Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Књига о Косову

ПОГОВОР

Косово je данас већ општи назив целога једног сложеног проблема, у коме сe историја суочава са нашим данима. Два суседна балканска народа, српски и албански, спутана су супротностима нагомиланим за три последња века. Питање сe не може свести на уставноправни статус САП Косова нити на положај албанске народности у Југославији. Напротив, оно сe са много више разлога поставља као питање опстанка и положаја српског народа - на Косову, у Југославији, на Балкану. Косово je у том погледу само симптом који открива дубље и шире процесе, у којима сe решава судбина српског народа, а не албанске народности.

Зато je необично важно, управо неопходно, да сe проблем Косова разматра у светлу историје: актуелна политичка ситуација без тога није разумљива нити сe могу схватити прави смисао и домет албанских намера. Уосталом, положај српског народа на Балкану je и тако одвећ осетљив да би сe могао тумачити само у равни овог тренутка. Он je покривен, све више, густом копреном мистификације. Брише сe историјско памћење народа, поткопавају темељи његове националне свести; на његову савест се натоварује хипотека непостојећих или туђих кривица. Зато права и потпуна историјска сазнања имају за српски народ освешћавајући значај: она га враћају к себи, оспособљавају га да ствари види у правој боји и у стварним димензијама.

Морају сe најпре уклонити неке "однеговане" заблуде. Међу првима то je формула вештачке симетрије, којој сe односи између народа релативизују до те мере да сe покрива свака кривица и губи права мера историјског збивања. И само казивање о насиљу и геноциду који сe проводе над српским народом Косова оглашава сe "неприхватљивим", јер оно тобож вређа осећања албанске народности. "Табу" je и сама историја српско-албанских односа. Уместо реалне слике тих односа, којом за последња три века доминира насиље исламизованих Албанаца над Србима, нуди сe слика "реципрочних одговорности", где сe фикцији двадесетогодишњег "великосрпског насиља" одмерава иста тежина као и двестагодишњем албанском насиљу над српским народом.

Историчар ће посебно запазити да спровођење у живот давно прокламованог "начела", да нису сви национализми подједнако негативни те да ваља правити разлику између национализма угњетених и национализма угњетача, доводи у пракси до смишљеног толерисања мегаломанских митова оних народа или народности у Југославији који су стављени у категорију "угњетених" нација и националних мањина из периода 1918-1941. Велико албанска митоманија и трпељив однос према њој у том погледу су веома карактеристични.

Питања етногенезе, порекла народа, на пример, иду у ред оних питања која сe политички мистификују. Данас, она немају никакав значај: савршено je свеједно да ли су Албанци потомци Илира, Трачана или Пеласта. Но ипак, на теорији о илирском пореклу албанског народа много сe инсистира, па она, тако пренаглашена, открива свој агресивни политички набој. Косово je српска земља свакако још од сеобе народа, од VII века; тој историјској чињеници, која сe заснива на многим и очигледним историјским изворима, археолошким, лингвистичким или антропогеографским сведочанствима, супротставља сe сада једна у суштини расистичка теза о илирском пореклу Албанаца, како би сe утврдило неко прече право албанског народа на територије које насељава српски народ. Етногенеза Албанаца je у науци, међутим, једна од најмање јасних страна европске праисторије, и ту никаква аподиктична тврђења нису умесна. Ако сe следи логика лингвистичких анализа, Албанци би могли да буду потомци Трачана бар исто толико колико и Илира, а у том случају Проалбанци сe и сами крећу по Балкану и насељавају на територији илирске античке "Албаније" у доба сеобе народа, па je и њихов староседелачки статус релативан. Уосталом, праисторија Албанаца траје до XI века, када их историјски извори први пут примећују. Све до XIII века они не представљају довољно одређену историјску чињеницу: то je сточарско-номадско становништво планина, без додира са морем, веома малобројно, без јасног етничког идентитета. Најзад, која сe то права било ког европског народа могу заснивати на мутним стањима пре сеобе народа? Заснивање неких историјских, а поготову територијалних права на етничкој карти Европе из времена пре сеобе народа данас напросто није могућно: пре сеобе нема, на пример, Француза и Француске, Немаца и Немачке, Руса и Русије, нема Србије, нема Албаније.

Важна je околност да су Словени, насељавајући Балкан као ратари, и на подручју данашње Албаније поседали углавном равнице и речне долине, препуштајући планине старобалканским сточарима, међу којима су били Власи и преци Албанаца. Примарни додир српског и албанског народа није имао карактер сукоба, као што га српско-албански односи неће имати све до исламизације Арбанаса у XVI веку. Није било отимања албанске земље ни потискивања, исељавања и уништавања албанског народа. Српско-албански односи у средњем веку могу сe пре обележити као симбиоза. У средњовековној српској држави, од последњих деценија XII века, Арбанаси су потпуно интегрисани, како у државноправном тако и у друштвеном смислу. То сe односи на албанску властелу и грађане, но исто тако на сељаке-сточаре, који уживају исти статус као и Власи. Нема дискриминације ни сукоба због народности. Српски цар Душан [1331-1355], у складу са средњовековним схватањима државе, која никада није била национална у данашњем смислу речи, носио je титулу "цар Срба, Грка, Бугара и Арбанаса".

Област Косова и Метохије насељена je још од раног средњег века хомогеним српским становништвом. Већ прве српске државе, у X и XI веку, окренуте су према Косову. Под византијском влашћу све до коначног укључивања у оквире српске државе Немањића крајем XII и почетком XIII века - Косово je у етничком погледу српска земља још за првих покушаја политичке интеграције. То сe потврђује на основу историјских докумената [повеља српских владара], посебно њиховом антропонимијском анализом [анализом личних имена], као и топономастичким истраживањима; стари топоними Косова и Метохије су претежно словенског порекла. Покретљиве групе сточара албанске народности, углавном римокатоличке вероисповести, чиниле су занемарљиво мали проценат, око 2% од укупног броја становништва, па и то у западним деловима области, на планинама данашњег граничног албанско-југословенског подручја; било je и нешто мало албанских занатлија, рудара и трговаца у градовима.

Етничка хомогеност ове у средњем веку густо насељене територије била je услов за њен брз успон до улоге централне државне, политичке, економске и културне области српског народа. Српска православна црква, национална црквена организација од самог свог оснивања [1219], допринела je да косовска област добије и трајно чува лик српске земље. Главни династички манастири-задужбине [Грачаница, Богородица Љевишка, Бањска, Дечани, Арханђели], са иконографским атрибутима државне суверености и континуитета српске власти ["Лоза Немањића"] и са моштима канонизованих владара, уз Велику цркву [Пећку патријаршију], где су мошти светих поглавара националне цркве, са многобројним другим манастирима и густом мрежом малих парохијских храмова на читавој територији Косова и суседних крајева - представљају основ на коме сe формирала и учвршћивала национална свест српског народа, градио његов не само национални него и културни идентитет. Ти су споменици, зато, овако концентрисани и распоређени у једној области, међаши националне земље; они који су остали читави после турско-албанског муслиманског пустошења по овој области, још увек су жива упоришта духовности и националне самосвести српског народа. Споменици српске архитектуре и сликарства на Косову спадају у највиши ниво средњовековне европске уметности, а књижевно стварање у овим крајевима представља главни ток српске писане речи, који je обликовао свест српског народа у средњем веку. С правом je речено једном приликом [у Меморандуму Србије амбасадорима европских сила у Лондону, 1913] да je ова област за српски народ нешто као "Света земља". Срби су управо на овом подручју достигли за средњег века висок ступањ цивилизације и на тим достигнућима почива њихов европски идентитет.

Стање на Косову сe не мења битно ни у доба турске инвазије осамдесетих и деведесетих година XIV века. Етнички односи остају исти, а српски карактер области није доведен у питање. За разлику од Албаније, где Ђорђе Кастриот Скендербег средином XV века покушава да са ослонцем у албанском народу уједини албанске феудалце за отпор против Турака, Косово, етнички још увек српска земља, дели политичку судбину осталих српских области у Деспотовини Лазаревића и Бранковића. Простор српско-албанске етничке симбиозе налази сe тада далеко на западу од косовске области, у доњој Зети, скадарској равници и северноалбанским Брдима. Антропонимијска проучавања изворних турских пописа [дефтера] из XV века показују да je линија данашње државне границе између Југославије и Албаније, на свом северном сектору, углавном подударна са тадашњом етничком међом Срба и Албанаца.

Губитак државне самосталности и слободе услед инвазије Османлија изменио je у самој основи услове живота српског народа. На размеђи епоха, између српске слободе и турског ропства, стоји догађај који ће постати симбол и знамење српске историје: косовска битка [15/28. јун 1389]. По свом историјском значају и по месту које je добила у историјском памћењу народа ова битка спада у ред великих оружаних судара Европе, какви су куликовска битка [1380], или битка код Поатијеа [732], или, у још даљој прошлости, битка у Термопилском кланцу [480. године пре н. е.]. Одлучан отпор који je Србија пружила османлијској најезди скршен je у војном и физичком смислу, али je погибија кнеза Лазара са војском добила у историјској свести народа значење мученичке смрти за "царство небеско", а зато и духовног тријумфа у херојском жртвовању за идеал хришћанске цивилизације. За српски народ Косово je зато печат његовог идентитета, кључ који омогућава да сe схвати порука свеколике његове историје, стег националне слободе. Није реч о миту него о историјској мисли, којом сe остварује веза са својом стварном историјском прошлошћу. Жива свест о сопственој средњовековној држави била je активан чинилац у борби српског народа за ослобођење и уједињење вековима касније, а њен je неотуђиви део свест о Косову као о матичној српској земљи. Међутим, однос српског народа према Косову није заснован само на представама о прошлости, нити je "митски" моменат уопште битан за тај однос, као ни за наша историографска или политичка размишљања о овом проблему. Косово није нека имагинарна, митска прошлост, већ стварност једне историјске судбине која траје и која ни данас још није завршена.

Турска инвазија покренула je велике етничке масе на Балкану и изазвала поремећаје са трајним, најчешће трагичним последицама. Ипак, када je реч о Косову, прве сеобе Срба у XV веку нису у већој мери захватиле ову област нити су овамо довеле албанске сточаре са Проклетија. У XVI веку, према званичним турским подацима, хришћани су и даље у апсолутној већини према муслиманима [Турцима и исламизованим Албанцима]: заједно са осталим хришћанским народностима, које су сe још одржавале као мале групе грађана и сточара [православних Грка и Влаха и католичких Арбанаса], Срба je 97% од укупног броја становника.

Област Старе Србије [како сe историјски назива област Косова, Метохије и суседних крајева], према томе, у XV и XVI веку живи као српска земља. Обновљена пећка патријаршија [1557], сем огромне улоге у општем повезивању Срба, распрострањених не само по ширем балканском него и панонском простору, одиграла je и важну улогу у организовању отпора и борбе српског народа под Турцима, посебно на Косову. До краја XVII века на овом подручју сe активирају стари духовни центри и расте отпорна моћ Срба. Положај народа под Турцима био je веома тежак, утицај турске владавине и исламизације, како то у својој докторској тези каже Иво Андрић, "апсолутно негативан". О томе сведоче сви историјски извори. Османлијска власт je почивала на закону дискриминације и апсолутне владавине ислама, са легалним могућностима да сe у пракси спроводи појединачно или масовно насиље, све до физичког уништења појединаца или читавих области.

Ту су разлози сталног отпора и борбе српског народа за национално ослобођење и за повратак европској цивилизацији, али и корени оних дубоких демографских промена до којих je дошло у XVIII и XIX веку и које су подлога данашњег проблема Косова.

Ослободилачки покрет Срба још од краја XVI века израста из непрестаног отпора народа и његовог одбијања да прихвати турско-исламску власт. На челу народа je црква. У великим аустријско-турским ратовима 1683-1690. и 1717-1737, учествовали су Срби у масама са веома широког балканског простора, а заједно с њима борила су сe против Турака и северноалбанска католичка племена. Подвргнути суровим репресалијама Турака и Татара после аустријског пораза, Срби сe у таласима селе на север са простране територије од средње Македоније до Дунава. Две "велике сеобе" српског народа у Аустрију, под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем [1690] и Арсенијем IV Јовановићем-Шакабентом [1737], неоспорна су историјска чињеница. Није могућно тачно утврдити колико je Срба тада исељено, али je сигурно да je у првој сеоби [1690] у Аустрију прешло око 185.000 Срба. Сеобама je у сваком случају ослабљен српски етнички елеменат, и то не само на Косову, али сe из развоја догађаја и потоњих буна и устанака види да je преостали део српског народа на тим територијама, стално обнављан појединачним или групним миграцијама српским у границама Турског царства, био довољно јак за оружани отпор. Косово je, заправо, све до средине XVIII века још увек етничка хомогена и густо насељена српска земља, каква je, уосталом, била и пре турске инвазије.

Албанци продиру у јужнословенске земље на широком фронту од Полимља до Охрида, појединачно или у већим групама, тек од почетка XVIII века. Кључ овог продора je исламизација Албанаца, извршена у XVI веку бар до 50% од укупног броја становника Албаније, а потом и присилна исламизација Срба и њихова, услед тога произашла, денационализација и албанизација. Ток ове колонизације, за коју сe може рећи све само не то да je "природна", да сe пратити по свим историјским изворима, међу којима су веома важни извештаји католичких бискупа и надбискупа, и других мисионара, непосредно са терена од XVII до почетка XIX века; међу њима je било и Албанаца. Извештаји, који су добрим делом публиковани и који сe чувају у Ватиканском архиву, плод су великог и посебног интересовања Свете Столице, нарочито Конгрегације за пропаганду вере [Сongregatio de Propaganda fide], за прилике на Балкану с обзиром на перспективе католичке мисије у областима где je турским насиљем ослабљена или чак разбијена организација православних цркава. Исто тако, антропогеографска истраживања насеља и порекла становништва, што их je Јован Цвијић започео 1900. године, а наставила велика екипа научних радника до наших дана, богато допуњавају сведочанства историјских докумената. Тако сe могла добити поуздана представа о времену и простору, начину и узроцима албанске инвазије, колонизације и потискивања Срба.

Продор Албанаца, остварен најдубље према Нишу и Софији крајем XVIII века [на педесетак километара од Софије!], на другој страни - према Скопљу и Велесу, на северу - према Босни преко Новопазарског санџака, открио je балканску димензију овог специфичног вида отоманске експанзије. Економске неприлике у кршевитим, неплодним планинама северне и средње Албаније биле су само почетни импулс овога великог покрета, али сe та миграција тек удружена са исламизацијом и турском политиком претворила у масовну колонизацију Косова и Македоније и у геноцид над словенским становништвом. Управо су те политичке, а не економске околности довеле Албанце не само на нову територију него и у положај владајућег и повлашћеног слоја у односу на обесправљену хришћанску рају. Исељавање Срба и осталих балканских Словена из њихових земаља, стога, није природан процес, на чему сe данас са толико једностраности инсистира, већ резултат насиља које je над њима било извршено.

Упркос сукобу са албанским муслиманима, који je бивао све оштрији што je њихово насељавање по Старој Србији узимало све већег маха, устаничка и револуционарна Србија [после 1804] сећа сe некадашњих Арбанаса, и у свом балканском програму налази места за слободну, самосталну Албанију у саставу једне замишљене балканске конфедерације. Tа идеја, формулисана већ у Начертанију Илије Гарашанина [1844], а нарочито касније, шездесетих година XIX века, добија предност у односу на планове о подели албанске територије са Грчком. Реч je, наравно, о Албанцима у правој Албанији; Косово je, пак, циљ српскога ослободилачког покрета и програма националног уједињења без икаквих резерви и без погодби у погледу враћања српског суверенитета у тој области, по њеном ослобођењу. То je дошло до изражаја како у првом српском устанку 1804-1813. тако и у низу буна, устанака и хајдучких акција у самој Старој Србији. Главно и најсуровије оруђе турске репресије били су у свему томе албански досељеници-муслимани, тако да сe сваки ослободилачки покрет Срба на Косову обавезно претварао у судар са Албанцима. На Косову je већ у време српских устанака у београдском пашалуку завладао незапамћен терор, обележен јасним планом истребљивања и протеривања Срба из целе Старе Србије. Уз то долази још један нов моменат: реформе турске администрације и први покушаји европеизације царства [Танзимат, 1839] изазивају отпор Албанаца муслимана, који сe, као и муслимани у Босни и Херцеговини, у име старих повластица, верско-националне дискриминације па чак и "праве вере", окрећу против турских реформи. Хришћанска раја je отуда главни објекат и жртва албанског антиреформног, конзервативног и фанатичног покрета, који сe испољио у низу локалних буна и погрома. Педесетих и шездесетих година XIX века геноцид над српским народом посведочен je великим бројем докумената, жалбама раје турској администрацији на злочине Албанаца, и извештајима европских конзула [Битољ, Скопље, Призрен, Приштина]. Зулум Албанаца муслимана влада на целој територији од Санџака до Македоније и од Метохије до Јужне Мораве.

Први ослободилачки рат Србије и Црне Горе против Турске, 1876-1977, а потом и други, 1877-1878, значили су, зато и први озбиљан и фронтални судар Срба са Албанцима. Муслимански Албанци Старе Србије боре сe против српских трупа и бране интегритет царства, бранећи земљу коју су били узели. Пораз Турске у рату представљао je и губитак ових поседа: око 30.000 Албанаца напушта ослобођене крајеве [Топлица, Лесковац, Врање итд.]. Једренским руско-турским примирјем 1878. натерана je српска војска да сe повуче са тек ослобођених делова Косова. У борби око нових граница и за поништење рускога санстефанског диктата на рачун српског народа Србија je на Берлинском конгресу [1878] успела да осигура само делимично своје ратне тековине. Народ у Старој Србији подвргнут je после тога крвавом осветничком терору, који добија организован карактер у албанској Призренског лиги, основаној исте године, уз покровитељство и подршку Порте.

Призренска лига je важан моменат у конституисању албанске националне идеологије. Очигледна немоћ Турске да одбрани интегритет царства погодује не само бујању идеја о независној самосталној борби Албанаца против Србије, Црне Горе и Грчке него и тражењу нових путева за одбрану турских интереса од обновљених балканских држава. Тада je први пут формулисан концепт "Велике Албаније", којим су сe желеле санкционисати дотадашње етничке промене и освајања на рачун балканских хришћана, и повратити изгубљене области; простор албанске доминације имао сe проширити далеко преко граница до којих je уопште допро албански миграциони талас. Програм Лиге je уперен против балканских држава, посредно и против европских сила које су макар и шкрто изишле у сусрет ослободилачким тежњама Србије, Црне Горе и Грчке, а и против Турске - уколико je њена слабост постала опасна за замишљени интегритет "велике Албаније". Агресивна, освајачка и реваншистичка, конзервативна и националистичка, Лига je, без обзира на све унутрашње разлике, успела да повеже Албанце све три вере. Противсрпска и уопште противсловенска оријентација Лиге, га своје стране, трајно je оптеретила односе између српског и албанског народа.

Три деценије после Берлинског конгреса, 1878-1912, обележене су планским прогоном, физичким уништавањем, расељавањем и протеривањем Срба из Турске. Тек у том раздобљу je етничка равнотежа на територији Старе Србије, тј. Косова и Метохије и северозападне Македоније, дефинитивно нарушена. У Србију сe са тог подручја иселило за тридесетак година око 400.000 људи; само из области северно од Шаре, значи са Косова и Метохије, иселило сe најмање око 150.000 људи. Нарочито трагичне размере добио je овај погром после критског рата између Турске и Грчке, 1897. године. Дипломатске мере српске владе да сe заштити српски живаљ од албанског зулума не доносе плода, али сe бар сачувала за историју аутентична документација о злочинима над српским становништвом тадашњег косовског вилајета. Забележена су многобројна убиства, пљачкања и обесвећења храмова и гробаља, силовања и отмице српских жена и девојака, чак и девојчица, напади, пљачке и разбојништва, све са циљем да сe српски народ уништи или отера са своје земље, и све уз благонаклоно толерисање од стране турских власти - од Високе Порте до локалних органа и жандармерије. Албански покрети против Турске, нарочито после разлаза са младотурском револуцијом, 1908-1912, довели су у питање виталне интересе српског народа, па и сам његов опстанак, откривајући далекосежност и ефикасност планова ових покрета. У рукама албанских устаника 1912. година нашло сe чак и Скопље, где су Албанци тада сасвим незнатна мањина. На јужним границама Србије коначно сe помаљала једна нова, млада, агресивно антисрпска држава, од самих својих заметака оруђе италијанских и аустријских аспирација за продоре на Балкан.

Балкански рат 1912. године водила je српска држава заједно са Црном Гором, Бугарском и Грчком за ослобођење свог народа и за стварање таквих услова у којима би тај народ могао у целини да сe развија политички, привредно и културно. Истина, један од крупних па и кобних недостатака српске политике био je у одсуству јасних погледа на то како да сe трајно и праведно реши албанско питање. Магловита идеја да ће сe "наћи нека комбинација за заједнички живот Срба и Албанаца онако како je то било и пре турске владавине" [М. Миловановић, 1906] - није могла да замени једну разрађену, на стварности засновану политику према албанском народу. Идеје о мирном интегрисању или чак асимилацији Албанаца биле су сасвим илузорне, чак и ако сe нису сударале са тадашњим, а и каснијим погледима и праксом европских држава у међународним и уопште националним односима. Сва су сe очекивања те врсте коначно морала распршити већ у току операција српске и црногорске војске на косовском односно скадарском ратишту [1912], где се уместо наивно очекиване сарадње наишло на отворено непријатељство албанских племена и оружани отпор. С друге стране, аутономна Албанија je имала да буде направљена не само на инсистирање Аустро-Угарске и Италије него и уз сагласност Енглеске, Француске и Русије. У сложеном развоју догађаја 1912-1913. Србија сe морала одлучно борити да обезбеди посед ослобођене територије Косова и Метохије, према којој су биле нарочито усмерене аустријске претензије. Српска влада није била спремна на попуштање поводом Косова и Метохије: "Нема те црногорске или српске владе која би хтела или могла да препусти Албанцима или било коме другом ову 'Свету земљу' српског народа", истакнуто je у Меморандуму европским силама 8/21. јануара 1913; у том питању "српски народ неће и не може да чини било какве уступке, трансакције или компромисе, и ниједна српска влада не би то хтела да учини". Једна нова косовска битка имала je да сe води и добије на дипломатском пољу. Лондонска конференција европских сила [1912-1913] створила je стање које je политички и правни основ за разграничење и будући развој односа између албанског и српског народа, између албанске државе и Србије односно Југославије као сукцесора српске државе.

Притисак на српски народ обновио сe одмах после повлачења српске и црногорске војске и успостављања аустро-немачке и бугарске окупације на Косову 1915. године. Трајао je све до ослобођења 1918. Албанске јединице учествовале су и у крвавом гушењу српског устанка у Топлици 1916-1917. Првих година после ослобођења и стварања Југославије наставила сe оружана борба на Косову и Метохији и у Македонији, јер су албански "качаци" [диверзанти-терористи] настојали да са ослонцем на албанске масе одрже атмосферу перманентне побуне. Качачки тероризам je ликвидиран углавном до 1924, али сe наставља подземна и полулегална политичка борба - преко страначких [муслимански "Џемијет"] или илегалних организација [студентска "Беса"у Београду и сл.]. Статус албанске националне мањине, као и других мањина - немачке, мађарске, италијанске, румунске, био je регулисан Сенжерменским уговором Државе СХС [Југославије] са главним силама [САД, Енглеском, Француском, Италијом и Јапаном] од 10. септембра 1919. Супротно неким тумачењима, Албанци нису били изузети од ове међународно санкционисане заштите. Парола о посебној правној незаштићености и дискриминацији албанске мањине у Краљевини Југославији, без обзира на стварне политичке прилике и односе у тој држави, није ни правно ни историјски основана.

Злу крв су стварали покушаји тадашњих власти да помоћу аграрне реформе и колонизације на Косову и у Македонији успоставе етничку и националну равнотежу. Резултати ове лоше акције, вођене неорганизовано и са евидентним гажењем законитости, били су врло слаби баш у ономе ради чега je акција вођена: за све време спровођења аграрне реформе и колонизације, двадесетих и тридесетих година, насељено je на Косову и Метохији највише око 60.000 Срба и других Југословена, па и то претежно на необрађеном и слободном, често и неплодном земљишту, добијеном ликвидацијом феудалних имања, а само мањим делом у албанским насељима и на албанским сељачким имањима [углавном на имањима одметника]. Аграрном реформом су на Косову, као и у осталим ослобођеним крајевима Југославије, ликвидирани феудални односи, али je таква "повратна"колонизација, макар и у малим размерама, била непопуларна чак и код Срба, поготову домородаца. Политика исељавања Албанаца, опет, ни до краја постојања Краљевине Југославије није успела да сe претвори у систематску акцију каква je после другог светског рата спроведена, на пример, у Пољској, Чехословачкој или Југославији у односу према немачкој националној мањини. Нема тачне евиденције о исељеном албанском становништву, али сe рачуна да тај број, укључујући и друге косовске муслимане [Турке, Цигане], не прелази 45.000. Иницијативе за исељавање муслимана, па и муслиманских Албанаца, долазиле су из Турске, која je још 1914. године била организовала евакуацију муслимана из балканских држава [Румуније, Бугарске, Србије]: споразум између Југославије и Турске [1938], као и други планови за исељавање, предвиђали су мере економске стимулације и обезбеђења у земљи имиграције, а не мере административне принуде, мада су власти у пракси прибегавале и томе.

Априлским сломом Југославије 1941. године почиње ново раздобље албанског терора и геноцида над српским народом. Највећи део територије са албанском националном мањином анектиран je од стране италијанских вазала у Тирани, па je тако начињена, под фашистичким окриљем и за рачун Италије, "Велика Албанија". Припадници албанске мањине [чије бројно стање пред рат у целој Југославији није прелазило 500.000] дочекали су окупацију југословенске земље као своје ослобођење. "Друга призренска лига" [1943] спроводила je под немачком окупацијом, после капитулације Италије, систематски терор над Србима, са масовним и појединачним убиствима [Пећ, Урошевац, Приштина итд.], депортовањем и исељавањем. Никада није утврђен тачан број тада протераних Срба са Косова и Метохије, али сe рачуна да je за време рата 1941-1944. морало да напусти Косово око 100.000 Срба, не само колониста него и домородаца. Познато je да су чак Немци, због загушења саобраћаја, покушавали да зауставе и врате ову велику реку избеглица. Оружани отпор италијанском, немачком и бугарском окупатору имао je зато сасвим посебан ток на свим оним југословенским територијама где су живели Албанци. Покушаји да сe у овим крајевима организује народноослободилачки покрет наилазили су на огромне препреке, пре свега на масовно антисрпско и антијугословенско расположење Албанаца. Стање сe донекле почело поправљати тек у другој половини 1944, када je пораз нацизма био већ очигледан. Штавише, партизански одреди са Косова и Метохије све до јесени 1944. године оперишу претежно ван ове области, углавном у Македонији, јер сe на свом терену нису могли одржати. Документи из народноослободилачког рата на Косову и Метохији сведоче о томе без икаквог изузетка.

И поред таквог непријатељског или, у најмању руку, пасивног држања албанске националне мањине за време рата, Косово и Метохија улазе у нову Југославију 1945. године као аутономна област, са перспективом свестраног националног, уставноправног осамостаљивања и економског и културног развоја Албанаца у југословенској социјалистичкој федерацији. То сe објашњава неизмењеном политиком Комунистичке партије Југославије [КПЈ] према националном питању, а у оквиру тога и континуитетом тезе о опасности од "великосрпског хегемонизма".

У тражењу порекла овог решења треба сe вратити политици српске социјалдемократије уочи првог светског рата, а преко ове - погледима аустријских социјалиста и марксиста. Питање Албаније разматрао je у том светлу водећи српски социјалиста, Димитрије Туцовић, чија je брошура Србија и Арбанија [1914] представљала генералну осуду националне и ослободилачке политике Србије у балканским ратовима као великосрпске, хегемонистичке и завојевачке. Занемарујући стварни трагични положај српског народа под турском влашћу, који je био подвргнут албанском терору на Косову, Туцовић je припремио терен за паролу о "завојевачком анектирању албанске територије", те о праву албанског живља на отцепљење и присаједињење матичној националној држави, истина - у оквиру једна имагинарне и никада потом остварене социјалистичке балканске федерације. Суд о "великосрпском хегемонизму" није водио рачуна о битној разлици која постоји између националне"свести, идентитета и виталних потреба српског народа, с једне, и погледа и праксе појединих српских политичара и странака с друге стране. Уопштавањем и заменом теза стварала сe једна неправедна и неоснована хипотека над целим српским народом, при чему, иза укупне аустро-марксистичке фразе Српске социјалдемократске странке, не може а да сe не види аустроугарска подлога за аргументацију против српске националне политике. У ствари, таквим судом сe доводио у питање програм националног ослобођења и уједињења, чије je остваривање започето 1804. године и који je на југословенском плану формулисан коначно 1914; стављале су сe у сумњу тековине српске револуције и ослободилачких ратова. Концепт мале и слабе Србије, Србије "београдског пашалука и шест нахија", којој сe једва признало чак и право на границе по Берлинском уговору [1878], значио je идентификовање сакате српске државне територије са националним подручјем, преко чијих сe међа сваки покрет ка слободи и уједињењу проглашава завојевањем. Претпоставка je тога концепта, 1914. године, пристајање на то да сe на српски народ ван Србије Берлинског конгреса, а то значи - на више од половине тадашњег броја Срба, без обзира колико он био компактан у етничком смислу или интегрисан у духовном погледу, не може и не сме да гледа друкчије до као на било коју националну мањину и дијаспору, без свога права на самоопредељење до отцепљења и припајања матичној националној држави.

Политика КПЈ према националном питању била je одређена, с једне стране, наслеђем хетерогеног социјалистичког покрета југословенских народа, а с друге стране, бар до 1935, ставовима и одлукама Комунистичке интернационале [Коминтерне]. Као "секција Коминтерне", како сe једно време званично називала, обавезна да у свему следи линију ове интернационалне организације под искључивом контролом СССР-а, КПЈ je била у ситуацији да за сразмерно кратко време између два светска рата битно мења своју политику према националном питању у Југославији. На свом другом, Вуковарском конгресу [1920], као свој главни циљ КПЈ je прокламовала стварање совјетског Балкана, тј. Совјетске Републике Југославије у склопу совјетске федерације балканско-подунавских земаља, а ове у саставу међународне федерације совјетских република. Идеју о "троплеменом народу", о јединству југословенских "племена" и њихове тежње да сe уједине - заменила je већ 1923. године тезом о Југославији као плоду империјалистичког рата и "версајског система", према ставовима Коминтерне и Балканске федерације, филијале КИ у којој су главну реч имали бугарски комунисти. Трећа земаљска конференција КПЈ формулише већ тада, ни пуних пет година од стварања Југославије, сасвим одређено тезу о "српском хегемонизму" као унутрашњој империјалистичкој основи и суштини југословенске државе, где су све несрпске народности [и албанска je споменута међу њима] потлачене и уништене. Истичући право на самоопредељење, начелно сe признало и право на "присаједињење својој националној држави". Пети конгрес Коминтерне [1924] доноси одлуку о ликвидацији Југославије као државе, а против њене евентуалне уставне ревизије или преуређења, при чему полази од оцене да je Југославија уопште један од главних носилаца антисовјетизма и контрареволуције. Решење je, зато, према одлуци Коминтерне, у отцепљењу и формирању независних држава [Хрватске, Словеније и Македоније]. На унутарпартијском плану око тога сe у КПЈ, истина, развио спор, али он ни у једној фракцији није довео у питање неке полазне оцене, а поготову не оцену о српској "угњетачкој нацији". У одлукама Коминтерне могу сe наћи и позиви на тактичко разликовање национализама "угњетаваних" народа у односу на национализам јединога "угњетачког" народа, тако да je борба против "српског национализма" имала да буде главни задатак КПЈ, нарочито српских комуниста у Србији. Упоредо с тим требало je помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији [Пети проширени пленум ИК КИ. 1925].

До краја je концепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама IV конгреса КПЈ [Дрезден, 1928]. Југославије je имала да сe распадне на посебне независне државе - Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија сe и не помиње, док ће сe мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер je њихову земљу, наводно, "анектирала" српска буржоазија; тражила сe сарадња са великоалбанским Косовским комитетом [као што сe на другој страни пружала подршка хрватским усташама у Лици, 1932]. Комбинације о броју "независних" држава и уопште о начину и резултату распада Југославије стално су сe потом мењале, али сe и 1934. године још гледа на Србе у Југославији ван Србије [а изричито и на Косову] као на "окупаторе" које треба "прогнати".

Заокрет Коминтерне, заправо СССР-а, на курс "Народног фронта" [1935], кад je фашистичка опасност била већ очигледна, довео je и до промена у политици КПЈ према југословенској држави, да би сe обезбедила коалиција антифашистичких снага: интегритет Југославије сe сада има чувати, а будући односи између југословенских народа замишљају сe као федеративни; фашистички сепаратизам усташа и пробугарског ВМРО сада сe осуђује. Промена тактике [како je овај заокрет дефинисан у оновременим документима КПЈ], ипак, никако није значила и ревизију основне оцене да je главни непријатељ "великосрпски хегемонизам". Удаљавајући сe од Коминтерне, КПЈ сe споро удаљавала од исходишта својих погледа на односе између југословенских народа, што je нарочито дошло до изражаја на V земаљској конференцији КПЈ у Загребу [1940]. Реализација права на самоопредељење до отцепљења резервише сe за будућност, али су Албанци Косова, Метохије, чак и Санџака, на пример, и даље "угњетене мањине", народ који "угњетава српска буржоазија".

У току народноослободилачке борбе испољена je сва сложеност политичког наслеђа КПЈ, поред осталог, и у албанском питању. КПЈ још од 1939. настоји да помогне комунистима Албаније да организују своју комунистичку партију, што сe и спроводи у живот 1941. године. Но, крајем 1943. избија на видело тенденција ка продору великоалбанских идеја не само у вођству КПА и Народноослободилачке војске Албаније него и у покрету којим je руководила КПЈ на Косову. Однос албанских комуниста према националистичкој и колаборантској организацији Balli Kombetar, успостављен на идејама окупљања свих националних снага Албаније под немачком окупацијом и на иредентистичким паролама о "етничкој Албанији", има извесног одјека у закључцима Конференције Покрајинског народноослободилачког одбора за Косово и "Дукађин" [албански назив за територију ширу од Метохије], одржане у Бујану, ван Југославије - у северној Албанији, око Нове године 1944. Кроз те закључке провучена je стара формулација о вољи Албанаца Косова и Метохије за отцепљењем, односно присаједињењем својој националној држави Албанији.

Закључци НОО Косова и "Дукађина" из Бујана у супротности су са одлукама Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије [АВНОЈ] у Јајцу, 29. новембра 1943. Критиковани од стране Централног комитета КПЈ марта 1944, они су, у ствари, мада ни тада а ни после тога не изричито, стављени ван снаге. КПЈ следи тада линију државноправног и територијалног интегритета и континуитета Југославије као међународног субјекта. Између Првог [1942] и Другог заседања АВНОЈ-а [1943], према изворима које данас већ имамо на располагању, накнадно постоје видљива перспектива разилажења са политиком Стаљина. Југословенски курс КПЈ у току рата, према томе, није спровођење једне нове совјетске тактике, него израз сопствене еманципације. Правно и политички, одлуке АВНОЈ-а, које не признају окупаторску деобу Југославије, а не помињу ни будућу аутономију "мањинских" области требало je да учине крај шпекулацијама око територијалног интегритета будуће Југославије. Зато сe у преписци са КП Албаније крајем 1943. године питање албанске мањине поставља за КПЈ искључиво као унутрашње питање Југославије.

Да ли су идеје о државној интеграцији односно о ступању Албаније у југословенску федерацију, и то као уједињене шиптарско-албанске републике [са Косовом], биле присутне у југословенско-албанским односима, или не за сада није довољно познато. Прича Енвера Хоџе о разговору са Титом [Aveс Staline. Souvenirs, 1979] своди сe, у крајњој линији, ипак само на то да je Xоџин територијални захтев индиректно одбијен, с наводним образложењем да "Срби то не би схватили". Но, мора сe признати, и та неухватљива и недоказана околност, уз стара обећања - бар она из периода до 1935, могли су да охрабре албанске прохтеве према Косову и Метохији и албанске националисте КПЈ или ван ње на самом Косову у тражењима да сe национална права албанске мањине, ако не издвајањем из Југославије и припајањем Албанији, конституишу уставом као заметак једне посебне државности, најпре у виду аутономије, с тежњом да сe аутономна област претвори у покрајину, а покрајина у републику. Албански национализам иде управо тим путем, савлађујући прву препреку после 1966. [Брионски пленум ЦК КПЈ], да би у демонстрацијама 1968. године открио своје праве амбиције ["Косово република!"]. У периоду уставне реформе 1971-1974, покрајина сe поставља као "конститутивни елеменат федерације", без посредника, при чему сe припадност СР Србији јавља, на неки начин, као "двосмислена државноправна веза".

Из масовних и организованих демонстрација на Косову и у СР Македонији новембра 1968. нису повучене никакве конзеквенце, упркос претходним упозорењима на ескалацију албанског национализма и тешке последице до којих то може да доведе [на пример, Добрица Ћосић и Јован Марјановић на 14. седници ЦК СК Србије, маја 1968]. Косовски догађаји 1981, демонстрације далеко већих размера и бујање илегалног рада на коме сe окупља један, никако мали део албанске омладине на Косову и у неким општинама јужне Србије, у Македонији и у Црној Гори - показали су сву опасност од затварања очију пред стварним политичким збивањима и покретима. Но овде je важно истаћи да су сви ови догађаји пропраћени и обележени све већим прогоном српског народа Косова и Метохије. Применом истих метода које региструју документи из XIX века и жива предања народа: убиствима, силовањима, тучама, психолошким и моралним злостављањем, противправним присвајањем, отимачином земље, уништавањем усева, стоке, шуме, социјалном и правном дискриминацијом, мајоризацијом и коришћењем повлашћеног положаја, нападом на цркву, скрнављењем гробаља, споменика и симбола националног идентитета српског народа - организовани албански терор методично ствара психозу несигурности и страха, и нагони све већу масу Срба и Црногораца на исељавање. Српски народ je у једном делу своје републике тако сведен на мањину [без мањинских права], а проценат његове заступљености у етничкој структури покрајине рапидно сe смањује - са 27,4% према попису становништва 1948. године, на 14,9% у 1981. години; највећи пад забележен je између 1961 [још увек 27,4%] и 1981 [14,9%]. Албанско становништво сe за то време несразмерно увећавало не само захваљујући своме високом наталитету него и вештачким путем - неконтролисаном, али масовном имиграцијом из Албаније и статистичким мистификацијама, које су евидентиране чак и у последњем попису становништва из 1981, када су Роми, Муслимани и Турци, па и Македонци у Македонији, били уписивани у листе као Албанци.

Политика "етничког чишћења", судећи према историјском искуству, свагда je расистичке природе. Она сe ничим не може правдати или "објашњавати", без обзира ко je спроводи; понајмање сe може правдати неким псеудоисторијским представама и мистификацијама. Она сe, исто тако, не може ни заташкавати поједностављеном причом о мирним и вечно добрим, идиличним односима народа и народности. Логика, опет, по којој су за статус једне области пресудна само актуелна стања и демографски односи без обзира на то како су и када, и у којим условима та стања настала и ти односи успостављени - не може сe прихватити ни са хуманог, ни са моралног ни са историјског становишта. Право српског народа да живи на својој земљи оспорено je најпре дуготрајним насиљем у условима турског ропства, нарочито у XVIII и XIX веку, насиљем које по свим својим обележјима, размерама и последицама има карактер геноцида. Истицањем садашњег демографског стања на Косову и тврдњом да су у питању албанске земље зато што их данас великим бројем насељава албанска народност, игнорише сe чињеница да на тој земљи, пре свега, живи и српски народ, и то као на својој централној и матичној историјској земљи, те да нема прекида у односу Србије према Косову као српској националној територији, нити прекида у борби за ослобођење косовских Срба и њихов заједнички живот са другим деловима српског народа. Без уважавања стварних историјских околности могло би сe десити да буду озакоњене последице геноцида. Тиме би, разуме сe, у самим основама било нарушено етничко начело. У име права албанске националне мањине на "самоопредељење до отцепљења" било би санкционисано насиље над југословенским народима и погажено њихово право на самоопредељење, право да живе слободно и суверено у својоj држави, на својој земљи.

Скраћенице >>


//kosovo.net / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]