касније органи безбедности су саопштили да је српско дете одвео неки "малолетни Ром", који га је и опљачкао... Узнемирење родитеља и других суседа Срба било је велико, с обзиром на општу климу несигурности за Српски живаљ на Косову.

    - 14. марта 1989. око 10 сати увече у Вучитрну, у самом центру града, у приватној пекари Алије Чибукчије, Шиптар Скендер Хасан Бушинца (23) претио је Србину Тихомиру Кривокапићу (26) из Вучитрна, кад је овај ушао у пекару да купи хлеб, и рекао му: "Кад дође моје време, прво ћу пуцати у тебе". После тужбе, силеџија је кажњен због претње.

    - 17. марта 1989. на прузи Косово Поље-Пећ, између Дренице и Доброшевца, непознати Шиптари су на пругу набацали крупно камење, због чега је, око 15 часова, са колосека искочила моторна дресина, која је наишла нешто пре пословног воза Приштина- Пећ, којем је и била намењена камена препрека на прузи! Истога дана је непознати саботер (Шиптар) код железничке станице у Метохији прекинуо и телефонске линије ове пруге, па је прекид веза трајао цео дан.

    - 17. марта 1989. Шиптар Реџеп Кријештарац из Пећи, на градској пијаци у Пећи, јавно је претио Српкињи Боси Станишић, говорећи јој да иде у Србију! - Оваквим арнаутским претњама Србима и Српкињама испуњена је на Космету наша свакодневица ево већ пола века.

    - 18. марта 1989. око 16 часова на периферији Вучитрна, на висећем мосту на Ситници, Шиптар Џевдет Ахмети (18) напао је Србина Драга Божовића, старца од 80 година, из села Коло код Вучитрна, оборио га на земљу, бацио му штап и наочари и онда га опљачкао и побегао. После је нападач ухваћен и одређен му је тродневни притвор.

    - Српска породица Мартиновић из села Клинчине код Пећи већ читаву деценију тлачена је и злостављана од суседа силеџија Шиптара из породице Незира и Бећира Хисенај. Они су Мартиновићима још 1981. г. бесправно и насилно посекли шуму и отворили пут преко поседа браће Томислава и Драгољуба Мартиновића. Кад је, по тужби оштећених Срба, дошло до суда, отмичари и насилници су формално кажњени, али се стварно стање за Мартиновиће није изменило, јер шиптарске власти и даље штите узурпаторе на рачун оштећених Срба. Ових дана, половином марта 1989. по незнано који пут, опет су чињени разни притисци од истих Шиптара Хисенај на Мартиновиће: лупано им је ноћу по прозорима куће, чињена им је опет пољска штета и други зулуми. Драгољубовој супрузи Милијани Шиптар Рамиз Зећирај је 23. марта 1989. одбио да у Основној школи, где обоје раде већ 20 година, овери документа за потрошаче, што је иначе био дужан као службеник да уради. Судећи по свему овоме, и ова српска породица је присиљена на скоро исељавање из Метохије, јер правде ни мира за њу нема.

    - Током 24. марта 1989. г. и неколико следећих дана у многим местима на Космету, у Урошевцу, Ђаковици, Сувој Реци, Гњилану, Подујеву, Приштини, Журу код Призрена и другде, Шиптарски сепаратисти изишли су на масовне агресивне демонстрације против Срба и Србије, јер је тада изгласаван јединствени Устав за целу Србију, који је затим и изгласан и усвојен на целој територији Републике, чиме је Србија поново стекла интегритет и суверенитет на целој својој државној територији. Отпор шиптарских агресора имао је за циљ отцепљење Косова од Србије и припајање "Великој Албанији", без питања самих Косовометохијских Срба и матичне Србије. Приликом ових нереда, наоружани шиптарски терористи су пуцали на ову (тј. шиптарске побуне), била и сама физички нападнута на свом радном месту, од више особа. Од тада је у сталном страху и стресу који ће имати тешких последица по ову младу девојку". - Родитељи њени Цвеја и Нада Витошевић очајни су и кажу да је Гордана остала трајни инвалид, неспособна ни да се сама облачи и храни. - Овај напад обесних Арнауткиња радница, међу којима је била и једна Македонка удата за Шиптара, био је са циљем да и Српкињу радницу натерају да сарађује са побуњеним Шиптарима, с којим циљем су је нападали и неколико дана раније. Отац тешко повређене девојке каже да у фабрици нико од Шиптара није хтео да потврди оно што се са Горданом десило. Додаје: "Пре 2 године мој шурак Јован Матић, из Браготине, морао је да се одсели са Косова. Добро је урадио, мада га ја тада нисам подржавао. Сада, након демонстрација Шиптара и пуцања у центру Ораховца и уништавање имовине од стране демонстраната, и након трагедије која се догодила мојој Гоци - решио сам и ја да одем", каже са сузама пензионер Цвејо Витошевић, који је за ово кратко време више остарио него за последњих 20 година. - На жалост, овој су судбини сличне судбине и многих Српкиња по Косову и Метохији за време ове полувековне комунистичко-шиптарске окупације.

    - 2. априла 1989. у поподневним часовима, близу села Репе, Попове и Туручице код Подујева, избили су готово истовремено пожари, иако су ова села међусобно удаљена скоро 30 км. Сва три пожара избила су скоро истог часа. Житељи тих села успели су да пожаре угасе благодарећи и киши која је почела падати. Свима је јасно било да су ови шумски пожари подметнути од шиптарских терориста. - И претходног дана дошло је до великог пожара у шуми код Клине у Метохији, у атару села Сврке на месту званом Чуке. У пожару је изгорело око 400 кубика огревног дрвета и део парцеле са младом шумом. - Уопште, за последњих неколико дана дошло је до више пожара на Космету у Урошевачкој општини забележена су три пожара, и то у селу Гребно и такође у селима Плешина и Заскок. Изгорело је око 10 хектара шуме. Исто тако, 3. априла 1989. подметнут је пожар и у шуми у селу Летнице код Витине, у коме је изгорело око 5 хектара друштвене шуме. Такође, 5. априла појавио се велики шумски пожар на Мокрој Гори, у Брњаку и Зубином Потоку, у којем је изгорело око 50 хектара шуме. Из овога је свакоме јасно да Шиптари агресори не презају ниотчега само да преостале Србе протерају са Косова и Метохије.

    - 2. априла 1989. увече око 22 часа у селу Божевцу код Косовске Каменице Шиптар Даут Малићи запалио је плеву за сточну храну Србину Трифуну Арсићу из истог села. Пожар је могао изазвати далеко веће последице, али је срећом спречено његово ширење. Паликућа Арнаут откривен је и ухапшен тек после месец дана.

    - 3. априла 1989. у селу Рудник код Србице, по подне око пола шест, непознати Шиптари терористи подметнули су пожар у амбар српске породице Милоја и Милосаве Васиљевић. Пожар је уништио 1.000 кгр. пшенице и 600 кгр. кукуруза, тј. сву годишњу храну. Потом је пожар захватио и 40 ари суседне шуме једног Албанца, па су у гашењу пожара узели учешће и суседи Арбанаси. Ово је већ други подметнути пожар у овом крају у току последњих 48 сати. Наиме, пре 2 дана, у селу Бање су опет непознати Шиптари подметнули пожар у складишту сточне хране српске породице Милоша и Милосаве Ковачевић. Јасно је свим Србима овога краја да је то већ уобичајени терор обесних Арнаута, којима је изгледа на Космету све дозвољено у организованој агресији против Срба и свега што је српско косовско.

    - 4. априла 1989. увече, непознати (Шиптари) су у селу Ђураковцу код Истока узнемиравали Србе Милића Красића и суседа му Драгана Радојевића тиме што су им јако лупали на улазним вратима куће. На ово насилно и провокативно лупање Радојевић је одговорио тиме што је кроз прозор испалио у ваздух два метка из пушке, нашто су нападачи побегли. Нападнути Срби су напад пријавили милицији, али шта вреди, кад је и 23. јануара 1989. око поноћи каменован стан Милића Красића, па од тада до данас нападачи нису откривени. На овог Србина и његове укућане, за мање од годину дана, ово је већ трећи напад шиптарских силеџија у Метохији, а да власти ништа нису предузели да ове и друге прогоњене Србе заштите.

    - Лист "Јединство" од 6. априла 1989. доноси опис једне судске неправде, учињене Србину Тодору Денићу из села Прилепнице у Новобрдском крају (родном месту Св. кнеза Лазара, Косовског Мученика). Овог Србина је на пољском путу у Прилепници вређао комшија Шиптар Ибрахим Реџепи и претио му: "Теби нема места у Прилепници. Да знаш да сам ја за Велику Албанију и Косово републику", на што му је Денић одговорио да, ако је за Енвер Хоџу, нека иде код њега! - Да би се ипак заштитио од евентуалног даљег узнемиравања, Денић је ово пријавио органима безбедности у Гњилану, али уместо заштите, судија за прекршаје у Гњилану, Шиптар Рамуш Адеми (раније смењен са другог јавног положаја због свог неправилног рада), казнио је обојицу истом казном - по 50 дана затвора! Оваква пресуда је само охрабрила нападача Шиптара, а обесхрабрила нападнутог Србина. И не само њега. Иначе, породица Денића је једина преостала српска породица у Прилепници, а све остало су "етнички чисти" Арнаути.

    - 6. априла 1989. у Ђаковици ухваћен је Арбанас Хасан Демај (21), из суседног села Омољице, који је у шуми Србина Слободана Вуксановића посекао и однео 82 стабла. Исти је пре тога из шуме Србина Рајка Пиндовића из села Вранића украо више стабала храстове шуме. - Оваквих и сличних шумских зулума и пљачки, које Шиптари чине Србима, има скоро свакодневно на Косову и Метохији већ деценијама. Нарочито страдају манастирске шуме у Дечанима, Девичу, Гориочу, Светој Тројици и у другим српским манастирима.

    - У ноћи између 7. и 8. априла 1989. на српској кући Велимира и Јелисавке Кнежевић (старих око 60 година) у селу Еречу код Ђаковице. Шиптари су ноћу, и то у време кад је због ванредног стања кретање забрањено, исписали велику претећу паролу: "Селите се, или ћемо вас побити" (при чему су слова л била исписана као љ). - Иначе, у овом метохијском селу раније је било 50 српских домова, а сада је остала само кућа Кнежевића. Јер су комунистичке власти на Космету, када су још пре 1968. године стварале на овом терену Пољопривредни комбинат "Ереник", одузеле само земљу од Срба и тиме их протерали са Космета. После шиптарске агресије, испољене 1968. године, учестали су појединачни шиптарски притисци на Србе овога краја, као уосталом и свуда по Космету, као што су: физичке туче, претње, силовања, разне отимачине и насиља. - Ово двоје преосталих Срба Кнежевића причају да памте како су се најпре иселиле српске породице Вукадиновића и Вуковића, па онда и све остале осим њих. "Кад бих вам причала шта сам све доживела, каже Јелисавка Кнежевић, не бих до сутра завршила. Пре годину дана усред ноћи упали су (Шиптари) у нашу шуму поред куће. Чули смо ударце секире, изашли и видели: сече човек нашу шуму као да му је од баба остала. Нападали су ме и неки младићи (Арбанаси) из Баболића. Свакакве притиске врше на нас. Колико су ме само малтретирали, вређали, покушали да ме силују. Наше комшије (Срби) продавали су имање будзашто и бежали. Ми нећемо. Остаћемо на дедовини. Ту сам три сина родила, одгајила их и школовала. Одавде сам их у војску послала и после отпратила у свет. Имамо и шесторо унучади... Синови би се вратили кад би се стање овде побољшало".

    - Половином априла 1989. пред Војним судом у Београду оптужено је 9 војника Шиптара са Косова, који су чланови илегалне албанске сепаратистичке групе, део шире албанске организације "Марксиста-лењиниста Косова". Слична група "Марксиста-лењиниста Косова" ухваћена је и у Призрену. Већ сам наслов ових завереничких терористичких група Шиптара говори јасно и довољно за себе. Ако овоме додамо да се ових истих дана по Космету исписују шиптарске антисрпске пароле, међу којима су врло честе: "Тито је рекао да се устав не мења" (онај из 1974. којим су Шиптари повлашћени против Срба и Србије) и "Титов пут нећемо напустити", као и то да су шиптарски демонстранти носили испред себе велике Титове слике - онда постаје јасно да није салто прича да је Тито обећао српско Косово Албанији. Сва послератна Титова комунистичка политика на Космету била је у том смеру, дакле антисрпска, и она је и довела до данашње Косовске Голготе Српског народа.

    - Половином априла 1989. у селима Лауши и Бајчини код Подујева шиптарски терористи су подметнули експлозив под два метална стуба високонапонског далековода електричне струје, који су експлозијом оштећени. Сличне диверзије чинили су Шиптари овде и раније.

    - Ноћу између 22. и 23. априла 1989. негде између 1 и 3 сата по поноћи, непознати Шиптари узнемиравали су Српкињу Стојанку Перовић (64), која живи у самом центру вароши Ђаковице. Нападачи су јој толико јако лупали на врата, да је Стојанка те сате и остатак ноћи до зоре провела у великом страху, са кухињским ножем у руци. Ову Српкињу су Шиптари више пута до сада узнемиравали, нарочито од последњих мартовских демонстрација. Она каже: "Од марта месеца не смем ни да заспим. Сада ми је теже него за време најсуровијих дана рата. Оно што ми се последњих дана догађа, теже је од ових недаћа које је живот на Космету могао да ми нанесе. Готово сваке ноћи неко ми лупа на врата да их избије из зида. Нико од комшија (Шиптара) да чује ту лупу и да ми притекне у помоћ". (Јединство" 27. 4. 1989).

    - 26. априла 1989. у селу Баловцу код Подујева подметнут је пожар на гумну близу куће Србина Пауна Милачића. У пожару су изгорели стогови сламе и сена, а лако је могла да му изгори и стаја и кућа. Иначе, ово је једина српска кућа у том селу, па су зато сви уверени да су Шиптари тако агресивни према Милачићу да би и последњег Србина протерали.

    - 27. априла 1989. у Београду, у Кнез Даниловој улици, Шиптар Хесад Сељај (25), из села Зјум у Драгашу, који је запослен у Градској чистоћи, убио је на монструозан начин Српкињу Живку Мијатовић - длетом јој је више пута распорио стомак и растргао утробу, па онда побегао. Ухваћен је скоро случајно и изведен пред суд, на којем је признао убиство.

    - 29. априла 1989. група Срба из села Белице код Истока дошла је у Општински комитет Истока да протествује због зулума које им чине Шиптари и због потпуне небриге власти према овом српском селу. Из села Белице већ се иселило 10 српских породица зато што на њих физички насрћу Арбанаси, отимају им имовину, краду им шуму, чине многе пољске штете и на разне начине их малтретирају. Власти ништа не чине да прогањане Србе заштите, а у селу нема ни пута, док им електрична струја нередовно долази итд., што све траје већ деценијама. Ко је био на Косову и Метохији, зна да случај овога српског села није неки изузетак, већ скоро редовно правило за српска насеља.

    Маj

    - У Основној школи"Јединство" у Милошеву, на самом Косову, шиптарски учитељ Бесник Истрефи (који је пре тога истеран из школе у Струги у Македонији као неподобан, а у Милошеву је одмах добио посао захваљујући шиптарском управнику школе) претукао је српског ђака Ивана Поповића (13), и то пред свим ђацима. овог српског ђачића, иначе сироче без оца, прогоне и малтретирају и други арбанашки учитељи у тој школи. ("Јединство" 3. 5. 1989). - Овакви случајеви прогањања и шиканирања српске деце на Космету нису ретка појава, што и лично знамо и из штампе.

    - За првомајски празник у Косовској Витини Шиптари су пописали пароле испред куће Србина Божидара Михаиловића, у којим му прете: "Ако се што пре не иселиш, убићемо ти три сина"! У селу Кабашу код Витине, тих истих дана, Шиптар Хаљиљ Мисина напао је Србина Радослава Вукашиновића испред његове куће и претио му да се "што пре исели са Косова". Србима у суседном селу Пожарању такође су претили непознати Арнаути. Није онда чудо што се из Општине Витина за само 3 месеца ове године иселило под шиптарским притиском 46 Срба, од чега 7 породица са 23 члана, и то углавном пољопривредника.

    - Током првомајских празника 1989. године шиптарски рушиоци по Косову извршили су низ диверзија: оборили су стуб далековода код села Добротана испод Липљана; покидали телефонске жице код Малишева, као и на линији Вучитрн-Прилужје; минирали су и срушили стуб далековода код Подујева,

    разбили су Ветеринарску станицу у Истоку, у Ђаковици су запалили новински киоск београдске "Борбе", а исто то неки дан касније су урадили у Приштини,

    у Гњилану је у Комбинату "Интеђ" неки шиптарски зликовац прикључио струју за радни метални орман једног Србина радника, кога је због тога погодио струјни удар и замало да није погинуо! - Оваквих и сличних саботажа препуна је косовометохијска свакодневица, и то већ више деценија, а Србија Косову свакодневно шаље милион и по долара!

    - 3. маја 1989. у Ђаковици Шиптар милицајац Ибрахим Кући зауставио је кола "Застава 750" студента из Београда Звонка Антића и Драгослава Шћекића и најпре им скинуо таблице са београдском регистрацијом, а затим их је и физички напао. После тужбе, Шиптар милицајац је суспендован.

    - 4. маја 1989. у Основној школи села Брзнице код Дечана нападнут је у учионици за време наставе српски наставник Слободан Влаховић. Њему је за време часа неко јако лупао каменом у врата и онда је пред вратима одјекнуо јак пуцањ од петарде или пиштоља. На овог Србина наставника познато је да Шиптари врше притисак да га отерају, тј. да се исели са Косова. Школске и остале власти су потпуно равнодушне за његову судбину, као и осталих Срба.

    - У недељу 7. маја 1989. око 11 сати, у центру Витине, троје Шиптара је киднаповало српску девојчицу од 9 година, ђака, Сливу Новичевић. Она се враћала из продавнице када су јој изненада пришли отмичари и насилно је убацили у црвени комби па побегли у непознатом правцу. Родитељи су отмицу одмах пријавили органима безбедности, а дете је нађено тога дана поподне скоро случајно, захваљујући оцу њене другарице Албанке, Ђемаиљу Демирију, који ју је случајно приметио саму на улици чак у Пећкој Бањи! Он је брзо пријавио СУП-у и тако је девојчица спасена. Дете је затим рекло да су је отели 2 мушкарца и 1 женска, који су међу собом разговарали шиптарски и српски, а њој су при хватању опалили јак шамар. "Истражни органи трагају за починиоцима". Није потребно наглашавати колики је страх обузео Србе родитеље и друге Србе из суседства, кад су чули за овакву врсту шиптарског насиља над Српским живљем, које потсећа на турска времена или на мафије криминалаца на Западу.

    - 13. маја 1989. у Новом Селу код Пећи Србину Миловану Јокићу су шиптарски зулумћари посекли читав ред младих шљива, које је био засадио у марту ове године. Ово је већ трећи пут, у току неколико месеци, како арбанашки окупатори уништавају стабла воћака овој српској породици у Метохији.

    - 15. маја 1989. у Фабрици алата у Урошевцу Исуф Џема, шеф монтаже, напао је и вређао српску радницу Мирјану Џудовић, а погрдним речима и нетрпељивим поступцима малтретирао је и друге Србе раднике. Овај иначе познати коловођа у мартовским нередима, на тужбу нападнуте раднице, буде прво оправдан од судије Шиптара и ослобођен кривице, али је по накнадној тужби и других најзад осуђен на 50 дана затвора, вероватно више зато што је био вођа демонстраната неголи што је вређао Србе раднике и раднице. Јер овом комунистичком систему изгледа, више је стало до "одбране државе" него до стварне заштите обесправљеног остатка Српског народа, који је, због разноразних физичких и психичких прогона и тиранисања од шиптарске већине на Космету, морао, ево већ деценијама, да бежи са Косова и Метохије. Недавно је и званично објављено да су Шиптари само од 1981. године протерали око 40.000 Срба са својих огњишта на Космету.

    - 16. маја 1989. у селу Бабин Мост на Косову, ујутро рано, нападнут је Србин Војислав Петровић (25). Напао га је подебљом мотком Шиптар Рахман Бериша (49) из истог села и нанео му тешке повреде по глави. Рахман је то јутро са двоје своје деце истерао стоку на пашу на ливаду Петровића, са које је при том узимао и готове свежњеве траве. Петровић је тог јутра потерао своју стоку на пашу и, приметивши шта Бериша ради, пошао му је у сусрет да га опомене, а Шиптар га је, уз псовање српске мајке, напао мотком по глави, од чега је Петровић пао обливен крвљу онесвешћен. Када је дошао себи, прича он, видео је Беришу како га хладнокрвно посматра. Петровићу је потом указана прва лекарска помоћ у амбуланти у Обилићу, а онда је морао ићи на зашивање рана у Хируршку клинику у Приштину. Општински суд у Приштини казнио је Шиптара нападача са 60 дана затвора.

    - 24. маја 1989. шеснаест Срба, присилно исељених раније са Космета, из села Прекале и Клине у Метохији, дошли су у Скупштину Југославије тражећи да им се омогући повратак у свој родни крај из којег су притисцима Шиптара и њихових власти протерани. Божидар Козић из Прекала рекао је у Скупштини СФРЈ: "У Прекалу су нас нападали, нарочито нашу децу, а ђаке су (српске) родитељи морали да прате до школе и сачекују их из школе... У мом селу, од рата до данас, немамо ни народног сабора, а ни другог слободног културног живота. На Косову и Метохији стање за Србе ни данас није добро". Горан Николић из Прекала рекао је: "Мотив нашег повратка на Косово није материјални, већ жеља за родним крајем. Хоћу да се вратим на Косово, јер сам тамо рођен и волим га".

    - У Скупштини општине Пећ констатовано је (23. 5. 1989) да је у тој општини узурпирано преко 600 хектара друштвене земље, а крајем прошле године и почетком ове незаконито је присвојено још 50 хектара пољопривредног и грађевинског земљишта. Узурпатори су углавном Арбанаси, који су самовољним проширивањем и запоседањем заузимали њиве, утрине, делове путева и чак улице и саобраћајнице! Највише земље узурпирали су Шиптари из власништва Пољопривредног комбината "Душан Мугоша" из Пећи, а та земља је била највише српска, одузета од српских породица кад је Комбинат стваран, те су власници Срби због тога морали да се селе са Космета.

    - У суботу 27. маја 1989. предвече неки је Шиптар откинуо таблу са натписом на српском (ћирилицом) са Природноматематичког факултета, Одсека за биологију, у Приштини. Шиптари агресори и окупатори већ деценијама не трпе ништа што је српско по Косову.

    - Крајем маја 1989. ухваћен је и притворен Шиптар Бајрам Алија (36), из села Стровце код Вучитрна, који је само у првим месецима ове године извршио десетину провала и пљачки по продавницама, приватним становима, приватним возилима, и у предузећу у Обилићу где ради. Опљачкане ствари Алија је превозио чак својим трактором и слагао их у тајном скровишту. Ово је само један од многих случаја појединачних шиптарских лопова и отимача по Космету, а постоје и читаве провалничке и пљачкашке групе и мреже сличне мафијама на Сицилији и у Чикагу.

    Јуни

    - 2. јуна 1989. око 13 часова у центру Призрена, испред Скупштине општине, група Шиптара демолирала је каменицама аутобус из Врања који је у Призрен довезао ђаке (Србе) на екскурзију. Органи безбедности "трагају за починиоцима", а за страх који су претрпела српска деца - ником ништа! Да ли је ова земља Јужна Африка, или можда Турска?!

    - 7. јуна 1989. у Призрену неки Шиптар је комадом сломљеног бетона разбио прозор на спаваћој соби Српкиње Савете Гатић. Срећом, она није повређена. - Истога дана једна група млађих Шиптара покушала је, у Гњилану, да од стражара предузећа "Напред" одузме пушку и све метке, али у томе нису успели.

    - 12. јуна 1989. у селу Љубижди код Призрена дрски арбанашки окупатори обесили су црвено-црну албанску заставу са двоглавим орлом на главну капију Срба сељака Божидара и Добривоја Мојсића! Ова провокација срачуната је на застрашивање ових честитих Срба да би они, и још преостали Срби, побегли са свога прадедовског огњишта.

    - У Пећи је током првих 10 дана јуна 1989. забележено 6 физичких напада Арнаута на Србе, као и неколико напада на личну и државну имовину. Иначе, у Пећи је недавно откривена тајна продаја ватреног оружја међу Шиптарима, као и исписивање бројних парола са претњама Србима. - Пошто се на Косову припрема свесрпска прослава 600-годишњице Косовског боја, неки избезумљени Арбанаси прете Србима неким својим "устанком"!

    - 13. јуна 1989. ноћу око два сата непознати Шиптар напао је немоћног старца Србина Милована Јокановића (83), у његовој кући у селу Браовић код Пећи. Нападач је ушао кроз незакључана спољна врата, у другој соби је нашао и узео ловачку пушку и револвер, а онда је упао у собу где спава Милован и пробудивши га уперио пушку у њега тражећи новац. Милован му је предао све што је имао (850 хиљада динара), а онда је некако успео да ухвати за цев пушке и да се одупре нападачу. Овај је том приликом потегао пиштољ и испалио метак у старца, ранивши га у раме. Затим га је кундаком пушке тукао по телу, па побегао, са пиштољем, завезавши жицом споља врата од куће да старац не би могао да изађе! - Старац је потом нађен и пренет на Хируршко одељење болнице у Пећи, где је и оперисан. Свим Србима у Пећи и околини јасно је какав је циљ ове најновије арнаутске агресије на недужне Србе. Милован Јокановић иначе има око 10 хектара плодне земље, а синови су му отишли са Косова. После три дана милиција је открила и ухапсила нападача. То је Шиптар Есат Шаља (22) из истог села Бролића код Пећи.

    - 16. јуна 1989. око поноћи у Призрену је каменован стан Србина Векосава Ристића, пензионера, који станује у приземној згради бр. 10/2 у улици Хази Имера. Нападачи (Шиптари) су камењем поломили велика стакла на тераси и један кухињски прозор. Векосављев син Синиша, пре месец дана је напустио Космет због разних притисака албанских фашиста и сепаратиста. Био је наставник српског језика у Журу код Призрена, и није у том осињем гнезду нацифашистичког марксизма могао даље да опстане.

    - 18. јуна 1989. Срби села Црквена Водица код Обилића групно су протестовали због грубог напада Шиптара Сефера Османија на Србина Бранка Ђорђевића. Србин је био отишао на реку Ситницу да насече коље за повртњак и тамо га напао овај Шиптар силеџија и претукао, тврдећи да је то "његова земља". Срби су једногласно тражили хитно исељавање породице Османи, која је и другима чинила разна насиља.

    - 26. јуна 1989. око 7 сати увече тројица арбанашких дечака: С. М. (13), Ж. С. (13) и М. М. (14) код насеља Душаново каменовали су путнички воз који је из Призрена ишао за Београд. Камењем су поломили неколико прозора на возу, али срећом нико није повређен. - Ових дана, око прославе шестстотог Видовдана на Косову, има учесталих оваквих и другах злоба и зулума обесних Арнаута, који мрзе све што је српско и косовско, па том мржњом трују и своју децу.

    Свети Великомученик Кнез Лазар.

    28. јуна: Прослава 600. годишњице Косовског боја

    - У понедељак 19. јуна 1989. пред 600-ти Видовдан, стигле су на Косово Свете Мошти Св. Великомученика Косовског Кнеза Лазара. Допратио их је владика, свештенство, монаштво и народ Жичке епархије, а владика, свештенство, монаштво и народ Косовски дочекали су их на граници Косова и са њима ишли најпре на поље битке, Газиместан, где је отслужен општи помен свим Косовским Жртвама и отпевани тропари Св. Великомученику Лазару и Косовским Мученицима и Новомученицима, а одатле су Свете Мошти пренете у манастир Грачаницу, где су их дочекали на десетине хиљада Косовско-метохијских Срба. Било је потресно видети сузе у очима Епископа Рашко-призренског и Косово-метохијског Павла, који је испред мученичког Српског Косовског народа поздравио Честитога Кнеза и поднео му тужни рапорт о стању Срба и Српских светиња на Косову. Свети Великомученик Кнез Лазар дошао је на Косово да изврши духовну и народну смотру и да му се Српски напаћени народ поклони и тиме потврди своју верност и оданост светом завету и опредељењу Косовском за Царство Небеско и Правду Божију. (Слово овога хроничара видети на крају књиге, Прилог 4).

    Паљење свећа Косовским жртвама у Грачаници (600-ти Видовдан 1989.)

    - Током следећих дана, до 600-тог Видовдана, православни Срби из свих крајева Косова и Метохије, и из других Српских крајева са све четири стране земљине кугле, долазили су у хиљадама на поклоњење Светом Телу Светог Великомученика Косовског Лазара у Грачаницу. Тих истих дана, свакодневно је у већим местима и насељима по Косову и Метохији слављен 600-ти Видовдан, у којим прославама је нарочито узела учешћа Српска омладина и ђаци, уз своје свештенство и монаштво. - Поједини шиптарски злобници и србомрсци, као напр. Ибрахим Ругова и други њему слични, досадашњи комунисти и тирани Српског живља по Космету, ширили су усмено и писмено разне лажи и клевете, па и претње, поводом ове свесрпске прославе шестогодишњице Косовског боја и заточништва правде и слободе, покушавају на сваки начин да ту прославу бојкотују (исто као што су комунисти и Арнаути покушали да бојкотују и прославу 550. годишњице Косова 1939. године). Ибрахим Ругова је у неком страном листу (немачки "Шпигл") злобно и клеветнички говорио да је ова прослава "српска провокација" и чак је претио "оружаним устанком" и сличним шиптарским "јунаштвима", показујући да је "завереник мржње" и нечовештва, како неки Србин Косовац рече.

    - У одговор на све те шиптарске злобе и нечовештва, радост свесрпске прославе 600-тог Видовдана на Косову изразила је овако млада Српкињица Косовка, Силвана Марковић: "Остаћу овде, јер Косово је моја колевка, моја љубав и моја будућност.

    Косово, ти си суза Богородице Љевишке, Лазарева мудрост, Обилићева снага. Ти си заклетва у вину, причест у Самодрежи, хришћанство у Дечанима... Ти си усирена крв косовских божура, молитва и душа Србинова, срце Лазарево, отаџбина Немањића, колевка Србинова. ... Обећавам да ћу остати овде, на твом тлу, и да ћу својом вољом грлити своје време, без граница, у хришћанском надахнућу, исто онако како су те моји преци грлили и љубили. Обећавам да остајем овде, јер само овде исток је исток, и запад запад. Остајем овде где сам, одвојивши се од мајке, посејала први плач и прогутала делић чистог неба... Остаћу без суза, са вером у будућност, са невином душом, чистом савешћу и непоколебљиво очекујући да ћеш ме задржати, задужену да останем у теби, свето Косово!"

    - Уочи 600-тог Видовдана и на сам тај Свесрпски Косовски Празник било је на Српском Косову око два милиона Срба, сви Срби одасвуда са Планете У манастиру Грачаници и на самом Косову Пољу, на Газиместану, прослављен је шестстоти Видовдан "како царски ваља и требује" На тој свесрпској, хришћанској и православној, Косовској прослави "све је свето и честито било и миломе Богу приступачно" . Отслужена је саборна патријаршка Литургија у Светој Грачаници и сутрадан свеопшти Косовски Помен на Газиместану. Народу је говорио Српски Патријарх и по том председник Србије Слободан Милошевић. - На питање тада новинара, овај хроничар је рекао следеће "Текст на мраморном стубу на Косову, да кажем на крстообразном стубу, као живо биће говори нам и сведочи о догађајима који су се збили на Косову Пољу. Тај текст деспота Стефана Лазаревића је одраз давног момента историје, али он својим значењем надилази историју и залази у метаисторију, у есхатологију. Косово је за Српски народ остало до данас једно крстолико знамење, истовремено историјско и духовно, то јест метаисторијско. Косово је стожерно место у историји и духовности Срба. Тачка око које је саденуто, то јест изграђено целокупно биће и памћење Српског народа. Зато је оно тако живо у души и свести Срба, свих и свуда од Косова до Јадовна, нарочито у круцијалним моментима наше новије историје. Догађање у нашем времену на Косову и око Косова, сведочи колико је оно својом узвишеном трагиком живо и живоносно за Српски народ Порука Косовске жртве, њеног памћења и славља, није друго до опредељење за Правду божију и људску, "за Крст часни и Слободу златну" За слободу која је људско достојанство сваког човека и народа који живи на овим просторима земље Обележавање Косовског боја и пренос Моштију Светог кнеза Лазара јесте цивилизацијски дуг нашој историји и порука да ћемо своје бранити, и бити увек своји на своме". ("Јединство", 28. јуна 1989)

    Косово после Косовске прославе: Годишњица косовског Крстовдана Срба

    На Крстовдан прошле године (27. септембра 1988) у селу Граце код Вучитрна, пет зликовачки несрећних Шиптара раскопали су гробиће браће Петровића близанаца, синчића Радојка и Драгице, а унучића Станка и Ане Петровић, и извадивши њихова телашца из ковчежића растргли су тело једнога од њих и разбацали по околном шипражју. Дечица су била умрла одмах по порођају ("Тек су заплакали, вели ми њихова бака Ана, и већ су издахнули", променувши овај косовски свет на онај други - Царство Небеско), а у гробићима су почивали једва месец дана.

    Као што је познато, овај стравични злочин одјекнуо је широм Косова и Србије, а чуо се понегде и у свету, као нечувен у историји пример скрнављења светиње детињих тела и гробића. Починиоци, Шиптарски младићи од 12 до 15 година ухваћени су и осуђени као малолетници. Требало је, уствари, осудити њихове родитеље, учитеље и подстрекаче, све оне позадинске "вође" арнаутске агресије против Срба на Косову.

    О томе смо писали и ми и други, са болом и великом жалошћу, а од Албанаца на Косову само је искрено зажалио новинар Максут Шеху из Приштине (у "Рилиндји").

    Ове године (1989) на Крстовдан отишао сам на то дечје гробље у Граце и, заједно са породицом Петровића и још стотинак православних Срба из села Граце и са Косова, поставили смо дрвени Крст и одслужили годишњи помен на гробљу ове великомученичке Дечице, урезавши и натпис на крсту: Браћа Петровићи + Мученици + Крстовдан 1988. (Крст је урадио арх. Предраг Ристић).

    Потом смо били у кући Петровића на подушју, где ми је мали деветогодишњи Ненад испричао да им је неки Шиптар из суседног села Брезнице, стар двадесет и неку годину, пре једно два месеца покрао двадесет кокошака и ћурку, па кад су крађу пријавили милицији, пронађено је да у кући тог лопова свакодневно кољу и једу покрадену живину ожалошћене фамилије Петровића.

    Није ово ни једина крађа на Косову ових дана и месеци, после Косовске прославе, нити је то једини зулум над Српским живљем Косова и Метохије после свих "политичких промена", о којима се толико труби и замајава Српски народ на Косову и сви ми.

    Ево, као доказ, само неколико примера. Уочи Крстовдана отишли смо у манастир Девич, ради службе Божије. У Девичу смо могли да чујемо да им је задња два месеца од суседа Шиптара покрадено шест оваца, најпре једна, па две, па три узастопно. Сва извештавања милицији била су без резултата. Кад им је, најзад, пре неколико недеља, одједном нестало 20 оваца и једна коза, онда је по пријави милиција пошла у потрагу и, за чудо, истога дана поподне, одједном се изнад манастира, на брду код села Војводића (где живе само Шиптари), појавило тих несталих 20 оваца и коза. Изникле из земље!? Зато је сасвим у праву игуманија девичка Параскева када се пита, и све нас пита: "Где је та слобода на Космету, када је ми од 1941. године до данас нисмо још осетили?"

    Даље: у селу Доња Битиња код Штрпца, у цркви Св. Теодора, неки Шиптар је провалио у храм и опљачкао га, испретуривши и разбацавши све по цркви, а у згради крај цркве, где је такође провалио, опоганио се унутра и светињи наругао. Било је то ноћу 8. септембра овог Косовског 1989. лета. Шиптар се зове Иљим Битићи чак из села Нишора код Суве Реке. Није прошло пар дана, опет је проваљена и опљачкана црква у Батусу код Приштине, храм Св. Великомученице Недеље, ноћу 12/13. септембра, а крадљивац је ушао кроз разбијен олтарски прозор и узео само нешто мало новца, пешкира и зејтина. Тих истих дана, око 16. септембра, и у Лапљем Селу код Липљана, опет је неки шиптарски зулумћар ноћу провалио и опљачкао цркву Свете Петке, пресекавши при том и громобран на цркви, што очигледно није у склопу крађе из користи, него из пакости и зулума према Србима на Косову. Јер и све оно што је до сада крађено по српским црквама на Косову - углавном нешто ситнијег новца и понеки пешкир - није било из користољубља него из злољубља, у склопу ширег плана притиска и терора на Српско становништво: да бежи што пре са већ ионако узурпираног и албанизираног Космета, успркос свим "политичким променама" и "реформама система", са чим јадне Косовометохијске Србе већ дуго замајавају, пре и после Косовске прославе 600-годишњице Косовског боја, боја за Србе још не завршенога ни до данас.

    Да ове наше констатације не остану само на голим речима, и да није по среди само "још понеки" напад на српске цркве и манастире по Косову и Метохији, навешћемо овде још непознатих, најновијих зулума и насиља над Србима по Космету чињених стално од стране шиптарских фашиста и усташа, и то све после Косовске прославе 600-тог Видовдана.

    Остављамо по страни све оне "ексцесе", тј. нападе и изливе немоћне злобе свих оних Шиптара који су у време прославе 600-тог Видовдана на Косову каменовали аутобусе и возове са Србима учесницима Косовске прославе (каменовани су аутобуси: у Гњилану, Рожају, на путу између Вучитрна и Приштине и Приштине и Пећи, па неколико приватних кола, и кола хитне помоћи из Истока, па возови на излазу из Приштине и код Подујева; па је пуцано на један хеликоптер саобраћајне полиције, и при свему томе повређено је десетак Срба). Остављам по страни и сва она хулиганска "каменовања", тј. изругивања и потсмевања над српском прославом 600. година Косовског боја у Грачаници и на Газиместану, која су данима и недељама приређивали и политичари и новинари из "културних" западних крајева Југославије, који су тиме према Косовским Србима испољавали само своју духовну беду и злосрећу, своју (не)људску ускогрудост и недемократичност, коју су затим добро показали после српске прославе и на Далматинском Косову.

    Остављам по страни и све оне саботаже шиптарских властодржаца на Косову, који су и на сам дан Видовданске прославе ускратили жедном двомилионском скупу Српског народа чак и воду за пиће, а и у Приштини су покварили и "замутили" водовод и сутрадан, када је испраћен из Приштине Св. Кнез Лазар. Изоставићемо, такође, и све оне разноразне шиптарске бојкоте и саботаже, кварове и пожаре, разноврсне опструкције и деструкције, којих по Космету има скоро свакодневно и за које нико није окривљен нити је одговарао било коме. Јер, Арнаутима је "све дозвољено", још из турских времена.

    Јули

    Навешћемо, ево, само неке грубе чињенице са српског Косова после Косова:

    - 30. јуна 1989. ујутру у селу Заскок код Урошевца Фазли Ћеркини је напао, вређао, псовао и по лицу ударао овог суседа Србина Петка Тасића, старог 63 године, док је овај мирно напасао своје овце на својој њиви.

    - Тринаестог јула 1989. у селу Зочишту код Ораховца група од седам-осам обесних Шиптарских младића напала је и покушала да силује 15-годишњу Српкињу Б. Ј. из Крагујевца која је дошла у Зочиште код своје баке на летњи распуст. Када је увече пошла са једним младићем Србином на сеоски сабор, на њу су насрнули Арнаути силеџије и потезали на њу и младића ножеве и пиштоље. Спашена је, срећом, наиласком једног младића Србина, који је напад видео и побегавши јавио милицији, али док је СУП дошао нападачи су побегли и СУП је потом месецима "интензивно радио на откривању нападача"! Девојчица Српкиња остала је са модрицама по телу и покиданим минђушама на месту где је нападнута.

    - Четрнаестог јула 1989. у Призрену је Шиптар Рамадан Реџепи завео ноћу Српкињу В. Б. и одвевши је у своју кућу силовао, што је после и сам признао, када је осуђен.

    - Током јула 1989. шиптарска породица Хасана Дервишаја настоји да насилно сагради кућу између двојице Срба, браће Шмигића, у селу Леочане код Србице, с циљем да их протера са Косова, као и преостале малобројне српске породице из тог села. Србин Голуб Шмигић је тим поводом изјавио: "Ако се Дервишајима не стане на пут, онда ће девет породица Шмигића са 70 чланова рећи збогом и селу Леочани и Косову". Сви у том селу, па чак и председник Хајдин Мифтари, тврде: "Реч је о смишљеном притиску Дервишаја на Србе". Дервишај је недавно уперио пушку под грло српском дечаку Предрагу Шмигићу, само зато што је изгонио стоку овог силеџије из своје њиве.

    Август

    - Током јула и августа 1989. наставља се агонија српских житеља села Стари Бадовац због сталне претње од новог изливања јаловине из депоније рудника Кишница изнад села.

    - Знамо сви, биле су спроведене мере изолације над неким "коловођама" Арбанасима на Косову (ми српски писци први смо протестовали против тога), али то ограничење њихових личних и грађанских слобода открило је другу страну медаље: код многих од њих претресом је пронађена већа количина оружја незаконито поседованог: око 100 пушака, двадесетак пиштоља и неколико хиљада метака муниције, као и то да су многи од њих били помагани од албанске антисрпске емиграције. ("Јединство", 26. јула 1989). Летос су и те изолације укинуте. Сада ти исти неометано вршљају по Косову, Југославији, Европи и Америци и шире клевете и завере против Срба и Србије.

    - Ноћу 2/3. августа 1989. у центру Пећи каменована је кућа Србина Гојка Зечевића. Каменицама су разбијена стакла на прозорима куће. Суседи су видели да три младића после тога беже у мрак. На Космету сви знају ко коме каменује куће.

    - Средином августа 1989. у Гњиланској кланици је откривена права злочиначка диверзија у месу намењеном тржишту Београда пронађени су убачени ситни комадићи стакла!

    - Петнаестог августа 1989. Шиптар Сокољ Исени (21) из Ајвалије код Приштине силовао је Српкињу малолетницу Ј. Б. од 14 година, ученицу школе за ретардирану децу у Нишу, коју је присилно одвео у Ајвалију. Шиптари силеџије заиста не презају ни од чега.

    - Шеснаестог августа 1989. увече у Косовској Витини, у свом дворишту, нападнут је Србин Миливоје Ђорђевић, иначе председник општине, а напао га је Шиптар Раиф Гаши из Качаника само зато што је Ђорђевић био приметио у своме дворишту два шиптарска младића где му беру јабуке, па повикао на њих. Нападач је на то скочио са свог трактора и напао на овог Србина домаћина у његовој авлији, а суседи су спречили да не дође до најгорега.

    - Током августа 1989. у Вучитрну и околини учестале су провале по српским кућама: биле су три провале у кућама Бура Јокановића, Десанке Грубишић и Стојана Јовановића. Нападнути, и остали Срби, уверени су да нису по среди крађе, него шиптарски методи застрашивања Срба с циљем да их натерају на брже исељавање са Косова, јер приликом кућних провала мало шта је из тих кућа однесено.

    - Осамнаестог августа 1989. поново је нападнута на свом имању у Самодрежи сирота старица Даница Милинчић (мајка мучки убијенога Данила), од Шиптара. Напала ју је Шиптарка Сахара Буњаку, јурнувши на њу секиром само зато што је Даница отерала њене ћурке из свога имања. Шиптарка је при том и вређала ову ионако ожалошћену српску мајку и претила јој да ће њена "кућа и све остало ускоро бити наше", тј. арбанашко.

    - Над оронулом кућицом сироте старице Божане Стојић у Пећи, први комшија Шиптар, Шкељзен Хисени, подигао је терасе своје куће и тако јој "отео сунце", како рече ова 90-годишња старица, тј. њену кућу је скоро сасвим поклопио својом. Коме да се жали јадна српска старица?

    - Крајем августа 1989. у Витини је Мустафа Дрена из Могиле, без икаквог разлога напао и претукао малолетно Српче С. Б. из истог места.

    Септембар

    - Првог септембра 1989. око подне, у аутобусу на линији Исток - Пећ, Шиптар кондуктер Реџеп Бећај претукао је и избацио из аутобуса српско ђаче, сина Вукоја Рацића из Прекала и оне чувене Српкиње Вере Рацић са познате фотографије из Прекала (Жена са пушком и одојчетом). Исти Шиптар силеџија истерао је из истог аутобуса тога дана и још 19 српских ђака.

    - Само неколико дана касније, 12. септембра по подне, око пола пет, дошао је у село Прекале са својим камионом Шиптар Салко Растодер и паркирао га у непосредној близини куће Рацића. Када је Вера Рацић, позната већ свима па и Шиптарима, изишла са својом комшиницом да запише број паркираног камиона, јер је ту нешто посумњала, нарочито после напада на њено дете, овај шиптарски силеџија изружио ју је и испсовао, запретивши јој речима: "Запамтиће ваша породица мене, а упамтићу и ја вас. Срешћемо се ми поново". Потом је силеџија Растодер физички напао и Вериног мужа, Вукоја Рацића. Све то је од свих Срба у Прекалама и по Косову и Метохији схваћено као нови осветнички напад на ове српске мученике који су и по поменутој фотографији постали познати као невини страдалници од шиптарских зулумћара.

    - Исто тако, 1. септембра 1989. око подне, у центру Урошевца два су Шиптара, Екрем Макреши и Самедин Ашани, без икаквог повода брутално напали ножем на Српкињу Соњу Бован и још двојицу Срба који су били са њом. Један од насилника увукао је Соњу у улаз зграде и прислонио јој нож под грло, претећи јој, а други је гвозденим боксером ударио у лице Славишу Будрића. Потом су обојица силеџија побегли и тек касније су откривени.

    - Само неки дан касније, 5. септембра 1989. у селу Танкосићу код Урошевца, опет је неки непознати Шиптар напао Српкињу Ружу Стаменковић, домаћицу, док је на својој њиви брала пасуљ. Истога дана у селу Доње Неродимље шиптарске силеџије лупале су целу ноћ на дворишна врата српске породице Ђорђевић.

    - Почетком септембра 1989. у селу Шеремету код Ђаковице на имању Србина Сретена Цемовића, суседи Шиптари уништили су сав род кукуруза на преко хиљаду квадрата, а нешто раније уништили су му и пшеницу и секли му шуму.

    - Дванаестог септембра 1989. Авдулах Јашари из села Бреца код Подујева напао је Србина Радослава Дреновца у селу Штедиму код Подујева на његовој њиви и претио ножем, а то му није први пут, јер се и раније насилнички понашао према овом Србину и према другима.

    - Ноћу 12/13 септембра 1989. у центру варошице Штимље извршена је оружана пљачка бензинске пумпе "Југопетрол", где су четири Шиптара из Подујева обили пумпу и покушали да однесу челичну касу. Кад је неко јавио милицији и она стигла, дошло је до правог ватреног окршаја у варошици, што је Србима задало немали страх.

    - Шеснаестог септембра 1989. Шиптар Фаик Дединци напао је Србина Свету Миловановића из Обилића, ухватио га за грло и трзајући га псовао му српску мајку. Овај силеџија Албанац и његови сродници познати су у Обилићу и околини по насртљивости на Србе, а штите их шиптарски руководиоци на косову. И његов брат се слично понаша, а његов син је недавно јурио по селу српску децу са српом у руци и псовао их.

    - Седамнаестог септембра 1989. у селу Главотини код Вучитрна, обесни албански сватови Имера Алије из села Стровца пуцали су из пиштоља на двојицу Срба: Живојина Дејановића и његовог сина Светислава из Прилужја. Ови су тога дана били на својој њиви у Главотини, а обесни шиптарски сватови испалили су на њих са удаљености од 20 метара два метка, који су се зарили у земљу близу њихових ногу. Кад су они брзо полегли по земљи, шиптарски сватови су отишли даље са циничним грохотним смехом.

    - Двадесетог септембра 1989. увече, око пола седам, усред Приштине нападнута је српска ученица К. Мартић, дете од 10 година. Њу је и пре два дана, као и овога дана, напао и мотком тукао један дечак Шиптар, очигледно натуткан од некога. Мајка претучене девојчице дознала је да је малолетни нападач син Газима Шлакуа, инжењера из Приштине.

    - У задњих десет дана септембра 1989. у селу Еречу код Ђаковице било је неколико шиптарских напада на Србе Велимира и Јелисавку Кнежевић. Најпре су неки Шиптари близу Велимирове куће ухватили му јагње и везали га дебелим конопцем, да би га потом заклали, а затим су двојица шиптарских младића вређали и псовали шездесетогодишњу Јелисавету док је чувала своје овце. Овој Српској породици Шиптари су пролетос исписали паролу на кући: "Селите се или ћемо вас поклати". Велимирова три сина већ су се под притиском иселили са Косова.

    - Двадесет првог септембра 1989. Шиптар Цак Рустеми из Приштине напао је без разлога Србина доктора Спасоја Радуловића на свом радном месту. Рустеми је тог дана дежурао у Хируршкој клиници у Приштини, а Спасоја је напао неочекивано, а онда побегао, па је тек после недељу дана ухваћен. У моменту напада на Србина лекара нико од медицинског особља у болници, нити присутни портир, сви наравно Албанци, није притекао нападнутом Србину у помоћ. Кад тако раде Албанци запослени у болници као хуманој установи, шта онда рећи за оне друге Шиптаре на многим другим радним местима и установама по Покрајини, који су свугде и увек у већини?

    - А шта за шиптарски менталитет на Косову значи већина, ево једног примера који се десио сутрадан по Крстовдану 1989. У Основној школи у Косовској Витини, за време школског одмора, дошло је до масовне туче између српске и шиптарске деце. Пошто су албански ђаци били далеко бројнији, у тучи су повређена тројица српских ђака. За све време те туче, четири наставника Албанца стајали су испред школе и мирно посматрали тучу и повређивање српских ђака, јер су, јасно, њихове били бројнији и јачи.

    - Ноћу између 27. и 28. септембра 1989. на телефонској линији између Липовца и Грчина код Ђаковице неки је Шиптар прекинуо телефонску линију ЈНА армије, у дужини од 90 метара, а то је линија коју користе војници граничари. На овој" су се линији и раније дешавали прекиди веза, тј. диверзије од стране арбанашких диверзаната.

    - Кад сам се, ноћ по Крстовдану (28. 9. 1989) враћао аутобусом из Приштине за Београд, исте те ноћи у селу Недаковцу код Вучитрна, недалеко од села Граце, Шиптарске силеџије су провалиле у кућу Богдана и Олге Мркић, када су укућани били одсутни, и по кући су све ствари испретурали, али скоро ништа нису однели. Очигледно је свима да се ради о шиптарским провокативним насиљима, како то и сами нападнути Срби сматрају. Јер шиптарски фашисти и терористи тиме желе да Србе натерају на брже исељавање са Косова.

    - А да се Срби под притиском свакодневно исељавају, и то и после "политичких промена", то чак признају и власти, али изгледа ипак неће да признају оно што сви Косовометохијски Срби знају: да на Косову управо изгубљено поверење у власти и подстиче исељавање Српског народа, је, донекле пробуђена нада на правду и слободу опет згаснула, јер и "нове промене" и "нови људи" на Космету Србима ништа боље стање не обећавају. А како да Срби имају поверење у власт која ни за 5 месеци не може да похвата групицу Шиптара одметника код Подујева (који су се, наоружани, одметнули у шуме, маја 1989) или толике друге свакодневне силеџије и зулумћаре по Косовском разбоју? На Косову "ништа ново". Само "годинама иста прича."

    - Једино што је у последњим годинама ново то је што Косовскометохијски Срби, и поред свих својих страдања, или управо зато, све више обнављају своје цркве и чешће посећују своје манастире. Само у току овога лета обнавља се неколико цркава, иако је Српски народ на Косову ваљда најсиромашнији у Европи. Али духовно је богат, има вере и стрпљења, и то је залог будућности српског Косова и свију нас. Јер јеванђелска те и косовска је истина: да крст и Крстовдан воде васкрсењу и Ускрсу.

    Октобар

    - 3. октобра 1989. Шиптар Насер Шатри (32), родом из села Томанца код Истока, који привремено ради у Шведској, када је био позван у Станицу милиције у Исток и док је с њим разговарао инспектор СУП-а Србин Томислав Бабовић (37), најпре је замолио инспектора да може отворити прозор, јер му је наводно тешко, а онда је изненада извадио револвер из џепа и рекао овоме: "Сад си мртав", и у њега сручио 6 хитаца, којима му је нанео тешке ране. Затим је злочинац Шиптар скочио кроз отворен прозор и побегао преко старог православног гробља у оближње чисто арбанашко насеље. Касније је својим аутомобилом побегао и прешао границу вративши се у Шведску (где је шведска телевизија имала интервју са њиме, а шведске власти су потом одбиле да изруче Југославији овог терористу!). Тешко рањени инспектор Бабовић пренет је у болницу и једва је избегао смрт. Многи детаљи овог терористичког акта указују на то да је овај злочин био од раније испланиран, уз саучешће и неких лица из фамилије и Шиптара из самог СУП-а у Истоку (Шатри напр. није уопште претресан кад је ушао у Станицу милиције). У кући његовог оца и брата претресом је пронађен незаконито поседовани пиштоља са 4 метка у шаржеру.

    - 12. октобра 1989. у Основној школи "Аца Маровић" у Приштини, за време школског одмора у дворишту, дошло је до масовне туче арбанашких и српских ђака. Каменице су летеле на све стране, па је и милиција морала да интервенише. Чарке су почеле још претходне вечери, на улици пред хотелом "Гранд" у центру Приштине, где се сукобила мања група шиптарских и српских ђака, што су видели и неки родитељи и наставници.

    - 17. октобра 1989. увече око 10 сати претучен је у Гњилану Србин Звонко Савић, радник Пољопривредне станице у Гњилану. Њега су по изласку из кафане "Ловац" пресрела три милиционара (свакако Шиптари) и ништа му не говорећи, без икаквог повода и разлога, буквално га пребили, разбили му зубе палицом и онако унакаженог и онесвешћеног оставили на улици и удаљили се! Када је тешко повређени Савић дошао свести приметио је да су му пришла два младића (Србина), који су га онда одвели у Гњиланску болницу. Срби у Гњилану и околини огорчени су овим терором шиптарске милиције и тражили су хитно расветљење овог случаја". Један од Срба је рекао: "Испада да нас Србе на Косову нападају увек непознати људи. Докле више да будемо жртве насиља и терора? Кад смо ми Срби жртве напада, виновници као по правилу остају неоткривени".

    - Приштинско "Јединство" од 20. 10. 1989. пише да су у Окружном суду у Приштини једноставно "испарили" многи судски предмети, тј. изгубљено је 196 кривичних судских предмета, а 517 предмета је апсолутно застарело, а то је такође 517 кривичних дела, од којих су већина били за издржавање казни затвора од 1 месец до 1 годину, од тога пак 272 случаја су Албанци. Други судски предмети су били за плаћање новчане казне, и то опет у великој већини (160 предмета) Албанци. - Овакво, и још горе је стање и по другим судовима мањих места на Косову и Метохији. За Шиптаре на Космету више важи "канун Леке Дукађина" неголи право, судство и закони једне правне државе у XX веку.

    - Исти лист истога дана доноси и вест да ће, коначно, Окружни суд у Пећи покренути судски поступак против Илијаза Куртешија, бившег председника Скупштине Косова и Скупштине СФРЈ, и против још десетак Шиптара руководилаца из Покрајине и Општине у Дечанима, који су раније (1972-1973. год.), са позиција свемоћне шиптарске власти, систематски радили у Дечанској општини на протеривању српско-црногорских породица са њихових имања и препуштања истих имања албанским породицама Укхаћа и Хасанај. Ову насилну отимачину и неправду доскоро су доказивали сада већ покојни Срби Станица Пешић и Душан и Момчило Ђуришић и породица Лазаревић, које су са њихових имања тада протерали окупатори Шиптари. Овај судски поступак биће тек сада поведен пошто је Србија и Југославија почела да стиче известан увид у право стање судства на Косову.

    - Ноћу између 20. и 21. октобра 1989. обијена је и опљачкана српска црква у Бабином Мосту на самом Косову. Непознати пљачкаш (Шиптар) разбио је прозор и из храма однео неке ствари (решо, пешкире, чарапе, мараме, флаше зејтина и др. народне прилоге). Штета није тако велика, али је ово већ седми случај обијања српских цркава на Косову за последњих месец и по дана (Батусе, Битиња, Лапље Село, Прилужје, Племетина и Подујево).

    - 22. октобра 1989. увече у девет сати у Урошевцу је јавно каменована српска кућа Десанке Никшић, у улици Вељка Влаховића. Два дечака Шиптара, комшије, најпре су безобзирно лупала моткама по зиду њене куће, а онда су почели гаћати кућу каменицама и ломити цреп. Зоран Никшић из каменоване српске куће каже: "Ово је десети пут у последњих 6 месеци да нам комшијска деца (Шиптари) каменују кућу. Приликом једног од тих каменовања, рањен је и мој петогодишњи син Александар. Њега је каменица ударила у слепоочницу, али, на срећу, прошао је без тежих последица. Починиоци су брзо откривени, али шта то вреди кад их кажњавају благим новчаним казнама. У последње време се нападачи више и не крију од нас. Углавном су то малолетна деца, од 10 до 14 година, наших првих комшија Хазира и Бејте. Већ 6 месеци живимо у страху, у напетој ситуацији, у сталном ишчекивању да ће нас неко брутално напасти". - Можемо слободно додати да Шиптарски агресори на српском Косову и Метохији то уствари и хоће: да Србе стално држе у страху и безперспективности, док се и последњи Србин не одсели и Косово постане "етнички чисто" албанско. "Ал' не рече Туре акобогда", каже стара српска народна песма са Косова.

    - 25. октобра 1989. око подне у центру Урошевца, у дворишту стамбене зграде бр. 56 у улици М. Тита, без скоро икаквог повода и разлога претучен је српски ђак Миодраг Ђорђевић, ученик 6. разреда Основне школе, а повређен је каменицама и његов школски друг Иван Бошковић (11). Претукли су их и повредили малолетни Аднан Исљами (12) и његова мајка. Српска деца су се претходно играла лопте, као и раније, у дворишту те зграде, па је око лопте дошло до препирке и кошкања између малог Миодрага и комшије Аднана. Тада је са терасе зграде сишла Аднанова мајка и стала да туче Миодрага, а кад је се овај отео и побегао, Шиптарка и њен син стали су каменицама да гађају српску децу и каменом су погодили у чело ђака Ивана Бошковића, који је пао онесвешћен и обливен крвљу. Шиптарска мајка на то се није ни осврнула, а Иванова мајка Ружица и други Срби пренели су рањено дете одмах у Дом здравља у Урошевцу, а одатле у Приштинску болницу. - Ово је само један пример који показује не толико "однос снага" на Космету, него пре свега шиптарски менталитет, који и обичну дечју свађу око лопте претвара у крваву агресију. Чему ли то Шиптари уче своју децу и какву им то будућност спремају?!

    - 25. октобра 1989. око пола три поподне пред Домом штампе у Приштини, један Шиптар који ради у "Електропривреди Косово", физички је напао једног Србина, радника "Аутотранспорта" из Приштине, без повода и разлога. Нисмо могли дознати имена нападача и нападнутог, али је напад био усред бела дана усред главног града Покрајине, на очи многих.

    - 30. октобра 1989. око 15 сати у Урошевцу је Шиптар Незир Муслија, цивилни стражар на градилишту нове робне куће, тешко озледио каменицом српског дечака Марка Спасића (8), ученика 2. разреда основне школе. Дете се играло са децом на гомили земље, а стражар их је опоменуо да се удаље, па је онда повећом каменицом погодио у слепоочницу малог Марка. Повређени дечак пребачен је у болницу и ван је животне опасности, а шиптарски стражар није марио за дечји живот и здравље.

    - 30. октобра 1989. увече око пола осам појавио се пожар у авлији Србина Ђока Маљевића у селу Дубница код Подујева. Пожар се најпре појавио на крову плевње, над шталом, и захватио је цео кров зграде, који је изгорео у дужини од 24 метра. Изгорело је и 24 кола суве детелине. Уз помоћ суседа спречен је даљи пожар, који би сигурно захватио и кућу Маљевића. - Иначе, у Подујеву и околини тих дана је било више подметнутих пожара: у дворишту Србина Павића Милачића у Спортској улици у Подујеву; затим истовремено на више места на терену између села Велика Река и Брадаш код Подујева.

    Новембар

    - Крајем октобра и почетком новембра 1989. а поводом почетка суђења Азему Власију, бившем шефу комуниста Косова, и групи других шиптарских властодржаца и коловођа антисрпске агресије на Космету, у неким местима по Косову, у Старом Тргу код Митровице у Приштини, Урошевцу, Подујеву и другде, опет су Шиптари изишли на бруталне демонстрације по улицама, лупајући пред собом ове: излоге радњи, аутомобиле, аутобусе, милицијска кола, и нарочито нападајући недужне Србе успут и по кућама. Око Подујева су сасвим полупали 3 аутобуса "Нишекспреса", а 4. новембра увече каменовали су аутобус "Крушевац-превоза" и том приликом повредили око 40 путника у аутобусу. У Голешкој улици у Приштини демонстранти су напали педесетогодишњу Српкињу док се мирно враћала кући с посла и она се једва спасла веће напасти. У селу Кобањи код Жура, код Призрена, група шиптарских ђака каменицама је засула свог наставника српског језика. У Основној школи "В. И. Лењин" у Приштини претукли су српску ученицу 5. разреда, а њени вршњаци ђаци Шиптари су јој истресли књиге из ђачке торе и запалили! 1. новембра увече група демонстраната у Приштини лупала је по вратима српске цркве Св. Николе и каменицама полупала прозоре на новој црквеној стамбеној згради, а из дворишта цркве нестало је 40 џакова цемента и скидан је цреп са оградног зида. 4. новембра Шиптари демонстранти у Урошевцу, њих око 50, враћајући се поподне кућама са демонстрација, каменовали су успут српке куће. Најпре су насрнули на Србе Вукашина и Милку Девић, али су ови брзо побегли и закључали се у своју кућу. Онда су сусрели Србина Владу Миловановића са сином, којег је водио из школе, и тачно пред његовом кућом тукли су га мотком по врату док је он телом штитио своје дете. Од удараца мотком човек је пао на земљу, па су га супруга и снаха унеле у кућу, а потом је, због повреда, пребачен у болницу у Скопље. Иначе, у Урошевцу је тих дана било и других напада на Србе, српске куће и радње. Заплашени Срби највећим делом су се забарикадирали у своје куће и станове. У Урошевцу, а и другим местима на Косову, примећено је тих дана и следеће: Шиптари демонстранти окупљали су се или разилазили управо у часу када су њихови мујезини са џамија почињали узвикивати исламску молитву, па се добијао утисак као да хоџе усмеравају демонстранте.

    - 6. новембра 1989. у селу Дубочек код Пећи, у току ноћи, неки обесни Шиптар трактором је порушио око 10 метара дрвене ограде на авлији српске породице Цокић, док су по другим српским оградама тог села исте ноћи исписане претеће за Србе шиптарске пароле.

    - 10. новембра 1989. на једној Покрајинској конференцији у Приштини, рекао је српски песник са Косова Радослав Златановић следеће карактеристичне речи, које представљају сажету хронику српских косовских патњи у последњим деценијама: "На Косову су нарочито страдали Срби и Црногорци, против којих су од ослобођења наовамо стратези константне сепаратистичке агресије предузели на хиљаде акција, метода и радњи, како би их протерали са вековних родних огњишта... С Косова је, усред слободне Европе, а у "самоуправној социјалистичкој" Југославији, протерано преко 250.000 Срба и Црногораца. На Косову и Метохији је створено већ око 800 "етнички чистих" албанских насеља. Опустошене су српске куће, посечени су њихови воћњаци и виногради, нестале без трага веселе песме и игре њихових синова и кћери, срушени су и преорани гробови њихових најмилијих. Сви су се они (Косовски Срби) нашли у бескрајној, тужној реци исељеника, и окретали су се ка завичају који им непријатељ одузима, и при том су гласно ридали. Али, Југославија је немо ћутала, нико није хтео да пружи реч утехе и руку пријатељства људима на које је ударила туга и несрећа... На напуштеним насељима и кућама Срба и Црногораца ницала су камена утврђења са високим зидовима (тј. обзидане куће - тврђаве Албанаца); подигнуто је на стотину нових џамија (често на срушеним српским црквама), више него у Либијској џамахирији! Албанска омладина широм Косова не бави се правим делатностима, не живи младалачки живот, већ су њихову енергију искористили организатори агресије и сепаратизма, гурнули их у опасну игру, у мржњу и прљави рат против Срба и Србије". ("Јединство", 11. 11. 1989).

    - 7. новембра 1989. Србин Радоје Живковић, радник "Продукта" у Србици, поднео је Председништву Србије жалбу на дугогодишње неправде и насиља које су му чинили шиптарски тоталитаристи на Косову, ево већ пуне 22 године. Још 15. августа 1967. премештен је са места пословође на место обичног физичког радника, иако је имао школске квалификације. На радном месту су га 1. марта 1971. год. претукли четворица Шиптара и нанели му тежу телесну повреду. Тада и касније писао је на десетине представки и жалби органима власти у Покрајини и Републици, и све је било узалудно. Услед притисака на њега и његову фамилију, његова браћа Миладин и Никола напустили су Србицу и отишли са Косова. Пре тога, њима је власт одузела, без икаквог образложења, 5 хектара земље у селу Краљици код Србице. Нарочито је доживљавао малтретирања од агресивних Шиптара после 1981. године. Дана 23. марта 1986. Арбанаси су извршили оружани напад на његову кућу, а касније је од надлежних органа речено да су само "хтели да му краду живину"! И поред свега, он је ипак изјавио: "Све трпим и трпећу, али се нећу иселити са Косова".

    - Целу прву половину месеца новембра 1989. сви српски ђаци у Подујеву, њих око 200, из страха за живот не иду у школу, јер их од шиптарских агресивних демонстраната нико од органа власти не обезбеђује, нити им гарантује мир и безбедност. Због овога су Срби из Подујева одржали протестни збор (14. 10. 1989), на којем су рекли да српским ђацима и свему српском живљу у Подујеву "сваког тренутка прети вулкан", тј. експлозија дивљања арбанашких маса. Властимир Лекић из Подујева рекао је на том скупу: "Никада се нећемо помирити са тим да на својој очевини живимо као туђинци!"

    - Приштинско "Јединство" (од 28-30. новембра 1989) наводи речи које је о Косовском страдању Српског народа, приликом своје недавне посете Косову и Метохији, изрекао проигуман манастира Хиландара отац Никанор (који већ 63 године живи у Светој Гори): "Манастир Св. цара Уроша у Неродимљу, на жалост, препуштен је зубу времена. Манастир је без крова, није под заштитом државе и, што је најгоре, не води се као црква, него је у њему смештено шумско газдинство! ... У Призрену сам видео порушени српски манастир Св. Архангела и Синан-пашину џамију. На делу сам видео великодушност Срба из 1918. године. Када је раније срушена Душанова задужбина, ово камење тог храма однето је да би сазидала Синан-пашина џамија. После ослобођења требало је вратити камење одакле је и узето... Агресија албанских сепаратиста отераће и ово мало Срба што је овде остало. Али, протерати људе са њихових прадедовских огњишта јесте највеће зло пред Свевишњим. То зло су посејали и неговали они који су слободно дошли у нашу земљу и потом су роварили на овим просторима. Тешко замерам Албанцима због недела која чине њихови људи. Згражавам се над скрнављењем српских гробаља и светих места. Срби на Косову испијају горке чаше. Много пате, а њихове патње још нико неће да чује ни разуме".

    Децембар

    - Мајке, супруге и сестре српско-црногорске националности из Дечана упутиле су почетком децембра 1989. Отворено писмо мајкама, супругама и сестрама у Словенији, у коме се каже: "Уз оно што је написано последњих дана поводом забране одржавања митинга истине у Љубљани, морамо и ми као мајке; супруге и сестре у овом отвореном писму да поставимо неколико питања мајкама, супругама и сестрама из дежеле (Словеније). На то нас обавезују борба за живот, дуг према жртвама контрареволуционарних сепаратистичких терориста (Шиптара) и искривљена слика о Косову.

    Обраћамо вам се као заточенице на својим огњиштима, изложене свакодневним страховањима за своје најближе и за себе. Нећемо да наводимо цитате, нити да своје речи ослањамо на ауторитете, већ вас подсећамо на језиву косовску стварност.

    Питамо вас, другарице из дежеле, као мајке, супруге и сестре, па пред својом савешћу и јавношћу одговорите на следећа питања:

    Прво, зашто се нисте обратиле Председништву СФРЈ, другим руководиоцима и савезним органима за чување људских права поводом наше дугогодишње изолације, управо због заточеништва и прогона Срба и Црногораца с Косова, о њиховим патњама, протеривању из завичаја итд.?

     

    Српска мајка с Косова протестује у Скупштини у Београду

    Друго, зашто против оних који траже аболицију за Азема Власија нисте дигле свој глас, и оних којима је аболиција преча од свакодневних уцена, претњи, пљачки, паљења имовине, па и потпаљивања девојчице, у по бела дана, на сред улице у Приштини?

    Треће, како сте могле да као мајке, супруге и сестре оћутите злочине над српском децом, гнусна силовања девојчица, жена, па и старица на Косову и Метохији?

    Четврто, шта сте учиниле за заштиту жена и девојака српских и црногорских, овде на Косову, када их је Фадиљ Хоџа изложио поругама? Није, ваљда, да и ви изналазите правдање за Хоџина недела попут Сергеја Крајгера и других појединаца?

    Пето, зашто као мајке супруге и сестре, нисте изразиле саосећања и људски став поводом убиства младог Данила Милинчића, пред мајчиним очима на кућном прагу у Самодрежи код Вучитрна? Нисте ни реаговале на убиство домаћина куће Шарић у Ђаковици. Зашто бар вас није дирнуло ни то да се ни мртви не остављају на миру, већ им се руше гробови по Косову или преоравају кости, као код Дечана? Зар вас није гануло ископавање недавно сахрањеног детета?

    И шесто, да ли се слажете са мишљењем Споменке Храбар поводом злочина у параћинској касарни и с многим другим предлозима, или јој само ћутањем одобравате ставове итд.?

    Можда ћете рећи да нисте о свему овом обавештени. Могло би се чак и поверовати с обзиром на (не) информисање у вашој дежели. Но, ипак, сви знају да су читаву земаљску куглу обишле фотографије забринуте српске мајке из Прекала с дететом у наручју и пушком о рамену. Слично је са снимцима протестних окупљања хиљада утврђених и забринутих српских жена на Косову. Далеко су стигле вести о злоделима овде. Нису допрле једино до срца оних који се праве слепи код очију и више саосећају са зулумћарима, него са жртвама терора.

    Можда на све ово гледате као на ствари "јужњака", или имате нека другачија објашњења? Ако размишљате као Милан Кучан и њему слични можда и ви у злоделима сепаратиста видите "борбу за одбрану авнојевске Југославије"? Ипак, чињенице су непобитне. Истина продире и мора победити, а у њеном светлу ће се видети свачији прави лик".

    (Текст овог Отвореног писма објављен у "Вечерњим новостима" 9. децембра 1989).

    - Српске монахиње манастира Свете Тројице код Мушутишта жале се, почетком децембра 1989. на нова насиља и зулуме суседних Арбанаса. Игуманија Иларија каже: "Имамо много невоља, али најтеже нам је што нас нападају Албанци из суседних села. Наочиглед нам секу шуме, краду летину. Убили су нам неколико свиња, бику су заболи иглу у стомак... Суворечка општина се маћехински односи према овом српском манастиру". - Иначе, саме сестре монахиње биле су више пута физички нападане од силеџија Арнаута, а све жалбе на разноврсна насиља, као и тражења заштите од органа власти - остају без одговора.

    - 14. децембра 1989. у Ђураковцу код Истока силеџија Шиптар, Кујтим Хамза из села Добруне, без икаквог повода физички је напао Србина Миомира Савића (21) из села Прекале и нанео му телесне повреде по глави. Ово је само један од најновијих "ексцеса" шиптарских агресора, против Српског живља у општини Исток у Метохији, где је недавно поново констатовано да се "наставља исељавање Срба", јер је "свакодневица тежа од статистике" (у последње 3 године, по званичној статистици, из општине Исток иселило се под притиском 18 српских породица и 532 појединца, а само у последњих 9 месеци ове године иселиле су се под притиском 4 српске породице и 50 појединаца).

    - 15. децембра 1989. ујутру рано двојица обесних Шиптара, Наим Раима Љатифи (24), радник "Електропривреде Косово", и Хаљиљ Мустафа (26) из Приштине, лажно су се представљали као инспектори СУП-а и као такви су, у улици Рамиз Садику у Приштини, близу Студентске мензе, без повода и разлога злостављали и претукли Србе студенте Ивана Радовановића (24) са Техничког и Миладина Дабетића са Правног факултета. Они су најпре легитимисали ове студенте, а онда су их претукли, наневши им телесне повреде. Миладину Дабетићу су ножем нанели посекотине иза оба ува.

    - 15. децембра 1989. увече око 6 сати, у приштинском насељу. "Акташ ", у Дубровачкој улици, нападнут је и претучен Србин Бранислав Шемић, радник "Електропривреде Косово" у Приштини. Док се враћао кући напали су га три засад непозната Шиптара, који су му најпре псовали српску шубару, коју је имао на глави, а затим и српску мајку. Већи линч над овим недужним човеком опречила је група пролазника Арбанаса. Шемић је затим пожурио кући и само што је узео да телефонира милицији да је нападнут, на његовим улазним вратима одјекнуо је прасак бачене каменице. Када је потом изишао напоље, приметио је да су му откинута и однета метална врата на улазу у двориште. Како му је од шиптарског линча повређено лево око, Шемић је задржан на лечењу у очној клиници у Приштини.

    - Половином децембра 1989. у селима Дреновачке Шуме и Прилеп код Дечана, Срби који још ту живе и они који су се под арнаутским притиском иселили, овластили су старешину манастира Дечана, оца Јустина Тасића, да нађе купца и у њихово име прода шуму на њиховом заједничком гробљу у селу Дреновцу, да би тим новцем онда купили жичану ограду и оградили своје гробље, које им Арбанаси Имер и Идриз Љокај узурпирају и преоравају. Када је нађени купац дошао да сече шуму, дошао је и Идриз Љокај и спречио га. А ево о чему је реч. Током 1973-1974. год. Шиптари браћа Имер и Идриз Љокај из села Прилепа код Дечана противзаконито су узурпирали српско сеоско гробље и обрађивали га као своју њиву, иако се тачно зна да су ту сахрањени покојници српских породица Самарџић, Рогановић и Радовић. Кад су Срби из Дреновца ове Шиптаре окупаторе тужили суду, Окружни суд у Пећи нашао је да су криви, мада су Шиптари на суду лагали да на преораном гробљу "није било гробова", иако је у то време било видљиво преко 10 хумки. Срби су на суду доказали да је на њиховом гробљу у Дреновачким Шумама до 1941. год. било више од 30 хумки, о чему постоје и писани докази у књигама Дечанске парохије. Тада је Окружни суд у Пећи Шиптаре узурпаторе осудио на по годину дана затвора, али на њихову жалбу, Врховни суд Косова је укинуо ову пресуду. Тада су, охрабрени тиме, Арбанаси отимачи поново преорали ово православно гробље и на њему посејали детелину "луцерку" и овас, што је била нова горчина за ионако огорчене и оштећене Србе. Опет су Срби тужили Локаје суду у Пећи, али је осуђујућу пресуду Пећког суда опет поништио приштински Врховни суд, мада су оштећени Срби поново доказивали да је све до недавно било сахрањивање на том гробљу које се као православно гробље води и у катастарским књигама Геодетске праве Општине Дечани (и то од 1963. год. до данас). Иначе, ових истих дана (половином децембра 1989), шиптарски вандали су оштетили у православном српском гробљу у самим Дечанима гробницу породице Зоговић.

    - Током децембра 1989. у Урошевцу, у Транспортном предузећу "Фертранс", радници Арбанаси на све начине пакосте српским радницима. Конкретно, све што Срби радници напишу ћирилицом, Шиптари им одмах у свим документима и списима то прецртају и чак им отворено прете да ће их истерати са посла ако и даље не буду писали "албанским писмом"! Све жалбе Срба радника надлежним органима у предузећу и граду само је - узалудно потрошено време. Срби су летос о томе упутили и писмену петицију органима Општине, Покрајине и Републике, али одговора никаквог није било ниодакле Срби радници још тврде, да и сад директор Ибрахим Маљоку, све Шиптаре који се враћају са издржаних затворских казни, одмах награђује унапређењем на боље радно место. ("Јединство", 21. 12. 1989)

    - Срби у Средачкој жупи код Призрена, на свом скупу у Средској, 19. 12. 1989. жале се на тешко стање у тој жупи, која је као неко пасторче Призренске општине. У селима и по засеоцима овог пасивног краја остало је врло мало Срба, а оно нешто бројнијих муслимана (поисламљених Срба) арбанашки агресори насилно албанизују, нарочито од пописа становништва 1971. године. Срби из Горњег села ове жупе жале се на Арбанаса Тахира Бећирија, чија им породица чини многа насиља и пољске штете и чак физички насрће на Србе На све жалбе властима да се ова силеџијска шиптарска породица обузда, ништа није учињено. Деци у школама ове жупе, чији је матерњи језик српски, шиптарски учитељи, послани из Приштине, намећу као обавезан албански језик, у чему предњачи учитељ Абаз Сејдулаху, Шиптар, у селу Горње Мушниково.

    - 19. и 20. и 21. децембра 1989. опет су у Приштини и Подујеву дивљали Шиптари по улицама и путевима и у Студентском дому. У Подујеву су групе млађих Арбанаса, сви маскирани, лупали излоге, нападали аутобусе и аутомобиле и милицију каменицама. Напали су Србина Милована Шћепановића у селу Дубници, код Подујева, а код бензинске пумпе у Подујеву, потпуно су демолирали каменицама ауто новинара "Јединства" Божидара Шмигића, при чему је и сам он задобио лакше телесне повреде. Такође је каменован аутобус "Ниш експреса", у којем је повређено неколико путника, и још је каменован један аутомобил из Крушевца. Најгоре је прошао Србин камионџија Милован Шукић из Параћина, коме су каменовали камион а њега насилно извукли из кабине и претукли летвама и шипкама, тако да су му поломили вилицу и на више места повредили главу. - У Студентском пак центру у Приштини агресивни студенти Шиптари приредили су прави хаос. Најпре су увече почели хорски ови да звижде, а онда су сви упали по заштитном лиму на прозорима студентских соба и да као дивљаци урлају вичући: "Косово република - милом или силом, силом, силом" Српски станари у оближњем насељу "Улпијана", а нарочито дечица, били су престрашени и провели су бесану ноћ у страху од најгорега

    - 21. децембра 1989. у Урошевцу Шиптар Ибуш Битићи, радник фабрике "Минекс" у Урошевцу, кажњен је са 5 месеци затвора зато што је у више наврата у фабрици вређао Србе раднике псујући им српску мајку и отворено претећи им.

    - 21. 12. 1989. у селу Слатини код Вучитрна Арбанас Рагип Бећири (60) и његов син Меџит (37) физички напали шесдесетогодишњег Србина Слободана Савића из истог села Ови су Шиптари и иначе већ годинама чинили и чине разна насиља и пољске штете Србима у том селу. Сада су за овај напад кажњени од судије за прекршаје са по месец дана затвора, али Срби из села Слатине нису задовољни тиме и на свом скупу су тражили да се ова шиптарска породица исели из Слатине, јер се ту тек пре неку годину доселила из села Трстене код Митровице и отада стално кињи Србе суседе. Велибор Апостоловић је том приликом рекао на скупу, да су му ти насилници из породице Бећири недавно хтели да убију сина на вучитрнској пијаци, а покушали су и да му силују ћерку.

    - 31. децембра 1989. поподне у Ђаковици, у улици Димитрија Туцовића, Србина Борисава Вулића, док је мирно стајао на балкону свога стана, тројица непознатих Шиптара су изненада псовали и претили му као Србину, без икаквог разлога и повода са његове стране. Човек је на тераси остао забезекнут и запрепашћен, а онда је у тупом страху од горе несреће провео новогодишњу ноћ у своме стану. Њему Нова година није обећавала боље сутра.

    Година 1990.

    Јануар

    - Негде почетком јануара (око 7-8. датума) 1990. године Србину Јовану Живићу у селу Самодрежи на Косову шиптарски зулумћари су уништили цео млад воћњак (почупали су из корена све младе саднице). Огорчени човек рекао је следеће: "То су могли да ми ураде само албански националисти и сепаратисти, јер они желе да присиле на исељавање и преосталих 6 српских породица из нашег села, славне Самодреже, у којој је српски кнез Лазар причестио своју војску пред Косовски бој".

    - Почетком јануара 1990. Србину Спаси Миленковићу из села Гатње код Урошевца опет је посечен шумски забран. Његова одгајена шума, у површини 2,6 хектара, већ је трећи пут сечена од новембра прошле године до сада од арнаутских шумокрадица. "Посечено ми је, вели Миленковић, око 100 стабала првокласне грађе, техничког дрвета. Милиција је долазила у два наврата и снимала терен, али ништа није постигнуто. Починиоци још нису пронађени, ни они ранији ни ови сада, а према мом досадашњем искуству, неће их ни пронаћи. Мој се забран, очигледно, намерно уништава". ("Јединство", 11. 1. 1990).

    - Половином јануара 1990. у шуми Орбина Витомира Печевића, у селу Дреновцу код Дечана, Шиптари шумокрадице направили су велику штету: посечено је и однето више од 100 церових стабала. Ово није први пут да се фамилији Печевић, има их три куће, наносе сличне штете у шуми и на пољима, од суседа Арбанаса.

    - Боравећи у јануару месецу у Призрену, дознао сам, у Заводу за заштиту културних споменика за Призрен и околину, да је тек недавно откривено следеће лукаво злодело шиптарских агресора и окупатора на пољу културног геноцида спровођеног над Српским народом. Наиме, на територији Призренског завода за заштиту споменика културе, мада није било случајева да је нека српска црква "џамијама", тј. уписивана у катастар као "џамија", како је то било у многим другим местима и општинама по Космету, овде је међутим била такође уписана једна друга подвала Србима, јер су српске православне цркве уписиване у катастар као "приватно земљиште". Исто тако је нађено да у истом Заводу у Призрену имају поседовне листове за српске цркве који нису потписани, што практично значи да су неважећи и да лако могу бити оспорени. Остављамо по страни питање колико се у Призрену и околини, а и на читавом Косову и Метохији, стварно поклања пажња очувању и заштити српских споменика културе, а то су пре свега српске цркве и манастири. За пример је довољно навести само цркву Св. Николе, задужбину Србина Николе Тутића из 1332. године, која се налази у самом центру старог Призрена, а притиснута је и придављена са две стране од шиптарских кућа и радњи. Ова црква је, заиста, видљиви симбол притешњености Српског народа и његових светиња на овим просторима од арнаутско-комунистичке тираније и агресије.

    - 25. јануара 1990. у селу Крушевац код Пећи српско-црногорској породици Чедомира Станковића Шиптари су подметнули пожар у авлији и изгорело је више стогова сена и сламе. Био је то трећи по реду подметнути пожар овој српској кући за последњих пар година, а прошле године, 4. фебруара, пуцали су на Чедомира двојица Шиптара, Енвер и Рамадан Бериша из села Челопека. И уместо да буду кажњени, њима је издат пасош те су несметано отишли у Швајцарску. Иначе, у овом селу је раније било преко 120 српских кућа, а сада је остало свега 14 између 200 арбанашких. Зато агресори Арнаути настоје да и пожарима протерају преостали српски живаљ из овога села плодне Метохије.

     

    Црква Св. Николе у Призрену из 1332. године.

    - Од како је прекинут XIV ванредни конгрес комуниста Југославије (23. 1. 1990. увече), чиме је практично дошло до распада Компартије, већ 24. јануара 1990. ујутру и следећих дана на Косову су поново избиле агресивне шиптарске демонстрације у Приштини, Урошевцу, Призрену, Митровици, Подујеву.

    Шиптари, који су се колико до јуче слепо држали компартије и њеног тоталитаризма, и као свог највећег покровитеља Броза Тита, Хоџе и Шувара, одједном су искористили распад комунистичке монолитности за своје сепаратистичке циљеве (отцепљење Косова од Србије и Југославије), у чему су сада нашли потпуно сагласне и комунисте Словеније и Хрватске. Шиптарске демонстрације одмах су постале демонострације, а позивање у паролама на "демократију" претворило се убрзо у "хорор демократију" или у демонократију. Следећи записи ове црне хронике, коју сам делимично водио и на самом Косову тих дана, довољно сведоче о томе.

     

    Срушено и оскрнављено од Шиптара српско гробље у Србици.

    Крај јануара - фебруар 1990: Дани црно-црвене окупације на Косову

    - "Неправде које се чине мени и народу мојему нека дођу на Вавилон...

    И Јеремија записа у књигу сва зла која долазе...

    (Јеремија 51,35.60).

    На Косову је око Светог Саве и наредних дана био прави рат. Продужетак Косовског боја? Не, него много гори, подмуклији и неправеднији. Било је то време нове црвено црне фашистичке окупације. Јер Срби на Косову и Метохији, иако су већ 50 година под туђинском окупацијом и агресијом, ових дана, од Св. Саве наовамо, налазе се под правом окупацијом каква је била нацифашистичка под "Великом Албанијом". Ово што Шиптари чине Србима на нашим вековним огњиштима, у земаљској Косовској домовини из које су пореклом сви Срби, јесте окупациона агресија црвено црног терора, која само камелеонски мења боју, а остаје иста ћуд, намера и циљ - прогон Срба са Косова и стварање "Велике Албаније" на тлу Србије.

    Шиптарске вође на Космету прогонили су Србе 4 године као окупатори-фашисти (1941-1944), а затим су прешли у комунисте и 45 година (1945-1990) настављају прогон Срба под марксистичко-лењинистичким и енверовско-титоистичким заставама. Сада ти исти, под истим вођом Фадиљ Хоџом и њему сличним титоистима, јер и онда и сада носе Титове слике и у њега се заклињу, "окренуше ћурак наопако", те истим средствима насиља и геноцида, уз пароле о "демокрацији", опет злостављају и прогоне Српски народ, његову децу и светиње, угрожавају наше укупно физичко и духовно биће укорењено у Косову и Метохији. О томе сведочи и следеће.

    Група од 500 Срба, окупљених у збегу у Гораждевцу код Пећи (дана 19. 2. 1990), овим речима описују ову нову фашистичку окупацију муслиманских Шиптара над светосавским Србима" "Све што се последњих дана дешава овде (у Гораждевцу и на Космету) подсећа на окупацију. Међутим, између садашње ситуације и четворогодишње окупације за време II светског рата постоји разлика Тада су нам бар мртви били поштеђени. На жалост, данас нису, јер су албански вандали на најдрскији и најпримитивнији начин насрнули на гробове наших предака Данас на Косову и Метохији ни мртви немају мира, а живи морају да изаберу или ропску послушност и да трпе све што их снађе, или да сами устану против насиља".

    Шта Шиптарима на Косову и Метохији недостаје, осим стварања и друге своје државе, поред постојеће Албаније, али сада на светој Косовској земљи Србиновој? Тај њихов циљ објашњава и сав овај задњих дана испољени агресивни, рушилачки бес на све што је српско, изворно косовско и метохијско. Такво је одувек било њихово понашање, освајачко и окупаторско (Зато је неко правилно приметио да је њихов троструки циљ на Косову одавно био Што више земље, што више деце, и што више оружја").

    Тим поводом је приметио српски песник Матија Бећковић да ми Срби и Србија "Албанцима немамо шта дати што им нисмо дали и што већ немају. Уосталом, они ништа и не траже - осим државе. То је једино што им на Косову недостаје. Али држава постоји, и они који је не признају своју могу добити само ратом, а пошто су слабији онда ни тако. 'Обесправљена' албанска та права тражи 'привилеговани' народ (тј. народност у Србији не тражити право гласа, ни право да се школује на свом језику, ни да свој језик зову именом свога народа, ни да оснивају своја национална, културна удружења. Срби) који их 'угњетава', у оним републикама које сада Албанце подржавају". ("НИН", 17. 2. 1990).

    Сетимо се и песме овог истог српског песника, насловљене Косово Поље:

    Краду ми памћење,
    Скраћују ми прошлост,
    Отимају векове,
    Џамијају цркве...
    Узимају ми оно
    Што никоме нисам узео..
    Земљу коју сам од неба купио
    Неко им је обећао.
    Ко им је обећао
    Тај их је слагао,
    Што им не обећа
    Оно што је његово?
    Зашто јуришају на мене удружени
    Кивни што сам их препознао.

    Насупрот оваквом ставу и сведочењу српског нарада кроз уста песника, навешћемо изјаву једног од шиптарских идејних вођа у овом окупационом прогону Срба са Косова и Метохије. Реч је о албанском интелектуалцу Шкељзену Малићију, који са књижевником Ибрахимом Руговом (оним истим који је из Удружења књижевника Косова одавно протерао све писце Србе и тако га учинио "етнички чистим") предводи "демократску алтернативу" и путује по Хрватској и Словенији и даље на Запад пропагирајући великоалбанску "демокрацију" на Косову, а при том ни речи не казује о лењинистичко-стаљинистичкој тиранији у његовој матичној земљи Албанији, нити о томе шта његови сународници чине Српском живљу по Косову. На конференцији за штампу у Бечу (а и где би другде црвено црна Албанија нашла подршку него у престоници негдашње црно-жуте монархије ко ја је у I светском рату радила исто што и нацифашизам у II рату и што титовско-хоџински бољшевизам на Космету ради до данас), овај шиптарски "демократа" изјавио је (13. 2. 1990) да албански захтев "Косово република" (тј. самостална, друга албанска држава на Српској земљи, која ће се затим припојити "Великој Албанији") јесте "разумљива тежња" Албанаца, а цео косовски проблем, по њему, само је у томе што Србија настоји "да већом контролом и репресијом задржи власт на Косову". Шиптарски "демократа" при том не наводи ни један једини пример злостављања чињеног од албанске већине над српском мањином, а на примедбу о тој теми додаје само то да су "поједини ексцеси више преувеличани"! Исељавање Срба са Косова он објашњава још увек марксистички - "економским разлозима", али ипак допушта да можда има и сеоба под притиском, али само "у некој мери". Насељавање Албанаца из Албаније на Косово он је означио као "измишљено", а наговештаје о повратку исељених Срба на Косово окарактерисао је као "расизам". Заиста "нико крупно ка Турчин не лаже", а Албанци су познати као "најгоре дете одгајено у крилима Турске".

    Оваква изјава овог интелектуалног вође шиптарске агресије на Косову нипочему се не разликује од изјаве стаљинистичког "Комитета хоџиста" из Тиране, који су преко своје секције у Француској, одговарајући на моје писмо, објављено у париском листу "Фигаро" (од 16. 3. 1989), у којем сам покушао да укажем на праву српску трагедију на Косову, тврдили пред светом, а на основу цитата из Хоџиних дела, да су Срби "окупирали Косово", јер су Албанци тамо "аутохтони", па је отуда "савршено легитимна" њихова ревандикација да се припоје Републици Албанији. При том, хоџисти у своме одговору мирне душе, ако је још имају, пишу да је "обичај албански - да се из земље ископавају мртви странци" (une coutume albanaise- I exhumation des morts allogenes) мислећи на шиптарско вандалско ископавање и растрзавање српске деце из свежих гробова у селу Граце код Прилужја (на Крстовдан 1988), које сам споменуо у свом тексту у "Фигароу" као пример злочинства над Србима, уз навођење и случајева силовања српских девојчица и монахиња од стране Шиптара.

    Шта рећи на све ово? И остати при чистој памети и човечности!

    Не много другачије говори западном свету и бивши (будући?) албански краљ Лека I, у изјавама француској штампи и телевизији (истој оној која је у своје време омогућила ајатолаху Хомеинију да најављује крвопролића и муслимански терор у Ирану, који је затим и спровођен и који се и данас спроводи од Ирана до Косова, Сарајева и Лондона). И он, као и хоџисти, отцепљење Косова од Србије и Југославије и припајање "Великој Албанији" сматра тако нормалним као што су га 1945. сматрали Стаљин, Тито и Енвер Хоџа. "Ал не рече Туре акобогда", вели српска косовска песма.

    Шиптарски зулуми и терор по Косову и Метохији ових дана, на жалост, упрегли су у прве редове њихову децу и омладину, која у препуцавањима са милицијом гине немилице. Већ је пало до сада 28 жртава, а на стотине је рањених на обе стране. Из тога лудила нема излаза, јер "крв тражи крв", што и кличу и траже разуларени Шиптари по улицама и друмовима Косова и Метохије. Они обично започињу речима "Демокрација - демокрација", а завршавају повицима "Крв - крв"! Тако су пророковали још пророк Исаија и мученик Достојевски: "Говоре мир мир, а завршавају крвљу". А како је говорио песник и владика Његош: "Крв је људска храна наопака"...

    Ма колико ми као људи и хришћани искрено жалили сваку кап проливене људске крви, сваку људску жртву, нарочито дечију и младићску, једно је јасно: та шиптарска деца нису тек тако "изманипулисана", него су дубоко задојена мржњом на све што је српско и хришћанско на Косову и Метохији. Иза тога несумњиво стоје њихови родитељи и учитељи, њихов примитивни племенски дух, у којем од старешине породице све започиње, и њихов муслимански дух где хоџа често има пресудну реч. Ислам је агресиван увек, кад је идеологија у служби освајања, и отуда настаје џихад. Ислам је такав увек био, и остао, почев од самог Мухамеда, првог јуришника Алаховог. Данас је на Косову ислам у експанзији, и ко то не види или неће да то призна, понаша се као ној, или још и горе. Није само у питању то што са својих минарета Шиптари најављују демонстрације, што преко мегафона са џамије у Брестовцу изнад Велике Хоче прете Србима да ће их све побити и села им уништити (ово се понавља од првог дана, 24. јануара, до дана 18. фебруара 1990), или што директно из џамије излазе групе муслимана демонстраната на челу са хоџом и Титовом сликом (као у Гњилану, 20. 2. 1990).

    Зато су Срби у Косову Пољу, окупљени ових дана опет у збег (на једном таквом их је масовно тукла милиција 24. 4. 1987), јасно и гласно рекли да више не пристају на "вербалне оцене стања на Косову и Метохији, јер стравична цифра од више од 50.000 протераних Срба само од 1981. године до данас (а за последњих 20 година цифра је 400.000 протераних Срба) необорив је аргумент о геноциду и егзодусу српског народа. Реч је о фронталном и бруталном нападу Шиптара на словенски живаљ, са циљем да се и преостали протерају са Косова и Метохије, а све у служби "Велике Албаније", која је једино постојала као фашистичка творевина".

    Срби из Косова Поља, које све више постаје опседнута Српска Масада, јасно указује да су на Косову и Метохији још увек на власти многи познати злотвори српског народа (као што је напр. Фадиљ Хоџа, или Садри Горанци, подсекретар СУП-а Косова, који је лично наредио батинање Срба у Косову Пољу пред Слободаном Милошевићем, априла 1987).

    Исто тако, многи Срби по Косову изјављују да неће више да живе под албанском заставом, јер је она за њих била и остала симбол фашистичке окупације Косова и Метохије. Срби у Призрену недавно, опкољени са свих страна и блокирани, рекли су: "Нећемо више да робујемо орловима", то јест шиптарској великоалбанској окупацији.

    Србе на Космету, ако се ова окупација настави, сигурно ускоро очекује примена "закона Леке Дукађина" и "крвна освета", што шиптарска подивљала омладина већ јавно и узвикује: "Хоћемо крв", "Тражимо крв", "Крв за крв" ... Ово значи примену фашистичког Хитлеровског правила: сто Срба за једног убијеног окупатора, а што је на најсвирепији начин већ и примењено на великомученику из Гњилана Ђорђу Мартиновићу. Овај напаћени човек био је, уз Данила Милинчића из Самодреже, живо оличење стања и страдања Српског народа на Косову, од окупације 1941. до ове нове окупације око Савиндана 1990. године.

    Па ипак, српски хришћански косовски дух није Косовометохијске Србе ових дана издао - да на безумље одговоре безумљем - него су и у овим најтежим часовима очували присебност духа и човечност. Притешњени са свих страна разјареном руљом агресора и окупатора Арнаута, они су заиста "кадри били стићи и утећи и на страшном месту постојати". Тако, 2. фебруара 1990. у спортском дому у Приштини окупило се око 10.000 српско-црногорског народа Косова да мирно протествују што "државни органи ове земље не [Предузму енергичне мере да сузбију дивљање албанских терориста и националиста" по Косову. Адвокат Вукоје Јоковић је окупљеним Србима рекао: "Србија никада није водила освајачке ратове, никада није стварала логоре, нити атаковала на слободу других народа, па ни на слободу албанског народа. Догодило се, међутим, да слободарски српски народ у миру доживљава прогон из своје отаџбине, који и данас траје. Да ли је поробљен овде или прогнан албански живаљ)? Сва власт је у њиховим рукама. Сва права која Албанци имају, стекли су у овој земљи, а не у енверовској Албанији. Нико им та права није одузео. Али их њихови сепаратисти и терористи одузимају нама (Србима)". - Књижевник Ацо Ракочевић, у име свих окупљених, рекао је као заједничку поруку овог збора свима југословенским одговорним институцијама: "Косово је дух и душа Србинова, колевка и гроб његов, благослов, клетва и заклетва, место свето и заветно, мач и огањ, успеће у вечни небески мир, овоземаљско вино и погача, суза прадедовска и права песма потомака, постојбина наших праотаца, и наше станиште и боравиште. Косово је темељ и утемељитељ српске вере у човека и човечност, сваки наш прапочетак, гнездо српске културе и цивилизације, наша Европа пре свих Европа, храм просветитељства, наша вера и надахнуће, ход наш по мукама, светли образ кроз времена и векове, крв предачка, рана праисконска... Остајање на прадедовском огњишту и прагу наша је света дужност, наша обавеза, питање наше части, слободољубивости и оданости Косову и Србији, питање нашег патриотизма и љубави према предачкој груди и гробовима и светињама по њој посејанима. Зато поручујемо свима да нема страха у нама. Има само забринутости... Поручујемо свима да смо спремни и непоколебљиви у својој одлучности да на овој груди останемо и опстанемо. Србија се неће селити из Србије". ("Јединство" 3-4. 2. 1990).

    - Ево како је текла ова кратка шиптарска окупација Косова и Метохије током 10 дана.

    После распада XIV конгреса комуниста Југославије, Шиптари на Косову почели су да се окупљају већ 23. јануара 1990. увече, а само повод томе био је случај погибије Шиптара Нуредина Нурединија у Арачинову код Скопља, који је страдао покушавајући да спасе врата од капије док је булдожер рушио оградни зид око куће. (У Македонији је донет закон о уклањању свих оградних зидина око кућа, што Шиптари неће да изврше). Да је то био само формални повод за немире на Косову, видело се по томе што су неки од окупљених у Приштини играли "Шоту". Већ сутрадан, 24. јануара ујутро, у Приштини се окупило око 10.000 млађих Шиптара, да би их поподне било негде око 40.000. Истога дана почеле су агресивне демонстрације и у Урошевцу, Призрену Митровици и другим местима. По обичају, маса Шиптара узвикивала је "Косово република", "Косово да - Метохија не" и новокомпоновани слоган (бар што се Косова тиче): "Демократија, демократија", али су ти узвици најчешће завршавали узвицима "Бесу смо дали" и "Крв"! На жалост, крв је ускоро и пала по Космету, јер је овај брутални покушај арбанашке окупације довео до десетине људских жртава, на стотине рањених, на хиљаде нападнутих, угрожених и страхом за живот и будућност пренеражених људи, жена и деце од Копаоника до Проклетија и од Мокре горе до Шар планине.

    Ова шиптарска агресија, крајем јануара и почетком фебруара 1990. била је више него икада раније антисрпска, са нескривеним великоалбанским амбицијама и елементима исламског џихада.

    Својим паролама, узвицима и ношењем Титових слика Шиптари су показивали јасно ко им је "отац и усрећитељ", а стварни гробар и унесрећитељ српски и косовски. При том су узвикивали и пароле о "демокрацији", мада није никоме јасно како се може спојити Тито и демократија? Осим ако то није она енверско-стаљинистичка демо(но)кратија. Позивали су се и на подршку Словенаца и Хрвата из западних крајева Југославије, и зато су клицали словеначким и хрватским комунистима, па и некима из Западне Европе, за што су и имали разлога. Јер, на жалост, и комунисти ових западних крајева, и римокатолички хришћани Хрватске и Словеније и неких западних земаља, по ко зна који пут у последњим вековима рађе подржавају исламску агресију на Балкану и Истоку неголи страдајуће православне хришћане, о чему је још у прошлом (XIX) веку писао и Хомјаков.

    - Првога дана немира, 24. јануара 1990, разуларена шиптарска маса је у Приштини у центру града лупала излоге многих радњи и при том покрала 35 радњи. Бежећи од милиције, неки од њих упадали су у поједине српске станове, као напр. у стан Небојше Недељковића, па Вуколе Миладиновића и Зорана Станисављевића - све у ужем центру града. Проваљивали су врата на тим становима и групно упадали у њих. У стан Миладиновића, коме су пре само месец дана лепили антисрпски летак на врата, упало је 20-30 Шиптара проваливши подупрта врата, а од линча спашен је он и породица само благодарећи брзом доласку [милиције. Недељковић их је из свог стана истерао са упереним револвером. Каменовали су и кућу ректора Скендера Караходе, Арбанаса, који се као ректор Приштинског универзитета изражавао правдољубивије и тиме од њих сматран за "пријатеља Срба". Многе српске аутомобиле разлупали су и каменовали, само у Приштини преко 15, а и сва кола са србијанским регистрацијама изван Косова била су нападана и каменована или чак и паљена. Нападнута су чак и кола са шведским новинаром Холкмвистом и повредили су га, само зато што је био у колима "Беотаксија". Каменовали су и ауто Србина из Приштине Љубише Симовића, када су у колима са њим били супруга и ћерка са детенцетом од 3 године! Кад их је прва група зауставила и препознала да су Срби, повикали су руљи: "Срби су, гађајте их!" тако да су сви повређени, осим детенцета које су родитељи телима заклонили и спасли га. Све то насиље мирно су посматрали шиптарски милиционари и нису интервенисали. Увече се дивљање шиптарске хорде наставило у тамном насељу Врањевац, где су и следећих дана нападали све Србе и каменовали све што је српско. Шиптарске пак ауте нису нападали, јер су ови знали за "лозинку" - гасили су фарове на својим колима. Првим демонстрантима у Приштини, а и другим местима, убрзо су се придружили и други Шиптари, јер је одмах дошло до општег штрајка Шиптара у предузећима и до затварања приватних арбанашких радњи, јер су и они изашли на улице, а долазили су и Арбанаси из других крајева земље, јер су тих дана примећене на десетине њихових приватних радњи затворених у Београду, Ваљеву, Крагујевцу и другим местима Србије и Југославије.

    Шиптарска агресија је настављена и у другим местима Космета и то је потрајало непрекидно 10 дана. Било је учесталог пуцања из ватреног оружја, па је милиција, која је демонстранте разгонила, такође одговарала ватром, те је дошло, нажалост, и до људских жртава. Али прве жртве ове арнаутске агресије биле су српске жене и деца по српским насељима у градовима и селима Косова. Зато је већ од другог дана окупације српских насеља, почела евакуација српских жена са децом, најпре из Приштине, а онда из Подујева, Ораховца, Липљана и околних села, Призрена и околине, све преко организованих Срба у Косову Пољу, који су створили као неку прихватну станицу, одакле је возом, током ових 10 дана, евакуисано преко 2.000 жена и деце за северну Србију. Ово је дошло зато што су шиптарске, добро организоване демонстрације прерастале у прави терор над српским становништвом. Наоружане групе агресивних Арбанаса, подржане и од подивљале шиптарске масе, упадале су у српска села и домове, уносећи међу Србе још већи страх и неизвесност за сваки даљи тренутак, поготову што су се ти упади настављали као вишечасовна или чак вишедневна блокада путева, насеља, читавих села, чак и појединих градова. Узалудна је била и од стране Срба тражена помоћ од државних органа и милиције, јер негде ни милиција није могла, или није хтела, данима да се пробије кроз барикаде на путевима и блокаде око српских насеља. Срби су у неким селима увели своје ноћне страже, са оно мало оружја што су имали, а негде су и директно тражили од Србије да им достави оружје да се бране сами.

    - 25. јануара 1990. у Урошевцу су шиптарски демонстранти, њих више стотина углавном млађих, лупали све пред собом, излоге, аутомобиле и, наравно, српске куће, као напр. куће Десимира Борића и Душка Максимовића, а Слободану Марковићу су потпуно слупали ауто. Каменицама су разлупали и ауто пољопривредног предузећа у којем је био Србин Вуко Алексић и новинар "Јединства" из Приштине, такође Србин. Каменицама су напали Србина Крста Стојковића, родом из Крушевца, коме су главу повредили, па му је морала бити указана лекарска помоћ. Нападана су и лупана скоро сва кола са регистрацијом Београда и других места из Србије.

    - 26. јануара 1990. у Косовској Митровици, код аутобуске станице, каменицама су Шиптари полупали неколико аутобуса и повредили у њима више путника. Повређен је, тако, Пера Митровић, па је хитно одвежен у болницу ради хируршке интервенције. Демонстрантима у Митровици придружили су се и рудари из Трепче и Старог Трга. Следећег дана каменовано је и неколико аутобуса на путу Приштина - Подујево, као што су аутобуси "Нишекспреса" у "Југ-експреса" из Лесковца, па је зато прекинут сваки саобраћај на путу према Нишу и Крушевцу. У каменованим аутобусима повређено је више путника, а то су били Срби, јер Шиптари тих дана нису путовали српским аутобусима.

    - 27. јануара 1990. велики су нереди били у призренском насељу Душаново, нарочито увече, где је било и пуцања између демонстраната и милиције. Срби из Душанова, који нису били успели да се склоне из тог познатог по шиптарској агресији приградског насеља, погасили су светла у својим становима и забарикадирали се, као у време окупације. На Србе су нападали разјарени Арнаути и у селу Мала Круша код Призрена, па су морали тражити помоћ од милиције из Призрена. И Срби села Новаке код Призрена увели су ноћне страже ради сопствене заштите. Исто су учинили и Срби у призренским селима Кориши и Љубижди, јер су им шиптарски насилници били почели да каменују куће.

    - 28. јануара 1990. у Сувој Реци код Призрена били су велики нереди. Шиптарски терористи најпре су срушили већи број телефонских стубова и од њих, контејнера и бетонских блокова, направили барикаде у главној улици Суве Реке, препречивши тако пут Призрен - Штимље, а онда су иза барикада пуцали на милицију из аутоматског оружја, а милиција на њих, тако да је погинуо 1, а теже рањено 3 демонстранта. Разјарена маса лупала је прозоре и врата на друштвеним зградама и на ионако малобројним српским кућама. Срби из Суве Реке или су одмах напустили своје домове и отишли у компактнија српска насеља, или су се сабили сви у пар српских кућа и забарикадирали. У нападу руље потпуно је уништен ауто "застава 101" Србина Станислава Ђорђевића а он са малолетним сином једва је успео да побегне жив. Шиптари радници у фабрици гума "Балкан" у Сувој реци окупирали су фабрику и нису дали Србима радницима да раде. Известан број милицајаца Арбанаса потајно је сарађивао са демонстрантима.

    - Изнад Суве Реке, на путу за Мушутиште, шиптарска руља напала је запрежна кола српске породице Антић из села Сопине код Мушутишта, када је муж возио своју супругу Весну, трудницу, у болницу да се породи. Он је најпре прошао кроз мање шиптарске групе и прве барикаде тако што је говорио шиптарски и дизао два прста у знак "V", али су га даље препознали неки Шиптари комшије и засули камењем кола и коња и њега и супругу! Свекрва је нагло легла преко трудне снахе да је заштити, па је сама задобила тешке телесне повреде. Новинар Рајко Ђурђевић, с правом али и с тугом је приметио: повређене Шиптаре демонстранти су возили чак у Љубљану, а трудницу Српкињу су каменовали!

    - У суседном Мушутишту изнад Суве Реке, у почетку је било само пар стотина демонстраната, а потом их се (окупило неколико хиљада, јер су довожени колима и аутобусима други Шиптари са стране. Причали су ми Срби који живе у самом центру Мушутишта да су међу демонстрантима испред својих кућа видели многа, сасвим непозната шиптарска лица, људе који нису били из Мушутишта ни из ближе околине. Пре тога су виђали поједине Албанце, који су са колима швајцарске и друге стране регистрације долазили међу домаће Шиптаре и делили им у џепове девизе. Та окупљена маса у центру Мушутишта, њих око 4-5 хиљада, забарикадирали су прилазни пут Мушутишту бетонским стубовима висине и до 3 метра, те милиција није могла да уђе у село неколико дана. Шиптари терористи су се спремали да бомбама нападну горње засеоке у Мушутишту где живе Срби, али су их, по казивању Срба мештана и признању неких Шиптара комшија, ипак старији Арбанаси одвратили од тога. Рекли су им: "Побићемо ове Србе овде, али шта ће бити са нама и нашом децом кад дође овде Србија? Она је јача од нас". Једна Српкиња запитала је старог суседа Шиптара: "Зашто нам то радите? Шта смо вам ми радили? Шта вам фали?" Стари Арбанас је одговорио: "Снашо, они (шиптарска омладина) су сити и наједени. Они не знају ни за рат ни за невоље. Они хоће преко леба погаче. Дабогда их Бог казнио!" - У самом центру Мушутишта Шиптари су из оближњих кућа склонили своје жене и децу, јер су спремали напад бомбама на Србе, па кад су их старији од тога одвратили, онда су кренули да дигну у ваздух фабрику текстила "Умка - Зеленгора", на периферији изван села, али је то спречила специјална милиција која се из правца села Дворане пробила преко њива и фабрику блокирала. У Мушутишту су Срби казивали да су потом дознали и за спискове које су шиптарске вође правиле: кога од Срба треба ликвидирати. Открило се потом и то да су Шиптари имали подршку из Швајцарске и из Саудијске Арабије, као и то да су Шиптари милицајци саботирали, тј. били на страни демонстраната. - Четири српске махале у горњем делу Мушутишта биле су све време на ногама: Срби су са ловачким пушкама и вилама и моткама и алаткама изашли у своје сокаке испред авлија и били су спремни да до крви бране своју децу и куће. У кући Димитрија Митића, на пример, деца су спавала све време на поду да би била заштићена од пуцњаве. Тек након два дана здружени одред Савезне милиције пробио се преко њива у те српске махале и посетио опкољене Србе. Једнога од тих Срба, из горњег краја Мушутишта, питао сам, неки дан пошто је опсада прошла: "Како сте издржали?" Одговорио ми је: "Ех, било је мало опасно, али се ми не бојимо. Има Бога!"

    - У манастиру Свете Тројице, на брду изнад Мушутишта, прича нам мати игуманија Иларија да су и њих Шиптари тада нападали: група насилника је лупала у манастирску капију и гађала манастирско звоно: "Да ли каменицом или из пушке, не знамо, али је јако пукло", веле монахиње. У манастирском дворишту су шарпланинци пси јако лајали и можда је то одвратило нападаче. Тек после продора у Мушутиште, стигли су милицајци из здруженог одреда и до манастира. Њима је мати Иларија рекла: "На трулом платну се не везе. Ово сада само зуји, а још се није оројило", хотећи томе да каже да се може очекивати и још гора побуна Шиптара.

     

    Манастир Св. Тројице код Мушутишта: игуманија Иларија брани манастир!

    - У Гњилану и околини били су такође велики шиптарски нереди тих дана 28. јануара 1990. шиптарска руља напала је три српска младића у селима Прилепници и Добрчану. Била су опкољена нека српска села и у једном моменту изгледало је да ће тај крај Косова остати под шиптарском окупацијом, отсечен од осталог света. Срби у Гњилану (секција удружења "Стари крај") упутили су 29. 1. 1990. телеграм председнику Србије Слободану Милошевићу и Председништву Југославије тражећи "хитну интервенцију и заштиту слободе и интегритета Срба и свих поштених грађана Косова". Шиптарска милиција је директно сарађивала са демонстрантима и терористима и није штитила нападнуте и опкољене Србе. 'Старији човек Младеновић из села Коретишта код Гњилана, каже: "Да смо ми у околини Гњилана имали воз као они у Косову Пољу, ми бисмо тих дана сви кренули за Србију, јер је било тако тешко и опасно". Чак су и поједини наши свештеници послали своју децу за Краљево, Крагујевац и Београд. - У селу Партешу испред Гњилана била је за 28. 1. 1990. заказана од раније једна јавна трибина, на којој је требао говорити игуман црноречки др. Артемије Радосављевић, али кад је колима кренуо из правца Лесковца, није могао прићи Гњилану услед шиптарских блокада и барикада на путу Бујановац - Гњилане код села Добрчане, па је отац Милован Којић из Партеша морао да распусти око 1.000 окупљених Срба. Људи у том чисто српском селу били су огорчени овом арнаутском окупацијом и терором. У околини Гњилана, и нарочито око Косовске Каменице и Витине, била су блокирана и отсечена десетина српских села, опкољена шиптарском руљом из околних села где су Шиптари у великој или надполовичној већини. Срби у 12 села: Пожарање, Житиња, Горња и Доња Будрига, Радивојце, Могила, Клокот, Партеш, Слатина, Врбовац, Белекаре и Витина били су блокирани и скоро опкољени, мада су се понегде Срби организовали, као нпр. у селу Могила, па иако су били малобројнији, нису шиптарској маси дали да прође кроз њихово село, него је маса скренула даље преко њива и поља. Пред собом је арнаутска руља све рушила, кидала доводе електричне струје и рушила телефонске стубове, па су ова српска села данима била без струје и телефонских веза. У Клокот Бањи код Витине, у новој телефонској централи, саботажом је прекинута веза са Београдом. У селу Добрчану група Шиптара је навалила на један ауто у којем су били 3 Србина из села Партеша, који су једва главе спасли. Шиптарска маса имала је за циљ да продре до центра Витине и заузме га, али су требали да претходно проћу кроз српска насеља. Нападали су физички свакога пред собом, пуцајући на све стране, нарочито испред српских кућа у селима Дробешу и Клокоту, мада у саме људе нису пуцали. По руковању оружјем видело се да су Шиптари имали обучене људе у оружју и герилском нападању наоружани су били и аутоматским оружјем, што је све било знак да међу собом имају вође убачене из иностранства, како је касније и установљено. Било је међу њима и локалних функционера Шиптара, учитеља и наставника из Витине и Гњилана, па чак је примећен и један резервни капетан ЈНА, Даут Зејнели.

    - Немири у Гњиланском крају настављени су и следећих дана, нарочито у селима Жегри и Владову. У Жегри су Шиптари у маси напали на Србе који су били изашли да заштите своје домове, напали су их каменицама и теже повредили Дамјана Ристића, поломили су прозоре на кући Момчила Михајловића, напали су и породицу Стоиљковића, а посебно су малтретирали Светомира Маринковића. У Гњилану је од Шиптара тешко повређен Томислав Стојановић, шофер предузећа "Биначка Морава". Њему је разјарена руља код барикада пред Гњиланима нанела тешке телесне повреде, па је морао бити хитно пребачен у скопску болницу, јер је био у животној опасности. Камион му је потпуно полупан. Како органи безбедности на позиве Срба у помоћ нису реаговали, Срби у Гњилану су тражили хитно смењивање секретара Центра безбедности Халита Реџепија, јер веле: "Чули смо отворену претњу демонстраната: "Сада смо напали само милицију, а сутра су на реду Срби и њихове породице". Окупљени у Гњилану Срби (1. фебруара 1990) тражили су да се евакуишу њихове породице, а сами они ће остати "да бранимо прадедовска огњишта". У Косовској Каменици нападнут је рудник Карачево и каменована је кућа Војислава Арсића из истог места.

    - На другој страни, у Метохији, такође је било великих немира, и терора Шиптара над Српским живљем. 27. јануара 1990, на празник Светог Саве, у манастиру Пећке патријаршије било је доста Срба из Пећи и околине, а нарочито деце, која су рецитовала на слави Св. Саве. Када су потом пошли кућама, у граду Пећи наишли су на шиптарске демонстранте и на барикаде, па су деца имала доста невоља, понижења и директних напада. Милиција је покушала да направи ред у Пећи, па је дошло до ватреног окршаја са демонстрантима у којим је погинуо Шиптар Фатмир Укај (28). Многа српска кола су полупана, а један "стојадин" је и запаљен. Демонстранти су линчовали Драгана Секуловића и Слободана Кенића. Каменован је и воз код Пећи.

    - Ови нереди и сукоби у Пећи и околини, нарочито у Клини, настављени су и следећих дана. Тако да су били блокирани и забарикадирани путеви Пећ- Клина и Пећ-Ђураковац, као и путеви Пећ-Рожај и Пећ-Дечани. Било је и подметнутих пожара у граду Пећи. Код железничке станице демонстранти су на милицију бацили "Молотовљев коктел". Група наоружаних терориста била је продрла до магацина оружја Територијалне одбране у Пећи, али је брзом интервенцијом милиције спречено веће разношење оружја. У Клини су Шиптари у маси каменовали српску кућу Вуксана Бошковића, а он се од нападача бранио само ловачком пушком. Срби из околних села око Пећи: Грабаница, Брковац, Будисавци и други, тражили су државну заштиту или да им се подели оружје па да се сами бране.

    - Изгледа ипак да је најстрашнија агресија шиптарских усташа и фашиста била у околини Липљана на самом Српском Косову. Шиптарски окупатори су на путевима испред и иза Липљана поставили барикаде од камења, блокова бетона, стабала дрвећа, ауто гума, излупаних кола. Барикадама су тако заустављали српска кола и затим малтретирали путнике. Почели су да "легитимишу" свакога, као да су већ "освојили" Косово и завели режим "Велике Албаније". Иза барикада су нападали оружјем све који би им се приближили. Посебно је било тешко стање за српско становништво околних села око Липљана. У самом Липљану, где су Срби у већини, Шиптари су каменовали поједине јавне зграде и српске куће, нарочито око железничке станице, где су каменоване многе српске куће. Најтеже је свакако било у српским селима Магури и Вршевцу код Липљана, где скоро да није било српске куће која није тих дана (нарочито 31. јануара 1990) каменована. То каменовање су чинили Шиптари из суседних села: Медведице, Врела, Дренице, Шуљуте, Горњег и Доњег Добрања. Аутобусима су довожени и други Арнаути, који су онда у масама нападали на српска села, камењем и ватреним оружјем. Било је много пуцања, нарочито у сукобу са милицијом, кад је ова стигла из Србије, јер локална шиптарска милиција све је саботирала и директно помагала демонстрантима, тако да је на крају неколико Шиптара милицајаца из Станице милиције у Голешу скинуло одела и придружило се демонстрантима. Овим нападима Шиптара терориста на поменута српска села око Липљана, у правцу Голеша, убрзо су се придружили и рудари из рудника "Голеш". Почело је право пуцање камењем и метцима по српским кућама. Тако је кућа Драгана Димића у Магури била засута кишом метака. Он је искочио на другу страну кроз прозор и протрчао у милицију за помоћ, али шиптарски командир милиције у Голешу, Аслан Краснићи, рекао му је да "не може да помогне". Свим Србима у околини поодавно је познато да је он сарађивао против Срба са шиптарским агресивним вођама и терористима.

    - У руднику "Голеш" у Магури шиптарски терористи су 30. јануара 1990. запалили портирницу барутног магацина. Шиптарски стражар, Муслија Лугићи, иначе по професији ватрогасац, није ни покушао да пожар угаси, мада је имао на располагању 3 ватрогасна апарата. Пожар замало да није захватио руднички магацин са барутом и експлозивом, а да је до експлозије дошло отишао би цео Голеш и сва насеља около. Срби у суседној месној заједници Голеш били су скоро недељу дана отсечени од свих. Телефоном нису могли да позову у помоћ, јер су га Шиптари намерно прекинули. Тек у четвртак, 1. фебруара 1990, до Голеша су се пробили Срби из села Врела и Косова Поља и тако их спасли блокаде, па су сву српску децу одмах евакуисали за Косово Поље. Возача аутобуса "Косовотранса" из Липљана Србина Мирковића Арнаути су извукли из аутобуса и онда масовно тукли до бесвести. Спасли су га стари Арбанаси, који су га отели из руку терориста, а аутобус је у међувремену већ био сав полупан и демолиран. Тога дана, у четвртак, 1. фебруара 1990, дошло је до јаког ватреног окршаја између терориста и милиције (нарочито је често пуцала једна наоружана млада Албанка). Погинуо је један млад Арбанас, којег су затим уз велику масу сахрањивали, током 2 дана, носећи га на раменима и то баш кроз српска села Магуру и Вршевац, ваљда и тако пркосећи Србима. Тих дана су избезумљени шиптарски фашисти напали чак и арбанашку породицу Саљи Краснићија из села Брезнице код Приштине, само зато што је та породица била пријатељ са Србима суседима. Претучен је отац Сали Краснићи од Шиптара Муље Исмаиља и других, а следећег дана су му тукли једног сина млађег пак сина ђака бацили су касније у оделу у реку! Ћерци његовој насрнули су на образ, па је јадни човек замолио Србе за помоћ, те су и његову децу евакуисали у Косово Поље са српском децом.

    - И у Урошевцу су такође били слични немири, хаос и терор. У самом Урошевцу су 30. јануара 1990, на сахрани једнога у сукобу са милицијом погинулог Арбанаса, окупили се на десетине хиљада и у великој поворци, уместо право на гробље, кренули кроз град, па су онда уместо ближег гробља у Неродимљу, ишли у 3 километра даље муслиманско гробље, само да би "демонстрирали" свој пркос. После сахране, група млађих Шиптара напала је каменицама милицију и околне куће, да би се убрзо чули и пуцњи из ватреног оружја, уперени по околним српским кућама. У српским селима око Урошевца: Талиновац, Догањево, Неродимље, Танкосић, Српски Бабуш и другим насељима нападали су редом српске куће, нарочито током 30. и 31. јануара. Пут Приштина-Урошевац био је блокиран и сва возила заустављена, путници "легитимисани" и малтретирани. У Талиновцу су насрнули на тамошње малобројне српске куће и каменовали их, а најгоре је прошла кућа Србина Драгана Трајковића. У Селу Гребну су порушили зид око куће Срећка Савића и од те ограде су правили барикаде, а и по дворишту су му вршљали и узнемиравали укућане. Савић је у самоодбрани пуцао из ловачке пушке, али је то била слаба одбрана. На путу од Урошевца за Призрен код села Кошара, терористи су 31. јануара 1990, напали аутобус "Косовотранса" и из њега насилно избацили све путнике, тражећи међу њима Србе. Том приликом је пристигла и милиција, па је један од терориста, Беким Ружди Сејдију, "погинуо под неразјашњеним околностима". На његовој сахрани потом окупила се велика маса Шиптара и отворено су претили Србима и Србији.

    - У Подујеву, које је иначе познато као најагресивније гнездо Арнаута србомрзаца, била је такође права окупација, која је трајала 10 дана (крај јануара - почетак фебруара 1990). Овде је било право "демонстрирање" разноврсног шиптарског терора. Сам град Подујево био је под правом опсадом, јер су по скоро свим главним путевима около биле подигнуте барикаде, а и пуцало се из скоро свих врста ватреног оружја. На улице Подујева изашли су сви Шиптари, истичући испред себе децу од 7-14 година. Циљ шиптарске агресије и опсаде овде био је најјасније изражен: треба заплашити и оно мало преосталих Срба, да се сада, не више "милом или силом", него само "силом, силом, силом", како су говорили, иселе са Косова. У Подујеву је одмах вешто протурена вест, тј. лаж и дезинформација: како је, наводно, "група наоружаних добровољаца из Србије већ прешла Преполац и почела са убијањем албанског становништва у селу Дубици (=прво село на територији Косова). Тамо је прави покољ!" После оваквих вести, почео је прави "лов" на Србе. У самом Подујеву разбијени су српски излози и прозори на кућама, као напр. на фотографској радњи и кући Милана Живковића у центру града. Разбијена су и сва србијанска возила. Из ватреног оружја пуцали су Шиптари на кућу породице Благојевић у Доњој Лапаштици и на кућу породице Вукосављевић у самом Подујеву, као и на породицу Јовановић у селу Обранџа. Такође је нападнут и Милован Шћепановић у селу Доња Дуница. У центру пак града запалили су аутомобилске гуме. Напали су и на новинаре скопског и сарајевског радија, тукли их песницама и малтретирали. Од тежих последица спасао их је други скопски новинар, Зубер Маиљу, који се Шиптарима обратио на њиховом језику. Многе српске породице из Подујева напустиле су град из страха за свој живот и живот своје деце.

    - У српском селу Кијеву код Малишева Срби су били опседнути и опкољени три дана. Милиција се коначно пробила кроз Малишево, где је била провоцирана и нападнута, али је успела да раскине блокаду око села Кијева. Том приликом шиптарски терористи су у Малишеву неким тежим оружјем тешко ранили у главу Србина милицајца Рада Нешковића, коме је око избијено метком када се из милицијских борних кола придигао. На тај терористички акт милиција је одговорила ватром и било је више мртвих демонстраната Шиптара. Сукоб са милицијом био је и у селу Брестовцу код Ораховца, где су погинула 4 млађа Шиптара. Али, пре тога, неколико дана узастопно, са џамије села Брестовца мегафонима су Шиптари муслимани претили Србима у селу Велика Хоча да ће их "све побити". У селу је стародревни српски живаљ, са 250 кућа и 14 цркава из времена Немањића. Ова претња Србима са минарета џамије настављена је и током првих дана фебруара, што јасно показује, да уместо исламске молитве са џамије долази позив на џихад против хришћана! (Тих дана, 1. 2. 1990, у Приштини је из џамије изишла група муслимана и ставила се на чело демонстраната). Опкољен је био и српски живаљ у селима око Призрена: Кориши, Љубижди, Новаке и другим селима. Српски живаљ Призрена и околине изражавао је тих дана јавно и писмено своје протесте због угрожавања живота и мира деце и домова свих метохијских и косовских Срба. Они су гласно рекли југословенској јавности да: "неће више да робују 'орловима' туђинске окупације". Призренска српска села увела су затим, после разбијања блокаде, сопствене ноћне страже.

    Једна од цркава у селу Велика Хоча - светог Николе - са фрескама Св. Саве и др. из XVI века.

    - Ноћне страже увели су Срби и у селу Осојане код Истока, а затим и у суседним српским селима: Кош, Шаиновце, Тучеп и Пољане. И у селу Батусе код Косова Поља Срби су увели ноћне страже, а продавницу крај цркве претворили су у дежурну караулу. Оближња села Лепине и Радево такође су увела ноћне страже. У Косову Пољу и Бресју пронета је вест (30. 1. 1990) да на Србе крећу наоружани Албанци из Глоговца и Дренице, али до тог напада није дошло, но ипак су уведене ноћне страже. Како је поново нападнуто и српско село Граце код Прилужја, где су обесни млађи Шиптари јурили српску децу ножевима, уведена је ноћна стража и у том селу. У Штимљу је такође било шиптарских напада на Србе и српске куће, па је разбијен цреп на крову куће Србина Сталета Мирића и на згради Пореске управе у Штимљу, и на још неким српским кућама, које нисмо у стању све да побележимо. И у општини Драгаш, где живе Горанци (Срби муслиманске вере), шиптарске силеџије покушале су да организују демонстрације и тиме изврше притисак на Горанце да им се придруже, али су остали без подршке и немири су убрзо престали.

    - 31. јануара 1990. на путу код Вучитрна демонстранти су напали и каменовали ауто "мерцедес" из Алексинца у којем су били Братислав Трајковић (35) из Алексинца и Јелица Крстић. На том путу је био препречен аутобус "Косовотранса" и тако је заустављен и каменован поменути аутомобил алексиначке регистрације. У том нападу повређени су поменути двоје Срба из Алексинца, и још неколико путника у другим колима. У Ајвалији код Приштине Шиптари су напали Србина Угљешу Чолића кад је возио мајку лекару. Хтели су да му преврну кола, али је он репетирао пиштољ, па су нападачи побегли.

    - На домаку Дечана демонстранти су на путу направили барикаде тако што су моторном тестером исекли стабла покрај пута Пећ-Дечани и онда их препречили по путу. У селу Јунаку шиптарски терористи пуцали су из аутоматског оружја и нападали су аутомобиле који су путем наилазили, па су тако напали и један ауто са двојицом шиптарских функционера.

    - У Пећи су такође настављени немири и рушења, као и оружани окршаји, па је опет било мртвих и рањених, највише међу демонстрантима, али је било и рањених милицајаца У Пећи су Шиптари многим Србима претили телефоном, као и френетичним извикивањем по улицама речи: "Косово милом или силом". Породицама Гојковић и Даниловић у пећком насељу Брежник неки терориста претио је овако телефоном: "Уколико се не иселиш у року 6 сати, бићете сви поубијани". У самом центру Пећи од разуларене шиптарске масе претучен је Србин Бранко Чупић и задобио је тешке телесне повреде.

    - У Ђаковици је такође, 31. јануара 1990, било немира и насиља. Каменована је српска кућа Илије Ђукановића, а на улици је нападнута Српкиња из породице Тошковић. И по селима око Ђаковице нападане су српске куће и поједини Срби.

    - Сви ови брутални догађаји на Косову и Метохији, а нарочито вест да су блокирана сва српска села око Косовске Витине и Косовске Каменице, изазвали су велико огорчење код Срба у читавој Србији. Наиме, свакочасовно су стизале вести о све тежем стању Српског живља око Витине, где су блокирана и опседнута села Кабаш, Пожарање, Трпеза, Могила и друга села, које су опколили и држе у опсади Шиптари из околних арнаутских села. Тих су се дана отуда чули, а од неких и били виђени и доживљени "призори вандализма и тероризма какви су се могли видети само на улицама Бејрута". Српкиња Десанка Вукашиновић из Витине причала је да им је била "угрожена не само имовина, него и голи животи". Срби у тим селима око Витине окупљали су се у поједине српске куће и тако проводили бесане ноћи на стражи. Многи Срби су у овом крају Косова на својој кожи осетили насиље и терор разуларене фашистоидне масе Шиптара, као што су то осетили Обрад Јовановић, Рашко Вукашиновић и Драго Стојиљковић, које су Шиптари комшије напали вилама. Срби су покушали да заједнички разговарају са комшијама Арбанасима, али је то било безуспешно. Уместо заштите и разумевања, дојучерашње комшије Шиптари удружиле су се с терористима против недужних Срба комшија.

    - Овакве и сличне вести које су стизале са Косова, а да при том Југославија ни Србија нису предузимали неке мере за спасавање егзистенцијално угроженог Српског живља на Косову, ионако десеткованог дугогодишњим шиптарским терором, изазвале су, најпре у Београду, експлозију народног незадовољства. Најпре је група младића, родом са Косова, почела у Београду да позива студенте да се јаве као добровољци за Косово. У среду, 31. јануара, на Светог Атанасија и Кирила и Светог Максима Српског, у Београду на тргу око Михаиловог споменика, окупило се поподне око 15.000-20.000 углавном младића, који су се код младих Косоваца уписивали у спискове добровољаца. (На жалост, град Београд није хтео да им да озвучење и градске власти су покушале да тај спонтани протестни скуп бојкотују и дискредитују). Истовремено је стигла и група Срба са Косова и разговарала са председником Србије Слободаном Милошевићем о крајње критичном стању на Косову, на што им је Милошевић одговорио да је "Србија способна да обезбеди заштиту свих својих грађана од терориста на Косову". Млади Косовци су тог поподнева, (31. 1. 1990) пред Михајловим спомеником издали свој проглас, који су назвали За спас Косова и Метохије, а који гласи: "Браћо и сестре, пошто је очигледно да југословенски и српски комунисти неће да помогну Српском народу на Космету, задњи је час да се организујемо. На збору ћемо упутити конкретне захтеве Српској власти, тражићемо да бригу о Косову и Метохији преузме Српски народ, без обзира као покрету, странци или идеологији припадао. Поред овога, покренуће се иницијатива за формирање добровољачких јединица и упис добровољаца за одбрану Српског живља, кућа, земље и светиња на Космету. Јер Косово је душа Србинова". Српска омладина на овом великом скупу у Београду изнела је и неколико хитних захтева да би се спречиле даље патње Косовометохијских Срба и даља косовска трагедија. После овако изражене узнемирености Српског народа у Београду и широм Србије, Председништво и влада Југославије дали су једну своју, мада закаснелу изјаву да "треба бранити интегритет земље и уставни поредак", али народ тиме није био задовољан. У многим местима Србије и Црне Горе већ су прављени спискови добровољаца за Косово. Ситуација се у народу донекле смирила тек када су се, у петак 2. фебруара 1990, на путевима Косова појавиле оклопне војне јединице "ради уобичајене војне вежбе", а уствари да предупреде даље погоршавање опште напете ситуације на Космету и у Србији. Ово, међутим, није умирило разуларене шиптарске фашисте и окупаторе, јер су и следећих дана наставили да дивљају по Косову.

    - Треба запазити да, истовремено са овим дивљањем Шиптара по Косову и Метохији, појачана је и активност шиптарских идејних и политичких вођа по Косову, тзв. "демократа" или "алтернативаца", на челу са Ибрахимом Руговом, Зекеријом Цаном, Шкељзеном Малићијем и другима, који су тих немирних дана "мирно" сакупљали потписе за своју сепаратистичку "декларацију". Уствари, касније се испоставило да су неке Арбанасе раднике и студенте ови "демократи" присиљавали да потпишу ту "декларацију". У њој су тражили изричиту забрану повратка Срба на Космет, тражили су дакле исто оно што је и Титова комунистичка власт учинила 1945. године, када је ратна трагедија Срба на Косову продужена и геноцид 'над Србима тако озакоњен. Кроз ове шиптарске "демократе", уствари дојучерашње комуњаре и српске тиране, само је проговорио великоалбански план о "етнички чистом" Косову и отцепљењу од Србије и затим припајању енверхоџинској Албанији. Једном речју, окупаторске тежње фашиста и балиста из рата сада су преоденуте у "демократске" захтеве, које су арнаутски терористи на улицама и пољима Српског Косова настојали и да остваре "милом или силом", али углавном "силом, силом, силом", како су сами Шиптари скандирали, тј. крвљу, огњем и мачем.

    - Да је то тачно показало се и следећих дана, током фебруара 1990, када је настављено дивљање шиптарских насилника и окупатора по Космету. Опет су на путевима биле барикаде, опет су лупана српска кола, куће и главе, опет је јадни Српски живаљ, а нарочито дечица, проводио дане и ноћи у страху и неизвесности за сутра. Ево још неких записа хроничара из тих дана.

    - Српске жене труднице тих дана, као и претходних, нису смеле да на порођај иду у Гинеколошку клинику у Приштини, где се иначе свакодневно порађа ако 40 албанских породиља, него су одлазиле на порођај изван Косова. Српкиња трудница Снежана Јовановић из Приштине каже: "Породила сам се у Крушевцу код српских лекара. На ту моју одлуку је утицала општа клима косовског неповерења. Чула сам да у приштинском породилишту шетају мачке, и да је за пристојну медицинску помоћ потребна итекако јака "веза". Мирјана Петровић, медицинска сестра, вели: "Породила сам се у Прокупљу. Избегла сам Приштину због нехигијене у породилишту и због страха, јер немам поверења у овдашње лекаре. Нељубазност према Србима је честа карактеристика овдашњег медицинског особља".

    - 1. фебруара 1990. у Урошевцу је нападнута и буквално претучена Српкиња Милоратка Митровић из Урошевца, у улици Бледској где станује. Пошто су је претукли, разбеснели Шиптари су је бацили у оближњи јарак, са видљивим повредама на глави! Увече истог дана ватреним оружјем нападнута је кућа Новице Јовановића у урошевачком селу Грлици. На њихову кућу пуцали су из оближњег шумарка. У дворишту је у том моменту био његов таст Богдан Мијовић. Срби из околине дотрчали су и на ватру одговорили ватром, па су се скривени Шиптари ућутали и повукли. Истога дана у селима Гатље и Догањево око Урошевца било је шиптарских напада на Србе. Каменован је ауто Боре Никшића у Догањеву, а такође и кола хитне помоћи. Каменоване су и куће Саве Суботића и Милана Ивића у селу Гатње. У селу Танкосићу нападнут је Љубиша Димитријевић.

    - Биле су тих дана многобројне и разноврсне диверзије по Косову и Метохији. Срушен је далековод електричне мреже Косова у селу Бивољаку код Вучитрна, па је цела Метохија због тога данима била без струје. У општини Штрпце Шиптари су посекли више телефонских стубова и украли око 500 метара телефонског кабла. Каменовани су возови у Пећи, Урошевцу, Подујеву и Приштини.

    - 2. фебруара 1990, у Дечанској општини, по казивању тамошњих Срба, "било је горе него четрдесет прве". Љубица Стојановић из села Дубраве код Дечана каже да живи са своје двоје деце у јединој српској кући у том селу. "Страх за децу доводио ме је (тих дана) до очаја. Ноћима ни ја ни деца нисмо спавали очекујући сваког тренутка да се хорда бандита појави на кућном прагу и запали нам сву имовину, као што су нам то чинили 1941. године. За све време ових демонстрација нико од оних комшија Албанаца, у које сам имала поверење, није ми прешао кућни праг". Предраг Стојановић из Дубраве, иначе командир милиције у Ерачу код Дечана, напустио је и своје радно место и своје родно село и преселио се у Лепосавић. Он каже: "Дуго година је моја породица била изложена бруталним насртајима албанских терориста. Ми смо последња српска породица која се из овог села иселила. Јер ових дана вандализам албанских сепаратиста достигао је кулминацију. Демолирали су ми кућу, посекли воћњак, угрозили животе моје породице".

    - Ноћу између 2-3. фебруара 1990. шиптарски насилници лупали су на манастирска врата у Гориочу код Истока, што је узнемирило игумана оца Саву Кривокућу и друге житеље овог манастира, који ионако скоро свакодневно има невоља од обесних Шиптара зулумћара.

    - 3. фебруара 1990. било је више напада на Србе и српске куће, као у Вучитрну, Качанику и Ђаковици. У Истоку је нападнут Новица Стојиљковић, а и општински функционер Арбанас, Иса Исмаиљи, као пријатељ Срба. У Пећи су нападнути београдски новинар Момчило Петровић и Влада Милић. Они су буквално били каменовани, и од масовног линча разјарене шиптарске масе спасли су их само старији Арбанаси. Истога дана увече у околини Гњилана биле су опет подигнуте барикаде на путевима па су терористи "контролисали" саобраћај и малтретирали све Србе пролазнике. Напали су возача "Косовотранса" Петра Димитријевића из села Пасјана, затим Радету Ожеговића су каменовали у ауту, заједно са његовом супругом. Судија Трајан Димић из Гњилана нападнут је у свом ауту док је превозио брата, снају и њихову децу из села Коретишта у Гњилане. Једва је успео да кола окрене и побегне натраг у Коретиште (српско село). Ово каменовање је мирно посматрала шиптарска милиција и није интервенисала.

    - Како је ових дана проживела једна од две преостале српско-црногорске породице у селу Скивјан код Ђаковице, прича удовица Дара Лабан: "Дубоко сам разочарана, заједно са својом децом, у дојучерашње комшијско (арбанашко) пријатељство и поверење. Питам се, шта им је требало да у селу као што је наше, са само 2 српске куће, на најпримитивнији начин изражавају мржњу против Срба и свега што је српско? Зато је од сада ова кућа (наша) затворена за велики број мештана (Арбанаса), који су до сада долазили углавном за услуге.. Чудан је то неки свет (==Шиптари)! ... Доста је више тога да им се лепим доказује како треба живети. Уз помоћ Србије и српског народа отворене су им очи, тежак живот заменили су удобним. Али, и поред тога, задојени непријатељством задржали су мржњу према Србима, коју испољавају на најбруталнији начин. Зато смо, иако је то доста примитивно, затворили врата свога дома таквим комшијама". Дара Лабан даље прича како је са своје двоје деце свих дана ове окупације била у кућном притвору. Жао јој је због нечовештва и тирјанства незахвалних Арбанаса, којима је њен покојни муж Александар Лабан и она увек помагали у свему. Зашто их још прогоне, кад су ионако остале у селу само 2 српске куће између 400 домова арбанашких? Одговора на то питање нема, осим можда онога који је Епископу Рашко-призренском Павлу дао један честити стари Шиптар: "Попе, не веруј глави која је променула више капа".

     

    Српска улица у Ђаковици са малобројним Србима и православним Циганима.

    - Касно увече 4. фебруара 1990, у селу Годанцу код Урошевца, већа група Шиптара дивљала је увече у том селу и онда је почела отворено да прети Србима да ће их ",све поубијати у освети за погинуле" (демонстранте). Узвикивали су: "Параћин још живи у нама", мислећи на познати злочин Кељмендија у параћинској касарни, кад је убио неколико војника.

    - 5. фебруара 1990. муслиман Африм Аџајлић, портир Опште болнице у Пећи, напао је револвером Србина Радисава Анђелића, главног медицинског техничара исте болнице. Учинио је то у затвореној канцеларији и, с упереним под грлом револвером током скоро читавог сата, псовао га је и вређао а другом песницом ударао, присиљавајући га да буде "на страни Албанаца". Потом је нападач побегао и ни за недељу дана није пронађен.

    - 6. фебруара 1990. у Јањеву на Косову, милицајац Томислав Исаковић (Србин), из Савезне милиције, самовољно је, у припитом стању, у центру Јањева пуцао из аутоматске пушке у ноге двојици Шиптара: Абедина Даути Имерија и Абедина Кадрија Берише, и ранио их. Повређени су одмах пребачени у болницу у Приштину и ван животне су опасности. Припити милицајац, који је очигледно изгубио живце у пренапетој косовској ситуацији, одмах је ухапшен и потом осуђен.

    - 8. фебруара 1990. увече у Подујеву, избио је пожар у Аутобуској станици "Косовотранса", у којем је брзо изгорела пословна просторија, инвентар и документација, а и посластичарница уз зграду станице. Узрок пожара више него сигурно је шиптарска диверзија.

    - У Београду је, истога дана, у Хали спортова на Новом Београду, одржан збор исељених Срба са Косова и Метохије, на који је дошло неколико хиљада Косоваца, и сви су једногласно изразили свој протест због нових насиља Шиптара над Србима, као и своју спремност да се врате на своја огњишта. (Реч коју је изговорио записничар ове хронике доносимо на крају књиге, Прилог 5).

    - 9. фебруара 1990. у Врници код Вучитрна опљачкан је и испребијан Србин Ђорђе Трајковић (43) из села Невољане код Вучитрна. Њему су на железничкој станици у Врници пришли млађи Шиптари и затражили цигару, коју им је он и дао, напали су га и опљачкали, а онда га ударили гвозденом шипком и побегли.

    - 14. фебруара 1990. увече око 6 сати у Пећи је каменована кућа Десе Војводић, у улици Уроша Џудовића. Кућу су каменицама гађали неколицина младића Шиптара, пошто су претходно терали домаћицу Српкињу да их поздрави са два уздигнута прста, што је она одбила.

    - 15. фебруара 1990. у Призрену, у Брезовичкој улици бр. 4, каменована је српска кућа Илије Стојановића. На његову терасу бачен је огроман комад бетонског блока, преко метар дужине, те је прасак од пада бетона био као из пушке, што је веома уплашило укућане. Човеку просто памет стане кад види и чује шта све злосрећни Шиптари, тирани и садисти, не смишљају и не чине јадним Србима.

    - 18. фебруара 1990, када су опет почели нови немири, у Штимљу је каменована кућа српске породице Ристић. Кад су чланови ове породице отишли на гробље, да дају помен своме покојнику, Шиптари у маси вређали су их и претили им да ће их "све ликвидирати". Кад су се ови Срби вратили кући и видели да је каменована, одмах су се покупили и привремено преселили у Косово Поље. Истога дана каменицама је засут и брачни пар Јелића, кад су пролазили кроз приштинско насеље Врањевац Миливоје Јелић погођен је каменицом у главу, а шиптарски милицајци, који су били близу, на то су се само смејали.

    - 19. фебруара 1990. на железничкој станици у Прилужју, код Вучитрна, група од око 300 Шиптара средњошколаца из Обилића, враћајући се из села Доње Становце, где су били на гробовима погинулих демонстраната, ушли су у путнички воз и кад је воз кренуо они су вређали присутну групу Срба и осули по њима каменицама из џепова. На ово им је узвратила група српских младића каменицама са земље, и том приликом су разбили неколико прозорских стакала на возу.

    - 19. фебруара 1990. у Пећи, у продавници "Нишпромет", нападнута је Српкиња Невенка Михајловић (24), док је радила у продавници. Њу су најпре провоцирали, а затим и физички напали неколико Шиптара који су ушли у ту радњу. У самоодбрани она је зграбила велике маказе и гласно позвала у помоћ оца и стрица, чија је браварска радња у близини, тако да су се нападачи разбежали.

    - Ових дана, негде 18. а негде 19. фебруара 1990, поново су почели већи шиптарски немири широм Косова и Метохије, а нарочито у уторак 20. фебруара (поодавно најављивани "крвави уторак"). Због овога је Председништво Југославије поново извело војне Јединице на улице "ради редовне војне вежбе", а заведен је и полицијски час током ноћи. Срби су опет у многим селима увели ноћне страже, као напр. у селима Врбовцу, Грнчару, Клокоту и другим селима око Витине.

    - Сви Срби студенти, њих око 60, који станују у Студентском центру у Приштини, због узнемиравања и напада Шиптара студената, морали су, око поноћи 19. фебруара 1990, да напусте своје домове и потраже сигурно уточиште код Срба у Косову Пољу. Претходне ноћи они су били изложени шиканирању од стране агресивних, далеко бројнијих студената Шиптара. Било је познато и одраније да је Универзитет у Приштини бастион арбанашке агресије, србофобије и србомржње. То се и претходних дана брутално испољило кад су Шиптари студенти малтретирали Србе студенте. Студент стоматологије Ненад Табаковић је рекао: "Оно што се десило нама у Студентском центру, цивилизовани свет не може да схвати, да на прагу XX века има толико мрачњаштва, мржње, фашистоидне идеологије и агресије". Срби студенти братски су прихваћени у српско-црногорске куће у Косову Пољу.

    - 20. фебруара 1990. нападнута је српска породица Радивоја Јанићијевића из Шипоља код Митровице. Њему су Шиптари у маси на улици полупали ауто и напали му децу, њих четворо, због чега је морао да бежи из Шипоља (где је свега 10 српских кућа) код Срба у Зубин Поток.

    - 20. фебруара 1990. Шиптар Хаџи Гаши, учитељ у Основној школи у Гораждевцу код Пећи, који иначе ради у школи у селу Бабићи, нашавши тога дана школу затворену, зато што су Срби мештани тражили затварање школе док се не открију и не казне вандали (Шиптари) у селу који су оскрнавили српско православно гробље, вређао је на сав глас Српкињу Благицу Милошевић и псовао јој српско гробље, цркву, крст, и све Србе. Исти тај учитељ није ни речи протеста изразио када је шиптарска већина затварала школе и спречавала српску децу да иду у школу.

    - 20. фебруара 1990. приликом демонстрација Шиптара у Гњилану, арбанашки хоџа Енвер Реџепи из Гњилана, извео је из главне џамије у центру Гњилана око 200 муслимана верника (међу којима је било и хоџа), све самих Шиптара, и са њима се ставио на чело демонстраната. Они су пред собом носили Титове слике! Хоџа је иначе на служби као имам у малој џамији на другом раскршћу у Гњилану, али ју је тога дана затворио и све своје вернике окупио у главну џамију у центру да би их повео у демонстрације против Срба. Хоџа је касније позван на одговорност и кажњен са 20 дана затвора. Ова казна је без сврхе, јер само потенцира исламски агресивни фундаментализам, који је иначе у позадини многих збивања на Космету.

    - Угледни амерички коментатор Чарлс Краутхамер писао је ових дана у "Вашингтон посту" да постоји "муслиманска завера од Кашмира до Косова", наводећи како су на мети агресивних муслиманских бојовника у свету и Индуси у Кашмиру, и Јермени у Азербејџану, и хришћани у Либану, и Срби на Косову. "Сви они (муслимани) имају своје сопствене почетке и сваки од њих своје захтеве за правдом. Али, свима њима је заједничка не само иста политичка нит - муслимански захтев за хегемонијом - већ и географско јединство. Погледајте на мапи: муслиманске земље се простиру од Марока до Пакистана. Сви ови конфликти (против хришћана) одигравају се на њиховим ивицама, тачно тамо где се муслимански свет сусреће са немуслиманима који га окружују... Косово је најдаљи продор муслиманског становништва у хришћанску Европу... Све што се догађа пред очима света, то је даља еволуција исламског буђења: захтев за локалном хегемонијом муслиманског становништва на границама муслиманске домовине. У том захтеву има доста ироније. Инсистирајући на самоопредељењу, ти муслимански активисти траже оно што сав исламски свет одбија да допусти било којој етничкој или верској групи: ни њиховим Курдима, ни њиховим Јерменима, ни њиховим црнцима (у јужном Судану) није дозвољен суверенитет и контрола над територијом где они имају локалну већину. А они траже политичку контролу на Кашмиру и Косову, где они представљају локалну већину. Да ли ће они (муслимани) допустити сличну аутономију, да не говоримо о независности, мањим групама унутар тих територија? За Хиндусе из Кашмира и Србе са Косова мало је вероватно да ће уживати многа грађанска права, да не говоримо о националним правима, под владавином исламских сепаратиста... У исламском свету самоопредељење је дозвољено само муслиманима. Оно на чему се стално инсистира јесте панисламски захтев за суверенитетом на свакој територији где муслимани представљају локалну већину... Постоји много шири и дубљи покрет за муслиманску и политичку независност и политичку надмоћ. Тај покрет је и даље далеко од демократског. Сходно томе, како ће вам посведочити Срби с Косова и Јермени из Азербејџана, и даље је тај покрет далеко од толерантног. Његова снага, која сада дрма границама исламског света, тек почиње да се осећа". (Танјуг, "Вечерње новости", 22. 11. 1990).

    - 21. фебруара 1990. око 8 сати увече у Пећи, у насељу Капешница, нападнута је од непознатог Шиптара Српкиња Светлана Гојковић (20) из Пећи. Враћајући се у то време из Приштине, где је полагала испит на факултету, њој је с лећа пришао непознати нападач и ухватио је за главу преко уста и вукао је себи. Она се отимала и почела да виче па је једна жена то чула и изишла на своју капију, од чега се нападач уплашио и побегао. "Истрага је у току".

    - Истога дана агресивна шиптарска руља у Вучитрну и околини изишла је на улице и путеве, па су Срби у селима Прилужје, Граце и Гојбуља опет увели своје ноћне страже. Шиптарска маса напала је на путу Вучитрн-Гојбуља Љубишу Јовића и његову породицу, док су били у свом ауту, а затим су напали и Вукмира Спасића и Ранђу Јовановић. Код села Смрековнице каменовали су кола Србина Владе Мркића. Истога дана било је немира и у Призрену и околини, нарочито у насељу Душаново и у селу Игриши. Нереди су били и у Ђаковици, па су многи Срби остали цео дан затворени у кућама, јер им се повратио исти страх из претходних дана арнаутске агресије.

    - 21. фебруара 1990. у селу Крушевац код Пећи, увече око пола седам, запаљено је сено Србину Васу Маљевићу, и изгорело је 9 стогова сена (преко 2 вагона). "Тек што смо завршили редовне послове на имању, затворили стоку и ушли у кућу да се одморимо, вели Васа Маљевић, двориште нам је обасјано пожаром, таман ко да је звезда с неба пала. Истрчали смо из куће у јаде. Четири стога сена, три отаве и две сламе претворило се у десет великих буктиња. Од муке сам сподбио пушку и испалио 20 метака. Уто су пристигле комшије (Срби)... Ако смо спасли пар стотина кила сена, све остало је изгорело". У помоћ је дошао и комшија Чедо Стриковић, коме су Шиптари такође пре неко време три пута палили сено и пуцали у њега. Људи су с болом говорили о овим злотворима паликућама и терористима (Шиптарима), који ових дана пале свеће на својим прозорима, а Србима подмећу пожаре под стаје и куће! Комшија Милош Стриковић каже: "Ђе год да одемо, ниђе боље не можемо наћи од овога што имамо овде ђе смо се родили, јер су нам ову земљу очеви искрчили... Немци су нас окупирали (1941), па смо им после 4 године видели леђа, а од ове окупације (Арнаута) никако да се ослободимо! Сто двадесет и пет момака из овог села отишло је (иселило се) пут Србије и Црне Горе. Оћемо да нам се синови врате, да сачувамо ових 15 кућа (у селу у којем је било 126. српских кућа, а сада их је свега 14, међу 200 шиптарских). Не дозволите да се иселимо, ако сада одемо, нећемо се никада вратити". Заиста, с правом се пита један новинар: "Колико ли је оваквих Крушеваца на Косову и Метохији?" ("Јединство" 26. 2. 1990).

    - 22. фебруара 1990. у селу Ћушка код Пећи Шиптари су каменовали српску кућу Јована Јашовића. У селу су иначе само још 2 српске куће међу 400 шиптарских. Ово је још једно у низу многих каменовања српских кућа ових задњих немирних дана у Метохији и на Косову. Ове и претходне вечери каменована је два пута Ветеринарска станица у Пећи, на којој је разбијено свих 17 прозора и оштећен оградни зид. Такође је, претходног дана у Пећи дошло до снажне експлозије у главној пошти, услед чега су прекинуте све телефонске линије. Пре тога, 20. фебруара увече, неидентификовани Шиптар је, на очиглед многих, демолирао самопослугу у самом центру града. Иначе, у граду Пећи и ових ноћи дивљају обесни Арнаути, који, пошто је заведен ноћни полицијски час, стварају неподношљиву буку лупањем на прозорима и балконима у металне предмете и алаукањем неартикулисаним гласовима. Ова се невероватна појава збива већ пар ноћи свуда по Космету.

    - 25. фебруара 1990. увече око 9 сати, у Ђаковици, каменоване су српске куће Слободана Шћепановића и Васка Раковића у улици Садика Статовци. Каменице су долетеле из правца стоваришта радне организације "Модел", код аутобуске станице у Ђаковици. Одмах по нападу изашло је 15 Срба из те улице и пошло у круг стоваришта. одакле су долетале каменице. Тамо су затекли стражара Шиптара, Садика Ђоција, и разљућени истукли су га, наневши му лакше телесне повреде, а затим су га одвели у Станицу милиције. Одмах потом Радио Ђаковица на шиптарском, а затим и лист "Рилиндја" и ТВ Приштина, а онда и Радио и ТВ Тирана у Албанији, објавили су да су "Срби напали стражара Албанца", али ни речи нису рекли о претходним каменовању српских кућа управо из места где је тај стражар стражарио, који или је сам гађао српске куће каменицама, или је то допустио скривеним код њега другим нападачима (Шиптарима).

    - 25. фебруара 1990. увече, на путу крај насеља "Гавран" и Гњилану извршен је оружани напад на Србина Момчила Јовановића из села Коретишта, иначе радника у фабрици радијатора у Гњилану. На њега је из пиштоља испаљено 5 хитаца од неких, засад непознатих Арбанаса скривених у ауту, који су затим тим аутом побегли. Срећом, Јовановић није погођен, јер је брзо легао на земљу. Сутрадан су Срби у суседном Коретишту одржали протестни скуп тражећи од власти да се нападачи брзо пронађу а Србима да се осигура мир и безбедност.

    - 26. фебруара 1990, ујутру око пола девет, на сеоском путу Штрпце - Горња Битиња, у Сиринићкој жупи, непознати Шиптар силеџија напао је Српкиње Радмилу Поповић (40), са бебом од 4 месеца, и њену свекрву Горицу Ђорђевић (60), када су се враћале из здравствене амбуланте. Нападач је из заседе у багрењаку нагло искочио пред њих на пут и насрнуо на њих безобразно, скинувши се наг и срамио гестикулирајући, па је на њихов отпор побегао. Понижене и увређене, жене су напад пријавиле милицији у Штрпцу, казујући да је нападач висок и плав, стар око 20 година, али њима непознат. Нападач потом није пронађен.

    - У ноћи 20. фебруара 1990. у Пећи, док је трајао полицијски час, Шиптар Исак Садику (37), радник из Пећи, усред познате ноћне буке и вике обесних Арбанаса у граду, изишао је на улицу и почео лупати по српским капијама гласно претећи Србима и вређајући их. Када је затим ухваћен од милиције, наставио је да прети и псује Србе, српску мајку, крст и цркву, називајући Србе "каурима" које "треба клати"!

    - Од дана када је уведен на Косову полицијски час, нарочито од 25. до 28. фебруара 1990, у скоро свим местима Космета - Подујеву, Приштини, Пећи, Призрену, Ђаковици, Дечанима, Урошевцу - од момента кад увече почне полицијска забрана кретања, по целом граду одмах почиње бука, лупњава и вика и друга врста оргијања Шиптара, уз звиждуке и псовање Срба и Србије, уз бацање разних предмета на улице или паљење аутогума по улицама. У неким местима је ово безумље појачавано пуштањем у рад са прозора или балкона станова по двадесетак моторних тестера, чија заглушујућа бука, наравно, узнемири све Србе и нарочито недужну дечицу. У неким насељима и градовима пуца се из ватреног оружја, као напр. у приштинском насељу Врањевац. који поодавно личи на чикашко подземље или афричку џунглу. Овај "ноћни маскенбал" Шиптара толико је узео маха на Косову да Срби цело ово стање називају "терор-демократија"! Пре тога су скоро читавим ноћима Шиптари у Приштини и другим местима по Космету палили свеће по прозорима и терасама, иако је познато да је паљење свећа хришћански а не муслимански обичај, али су им, изгледа, њихове вође то саветовале да би пред културном Европом показали да су, ето, и Албанци на Косову Европа, или нешто као Румунија!? Овим паљеним свећама ноћу неки млађи Шиптари су затим спаљивали српске православне умрлице по улицама (на стубовима) Приштине, Призрена и других градова. Такође, неким су Србима, уместо свећа, Шиптари подметали пожаре под стаје и куће! Ритуал паљења свећа замењен је, потом, звецкањем кључевима и лупом и буком на прозорима и терасама, у знак протеста због полицијског часа и ванредног стања на Косову. На улицама Подујева и на брду Чабрат изнад Ђаковице паљене су ауто гуме у већим количинама. Услед ових ноћних "мора", ионако узнемирено српско становништво по Косову и Метохији, не слутећи од тога ништа добро за сутра, почели су да се опет окупљају по више породица у једну кућу и да по селима заводе ноћне страже. Срби у селу Горње Добрево код Приштине чак су затражили заштиту припадника Здруженог одреда СУП-а, јер им Шиптари комшије ноћном пуцњавом прете да их протерају. Један Србин из тог села прича: "Прошле суботе (24. 2. 1990) у нашем селу, у којем живи око 200 Срба и приближно 1.500 Арбанаса, пуцало се ноћу готово три сата из ватреног оружја свих калибара, што је изазвало узнемиреност Срба, а посебно престрашене деце, која већ више дана не иду у школу... Наше комшије (Арбанаси) отворено су се окренуле против нас. Ми смо овде, такорећи, ни на небу ни на земљи. Стиже пролеће, ваљало би орати и сејати, а нама нити се ради, нити видимо перспективу даљег живљења. Под притиском непријатеља многи су се већ одавно иселили. Мој пријатељ Драгослав Жегарац је оставио пусту кућу и имање и отишао горе у Србију. А како и не би кад га је притисла свака мука. И гробље су нам палили, на плацу црквеног имања деца су направила игралиште, а имали смо и лепо опремљен Дом културе. За ових неколико година та зграда је упропашћена и претворена у "бункер", а опрема из зграде дома је покрадена и разнета", вели Богосав Степановић. И додаје "У рату смо се борили против Немаца и балиста. Честите комшије Албанце гледали смо као своје и нисмо их одвајали од нашег народа. У послератној обнови земље, Срби и Црногорци су дали у задругу своју земљу, а Албанци, који то нису учинили, успели су да ухлебе своју децу и да доведу своје пријатеље са стране, из других крајева Косова и из Албаније. За нашу децу није било места ни посла. И после свега, ево шта смо дочекали" Загорка Цветковић каже: "Под утицајем својих учитеља, албанска деца су последњих дана демонстрирала овим селом са два уздигнута прста у знак "победе". Боље би било да их њихови наставници уче важнијим и напреднијим стварима да стекну радне навике, да се не навикавају да краду. После оволике пуцњаве и галаме у нашем селу, не могу своје комшије Албанце да сматрам добронамерним. Кад их овако чујем, пролазе ми кроз главу страшне слике из рата Па ни у та времена није било више стрепње, бојазни и неизвесности. Ни синоћ нисмо били мирни, јер се пуцњава чула из околних села - Белаћевца, Доњег Добрева, Велике и Мале Слатине, у којима није ништа мирније". ("Јединство", 28. 2. 1990).

    - Исти лист истога дана доноси и Саопштење српског удружења "Божур" из Приштине о "невиђеном психолошком терору" Шиптара ових дана по Косову: "Срби и Црногорци на Косову су ових дана изложени невиђеном и нечувеном психолошком терору због масовног оргијања албанских сепаратиста који, на позив такозване "алтернативе", у 21 час звоне, лупају, извикују провокативне пароле и шенлуче пуцајући из свих оружја. Постало је јасно да је албанска "алтернатива" успоставила паралелну власт на Косову и да је на платформи рушења и мржње према свему што је југословенско и поготову српско, успела да мобилише велики број албанског становништва. Такође је јасно да ови самозване "демократе" кроз различите облике масовних провокација врше мобилизацију албанских маса за коначни обрачун са Србијом и Југославијом и да им је крајњи циљ изазивање грађанског рата у којем рачунају да би по цени жртвовања и сопствене народности, успели да ушићаре Косово и Метохију у корист онакве Албаније какву је у II светском рату био скројио фашизам. Због тога су и сада прибегли фашистичкој методологији демонстрирања силе.. И данас су на челу ових фашизираних фаланги следбеници и деца оних истих тадашњих фашиста (Ибрахим Ругова, Ветон Суроји и други)... Европи, која се ужасава од авети фашизма, треба јасно ставити до знања да су људи који у име демократије и наводно "заштите права" Албанаца на Косову, сада покушавају да с њом кокетирају, а поборници су уствари неофашистичке свести, која не зазире ни од најмонструознијих метода да би остварила своју концепцију етничке "чистоте" крви и па. Морална нам је обавеза да, уз ово подсећање, упозоримо припаднике албанске народности у шта их воде неофашистички настројени сународници, који под плаштом тобожње демократије изазивају грађански рат на Косову".

    Март

    - 2. марта 1990. у дворишту Основне школе "Муса Зајми" у Гњилану нападнута је српска ученица Л. М. из 3. разреда ове школе. На њу је грубо насрнуо Шиптар, ученик 5. разреда и, без икаквог разлога или повода с њене стране, истукао је штапом у дворишту школе Други ученици Шиптари, који су ово посматрали, одобравали су батинање пљескањем.

    - 2. марта 1990. у сумрак, у селу Крушевац код Пећи, запаљена је кућа Србина Николе Лајковића, која је потпуно изгорела. Већ смо помињали да су у овом истом селу, пре неког времена, запаљени стогови сена двојице других Срба, Чедомира Стриковића и Васе Маљевића, али "пиромани" нису ухваћени. Никола и Јелена Пајковић кажу: "Тог дана, у петак, били смо у Пећи. Претходно смо четири пет дана били у Котору, где нам је млађи син, иначе тежак срчани болесник. Нисмо се надали да ћемо ово доживети од комшија (Арбанаса), са којима смо цео век провели. Годину дана да се пресабирамо, нећемо знати шта нам је све изгорело у кући. Имали смо 2.000 кила жита, а није остало ни зрна. Злотвору још није била довршена кућа, него је запалио и два стога сена. Нико од комшија Арбанаса није те ноћи дошао да помогне у гашењу пожара. Сутрадан, тек да се заброје, дошли су Зумбер и Ука Бериша, а боље да нису дошли ни тада".

    - 3. марта 1990. око 14 сати, у селу Вешане код Суве Реке, на позив упућен преко мегафона са минарета џамије, око 600 Шиптара из села Вешане, Трња и Топличане, скупили су се пред авлијом српске породице Јована Јовановића. (У селу има око 200 шиптарских и 50 српских кућа). Окупљени Арнаути су пред капијом урлали, псовали и вређали, све док није дошла милиција из Суве Реке и растерала их. Сутрадан ујутру опет се окупило пред авлијом Јовановића око 1.000 Шиптара и тек око 11 сати их је милиција растерала. "За та два дана век нам је скраћен свима за десет година", каже домаћин куће Јован Јовановић. Још неким другим Србима у овом селу претили су други Шиптари претходних дана. Тако је Гани Гаши претио Николи Илићу, а Сејди Круезиу и Адни Таши малтретирали су Николу Јанковића, када је са женом возио лекару своју болесну ћерку.

    - 4. марта 1990. у Вучитрну, у Цетињској улици бр. 4, непознати Шиптари провалили су у кућу Драгослава Дробњака и поломили стакла на прозорима и вратима, као и део намештаја, и онда побегли.

    - 5. марта 1990. поподне око пола шест, у приштинском насељу Врањевац Шиптари су каменовали путнички воз бр. 3663, који је из Ниша долазио за Косово Поље. Каменицама су поломили стакла на прозорима, али није било повређених путника.

    - Истога дана око 10 сати ујутру запаљено је сено Миодрагу Војиновићу из Истока и изгорело је у стогу око 2 трактора суве луцерке. У близини пожара пронађена је потом шибица аустријске производње, али и поред пријаве милиције, подметач пожара није нађен.

    - 5. марта 1990. око 15:30 сати, на путу Митровица - Вучитрн, код села Шуковац, десио се свакако несвакидашњи догађај у тужној косовској свакодневици. Србин Зоран Данчетовић (34) из Вучитрна, са сестром Станком Гвоздић, трудницом у деветом месецу, и њеним синчићем Борисавом од 2,5 године, и Мирком Трифуновићем, ишао је колима мирно тим путем. Пут су му препречили бројни Шиптари, који су се враћали са сахране једног од повређених демонстраната који је подлегао ранама. Они су Зорану стали пред кола и почели да их ударају рукама и ногама са свих страна. Каменицама су му разбили предње десно крило на вратима и полупали шофер-шајбну. Једна каменица је погодила трудницу Станку. Тада је Зоран дао гас, да не би били ту сви линчовани, и једва је успео да побегне од разјарене шиптарске руље, која је на њега била кивна што није хтео да им отпоздрави са два уздигнута прста! Данчетовић је затим све ово пријавио СУП-у у Вучитрну, али је потом он, а не нападачи, приведен у затвор у Митровицу, и у затвору је, без икаквог саслушања, провео две ноћи. Наиме, шиптарски насилници су накнадно оптужили овог Србина како је наводно колима "повредио 11 Албанаца", што се одмах показало као лаж, те је нападнути Србин сутрадан пуштен из затвора. Од Шиптара нападача нико није кажњен.

    5. марта 1990. Епископ Рашко-призренски Павле и ректор Призренске богословије отац Милутин Тимотијевић били су на разговору код Јусуфа Зејнулаху, председника ИВ Скупштине Косова Ту су изнети новији напади арбанашког становништва на српска црквена лица и имања. као и примери скрнављења светиња и гробова у српским насељима, као и паљевине црквене имовине и пљачке неколико цркава на Косову Наравно, ово је само уопштен "рапорт" са тог сусрета, а сама стварност правог стања и страдања Српске Цркве на Косову и Метохији далеко је тежа и трагичнија. Смирени крстоносац Владика Павле пристаје на овакве "разговоре" само зато да покаже да је незлопамтљив владика једног напаћеног и готовог да прашта хришћанског народа, коме је Косовски завет страдања историјска судбина.

    - 6. марта 1990. поподне око 15:30, у селу Церница код Гњилана подметнут је пожар у плевњу, зграду за сточну храну, Србина Петра Димића Поред кровне конструкције ове зграде, дуге 18 м, а широке 7 м, изгорела је и сва сточна храна детелина, слама и око 500 снопова кукурузовине Такође је подметнут пожар и под плевњу његовог суседа Светомира Симића, и изгорела је сва зграда, дуга 22 м, а 6 м широка, и сва сточна храна у њој, као и још 300 кгр брашна и 300 кгр мекиња за стоку. Село Церница је иначе мешовито, али су у њему већина Шиптари. Димић је претходног дана био на разговору у школи са Енвер Блацом из Цернице Шиптар га је питао "Зашто деца (српска) не иду у школу?" Србин му је одговорио "Ја вас питам зашто не иду 1 Да ли није зато што сте ви учили вашу децу против наше и нас?" Разговору су били присутни и 5 наставника Шиптара Онда је одједном према њему устао и пошао учитељ Расим Оџа, и запитао га "Зашто псујеш" мада није било никакве псовке при разговору, ни са једне стране. На ту очигледну провокацију, Димић је рекао "Да ли ти ниси устао да се свађаш са мном због моје браће коју си ти иселио" Наиме, још 1962. године тај исти Раим Оџа је претукао брата му Слободана Димића, а овај је сутрадан сачекао Раима са једним братом и истукао га, али је зато морао одмах да се сели, и отишао је у село Кумаре код Лесковца. На то је сада баш и потсетио Оџу Петар Димић У међувремену је дошао Петров син Коста и одвео је свога оца кући Све ово је пријављено СУП-у у Гњилану, за сваки случај. После тога, Димићу је подметнут пожар, а ко му га је подметнуо он добро зна, али није хтео да се тужака, него је сам обновио свој плевљак, рекавши "Нећу да га гледају Шиптари спаљеног".

    - 6. марта 1990. у Пећи, око подне, Шиптар Али Кељменди (45), у својој приватној радњи, покушао је да силује Српкињу 3. С. иначе жену и мајку двоје деце Она је била ушла у радњу Кељмендија да купи намирнице о нападу је испричала следеће: "Ушла сам у продавницу и затражила да купим брашно, а Кељменди ми је рекао да ћеш га донети да погледам. Међутим, када је изашао испред тезге, ухватио ме је и почео да зде вуче у магацин своје продавнице, покушавајући да ме силује. На срећу, тада је у продавницу ушла једна жена, а ја сам успела да се истргнем и побегнем" По пријави, судија је овог силеџију казнио са 40 дана затвора.

    - 7. марта 1990. пре подне, у близини манастира Високих Дечана, нападнут је и претучен Србин милицајац Горан Рогановић, запослен у СУП-у Београд Њега су претукли 4 Шиптара младића од којих су 2 брзо ухваћена, а 2 су у бегству Рогановић је иначе родом Дечанац, и пред његовом кућом близу центра Дечана, док је седео у свом возилу чекајући оца, изненада је на њега налетео "опел" пећке регистрације, са 4 Шиптара у колима, и ударивши га оштетио му је леви блатобран Рогановић је одмах кренуо у потеру и сустигао возило нападача близу манастира Дечана. Тада су из кола изишла 4 Шиптара и мучки напали самог Рогановића и бесомучно га тукли, говорећи на шиптарском: "Треба га убити" Убрзо је стигао Горанов отац са па тролом милиције, те су 2 нападача одмах ухваћена, а двојица су побегла Један од нападача, Алија Бајрамиј (22), из Доњег Стреоца, кажњен је од судије за прекршаје са 40 дана затвора, док је други нападач, Авдуљ Бећирај, из истог села, ослобођен "због недостатка доказа"! Ако обесни Шиптари овако насрћу на милицајце, како ли тек насрћу на незаштићени Српски живаљ по Космету?

    - Одавно је примећено све агресивније понашање Арбанаса према Горанцима у Драгашу и Призренској Гори Шишари ове Словене муслимане покушавају да албанизују и увуку у своју окупаторску офанзиву против Срба и Србије Како се Горанци све више одупиру тој арнаутској агресији, они су све чешће мета шиптарских напада. Тако је 7 марта 1990, поподне око 4 сата, Шиптар Арсим Круезију у Драгашу, гвозденом шипком напао и претукао Горанца Базду Фехатиза из Драгаша. Један од Горанаца, Адам Хичко, о томе је рекао следеће "Дошло је време да и нас гвозденим шипкама туку, а да ми Горанци не знамо више како да се одбранимо од свих тих насртаја Албанаца". Силеџија Шиптар кажњен је касније са 50 дана затвора

    - 7. марта 1990. око 13 часова у самом центру Приштине, када се зауставио на семафору, ауто "застава 750" Србина Предрага Нинчића, иначе студента у Приштини, изненада је погођен већом каменицом у бочно стакло, на страни сувозача Нападнути српски студент пријавио је напад милицији, али додаје "Не очекујем да ће тај "бацач камена" Шиптар бити откривен".

    - 8. марта 1990. ујутру око 9.30 сати, у Истоку, у насељу Болован, каменована је кућа Српкиње старице Танкосаве Поповић Учинила је то група шиптарских ђака, који су јој претходно поломили неколико стубова жичане ограде у дворишту, па кад се старица појавила на вратима куће, они су уз псовке и увреде засули кућу каменицама у побегли У кући је у време каменовања било шесторо српске малолетне деце, која су се препала и заплакала

    - 12. марта 1990. у Гораждевцу код Пећи, изненада је око 13 часова избио пожар у непосредној близини српског православног гробља. Претпоставља се да су пожар изазвали шиптарски ученици из Основне школе у Гораждевцу. На овом истом српском гробљу, пре десетак дана, оскрнављено је неколико надгробних споменика.

    - У среду, 14. марта 1990. поподне, у самом центру Призрена нападнут је јерођакон Андреј Ђилерџић, професор Српске богословије у Призрену. Он се са ђацима богословије враћао из цркве, и на неколико метара близу чесме, код Синан-пашине џамије, на њега су намерно налетела кола и ударила га у ногу. Кола су ишла право на њега, пресекавши обе траке пута, те прешавши на другу страну улице. Отац Андреј је ударен у ногу око колена, али је срећом и сам поскочио, па је прошао без прелома ноге. Уз њега је у близини био и професор, отац Ђорђе Трајковић, који је све то видео. Шофер за воланом, неки млађи Шиптар, само се зацерекао и колима побегао. Овај напад пријављен је одмах Републичком СУП-у Призрену, уз податак да је ауто био "фолксваген" број П 3 331-80, па је нападач кроз 2 дана ухваћен Када је нападач ухваћен, у петак поподне, у Српску богословију дошла су двојица старијих грађана Шиптара, Илија Лауша и Максут Рогова, који су уствари дошли да траже обуставу тужбе, јер су нападачи њихови синови, Исмаиљ Лауша и Вољан Рогова, који су и возили кола "фолксваген". Родитељи су причали да су се "деца напила" и "веселила", те да нису имали намеру да повреде професора, свештено лице. Након тога у Богословију су дошла и оба младића (стари око 20 година), и молили оца Андреја за извињење. Он им је извињење примио, али је рекао да је напад већ био пријавио органима безбедности. Сматра да се то могло десити и другом пролазнику, али остао је под утиском да је налет колима био намеран, јер су кола директно укосо прешла трасу пута, а возачи су потом са смехом побегли. Иначе, шиптарски напади на ученике и професоре Призренске богословије нису ретка појава на Космету за последњих пола века.

    - Новинар Предраг Тешић објавио је у Загребу ("Панорама суботом" - Вјесник од 17. марта 1990) следећи карактеристичан текст са Косова: "Напуњене пушке Албански сепаратисти и националисти на све начине покушавају да отерају, или сатру, све што је српско на Косову. Драган Дејановић из Липљана ми каже "Хоћеш да се мењамо само 15 дана. Ти да живиш поред Хусе и Алије, а ја да одем у Београд или Загреб. Дат ћу ти и кола и све што хоћеш. Имам двоје дјеце, једно од 6 а друго од 9 година. Они не гледају као сва дјеца цртане филмове, већ дневник. Каже ми овај мањи: Како је сретна наша тетка у Београду, она шета слободно!" - У немирима последња, три дана сијечња (јануара 1990) само срећа је спасла Албанце и Србе да не дође до правог крвопролића. Из седам праваца су албански демонстранти напали Липљан, у којем 80 % становништва чине Срби. Најгоре је било на мосту преко Ситнице. Ријека је тих дана била набујала, па се у град могло ући само преко моста, на коме се албанским демонстрантима одупирао здружени одред милиције. На другој страни моста, Срби и Црногорци су напунили пушке чекајући у кућама да Шиптари продру у град. Дио њих је желио побјећи, али су их комшије пријатељи задржали од тога ријечима: "Остат ћемо овдје у нашим домовима да изгинемо!!" - Слично је било у Пећи, гдје су демонстранти три дана држали у блокади град, и у другим градовима и местима Косова. "Да није било Здруженог одреда милиције, албански демонстранти би продрли у центар града и избио би грађански рат", прича нам Аслам Сламнику, начелник Центра сигурности станице милиције у Пећи. - Сијечањ и вељача (јануар и фебруар 1990) су крцати примјерима насиља над Србима и Црногорцима на Косову 26. 1. демонстранти су у Пећи напали и измлатили Бранка Ђукића, у пећком насељу Капишница покушали су силовати Светлану Гојковић, а у селу Горња Битиња тројица Албанаца су силовали Српкињу, нападали су труднице, прича нам Драган Дејановић, и заустављали су аутобусе тражећи има ли у њима Срба... У ожујку (марту 1990) су почели палити српска имања. Тако су у селу Крушевац прво запалили стогове сијена Чеде Стриковића, па 9 стогова Васе Миљевића, па читаву кућу Николе Пајковића. У Церници код Гњилана горјела су имања Петра Димића и Светомира Симића... Ових дана Албанци не дозвољавају дјеци српске и црногорске националности да иду у школу и уче се, супротстављајући се њиховим захтевима да се због сигурности настава одржава само у пријеподневним сатима Албански ђаци упадају у школе и сједају у клупе, а српским ђацима не дају. Кад дођу малишани Срби, одбијају да изађу вичући: "Демократија" и "Хоћемо да учимо" - Иначе, вреди приметити да је ово један од, ретких, објективних дописа са Косова који су се појавили у штампи у Хрватској. У Словенији нема ни ретких, има само прошиптарских и антисрпских.

    - 15. марта 1990. увече око 20 сати, у приватној кафани "Албатрос" у Ђенерал Јанковићу код Качаника, српску певачицу народних песама Дренку Стојковић из Урошевца, која већ више од деценије пева народне песме и од тога живи, напао је Шиптар Шабан Мехмети (35) из истог места, најпре речима: "Зашто се овде пева српска песма, ово није Србија", а онда је почео да псује и певачицу и све Србе, вичући да је ово "албанско Косово" итд. Певачица му је пришла и рекла да је ту крај ње и друга певачица која пева само албанске песме, а када он није престао да је врећа, она је позвала милицију. Но судија за прекршаје у Качанику одбио је да донесе било какву пресуду, због чега је Дренка Стојковић морала да напусти своје радно место!

    - Лист "Јединство" из Приштине (15. марта 1990) доноси званично објављене податке о поседовању и злоупотреби оружја на Космету. По званичним полицијским подацима на Косову око 50.000 грађана има дозволу за ношење оружја, али их је далеко више с оружјем без дозволе, а сваке године још 11.000 лица траже одобрење, што је више него у читавој Југославији. Саопштено је такође да од 1981. до 1989. г. откривено је и заплењено следеће незаконито поседовано оружје: 5.000 пиштоља, 427 војничке и 74 аутоматске пушке, 7 пушкомитраљеза, 114 бомби и око 100.000 метака, затим преко 8.000 кгр. експлозива и 146 експлозивних упаљача. Констатовано је, такође, да тајна трговина оружја и наоружавање Шиптара по Косову и даље траје. Ухваћени су бројни Албанци са већим залихама оружја, неки од њих приликом кријумчарења, још на југословенској граници, а неки у појединим местима Космета. Речено је да међу Шиптарима продавцима оружја има и војних лица.

    - И половином марта 1990. још неке школе по Косову не раде. Наиме, после оних немира пре месец дана, српски ђаци у многим школама нису омели више да иду у школу, а родитељи Срби тражили су да се српска деца одвоје од шиптарских ђака и да наставу похађа ју посебно у првој смени. Шиптарски ђаци и наставници нису то дозвољавали, спречавали су наставу српској деци, запоседали учионице, нападали школе. Тако је било у Приштини, Вучитрну, Гњилану, Клини и неким другим местима. У приштинској Средњој школи "19. новембар" један шиптарски ученик ножем је напао Србина професора Сретена Митровића, а кад је овај настојао да силеџију ухвати, овај је побегао у гомилу ђака. И у другим школама у Приштини, Урошевцу и другде шиптарски разуларени ученици дивљали су по школи и около, бацали се каменицама, звиждали и разбијали прозоре и клупе. Тако је било у Средњој медицинској школи у Приштини. Све ово само показује какав хаос влада на Космету, у свим областима живота и рада, и како албански агресори немају никаквих скрупула, нити мисле на будућност своје деце, а о српској деци да и не говоримо. Фашистоидна једнонационална политика њих је заслепила.

    - 16. марта 1990. у селу Шаљиновце код Истока нападнута је група српских ученика из села Опрашака. При повратку из школе, 9 српских ђака плашио је и на коњу јурио и малтретирао Шиптар Рифат Бајрамај (18) из Шаљиновице. Он је у два маха на коњу у галопу јуришао на групу српских ученика, показујући им при том два уздигнута прста! После овог насртаја на недужну децу, Срби у селу, њих око 200, одржали су протестни збор на којем су изнели и многе друге зулуме породице Бајрамај над Србима, од како се, пре 15 година, та шиптарска породица доселила из Ђаковице. Обесни Шиптари из те куће нападали су до сада српске породице Бабовића, Божовића, Милуновића, Миловановића и Секулића. "Спремни смо да живимо са Албанцима у слози, братству и заједништву, али не и да више преживљавамо застрашивања и малтретирања и да добијамо батине", рекли су то вече окупљени Срби.

    - Какав је живот косово метохијских Срба и однос Шиптара према њима донекле показује и овај случај. - У суботу 17. марта 1990, око 12:30 сати, у аутобусу "Косовотранса", који саобраћа на линији Сува Река-Мушутиште, кад је аутобус дошао до места Широка, ученици Шиптари затражили су од шофера, Србина Недељка Трифуновића, да стане са аутобусом, јер је једној њиховој ученици позлило. Он је одмах стао, а један наставник Шиптар тада је наредио свим арбанашким ђацима да напусте аутобус. Онда је учитељ Србин, Крунослав Крстић, и још један путник, са другим колима одмах пребацио болесну ученицу до Дома здравља у Сувој Реци, где јој је указана помоћ и после је враћена својој кући. Овај догађај потом је од шиптарских ђака, вероватно по нечијем наговору, преокренут, тако да је убрзо пронета вест да је шиптарска ученица била "заглављена" и да возач Србин није хтео да стане са аутобусом! Одмах је уследила суспензија Србина шофера са радног места и од Шиптара радника тражено је његово отпуштање са посла. Срби из Мушутишта посетили су најпре оца болесне девојчице и овај им је рекао да је девојчица сасвим добро али су га убрзо комшије наговориле па је одбио да делегацију Срба прими у кућу. Због отпуштања шофера Трифуновића делегација Срба из Мушутишта отишла је у Скупштину општине Призрен да сведоче против измишљотина на Србина шофера, указујући да је циљ ове кампање против њега да га, као и раније његову браћу, присиле да се исели са Косова.

    - 19. марта 1990. на српском православном гробљу у Жегри код Гњилана непознати шиптарски вандали порушили су ограду око гробља (срушено је 13 бетонских стубова) и на улазним вратима поломили су крст. Ово скрнављење светиње гробља врло је узнемирило Србе у Жегри.

    - Истога дана увече, око 8 сати, на једном другом српском гробљу, у селу Мијалићу код Вучитрна, избио је изненада пожар. Истина, пожар се прво појавио на исламском гробљу, али се одмах проширио на православно гробље и лако се могао проширити и на 3 суседне српске куће. Слободан Докнић из суседства сматра да је тај пожар само нови вид притиска на преостале у селу српске породице. "Моја је породица, вели он, већ одавно трн у оку албанских сепаратиста и националиста. Пожари и честа лупњава, које нам приређују албански шовинисти и сепаратисти, само су начин да нас отерају одавде, како бисмо оставили своје прадедовско огњиште и 10 хектара плодне земље. Али, у томе неће успети".

    - 20. марта 1990. увече око пола осам у Косовској Митровици каменована су два стана: Србина Станимира Јакшића, санитарног инспектора, који се налази и приземљу зграде у ул. Колашинској, број 4, и при том су поломљена 3 прозорска стакла, неки сат касније каменована је и кућа Авдуле Мехметија, возача "Транскосова" у ул. Анке Спајић, број 10, и поломљена су 2 прозорска стакла. Касније је ухваћен нападач, Осман Ахмети (38) из Сувог Дола код Митровице, који је признао каменовање. Сматра се да је починилац "ментално оболела особа" и да је био у припитом стању.

    - 21. марта 1990. у дворишту Основне школе "Вук Караџић" у Приштини нападнута је Српкиња Ивана Јефтић, ученица 4. разреда те школе она је јако гурнута од једног старијег ученика Арбанаса, тако да је пала и услед пада сломила је руку у лакту, а сам нападач је одмах Побегао. Другарице и учитељица Миланка Шипић притрчале су повређеној Ивани и превезле је затим у болницу, на Ортопедско одељење Приштинске болнице. Сама нападнута и повређена Ивана Јефтић касније је описала тај напад: "Тога дана, за време великог одмора, нешто пре два сата по подне, играла сам се са друштвом из разреда у дворишту школе, где су били и старији ученици Албанци. Они су најпре покушали да нас отерају, а онда је један од ших потрчао, руку скрштених на грудима, и свом јачином ме гурнуо, тако да сам пала и страшно ме је заболело. Гурнуо ме је намерно, јер није могао а, да ме не примети. Гледао ме је и ишао право на мене. Пре тога је покушао да насрне и на мот друга Дејана Арсића, али је он успео на време да побегне". Отац нападнуте девојчице Ђокица Јефтић, рођени Приштевац, признаје да је уплашен оним што се догодило његовој ћерци, јер се боји да се нешто слично може поново десити детету. Касније је установљено да је нападач био Шиптар Фитим Зека, ученик 8. разреда исте школе.

     

    Милиција спречава Србе у селу Батусе (20. јуна 1986) да се, због шиптарских зулума, масовно иселе.

    22-24. март 1990: Кругови пакла на Космету

    Све што смо чули и видели и дознали о мартовским догађањима на Косову и Метохији само је бледа слика онога што су стварно преживели Косово-метохијски Срби, од појединих шиптарских терориста и од разјарене арнаутске масе током три дана овога марта ове године (22-24. 3. 1990). Очевици кажу да је најстрашније било у Подујеву, па онда у Вучитрну. Са некима од Срба, жртвама шиптарског масовног линча и терора у Вучитрну, разговарао сам лично убрзо после шиптарске масовне хистерије "масовног једнонационалног тровања", назване од неких и трагикомедијом. О страдању Срба у Подујеву и још неким местима Космета преносим сведочење других очевидаца и самих Срба страдалника.

    Подујево 22-23. марта

    Шиптарска масовна хистерија "једнонационалног тровања" почела је најпре, у време школске наставе, у Средњошколским центрима "8. новембар" и "Ђуро Ђаковић" у Подујеву. Тамо је неко протурио вест да је "неко непознато лице" - Србин - подметнуло у школу "отров", да је то неки невидљиви, "гасовити" отров, који се изненада појавио у просторијама школе, па су њиме "отровани" ђаци албанске народности! Одједном је, као по неком сценарију, током преподнева 22. марта 1990, почело превожење већег броја "отрованих" арбанашких ђака за Приштину. На стотине аутомобила, таксија, комбија, приватних кола појурило је путем Подујево-Приштина, са упаљеним светлима и трубљењем сирена, да би успут били поздрављени од шиптарских маса са подизањем два прста увис у знак "V". Истовремено је у Подујево по улицама почео масовни протест више хиљада Арбанаса, који су одмах затим отпочели прави "лов" на Србе. Почело је масовно заустављање свих српских кола, легитимисање и претресање, како Срба лично тако и њихових кућа и станова у Подујеву, а затим и привођење Срба у Станицу милиције. Најпре су привођени српски ђаци из школа у Подујеву, којих је убрзо била препуна Станица милиције. Многа од те српске деце била су малтретирана још у школи, док су их шиптарски наставници и ученици хватали као "троваче". Тако је напр. Драгана Николић, ученица 3. разреда поменуте школе "8. новембар", била претучена од својих вршњака Шиптара и од наставника, који су тврдили да девојчица у својој кеси са књигама и чак у патикама "крије отров"! Такође је претучен и Небојша Ђурић, ученик у Подујеву, родом из Куршумлије, који у Подујеву станује код своје баке Руже Божовић. Малтретиран је и основац Андрија Лукић, из 5. разреда, кога је у школу допратила мајка Радојка, па је јадна мајка затим дуго тешила расплакано и понижено дете, јер су на њега напали наставници Шиптари и Шиптарке, вичући: "Кад умиру наша деца, нек умиру и ваша!" И друга српска деца била су малтретирана, вучена за косу, ударана, шутирана, док су их приводили у Станицу милиције, или док су из заједничких школа евакуисали шиптарску "отровану" децу за болнице. Наравно, нико од избезумљених Шиптара није се запитао: како то да ниједно српско дете из тих истих школа није "отровано"? Има ли таквог отрова који трује једнонационално?

    Још горе је било малтретирање одраслих Срба по становима и улицама Подујева од стране разјарене арбанашке руље. Претресани су српски станови, као напр. Слободана Цветковића, кога су, мада ништа није нађено у његовом стану, ипак милицајци Шиптари повели у Станицу милиције. Али, како га успут нису штитили, недужни човек добио је доста удараца по глави и телу од разјарене шиптарске руље на улици. Нападнута је и кућа Милоша Савића и други српски станови. Многа српска кола су такође нападнута и полупана, а Срби из тих кола насилно су извучени и линчовани. Каменован је ауто новосадске регистрације, који припада професору Милану Јулинцу, који иначе предаје у поменутој школи "8. новембар" у Подујеву. Претучен је и српски ученик Милош Ивановић, ђак из школе "Ђуро Ђаковић", родом из Куршумлије, коме је посебно, како је касније СУП Србије установио, задао више удараца по лицу Шиптар Алија Подворица из Подујева. У линчовању српских ђака учествовао је, како се касније испоставило, нарочито Шиптар Ајул Халити (48) из села Главник код Подујева. Он је, са другима, тукао српске ђаке Мирка Пауновића и Божидара Вукадиновића. Нападнути су такође и тучени Срби Горан Нешовић и Зорка Милићевић, у подујевској улици ЈНА. Њих су тукли Арбанаси Шемси Укели (38) и Али Рама (30) Укели је Нешовића ухватио за косу, тукао га и претио му, па га је ударао рукама и ногама. Нападнут је у Подујеву и Србин Милан Живковић, а посебно га је тукао Идриз Лепај (66), из Подујева, уз учешће и других Шиптара. Како се касније показало, у Подујеву је два дана, 22. и 23. марта, претучено између 30 и 40 недужних Срба, међу којима је било доста ђака. Сви су они прошли кроз кругове правог пакла, које су им приредили избезумљени Шиптари, "уверени" или набеђени да Срби "трују" њихову, албанску децу. Изгледа, међутим, да је најгоре прошао Србин Живорад Јовановић (27), из села Бајчине код Подујева, који је задобио тешке телесне повреде по читавом телу и убоде ножа у пределу срца. У таквом стању он је "приведен" у милицију, јер је тобоже "тровао" шиптарску децу! Јовановића су посебно тукли двојица Шиптара, Кадри Мачестен (25) из села Думоша код Подујева, и Мустафа Абдуљ (43) из села Главник код Подујева. Опи су, уз асистенцију и других Арнаута, Јовановића, крвавог и изубијаног, полуобнаженог, просто довукли и бацили пред капију Станице милиције. Њега је од сигурне смрти спасао Шиптар милицајац Џафер Хоти, који је касније то описао овако ("ТВ Новости", 30. 3. 1990): "Било је грозно, каже Хоти. Маса (шиптарска) је дивљачки прогањала и насртала на изненађене Србе и Црногорце, који уопште нису слутили такав развој догађаја. Оптуживали су их за бацање отрова и насртали у гомилама на сваког кога би угледали на улици. Ми смо, наравно, многе (Србе) упозорили да се склоне, али велики број људи био је једноставно затечен збивањима. Био сам у грађанском оделу. Никакво оружје нисам имао са собом - само песнице и ноге. Руља се понашала као подивљала. Отимао сам појединце (Србе) из масе нападача и уводио у зграду Општинског суда (у Подујеву). Ту сам приметио и другарицу Младеновић са сином (Цица Младеновић, судија тог истог Суда, са сином Драганом). Позвала ме је... Онда се појавио и Вехби Рамадани (председник Соц. савеза Подујева):

     

    Србин на земљи претучен (Подујево, 22. марта 1990).

    "Џафер, рекао ми је, убише човека пред зградом Општинског комитета!"... Потрчао сам у том правцу. Никад у животу нисам толико трчао. Призор пред Општинским комитетом био је страшан: гомила је мрцварила неког човека, моји је лежао на земљи, а чији лик нисам успео да видим. Читаво то време урлали су да је и он отрован и да је зато пао на земљу! "Ја сам Џафер - повикао сам - оставите тог човека!". Рачунао сам да ће ме послушати, јер двадесет и седам година сам овде у служби. Нико саде није слушао... Вукли су га по земљи, ударали су га и рукама и ногама... Бацио сам се на њих и покушао да повређеног подигнем са земље. Ударци (Шиптара) су се пренели на мене, а и на младог Рефата Дервишолија, милиционара, који ми је притекао у помоћ и био сав крвав од удараца масе. Онда ми је помогао и неко од грађана Албанаца, јер Срба у то време није више било на улицама (Подујева). Придигли смо Јовановића (Живорада), и уз праву битку пренели га на зграде СУП-а. Био је веома тешко повређен, па је затим (од Шиптара) протурена прича да је настрадао у саобраћајној несрећи! Касније су и мене однели у болницу - био сам сав изударан", завршава своје потресно сведочење овај честити Албанац Џафер Хоти.

    Тешко повређеног Живорада Јовановића из Подујева превезли су милицајци у амбуланту, па онда у Приштину, а после првог прегледа и прве помоћи у Приштинској болници, његови рођаци хитно су га превезли у болницу у Краљево. У каквом је стању Јовановић довежен у Приштинску болницу, описује лекар др Душан Булајић из Приштинске болнице: "Јовановић је имао тешке подливе крви по целом телу, а нарочито по леђима и глави. Са темена главе згуљена му је кожа површине шаке одраслог човека, тако да је фактички био скалпиран! Очигледно да је био тучен разним тврдим предметима, а истовремено су по њему газили ударали га ногама. Ножем је убоден испод ребарског лука. Због тежине ране Јовановића смо хитно оперисали. Иначе, ради се о снажном младићу (рођен је 1964. године), који се очито бавио спортом" ("Јединство", 24-25. 3. 1990).

    Запањени оваквим страхотама масовног линча, Срби у Подујеву су се махом забарикадирали у своје куће и станове, али су и у кућама и становима били фронтално нападани од подивљалих Арнаута, тако да је одмах постало јасно да је цела ова фарса са "једнонационалним тровањем" зато и измишљена и изведена да би се јавно омогућио и "легализовао" лов на Србе и масовни линч. О томе је сведочио, између других, и нападнути и линчовани професор Милан Јулинац, којега смо већ спомињали. Он каже: "Оно што нас је снашло у центру Подујева, подсећа на средњи век". Са њим су били, и малтретирани су, група српских ђака, које су онда Шиптари задржали као неке криминалце. Њега и ђаке су прислонили уза зид и претресали их, а у Станици милиције држани су од 11 сати ујутру до 9 сати увече. Он лично видео је око тридесет претучених и рањених Срба, које су Шиптари ту у Станицу милиције доводили тога дана.

    Ево имена 30 претучених и повређених Срба у Подујеву, да остану за црну хронику најновијих косовских страдања Косовометохијских Срба. Теже су повређени, уз већ споменутог, ножем избоденог Живорада Јовановића: Драган Неранџић и његов син Тиосав, апотекар Слободан Цветковић, Вељко Губериновић, Горан Бојовић и Горан Нешовић. Лакше су повреде задобили: пензионер Милутин Килибарда из Лауше код Подујева, Слободан Павловић из Куршумлије, Божидар Вукадиновић из Матарове код Подујева, Марко Пауновић (стар 17 година) из Мердара, Обрен Анђелковић и Љубиша Радосављевић из Крпимеје, Бранислав Миловановић из Доње Брњице, Милан Кљајић и Славиша Церовић из Обилића, Мирослава Јововић (стара 16 година) из Приштине, Љубица Миловановић (16) из Подујева, Милан Јуринац из Новог Сада, Милош Јовановић (20) и Мирослав Урошевић (19) из Куршумлије, Дејан Јоксимовић (19) из Прокупља, Зоран Трајковић из Гњилана, Стојан Јовановић из Бејчине код Подујева, Саво Вукадиновић (17) из Подујева, Небојша Букић (18) из Куршумлије, Драган Николић, ђак 3. разреда средње школе, из Подујева, Драган Младеновић и његова мајка Цица, и Миодраг Дармановић из Подујева.

    Да не набрајамо даље несреће несрећних подујевских Срба, споменућемо да је ускоро после овог дводневног пакла, једна делегација Срба из Подујевске општине отишла у Београд да би руководству Србије изнела своје невоље због старих и сада нових, продужених шиптарских насиља, зулума и претњи, тражећи од власти Србије ефикаснију заштиту, јер су им животи и имовина крајње угрожени, а основна људска права на Космету ускраћена. Они су навели податак: да се само из Подујева у последњим деценијама под притиском иселило преко 7.000 Срба да је над Србима извршено преко 350 физичких напада са тежим последицама и приближно толико насртаја на њихову имовину. Та насиља су била: убиства рањавања, силовања и линчовања. Тако су навели да је убијен од Шиптара Србин Милош Думановић у селу Дубница и Богдан Младеновић у Горњој Репи. Рањени су од Шиптара: Драган Ракић и Љубомир Миладиновић у Великој Реци и Подујеву. 22. марта 1990. линчовано је од Шиптара само у Подујеву 36 Срба, а Живорад Јовановић је избоден ножем у центру Подујева. Шиптари су претукли и ове Србе: Милана Ивановића у селу Лауша, Миладина Радосављевића у Резучу, Добросава и Ранка Димића у Главнику; затим Живојина Милићевића, Душана Јочића, Горана Нешовића, Милана Живковића, Слободана Цветковића, Воју Лукића и такође Српкињу Драгану Младеновић... Шиптари су подметнули пожаре на имања српских породица: Андрића у Светљу, Маљевића у Дубници, Јовановића у Метохији (подујевској), Милачића у Баловцу и других, а насртали су иначе и на имовину многих Срба, посебно пољским штетама, отмицама и присвајањима. Шиптари су такође скрнавили гробове и рушили крстове и споменике на српским православним гробљима у селима: Лапаштици, Брадашу, Батлави, Сибовцу, Мердаре, Доње Љупче и другим. Спомињана су и друга врста недела, зулума и терора шиптарске већине над малобројним Србима у Подујеву и околини.

    Вучитрн 22-23. марта

    А ево шта се у иста та два мартовска дана догађало у Вучитрну и кроз какве су кругове пакла прошли Срби и српски ђаци.

    Српски православни свештеник Зоран Грујић, староседеоц Косова (рођен и одрастао у селу Племетина испод Чичавице и завршио Призренску богословију), свештеник је у Вучитрну и Околним селима већ више од деценије. Сви Срби добро памтимо мученичку смрт Данила Милинчића из Самодреже (2. јула. 1982. године) кад је унесрећена мајка Данилова Даница рекла: Сви су нас оставили, само је још са нама отац Зоран, јер се он сиротој мајци, супрузи и деци мученика Данила нашао као брат и отац и свесрдно им помогао. Он је и сахранио покојног Данила у Вучитрнско гробље крај српске цркве.

    Отац Заран Грујић има супругу и четворо деце (7-13 година) Сви су ђаци вучитрнске Основне школе. Током ранијих година овај свештеник и његова породица, и сав његов Српски црквени народ у Вучитрну и околини, имали су безброј невоља и напада од Шиптара, нарочито у време оне велике шиптарске агресије 1981. године. Тада је и он привођен у милицију и у Комитет комунистичке партије, саслушаван и малтретиран без икаквог разлога и повода. Он им је тада рекао у лице "Ја сам са својим народом чист и невин, а ви испитујте ваше хоџе, они и њихов народ су све ово запрљали". Имао је отац Зоран и неколико физичких напада од стране обесних Шиптара, али као Јован Косовац из народне песме није се дао лако уплашити, најмање одступити.

    У овом мартовском арнаутском лудилу и пакленом плану да сви скупа одглуме "масовно једнонационално тровање" своје сопствене деце, да би тако створили разлог за масовни линч над Српским живљем, и отац Зоран је био од њих унапред "урачунат".

    Наиме у четвртак 22. марта 1990. на празник Младенаца (= Светих Четрдесет Мученика Севастијских, побијених од незнабожаца Римљана 318 године на леду Севастијског Језера Малој Азији), свештеник Зоран је отишао у кућу једног Србина, свог парохијанина, у главној улици Вучитрна (која се нажалост зове М. Тита) да освети водицу пред Ускрс. Било је то око 4 сата поподне Када је завршио свећење водице и из те куће пошао ка својим колима да би наставио даље, док је отварао кола одједном су му пришла 3 милицајца Шиптара (Зоран као стари Косовац познаје их и по лицу и зна добро шиптарски) са упереним аутоматским оружјем и викнули: "Руке увис" Имамо налог да те претресемо" Свештеник није потражио писмени налог за претрес, јер зна да би то било горе по њега, јер би га тада малтретирали и физички под изговором да пружа отпор" Рекао им је "Ајде де, ови ваши цео дан демонстрирају, а ви Српског попа да претресате! Јер већ тог четвртка изјутра јурила су кола по граду са наводно "отрованима" и биле су по граду гужве чопоративно окупљених Шиптара. "Немој ништа да причаш", рекао му је један милицајац, са и даље упереним аутоматом у њега, двојица су га претресли тражећи "отров" којим је он наводно "отровао албанску децу"1? Претресли су му и кола и затражили су да отвори и гепек, па кад нису ништа нашли, опет су тражили да дигне руке увис и претресли га по други пут. Као познати шаљивџија, свештеник им је рекао "Не тражите ваљда код мене реденике", на што су му опет рекли "Не причај"! и саопштили му да "имамо налог да те водимо у станицу" Док је претрес трајао, около се већ била окупила маса Шиптара, а поиздаље понеки Србин из комшилука или пролазник, као и сам домаћин код кога је свештеник био у кући. Сви су посматрали ово претресање српског свештеника Милицајци су га затим стрпали у кола и одвезли, са стално упереним аутоматом једнога од њих на свештеника. Свештеникова кола остала су на улици закључана. У станици милиције кажу му да, наводно, нема командира, па га траже, те да он ту сачека. Око њега све сами Шиптари милицајци, чије разговоре он разуме. Један од њих, који га је познавао, пита га: "Шта је, попе?" Па кад је чуо о чему је ствар, промумљао је: "Е, мајку му, лопови" и отишао негде. После неких 20 минута чекања, зову га на спрат и тамо га дочека Енвер Мађуни, начелник СУП-а у Вучитрну, који је све време био у згради, па се сада некако унезверио, јер свештеника Зорана лично познаје. "Где си, друже стари?" - вели он свештенику, као да ништа не зна и нема појма о чему се ради. Онда као грди оне други милицајце, па их пита "Шта је направио?", а ани одговарају: "Па, сумњив нам је"!

    За то време неки од Срба, који су видели претресање и одвођење свештеника, већ су јавили по граду и дознао је и председник Општине Вучитрн, иначе Србин, Драгиша Мурганић, који се сада јавио телефоном у СУП и начелнику рекао да пусте свештеника Грујића, јер је тим хватањем и претресањем направљен само већи проблем. Начелник по телефону признаје да је то, била грешка", али, како је у то време већ било јављено здруженом одреду савезне милиције, и они су ту стигли. Начелник СУП-а наређује пред њима да се још једном изврши претрес свештеника и његових кола, што су и учинили Шиптари милицајци, уз посматрање једног Србина из здруженог одреда. Како опет ништа сумњиво нису нашли, одводе Зорана опет код начелника, те му узму податке и уз начелникове речи неке покуде шиптарским милицајцима, пусте свештеника да може ићи кући. Међусобно пак, Шиптари ми милицајци само се тапшу по раменима! Тако је завршено ово малтретирање недужног српског православног свештеника у Вучитрну 22. марта, између 4 и 5 сати поподне.

    У петак, 23. марта 1990. и граду већ од јутра почиње хаос. Радио Приштина, српски програм, био је већ објавио да је свештеник у Вучитрну хапшен и претресан, по је отац Зоран претпоставио да су његови родитељи у Племетини том вешћу узнемирени (јер сви Срби на Космету оваквих немирних дана помно слушају радио, јер углавном не смеју да се крећу изван својих домова) Зато је пошао рано колима до родитељске куће (око 20 км) да им јави да се не плаше за њега Такође је одвео децу своју и комшијску у школу, на други крај града. Уствари, старија деца су већ била отишла, па је пошао да одведе малу Јелену и једно комшијско дете, које није смео да пусти, јер је у граду већ била гужва. Био је то петак, пијачни дан у Вучитрну, па је ионако пијачна гужва добро дошла шиптарским коловођама и организаторима масовне хистерије "тровања деце". Како се убрзо дознало, већ око 8 сати ујутру у Вучитрну је почео погром Срба. Шиптарске силеџије су претукли неке Србе, наводно под сумњом да су они "тровали" шиптарску децу. Тако су ујутро већ претукли Костић Милутина из села Вукоша код Вучитрна, познатог им по томе што је јавно говорио да ће дати свој плац за Србе повратнике на Косово. Њега су најпре, тог јутра, док је водио своје дете Цветка лекару, неколико Шиптара напали и ухватили за ташну коју је носио, под изговором да прегледају, јер наводно "носи отров", па су га тукли и са милицајцима Шиптарима одвукли у станицу и тамо га саслушавали и малтретирали.

    Како је у граду била све већа бука и немир и гужва од људи и кола са наводно "отрованом децом", Зоран Грујић и још десетак Срба који су такође дошли у школу, молили су директора школе, Србина, да децу пусти кући, те да не буде наставе, него да се српска деца што пре разиђу својим кућама. Тако је и било. Школа је прекинула са радом, и 12 Срба родитеља и са њима преко педесеторо српских ђака кренули су својим кућама кроз главну улицу Вучитрна. Оцу Зорану и његовој деци и још другој српској деци из школе предстојало је да прођу целом дужином главне вучитрнске улице (око 1 километар) кроз шиптарску масу људи и кола, која су јурила на све стране, са сиренама и по дану упаљеним фаровима, и са унутра наводно "отрованом децом", која су често у колима и сама се смејала и рукама показивали знаке "V", а за неку децу шиптарску очевидци тврде да сама нису знала шта се дешава, јер су их просто стрпали у кола и возили према здравственој станици, тј. Дому здравља у Вучитрну.

    Успут, прича отац Зоран, шиптарска милиција је стајала на тротоару и ништа није радила, а неки млађи Шиптари цивили на раскршћу регулишу саобраћај нека кола заустављају, нека пуштају као "хитне случајеве" итд. Двојица Шиптара цивила стајали су на раскршћу где се иде за дом здравља и пропуштали "болеснике" у том правцу. Оцу Грујићу и другим Србима с њиме било је чудно кад су приметили да и на следећем раскршћу опет су дошла она иста два Шиптара и "регулишу саобраћај", што значи да су они њих, Србе и српске ђаке, пратили и нешто припремали. И заиста, негде око центра града, у тој маси која је све више расла, дошло је изненада до гужве. У тој гужви су Шиптари тада уболи ножем младића Србина Зорана Јовића, и претукли још 2 друга Србина, Момира Аџића и Томислава Трифуновића, оба из Вучитрна. Ту негде у близини шиптарска руља напала је

    (око 10 сати) и Зорана Павловића и синчића му Душана, и Драгана Бојевића са супругом и два ђачета од 9 и 10 година. Неки Срби родитељи са својом децом ђацима успели су да стигну успут до својих кућа и склоне се, а неки су се опет свратили у друге српске куће да избегну ту опасну гужву и могуће линчовање. Атмосфера је постајала све напетија и даљи ток овог хаоса све непредвидљивији.

    Док су отац Зоран и остали Срби и ђаци дошли до Каљаје (до остатка познате тврђаве куле Војиновића у Вучитрну), већ је, дотад, десетак Срба било ухваћено од шиптарске масе и малтретирано, а неки други Срби успели су да се из шкрипца некако извуку и спасу. Са оцем Грујићем су остали још неки Срби који станују близу његове куће. Опет су се појавила она два Шиптара и насрнула сада на оца Зорана, тражећи да га претресу да нема и српски поп "отров" којим је "тровао децу" шиптарску! Како су ту у близини на тротоару стајала 4 милицајца из здруженог (југословенског) одреда, који такође нису ништа предузимали у одбрану Срба, ови Шиптари су Зорана за моменат оставили на миру, те се он брже повлачио према црквеној порти, јер станује у порти у црквеној згради. Није хтео да прилази милицији из Здруженог одреда, видеће их неактивни и бојећи се већих компликација. Нешто даље од ових милицајаца, стајали су и они Шиптари милицајци који су га претходног дана хапсили и саслушавали. Кад су се мало удаљили од ових милицајаца, опет му приђу она двојица Шиптара, окружени масом других, и траже да га претресају и "пронађу отров" код њега. Иначе, појединим Србима шиптарски терористи су бацали крај ногу неке капсуле са плином (пластичне капсуле, резерве за упаљаче на плин) и онда их нападали и линчовали као наводне "троваче" шиптарске деце! При том, како су о. Зоран и други добро запазили, Шиптари из самог Вучитрна показивали су другим Шиптарима из околних села које Србе Вучитрнце треба напасти, а ови су их онда нападали и тукли, јер их ови не познају. И обратно: Шиптари из села око Вучитрна указивали су на Србе таван Вучитрна, а линчовали су их вучитрнски Шиптари. И заиста, касније је установљено да су оца Зорана и његову и другу српску децу највише нападали двојица Шиптара који нису из Вучитрна: Скендер Хајризи (45), таксиста из Слатине, и Шема Ахметај (44) из Смрековнице, дакле из околних села.

    Када је кроз два дана државна власт Србије решила да пошаље своју милицију на Косово и Метохију и нарочито у Подујево и Вучитрн, да смени локалну шиптарску милицију, која је не само саботирала заштиту недужно прогоњеног Српског живља, него су и многи од њих учествовали на страни арнаутских терориста, тада је смењен и шиптарски милицијски одред у Вучитрну (било их је 110 милиционера, међу њима и неколико Срба), па је кроз неки дан потом, брзом и енергичном акцијом у Вучитрну и околним селима похапшено девет арнаутских терориста, за које се установило да су били главни организатори и актери масовног линчовања и рањавања око 20 Срба из Вучитрна и околине. Ухапшени су ови шиптарски зулумћари и терористи: из Вучитрна: Џевдат Хазри (24), Селим Буњаку (40), Назми Буњаку (27), Раим Краснићи и Зећир Морина; затим: Јахип Хасани (24) из села Мијалићи, Назми Буњаку (27) звани "Љубица" и Расим Краснићи (32) из села Желиводе, и Миран Османи (34) из села Баре код Митровице који живи у вучитрнском селу Дољак. Уз учешће и још неких Шиптара из оне подивљале масе ова деветорица су 23. марта у Вучитрну директно претукли и ножем изболи Србе: Зорана Јовића из Вучитрна, Љубишу Станојевића из Прилужја код Вучитрна и радника из Обилића Миленка Милутиновића, а исто тако су били саучесници и напада и линча над осталим Србима из Вучитрна и о:колине.

    Када су поменута двојица шиптарских насилника и опет навалили да претресу оца Зорана, у међувремену су већ били стигли на домак црквене порте у Вучитрну. Тада су поједине жене Српкиње, чије су куће ближе цркви, почеле да вичу на ове Шиптаре: "Срам вас било", а то су учинили и други Срби, па чак и један Албанац. Тада је учитељ Жика, Србин, ухватио за леђа једнога од тих Шиптара и грдећи га одгуривао га је од свештеника, који се упорно није дао претрести. Јер, Шиптари у Вучитрну знају да свештеник Грујић има дозволу за ношење пиштоља, па нису били сигурни да ли он и сада има пиштољ код себе, а он сам је иначе врло храбар човек и Шиптарима је више пута говорио, и раније а и сада: "Ко је јунак нека нападне први, па да видимо!"

    Један од Албанаца у цивилу (изгледа милицајац без униформе) такође је стао у заштиту српског свештеника и грдио оне Шиптаре и свађао се с њима. Отац Зоран је само чекао да се домогне црквене капије и да са децом утрчи у порту. Поиздаље већ био је видео да је неко отворио црквену капију, па се био уплашио да шиптарска маса не продре у порту. Јер, и даље се маса Шиптара кретали том истом главном улицом Вучитрна, на све стране су јурила кола са сиренама и упаљеним фаровима, возећи наводно "отроване", а уствари стварајући намерно већу панику и гужву да би у њој више Срба било нападнуто и линчовано.

    Српска дечица, од Зоранових четворо она млађа и још неколико преосталих ђака, од све ове гужве и страха плакала су успут и то је ситуацију чинило још жалоснијом и сложенијом.

    Затим је на отворену капију црквене порте изишао Србин Микан Тодоровић, који је био наоружан, и он је пошао у сусрет оцу Зорану и деци. Ово је била значајна помоћ, јер су силеџије Шиптари изгледа спремали тек на крају линч за српског свештеника. Зоранов најстарији син Саша је тада дошапнуо оцу: "Пази шта радиш, иза тебе је уперен пиштољ" (од стране једног Шиптара). У таквом стању опште гужве и неизвесности, свештенику Зорану је тада успело да некако брзо угура своју и преосталу српску децу у црквену порту, и онда се окренуо оним Шиптарима насртљивцима и шиптарској маси, јер су га иза лећа штитили наоружани Микан Тодоровић и онај Шиптар у цивилу, па им проговорио да се разиђу на миру. Онога Шиптара који је у њега с леђа имао уперен пиштољ, успео је да полако одгурне, па онда и сам уђе у порту и потрчи према црквеној кући где станује, да узме пиштољ. Кад су Шиптари то видели, неки који знали да он има оружје, устукнули су и отишли, тј. побегли, али нису сви, и нису отишла са улице сва она кола која су дошла и трубила споља крај црквене ограде (црквена порта је иначе ограђена каменим зидом висине бар метар и по). Интересантно је при том запажање и оца Зорана и других Срба: да су регистрације на тим колима у Вучитрну, која су превозила "отроване" (а уствари више су кружила и стварала гужву), биле често са ознаком: Цеље, Љубљана, Загреб и друга места из Словеније и Хрватске. Да ли су то били Шиптари који тамо раде, па су сада хитно дошли "у помоћ" својима да успешније сви заједно одиграју ову подлу шиптарску фарсу, или су била само позајмљена, није могуће лако дознати.

    Кад је свештеник Грујић утрчао у своју кућу, његова жена и остале Српкиње које су се ту биле окупиле (јер и раније, приликом познатих шиптарских демонстрација 1981. године и касније, многи Срби и њихове породице из Вучитрна склањали су се у пространу и ограђену црквену порту и тако се штитили од шиптарске руље), спречиле су оца Зорана да не изађе напоље испред капије са пиштољем. Уместо тога, он је телефоном из стана позвао шефа милиције Енвера Маћунија у Вучитрну да пошаље милицију да ослободе народ и црквену порту од ове навале Шиптара. Он му је одговорио: "Попе, овде де општа гужва и хаос, а ја немам људи" (милицајаца), што није било тачно, јер у Вучитрну је било 110 милицајаца, међу њима и неколико Срба. Потом је отац Грујић позвао председника Вучитрнске општине, Србина Драгишу Мурганића, и овај му пошаље 2 милицајца Шиптара. Сам председник општине Вучитрн Мурганић био је у великој невољи па је у тим тешким моментима тражио колективну евакуацију Срба из Вучитрна у Прилужје, где би међу Српским живљем били сигурнији. Кад је то отац Зоран видео, он се телефоном обратио Здруженом одреду милиције у Косовској Митровици, и они му кажу да за 15 минута већ стижу у Вучитрн. И заиста, одмах је дошло 15 милиционара са дужим дрвеним палицама и за десетак минута разјурили су Шиптарску масу испред црквене порте и из главне улице у Вучитрну. После тога, као што је објављено и у штампи и на телевизији, цео одред милиције у Вучитрну смењен је због ове саботаже, на челу са начелником СУП-а Енвером Маћунијем. Сменила их је Републичка милиција Србије.

    Отац Зоран нам каже: "Срећа што нисам имао код себе пиштољ, јер у оној општој гужви и невољи, нарочито кад су наша (српска) деца заплакала, можда бих га и потегао. Хвала Богу да га нисам имао са собом!" У тој гужви говорио је шиптарским силеџијама: "Само изволите, ко ће од вас први" и у међувремену се повлачио ка својој цркви и порти. "Сигуран сам, каже Зоран, да није брзо дошла Савезна милиција из Митровице и интервенисала, шиптарска би руља почела да улази у порту и у српске куће и да редом линчује Србе". Јер, Шиптари су то већ показали на примерима оне десетине претучених и избодених Срба. Исто тако, још 22. марта на свим излазима из Вучитрна према српским селима била је шиптарска блокада. Тако, на излазу из Вучитрна према селу Гојбуљи, стајали су млађи Шиптари и заустављали све аутобусе и кола која су одлазила или долазила из правца Гојбуље (чисто српско село) и скидали са кола и из аутобуса све Србе и малтретирали их, а неке физички тукли, док су друге водили у Станицу милиције. Све је то посматрала шиптарска милиција и није ништа предузимала, него су неки од њих чак и помагали својим терористима у овом хапшењу и привођењу недужних Срба из Гојбуље. Тако су били ухваћени и насилно приведени Срби из Гојбуље: Љубодраг Савић, Небојша Јанковић и Славиша Јововић. После извесног задржавања у Станици милиције, они су без икаквог објашњења пуштени, али су сада у Гојбуљу морали ићи пешке, пролазећи при том кроз арнаутску руљу, која их је малтретирала. Срби у Гојбуљи завели су одмах своје ноћне страже.

    Како је пак прошао тог петка у Вучитрну (23. марта 1990) Србин Љубиша Станојевић из Прилужја, који је линчован од арнаутске руље, причао је касније он сам овако: "Код робне куће у Вучитрну, један млађи Шиптар, син Салиха Дураку из села Доње Становце, повикао је на албанском језику: "Ево још једног Србина коме ћемо се осветити за крв наше погинуле браће". Покушао сам да уђем у Станицу милиције, али ме Шиптар милицајац зауставио за руку, рекавши му: "Зашто бежиш? Вади тај отров из џепа". Онда ме је други Шиптар милицајац ухватио за другу руку и она маса почела је да ме бије". Поменути млађи Шиптар Дураку ударио је Љубишу неким тврдим предметом по глави. Повређен и скоро онесвешћен, Станојевић је пребачен најпре у вучитрнски Дом здравља, па онда у Приштинску болницу, а одатле у Клинички центар у Београд. Слично је било и страдање Вучитрнца Зорана Јовића у самом његовом Вучитрну. Њега су подивљали Шиптари на улици линчовали и уболи ножем, па тек кад је тако измрцварен и избоден пао на земљу, онда су му пришли у помоћ два Шиптара милицајца. Он је у тешком здравственом стању донет у Митровачку болницу, а одатле даље одвежен за Аранђеловац. Јер родбина овог мученика, тј. Срби са Космета, нису имали и немају поверења у лекаре и болнице на Космету, где такође доминира својеврсни терор шиптарских лекара.

    Следећих дана, после тих мартовских догађаја, у читавом Вучитрну и околини" нико од Срба и Шиптара међусобно не говори, нити се поздрављају. Како је дошао СУП из Србије неки Шиптари су почели да се Србима јављају, поздрављају их и улагују им се. Међутим, други Шиптари постепено исказују нове претње Србима: "Нећете ви добро проћи, ми ћемо вам се осветити".

    "Колико ја знам, каже нам на крају отац Грујић, претучено је у Вучитрну 14 Срба, од којих су неки из оближњих српских села". Његово четворо деце нисмо у време овог нашег разговора видели, јер су били отишли код деде и бабе у Племетину (српско село) да се мало одморе од вучитрнског пакла који су им приредили шиптарски фашисти и терористи. (О овом паклу у Вучитрну писао је затим и новинар Предраг Живанчевић, у "ТВ Новости" од 30. марта 1990, па читалац може и тамо видети описане још неке детаље ових кругова пакла на Космету).

    Шта рећи о свој овој масовној хистерији Шиптара на Косову? Има ли речи која може да све ово пише, и памети да све ово схвати, и савести да све ово оправда? На жалост, има таквих (не)памети и таквих (не)савести који управо то раде, тј. прелазе лако преко свега тога и на себи својствен начин све то оправдавају! То су такозвани "Косовски алтернативци", на челу са Ибрахимом Руговом, човеком чији је отац био балиста у прошлом рату и отприлике овако исто прогонио, убијао и масакрирао Србе по Косову и Метохији током окупације. Уз Ругову су и други шиптарски "демократи", а уз њих, на жалост, и тзв. хришћански "демократи" из Хрватске и Словеније. Њима, изгледа, није више важно ни шта кажу ни шта раде са Србима Шиптари по Космету и ван њега, него је само важно да је то антисрпско и антиправославно. У овоме, опет на нашу жалост, нису усамљени у Европи и Западном свету, јер их подржава на пример, чак и једна латинска Француска и тевтонска Немачка!

    Можда је овде у праву Владика Николај Охридски и Жички, који је још пре рата предвиђао и говорио о извитоперењима и нечовештвима "латинско-тевтонске европске цивилизације", која ће рађе поћи у савез и са исламским тоталитаризмом и тероризмом, неголи са Источнохришћанским и православним и словенским заточништвом и страдалништвом ради Правде Божије и људске, ради Крста часног и Слободе златне.

    - Ипак, да не будемо неправедни, треба рећи да је тих дана у Женеви, на годишњем заседању Светског Савета Цркава (24-30. марта 1990) 24 хришћанске Цркве у свету, чланице тог Екуменског Савета, међу њима 8 православних (јерусалимска, руска, грчка, бугарска, румунска, пољска и финска), 2 староисточне (јерменска и етиопска), 12 протестантских и англиканских, римокатоличка црква Француске и старокатоличка црква Холандије, издале су заједничку Прокламацију солидарности са православним хришћанима Косова, коју преносимо у целини: "Немири на Косову су у последње време толиког обима да то озбиљно забрињава и узнемирава ову међународну хришћанску организацију. Исламски фундаментализам гура албански муслимански живаљ, који је у већини у овој области, у верски рат против Срба, који су православни хришћани. Ми, представници Цркава и верских организација, енергично подсећамо и опомињемо да коришћење вере као борбеног оружја за уништавање једне друге етничке и различите верске заједнице, неприхватљиво је са моралне и етичке тачке гледишта. Ми изражавамо велику солидарност са Хришћанскоправославним народом Косова и апелујемо на ове људе добре воље да се мир поврати у ове крајеве". (Ову изјаву потписали су присутни преставници поменутих Цркава на иницијативу српског представника, а објављена је у више листова и у "Православљу", од 15. 4. 1990).

    Приштина и друга места

    22. марта 1990. у клинике приштинског Медицинског факултета из Подујева је око подне довежено пар стотина "отроване" албанске деце, која су већ кроз Приштину била поздрављена са два уздигнута прста! У кругу Медицинског факултета окупило се брзо пар хиљада Шиптара. У великој гужви која је створена пристизањем кола са "отрованима" и масом која се окупљала, примећено је доста младих људи у белим мантилима, који су одмах прихватали "оболеле" и односили их на носилима у клинике. Све је ово, наравно, снимала ТВ Приштина, редакција на албанском језику, која је одмах емитовала за "Евровизију" изрежиране пробране снимке "преко 2.000 отроване деце албанске народности" (тако висока бројка је измишљена јер Евровизија у сличним случајевима не прихвата да емитује мањи број). Постоје, међутим, индиције да је цела ова сторија за ТВ Приштину и Евровизију унапред била припремљена и снимана.

    У граду Приштини је била неописива гужва. После велике јурњаве кроз град, уз шкрипу кочница, са упаљеним светлима и непрекидним сиренама, стизала су кола са "отрованом" децом кроз шпалир у болничком кругу, и онда је настајала јурњава са носилима, уз снимање многих ТВ камера и фоторепортера. Довожена шиптарска деца заиста су показивала извесне чудне знаке на лицу, превијала су се и грчила, а девојчице хистерично плакале. Негде око 16 часова тога дана, декан Медицинског факултета у Приштини, Аљуш Гаши, дао је изјаву новинарима да су "примећени симптоми тровања", а да "етиологија ових симптома још није позната. Клиничка слика прегледаних оболелих, додао је он, полиморфна је и пропраћена зажареним изгледом лица, лаким црвенилом, тахикардиом, грчевима у трбуху, несвестицом и отежаним дисањем, без инфективног синдрома и осипа по кожи тела". Овако неодређена лекарска "дијагноза" није задовољила многе, па су и Савезна влада и влада Србије одредиле комисије специјалиста лекара да стручно испитају цело то питање и открију евентуалне узроке овако масовног обољења само албанске деце. Директор Инфективне клинике Медицинског факултета у Приштини, професор др Стеван Баљошевић убрзо је лично дао следећу лекарску изјаву: "Лабораторијске анализе примљених ученика искључују могућност тровања. Колико је мени познато, наука за сада не познаје такве отровне материје чијом се употребом испољавају симптоми кочења руку на тренутке, убрзано дисање и изненадни грчеви. Општа дијагноза оболелих је, по свему судећи, националистичка "неуроза". Овима пацијентима једино је потребан неуропсихијатријски третман". ("Јединство" 23. 3. 1990).

    Око свега овога "масовног тровања" искључиво шиптарске деце на Косову током следећих дана и месеци трајала су набеђивања и преубеђивања, јер су Шиптари настојали, сви одреда, и стручни и нестручни, да по сваку цену убеде јавност да је "тровања било", али нико од њих није могао да открије или укаже било какав траг отрова или макар неку инфекцију са сличним симптомима. Савезни секретаријат за рад, здравство и социјалну политику, уз сарадњу и са одговарајућим институцијама Србије, и најстручнија анализа Војномедицинске академије у Београду, после лабораторијских и токсиколошких анализа, нису открили никакве узрочнике који би указивали да су албански ђаци отровани. Неки лекари убрзо су указали на чињеницу да би слични симптоми код оболелих могли бити последица узимања једног посебног лека - "атропин" - који за кратко време, отприлике током једног сата, узрокује такве симптоме, али они убрзо ишчезавају без последица, као што је и бивао најчешћи случај са шиптарском децом која су била "отрована". Већина деце пуштана је скоро одмах, или после једног или два сата проведених у болничким собама. Снимањем екипе ТВ Београд било је показано да многа "оболела" деца уствари најчешће невешто глуме своју "отрованост" итд. Интересантно је такође да Шиптари лекари нису давали лекарима Србима да лече "отровану" шиптарску децу.

    Касније доста, кроз неколико месеци, приликом претреса конака римокатоличке цркве у Урошевцу, и у Биначу код Витине - где су римокатоличке монахиње у време "тровања" примале и "лечиле" ову назови "отровану" Шиптарчад и чак су неке од тих часних сестара изјављивале у Загребу да су "виделе отровану децу" мада нису наводиле било какву врсту отрова или инфекције - СУП Србије је открио читаво складиште више стотина килограма управо овог лека "атропина", који изазива сличне симптоме: проширење зеница, мучнину, главобољу и грчеве, као и још неких лекова, углавном из Швајцарске, који су сличне симптоматологије, и све је те лекове запленио, мада је протестовао римокатолички бискуп у Урошевцу Никола Прела, иначе Албанац, и такође кардинал Фрањо Кухарић из Загреба. Ово откривање толиких и таквих залиха лекова у складишту римокатоличке цркве само је појачало раније сумње неких људи о својеврсној умешаности римокатоличке пропаганде у ескалацији шиптарске антисрпске и антиправославне офанзиве ових месеци на Космету, уз опет чудну појаву преласка Албанаца муслимана по Косову и Метохији у римокатоличку веру. Светска и наша штампа о томе је писала (напр. "Политика експрес" од 7. маја 1990) да су тиме шиптарске вође на Косову хтеле да одобровоље и придобију римокатоличке кругове у Европи и у свету за још већу подршку својим амбицијама на Космету. О овом "преласку извесног броја Албанаца муслимана у католичку веру" на Косову говорили су на ТВ Приштина, на албанском, поменути бискуп Албанац из Урошевца, као и свештеник дон Љун Берди, такође Албанац. Иначе, римокатолика на Космету има око 50.000, од којих су преко 90 % Албанци. Било како било, несумњиво је постојала и постоји пуна подршка римокатоличких кругова у Југославији и Европи свим поступцима Шиптара против Срба. Још није забележено да је Римокатоличка црква у земљи, било на Косову или у Загребу и Љубљани, икада протестовала против шиптарских насиља, зулума, силовања и скрнављења светиња православних Срба и њихове Цркве на Косову и Метохији.

    - У Урошевцу је 22. марта 1990. око 14-15 часова такође било масовно "тровање" шиптарске деце, па је градским улицама отпочела суманута јурњава аутомобила свих врста, јер су "оболеле" превозили за приштинску болницу. Наравно, отпочео је такође и лов на Србе, па је на улици претучен Србин Петар Мандић, затим Синиша и Славица Пешић и други Срби. Претучен је и учитељ основне школе у Урошевцу Стојан Стојменов, а неколико српских ученика је нападнуто. Неке српске ђаке су шиптарске силеџије хтеле да насилно увуку у аутомобиле и пребаце их у Дом здравља, као наводно "отроване", али су се српска деца одупрла томе вичући да им није ништа, а спасли су их Срби наставници да не буду на силу проглашени за "отроване". (Изгледа да је и неким Шиптарима почело постајати јасно да нешто није у реду са "једнонационалним тровањем" само албанске деце). На улици је такође пресретнут и линчован Србин Миодраг Живковић, кога су неколико Арбанаса: Хисен Хисенај (23) из Горњег Неродимља, Мислим Габрисен (27) из Доњег Гадимља и Насер Муртези (27) из села Сливово код Урошевца легитимисали, претресали и напали тражећи му "отров", а онда га линчовали (23. марта 1990). Човека су свукли до гола и тако осрамотили. Исто тако је нападнут и Небојша Милошевић, кондуктер "Косовотранса" у Урошевцу, кога су Шиптари Муса Салиху (38) и Иса Јашари (38) из Урошевца напали зато што је, наводно, баш он "тровао" албанску децу. Њему су силеџије поцепали џемпер и кошуљу и тукли га песницама. Истога тог дана (23. марта 1990) Шиптар Сами Малићи (22) из Урошевца, напао је у Пољопривредној апотеци Србина Драгана Константиновића, отео му пакетић који је имао у рукама и секиром га исекао "тражећи отров". Уствари је у пакетићу нашао само маску за астматичне болеснике, али је ипак и њу однео да пријави милицији. Са истим "разлогом" нападнут је и претучен од арнаутске руље и Вељко Губеринић, кога је Назми Гаши (31) из села Добри До потом насилно одвео у Станицу милиције као наводног "тровача". Исто тако су млађи Шиптари: Фатос Мехмети и Сами Малићи и Неџат Османи, и са њима Шиптарка Хајруша Аруша у Урошевцу напали извесне Србе групно и песницама их терали да покажу "отров" који наводно скривају. То су радили такође и Сталету Станиславову и Синишу Пешићу, кога смо и напред споменули.

    - И у Гњилану је био сличан хаос око "тровања" само арбанашке деце и превожења у Медицински центар у граду. И овде је било напада на Србе, али изгледа у мањем обиму. Нападнуто је, познато је, дванаестогодишње Српче, дете Чедомира Величковића, ученик 5. разреда, само зато што је одбило да дигне два прста и тиме поздрави Шиптаре. Било је још пет-шест напада на Србе (22. марта 1990), као напр. на Ђорђа Петровића из Гњилана, кога су тукли Шиптари Шемседин Пајазит из Станчића код Гњилана, и Исмаиљ Касуми, ученик из Гњилана. Такође је Шиптар Бислим Уручи (27), родом из села Бресељца, напао Србина Звонимира Ристића из Гњилана и ударио га флашом, наневши му тако телесне повреде. Овај нападач, као и напред споменути, касније су ухваћени и позвани на одговорност.

    - У Липљану је такође било појаве "тровања" неколико десетина Арбанаса, који су потражили лекарску помоћ у Дому здравља. "Тровање" су покушали до одглуме и неки ученици у Средњошколском центру у Липљану, где су истовремено шиптарски насилници физички напали српске ученике Слађану Божидаревић и Ненада Лазаревића, а претили су и Драгану Кевкићу, сину српског свештеника у Липљану.

    - Слично лудило захватило је и Шиптаре у Ђаковици, па су у тој својој хистерији (23. марта 1990) двојица Шиптара, Гзим Жерка (35) из Ђаковице, и Гани Ахметај (26) из села Крмана код Ђаковице, испред Аутобуске станице у Ђаковици ухватили српског ученика Ервина Пуповића, из 1. разреда Средње школе, и насилно га увукли у свој ауто, у којем су га прво претукли и онда одвезли у Центар безбедности са оптужбом да су га наводно видели како је "бацио отров" кроз прозор школе "Хајдар Души" у Ђаковици. Истрагом је истога дана утврђено да тога дана у тој школи није пронађен никакав траг отрова или било чега сличног, због чега су касније ових двојица Шиптара насилника притворени.

    - 23. марта 1990. у Малишеву је Шиптар Адеад Кастрати (40) испред зграде Скупштине општине напао Србина Једрана Курића из села Кијева код Малишева и песницама га изударао, вероватно тражећи "отров" од недужног човека. Тога дана су у Малишеву и друга тројица Шиптара силеџија у самом центру Малишева ухватили три Србина из села Кијева Славишу Пешића, Јовицу Китића и Бранислава Сталетовића и најпре их грубо вређали и псовали, а затим их силом привели у Станицу милиције под оптужбом да су "растурали отров по селима", којим су отровом "затрована" албанска деца. Касније су се ова тројица Срба жалили, па су тројица насилника кажњени затвором.

    - 25. марта 1990. увече после 10 сати, на путу између села Дујака и Ерече код Ђаковице запаљен је путнички ауто "лада 1300" београдске регистрације, власништво Србина Дарка Микелића, таксисте из Београда. У колима није било возача, а пожар је потпуно уништио кола, сав лични пртљаг и документа.

    - 26. марта 1990. у Пећи, и насељу Капишница, СУП Србије је извршио претрес у 9 кућа шиптарских породица Укела и Нимани и том приликом пронашао читав арсенал ватреног оружја и муниције, као и 10 пасоша различитих имена, највероватније фалсификованих, затим 10 гас-маски, 17 топографских војних карти и око 230.000 немачких марака новца, као и још неки пропаганди материјал "Велике Албаније". ("Јединство", 29. 3. 1990).

    - Тих дана, одмах после избијања масовне шиптарске хистерије "једнонационалног тровања", у Гњилану, затим у Вучитрну, Витини, Косовској Каменици и још неким местима по Космету, Републички СУП Србије сменио је шиптарску милицију, због јавне саботаже од стране ових милицајаца Арбанаса и због директног учешћа многих од њих у линчовању бројних Срба у тим местима. Смењени су начелници СУП-а у Подујеву и Вучитрну.

    - 28. марта 1990. на дан новоуведеног празновања државности Републике Србије, Шиптари су из освете подметнули два шумска пожара у селима Ширугзи и Краљане код Ђаковице, на терену државне шуме "Черет". Такође су у Ђаковици и Дечанима тога дана Шиптари запалили неколико српских застава.

    - 31. марта 1990. по подне око 5 сати, у дворишту гимназије у Пећи "II мај", око 15 шиптарских ученика напали су српског ученика Ненада Булатовића, из II разреда ове школе. Најпре су га опколили и вређали речима "Шкау", "Шкау" (што је погрдни израз за Србе) и онда су га тукли. Ненадов старији брат Предраг успео је да брата некако спасе од већег линча. Кад је овај напад пријављен милицији, један од родитеља шиптарских ђака покушао је да јавно запрети породици Булатовић.

    Април

    - 5. априла 1990. у Основној школи "Душан Мугоша" у Пећи група ђачких родитеља Арбанаса насилно је отворила врата ове школе и са часа су извели сво ју децу из учионице, јер су наводно "обавештени да су учионице затроване". Затим су напали Српкињу Милијану Симоновић, наставницу српског језика, која је покушала да родитеље разувери да нема никаквог "тровања". Пре тога, учитељица Шиптарка Шемсија Бакали пустила је своје ученике са часа, јер је, наводно, "осетила неки чудан мирис у учионици". Овакви и слични случајеви испољавања нервозе, страха и панике, код родитеља и наставника Арбанаса, у овим данима хистеричне пренапетости међу Шиптарима, људски су сасвим разумљиви, али је жалосно да главни организатори свега овога, тј. шиптарске вође и "сиве еминенције", нису презали од увлачења свога народа, пре свега великог броја недужне деце, у овакву масовну психозу, која је код појединих добијала димензије праве Хистерије. Потсећамо да је овог истог дана званично објављени налаз Стручног колегијума Неуропсихијатријске клинике Медицинског факултета у Приштини, који је "утврдио да лечени пацијенти албанске народности, доведени под сумњом да су отровани, у клиничкој симптоматологији нису имали никакве трагове нити индиције било каквог тровања, које је до сада познато у медицини". Сви чланови овог Стручног колегијума потписали су овај налаз, осим једног лекара Албанца коди је остао уздржан. (Танјуг).

    - 6. априла 1990. у Основној школи "Владимир Назор" у Вучитрну непознати шиптарски младић напао је Српкињу учитељицу Станиславу Вучинић за време одмора пре трећег часа.

    - Истога дана рано ујутру, пре зоре, непознати Шиптар је узнемиравао српску породицу Божидара Бојића у Истоку, тиме што им је лупао на улазна врата и онда побегао.

    - Новинар М. Ристић (у "Јединству" 6. и 10. априла 1990) пише о невољама Српског живља у селима Некодим, Грлица, Село Варош, Заскок, Плешина, Гребно и Догањево код Урошевца, и то не само о оним невољама, које су доживели при покушају недавне шиптарске окупације (барикаде, физички напади, ноћна узнемиравања, напади поводом тобожњег "тровања"), него и о невољама и зулумима и општој агресији шиптарске већине у тим селима над српском мањином староседелаца овога краја. Има доста случајева отмице земљишта, пљачке и зулума, нарочито много пољских штета и крађа шуме. У селу Плешин поједини Арбанаси су узурпирали све друштвено земљиште, па чак и изворе река! Приграбили су чак и места са археолошким ископинама и српска православна гробља и црквишта. У селу Некудиму Шиптар Изет Исљами је присвојио себи сеоски Дом омладине и уселио са породицом, још пре 15 година, а потом је присвојио и још 30 ари сеоске утрине и ту доградио своје просторије. "Као да се ради о његовој бабовини", веле Срби сељаци. Од Српске православне цркве је на месту званом Кориз у селу Гатње одузето досад око 30 хектара.

    - 6. априла 1990. у селу Доња Дубница испод Подујева непознати шиптарски нападачи су из оближњег шумарка испалили неколико хитаца из ватреног оружја на Србе Жарка и Биљану Маљевић док су радили у својој башти и спремали се да крену кући. На срећу нису погођени, можда и намерно, јер је засад циљ шиптарских агресора само застрашивање Српског живља да убрза своје исељавање са Косова. Ово је иначе, у току последњих пар месеци, други напад Шиптара на српску породицу Маљевић. Претходни напад био је подметање пожара у њихову шталу, а паликуће још увек нису пронађене.

    - 10. априла 1990. у Гимназији "II мај" у Пећи шиптарски ученици напали су српске ђаке, а у учионици 113 одељења разредног старешине Божидара Дашића провалили су врата, клупе испретурали и разбацали слике "Косовски бој" и друге. Поломили су браву и на учионици 115 одељења разредног старешине Љубе Пејовића и унутра правили неред.

    - 10. априла на Косову је боравила група Американаца, чланова Конгреса САД, који су разговарали најпре и највише са Шиптарима, а онда и 2 сата са Србима у Косову Пољу. (Овим разговорима присуствовао сам, о чему видети извештај, прилог 6 на крају књиге).

    - 15. априла 1990. у селу Ливадици код Подујева на Орбина Мину Тамбурића, док је стајао у свом дворишту, испаљено је из далека неколико хитаца из ватреног оружја, али ниједним није погођен. Претпоставља се да је то учинила шиптарска група терориста који су и пре десетак дана пуцали у правцу других Срба у околни Подујева, с циљем застрашивања и тиме прогоњења са Косова. Наиме, пуцано је на Србе: Божу Дамјановића у селу Бајчина, Жарка и Биљану Маљевић у Доњој Дубници, и још друге Србе. Иначе и Мина Тамбуровић је пре извесног времена био нападнут физички од комшија Шиптара.

    - Тек половином априла 1990. у Косовској Митровици је установљено да је Шиптар Хамди Камбериу, инспектор противпожарне заштите Центра безбедности у Митровици, узурпирао 2 плаца себи на Партизанском брду изнад Митровице, који су били намењени за Србе повратнике. Исти овај Шиптар је још 1981. у пролеће самовољно подигао себи викендицу на црквеном имању у Бањској, код задужбине краља Милутина, где живе искључиво Срби.

    - 19. априла 1990. Председништво Србије укинуло је ванредно стање на Косову, а пар дана касније (24. 4. 1990) пуштени су из затвора и аболицијом ослобођени даљег суђења Азем Власи, Бурхан Каваја и други шиптарски комунистички руководиоци, који су донедавно били свемоћни властодршци на Космету.

    - Око 20. априла 1990. у Текстилној индустрији "Емин Дураку" у Ђаковици неколико Шиптара радника напали су гвозденом штанглом Србина радника Живка Каркића, који у тој фабрици ради већ 18 година, а никако не може да добије стан, него живи само у једној влажној соби (од свега 18 квадрата) са петочланом породицом! Нападнути Србин радник задобио је тешке телесне повреде од удараца штанглом, којом га је тукао нарочито Шиптар Хамез Зенуни, те замало јадни човек није усмрћен. Супруга његова, Добрила Каркић, иначе оболела због нехигијенских услова становања, каже: "Није ми жао мене и мужа, жао ми је наше деце, која свакодневно доживљавају стресове и трауме. Нападају их у школском дворишту, на улици. Кад се враћамо с посла, не знамо да ли ћемо децу наћи још код куће живу".

    - 23. априла 1990. у селу Грмово код Витине шиптарски насилници, окупљени у великом броју, пролазећи кроз ово село где живи велики број Срба, узнемиравали су, вређали и провоцирали Српски живаљ. Нарочито су то чинили пред кућом Динчића, а и пред другим српским кућама. Наиме, била су бројна шиптарска окупљања ових дана по Косову поводом организованог мирења крвно завађених породица (код Арбанаса још влада вендета - крвна освета, као у турским временима), али су и ти масовни скупови најчешће коришћени за провоцирање и кињење Срба, па се поставља питање није ли и ово спектакуларно мирење закрвљених породица Арбанаса било у функцији антисрпске агресије, како је то неко већ и приметио. Као да је међусобно крвно мирење Арнаута имало за циљ још веће закрвљење са староседеоцима Косова и Метохије Србима.

    - 24. априла 1990. били смо нас шесторица Срба и 13 Шиптара пред Одбором ("Кокас") за људска права Америчког Конгреса у Вашингтону, где смо, сваки са своје стране, сведочили о стању на Косову и Метохији. (о томе видети Прилоге 7 и 8. на крају књиге).

    - Током многих дана намерно продужаване шиптарске хистерије "једнонационалног тровања", долазило је више пута и на више места широм Косова и Метохије до нових шиптарског линчовања недужних Срба. У Урошевцу се то десило 22. априла 1990, када су разјарени Шиптари претукли недужног Небојшу Милошевића, сина Миодрагова, кондуктера у урошевачком "Косовотрансу", а после тога су га још и заплашили да не сме да тужи нападаче. Наиме, десетак шиптарских младића напали су Небојшу Милошевића у послу, поцепали му кондуктерску ташну, разбацали новац и блокове карата, а њега линчовали. У даљем поступку милиција је открила само 2 нападача: Мусу Сахитија и Ису Јашарија, те против њих су поднете кривичне пријаве. Убрзо је, међутим, кривични поступак против Мусе Сахитија обустављен, јер је породица Сахитија запретила нападнутом Небојши и он, застрашен, промена је свој исказ и рекао да га је Муса Сахити наводно "бранио од нападача". Други ухваћени нападач је иначе глувонемо лице, те се сматра "неурачунљивим". Када је нешто касније неко из безбедности све ово проверио, испоставило се да је породица Сахитија слала разне делегације кући Милошевића и најпре "молила", а потом отворено запретила Небојши да одустане од тужбе и свој исказ промени. Да ово није само редак случај, показује и случај следећег шиптарског напада на другог сина породице Милошевић. После само месец дана шиптарска руља напала је и линчовала и другог сина Миодрага Милошевића, Николу (20), радника у Грађевинском предузећу "Трајко Грковић" у Урошевцу. Никола је возио своја кола, 14. јуна 1990. увече око пола осам, и тада су му пут препречиле две Шиптарке комшинице, сестре Ајета и Игбета Имери, и провоцирале га тражећи да им отпоздрави са два уздигнута прста. Он је на то изишао из својих кола, а тада су из заседе на њега напали Шиптари Бурим Бороли (19) и Реџеп Имери (17) и стали да га бесомучно туку гвозденим "боксом". То су све виделе комшинице Верка и Доста Савић и позвале своје супруге у помоћ. Нападачи су тада побегли, а повређени Никола је одвезен у Неурохируршку клинику у Приштину. Нападачи су нешто касније ухваћени и приведени у притвор. Али већ исте вечери у кућу Милошевића стигли су отац и брат силеџије Норолија, Хамдија и Агим, и почели да Милошевићевима прете да се окане тужакања. Све ово је одмах пријављено милицији, али је судија за прекршаје у Урошевцу, наравно Шиптар, ову двојицу Шиптара за њихову претњу казнио само мањом новчаном казном.

    Мај

    - Почетком маја 1990. опет се жали самохрани старац Витомир Стефановић у Призрену (улица Ђуре Ђаковића, бр. 65), како нема мира у својој кући од комшије Шиптара. Њега већ дуже времена узнемирава и напада досељени у суседство пре 10 година Шиптар Тун Милици. Старац каже: "Од када је дошао нови комшија (раније је био ту један Турчин), ја не могу да живим од његовог свакодневног узнемиравања. Тун Милица ми и дању и ноћу приређује разне невоље, лупа у зид моје куће, удара у разне предмете и ствара буку, не да ми ока да склопим. Жели да ме натера да кућу продам да би је он купио". На све жалбе властима, одговарано је или игнорисањем или малом симболичном новчаном казном Туну Милици (свега 2,5 динара, тј. два и по стара милиона). Самохрани старац Србин је од терора комшије Шиптара нервно ослабио и оболео.

    - 5. маја 1990. у Основној школи "Братство-јединство" у Сувој Реци претучено је 6 српских ђака из VII разреда од стране већег броја шиптарских средњешколаца из СШ центра "Нови живот" у истом месту. Српска деца су се играла лопте у школском дворишту, па кад је лопта отскочила у двориште СШЦ, тада су српске ђаке напали старији шиптарски ученици и дивљачки их претукли. Јовици Поповском из 7. разреда гвозденим "боксом" су повредили душник и онесвешћенога бацили у трње! Дежурни наставник Шиптар није при том дозволио да другови изваде Јовицу из трња и одведу у школу! Теже батине добио је и ђак Драган Стефановић из 7. разреда, на кога су Шиптари потегли и нож да га закољу! Још 4 српска ђака такође су били линчовани, то су: Горан Борисављевић, Ивица Урошевић, Игор Мирковић и Срђан Андрејевић. Директор школе Шиптар Маћун Бериша није ништа учинио да спречи или прекине ово линчовање српске деце, јер је наводно био "заузет" око "отрованих" шиптарских ученика. - Два дана касније у овој школи су Срби наставници и родитељи одржали састанак у знак протеста против насиља над њиховом децом, јер више не могу да трпе терор шиптарске већине (у школи у Сувој Реци од укупно 3.850 ученика, српских ђака је свега 120). "Доживљавамо стресове, понижења и увреде свакодневно", вели заменик директора школе Миодраг Андрејевић. Шиптарске ученике, вели он, потстичу и упућују сами њихови васпитачи. Као пример наводи масовно пљување на српске ђаке од шиптарских ученика кадгод српска деца пролазе кроз ходник ка својој учионици. Ђачки родитељ Радица Крстић каже да су пре месец дана шиптарски ученици моткама насрнули на нашу децу из 6, разреда. Учитељица Анђа Андрејевић, која има и дете ђака у овој школи, каже да не сме да пусти своје ђаке из разреда на велики одмор, "јер им албанска деца боду очи! Зар је то слобода ако ја као наставник морам да пратим ученике и до клозета? Српска деца годинама немају часове физичког васпитања у дворишту, јер их нападају албанска деца. Док се ми (Срби) тако мучимо и патимо, наше колеге наставници Албанци то посматрају са посебним уживањем. Исто ово се дешава и у школи у суседном Мушутишту, где има још мало Срба које албански сепаратисти желе да пошто-пото протерају". - Српски наставници су још рекли да су шиптарски ученици у Сувој Реци целе зиме потпаљивали пећи у учионицама са српским књигама из школске библиотеке! Због свега овога, Срби наставници и родитељи, а и сами ђаци, траже одвајање одељења за српске ђаке, али на то не пристаје директор школе Шиптар Маћун Бериша, кога подржава и његов рођак Халит Бериша, председник Општине Сува Река.

    - Истога дана (5. 5. 1990) на Другој страни Космета, нападнут је од веће групе Шиптара Србин Јован Царичић из села Љешанске Јабланице код Пећи. Он је са својом породицом, женом Сенком и децом Сашом (5) и Светланом (4), био колима у посети код свог таста у Дреновцу. Враћајући се кући око 7 увече, група од око 50 шиптарских девојака и младића препречила му је пут и са издигнута два прста опколила му кола и почели су да их љуљају да би их преврнули (застава 750). Једна Шиптарка му је каменом разбила предње стакло. На то је Јован изишао из кола и пошао мало даље, да би тако одвукао пажњу нападача од жене и деце. Шиптарска руља га је сустигла и почела немилосрдно да удара рукама и ногама и чиме год је стигла, док Царичић није пао на земљу тешко испребијан. На срећу његову, наишао је Цветко Сарић, који је у близини напасао овце, те га је спасао тежих повреда и можда смрти. - Због овог напада милиција је пронашла и затворила шесторо нападача, али их је већ сутрадан шиптарски Суд за прекршаје у Клини ослободио, како обично ради шиптарска самовоља и безакоње, а они (нападачи) дочекани су у Дреновцу као национални хероји! - Срби из Дреновца и околних села решили су били да одрже протестни збор због шиптарског терора над Србима у том крају, и због отсуства деловања правне државе на Косову, али су им власти то забраниле! - Јованов отац, Мило Царичић, рекао је да на њега и његову породицу и децу и имовину (има 4 хектара плодне земље у селу) шиптарски окупатори агресивно насрћу још од 1981. године и наносе му многе пољске штете, померају међе на имању, и прете им као Србима настојећи да их присиле на исељавање. Најгори и најагресивнији, вели он, јесу Шиптари дошљаци из балистичког краја Дренице.

    - Током првомајских празника Шиптари у Клини и околини напали су неколико српских породица у селима Дреновцу и Делову, којом приликом је српска породица Гаврић била у животној опасности. Тако су Шиптари напали и на кућу Марка Марковића у Дреновцу и то у 3 сата по поноћи, када је у кући била само жена са малом децом.

    - 8. маја 1990. увече двојица Шиптара, Јах Гаћери (38) из Јуника, наставник Средње школе у Дечанима, и Муса Гаћери (36), из истог села, у кафани села Јунику најпре су псовали, вређали и претили, а потом и физички напали Србина Милана Лаловића из Раставице. Од тежих повреда спасио га је наилазак милиције СУП-а Србије. Када је овај напад пријавио Општинском суду у Дечанима, судија Шиптар Неџип Мусај казнио је нападаче само са по 2 динара казне!

    - 11. маја 1990. у Основној школи "Братство јединство" у Подујеву један шиптарски ученик гађао је каменицом прозор учионице VI/7 одељења на српском језику и повредио испод левог ока ученицу Српкињу Мирјану Илић. У исто време у дворишту школе СШЦ у Подујеву група шиптарских ученика гађала је камењем српске ђаке из 4. разреда.

    - Тог истог дана дошли су у СУП Подујева група Срба из суседног села Мердаре да се жале да су им Шиптари на српском православном гробљу у селу порушили споменик покојног Владе Чејовића. И пре овог вандалског недела обесни Шиптари поломили су више споменика на православним гробљима околних села и у самом Подујеву. Оваква варварска недела иначе карактеришу шиптарску агресију над Србима Косова и Метохије већ пар векова, али нарочито последњих деценија.

    - 12. маја 1990. увече у Гњилану су четири непозната лица напали и претукли Србина новинара Радомира Ристића, који ради у Радио Гњилане и дописник је "Експрес политике". Напали су га близу његовог стана и нанели му теже телесне повреде по глави. Милиција је успела да открије само двојицу, то су Нирвет Дурмиши из села Љубовиште у Драгашу и Исмаиљ Пајазити из села Радеша у Драгашу, и против њих је покренут судски поступак.

    - Половином маја 1990. у Општини Косовска Митровица констатовано је да су многи Шиптари самовољно заузели и присвојили где год су могли мање или веће делове друштвене земље: путна земљишта, шуме, делове парка, улица, па чак и речна корита! На друштвеном узурпираном земљишту изградили су преко 50 приватних објеката, а власти нису ништа предузеле.

    - 13. маја 1990. око пола осам увече физички је нападнут Србин Живота Милићевић у селу Ливадице код Подујева, на своме имању, и нанете су му повреде по глави. Када је напад пријављен, радници СУП-а Србије за 4 дана успели су да идентификују нападача Шиптара Суљу Мехмета Хаљиљи (26), из села Мургула код Подујева, који иначе ради у Базелу, па је после овог напада побегао из земље у Швајцарску.

    -Да би Србе заплашили и натерали на исељавање, већ дуже време у Пећи шиптарске силеџије нападају приватне радње Срба. Тако су, половином маја 96, у самом центру Пећи разбијени излози на радњама Срба власника, као напр. Љубомира Мирковића, у ул. М. Тита, бр. 21, коме су и раније у више наврата Шиптари ломили излоге на "Драгстору" и робу уништавали. На радњи "13. октобар" у Пећи Шиптари су откинули и полупали српски натпис те фирме. На млекари Предрага Булатовића група шиптарских дечака је полупала сва стакла, а такође и стакла на "пицерији" Србољуба Николића и из радње му однели видео рекордер и још неке ствари. При том су му разбили и стакло на колима испред радње.

    - 17. маја 1990. око подне у Ђаковици група ученика Шиптара из Основне школе "Мустафа Бакија" физички је напала ђака Србина Зорана Марковића. Када је овај покушао да побегне сустигао га је Шиптар А. Г., ученик 8. разреда, и ухвативши га угасио му упаљену цигару на голој кожи врата! Нападачи су ухваћени тек после неколико дана. Оваква злодела гашење паљене цигарете на кожи живог човека - чинили су Србима само хрватске усташе током НДХ.

    - 21. маја 1990. на пијаци у Липљану двојица Шиптара, Флорин Емини и Скендер Јашаница, из села Мало Рибаре, престављали су се као наводни инспектори СУП-а, па су легитимисали и претресали поједине Србе, и чак малолетнике, па и неке Шиптаре, при чему су од људи одузимали паре. Убрзо су откривени и ухапшени. Овај случај само показује чиме се све Шиптари на Косову баве и колико могу бити дрски у присуству власти".

    - У недељу 27. маја 1990. у Пећи, у улици ЈНА, Шиптар Хисен Курбогај из Пећи, возећи ауто "голф", ударио је с лећа у српску децу на бициклу, браћу Милана (9) и Милоша (13) Поповића, ђаке из Пећи, и онда побегао. Од задобијених повреда Милош је на путу за болницу умро, а за живот повређеног Милана лекари у Пећкој болници боре се да га спасу. Шиптар убица се касније сам јавио милицији и изјавио да "ништа није видео" и да чак "није знао да је некога ударио". Он је иначе затвореник, осуђен за ранији покушај убиства, па је био за викенд добио 2 дана допуста да посети своју породицу, па је онда узео кола и возио по граду и ударио ову српску децу.

    - Истога дана (27. 5. 1990) око 13 сати у приштинском насељу "Улпијана", у улазу стамбене зграде Ц12, Шиптар Фиљамур Кећи (30) напао је своју комшиницу Српкињу Даринку Вранић (52) и ударивши је песницом по глави повукао ју је у подрум зграде, с очигледном намером да је силује. Она се једва отела нападачу и побегла. Овај Шиптар нападач иначе ради у Удруженој косовској банци, па је брзо препознат и пријављен милицији, али није одмах ухваћен јер се налази у бекству. Нападнута Даринка Вранић је рекла да то што јој је овај шиптарски силеџија урадио на њеном кућном прагу "то не би урадила ниједна звер"!

    - 29. маја 1990. у аутобусу који саобраћа између Клине и Пећи, Шиптар Скендер Мурати (19), земљорадник из Захаћа код Пећи, физички је напао Србина кондуктера Веља Дабижевића из Пећи и нанео му телесне повреде само зато што га је овај опоменуо да плати аутобуску карту. Он га је на то стао ударати песницама по глави, и затим побегао. Касније је ухваћен и кажњен са 40 дана затвора.

    - Опет су, крајем маја 1990, српски ђаци, њих око 120, у Основној школи "Братство-јединство" у Сувој Реци, због шиптарских злостављања и малтретирања, престали ићи у школу. Помињали смо већ да је 5. маја претучено 6 Срба ђака, а и касније су Шиптари тукли и на разне начине злостављали другу децу српску и њихову учитељицу српског језика Вукицу Поповску. Мајка једног ђака, Љубица Невска, жали се да јој је живот детета, ђака у тој школи, директно угрожен и захтева да се њеној и осталој српској деци осигура безбедност и да престану свакодневна насиља над њима од стране велике већине шиптарских ученика и наставника. Родитељи Срби траже одвајање своје деце од шиптарске и пресељење у просторије старе школе.

    Јуни 1990.

    - Почетком јуна 1990. оскрнављен је споменик на гробници породице Зоговић на дечанском српском православном гробљу.

    - Крајем маја 1990. Савезни и Републички СУП на Косову и Метохији открили су веће количине незаконито држаног оружја код бројних Шиптара. Познато је да многи Шиптари на Космету, нарочито у Подујеву, али и у другим местима, имају оружје неки број од њих има и дозволе, које иначе лако добијају од својих власти. (Само у Подујеву има их оружје с "дозволом" око 3.000, а међу њима је већина незрела и неподобна за поседовање оружја, јер га врло лако злоупотребљавају). Према саопштењу СУП-а, само у периоду од 1981-1988. године, на Косову је од Шиптара одузето око 10 пушкомитраљеза, 30 аутомата, више десетина аутоматских пушака, неколико стотина обичних војничких пушака и велики број револвера и пиштоља. У протеклој 1989. години на Косову је одузето незаконито држаних 383 пиштоља. 15 револвера, 26 војничких пушака, 5 ручних бомби, 1 аутоматска пушка, 2 мине за минобацаче и преко 2.000 метака. Ових дана отпочело је претресом, откривање и пресецање више мрежа кријумчарења оружја и наркотика по Космету (и на западној југословенској граници, са везама опет на Космету) и утврђено је да су новци зарађени тим путем главна средства финансирања шиптарске великоалбанске агресије на Косову и Метохији, и у том циљу прогоњење Срба милом или силом, те припремање терена за отцепљење Космета и припојења Албанији. СУП Србије ухватио је и открио (16. 5. 1990) претресом, само у Подујеву, читава тајна склоништа оружја и муниције у кућама појединих Шиптара. Тако је претресом куће и осталих просторија Башкима Хопе и Дритона Жијећија из Подујева пронађен читав арсенал оружја: аутоматског (4 аутомата и 2 пушке), пиштоља, ножева, динамита и резервних делова оружја и муниције. Слично откриће учињено је и у Приштини, Вучитрну и Пећи. Такође су радници СУП а Србије ухватили недавно 2 Шиптара, који су кроз Топлицу возили за Подујево пуна кола оружја и муниције, тј. кријумчарили су аутоматско оружје (10 пушака "калашњиков" и др.), муницију и експлозив ("Јединство" 19. и 29. маја 1990).

    - Почетком јуна 1990. у Основној школи "Бемаљ Када" у Пећи секретар школе Агим Шесечетај напао је на учитељицу те школе Нају Сапић из наставе на српском језику одељења III 8 ове школе. Директор школе, Шиптар и он као и секретар, Фуад Жара, није заштитио нападнуту учитељицу, иначе муслиманку српског говорног језика, иако је ту био присутан. Чак, када је нападнута хтела да зове милицију, није јој то било допуштено. Ни управа школе ни органи СУП-а нису пишта предузели против Шиптара нападача.

    - Дана 3. јуна 1990. увече око 9 сати у селу Реновцу код Истока, на путу за Клину, група Шиптара из тог села засула је камењем групу српских младића и девојака из села Коша и том приликом повредила Драгана Поповића и Александра Вучковића, који су били на свом трактору Пре тога су Шиптари у маси стали пред Србе и тражили да их ови поздраве са два уздигнута прста, а кад су то Срби одбили, они су их засули унапред припремљеним каменицама. У знак протеста због овог бруталног напада, у селу Кошу су се, 5. јуна 1990, окупили Срби, њих око 200, и тражили да се открију нападачи и спрече овакви масовни шиптарски терористички акти над Србима. Милиција је, после неколико дана, саопштила да је нападач био Хиљ Бокај из Злокућана, који је побегао са места напада, и са њим још 2 младића Шиптара. На томе се, углавном, све и завршило!

    - 4. јуна 1990. Шиптар милицајац Сокољ Лапи, који ради у СУП-у у Дечанима, без икаквог правог разлога напао је и претукао Србина Антић Славољуба из Лоћана код Дечана. Овај је у центру Дечана био дошао колима да сачека своју супругу и у колима му је свирао радио. Шиптар милицајац му је рекао да угаси радио у колима, а онда га је одмах зграбио и насилно извукао из кола бијући га све време пендреком без милости, а када је Антић покушао да се спасе напасти и побегне овај је потегао пиштољ на њега. Затражено је покретање поступка против овог силеџије милицајца Шиптара.

    - Почетком јуна 1990. у селу Мужичани код Урошевца Шиптари су физички нападали српску децу. Србина ученика сеоске Основне школе пребио је Шиптар возач, Гани Авдуљај. Такође је од Шиптара каменован деветогодишњи ђак Ненад Ђорђевић, а посебно га је каменицама гађао малолетник Шиптар К. Р. син Кадрија Рамаданија из Урошевца И српског ђака Дејана Добросављевића из Урошевца, из школе "Пеко Дапчевић", претукао је старији шиптарски ученик А. Х. из 8 разреда исте школе. Срби у Урошевцу и околини жале се и на друга шиптарска насиља над њиховом недужном децом.

    - 5. јуна 1990. Савезни секретаријат унутрашњих послова Југославије реализовао је одлуку СИВ-а Југославије да се правоснажном одлуком од 19. 5. 1990. отказује даљи боравак 17-торици албанских држављана, који су привремено били настањени на Космету, а који су тамо учествовали у непријатељским делатностима против Србије и СФРЈ, јер су били активни учесници у разним насиљима над Србима. У року од 30 дана они требају напустити територију Југославије (али је нису напустили ни после више месеци). Има још доста оваквих случајева албанских емиграната који су злоупотребили југословенско и српско гостопримство чинећи насиља по Космету.

    - 6. јуна 1990. увече око 7 сати на платоу у центру Подујева каменицама је повређен српски дечак Дарко Чејовић. Док се играо са осталом српском децом, одједном су их засули каменицама дечаци Шиптари, који су били недалеко од њих, па су тако каменицом погодили у главу малог Дарка, а потом су се разбежали. Ово је врло узнемирило ионако малобројне Србе у Подујеву, јер ни они ни њихова деца немају мира од агресивних Шиптара и њихове обесне деце. На жалост, овакви случајеви српској деци не дешавају се само у Подујеву.

    - Ујутро 8. јуна 1990. милицајац Шиптар Африм Хисени, родом из села Бибе код Урошевца, а ради у СУП-у Сува Река, претукао је без икаквог разлога Србина Станислава Стефановића из оближњег села Заскок, крај фабричке капије Дрвног комбината у Урошевцу. Док је овај недужни човек мирно стајао, Шиптар милицајац је изишао из својих кола, ишамарао га и ударао рукама и ногама, а онда се вратио у своја кола и отишао даље. Није био на службеној дужности, него је у Урошевцу само био у посети својим родитељима. После пријаве, притворен је.

    - Истога дана, у петак (8. 6. 1990), у селу Српски Бабуш код Урошевца већа група шиптарских ђака, који из суседних села похађају Основну школу "Јединство" у С. Бабушу, вандалски су демолирали сеоску школу поломивши врата, прозоре, клупе и столице. Натуткавани од својих учитеља Шиптара (јер у овој школи у српском селу већ 30 година су директори Шиптари: Иљаз Прекадини, Алија Битићи и остали пре њих), учинили су то јер им "смета" српски назив те школе, иако је село српско! Милицајци на дужности, а то су били такође Шиптари, нису интервенисали при овом рушилачком акту, Јер наводно "нису имали наређење да дејствују". Исто вече у селу су се окупили Срби на протестни збор против оваквог и сличних насиља обесних Шиптара и против немара власти, које и у српском селу овакве вандализме толеришу. Шта тек рећи за средине у којима су Шиптари велика већина?!

    - Истога дана (8. 6. 1990) у Драгашу, у Основној школи "Емин Дураку" нападнута је и претучена ученица Горанка Фатима Биљали (2. разред наставе на српском језику) од ученика Шиптара Бемаља Миљаима. Родитељи Горанци у Драгашу све се чешће жале на учестале агресије Шиптара против њих, који су иначе муслиманске вере али српског језика и порекла.

    - 10. јуна 1990. увече око 9 сати у Призрену, у улици Матије Гупца, каменован је стан Мирослава Тодоровића, дописника "Политике експрес" из Призрена. У стану су били само супруга и деца. Каменицама су непознати Шиптари полупали стакла на прозорима.

    - 12. јуна 1990. око 15 часова, у дворишту Основне школе "25. мај" у Вучитрну, шиптарски ученици су најпре без икакве основе оптужили наставника Предрага Спирића (21), наравно Србина, за наводно "тровање" шиптарских ђака, а онда су га физички напали и стали немилосрдно тући. Напали су га најпре 3 ученика из 8. разреда, а онда су им притрчали и други шиптарски ученици. Спирић је успео да побегне у канцеларију код директора Пазима Лоахуа, али овај, уместо да га заштити, позвао је хитну помоћ за "отроване ученике", којих наравно није било. Наставнику Србину само је рекао да иде кући, да би га на излазу опет напали шиптарски ђаци! Од тежих последица заштитио га је наставник музике Тасим Уки, Албанац.

    - Група шиптарских ученика напала је седмогодишњег српског дечака Душана Жарића и М. Митровића и претукла их испред школе "Ј. Б. Тито" у Приштини, дана 14. јуна 1990. Иначе, у самој Приштини, у дечјем обданишту приштинског насеља "Сунчани брег", а и у другим обдаништима овога града, српска деца се све више и чешће жале родитељима на стална малтретирања од шиптарске деце и још већа од самих васпитачица Шиптарки. Оне са српском децом разговарају само албански и терају их да певају шиптарске песме, и често их туку и малтретирају, тако да се деца враћају кући са модрицама по глави и телу. На ово се жале и Срби родитељи и малобројне српске васпитачице по обдаништима у Приштини.

    - Половином јуна 1990. у Основној школи у Штимљу шиптарски ђаци све дрскије и бруталније нападају српске ђаке: каменицама, моткама, рукама, ногама. Све то мирно посматрају наставници Албанци. Срби родитељи и њихова деца одлучили су да им деца не иду више у ту школу на наставу, него у двориште српске цркве Св. Михаила на брду изнад Штимља. Срби родитељи изнели су председнику Општине Штимље своја сведочења и доказе како су им деца више пута била претучена, и показивала су свеже модрице од батина. Тако, током маја 1990. Зорана Сталетовића, ученика 8. разреда, пребила су у учионици 4 шиптарска ученика. Неколико српских ђака из 7. разреда били су више сати затворени у учионици од шиптарских ученика, само зато што нису хтели да дигну два прста у знак слова "V". Мајка ученице Станке Билибајкић из села Рачак прича да су њену ћерку пре неки дан пребила шиптарска деца док се из школе у Штимљу враћала својој кући у село. Слично је претучен и ђак Чемерикић из 3. разреда и затим бачен у канал покрај пута! Дете од тада не иде у школу, јер се од тада повредило и разболело. Моткама је претучен и ђак Александар Закић од стране више Шиптара. Иначе у Штимљу има око 90 % шиптарског становништва, а остало су Срби, па је то и главни разлог арнаутске охлократије и тираније над српском незаштићеном рајом.

    - 14. јуна 1990. у Белом Пољу код Истока Шиптар Шабан Алијај је, поподне око 4 сата, покушао у близини своје куће да силује малолетну Српкињу О. М. (10), ученицу 3. разреда Основне школе у том селу, о чему пише и "Јединство" (од 18. 6. 1990). Девојчицу је од напасти спасио Мирослав Ђуричић, који је у том моменту случајно наишао покрај куће овог Шиптара и чуо плач и запомагање детета. Напад је пријављен милицији, те је напасник притворен. Тим поводом су Срби одржали протестни скуп у селу, под ведрим небом, који је трајао до касно у ноћ, јер су многи имали да изнесу своје невоље и жалбе због разних шиптарских зулума и насиља. Народ је тражио да се силеџија Шабан и његова породица протерају из ове средине, јер Шабан Алија и његов синовац су већ три пута досада покушали да силују Српкиње, две малолетнице и једну жену из породица Немаровић и Живковић. Срби сељаци су поименце износили и друге шиптарске нападе на Српски живаљ, којима је неделима заједнички циљ - прогон преостале 32 српске породице из Белог Поља и застрашивање осталих Срба У Метохији и на Косову.

     

    Српска црква св. Арханђела Михаила изнад Штимља.

    - 15. јуна 1990. преко 200 Срба из Ђаковице потписало је нову Видовданску петицију, у којој изражавају своје "незадовољство због тешког стања за Србе у Ђаковичкој општини", јер у њој "Срби су угрожени, понижени, обесправљени и препуштени сами себи". Срби у Ђаковици живе у страху за животе своје деце и својих ближњих, а немају коме да се обрате за помоћ. Ипак обећавају да неће напустити своју Српску земљу, али траже да се на Косову и Метохији успостави правна држава, да се укине шиптарска мајоризација и све друге врсте злоупотреба на српску штету. ("Јединство" 16. 6. 1990). Окупљени Срби у Ђаковици, уз остало, тражили су да се поново изгради и Спомен-црква у Ђаковици, коју су шиптарски властодршци сепаратисти, уз помоћ и српских комуниста слугерања и издајица, срушили још 1949-1950. године. (Да напоменем да сам и ја исти захтев изнео 8. фебруара 1990. на скупу Косоваца у Хали спортова на Новом Београду).

    - 16. јуна 1990. увече око 11 сати, у Општој болници у Пећи, Шиптар Саит Бљакај (56), наводно болесник, родом из Врела код Истока, покушао је да силује болесницу Милеву Марковић (49), Српкињу, из села Накло код Пећи. Нападач је болесницу силом увукао у своју собу, а неко је при том био угасио светло у ходнику и једно лице је све то поиздаље мирно посматрало. Болесница је ипак успела да се отргне од силеџије и побегне. Напад је затим пријављен СУП-у, па је нападач притворен и поведен је истражни поступак.

    - 19. јуна 1990. око 17 сати пет Шиптара младића из села Рачка код Штимља насрнули су на Стојанку и Владу Стојић из Штимља, док су они на својој њиви окопавали кукуруз. Стојић је пре тога опоменуо ове Шиптаре да не возе трактор по његовој њиви, на што га је један мотком напао и тукао по леђима, а његовој супрузи нанели су лакше телесне повреде. Остали Шиптари су псовали Србе и помагали нападачу, који је касније по пријави и притворен.

    - 21. јуна 1990. око поноћи, у Гњилану, у Новобрдској улици, двојица Шиптара, Рагип Бајрами и Фетих Јашари, употребивши силу и претњу оружјем покушали су да силују Српкињу 3. И. радницу. Када се она враћала са посла пешке кући, они су је пратили аутом "опел" и кад је скренула у споредну улицу, искочили су пред њу и зграбивши је за косу насилно су је убацили у возило. Одмах јој је један затворио уста а други јој запретио: "Или ћемо те силовати, или метак у чело". Нападнута Српкиња се отимала и кричала и тако је изазвала пажњу случајних пролазника, па се онда некако отргла и побегла. После је милицији овај напад пријавила, па су силеџије откривене у ухапшене. - Двадесетак дана касније, у ноћи између 15. и 16. јула 1990. двојица других шиптарских помахниталих силеџија, Ејуп Бесим (21) и непунолетник Ц. Б. из Ораховца силовали су српску малолетницу Б. М. (15) у селу Оптеруши код Ораховца. - Трагична судбина јадних српских кћери и девојчица на Косовском разбојишту траје непрекинуто од турско-арнаутских времена до, ево, краја XX века, усред земље Србије и "уједињене културне Европе", која такве поживотињене злочинитеље подржава! - Како је српским девојчицама на Косову, нека послуже и ова два примера. Новинар Киковић из Приштине каже ми недавно: "Живим у Приштини и имам ћерку од 17 година, али она не зна како Приштина изгледа ноћу, јер не оме да изиђе од шиптарских силеџија и насилника". А девојчица Српкиње Цаје Бабић, библиотекарке из Приштине, иначе ученица основне школе, каже својој мами: "Мама, зашто ме Шиптари убијају помало? Што ме не убију одједном?"

    - И током месеца јуна 1990, као и претходних два месеца, шиптарска хистерија са "једнонационалним тровањем" само деце албанске народности наставља се по Космету, иако су више пута групе специјалиста лекара из Југославије и Србије, а и светске комисије које су потом долазила на Косово, дале лекарске налазе да нема никаквих трагова тровања него само извесни симптом код појединих младића, девојака и деце Шиптара по Космету, који показују само психогене узроке и знаке масовне хистерије, извесног нервног шока, а врло често и обичног симулирања болесности.

     

    Српкиња Славка Алексић (стара 57 година), недавно силована и претучена од Шиптара Бајрама Зеке.

    Ови званични извештаји потврђени су од надлежних органа СФРЈ и дефинитивно усвојени у Савезном већу Скупштине Југославије, на седници 28. јуна 1990. године (објављено је у штампи широм земље), где је речено да "масовна појава здравствених тегоба на које се жалио велики број ученика албанске народности на Косову нема обележја епидемије заразне болести, нити тровања, она се може објаснити и индукованим психогеним реаговањем" ("Политика"', "Јединство" и др. листови од 29. 6. 1990). - Иначе примећено је поодавно да се ова шиптарска фарса са наводним "тровањем" углавном одвија по уходаном сценарију: "отровани" су махом ђаци, понајвише ученице основних и средњих школа, а има и дечака; "тровање" почиње на одређени знак и у одређено време; увек се нађе неки возач који кочницама или сиреном да знак присутнима, после чега почиње јурњава превоза колима "отрованих" до амбуланти и болница; "затрована" деца почињу да вриште итд. - а ове то најчешће бива праћено изливом беса шиптарске масе над недужним Србима и српском децом која се ту затекну. - Нема сумње, да међу том несрећном и од својих вођа и учитеља унесрећиваном шиптарском децом има доста невиних младих бића која су заиста "отрована" нехуманим увлачењем у једну безумну игру, у којој страда детиња душа и нервни систем, а пре свега морал и савест, губи се душевно здравље и човештво потребно за нормалну дечју будућност, без мржње и опсесија, без манипулисања савестима и срцима.

    Можда је зато у праву српски песник и писац са Косова, Радосав Стојановић, када ових дана, са болом пониженог човека и Србина, констатује: "Ситуација на Косову је толико заоштрена да језичак на теразијама мира све више подрхтава, с тенденцијом да претегне у суноврат у коме ће изгубити ови. Протеклих 45 година узалуд смо убеђивали Шиптаре у Југославији, и лагали сами себе... Говорили смо да су нам Шиптари традиционално велики пријатељи, а знали смо да су се кроз историју увек борили против Срба и Србије. Лагали их да смо заједнички извојевали слободу, а знали смо да су они масовно били у фашистичким солдатескама. Делове своје историје брисали смо ради њиховог националног просперитета... да се не увреде, јер су нација која још није преболела све дечије болести цивилизације... Бојали смо се да се не осете као у својој кући, зато су добијали све - и оно што нису ни сањали, а тек ли заслужили. Стварали смо илузију да су кроз историју чували наше вековне светиње на Косову и Метохији, крили смо да то нису, него су их убеђивали за златне талире и харали их. Додворавали смо се примитивном менталитету као фолклорном уметничком паритету... Одвраћали смо их од зулума и погрома над Србима, играјући на карту наводног њиховог достојанства. Но, морамо признати, предуго смо били у илузији да им тиме чинимо добро које ће се и нама вратити добрим. Сада можемо констатовати да смо радили против себе, против свога народа и против Србије... Јер са пруженим прстом, они су односили и руку. Све до рамена. Одсада, међутим, поверење мора да се заслужује. Како је за Србе, тако мора бити и за Шиптаре... Историја нека им буде учитељица".

    - На Видовдан 28. јуна 1990. прославили смо на Косову, у манастиру Грачаници Светом Литургијом и на Газиместану свеопштим Поменом, српске Мученике и Новомученике са великомученичког Косова. Био је то 601. Видовдан. Било је око 100.000 Срба од Косова до Јадовна и од Боке до Темишвара.

    Господе, погледај с неба и види и посети овај Виноград Твој, и учврсти га, јер га засади Десница Твоја, да га нико не искорени, јер се држи Правде Твоје и Царства Твога Небескога.

    На 601. Видовдан, лета Господњег 1990.

    ПРИЛОЗИ >>

    //kosovo.net / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница //
    [ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]