Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Књига о Косову

КОСОВО И АЛБАНСКА НАРОДНОСТ У НОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

I ДРУГИ СВЕТСКИ PАT 1941-1945. И АЛБАНЦИ У ЈУГОСЛАВИЈИ

1. Анексија и Друга призренска лига

Фашистичка агресија против Југославије почела je, у ствари, диверзантским акцијама албанских иредентиста на Косову, које су организовали Италијани у Албанији јуна 1939. године. Окупацијом и анексијом Албаније 7. априла 1939. Италија je дефинитивно закорачила на балканско тло и започела свој империјални поход против балканских и посебно против југословенских народа. "Нож уперен у кичму Југославије", како je Ћано назвао албанско-косоварски иредентизам, активиран je у најбруталнијем смислу, чиме су сe оствариле слутње и процене југословенских војних и политичких кругова из 1938. године. Сукоба и чаркања било je већ 30. јуна и 1. јула 1939. Диверзантски упади качака извршени су и августа те године, па маја и потом октобра 1940. У Тирани je формиран један нов "Косовски комитет", под вођством Ђерим-бега Махмудбеговића из Пећи.[1]

Оружани напад на Југославију 6. априла 1941. и брзи пораз југословенске војске албански народ у Југославији примио je са одушевљењем, као тренутак ослобођења и повратка на стање пре 1912. Албанска национална мањина у Југославији сe у ствари, није била помирила са укључењем у оквире југословенске државе; по свом националном осећању и самоопредељењу она сe није сматрала обавезном према тој држави и чекала je први тренутак да сe од ње отцепи и припоји Албанији, као матичној националној земљи. Било je илузорно очекивати искрено пројугословенско расположење косовских и македонских Албанаца после двадесет и више година њихове активне или пасивне резистенције.

Отпор и пропаганда међу југословенским Албанцима још уочи рата да сe не одазивају позивима за вежбу, политичке комбинације са хрватским сепаратизмом у тражењу аутономије за албанску националну мањину и слично - указивали су на то да ће сe у будућем рату албанска народност у Југославији окренути против Југославије и да ће придружена непријатељима ове земље покушати да оствари неке своје битне политичке циљеве који су били осујећени победом Србије у првом балканском рату 1912. С друге стране, фашистичко-нацистички агресори свуда у Европи, и посебно у Југославији, користили су националне мањине као продужену руку и "пету колону" своје агресије. Албанска мањина сe у том погледу није понашала друкчије неголи немачка или мађарска мањина.

По окупацији југословенске територије немачко-италијански аrpeсop je, супротно начелима међународног права, поделио земљу и једностраним актом изменио државноправни статус појединих њених области. Судбину територија настањених албанском националном мањином, према томе, нису одредили интереси албанског народа него главних окупатора Југославије: Немачке, Италије и Бугарске. Италија је настојала да формира "Велику Албанију", анектирајући делове Србије, Македоније и Црне Горе. На целој дужини источне и југоисточне границе Црне Горе Италија је одвојила делове црногорске територије и прикључила их "Великој Албанији". Улцињ са околином, од подгоричког среза Тузи, Хоти, Груди, Затријебач, Врањ, Владањ и Кодрабудан; од андријевичког среза Плав и Гусиње са околином, а од среза беранског - Рожај са околином. Већи део Косова и цела Метохија припали су такође "Великој Албанији", осим подујевског, вучитрнског и косовскомитровачког среза, који су додељени немачкој окупационој зони одн. окупираној Србији, и делова гњиланског и урошевачког среза северно од Пасјана, са Качаником, Витином и Сиринићком жупом, које су добили Бугари. Италијани су анектирали и западну Македонију са Тетовом, Гостиваром, Кичевом, Дебром, Стругом и Све тим Наумом, као и целим Преспанским језером. Источно од тог подручја Македонија je припала Бугарској, а демаркациона линија [не и коначна граница] између Бугарске и Албаније одн. Италије одређена je Бечким споразумом од априла 1941. године.[2]

Анексија ових територија Албанији под окриљем италијанске окупације послужила je као основ за веома живу пропаганду великоалбанског иредентизма, како би сe обезбедило и коначно државноправно решење у корист Велике Албаније после победоносног рата. У том случају, наиме, требало je припојити и све остале југословенске крајеве настањене Албанцима, који су сe нашли под немачком и бугарском окупацијом. Председник марионетске албанске владе, Мустафа Круја, држао je 30. маја 1941. у Краљевској италијанској академији предавање о природном и историјском карактеру "Велике Албаније"; Мусолини и Хитлер ће обезбедити албанском народу после победе сила осовине и успостављања новог поретка такву националну државу која ће обухватити најшире етничке границе и бити у нераздвојној заједници с фашистичком Италијом. Великоалбанску пропаганду ширило je и католичко свештенство. Марин Сирдани je у књизи Албанија и Албанци [Shqypnija dhe Shqyptarеt] истицао да сe "Велика Албанија" може створити једино вољом Мусолинија и Хитлера, који су то обећали, па захтева да етничка Албанија обухвати четири бивша турска вилајета - јањински, скадарски, битољски и косовски, те да сe подручје Црне Горе сведе на границе од пре 1878. године.[3] На дан 28. новембра 1941. године организоване су у Скопљу бучне антибугарске албанске демонстрације, са захтевом да сe Скопље прикључи Албанији. Насупрот томе, нису успели покушаји квислиншке управе Милана Аћимовића у Србији да сe скретањем пажње немачком окупатору на стратегијски потенцијал косовског рудног басена, али и на висок проценат српског становништва [наводно и свих 60% у Урошевцу и Призрену], као и на присуство споменика српске средњовековне државе на Косову, Метохији, у Дреници и Санџаку - постигне поновно припајање Косова и Метохије Србији.[4] Великоалбански елементи били су овде веома активни: у Косовску Митровицу je одмах по окупацији дошао Косовски комитет на челу са Бедри Пејанијем и Реџепом Митровицом; нешто касније Ферад-бег Драга, посланик и вођа "Џемијета" у Краљевини Југославији, и његов син Али Драга формирали су нову организацију Lidhja kombetare shqiptare. Сем тога, на територији Србије под немачком окупацијом албанској мањини су сада обезбеђена сва права: учешће у органима управе, посебне школе односно одељења, потпуна реална гимназија за албанске ученике у Косовској Митровици, па чак и учешће у вишим управним телима.[5]

Између Италије и Бугарске, међутим, створена je велика напетост због демаркационе линије, с којом нису били задовољни ни Албанци односно Италијани, ни Бугари.[6] У тражењу да сe гранична линија измени те да сe Бугарској дају Тетово, Гостивар, Кичево, Дебар и Струга, изнети су као аргуменат и подаци о договору између ВМРО [врховиста] и Албанаца 1928. године, према коме ће Бугарској у случају распада Југославије имати да припадну градови Дебар, Кичево, Тетово, Гостивар и други; посебно сe затегло питање око Светог Наума. Затегнутост je увећана до те мере да je бугарски министар војни Луков изјавио да ће у скорој будућности доћи до сукоба између Италије и Бугарске, будући да италијанска империјалистичка политика тежи да успостави некадашње римско царство и да загосподари Балканом. На демаркационој линији дошло je и до оружаних инцидената. Стање сe није изменило ни после капитулације Италије, јер je у посед бивше италијанске зоне у целости ушла немачка армија. Истина, новембра 1943. у западној Македонији боравила je једна немачка комисија, састављена од војних и цивилних лица, која je требало да проучи етнички састав становништва које сe раније налазило под италијанском окупацијом, али резултати њеног рада нису познати.[7] Немачки окупатор није поништио анексију југословенских територија "Великој Албанији". Напротив, ликвидацију италијанске власти тумачио je албанском народу као његово поновно ослобођење - од италијанског окупатора, а као знак подршке великоалбанском концепту подстакао je оснивање тзв. "Друге призренске лиге", у Призрену крајем 1943 [под покровитељством војно-обавештајне службе, Абвера]. На челу ове лиге нашли су сe колаборационисти Џафер Дева, Бедри Пејани, Исмет Криезиу и други.

1 В. Винавер, Фашизам и југословенско албански односи на почетку другог светског рата, ИЗ 27 (1970) 99-128.

2 С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 12, 14; упор. В. Терзић, Слом Краљевине Југославије: 1941, КЊ. 2 Београд 1983, 596-599. Ф. Чулиновић, Стварање нове југословенске државе, Загреб 1959. 9-17.

3 A. Hadri, Okupaсioni sistem, 42.

4 A. Hadri, Okupaсioni sistem, 43-44.

5 A. Hadri, Okupaсioni sistem, 55-56, 58.

6 Септембра 1941. председник бугарске владе Богдан Филов изјавио је: "Ми нисмо задовољни са границом западне Македоније нити са ставом Италијана. Te границе не одговарају нити историјски нити стратешки нити економски и неодрживе су" (Г. Тодоровски, Односи, 79).

7 Г. Тодоровски,. Односи, 77-97, посебно на стр. 95 нап. 76.

2. Положај српског и македонског народа у анектираним областима

Терор који je заведен над српским становништвом Косова и Метохије, као и над Македонцима у западној Македонији, спроводили су албански националисти уз подршку окупационих власти и трупа. Било je, истина, часних изузетака кад су суседи и стари пријатељи спасавали живот Србима, поготову у току протеривања из места и области. Исто тако, саме окупаторске власти су спречиле извесне нападе на српске споменике: тако je 1941. осујећено разарање манастира Дечана, који од тада чува стална посада италијанске војске, а после капитулације Италије - немачка посада.[1] Но терор je започео одмах по завођењу окупације у виду претњи и наређења Србима, посебно Црногорцима, да сe исељавају у Србију и Црну Гору, са физичком ликвидацијом и паљевином кућа. Прве жртве су били колонисти, који су још од априла 1941. под претњом смртне казне морали да напуштају имања и беже из области. То су спроводиле терористичке групе качака. Њихов задатак je био да раде на исељавању неалбанског становништва, у првом реду насељеника, али и других. Палили су им домове у намери да им сe избрише сваки траг. Тиме сe припремао терен за потпуно етничко "чишћење" Косова и Метохије и коначно прикључење ових области Великој Албанији. Поред качака на Косову делују и великоалбански националисти у истом смислу, харангирајући албанске масе против српског народа. "Ваља истаћи да су чете качака и великоалбанских националиста на Косову наишле на подршку дела албанског живља који je био шовинистички расположен и оријентисан".[2] Последица овога удруженог насиља je масовно исељавање српског становништва у Србију и Црну Гору. За годину дана, до априла 1942. године, накупило сe на јужним границама окупиране Србије око 60.000 избеглица.

Не треба заборавити да je исељавање са Косова само једна епизода у граничној историји протеривања и расељавања српског народа у склопу опште политике геноцида који je систематски спровођен над њим у читавој Југославији за време рата. Покренуте су велике масе Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине, са Косова, па и из Македоније. Према неким прорачунима најмање 400.000 Срба je било захваћено овим мерама, а те мере су спроводили углавном окупаторске снаге тј. "домаћи издајници", шовинисти и сепаратисти и припадници неких националних мањина. Не постоји благовремено, систематско и укупно истраживање овог вида геноцида над српским народом.[3] Тако je и српски егзодус са Косова 1941-1944. само делимично познат; систематско демографско истраживање, поготову, није никада извршено. Уколико сe нешто више зна о овој трагедији, зна сe посредно, према одбијању немачких окупационих власти у Србији да приме овај велики талас избеглица и прогнаника, који je дословно са свих страна наваљивао у Србију и оптерећивао ионако тешке економске и политичке прилике у овој окупационој зони. Што сe тиче косовских прогнаника, организована je и једна конференција о питању враћања избеглица на територију Косова, у Косовској Митровици и Рашкој 24-25. априла 1942. Говорило сe о неких 20.000 избеглица које би ваљало вратити на Косово. Из протокола конференције, на којој су учествовали и представници албанских националиста [И. Љутви, Б. Бољетинац], произлази податак о 856 спаљених српских кућа, које би у случају повратка требало поново саградити. Рачунало сe да je са Косова покренуто укупно око 100.000 Срба. Конференција, међутим, није довела ни до каквог резултата: исељавање Срба са Косова je настављено. Као што примећују истраживачи, "са малим прекидима то je у ствари био један континуитет у њиховом пресељавању. Тај процес ће тећи за све време другог светског рата, некад јаче, а некад слабије". Већ 29. априла 1942. реферисано je немачком комесару за пресељенике дру Вајнману да у Србију пристижу нове избеглице из новопазарског, косовскомитровачког, вучитрнског и подујевског среза, али и из Метохије и са ужег Косова око Приштине, дакле и из италијанске окупационе зоне.[4]

Очигледно je да сe политика албанских квислинга према српском народу на Косову није променила после састанка у Косовској Митровици и Рашкој. Напротив, у појединим местима су и појачани прогони. Томе je доста допринео долазак председника албанске марионетске владе, Мустафе Крује, на Косово крајем јуна 1942. Он je на састанцима са албанским водећим људима Косова јавно говорио "да треба настојати да сe српски живаљ на Косову и Метохији што пре смени... Све староседеоце Србе огласити колонистима и као такве преко албанских и италијанских власти послати у концентрационе логоре у Албанији. Насељенике Србе треба убијати". После тога je и уследило масовно убијање Срба, као и одвођење у сабирне па концентрационе логоре на територији Албаније. Крајем јуна извршен je погром у околини Приштине. Вести о овим погромима коментарише посланик НДХ у Софији, Владимир Жидовец, у писму министру иностраних послова Независне Државе Хрватске, М. Лорковићу, од 5. септембра 1942, на карактеристичан начин, али тачно: "Албанци на тај начин циљају за тим да отјерају Србе из косовског краја".[5]

Терор je појачан после капитулације Италије и завођења немачке окупационе власти, крајем 1943. Терористичка албанска организација "Црна рука" je психолошким притиском нагонила Србе да беже са Косова. Српским породицама су упућивана претећа писма да без одлагања напусте домове. Они који сe не би иселили, убијани су - поред осталог и ради застрашивања српских маса. Без икакве заштите, српско становништво сe све масовније исељавало: од среских власти су тражени и у року од 48 часова добијани пасоши за Србију. То je нови талас исељавања Срба, од октобра 1943. до марта 1944, када је интензитет пресељавања ослабио по свој прилици због интервенције централних немачких власти у Берлину, јер je ово стање ометало борбу окупатора против народноослободилачког покрета у Србији и стварало велике тешкоће на стратегијским комуникацијама, путевима и железничким пругама. Националистичка албанска организација "Бали комбтар" предузела je са своје стране такође мере за етничко "чишћење" Косова: у првој половини 1944. путем плаката балисти су опомињали српско становништво да сe "благовремено" исељава са територије Косова.[6]

Број исељеног становништва са Косова тешко je и приближно утврдити. Наводе сe подаци да je од маја 1941. до априла 1944. исељено из италијанске окупационе зоне преко 40.000 особа, а поред тога од немачких војних власти у Приштини, углавном у 1944. години, тражило je дозволу за исељење 30.000 особа. Половином августа 1944. јавља сe нови талас организованог пресељавања становништва - последњи транспорт пресељеника из Урошевца и околине.[7]

Народ западне Македоније био je изложен истом терору и протеривању као и српски народ на Косову и у Метохији. Из Дебра, Кичева, Струге и других места ове зоне велики број избеглица прелазио je демаркациону линију, на исток. Албански квислинзи су уз подршку италијанског окупатора приморавали родитеље да децу дају у албанске школе, са наставом на албанском језику; ако су одбијали да то учине, укидано им je следовање хране, а нису изостала ни физичка мучења становништва. Срби су, опет, протеривани и са бугарског дела Косова: рачуна сe да сe одатле морало иселити 5000 српских породица [око 25.000 особа]. Заједно са неких 45.000 Срба који су протерани из Скопља под бугарском окупацијом тај сe народ сливао у велике колоне које су причињавале тешкоће италијанским и немачким окупационим властима.[8]

Како je тај терор изгледао, види сe из неких примера забележених у истраживањима насеља и становништва Полога. За време италијанско-албанске власти настала су тешка страдања македонског становништва Полошке котлине. Део Албанаца из Симњице, Желина, Ђурђовишта, Лакавице, Речана, Равена, Горњег Палчишта итд., уз помоћ италијанског окупатора, злостављао je на најразличитије начине наше становнике: у свим македонским селима ти су Албанци отимали стоку, односили покућство, убијали истакнуте људе, тражили уцене и, као у време Турака, отимали девојке, жене итд. Неограничене пљачке које су вршили поједини Албанци и безвлашће оставили су тешке последице, које сe осећају и после рата. Због поменутог терора села Сенокосе и Градец данас нису више македонска, а у неким селима број македонског становништва знатно je опао. Многа македонска домаћинства остала су без земље, јер су je будзашто морала продавати Албанцима.[9] Штавише, у току рата долази до обновљеног досељавања Албанаца из северне Албаније, нарочито из Љуме. То становништво je и остало у Пологу,[10] чиме сe још једном потврђује да су демографски поремећаји настали за време последњег рата у послератном периоду постали, на жалост, иреверзибилни, те да сe у извесним срединама не схвата политички значај ове чињенице.

Навешћемо неколико појединачних примера терора са добро проученог полошког терена. Село Тумчевиште je по други пут у својој историји разорено 1943. Учинили су то Албанци околних села, нарочито из суседног Чеграна, који су приграбили земљу, а цркву и куће у селу разорили. Преживело македонско становништво сe разбежало.[11] Албанци из околних села убили су у Железном Речану око 28 најистакнутијих македонских домаћина; потом су опљачкали сву стоку и изнуђивали разне уцене. Сељани су редовно спавали у пећинама око насеља, нису смели ићи на трг у Гостивар, нити су могли обрађивати њиве. Да су те прилике потрајале још коју годину, примећује Ј. Трифуноски, Македонци из Железног Речана били би поубијани, гладовањем сатрвени и исељени.[12] Манастир у Симњици страдао je, као што сe зна, још у аустријско-турском рату 1689; тада су досељени Албанци из Мата, уз помоћ својих сународника из суседних села Падалишта и Србинова напали и разорили манастир, игумана спалили и побили калуђере. И у овом рату, 1943, манастир [обновљен 1935/36] напали су симњички Албанци, калуђер и послуга били су заклани, манастирски храм порушен, грађевински материјал и стока разграбљени. Истраживач je приликом посете манастиру у јулу 1947. препознао само поједине делове зидова. Земљу око манастира поново су били захватили муслимански Арбанаси.[13] Симњички Албанци прославили су сe и нападима на друга македонска села, као на пример на Церово, које je запаљено 1941. и у које су потом стално упадали Албанци из Симњице, али и Албанци из Албаније.[14] Македонско село Сенокосе постало je претежно албанско сталним досељавањем Албанаца и протеривањем Македонаца; последњих осам македонских породица из овог села присилно je исељено у Тетово на први дан Ускрса 1942. Тада су над њима вршили терор и убијали их неки Албанци из Сенокоса и суседних насеља.[15]

1 Према усменом казивању пок. архимандрита Макарија тада монаха дечанског који сe по налогу свог игумана Теодосија провукао кроз шиптарску блокаду и успео да обавести италијанску команду у Пећи о претњи манастиру.

2 С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 104.

3 До сада je најбоља студија С. Милошевића, која сe овде користи и наводи. Савремени истраживачи принуђени су да пабирче разбијене и често противречне податке. Најпотпунија je документација која је прикупљена и вођена у окупираној Србији од стране комисије коју je водио Тома Максимовић, али je и евиденцији те комисије измакла маса незнаних бегунаца и жртава, никада и никоме непријављених, којима сe замео сваки траг.

4 С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 51-54. Представници албанских националиста, И. Љутви и Б. Бољетинац (син Исе Бољетинца) покушали су да "објасне" протеривање Срба колонизацијом између два рата, јер je, наводно, "питање колонизације у овим крајевима од стране Југославије највише допринело погоршавању добрих грађанских односа између Срба и Албанаца".

5 С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 54.

6 С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 54-55.

7 С. Милошевић, Избеглице и пресељеници, 56.

8 С. Милошевић, Избеглице и пресељеници,, 58 и д, посебно на стр. 88-89, 93.

9 Ј. Трифуноски, Полог, 41. Истраживачи упозоравају да процес исељавања македонског становништва из Полога подстакнут у току рата траје и данас. "Ако сe том исељавању не учини крај неће проћи много времена (од 1976 - Д. Б.), а македонска села ће бити потпуно испражњена. Због сталног исељавања ова насеља остављају врло тешку слику чини сe да сe на очиглед руше и пропадају" (Ј. Трифуноски, Полог, 66-67).

10 Ј. Трифуноски, Полог, 74.

11 Ј. Трифуноски, Полог, 166.

12 J. Трифуноски, Полог, 191.

13 Ј. Трифуноски, Полог, 213.

14 Ј. Трифуноски, Полог, 217-218.

15 Ј. Трифуноски, Полог, 278-279.

3. Народноослободилачка борба на Косову и Метохији

Оружани отпор окупатору на подручју Косова и Метохије имао je веома специфичан ток. Устанак сe овде развијао спорије него у другим крајевима Србије [1] ; за све време рата албанске масе сe нису могле активирати у народноослободилачком покрету, па je у тим условима, због непријатељског става Албанаца према Југославији, покрет против окупатора на Косову и Метохији био лишен масовне базе, коју je имао у другим деловима земље. Отежавајућу околност je представљало и само исељавање Срба и Црногораца. Првим ударом по српском становништву, интернацијом и протеривањем колониста и староседелаца, лишена je ова област и знатног броја чланова КПЈ и СКОЈ-а, који су сe нашли међу интерниранима, протеранима или ухапшенима. Многе су партијске организације биле разбијене.[2]

Прве диверзантске и партизанске групе састављене су углавном од Срба и Црногораца: рударска група из Трепче [јул 1941], Копаонички народноослободилачки партизански одред, а потом [октобар 1941] Метохијски одред, чије je људство живело по својим кућама и који je практично ликвидиран када су крајем 1941. године Италијани приступили масовном хапшењу и депортовању црногорског становништва [посебно из Пећи] у концентрационе логоре. У првој половини 1942. године, све до јесени, на Косову и Метохији није било оружане борбе; тек у јесен сe формира Главни штаб за Косово и Метохију и први албански [шиптарски] одред "Зејнел Ајдини" [око 70 бораца албанске народности], затим Шарпланински народноослободилачки партизански одред, који je у јануару 1943, односно у априлу 1943. прихватио делове разбијених реорганизованих албанских одреда "Зејнел Ајдини" [који je тада имао 35-40 бораца Шиптара] и "Емин Дураку" [око 30 бораца]. Шарпланински одред, састављен од Срба, Црногораца и Албанаца имао je у то време око 220 бораца. Од априла 1943. на Косову и Метохији [заправо, на Шар-планини] je делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, тако да je учињен напредак у организовању оружане борбе против окупатора, али су капитулација Италије у септембру 1943. и немачка окупација читаве области знатно отежали и погоршали прилике. Балистички "Косовски пук" [Regjiment i Kosovеs], формиран крајем те године, извршио je низ тешких злочина на овој територији, масовна убиства у Призрену, Косовској Митровици, Пећи и приштинском логору. Овај пук и друге балистичке јединице ангажовани су не само у борбама на Косову неко и против НОВЈ у суседним областима као и против HOВ Албаније, која je управо тада са доста успеха настајала у Албанији. У току 1944. године формира сe већи број партизанских одреда и батаљона, али су све ове јединице са територије Косова и Метохије биле претежно састављене од Црногораца и Срба, а у мањем броју од Албанаца [Косовара]. Штавише, они су дејствовали углавном ван територије Косова и Метохије и нису били у стању да сe успешно супротставе немачким и бројним, добро наоружаним балистичким снагама, и да тако обезбеде већи размах НОБ-а у овој области. До извесног преокрета долази средином 1944, када сe и Албанци у већем броју почињу одазивати, па сe формира осам косовско-метохијских бригада мешовитог састава.

Прве године окупације протекле су, дакле, у изузетно тешким условима конспиративног рада и покушаја да сe организује оружана борба у области. Настојања КПЈ сударила су сe са масовним непријатељством Албанаца; никакви разлози за диференцијацију између комуниста и српских националиста, истицани у пропаганди КП 1941. године, нису имали дејства. Карактеристично је шта о томе каже Али Шукрија, тада секретар Месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу, у једном писму Обласном комитету о војно-политичкој ситуацији и стању партијске организације новембра 1941: "Арнаути не мисле много на то који су комунисти у Србији а који четници и друго. За арнаут[ске] масе Срби су Срби, непријатељи Арнаута, без разлике како их крсте, комунистима или четницима".[3 ]И секретар Обласног комитета КПЈ, Боро Вукмировић, у извештају Централном комитету КПЈ од 25. октобра 1942, годину дана касније - каже да су шиптарске "масе биле заваране и рачунале да су ослобођене" и да "зато оне нису хтјеле да чују комунисти што говоре. Поготову када су видјеле написе КП Југославија. Шта ће нама то. Када су падали први летаци, масовно су их предавали карабињерима. Али ситуација их je натјерала да мало скрену мишљење.. . али вазда приговор зашто ово Југославија".[4]

Извештаји и други документи организација и функционера КПЈ са Косова и Метохије у раздобљу од 1941. до 1944, нарочито од краја 1943, веома речито говоре о масовном непријатељству и психози зверстава и терора. У извештају Месног комитета КПЈ за Пећ од 8. децембра 1943. детаљно je описан покољ Срба у Пећи и околини, које je организовао петоколонаш Џафер Дева.[5] О том покољу je реч и у извештајима Покрајинског комитета КПЈ од 12. и 31. јануара 1944. У првом секретар ПК Павле Јовићевић Раде каже да су у Пећи и околини банде Џафера Деве поубијале преко 100 људи, "а претежно све српско", међу убијенима су и три друга Шиптара. Он то наводи као илустрацију главне констатације у извештају да je "ситуација на Космету врло слаба. Реакција сe концентрише. Терор захвата на првом мјесту Србе као цјелину, а врши сe немилосрдни удар по друговима Шиптарима. Насељеничка села са Косова сe увелико исељавају за Србију, под притиском пете колоне. То сe није могло спречити. Активност Бали Комбтара je велика и успјешна, а нарочито због тога што су већином на власти и ослањају сe на окупатора а сарађују увелико са енглеским официрима који одлазе код свих истакнутих [албанских - Д. Б.] реакционара".[6] Утицај НОП-а на терену Космета je "врло мали" - према једноме другом извештају; на бившем италијанском делу "шиптарске масе фашистичке окупаторе, а нарочито Немце сматрају ослободиоцима и највећим пријатељима, јер су им дали. право школа на матерњем језику, чиновнике и администрацију, вратили им одузету земљу, дали им заставу и право ношења оружја, пљачку, исељавање и убијање свих оних који нијесу Шиптари итд. Данас шиптарске масе увиђају, али жале што ће Немачка изгубити рат. Њих хвата велики страх од освете за недјела разбојничких банди [а понекад и читавог народа појединих крајева]; ... да би тај страх од шиптарских маса сузбили и онемогућили да сe Шиптари оријентишу ка Н. О. покрету, они [тј. Немци - Д. Б.] предузимају исељавање Срба, а у првом реду насељеника са Косова за Србију, а у исто вријеме спроводе пљачку и убијање. За Шиптаре на овом дијелу Космета главни je и једини непријатељ Срби, а нарочито насељеници. Са овог терена окупатор није успио да мобилише народ за одлазак на радове или у неку сталну војску ван Космета. Међутим, за шиптарску војску за одбрану граница и унутрашњу борбу мобилисао je скоро 10 хиљада, са главним сједиштима у Пећи и Приштини. Шиптарске масе окупацијом Југославије", закључује секретар ПК, "добиле су на овом дијелу економски много, може сe рећи неколико пута боље живе него раније".[7]

Извештај Среског комитета за Приштину Обласном комитету од 28. марта 1944. слика локалну ситуацију у крајње мрачним бојама: "Организоване су", вели, "злочиначке банде, које убијају и злостављају српски и црногорски живаљ, с циљем да их раселе, распале шовинистичку мржњу и онемогуће јединство шиптарског и српског народа... Факат je да су сe балисти доста учврстили на Косову и свуда разгранали своје мреже. Чињеница je да имају утицаја на шиптарске масе [мислимо на наш срез] и да им масе у многоме верују и вољне су да пођу за њима. Масе су од њих заведене".[8] Истим драматичним и песимистичким тоновима одјекује и писмо политичког комесара Главног штаба HOВ и ПО Космета, Бошка Чакића Ненада, секретару ПК од 14. априла 1944. о садржини извештаја послатог делегату Врховног штаба. "Ситуација код нас je врло лоша", напомиње Ненад. "Реакција која je отпочела са исељавањем Срба јесенас још сe више појачала зимус и још увек сe наставља. Да би онемогућио јединство и братство народа на Космету, које сe у незнатној мери али ипак прилично почело остваривати, да би још више продубио јаз мржње међу Србима и Шиптарима, као и да би уништио и нашу организацију, немачки окупатор уз помоћ великошиптарске реакције отпочео je исељавање српског живља са Космета, дозволивши шиптарским масама да присвоје њихова имања. На овоме je окупатор успео, са врло незнатним изузетком, да мобилише шиптарске масе. Настала су хапшења, пребијања, пљачка и убиства мирног српског становништва и масовна убиства... Тако да je српском живљу, нарочито насељеничком, био немогућ опстанак, те сe под врло тешким условима морао исељавати .[9]

Навешћемо још један извештај, овај пут секретара Среског комитета за Урошевац, Танкосаве Симић Ане, Обласном комитету за Космет од 28. септембра 1944, уочи одлучног преокрета и почетка Косовске операције [15. октобра - 20. новембра 1944] за ослобођење Косова и Метохије. Она вели да je "неописани страх шиптарских маса од сутрашњице. Док сe онај део Шиптара крвника сада каје што раније није завршио са покољем свих Срба да сада не би имали главобоље, дотле сe доста велики део оних пасивних Шип[тара] каје зашто je допустио да ти "изроди" учине такве злочине да сe одговорност са њих проширује на све Шип[таре] и како они сада веле: "Ето због тих неколико пљачкаша имамо сви ми да страдамо". Читав покрет сe осећа код тог дела Шип[тара] поштених утолико што нису учествовали у страш[ним] злочинима. Сваки од њих свим силама ради да сe приближи некој српској породици и да ту тражи гаранције само да им сe живот спаси. У накнаду за то они обећавају да ће свој живот положити да спрече покољ, ако сe за време "преокрета" покуша са убијањем Срба. И тако сe читави мали "споразуми" утврђују... За борбу против Немаца не смеју ни да помисле, јер "Немац стреља, веша, пали куће, интернира" народ. А кад буде одлазио Немац, онда не знамо где ћемо и како ћемо. Код Срба нема промена".[10]

Имајући у виду ову масовну дезоријентацију, па и непријатељство албанских маса на Косову, Главни штаб HOВ и ПО Србије обратио сe августа 1944. посебним прогласом Шиптарима Косова и Метохије, који, преварени од Немаца, помажу окупатору и постају саучесници и у злочинима које je починио немачки окупатор. "Заједно са фашистичким освајачима ви сте дигли руку против суседних народа и на тај начин сте на себе навукли најтежу срамоту... Због оваквог држања, ви нисте до сада стекли право да братски и равноправно живите са осталим народима Југославије". Сада сe стварају услови да сe исправе грешке и да Шиптари са себе скину срам који су навукли на себе и на своје име.[11] У чланку секретара ПК, Павла Јовићевића, Косовo и Метохија и одлуке Другог заседања АВНОЈ-а, објављеном у листу "Слобода" новембра 1944, истиче сe такође заведеност албанских маса - мада због, како пише Јовићевић, оправданог незадовољства стањем у старој Југославији. "Специјалне банде су убијале, палиле, пљачкале насељенике и Србе, а касније, када je народноослободилачки устанак избио у Србији и Црној Гори, Шиптари су узели масовног учешћа у његовом гушењу"; огромна већина шиптарских маса налази сe на позицијама службе окупатору; хиљаде и хиљаде Шиптара пало je и још увек пада на разним фронтовима против НОБ-а. "На тај начин шиптарски народ Косова и Метохије je осрамотио своје име и у очима осталих народа Југославије остао само мало ниже испод немачког народа... Тиме je шиптарски народ на Косову и Метохији довео у питање своју будућност".[12]

1 Ослоб. рат народа Југославије I 126.

2 Добар преглед ситуације и тока НОБ а на Косову у VE IV, 781-782 (М. Хотић).

3 Zbornik 1/19, 24 i d. (br. 3).

4 Zbornik 1/19, 157 (br. 27). У току НОБ-а сe у војним и политичким документима све више употребљава назив "Шиптари" уместо раније "Арбанаси", "Арнаути", "Албанци" па чак и "Шипнија" уместо "Албанија". Погрешно je мишљење иначе доста распрострањено да сe тиме хтело некакво издвајање албанских маса Југославије од оних у Албанији те да je у питању неко регионално име. Напротив, Шиптари је сопствено национално име свих Албанаца (Shqiptarеt) као што je и Shqipеri, Shqipni национално и државно име Албаније У општој употреби Албанаца је најкасније у ХIХ веку мада има и средњовековних спомена. Увођењем имена "Шиптари" за време НОБ-а и после рата управо сe хтело истаћи јединство албанског народа Косова и Албаније. У пракси међутим супротно првобитним намерама, израз је регионализован те je послужио управо за разликовање припадни ка албанске народности у Југославији од Албанаца у Албанији и осталих по свету. Отуда брисање назива Шиптари од 1968 и завођење јединственог националног имена Албанци у Југославији. Традиционални назив за Албанце je у Срба - Арбанаси или у турској варијанти - Арнаути.

5 Zbornik 1/19, 349-351 (br. 70).

6 Zbornik 1/19, 385-386 (br. 81).

7 Zbornik 1/19, 414-416 (br. 93 Извештај ПК за Косово и Метохију од 31. јануара 1944. Централном комитету КПЈ о војно-политичкој ситуацији и о стању и раду партијске организације у области; потписао га je Павле Јовићевић, секретар ПК).

8 Zbornik 1/19, 469-470 (br. 105).

9 Zbornik 1/19, 514 (br. 117).

10 Zbornik 1/19, 648 (br. 178).

11 Zbornik 1/19, 618-620 (br. 164). Нема никаквог основа, а ни стварне потребе, да сe ови јасни документи у напомени издавача интерпретирају са формулом извињавања и минимизирања, као да сe Главни штаб овим прогласом обраћа "оном делу становништва албанске народности у Југославији, који je био заведен непријатељском пропагандом и мобилисан у квислиншке јединице" (стр. 618). Напротив, из текста овог прогласа као и прогласа Оперативног штаба HOВ и ПО Космета од септембра и потом од октобра 1944, недвосмислено произлази да су сви Шиптари били дозволили да буду преварени те да су тиме окаљали своје национално име - али да, разуме сe, макар и позним учешћем у НОБ, могу ту срамоту да скину са себе и стекну право учешћа у југословенској државној заједници.

12 Zbornik 1/19, 719-720 (br. 205).

II КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ И АЛБАНСКО ПИТАЊЕ

Окупација Косова и Метохије 1941. године затекла je организацију КПЈ на том подручју у сразмерно слабом бројном стању. Упадљива je чињеница да je у редовима Партије несразмерно мали број Албанаца, сасвим обрнуто етничко-националном односу: од 320 чланова КП свега je 20 било Албанаца, а од 1200 чланова СКОЈ-а око 70 Албанаца.[1] У току оружане борбе, све до друге половине 1944, у партизанским одредима je најмање Албанаца: у два албанска партизанска одреда са Косова, "Зејнел Ајдини" и "Емин Дураку", почетком 1943. године, као што смо видели, било je највише око 70 бораца албанске народности.[2] За све време рата КПЈ и војна организација народноослободилачког покрета имали су да сe носе са непријатељством или пасивношћу албанских маса на Косову, које су сe као национална мањина, понеле нелојално према југословенској држави. И поред тога, Косово и Метохија улазе у нову Југославију као аутономна област са перспективом даље националне афирмације и осамостаљивања Албанаца у социјалистичком систему југословенске федерације.

Разлози за овакав однос према албанској мањини леже у политици КПЈ према националном питању, како сe она градила у раздобљу између два рата, од оснивања Партије 1919. до априлског слома 1941. Tа сe политика, када сe прати њен историјски развој, не може свести на једну и једноставну формулу, али сe ипак може издвојити једна њена константна претпоставка, а то je став о "великосрпском хегемонизму" односно "хегемонизму великосрпске буржоазије" као о главној политичкој хипотеци старе Југославије. Из те претпоставке проистекао je низ других политичких одредница које су имале да у било којој варијанти решења југословенског питања скрше великосрпски хегемонизам, као кључни антикомунистички чинилац у југоисточној Европи. Тај генерални и полазни став КПЈ дошао je до изражаја посебно у "албанском питању". Захваљујући њему формирана je косовско-метохијска аутономија, но ту сe крију и све оне опасне могућности претварања "антихегемонистичке" формуле у антијугословенску формулу, са којом ће сe ова земља сударити тако жестоко последњих деценија.

1 Ослоб. рат народа Југославије I, 126, нап 120.

2 VE IV, 781-782 (М. Хотић).

1. Ставови српске социјалдемократије 1912-1914.

Никако сe не може и не сме превидети да je формула "великосрпског хегемонизма", пре него што je ушла у КПЈ, настала у средини српских социјалдемократа, као одраз погледа аустријских марксиста и социјалиста. То питање заслужује и даље озбиљна научна истраживања. По свему судећи, теза о "великосрпском хегемонизму" и није резултат сопствених сазнања српских социјалиста о положају нације и политици њене владајуће класе у склопу читаве историјске ситуације српског народа. У њој сe пре може видети израз аустроугарског погледа на ствари, одраз схватања једне средине која за аутентичан национални програм Србије није имала разумевања и која je, штавише, свим средствима настојала да овај програм сломије. У генези тога не стоје, дакле, објективност и критичност погледа на своју националну ситуацију, већ напротив, некритично преузимање једнога туђег виђења, обележеног противљењем свакој перспективи ослобођења и нарочито уједињења српског народа. Остваривањем тих циљева српског народа, наиме, били би доведени у питање целина Аустро-Угарске и политички интереси те земље и других европских сила да владају балканским простором.

Не улазећи даље у расправу о изворима политичких ставова Српске социјалдемократске странке [ССДС], довољно je истаћи да сe ова странка жестоко супротставља не само рату 1912, 1913. и 1914, него то она чини са тезом о империјалистичком карактеру ових ратова Србије и њених савезника. Њена je мета "завојевачка политика српске буржоазије", "српски колонијализам", а алтернатива - социјалистичка федерација балканских народа. Посебно сe то изразило у критици ратних циљева Србије у првом балканском рату, који су оцењени као освајачки, а не ослободилачки. Капитални значај у том погледу има политичка борба Димитрија Туцовића Србија и Арбанија. Један прилог критици свакојаке политике српске буржоазије, објављена у Београду у само предвечерје првог светског рата, 1914. Туцовићева књига о Албанији узима сe у нас најчешће као непогрешива анализа и оцена српске политике, образац непристрасног и далековидног политичког мишљења о албанском питању. Тако сe вели за њу да сe она "обрачунала са извитопереним писањем националистичке штампе у Србији", као "студија из области развоја албанског народа", те да сe Туцовић "с посебним успехом обрачунао с националистичким позивом на историзам, поредећи српске захтеве на Косову с мађарским захтевима у Војводини, мада je грешио кад je Косово укључивао у северну Албанију и прелазио преко чињенице да je у тој области постојао и српски живаљ".[1] Туцовићева схватања провејавају и кроз оцену историчара да je српска влада 1909-1912. године требало да подржи албански покрет "у његовим етничким границама" - мада je управо питање етничких граница било и морало бити спорно.[2] Исто схватање избија и кроз суд о томе да сe балкански рат могао правдати једино сламањем отоманског феудализма и националним ослобођењем балканских народа, "али je он изневерио очекивања у односу на Албанију и Македонију".[3]

Једна нова, критичка анализа ставова Димитрија Туцовића мора показати да у њиховој основи лежи превиђање неких важних историјских и актуелних чињеница, некритичко заузимање становишта друге стране у једном трагичном историјском спору - стране албанског национализма. Као да je доказ интернационалистичке непристрасности порицање сопствених националних интереса, и као да сe објективност изражава априорним прихватањем супротног, па чак и непријатељског става.

Већ у оцени Димитрија Туцовића да су "завојевачком политиком српске владе према арбанаском народу створени на западној граници Србије такви односи да сe у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати" и да je Албанија "том политиком гурнута у наручје две на западном Балкану најзаинтересованије велике силе"[4] леже неке крупне заблуде. Пре свега, заблуда je да je Албанија гурнута у наручје Аустро-Угарске и Италије политиком Србије. Према свему што се сада тако добро зна, политика Србије je само безуспешно покушавала да неутралише дејство већ давно пре тога формираног програма те две европске силе [и не само те две] да сe створи аутономна Албанија као мостобран или пион њиховог империјалистичког продора на Балкан. Комбинације око албанске аутономије сежу у рани ХIХ век, а покрет за албанску независност уочи и у току балканског рата налази сe под сигурном контролом Аустро-Угарске, без обзира на то шта Србија радила. Идеја да сe подржавањем албанског националистичког покрета могао тај покрет везати за неку "балканску" па чак и посебно српску политику, показује сe у светлу новијих историјских сазнања сасвим нестварна. Уосталом, претпоставка за такву политику према албанском покрету била би одрицање од елементарних националних права српског народа у Старој Србији, прихватање неправедне и неосноване тезе да Стара Србија и није [или није више] српска него албанска земља. У основи Туцовићевих погледа лежи, заправо, та заблуда, то отписивање Косова. Корен je тога у сужавању идеје и историјске стварности српског националног и државног простора на Србију пре 1878, јер сe са жаљењем говори и о "најуривању" Албанаца из новоприпојених крајева у рату и по одлуци Берлинског конгреса.[5] Туцовић не придаје одговарајући значај чињеници свога времена, а не само историје, да сe над српским народом у Турској спроводи терор и геноцид, да je инструменат тога терора и геноцида управо албански муслимански елеменат. О "продору Арбанаса на исток" он размишља као о једном "природном процесу"; за трагичне стране тога збивања, по њему, сноси одговорност искључиво "систем владавине у Турској", "општа анархија управе и незаштићеност раје". Стога свако писање о злочинима над српским народом он схвата као позив на шовинистичку мржњу. Историјска сведочанства о страдању српског народа или о присуству тог народа у Старој Србији за њега су, штавише, "злонамерна пропаганда увеличавања и неистине", коју спроводе "власнички кругови балканских државица", на основу "варварскога начела": "да су гробови и вешала већи учитељ од нових установа".[6] Катастрофалне етничке поремећаје на читавом подручју српског народа, а посебно у Старој Србији, Туцовић je склон да објашњава као последицу "општега, утврђенога кретања српскога народа с југа на север",[7] мада су та кретања била само вид једне присилне дијаспоре, а у случају Старе Србије нису толико ни важна, пошто су главни поремећаји наступили, као што сe зна, управо услед албанских насиља у току ХIХ века.

Поготову je неоснована аналогија коју изводи Димитрије Туцовић између српских захтева према Косову и мађарских према Војводини.[8] Српски народ у Подунављу живи тамо још од средњег века; у XV веку je демографски обновљен и ојачан сеобама с једне и с друге стране Дунава; великом сеобом крајем , XVII века, којом je, уосталом, српски народ с Косова покренут само једним делом а не у највећој маси, разлио сe српски етнички елеменат по северној Угарској више него по територији касније Војводине. Нема, стога, никакве аналогије између косовске и војвођанске ситуације, па je и шпекулисање са Косовом - Војводином било историјски неосновано. Но, Туцовић има и овакав одговор: "Ако би, уосталом, стајало, да je српски елеменат просто на просто потиснут арбанаским, зар би то био први случај у историји да навала неких племена чвршће организације или других преимућстава потисне неки народ са његова огњишта?" - вели он, извлачећи при том још једну неумесну симетрију: "Зар словенска племена нису потисла староседеоце ових земаља средствима о којима историк нема ни мало лепо мишљење?"[9]

Занимљиво je, да сe у брошури Димитрија Туцовића могу наћи аргументи аустријске пропаганде против Србије, међу којима и многа стварна преувеличавања, као на пример она о "свирепостима српске војске у источним крајевима",[10] или интерпретација "арбанаске побуне" септембра 1913, која сe својим везивањем за српску окупацију и блокаду пијаца у длаку поклапа са аустријским званичним и пропагандним интерпретацијама.[11] О српској војсци, поводом Старе Србије и Албаније, Туцовић говори као о "солдатески"; о ослобођењу Косова - као о "серији колонијалних борби", као о "машању туђе земље и туђе слободе", у коме су "некадашњи херолди националнога ослобођења понели заставу националнога поробљавања", итд.[12] Његов je закључак зато сведен и једностран: "борба коју данас арбанаско племе води je природна, неизбежна историска борба за један друкчији политички живот него што га je имао под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора".[13] Права перспектива je за њега "политичка и економска заједница свих народа на Балкану, не изузимајући ни Арбанасе, на основици пуне демократије и потпуне једнакости"[14] , у ствари - социјалистичка балканска федерација.

Погледи српске социјалдемократије и посебно Димитрија Туцовића 1914. године крунишу сe, дакле, једном визијом социјалистичке заједнице, федерације или конфедерације балканских држава. У тој заједници Србија у сваком случају треба да сe задовољи границама из 1878. као својим дефинитивним државноправним и националним оквиром - поред Бугарске, Македоније, Црне Горе и најзад "уједињене" Албаније - "Велике Албаније", Албаније у "етничким границама", Албаније са Косовом.

1 Историја срп. народа VI/,1 206 (Д. Ђорђевић).

2 Историја срп. народа VI/1, 183-184 (Д. Ђорђевић).

3 Историја срп. народа VI/1, 190 (Д. Ђорђевић).

4 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 3, 50, 54, 56.

5 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 8, 42-43.

6 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 11.

7 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 8.

8 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 8.

9 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 8-9.

10 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 97-98.

11 Документи VI/3 356 (бр. 311) мишљење барона Макија исто и мишљење графа Берхтолда: бр. 407, стр. 433-434. Упор. и разговор са заступником министра иностраних дела Велике Британије сер E. Кроа: бр. 305, стр. 352-353 циркулар МИД Србије - бр. 337 стр. 376-379 бр. 372 стр. 406-407 итд.

12 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 79.

13 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 117.

14 Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 118.

2. Политика КПЈ и Коминтерне према националном питању

Погледи српске социјалдемократије на албанско питање уграђени су у темеље Комунистичке партије Југославије од њеног оснивања 1919. У ствари, они први и примарни извори ставова ССДС дејствовали су и непосредно приликом одређивања политике уједињених партија према националном питању, али je туцовићевска формула добродошла као већ припремљен и разрађен став о једном специјалном питању у склопу општег националног проблема Југославије и Балкана.

Програм КПЈ усвојен на Другом [Вуковарском конгресу] 20-25. јуна 1920. у погледу крајњег политичког циља je веома јасан: "КПЈ изјављује да ће сe ради остварења ових својих задатака борити за следеће циљеве: 1. Совјетска република. [...] Совјетска Република Југославија треба да ступи у братски савез са свима суседним народима ради васпостављања совјетске федерације балканско-подунавских земаља, која ће бити саставни део међународне федерације совјетских република. Ова међународна федерација совјетских република ће створити општи Савез и трајан мир међу народима".[1] У том тренутку, додуше, КПЈ стоји на почетној позицији о националном јединству Срба, Хрвата и Словенаца и прихвата Југославију као историјски оправдану и закониту творевину троплеменог народа, али све постојеће проблеме разрешава формулом "совјетске републике", како je то објашњавао хрватски комуниста Сима Миљуш: "Размотримо само око чега сe завађају буржоаске партије. Ту je питање монархије и републике, племенског сепаратизма, централизма, федерализам и аутономија, ми на сва та питања дајемо један одговор: Југословенска Социјалистичка Совјетска Република. Совјети су наша парола, они су синтеза централизма и децентрализма".[2]

Подстицај за ревизију генералног става КПЈ према Југославији као држави дошао je у ствари из Москве преко тзв. "балканске федерације", где су главну реч имали бугарски комунисти [В. Коларов, Г. Димитров]. Југословени су први пут били критиковани због односа према националном питању 1922. године на Другој конференцији Балканске комунистичке федерације у Софији.[3]

Од оснивања Треће комунистичке интернационале [Коминтерне, 1919] комунистичка партија Југославије je "секција Коминтерне", коју ставови Коминтерне политички обавезују.[4] Отуда je политика Коминтерне била уопште пресудна за формулисање програма и ставова КПЈ према националном питању. Први конгрес Коминтерне, одржан марта 1919. године, закључио je да je југословенска држава настала "применом оружане силе"; према томе, на њу сe мора гледати као на продукт империјалистичког рата, а не као на природни исход борбе југословенских народа за ослобођење од туђинске власти и уједињење. Тај став je утицао на КПЈ, те je без обзира на првобитни позитиван однос према уједињењу југословенских народа звучао тада у њеним форумима и овај коминтерновски тон оцене о Југославији као "резултату великих ратова у Европи и на Балкану". На Другом конгресу Коминтерне, јуна 1920, истакнута je парола федерације као најбољег прелазног облика државног уређења вишенационалне државе "на путу од капитализма ка комунизму"; тај концепт je потом утицао на даљу дискусију у КПЈ о националном питању и уређењу, па чак и судбини југословенске државе. До заокрета долази децембра 1923, на Трећој земаљској конференцији КПЈ [одн. њене легалне експозитуре - Независне радничке партије Југославије, НРПЈ]. Резолуција конференције истиче да je основни узрок заоштравања националних супротности завојевачка колонијална политика српске буржоазије још пре првог светског рата у Македонији и против Албаније, и њена хегемонистичка политика у Држави СХС. Констатује сe, затим, да je "процес све дубљег националног разједињавања већ толико напредовао да сe држава Срба, Хрвата и Словенаца не може сматрати као хомогена национална држава с нешто националних мањина, него као држава у којој владајућа класа једне [српске] нације угњетава остале нације".[5] Усвојена je, дакле, формула "великосрпског хегемонизма" као битне одреднице југословенске државе и националног питања у њој. У Резолуцији о македонском и тракијском питању прецизира се да "српска буржоазија спроводи у Македонији најоштрији терористички режим, уништава или гони на исељавање свесни део бугарског, турског и арнаутског становништва и доводи насељенике из других области Југославије на њихово место, она потлачује све несрпске народности".[6] Резолуција о националном питању. донета на овој конференцији, истиче право народа на самоопредељење и отцепљење као начелну основу за решење националног питања. "КПЈ признаје сваком народу право на сувереност у одређивању својих односа, дакле и право на слободно отцепљивање и образовање своје посебне државе, односно на прикључење својој националној држави".[7] Међутим, у даљем тумачењу овог става Партија je оставила себи одрешене руке за прагматичко опредељивање према овом начелу, тј. и за могућност да га у пракси не призна и не спроведе, имајући у виду друге и "више" државно-националне разлоге. Ако сe тај рани став КПЈ примени на питање албанске националне мањине, онда би та мањина имала право да сe "прикључи својој националној држави", тј. Албанији; но да ли ће то Партија у пракси заиста и остварити, зависи од многих других околности, које могу показати или да je таква "ампутација" само нова форма националног угњетавања, или да су "тешкоће отцепљења" непремостиве. Осећа сe у свему неко колебање.

То колебање ће пресећи Коминтерна, која на своме Петом конгресу јула 1924. усваја формулу разбијања југословенске државе. Резолуција КИ о националном питању у Југославији има и овакве ставове: "1. Југославија je многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који износи само 39% целокупног становништва Југославије. Остали народи који заједно претстављају огромну већину становништва, више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих сe води политика денационализације". Према томе, "3. Задатак КПЈ састоји сe у томе: да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима, а за самоопредељење народа, да потпомаже национални ослободилачки покрет, стално тежећи да извуче ове покрете испод утицаја буржоазије и да их повеже са општом борбом радних маса против буржоазије и капиталиста". Решење сe састоји у разбијању и ликвидацији, а не у преуређењу Југославије:

"7. [...] општа парола права народа на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора [сe] изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније, из састава Југославије и стварања од њих независних република".[8] У визији Коминтерне тренутно сe није нашло и питање националних мањина, према томе ни албанске мањине и њеног издвајања из Југославије, али je начелна платформа за дезинтеграцију Југославије стварала основ и за то. Коминтерна je, дакле, ишла испред КПЈ у формулисању националног питања и решавања о судбини Југославије, у еволуцији од трпљења тога "плода империјалистичког рата" до одлуке да сe Југославија, једноставно, уништи и растури као држава.

Резолуцијом Коминтерне од јула 1924. у ствари je поништена одлука Треће земаљске конференције КПЈ од децембра 1923, недовољно доследна и оштра у односу на овакве погледе. Тиме je отворен веома сложен и доста дуг процес унутарпартијског објашњавања и разрачунавања фракција у КПЈ, који ће сe окончати тек 1928. на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Не улазећи сада у ове полемике,[9] задржаћемо сe само на партијским документима који изражавају званичне ставове.

Већ 18. јула 1924. у Резолуцији Централног одбора НРПЈ о политичкој ситуацији и задацима партије истиче сe право самоопредељења свих нација Југославије, тј. њихово право на независност и слободу, а за њихов доцнији слободни споразум у Федерацији радничко-сељачких република Балкана. "Један од првих задатака у том правцу", каже сe у тој резолуцији, "јесте борба против српског шовинизма".[10] У спору о националном питању избио је на површину и став [претежно српских комуниста] који борбу за самоопредељење у југословенским условима тумачи као својеврстан израз национализма и шовинизма. Централни одбор НРПЈ у Тезама о спору у Партији, од 18. јула 1924, протумачио je тај став партијске опозиције као "ублажење политичког става према угњетачкој политици великосрпске буржоазије и тенденцијама за издају права самоопредељења код буржоазије угњетаваних нација", те да "он објективно користи хегемонистичкој политици великосрпске буржоазије, том стубу балканске контрареволуције".[11] Овде сe већ јасније помаља и прави мотив антијугословенске политике Коминтерне: Југославија je, захваљујући непомирљивој антисовјетској позицији водећих српских политичких кругова, поготову због прихватања и организовања белогардејске војне емиграције, оцењена као опасност за СССР и за перспективу бољшевичке револуције у југоисточној Европи; зато ју je требало уништити. У борби за усвајање и спровођење у живот нове политике у КПЈ употребљена je теза, а онда и етикета о великосрпском подтексту партијске опозиције, а самим тим, значи, и о њеном контрареволуционарном и антисовјетском опредељењу и дејству. Ставља сe знак једнакости између борбе против сваког сепаратизма и иредентизма, као "апстрактних и нереалних фраза", и парола великосрпске хегемонистичке буржоазије.[12] Ту интерпретацију развија нарочито комунистичка омладина [СРОЈ] децембра 1924. Њени су ставови карактеристични за тон и смер потоњег опредељивања и за стил борбе у КПЈ око националног питања. Замера сe, пре свега, партијској опозицији [а то je, како смо већ споменули, била углавном опозиција српског крила КПЈ] што "не прави разлику између национализма угњетених нација и национализма угњетачких нација". Самим тим што критикује буржоаски национализам уопште опозиција "у ствари индиректно потпомаже хегемонистичку политику великосрпске буржоазије". Позивајући сe на Лењина, омладина истиче да je дужност пролетерске партије, у држави где постоји национално угњетавање, "потпомагати борбу угњетених нација за њихово ослобођење... а нe борити сe против буржоаског национализма уопште".[13] Из тога проистиче очита дискриминација једног национализма за рачун других, који, зато што су "угњетени", имају право на подршку пролетерске партије. У југословенској ситуацији то je имало да значи, на пример, партијску подршку хрватком сепаратизму и усташама, или терористичкој борби ВМРО [врховиста], или "покрету" албанских качака. Тај став je донекле наметнут у Платформи споразума ЦО и опозиције, новембра 1924, али je потом одбачен у Пленуму ЦК КПЈ, у Резолуцији о националном питању: "3. Национално питање не може сe идентификовати са уставним питањем, јер сe тиме заступа одржање интегритета империјалистичких држава, што je у супротности са основним марксистичким ставом у националном питању: правом самоодређења народа до њиховог отцепљења, конституисања у засебне државе или присаједињења другим државама". Тиме je јасно истакнуто уверење Партије да je Југославија "империјалистичка држава": она je [према т. 4] "продукат светског империјалистичког рата, у којој сe као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале нације у Југославији", чиме je први пут децидирано окривљена читава српска н а ц и ј а, а не тек њена буржоазија и владајућа класа, као угњетачка. Најзад, "7. Равноправност нација je немогућа без признања права сваке нације на отцепљење. Ударајући гласом на ту чињеницу, Партија мора изобличавати као обману све фразе о националној равноправности и националном миру при одржању империјалистичке Југославије и при одржању економске хегемоније буржоазије које било нације".[14] Одлука Земаљског већа НРПЈ [КПЈ] о спору у Партији у Резолуцији о националном питању, од 25. новембра 1924, сасвим je изричита у примени антијугословенске формуле: "Због свега тога дужност je Партије да са организацијама радних маса угњетених нација води заједничке отворене борбе за право на отцепљење, односно да помаже покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава како Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, тако и ради ослобођења Албанаца".[15] Први пут сe, дакле, као задатак КПЈ изричито формулише и борба за "ослобођење Албанаца", тј. за њихово отцепљење од Југославије и уједињење, разуме сe у перспективи једне нове, совјетске албанске републике.

Овим одлукама спор у КПЈ није решен. Опозиција на челу са Симом Марковићем оспоравала je тезу Коминтерне и бранила интегритет Југославије.[16] Спор je пренет у Југословенску комисију Коминтерне, где сe ангажовао непосредно Стаљин [30. марта 1925] у критици гледишта Симе Марковића. Интересантно je Стаљиново гледиште: "У национални програм мора сe безусловно унети специјална тачка о праву нација на самоопредељење све до државног отцепљења. Jа сам већ напред рекао зашто сe у данашњим унутрашњим и међународним приликама без те тачке не може да буде". Међутим, став о томе, по Стаљину, треба да буде еластичан, да Партији оставља одрешене руке за сваку ситуацију. Он зато сматра да "у програму мора бити и специјална тачка о национално-територијалној аутономији за оне националности Југославије које неће сматрати за потребно да сe отцепе од Југославије". Разбијање Југославије по сваку цену налази сe у функцији совјетске револуције, но после победе совјетске револуције у Југославији "потпуно je могуће да извесне националности Југославије неће хтети да сe издвоје", па око тога потом гради целу једну конструкцију условног аутономизма, права да сe право користи или не искористи, права уместо дужности итд.[17] Стаљин ће томе свему додати, крајем јуна 1925, да сe "данашње границе југословенске државе, које су сe формирале као последица ратова и насиља, не претварају у полазну тачку и закониту базу за решење националног питања", и да питање националног самоопредељења, "тј. корените промене граница Југославије" мора да буде "основа националног програма", а све то у зависности од "питања опште међународне ситуације", дакле сасвим прагматистички и подређено светским приликама и циљевима совјетске политике.[18]

После спора у Југословенској комисији Пети проширени пленум Извршног комитета Коминтерне одржан о југословенском питању априла 1925. доноси резолуцију у којој налаже Комунистичкој партији Југославије да води одлучну и доследну борбу за право самоопредељења до отцепљења свих угњетених нација, при том прецизира да то значи: "дужност je комуниста, прво, да угњетавање потлачених нација од стране српских вла