Српска Црква у Другом светском рату

Из Архива Св. Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

Приредио Епископ Банатски Атанасије

Посебан отисак из зборника Сербиа и коментари за 1990. / 91. Издање Задужбине Милоша Црњанског

У оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету" на Интернету објавили: Зоран Стефановић, Наташа Деветаковић, Милан Стојић и Михаило Стефановић, октобра 1999.

САДРЖАЈ

Реч приређивача

ИЗВЕШТАЈ

Почетак рата. Први ваздушни напад на Београд

ОСЛОБОЂЕЊЕ

ПРИЛОЗИ

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора 20. априла 1947., започело je разматрањем Извештаја о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. У саопштењу Одбора за преглед тог Извештаја, које je поднео тадашњи Епископ Банатски Дамаскин, истакнуто je да су ce "у овом времену одиграли важни и судбоносни догађаји по нашу Цркву и народ, те je ово не само извештај о раду Св. Архијерејског Синода, него и приказивање историјских догађаја који су ce десили у животу наше Цркве и народа, од почетка окупације наше земље од непријатеља до данас". (А. С. бр. 77). Да ce тај извештај заиста "битно разликује од ранијих" уверио сам ce и сам, годинама истражујући богату грађу Архива Св. Архијерејског Синода, коју сам у знатној мери и наводио у својим радовима Зато, када ми ce уредништво Сербие и коментара обратило са предлогом да, поводом педесетогодишњице 1941., објави један историјски прилог о Српској Цркви у Другом светском рату, сматрао сам да би најпогоднији могао бити управо Извештај о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. Како он, међутим, заједно са Прилозима, обухвата преко шест стотина страница, јер садржи и појединости о административним и материјалним питањима ратног доба, узео сам у обзир намену и обим зборника Сербиа и коментари и прихватио да приложим управо оне делове Извештаја који "приказују историјске догађаје" и могу бити од ширег значаја за нашу научну и културну јавност.

Када извештај о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. једном буде објављен у целости, видеће ce да у њему нема ни једног јединог податка кога би ce Црква могла постидети. Показаће тај документ само пуну истину о држању Српске Цркве у најтежем невремену наше историје. Поред свих губитака и разарања, са пострадалим и изгнаним монасима, свештеницима, архијерејима, још и са заточеним својим поглаваром, Патријархом Гаврилом, a са њим и Епископом Жичким, Николајем, Српска Црква није била обезглављена већ., мудро вођена. Крст свој носила je усправно. Чиста пред Свезнајућим Богом, Српска Црква je, тако, у свему делила судбину свог великомученичког народа.

Епископ Банатски Атанасије

ИЗВЕШТАЈ

Српска црква у Другом светском рату

Из Архива Св. Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

Син. бр. 1060 / зап. 237 из 1947. Из седн. 27. / 14. марта 1947.

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ Српске Православне Цркве

Београд

На основу члана 64. т. 33 Устава Српске православне Цркве, Светом Архијерејском Синоду je част поднети Светом Архијерејском Сабору следећи

ИЗВЕШТАЈ

Од последњег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора одржаног између 25. априла / 9. маја 1939. и 13. / 26. маја 1939. Свети Архијерејски Сабор je одржао три ванредна заседања. И то

I) између 10. / 23. новембра 1939. - 1. / 14. децембра

II) између 12. / 25. новембра 1940. - 28. новембра / 11. децембра 1940.

III) између 14. / 27. марта 1941. - 18. / 31. марта 1941.

Прва два ванредна заседања изазвана су тешким унутрашњим политичким приликама у вези т.зв. споразума о решењу хрватског питања и образовања самосталне хрватске бановине, на чијој ce територији затекло из делова осам епархија 856.260 православних душа.

Начин на који je овај споразум донесен, без знања чак и појединих чланова Краљевске владе, прогони који су вршени против православних Срба, одбијање заштите прогоњених и на најмеродавнијим местима, изазвали су у нашем народу мучан утисак и велику бригу за будућност наше црквене и државне заједнице, a и потребу да ce та заједница пошто-пото спасава и сваки субверзивни рад против те заједнице спречи.

Треће ванредно заседање Светог Архијерејског Сабора изазвано je судбоносним догађајима који су у то доба завладали читавом Европом и тешким положајем и наше државе, која je тим догађајима обухваћена приступањем њезиним т.зв. тројном пакту.

Када je Светом Архијерејском Синоду саопштено да je склапање пакта неминовно, Свети Архијерејски Синод је био свестан, да овде није у питању само држава већ и част и понос нашег целокупног народа његове традиције и његове светиње, и на све ове догађаје није могао остати индиферентан, већ je сматрао за потребно, да и Свети Архијерејски Сабор каже своју одсудну реч о овим догађајима и одреди линију којом црква у заштиту Српског народа и његових светиња мора ићи.

Непосредно пред сам дан састанка овога Сабора ноћу од 13. / 26. марта на 14. / 27. март 1941. преузео je у земљи краљевску власт Његово Величанство наш млади Краљ Петар II. Самим овим актом обележен je пут којим наш народ треба да пође. Тим актом спашена je част нашег народа и државе и спречено скретање са нашег непроменљивог историјског пута. Народ je поздравио радосно ступање Његовог Величанства Петра II на Краљевски престо и нову ситуацију тим великим догађајем створену, a истовремено поздравио радосно и улогу Српске православне Цркве у вези овога великог преокрета у нашој земљи.

Свети Архијерејски Сабор je сa захвалношћу примио и одобрио становиште Светог Архијерејског Синода изражено у преставци Његовом Височанству Кнезу Павлу из разлога што je наш целокупан народ и мишљењем и расположењем противан инаугурисаној политици и оријентацији наше државне политике, која je у противности са религиозним и етичним нашим схватањима, традицијама, идеалима националним поносом и славом, као и у очигледној опреци са свим заветним мислима, вековним аманетима његове славне прошлости.

Свети Архијерејски Сабор je истовремено ступио у присну везу са новообразованом Краљевском владом и пошто je донео потребне закључке за сваку евентуалност завршио je ово своје ванредно заседање дана 18. / 31. марта 1941.

У смислу донесених Саборских закључака, препоручено је Преосвећеној Г. Г. Епархијским Архијерејима, да предузму потребне мере, да ce народ обавештава, јединство и слога у народу одржава, да ce ред и поредак чува и да ce јерархија стави у службу Краља и Отаџбине.

У случају рата да Епархијски Архијереји до крајњих граница могућности остану у својим Епархијама и врше своје дужности и да ce у случају невоље управљају по савести.

Његовој Светости Господину Патријарху и члановима Светог Архијерејског Синода препоручено je, ако до рата дође да према датим приликама остану на својим местима и колико je то могуће одржавају везу са Епархијским Архијерејима.

Почетак рата. Први ваздушни напад на Београд

Дана 6. априла 1941. по новом календару отпочео je рат. Изјутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаји непријатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредној близини десног бока Патријаршиског двора и то две су бомбе пале у порту Саборне цркве а трећа je ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То je био први талас ваздушног нападаја за којим су следили даљи редом и трајали са прекидима цео први дан. Дејство разорних бомби било je тешко и неподношљиво. Зграда Патријаршије сем својих доњих ходника у које су ce склонили Његова Светост Господин Патријарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсеније и Валеријан као и сва остала братија и особље, које у згради станује, није имала никаквог нарочито спремљеног склоништа.

Евакуација Његове Светости Патријарха и особља Светог Архијерејског Синода у манастир Раковицу

Када су око 11 сати пре подне нападаји попустили Његова Светост Господин Патријарх заједно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио ce у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала je из манастира Раковице у манастир Жичу - јер je превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску владу, а одавде у манастир Острог где су га немачке војне власти дана 25. априла 1941. у 6 сати изјутра затекле и лишиле слободе ...

Пошто су седнице Светог Архијерејског Синода трајале све до уочи самог бомбардовања Београда, остао je неизрађен посао ових седница да ce покушало одмах по повратку из манастира Раковице да ce среди овај посао и настави колико толико нормалан рад у канцеларијама. Но како су немачке војне власти већ 23. априла заузеле и саму зграду Патријаршије а особљу канцелариском као и домаћима забраниле уопште улаз у зграду, остао je један део посла недовршен, а пословна акта несређена, онако како их je сваки поједини чиновник, не надајући ce да би војска уопште могла и мислити на заузимање Патријаршиског двора и канцеларија централних црквених власти, на своме канцелариском столу оставио.

На тај начин прекинут je сваки рад у канцеларијама централних црквених надлештава и свака веза са архивама ових надлештава и тако цео рад црквених централних и епархиских надлештава у Београду онемогућен ...

1. маја доведен je у Београд Његова Светост Патријарх и смештен у затвору бившег Окружног суда за град Београд у Александровој улици бр. 5 у ћелији бр. 12 где je остао све до 5. маја 1941. године.

Г. Г. викарни Епископи су одмах успоставили везу и са комесарима министарстава да би омогућили функционисање црквених надлештава и издејствовали ослобођење Његове Светости Патријарха. Успели су само утолико, да je Његова Светост Патријарх из судског затвора премештен у манастир Раковицу, дана 5. маја 1941. године.

Долазак у Београд избеглих српских архијереја из Старе Србије - Македоније

Дана 5. маја приспео je у Београд Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф, чија je епархија окупирана од Бугара и који je био приморан да ce сa ње повуче.

Непосредно иза тога приспео je у Београд Преосвећени Епископ злетовско - струмички Господин Викентије, који je такође због бугарске окупације морао напустити своју Епархију. У то време доведен je у Београд из Загребачке тамнице и Високопреосвећени Митрополит загребачки Господин Доситеј и, како je у загребачком затвору био испребијан, избављен je из београдског затвора и смештен одмах у Санаторијум Живковићев у Београду на лечење^[1].

^[1] 13. јануара 1945. упокојио ce у Господу у Ваведењском манастиру у Београду и у недељу 14. јануара сахрањен поред манастирске цркве" (Бр. 40 Зап. 2 из 1945). - Прим. пр.

Прекид веза са унутрашњошћу и разграничење наших покрајина

Немци су, заузевши нашу земљу, разделили ову на шест окупационих зона и то:

1) Србија са Банатом и једним делом Словеније подпала je под немачку окупациону зону;

2) Хрватска са Славонијом, Сремом, Босном и Херцеговином и једним делом Далмације и Санџака подпала je под ново основану Н. Д. Х.;

3) Барања, Бачка и Међумурје подпале су под мађарску окупациону зону;

4) Јужна Србија сем западног дела те покрајине и југоисточни део Србије подпали су под Бугарску окупациону зону;

5) Западни део Србије, Косово и Метохија подпао je под Албанску власт али под окупацију Италијанску;

6) Црна Гора са Санџаком и Боком, делом Далмације и једним делом Словеније подпале су под окупацијску зону Италије.

Како je свака окупациона зона за наше држављане била непролазна граница, онемогућен je био сваки међусобни саобраћај централних црквених власти са оним епархијама, које су биле ван Србије као немачке окупационе зоне, као и међу епархијама које су ce налазиле у разним окупационим зонама.

На територији Србије налазили су ce Преосвећени Г. Г. Архијереји: Жички Николај, Тимочки Емилијан, Нишки Јован, Браничевски Венијамин, Шабачки Симеон и Банатски Дамаскин. Изван територије Србије у својим седиштима остали су: Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, далматински Иринеј и рашко-призренски Серафим (под италијанском окупацијом), бачки др. Иринеј (под мађарском влашћу) и зворничко-тузлански Нектарије (под хрватском влашћу), a Преосвећени викарни Епископ Сремски Валеријан па лечењу у Сплиту, где je после краћег времена преминуо.

Чуло ce за Митрополита дабробосанског, Његово Високопреосвештенство Господина Петра, Епископа горњокарловачког Господина Саву и Епископа захумско - херцеговачког Господина Николаја, да су одмах по окупацији стављени у интернацију.

Дана 15. маја 1941., приспео je у Београд званичник Црквеног суда Епархије Бањалучке и донео вест (види Син. бр. 47 из 1941.) да je Преосвећени Епископ бањалучки Платон дана 5. маја 1941. одведен од усташа из своје резиденције и убијен и мртво тело његово пронађено je 24. маја 1941. у реци Врбањи на ушћу у Врбас a потом сахрањено на војничком гробљу у Бањалуци.

У иностранству Преосвећени Епископ будимски Господин Георгије остао je на свом месту, док ce за Преосвећеног Епископа мукачевско - прјашевског Господина Владимира чуло да je интерниран од мађарских власти.

Настојања да се Његова Светост Патријарх пусти на слободу

Још док je трајала комесарска управа инсистирано je у више махова преко комесара Министарства правде да ce питање сазива Светог Архијерејског Синода реши уз услов да ce Његова Светост Патријарх пусти на слободу, али ce у томе није успело. Када je септембра месеца 1941. године образована Српска влада на челу са генералом Миланом Недићем, предузимани су поновни кораци да ce Његова Светост пусти и да му ce омогући обављање његових црквених дужности како би ce омогућио правилан и законити канонски живот Српске православне Цркве и њезиних највиших тела и власти. (В. бр. 1992 / зап. 97 из 1941. год).

Приликом сваког личног сусрета с Претседником владе ова je молба поновљена. 29. априла 1943. поново je мољен Претседник владе да предузме све што му je у моћи да ce Његова Светост ослободи и да му ce омогући слободно вршење његових дужности (Бр. 902 из 1943.). Претседник владе je на ово 1. маја одговорио: "Са жаљењем Bac извештавам да ми je Војни заповедник г. генерал Бадер приликом последње интервенције напоменуо да ce молбама односно Његове Светости више не обраћам."

25. маја исте године шеф немачке полиције сигурности известио je да je Његова Светост Патријарх "у интересу његове личне сигурности" премештен из манастира Раковице у манастир Војловицу (Зап. бр. 137 из 1943.).

Између 1. јула и 28. септембра 1943. поново je два пута мољено да ce Његова Светост ослободи. У току заседања у септембру те године сви чланови Светог Архијерејског Синода су посетили Претседника владе и молили да ce поново заузме да ce Његова Светост пусти.

Сва су ова заузимања остала без успеха и Његова Светост Патријарх je 14. септембра 1944. заједно са Његовим Преосвештенством Епископом жичким Господином Николајем спроведен у Немачку.

Заточење Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Николаја

Из извештаја Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа који je под 1) приложен овом извештају види ce како ce сa стране окупаторских власти мислило о личности Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Николаја. Тражило ce, наиме, да ce Преосвећени Николај са свога положаја уопште уклони.

Последица тога била je да je Преосвећени Николај сам молбом од 15. / 28. јуна 1941. године замолио годишње отсуство и постављење заменика. За заменика постављен му je Преосвећени Епископ злетовско-струмички Господин Викентије (Бр. 578 од 9. VII 1941.). Пошто ce прилике ни после годину дана нису измениле, решењем Светог Архијерејског Синода бр. 2290 од 27. / 14. августа 1942. на молбу Преосвећеног Епископа Николаја продужено му je одсуство на даљу годину дана с тим да га и даље у дужности замењује Преосвећени Епископ злетовско-струмички Господин Викентије. Истом одлуком a no пристанку Преосвећеног Господина Викентија, одређено je да и Преосвећени Епископ мукачевско-прјашевски Господин Владимир који je протеран из своје епархије и налазио ce у Београду врши поверену му мисију у западним крајевима жичке епархије.

Преосвећени Господин Николај je боравио у својој епархији у манастиру Љубостињи где je био под сталном пажњом немачке полиције све до 16. децембра 1942. год.

18. децембра 1942. канцеларија Светог Архијерејског Синода je поверљиво извештена да je Преосвећени Епископ Господин Николај 16. децембра од стране немачке полиције одведен из манастира Љубостиње и спроведен негде у околину Београда. По пријему ове информације Председништво Светог Архијерејског Синода je одмах упутило акт Претседнику Српске владе и Министру просвете за интервенцију и проверу ове вести. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Нектарије посетио je овим поводом и лично Претседника Српске владе и Господина министра просвете. Сазнало ce да je Преосвећени Николај упућен у манастир Војловицу. Кратко време после тога премештена je и Његова Светост Господин Патријарх из манастира Раковице у манастир Војловицу.

Свети Архијерејски Синод je могао само исходити дозволу да ce у интересу пристојнијег смештаја Његове Светости Патријарха и Његовог Преосвештенства Епископа Господина Николаја пренесу извесне ствари из манастира Љубостиње и Раковице у Војловицу, и да им ce c времена на време шаљу пакети. Све молбе за пуштање на слободу Његовог Преосвештенства Епископа Господина Николаја остале су без икаквог дејства као и оне за Његову Светост.

14. септембра 1944. године одведен je Преосвећени Господин Николај заједно са Његовом Светошћу у Немачку.

Исто тако Свети Архијерејски Синод je сa највећом бригом пратио судбину остале Преосвећене Господе Архијереја, за које ce чуло да су интернирани или убијени тражећи у први мах да ce они на слободу пусте односно о погинулим да ce пруже што потпунији подаци о њиховом страдању.

Заточење и погибија Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Петра и Епископа горњокарловачког Саве

Свети Архијерејски Синод je преставком својом бр. 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, a потом и од Министра правде да ce путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Петар и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава.

20. септембра 1941. године под бр. 2015 упућена je преставка Фелдкомандатури бр. 599 у Београд којом je такође тражено да ce Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације.

Под бр. 322 од 17. фебруара 1941. године достављена je путем Председништва владе претставка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског Господина Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Господина Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да ce заузму за што скорије избављење претставника Српске Цркве.

Председништво Министарског савета ОБр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило je да je штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да ce на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да ce други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити.

Свети Архијерејски Синод ce и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (ВБр. 322, 1759 и Пов. бр. 425 из 1942. године).

Половина принадлежности Епископа Саве у износу од 3.500.- динара месечно исплаћивана je редовно његовој мајци Латинки Трлајић до њене смрти. (В. Зап. бр. 254 из 1942.).

Према накнадним извештајима сазнало ce да су 12. маја 1941. године дошли усташки полицијски агенти у Митрополију у Сарајеву и одвели Митрополита Петра у "равнатељство". Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je Митрополит у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци добио бр. 29781. Одатле je одведен у Керестинац код Загреба. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу a после тога у Госпић или Јасеновац. По Сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза Митрополит je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле (Подаци комисије за прикупљање података о страдању Срба).

Према накнадним извештајима усташе су ухапсиле Његово Преосвештенство Епископа Саву 17. јула 1941. године пред вече и одмах га везаног одвеле из његове резиденције у кућу усташе Јосипа Томљевића у Плашкоме. Ту je Епископ тучен и малтретиран док je на грамофону, понетом из епископског двора, била навијена плоча и непрестано ce свирало: Јелици во Христа. .... 19. јула Епископ je са још тројицом свештеника и 11 мирјана везан одведен на жељезничку станицу у Плашком. Воз који полази из Плашкога за Госпић у 11 увече дошао je тек сутрадан у 5 часова изјутра. Дотле je Епископ био непрестано везан у ланце пред улазом у тамницу. 20. јула пред вече Епископ je са горе поменутим људима - везани све два и два - доведен у казнени затвор у Госпићу. 8. августа виђен je Епископ у дворишту казненог завода у Госпићу где су га усташе поставиле на кишу. Епископ je и ту тортуру мирно и стојички подносио. Неколико дана касније - неустановљеног дана - извучено je из казненог завода 2.000 Срба и везани су жицом два и два. Међу њима je био и Епископ Сава. Сви су ови људи одведени из Госпића путем према Велебиту. Одатле ce Епископу Сави губи сваки траг. Према тврђењу неких италијанских новинара, у Велебиту јe у августу убијено око 8.000 Срба. Вероватно je да je међу њима страдао и Епископ Сава, јер му све до данас никаквог даљег трага нема.

Погибија Преосвећеног Епископа бањалучког

Његово Преосвештенство Епископа Платона je рат затекао у Бања Луци. Одмах после проглашења НДХ и доласка стожерника и повереника за Врбаску бановину Др. Виктора Гутића, Епископ Платон je добио један акт (Каб. бр. 529) од 27. травња 1941. године следеће садржине: "Доставља ce у препису декрет са жељом и препоруком да Госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замеником. Уз тај акт приложен je и овај декрет: "Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и архијерејског намесника, за повереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархије, која ће епархија одласком епископа Платона као пореклом Србијанца остати упражњена." Одговарајући на предњи акт Његово Преосвештенство Епископ Платон je између осталог написао: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова.

То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. - Епископ бањалучки Платон.

Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."

После овог одговора Епископа Платона у понедељак, 5. маја 1941. године у 3 часа у јутро, дошли су агенти бањалучке усташке полиције у епископски двор, и наредили Епископу да пође с њима у усташки стожер. Владика Платон кад јe доведен у стожер затекао je тамо проту и архијерејског намесника у Босанској Градишки Душана Суботића, који je већ од раније био затворен у бањалучкој Црној Кући - Кастелу. Истога дана су владику и проту стрпали у аутомобил и одвели у правцу Котор вароши. На петом шестом километру од Бања Луке, извели су обојицу из аутомобила убили их на обали реке Врбање и бацили у воду. То ce десило све пре свитања. Убиство je извршио Асим Ђелић. Владичин леш пронађен je тек 23. маја 1941. године. Тога дана пронела ce вест по Бања Луци, да je Врбас избацио један леш у селу Кумсалима повише траписке ћуприје (или у близини пилане Босна Боа), и да je то леш владике Платона. Леш je пренесен у мртвачницу, где су леш видели неки људи, који су владику познавали добро и сви тврде да je то заиста био владичин леш. На лешу су ce видели трагови три метка: један у потиљак, други у слепоочницу a трећи у леђа. На ногама су му биле ципеле са гумипластиком. (Епископ Платон je увек носио такве ципеле.) Од одеће било je на њему само доње рубље и око појаса кожни кајиш. Половину браде и лица није имао a друга половина ce још држала. Сахрањен je од стране власти тајно, без сведока на војничком гробљу 24. маја 1941. године. Жезал - штап владике Платона нађен je у Врбасу врло далеко од места убиства, чак у срезу прњаворском око 35 километара далеко. Из воде су га извадили рибари и предали једном сељаку из села Милосавци, срез прњаворски.

Погибија Епископа Чешкоморавског Горазда

Према писању дневне штампе његово Преосвештенство Епископ Чешкоморавски Господин Горазд стрељан je дана 4. септембра 1942. од Немаца, пошто јe био оптужен да јe са својим свештеницима учествовао у скривању убица СС обергрупенфирера Хајдриха. Свети Архијерејски Синод je у своје време покушавао, да о томе добије и званичну потврду од немачких власти, али о том није добио никад никаквог одговора. После ослобођења ова je вест у целости потврђена, како je то у односном делу овога извештаја о Чешкоморавској епархији и изнесено.

Страдање нашег народа у Хрватској

Према напред утврђеном споразуму са непријатељем хрватски елеменат успео јe да на основу претходно у танчинама израђеног војничког и политичког плана изазове 1941. године дезорганизацију целокупног југословенског војничког апарата и тиме Југословенску војску онеспособи и за сваку озбиљнију одбранбену акцију. Распад у војсци убрзан истовременом војном акцијом са свих граница (Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска) и истовременим противдржавним унутарњим акцијама Хрвата, те немачког и мађарског и албанског становништва имао јe као неминовну последицу с једне стране потпуни слом у централним функцијама Југословенског државног организма, a c друге стране омогућио je и територијално издвајање северозападних области из матичне територије Југославије и фактично конституисање ових области као самосталне независне државе Хрватске, дипломатски признате од стране Немачке, Италије и њихових мањих савезника. Основна тачка унутарњег политичког програма новостворене државе била је интегрално елиминисање са њене територије православног српског елемента, којиje овде претстављао респектабилну мањину 2,403.998 душа према укупном броју српског становништва од око 7,000.000. Сама хрватска држава поставила јe у ту оврху јавно формулисани циљ да један део Срба поубија, други протера с оне стране Дрине у Србију a преостали део покатоличи. Како су за постигнуће овог политичког циља редовна административна сретства била неефикасна, хрватска државна власт јe одмах у првим месецима свога постојања приступила примени серије најоштријих, најнасилнијих и најсвирепијих принудних мера, које по својој рафинираности претстављају у историји света до сада невиђени технички до најситнијих појединости израђени систем насилничке политике против српског живља, који je својим петстолетним с неизмерним људским и материјалним жртвама скопчаним радом у корист самих тих области стекао за ове неоспорних, непрелазних заслуга како на пољу народне одбране тако и у области унутарње политичке, привредне и културне делатности. Изгледа, да ce код Хрвата створила била идеја да тотално уклањање српског елемента са Хрватске државне територије чини битни предуслов за националну безбедност Хрвата, који у оквиру свог животног простора не могу дозволити постојање и једног православног Србина.

У извршењу свог антисрпског програма хрватска државна власт, у најтешњој сарадњи са својим телохранитељима усташама, уз активну потпору римокатоличке цркве и једног доброг дела хрватског становништва a уз прећутно одобравање осталог дела приступила јe путем усташа масовно зверском убијању православних Срба, било одмах, било после кpaћeг или дужег боравка у концентрационим логорима, у којима јe због потпуно антихигијенских прилика велика маса православних Срба страдала. Масовним убијањима претходила су разноврсна најварварскија мучења, каквих Срби у својој историји никада ни од најсвирепијег непријатеља претрпели нису. Број људских жртава, које ce нису ограничавале на пол и узраст, обухвата све друштвене слојеве и све категорије позива, претходно је процењен на око 800.000 лица. Међу страдалницима налазе ce Митрополит дабробосански Петар, Епископ бањалучки Платон и горњокарловачки Сава са преко 170 свештених лица. Сва имовина ових лица како покретна и непокретна тако и вредносни папири и разна потраживања конфискована су у корист хрватске државе, a породице њихове, уколико су биле остављене у животу, остале су без игде ичега. Приличан број Срба - око 300.000 био je или од усташа и државних власти хрватских са територије протеран или је, хотећи избећи насиљима сам добровољно напустио хрватску територију, и нашао у Србији уточиште.

У овом генералном прогањању православног српског становништва истицали су ce у појединим местима било као организатори било као непосредни извршиоци најсвирепијих злочинстава католички парохиски свештеници и калуђери и калуђерице (већина Фрањевци).

Главни удар ове на римокатоличку цркву ослоњене противу српске акције власти НДХ као што ce вeћ из великог броја убијених (преко 170), протераних и избеглих без монаха: 599 свештеника лако даје закључити, био је уперен против саме Српске православне Цркве и њене организације. Убијањем свештенства, рушењем и пљачкањем катедралних, градских, манастирских, сеоских св. храмова те епископских резиденција, зграда у колима су ce налазиле епархијске црквене установе, парохиских домова, црквено - општинских зграда, манастирских конака, црквених ризница, архива и библиотека па и најтежим актима скрнављења наших светиња, ишло ce очигледно за тим, да ce онемогући овака егзистенција и функционисање епархијских и локалних црквених власти на територији новостворене Хрватске државе, a омогући акција на католичењу и унијаћењу православних Срба. Хрватска, Славонија, Срем, Далмација, Босна и Херцеговина са осам српских православних епархија, 872 српских православних парохија и 812 српских православних црквених општина. Да je овако плански смишљена и систематски спровођена акција против српске православне Цркве и народа била базирана на претходном споразуму са римском куријом излази јасно из једног акта Конгрегације за Источну цркву у Риму од 17. јула 1941. године упућеног загребачком надбискупу, као претседнику конференције хрватских бискупа. Овај акт садржи наиме по став Ватикана веома карактеристичне пасусе као на пр. да у Риму очекују велике успехе, "на обраћању неуједињених (тј. православних Срба у Хрватској) у покорност папи", да je захвална загребачком надбискупу на успесима у досадашњој његовој акцији на покатоличавању Срба, потстичући уједно њега и подручне му бискупе да наставе свој рад у започетом правцу за правилан развој католицизма "пошто сада постоје толике наде за o6paћaње несједињених." Овај акт састављен је у Риму ускоро после посете поглавника Хрватске државе др. Анте Павелића код римског папе, у доба, када су и српски народ и српска православна Црква били стављени ван закона a несумњиво је проистекао као логична последица те посете и приликом исте посете поднесеног папи исцрпног извештаја о унутрашњим приликама у Хрватској држави те о смерницама хрватске унутрашње политике у садашњости и будућности. Ускоро после овога растурен јe међу православне Србе у Славонији и Срему један у "Бискупској тискари" у Ђакову штампани летак. У њему стоји да по Христову наређењу треба да буде једно стадо и један пастир и да сходно томе треба спровести у Независној Хрватској Држави црквено јединство путем поновног сједињења свих православних са римокатоличком црквом с тим, да je римокатолички бискуп у Ђакову вeћ хиљаде православних примио у крило римокатоличке цркве. Овај летак истиче и то да ћe православни Срби једино на овај начин "моћи остати у својим домовима", и "даље нeће бити прогањани и убијани, и осигураће спас својих душа. У вези са овим обављена је свестрана акција на покатоличавању православних Срба која је имала за последицу прелаз око 240.000 православних Срба у римокатоличку веру.

Илегална Хрватска влада није ce, међутим, с овим задовољила. - Извршивши задатак да према свом програму једну трећину Срба поубија, један део - иако не целу трећину - примора на одлазак преко Дрине у Србију, a један покатоличи и поунијати, био јој јe, када јој није успела конверзија целе једне трећине, преостао још један задатак, да остатак православних Срба постепено лиши његовог народног обележја стварањем нове православне автокефалне цркве искључиво хрватског карактера.

Оснивање комисије за прикупљање података о страдању Срба

Избеглице које су пристизале из појединих крајева ван Србије доносили су вести о страхотама које ce врше над српским народом у тим крајевима невероватне вести и описе најстрашнијих крволоштава и насиља. То су били очевидци свега тога и веродостојни сведоци, који су сретно избегли и прелазом у Србију спасли животе своје.

Канцеларија Светог Архијерејског Синода била je упућена, да од сваког онога свештеника који je избегао прибави извештај о свима догађајима који je пре избеглиштва преживео и под каквим околностима je избегао. Сваки појединац имао je своју историју. То je био једини начин на који je Свети Архијерејски Синод и цело наше српско друштво било обавештавано о приликама и догађајима у крајевима ван Србије. Овим извештајима свештеника, a после и свих других Срба избеглица поклањала ce највећа пажња, да би ce из општег приказивања догађаја створила права слика тамошњег стања. Материјал je тај био толики да га канцеларија сама није могла савладати нити га сређивати иако како би то требало, да он послужи данас сутра као најбоље сведочанство свега онога што ce одиграло. Стога je Свети Архијерејски Синод да би ce што потпуније прикупио и средио огромни материјал о прогону и страдању Срба, образовао 1941. године нарочиту комисију са задатком да прикупља грађу о страдањима Српске православне Цркве Српског народа у областима Југославије које су остале изван територије Србије и Баната. У комисију су ушли: Његово Преосвештенство епископ зворничкотузлански Господин Нектарије, као претседник, затим др. Миленко Филиповић и др. Перо Слијепчевић, проф. Универзитета. Као техничко особље додељени су комисији: Богољуб Ћирковић, професор богословије, Жарко Поповић, секретар Црквеног суда из Сарајева, Перо Јовановић, приправник Црквеног суда из Тузле, Др. Љубомир Дурковић, хонорарни чиновник при кабинету Његове Светости Патријарха и Милан Комленић, дактилограф Црквеног суда из Пакраца. Поред њих Министарство просвете доделило je касније овој комисији на рад Светозара Душанића, професора - катихету.

Техничким радом управљао je др. Миленко Филиповић.

Комисија je прикупила све изјаве што су их према упутствима које je израдила комисија, дали избегли свештеници и други црквени службеници који су избегли у Србију. На тај су начин прикупљена 4.504 извештаја.

При Претседништву српске владе основан je посебан Комесаријат за прихватање избеглица. Свако избегло лице морало ce пријавити овом избегличком комесаријату, где je уписано и где je добило прву помоћ и одакле му je одређено боравиште у Србији или му je дато неко запослење. И ова комисија приликом пријаве избеглог лица саслушавала je у детаље свако лице о свему што je оно знало, чуло и видело шта ce догађа у НДХ, односно у оном крају одакле je избегло. Канцеларија Светог Архијерејског Синода ступила je у најближи контакт са овим избегличким комесаријатом, па je пo један препис ових извештаја које je прикупила Синодска комисија уступљен je комесаријату за избеглице, a комисија je од Комесаријата добила 3.032 преписа записника о саслушању избеглица који су у комесаријату састављени.

Нa тај начин, комисија je добила:

Сав тај огромни материјал je прво преписан на машини, па су онда сви извештаји сређени по епархијама и срезовима, тако да то сада претставља добро уређену архиву од велике вредности и значаја.

Да би сабрана грађа била што прегледнија и да би ce лако могло у сваки час употребити и што потпуније искористити приступило ce изради двеју картотека. Прва je картотека свих личности које ce у извештајима спомињу. Друга je картотека по садржини и то ce уређује по срезовима и предметима. Потпуно je у овој картотеци обрађено 35 срезова и то: босанско - новски, прњаворски, которварошки, жепачки, зенички, травнички, бугојански, фојнички, коњички, фочански, невесињски, гатачки, љубински, билећки, требињски, дубровачки, чајнички, тузлански, брчански, бијељински, кладањски, грачачки, грачанички, дервентски, зворнички, сребренички, власенички, добојски, теслићки, тешањски, маглајски, прилепски, битољски, охридски, и преспански, a остали срезови још су у раду.

На основу овог материјала који je комисија сакупила Свети Архијерејски Синод je израдио један опширан опис догађаја о прогонима и страдању српског народа и то I део: зверства над Србима у Независној држави Хрватској од стране усташког режима 1941. / 1942. и II део: Зверства Арбанаса извршена над Србима Косова и Метохије у овом рату.

Овај опис у оба дела прилаже ce као посебан прилог овоме извештају / под бр. 2.

Нa основу ових извештаја као и каснијих извештаја појединих Епархијских црквених судова, a и по достављеном усменом казивању сређена je и картотека изгинулих свештеника уз опис код сваког свештеника на који je начин и од кога убијен. Од почетка рата па до ослобођења тј. до 9. маја 1945. године погинуло je 544 српских православних свештеника. Број изгинулих свештеника по парохијама износи:

^[2]94 - према Напомени на стр. 138

^[3]104 - према истој Н. (Прим. уред.)

Од 9. маја 1945. године

РЕКАПИТУЛАЦИЈА

ПРЕГЛЕД ПОБИЈЕНОГ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ВРЕМЕНУ 1941-1945 ГОДИНЕ

Збрињавање избеглица свештеника и црквених службеника

Србија и ако сама окупирана од непријатеља и ако сама разапета на најтеже муке постала је ипак збег целокупног нашег српског народа и свештенства, које je избегло или протерано са других области. Одмах по државном слому прво су Мађари протерали из Бачке свештенике који нису били домороци. Затим су Бугари протерали из Јужне Србије све свештенство које није на оној територији рођено, a тако исто и оно које je тамо рођено али било српски настројено. У Хрватској су свештеници прво време убијани и гоњени, a касније су с малим изузетком сви позатварани и протерани у Србију, пошто им je претходно имовина одузета у корист државе.

По подацима којима располаже Свети Архијерејски Синод на територији Србије и Баната налазило ce 589 избеглих и протераних парохиских свештеника и то из епархије:

Сви протерани и избегли парохиски свештеници распоређени су на упражњене парохије, у болнице, за помоћнике архијерејским намесницима, старешинама цркава и паросима a нарочито оболелим паросима и то у епархију:

Однос Српске Православне Цркве, према окупаторским и посебно државним српским властима

Немци су добро познавали историски значај Српске православне Цркве и оданост Српског народа према својој цркви и њезиним претставницима. Они су сматрали да су Српска православна Црква и њезини претставници били главни сарадници у извођењу т.зв. пуча 27. марта 1941. године па су за време читаве окупације према Српској православној Цркви и њезиним претставницима тако и поступали, по методама тоталитарног рата у коме су сви међународни прописи о заштити неборачког становништва били потпуно и злочиначки игнорисани...

Заузевши зграду Српске Патријаршије они су хтели да униште и онемогуће и централну власт Српске православне Цркве. Зграда Патријаршије je претворена у војничку касарну а сав намештај, библиотека, готов новац, драгоцености потпуно су опљачкани a делом и архиве уништене, рачунајући да о томе никад ником рачуна полагати неће. Како су вршене пљачке и уништавање црквених установа и црквене имовине тако je то чињено и са осталом нашом државном имовином и имовином приватника.

Први сусрети са окупаторским властима, које су касније сем успостављања наше домаће државне управе, образовали своју цивилну управу, као и први односи са нашим домаћим државним властима изнесени су у уводном делу овога извештаја, a потанко у приложеном напред извештају Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа (види прилог бр. 1).

После формирања свију ових власти Црква je ради регулисања својих материјалних примања од државе била упућена на најближи контакт са нашим државним властима. Како су пак наше државне власти излазиле у том погледу и по својим могућностима скоро у највећој мери у сусрет, Црква се осећала с те бар стране у једну руку од домаћих државних власти заштићена све дотле док ce није покушало, да ce и Црква увуче у профану политичку борбу, којом je дириговао окупатор у смислу својих окупаторских: ратних и општих политичких циљева.

Притисак на Цркву да се умеша у политичку борбу и игнорисање Цркве и њезине аутономије

У току окупације чињен je на Свети Архијерејски Синод, велики притисак да ce Црква активно ангажује у политичкој борби. На овоме ce највише инсистирало нарочито од када су послови верске управе прешли из надлежности Министарства правде у надлежност Министарства Просвете. Министар просвете je нарочито захтевао да свештенство "свуда и сваком приликом са предикаонице и иначе" говори у интенцијама владе. Нижи органи управних власти су у инсистирању да ce Црква ангажује у политичкој борби ишли још и даље. Један je окружни начелник на пример, одредио био Архијерејском намеснику у том месту распоред проповедања, теме проповедања и чак цензурисање проповеди.

Свети Архијерејски Синод je поводом тога морао оштро протествовати и тражити да ce државне власти не мешају у питање унутрашњег црквеног живота (Зап. бр. 24 из 1942.).

Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Јован зват je у току септембра 1942. у Гестапо у Нишу где je од њега захтевано да нареди свештенству да у својим беседама поведе акцију против група отпора. Тим поводом умољена je влада за дејство да немачке власти не опште непосредно с појединим Г. Г. епархијским Архијерејима већ преко Светог Архијерејског Синода (Зап. бр. 420 из 1942)^[7].

^[7] На састанку чланова Светог Архијерејског Синода са Претседником владе 30. септембра 1942. године, претседник je пристао да ce Црква не увлачи у политику већ да и даље чини све што je на корист саме цркве и народа (Зап. бр. 472 из 1942.).

Нa састанку пак 20. октобра 1941., који je уприличен иницијативом генерала Недића, и на његов усмени позив a на коме су узели учешћа осморица наших Архијереја, ђенерал Недић je изјавио да je окупатор незадовољан ставом наше цркве и да она стоји по страни догађаја и не подузима озбиљне кораке да ce одупре бољшевизацији нашега света и апелирао je на Епископат да њега и његову Владу помогне у гоњењу комуниста, партизана и пљачкаша. Став цркве да није јасан да ce црква камуфлира и донекле заузима двосмислен став и да ce жели јасан став Цркве у свету. У име Епископата Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Г. Јосиф изложио je у првом реду јеванђелски став цркве, да у држању цркве нема никакве двосмислености, да ce црква не може упуштати ни у какве политичке комбинације, она не жели никаква насиља, него постепено васпитавање човека. Црква има за то свој јеванђелски начин, она има апостолске и светосавске методе којима то постизава. Она кao мајка српске православне деце не може и не сме рећи: Овај ми син не ваља, ви га убијте. Немци немају права тражити од ваше Српске православне Цркве оно што нису добили ни од своје католичке и протестантске цркве итд. Детаљан ток ове дискусије, која je сузбила она тенденциозна настојања ђенерала Недића да Цркву увуче у своју политику прилажемо у препису прилог III као Забелешка Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа "Нешто о ђенералу Милану Недићу, као претседнику "Владе народног спаса" у доба окупације."

Још раније од овога случаја a у месецу августу 1941. "Влада народног спаса" тражила je да српски Епископат потпише један јавни апел на народ у коме ce пo диктату окупатора нападају комунисти и партизани, нарочито je на томе настојао комесар Просвете Јонић, који je после постао министар просвете. У овом својству настојао je он да ce он наметне за диктатора цркве. Подржавањем субверзивних елемената против цркве и епископата, протурајући вести о збацивању Патријарха и појединих Епископа, подмећањем разних интрига, прегледа централне црквене касе и рачуноводства, претњом постављањем посебног комесара у црквеној управи он je оваквим радом својим за цело време свога министровања наносио тешке невоље и бриге нашој цркви. Под паролом "тако Немци хоће", a којој јe пароли он верно служио настојао je он да раздвоји Српски Епископат, нудећи појединцима и положај Патријарха Српске православне Цркве, другима je поручивао, да двојица наших Епископа треба да оду у Загреб и приме ce вођства "Хрватске православне цркве". Сва срества којима ce Министар Јонић служио према Епископату Српске православне Цркве изложена су у забелешкама Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа под насловом "Нешто о нашим људима у доба окупације - о Велибору Јонићу, професору комесару и министру под окупацијом, које ce у препису прилажу. (Прилог бр. 4.)

Управне власти су и даље наређивале парохијским свештеницима да држе говоре, предавања на зборовима и другим скуповима (бр. 398, 562/зап. 66 из 1943.). У једноме je месту, шта више командир добровољачког корпуса наредио да ce не исплаћују принадлежности двојици свештеника који у овоме нису били особито ревносни (Зап. бр 159/бр. 1276/43.).

Министар просвете je, исто тако и даље на упадљив и неуобичајен начин "водио надзор" над црквом, упућивао поучна акта Светом Архијерејском Синоду, и шта више, тражио од Главне контроле преглед Централне касе Српске православне Цркве (Зап. бр 7 из 1943.). Комисија je извршила преглед и поднела Главној контроли повољан извештај о нађеном стању (Пов бр. 2/зап. 55 из 1943.).

Уопште, Министар просвете јe заузимао према цркви такав став да je Свети Архијерејски Синод у више махова морао најодлучније негодовати (В. акт Светог Архијерејског Синода бр. 343, 509/зап. 24 из 1942, и бр. 1457 из 1944. / зап. 359 из 1942.).

Поред тога, Министарство je доносило уредбе које ce тичу Цркве, не консултујући уопште Цркву.

Тако je основан Централни завод за чување старина и донета Уредба о заштити старина без договора са Црквом, иако највећи број старина претстављају баш црквени објекти. Централни завод за чување старина ставио je под заштиту 48 манастира из разних епархија и уписао ове заштите у интабулационе књиге као реалан терет с тим да управе манастира могу овим располагати само уз ограничења из Уредбе о чувању старина. Пошто ce при том уопште није водило рачуна о аутономним правима цркве и о томе да су освећене ствари искључиво њезино власништво и да њима не може располагати ни у ком погледу нико сем црквених власти Свети Архијерејски Синод јe и против овог уложио протест код Председништва владе и Министарства просвете и вора (Зап. бр. 370 из 1943.).

Исто тако je 10. децембра 1943. обнародована Уредба о теолошком православном факултету Универзитета у Београду, која je донета без знања и сарадње цркве, против чега je Свети Архијерејски Синод такође морао протестовати (Зап. бр. 483 из 1943.), јер су овом уредбом потпуно игнорисана права цркве загарантована јој чл. 18 Закона о Српској православној Цркви.

Контрола рада Светог Архијерејског Синода и цензура

Немачка тајна полиција - Гестапо - стално je контролисала рад Светог Архијерејског Синода и захтевала да ce записници Синодски, одмах по одржаним седницама достављају у једном примерку тајној полицији. Није било случаја да je тајна полиција чинила какве примедбе на рад и поједине одлуке Синода. Али обзиром на извесне ствари о којима je Свети Архијерејски Синод морао расправљати и доносити одлуке за које није било пожељно да их немачка полиција зна, Свети Архијерејски Синод је држао посебне седнице, a приказивао je тајној немачкој полицији друге записнике.

Наша државна власт поставила je посебног цензора, који je прегледао сву пошту наших и централних и епархијских власти у Београду. Овај цензор je имао своју канцеларију у Патријаршији. Цензуру je вршио на тај начин, што ce сва пошта спремљена за експедицију морала незатворена предати њему, a он би јe по прегледу затворио, оверио коверат својим печатом "цензурисано" и тек овако цензурисана пошта отпремана јe на пошту. Само je у једном случају цензор обуставио једну пошиљку, и пријавио ову немачкој тајној полицији и она јe ову пошиљку конфисковала и уништила. Радило ce о овом случају. Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф у једном периоду времена 1942. год. када су муке Српског народа превазишле сваку меру, када није било наде у спас ни од кога до Милостивог Бога, написао je молитву по садржини пуну тешког и очајничког вапаја, намењену Српском народу, да с њим сједини све Србе у молитви Свевишњем да прекрати муке и невоље које су наишле на наш народ и прете му потпуним истребљењем. Један примерак ове молитве прилаже ce под Прилог бр. 5. Нажалост, овај ревносни цензор био je Србин син српског свештеника протонамесника Анђелка Грбића из Бачке епархије, кога су Мађари за време својих рација у Бачкој убили.

Немачка цензура, која јe цензурисала "Гласник" брисала je у публикацијама Гласника разних синодских одлука, титулу Његовог Преосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа "скопски". Ово јe чинила стално и код потписа осталих Архијереја на Божићним и Ускршњим посланицама. У једној од посланица брисала je цензура један пасус који je уливао наду верним, да ће ове муке Српског народа престати и да ће доћи Васкрсење. На све ово Свети Архијерејски Синод није реагирао, јер je био уверења да непријатељско полицијско перо не може уништити веру и наду Српског народа у Његово Васкрсење, a евентуални протести могли би Цркви само нанети још веће пакости и Бог зна какве одмазде.

Споменуто je раније у овом извештају, да немачка цивилна власт није дозволила да ce публикује одговор Светог Архијерејског Синода на нападе државника НДХ на Српску православну цркву. И да није дозволила да ce спроведе извештај Светог Архијерејског Синода сестрински православним црквама о стању Српске православне Цркве под окупацијом односно на територији НДХ тражећи да ce изоставе сви они делови у којима ce критикује рад државне управе у НДХ.

Поред свих оваквих тешкоћа a да би пошто-пото као централна власт Српске цркве својим вернима и подручним установама пружио подршке и вере да Српска Црква живи и ради Свети Архијерејски Синод je успео да после прекида од 6 месеци првих ратних дана обнови издавање свога званичног листа "Гласника", као и календара "Цркве" дабоме, да je то све било у најужем обиму како je то у посебном делу овога извештаја потање изложено.

Прогони и хапшења свештенства

Децембра месеца 1942. године Командујући генерал и заповедник у Србији упутио je под I a бр. 631/42 Претседнику Српске владе, a овај преко Министарства просвете Светом Архијерејском Синоду акт следеће садржине:

"Са жаљењем морам констатовати, да у последње време свештенство све до највиших врхова узима учешћа у побуњеничком покрету у најмању руку својим симпатијама. Ни под којим условима не може ce трпети то што свештеници дозвољавају да буду употребљени на пример као преносиоци вести или да више или мање отворено суделују у англофилској пропаганди, или да манастири - чак и манастири калуђерица - буду искоришћавани као скровишта. Бискуп Николај из ових разлога пре неколико дана из његовог места боравка северно од Трстеника доведен у околину Београда. Пре него што ce осетим побуђен да и овде предузмем строге мере, као што сам то већ иначе морао да чиним, ja овим опомињем и молим Bac да известите кругове који у томе имају учешћа да их њихов чин нипошто неће сачувати од оних мера које сматрам да су потребне у интересу окупаторске силе.

Очекујем да ћe у најкраћем времену наступити промена."

Тих дана су почели Светом Архијерејском Синоду стизати извештаји да су многи свештеници из срезова ибарског, моравичког, студеничког, дежевског, косовског и ужичког позатварани.

Тим поводом отишли су дана 21. децембра 1942. године Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф и Његово преосвештенство Епископ Зворничко-тузлански Господин Нектарије Претседнику Српске Владе и предали му акт Светог Архијерејског Синода бр. 3635 из 1942. у коме су молили за дејство код немачких власти да ce лична сигурност свештенства не доводи у сумњу, пошто то уноси неспокојство у народ и бојазан за личну сигурност сваког појединца. Породице ухапшених свештеника из ових и других срезова молиле су и саме Свети Архијерејски Синод за заштиту и Свети Архијерејски Синод je за сваки поједини случај писмено интервенисао.

Као што je појмљиво, ове интервенције нису биле од великог успеха и велики број свештеника je пао као жртва терора.

У прилогу под . / .а подноси ce Светом Архијерејском Сабору списак свештеника a који су изгубили живот од 6. априла па до 20. октобра 1944. (Ослобођење Београда) односно 9. маја 1945. (дана коначне победе и ослобођења) целе југословенске територије и Б/ који су изгубили живот после ослобођења (прилог бр. 6).

ОСЛОБОЂЕЊЕ

Када су ce Руске армије спуштајући ce преко Карпата приближавале границама наше земље и када су оне већ сишле на Дунав према Кладову органи Српске владе су почели тражити све више ближег додира са црквеном управом. Са извесном грозничавом ужурбаношћу покренула je Влада поново питање пуштања на слободу Његове Светости Патријарха, али још увек уз услове да попусти у држању према окупатору.

Министар просвете и вера Велибор Јонић je уопште последњих месеци окупације понекад и по два пута дневно долазио у Патријаршију и чинио разноврсне предлоге. Између осталог изнео je и комбинацију да би још за време трајања окупације Црква требала да преузме сву власт у земљи. Прозревши да све ове комбинације имају само ту сврху да ce кроз Цркву спасавају они који су ce исувише истакли сарадњом са Немцима. Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф je одбио ове предлоге. Непосредно пред ослобођење министар Јонић je чак поднео молбу да прими монашки постриг.

Руска војска ce у току септембра све више приближавала Београду у коме су ce већ чиниле припреме за дочек Руса. Његовом Високом Преосвештенству Господину Јосифу су у име 40 београдских национално настројених друштава, која су овај дочек припремала, долазиле разне личности и молиле да ce дочек припреми у окриљу Цркве. Пошто je у тим друштвима било и личности које су изазивале подозрење, Његово Високо Преосвештенство je одбио да Црква у томе сарађује, иначе ће Црква своју дужност часно извршити.

12. октобра отпочела je борба за Београд која je трајала осам дана. За све време борбе у сутерену зграде Патријаршије склонило ce било скоро све становништво из оближњег и даљег суседства (око 5-600 лица). Од Преосвећених Г. Г. Архијереја у згради су ce налазили: Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф и Епископи: шабачки Господин Симеон, мукачевскопријашевски Господин Владимир, викарни Епископи Арсеније и Валеријан, као и Преосвећени Епископ Господин Јеротеј.

У петак 20. октобра изјутра преостала je улична борба и Београд je био ослобођен од Немаца.

Истога дана свештеници са Гробља јавили су у Патријаршију да Руси траже да им ce погинули војници сахране по црквеном обреду. Следећих дана су Руси и сами сахрањивали своје пале борце по улицама и скверовима.

У недељу 22. октобра a поводом ослобођења одржано je у Саборној београдској цркви свечано благодарење на коме je чинодејствовао и проповедао Високопреосвећени Митрополит Господин Јосиф.

5. новембра командант града Београда Генерал - мајор Љубодраг Ђурић учинио je прву посету Његовом преосвештенству Митрополиту Господину Јосифу. Разговор ce водио по питањима односа Цркве и државе о вези наше земље са свима њезиним деловима, о црквеној просвети и штампи.

12. новембра одржан je у Београдској Саборној цркви парастос свим руским и нашим војницима изгинулим приликом ослобођења Београда. Парастосу су присуствовали претставници Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, претставници Националног комитета, Врховног штаба народноослободилачке војске. командант Београда, претставници руске војске и наши и руски официри и војници као и велики број Београђана.

Организација и успостава нових државних власти

Одмах по ослобођењу самог Београда преузело je у земљи државну власт Антифашистичко веће народног ослобођења које ce према својој одлуци донесеној још у Јајцу 29. новембра 1943. године конституисало у врховно законодавно и извршно преставничко тело Југославије, као врховни преставник суверенитета, и успоставило Национални комитет као свој орган, са свима обележјима народне владе. Одлуком антифашистичког већа бр. 2 од 29. но