Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Књига о Косову

ОСЛОБОЂЕЊЕ КОСОВА

I БАЛКАНСКИ PАT 1912-1913.

Ратне циљеве Србије 1912. године веома je јасно и добро изложио Јован Цвијић у чланку Балкански рат и Србија, објављеном те године на енглеском и на српском језику.[1] Он најпре утврђује географску област за које сe везују интереси Србије у том рату: то je "Стара Србија", у коју спада Новопазарски санџак, Косово поље, Метохија и неке области јужно од Шар-планине, са границом која je, како он вели, одређена споразумом између Србије и Бугарске [Охрид-Велес-Крива Паланка, тако да ови градови припадну Бугарској], додаје да Стара Србија "излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша и вероватно Драча" - имајући у виду, очигледно, средњовековну ситуацију. Стање ових области и њихову вредност за Србију Цвијић описује према својим личним научним истраживањима у раздобљу од 1900. до 1912. године то je "земља највеће анархије и насиља, не само на Балканском Полуострву но можда јединствена у свету". Жртва тог стања су Срби, а главни узрок свих српских невоља - Албанци; албански колонисти су насилно настањени, а Срби протерани - тренутно у Србији има само од 1876. године око 150.000 Срба "који имају тапије од својих земаља", живе знатним делом на терет српске владе и "чекају тренутак да заузму опет своју имовину". Они који су остали у Старој Србији подвргнути су читлучком систему, свакојаким насиљима и осиромашењу, исламизацији и однарођавању; угрожени су им и црква и школа, никаква им сe права, ни она по султанским ферманима ни по законима младотурских власти, у стварности не признају. Планским насељавањем муслиманских досељеника и протеривањем српских чифчија разбијају сe компактне српске масе и праве оазе мешовитог хришћанско-мухамеданског становништва. Цвијић констатује да "оваква насиља и злочини над Србима у Старој Србији трају вековима", те да "нигде на Балканском Полуострву турска управа није унела већу пустош но овде". Проучавањима Српске академије наука je утврђено да je током XVIII и XIX века исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији односно на територији Србије око пола милиона душа. Најмногобројније исељавање je уследило српским устанцима 1804-1815. и српско-турским ратовима 1876-1878. Исламизирања су, опет, појединачна и масовна читаве области су на тај начин однарођене [Гора, Дреница, Прекорупље, Међуводе итд]. Добар део Албанаца на Косову je, у ствари, српског порекла. Но и поред свега исељавања и исламизовања, наглашава даље Цвијић, у Старој Србији "има знатан број Срба". Без тачне статистике могућне су само овлашне процене: на 900.000 Срба, од којих до 300.000 муслиманске вере [рачунајући санџачке мухаџире из Босне], "Арнауташа" има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти. Само je мањим делом у питању "старије и врло старо арбанашко становништво". Пошто je тако представио стање српског народа и етничке односе у Старој Србији, Цвијић сe позива на национална и хумана права да ова подручја буду ослобођена: "Србија и Црна Гора имају дакле јаких хуманих и националних разлога и права да зауставе ове злочине и насиља који сe врше над њиховим саплеменицима". Колико год су "турска управа и арнаутски злочини и насиља" чак и за најхуманије људе Западне Европе само апстрактни и "бледи појмови", толико je ово за Србе сурова збиља: "уништавање нашег народа". Но Цвијић истиче још један узрок који Србију, како он каже, "гони да сe интересује за територију Старе Србије". То je потреба изласка на море, ради економског ослобођења од аустроугарске и турске блокаде. Царински рат са Аустро-Угарском и тешкоће у транзиту роба преко турске територије показали су да je излаз на море за Србију питање од животног значаја. "Сада je већ сваки сељак на својој кожи осетио оно што су, чини ми сe, најпре утврдили енглески публицисти: да je Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ". Природни излаз Србије на Јадранско море je преко Старе Србије долином Дрима. "Тек са излазом на Јадранско Mope Србија би имала услова за економску самосталност и била би задовољена. То je једна од главних тежња рата који je започео", закључује Јован Цвијић.

У нашој историјској науци потом, као и тада у политичкој публицистици, много сe расправљало о томе колико je овај последњи, али очигледно не и најмање значајан узрок првог балканског рата био заиста економски и политички оправдан. Истицала сe, обично, чињеница да би такав излазак на Јадранско море значио не само ослобођење српских области Косова и Метохије него и анексију територија северне Албаније, а ове су последње компактно насељене албанским народом, па сe то не може посматрати друкчије до као империјалистичко грађење једне државе економски "способне за живот" [lebensfаhig], да je то у ствари присвајање туђе земље и поробљавање једног народа који има право на своје самоопредељење и који сe управо тада национално већ конституисао и потврдио своју потребу за независним животом, за сопственом државношћу.[2] На путу тако замишљеног српског излаза на море налазила сe заиста неуклоњива препрека: албански народ и, потенцијално, албанска држава. Развој албанског национализма после 1878, а нарочито у првим годинама XX века, морао je скретати пажњу на то да сe аутономна Албанија јавља много више као чинилац европске политике у решавању Источног питања - у склопу планова за сопствену пенетрацију на Балкан - него као чинилац политике балканских народа. Аутономна Албанија морала је стога у очима српских државника бити потенцијална опасност. Изгледало je да je један од начина да сe предухитре и осујете планови сила непријатељских према Србији био у томе да сe албански народ обухвати неком српском државом. Историја средњег века заводила je на мисао да je албански народ могућно интегрисати у оквиру српске државе, а историјско-етнографска проучавања давала су за то оправдања у тезама, иначе веома спорним о заједничком пореклу или чак српској етногенези северноалбанских племена. Карактеристично за тај поглед на ствари, још je почетком 1906. године у разговорима с румунским државницима трезвени Милован Миловановић, знаменити српски политичар, побијајући бугарске тврдње да Србија тежи да изиђе на Солун и Егејско море, истакао да "Србија хоће излаз на Јадранско море и тога ради мораће сe наћи нека комбинација за заједнички државни живот Срба и Арбанаса онако како je то било и пре турске инвазије".[3] Отуда и покушаји да сe преовлада антагонизам између српског и албанског народа, продубљен нарочито после 1878, и настојања да сe постигне неки споразум са албанским првацима на Косову и Метохији.

Српска политика je на овом простору била суочена не само са снажним разгоревањем албанског национализма у Старој Србији, Македонији и Албанији, и са појачаним присуством других сила у томе [пре свега, Аустро-Угарске и Италије] него и са комбинацијама Бугарске. Између македонских и албанских аутономиста дошло je до извесних контаката и сарадње још 1903, а поготово у току младотурске револуције 1908. године. Познате су биле поготово везе левог крила ВМРО [Македонско-одринске револуционарне организације - МОРО] и његове легалне експозитуре у Турској, Народне федеративне партије, на челу са Димитром Влаховом и Јанетом Санданским, са левим крилом албанског националног клуба.[4] Бугарска влада, са своје стране, рачунала je да би успостављање аутономије у Албанији изазвало остварење аутономије Македоније, што би јој олакшало да оствари своје санстефанске претензије; зато je пружила подршку албанским устаницима 1910. године.[5] Интересантно je да Бугарска ни тада није увидела праву опасност од великоалбанског концепта за своје претензије у Македонији, тако да ни упозорења српске владе да Беч подржава аутономију Албаније, у коју би поред Старе Србије биле укључене и три четвртине Македоније, нису пресудно деловала на Бугарску да закључи савез са Србијом за рат против Турске [у разговорима Миловановић-Гешов, 11. октобра 1911],[6] него je до тога дошло из других разлога.

Србија je у балкански рат ушла, по свему судећи, без неке јасне концепције о томе како да трајно и праведно реши питање албанског народа на простору који je био предмет њених ратних циљева. Она поготову није реално проценила тежину албанског националног покрета ни ступањ националне интеграције албанског народа, без обзира на разлику у вери. Примећено je, с пуно разлога, да je 1912. године "српска влада стајала на гледишту да Албанци уопште нису народ, већ издељена и међусобно закрвљена племена, без заједничког језика, писма и вере". По овом гледишту Срби су изгубили Скадар и северну Албанију пре четири века у рату са Турцима и рат 1912. године само успоставља историјску правду: турски талас je разбијен и српски сe враћа у стару постојбину. Албанци су, пак, у свим приликама иступали са Турцима против Срба и зато ће сада заједнички поделити судбину.[7] Основна je погрешка, чини нам сe, у потцењивању албанског покрета и брзине његовог прерастања у процес политичког интегрисања албанског народа, који сe није могао зауставити и да сe то хтело. На племенској и верској дезинтеграцији и супротностима албанских племена није сe могла градити трајна политика будућег заједничког живота српског и албанског народа на овом простору, поготову на територијама које су стицајем историјских околности постале спорне. Има сe утисак да српска политика једноставно није знала шта ће уопште са "Арнаутима" у Старој Србији, нити je била свесна перспективе тог проблема. То je утолико чудније што je управо последњих неколико деценија до првог балканског рата албански живаљ Старе Србије показао колико je он озбиљан, тежак и нерешив проблем за турску администрацију, за државу која je била, по вери и друштвеном положају, много више његова, албанска, него што би то могла да буде било која варијанта српске државе.

Албанци су према српској војсци заузели умерено непријатељски, али углавном уздржан став. Одзив на мобилизацију био je врло слаб: уместо очекиваних 60.000, окупило сe на зборним местима Косова свега око 16.000 Албанаца. Нису помогле ни претње турских власти, ни султанов апел за одбрану "вере пророкове", ни претње Исе Бољетинца, једног од вођа албанског покрета, да ће запалити куће свих оних који не буду бранили "турско земљиште". На тај начин je одбрана косовског правца, препуштена Албанцима, била веома слаба.[8] Најжешћи отпор организовали су Албанци у самом граничном појасу око Мердарске карауле. У овим операцијама дошло je и до међусобног паљења села: Албанци су опустошили и опљачкали Васиљевац, Бабовац и неколико других српских села до близу Блажева и Лукова на Копаонику, а Лапски четнички одред капетана Танкосића албанска села Метохију, Рецу и Мрвеће у долини Лаба.[9] Пошто су сузбијени са границе, Албанци су сe углавном растурили, тако да су трупе Треће армије генерала Боже Јанковића веома лако ушле у Приштину.[10] Пружан je само местимичан, углавном герилски отпор у поседању и пролазу кроз албанска насеља, у самој вароши Приштини, у Урошевцу и код села Црнољева на Зборце Хану, где сe одиграо једини јачи сукоб српске војске на обезбеђењу ослобођене територије.[11] Албанци су сe предавали без отпора, али сe један део становништва почео и повлачити према Скопљу и Македонији. У даљим операцијама српске војске преко албанске територије ка Јадранском мору, октобра и новембра 1912, албанско становништво сe понело различито: лева колона српске војске која je ишла преко подручја Миридита наишла je на предусретљивост овог племена, а супротно томе, десна [северна] колона, која сe кретала кроз Дукађин, наишла je на жесток отпор, те су јој позадинске трупе тако рећи уништене. Трупе из Призрена које су са закашњењем стигле извршиле су оштре репресалије над непријатељски расположеним становништвом.[12]

Односе са албанским народом непотребно ће оптеретити опсада и заузеће Скадра 1912. године. Без обзира на чињеницу да je у Скадру и неким околним селима живела значајна српска национална мањина, било je неумесно претендовати на овај град, који сe временом, и врло рано, развио у један од најзначајнијих албанских центара. Ни у средњем веку то није био у правом смислу речи српски град, мада je био седиште дукљанских и зетских владара. Са својим измешаним, романским, албанским и српским становништвом, он je један од типичних албанских градова средњег века. Историјска права су сe у овом случају сударала са непомерљивим и старим етничким стањима, а уз то са непремостивим дипломатским препрекама. Скадар је морао бити напуштен пред сложним притиском и војном демонстрацијом европских сила.

Србија je посела читаву северну и средњу Албанију у току октобра-новембра 1912. Рачунало сe са политиком свршеног чина. На освојеном подручју су одмах успостављене грађанске власти и албанска територија je de faсto анектирана Србији: 29. новембра je основан драчки округ са четири среза [Драч, Љеш, Елбасан, Тирана]. Новоослобођене области Старе Србије су такође одмах административно укључене у Србију; формирани су још 20. октобра лапски срез, потом новопазарски округ и приштински округ [са срезовима Приштина, Вучитрн, Митровица, Гњилане, Феризовић, Лаб].[13] Упоредо с тим формира сe и независна Албанија. Пред сам рат, 10. октобра, скуп албанских главара у Скопљу под турским окриљем био je донео одлуку да сe бори на страни Турске. Том приликом упутио је захтев великим силама, сем Русије, за уједињење Албанаца три вилајета: Скадра, Косова и Јањине. Слични скупови у Дебру и Приштини изјаснили су сe половином октобра у прилог овог захтева. По паду Скопља у српске руке повукли су сe ови главари у Албанију и закључили да оснују државу сазивом скупштине у Валони. После турског пораза прекинули су везе са Портом, а план прихватају вође северне и средње Албаније. У свему томе аустријски конзули одиграли су важну улогу.[14] У Бечу сe појављује водећи албански политичар, Исмаил Кемали, и преко бечке штампе тражи независну Велику Албанију са Битољем, Јањином, Скопљем, Приштином и Призреном. На аустријском ратном броду он стиже у Албанију, да би у Валони 28. новембра 1912. било проглашено оснивање независне Албаније. На челу привремене владе био je Кемали, а организовање народне војске поверено je Ризи-беју из Ђаковице и Иси Бољетинцу, који сe испред српске војске преко Љуме повукао у Валону.[15] За "наследног сувереног кнеза" Албаније изабран je потом Вилхелм фон Вид [Wilhelm von Wied], немачки принц, који сe није дуго одржао на престолу, као што сe неће одржати ни други претенденти, па и пријатељи Србије у Албанији, пре свега Есад-паша Топтани.

Питање независности Албаније и њених граница према суседима поставиле су, у ствари, европске силе, и то најпре као питање аутономности Албаније у оквиру Турског царства. Аустро-Угарска и Италија биле су заједнички заинтересоване да сe на албанској обали, а према томе ни у њеном залеђу, не учврсти ниједна друга европска односно балканска држава. Оне ни међусобно нису могле допустити превласт на томе подручју - због бриге за слободу Јадранског мора и за сигурност својих обала. Зато су обе, а нарочито Аустрија, биле још у XIX веку склоне стварању једне аутономне Албаније. Тиме je, додуше, Албанија доведена у ситуацију да још и нестворена постане играчка и оруђе у сукобу европских сила, те да потпадне под страни утицај који би њену независност начинио фиктивном. Крајем октобра 1912, када je исход рата био очевидан, бечка влада je напустила политику status quo-а и пристанак на ширење балканских држава условила стварањем аутономне Албаније са наслоном на Беч. Било je битно спречити Србију да избије на Јадранско море, чиме сe Аустро-Угарска у ствари супротстављала посредном присуству Русије у Албанији и Средоземљу. Јака Србија, већ сама по себи, није одговарала Аустро-Угарској, с обзиром на гравитациону моћ једне такве државе као југословенског "Пијемонта". Осим тога, присуство Србије на албанској обали смањило би изгледе за остварење аустријских планова о економском, политичком, па и територијалном продору ка Солуну. У том питању, дакле, Аустро-Угарска није била спремна да попушта, тако да je оштрина њеног става садржавала опасност од општег европског рата. Силе Антанте, напротив, још неспремне за такав рат, морале су попуштати; ниједна од њих не изузимајући ни Русију, не би ратовала због српског излаза на море. Питање стварања и разграничења нове државе у том делу Европе, међутим, било je од интереса за све европске силе, тако да сe убрзо зачела идеја о једној међународној конференцији великих сила, која би решавала сва питања проистекла из првог балканског рата, а на првом месту питање Албаније. Зачетник те идеје био je француски председник Поенкаре, а предлог je поднео енглески премијер Греј крајем новембра 1912. за састанак који не би био "европска конференција", већ би сe одржао на нивоу амбасадора, са првенственим задатком да отклони могуће поводе аустријско-руском сукобу. Дневни ред je зато имао да буде ограничен на питање стварања и разграничења Албаније односно српског излаза на море. Балканске државе нашле су сe у Лондону на преговорима о миру са Турском, а амбасадорска конференција великих сила имала би да наметне решења у овом питању.

Аустрија сe борила за што већу Албанију, којој би припала и Метохија, или бар Ђаковица са околином; српски излаз на море није долазио у обзир. Немачка je била спремна да подржава аустријски став, док je Италија била нешто попустљивија према српским и црногорским захтевима, али у основи такође против излаза Србије на Јадранско море. Русија je била спремна да попушта, не би ли избегла општи европски сукоб, мада je намеравала извући за Србију што je могуће више. Енглеска и Француска су пристајале на стварање нове државе, али су сe бринуле о томе како да утицај Аустро-Угарске и Италије у тој држави буде ограничен. Очигледно, основна питања: албанска аутономија и српски излаз на море - била су стварно решена већ пре саме конференције. Првог дана конференције у Лондону, 17. децембра 1912, донет je начелни закључак о формирању "аутономне Албаније гарантоване и контролисане искључиво од стране шест сила, под суверенитетом или сизеренитом султана. Подразумева сe да ће из управе бити искључен сваки турски елеменат". Истовремено je решено да границе аутономне Албаније и Црне Горе на северу "у сваком случају буду суседне", па je тако скинуто с дневног реда питање територијалног излаза Србије на море. Силе су сe сложиле, само да сe Србији одреди једна трговачка лука на албанској територији, слободна и неутрализована, са којом ће Србија бити везана неутралном железницом, под европском контролом и стражом међународне жандармерије.

У борби за границе, Србија je захтевала да сe гранична линија повуче развођем западно од Охридског језера и Црног Дрима, односно између Дрима и Белог Дрима; тако би добила Дечане, Ђаковицу, Призрен, Дебар и Охрид. Црна Гора je, пак, тражила границу на реци Мати и развођу Дрима и Фани, тако да јој припадну Скадар, Медова и Љеш. Грчка je, на југу, тражила читав северни Епир. Остатак албанске територије, да су била прихваћена сва три захтева, имао би само неких 400.000 становника, око Тиране, Драча, Елбасана и Берата, са слабим привредним потенцијалом и без стратегијске заштите. Огромна већина албанског народа, најзад, остала би ван граница Албаније. Тако сe против захтева балканских суседа нудио "етнографски аргумент". Аустро-Угарска je служећи сe и тим аргументом ишла на границу која би обухватала Ђаковицу, Дебар, Корчу и Јањину, па чак и Стругу и Охрид, а у први мах и Пећ и Призрен, али као "компензационе објекте"; Скадар никако није требало да припадне Црној Гори, а северна граница je имала да остане непромењена. Италија je била склона да прихвати црногорски захтев, али сe одлучно противила грчком предлогу. Русија и Француска су заступале компромисно решење: Албанију би граничиле реке Дрим и Црни Дрим до Охрида; граница би дакле избијала на Делвину, тако да Корча припадне Грчкој, а Ђирокастра Албанији. Најзад, албанска делегација je поднела конференцији меморандум у коме сe тражила интегрална "етничка" Албанија, која би обухватала градове Пећ, Митровицу, Приштину, Скопље и Битољ, са залеђем, све до Мецовона, а одатле би сe граница поклапала са тадашњом грчком границом до Превезе, те би читав Епир до Арте, тзв. Ћамерија, ушао у Албанију.

Нас може занимати аргументација српских захтева, која je најбоље образложена у промеморији [меморандуму] српске делегације на мировној конференцији, поднетој конференцији амбасадора 8. јануара 1913. године.[16] Истиче сe, најпре, континуитет борбе српског народа за независну националну егзистенцију од времена отоманске инвазије, па преко 1804. и 1876. до 1912. Срби не могу имати у начелу ништа против организовања Албаније као аутономне земље; напротив, њихова победа je пружила прилику и могућност да сe формира једна албанска држава. Србија сe не позива на право освајања, по коме су Турци држали све српске територије, већ првенство даје историјским, етнографским, културним и моралним правима. Срби живе с обе стране Дрима, а и велики број Албанаца у том крају je српског порекла. Ту је и аргуменат српских споменика државности и културе, па сe наглашава да je земља у којој лежи Пећ, Дечани и Ђаковица одувек била и сада je нешто као Света земља за све Србе, па нема те црногорске или српске владе која би хтела или могла да препусти Албанцима или било коме другом ту Свету земљу српског народа. "У тој тачки српски народ неће и не може да чини било какве уступке, трансакције или компромисе, и ниједна српска влада не би то хтела да учини". Расправља сe, затим, о демографској ситуацији и признаје да Албанци данас чине већину становништва, али сe то објашњава тиме што су Албанци ту сразмерно каснија колонија, или, још тачније, "инвазија", углавном од друге половине XVI I века. Помиње сe велика сеоба и турски план насељавања Албанаца ради систематског истеривања Срба са њихових територија. Турска охрабрује албанско насиље, а Срби воде герилски рат, но убијани и прогањани беже у друге земље или примају ислам и албанску народност. Природна и најразумнија граница Албаније и Србије, према овом меморандуму, иде вододелницом између Јадранског мора и великих македонских Језера, Црног Дрима и на северу Белог Дрима. Напомиње сe да су Срби у својој сопственој земљи сведени на мањину не путем легитимног рата, већ искључиво суровостима, дивљаштвом и насиљем. Меморандум сe позива на савест Европе и цивилизованог света: "Може ли Европа данас, после победа хришћанског оружја у једном легитимном и законито вођеном рату, да да своју санкцију таквим суровостима тражећи од нас да препустимо Албанији територије које су Албанци узели од нас насиљем и узурпацијом у сразмерно недавној прошлости, а које смо сада узели од Турака и Албанаца нашим победоносним оружјем? Ако би Европа и могла то да учини, српски народ не може и неће санкционисати такво насиље и узурпацију. Према томе", закључује сe у меморандуму, "све територије које сe налазе ван граница Аутономне Албаније које смо означили на карти у прилогу, имају да припадну српском народу без обзира на то да ли Албанци чине мањину или већину становништва".[17]

Српска дипломатија сe енергично и упорно борила за одбрану Косова и Метохије, као и западне Македоније, од албанских претензија и аустроугарских предлога. Она je упозоравала Аустро-Угарску да ће, стварајући Албанију онакву какву мисли, створити и нов повод за нова расправљања народа на Балкану, па ће Србија, зато кад-тад, опет морати ратовати, Јер она мора ући у историјске границе старе српске државе, то јест повратити оне делове који би јој сада били узети.[18] Карактеристичан је Пашићев својеручни коментар на телеграму српског посланика у Русији, Поповића, од 27. јануара [9. фебруара] 1913, у коме сe износи мишљење да Русија неће моћи изборити да Србија добије Ђаковицу и Дебар: "Никад Србија, без боја неће допустити да Дебар и Ђаковица оду Албанији. Ако Србија пропадне на бојном пољу неће бар бити презрена од света".[19] У демаршу великим силама српска влада наглашава да неће напуштати дебарску долину нити Ђаково [Ђаковицу] и Пећ са долином Белог Дрима "па ма какво решење донеле велике силе" те да "из тих предела може истерати српску војску само јача војна сила". Подсећајући на историјске и моралне па и етнографске разлоге за такав став, Пашић инсистира да сe великим силама пренесе "Ми смо поднели великих жртава ради одржања мира и стварања Арбаније, даље их не можемо и нећемо подносити па ма одатле произашао најкрвавији рат".[20] Занимљива je и Пашићева аргументација да сe у разграничењу Албаније не ради о сукобу гледишта историјског права и права народности, јер овде je реч о крајевима где je проблем етнографски неразрешив "због поарбанашавања српских племена"; аустријски предлог основан je, напротив, на "извештаченом етнографском принципу".[21] У једном каснијем демаршу великим силама [2/15. марта 1913], Пашић напомиње са много истине и горчине: "Одузимају сe земље и светиње Старе Србије да сe уступе ономе, који их je до сада пустошио".[22]

Захваљујући подршци Русије, али пре свега своме енергичном и аргументованом држању, Србија je успела да одбрани Метохију са Ђаковицом, као и Дебар; питање Скадра било je безнадежно решено у корист будуће Албаније.

Важно je уз све то нагласити да у лондонским преговорима о границама Албаније никада није доведен у питање суверенитет Србије на Косову, па чак ни на добром делу Метохије, као спорна сe јављала само територија западних делова Метохије и јужне суседне области. Споразум о северним границама Албаније постигнут je 10. априла 1913, у виду формалног компромиса аустријских и руских предлога, но ипак, у основи, као победа аустријске тезе: од Јадранског мора граница je ишла Бојаном према Скадарском језеру обухватајући Скадар и Тарабош, док су Плав, Гусиње, Пећ, Дечани, Ђаковица, Призрен, Дебар и Охрид остали ван Албаније. Код Љуме граница сe увлачила између Призрена и Дебра до Шар-планине, препуштајући Албанији призренску Гору - као што знамо, без икаквог етнографског основа. Питање Скадра je решено de faсto тек 14. маја 1913, када га je краљ Никола предао међународним трупама, пошто је пре тога био ушао у град 23. априла [капитулацијом Есад-паше].

Српске трупе сe, међутим, нису повлачиле на демаркациону линију по закључку Лондонске конференције, очекујући да би комисија за разграничење, радећи на самом терену, могла попустити у извесним случајевима у корист захтева Србије за стратегијским границама. На одржавање те делимичне окупације Албаније сигурно je утицала и бојазан српске Врховне команде од избијања великог албанског устанка у позадини српских трупа, које су сe тада већ припремале за оружани сукоб са Бугарском у Македонији, сукоб до кога je и дошло у јулу 1913. Аустроугарска пропаганда ширила je гласове о наводним зверствима српске војске у Албанији и Македонији над муслиманским становништвом, тако да je једна међународна комисија испитивала стварно стање и није могла установити никакво противзаконито понашање српских трупа. Сам je аустроугарски посланик у Београду изјавио српској влади "да су Арнаути под нашом [српском - Д. Б.] управом врло задовољни и да са њима друкчије поступамо но Црногорци од којих Арнаути беже у наш рејон под заштиту наших власти".[23] То je и руској влади потврдио аустроугарски амбасадор у Петрограду, марта 1913, нагласивши да "Срби нису криви за насиља у новим крајевима, већ Црногорци".[24] Веома је важан резултат истраге немачког конзулата у Солуну о убиствима извршеним над мирним муслиманским живљем за време рата. За разлику од евидентних масовних злочина Бугара и Грка над муслиманима, "ниједан сe муслиман из Маћедоније није пожалио на Србе и српску војску", према изјави немачког конзула српском конзулу у Солуну, "у његовој архиви нема ниједног податка који би, и ако сe десило неко убиство у оном делу Маћедоније који je заузела српска војска, могао теретити Србе. Многи су муслимани, а нарочито они из Тиквеша, у немачком консулату похвално говорили о држању Срба, и то ми je немачки консул отворено признао", обавештава владу српски конзул из Солуна.[25]

У току другог балканског рата са Бугарима, јула-августа 1913, у Албанији су започете опсежне припреме за оружане акције, диверзије и побуне против српских власти у Македонији и на Косову. Пре свега, тамо сe стекло доста Албанаца из крајева које je посела Србија, око 20.000 људи. Албанска влада je задржала те људе, претежно Косоваре, обећавајући да ће ускоро њихови крајеви бити ослобођени од Србије.[26] Током августа, на подстрек и уз новчану потпору аустријских агената, учестали су напади на истурена одељења српских трупа углавном на дебарском сектору, како би то био доказ незадовољства и разлог да комисија за разграничење отргне од Србије што већи део земље коју држи.[27] Под притиском Аустро-Угарске српска војска je почела да сe повлачи из Албаније у другој половини августа 1913, али то ствара нове компликације. Албанци у маси нападају на српску војску и српске власти у граничном подручју, а располагало сe већ и извештајима о припреми једнога озбиљног и организованог упада албанских чета на српску територију, са покушајима да сe за то придобију и Албанци на српској територији који су до тада били мирни. Зато je забрањен долазак становницима из Албаније на српску територију и пијаце "док сe не поврати нормално стање".[28] Због те својеврсне блокаде, која je без сумње веома отежала живот пограничном албанском становништву и створила повећану напетост у расположењу маса, избио јe у европској, посебно у аустријској штампи велики скандал, те je дошло и до оштрих реакција европских влада, с позивом на обавезу Србије да Албанцима допусти слободан приступ на пијаце.[29] Уследио je масовни упад Албанаца на територију Македоније код Дебра и према Струги и Охриду, 9/22. септембра 1913. Аустро-Угарска оптужује Србију да je одговорна за догађаје, које нетачно интерпретира као устанак Албанаца на територији коју држе српске власти. Српском посланику у Бечу je речено "да су те буне и нереде изазвали Арнаути", али зато што српска војска "још држи неке крајеве, који припадају Арбанији," и што им сe не да приступ на српска тржишта "која су научили посећивати и снабдевати сe оним, што им je потребно за живот". Да су српске трупе раније биле повучене, до оних нереда и инцидената, тврди представник аустроугарске владе, не би ни дошло.[30] Међутим, није сe радило ни о каквој побуни или устанку македонских Албанаца, него о организованом масовном упаду са албанске територије, иза којег су стајали аустроугарски и бугарски војни кругови У првом налету су пали Пишкопеја, Жировица и Дебар. У нападу je учествовало око 10.000 Албанаца, којима су руководили страни официри, а с њима су садејствовали и извесни комитски одреди ВМРО. Чињеница да у албанским четама има страних, и то бугарских официра, потврђена je разним обавештајним и дипломатским каналима, али je посебно интересантна веза са ВMPO и лично с Јанетом Санданским, који је више месеци боравио у Албанији организујући албански покрет према Македонији [31]

Крајем марта 1914. године дошло je и до једног озбиљнијег диверзантског упада преко стотину Албанаца у Метохију где је побуњено село Бање и околина [четири албанска села] у подримском срезу код Ораховца. Том приликом спалиле су српске трупе та четири села - Бању, Крвосерију, Горјак и Острозуб. Српска влада је оштро замерила команди маћедонско-косовских трупа због спаљивања села "кад сe они не бране и не пуцају на војнике". [32]

Карактеристично је за ова два упада [код Дебра септембра 1913. и код Ораховца марта 1914] да нису добили масовну подршку Албанаца на српској територији, нити су сe на било који начин легитимисали као аутономни ослободилачки покрет против Србије. Замишљени као диверзија у припреми ратних операција Аустро-Угарске и Бугарске против српске државе, они су то и остали са ограниченим дејством без икаквог успеха.

1 Ј. Цвијић, Балк. рат и Србија; у енглеској верзији: Review of Reviews, Nov. 1912.

2 О томе посебна студија: Д. Ђорђевић, Излазак Србије на Јадранско море и конференција амбасадора у Лондону 1912, Београд 1956. Најтежи напад на политику изласка на море са становишта српске социјалдемократије у брошури Д. Туцовића, Србија и Арбанија. Више о Туцовићевим погледима у нашој књизи на стр. 212-215.

3 Први Балк. рат I, 48, нап. 137.

4 Историја срп. народа VI/1 165-166 (Д. Ђорђевић). Упор. Историја на македонскиот народ II, Скопје 1969, 326-327 (M. Пандевски).

5 Први Балк. рат I, 79.

6 Први Балк. рат, I, 83, 90.

7 Д. Ђорђевић, Излазак Србије, 11-12.

8 Први балк. рат I, 296, 416-419.

9 M. Лазаревић, Српско-турски рат 1912, I, 138 и д.. 165. 167, 170.

10 Том приликом je на Косову пољу, у Грачаници, као и 1878, одржано свечано благодарење са поменом косовским јунацима.

11 Штаб Моравске дивизије II позива je близу села Сопотнице наишао на већи збег наоружаних Албанаца и њихових породица, но пошто су им курири и жандармерија покупили оружје, Албанцима je дозвољен повратак кућама: о сукобима са Албанцима вид. још: Први балк. рат I, 800, 811-812, 818, 820-821, 834.

12 Ж. Павловић, Опсада Скадра 1912-1913 (Прилог историји првог балканског рата), Београд 1926, 96-97, 99-100.

13 Д. Ђорђевић. Излазак Србије, 55-56.

14 Д. Ђорђевић, Излазак Србије. 84-85.

15 Д. Ђорђевић, Излазак Србије, 84-85.

16 Текст je израдио Чедомиљ Мијатовић уз помоћ Милана Ракића и бележака и материјала Љубе Ковачевића.

17 Документи VI/1, 136-142 (бр. 30); упор. В. Ђорђевић, Арнаути и велике силе, Београд 1913, 171-178. Текст наводимо у свом преводу са енглеске верзије у Документима, јер je српска верзија код В. Ђорђевића непоуздана.

18 Документи VI/1, 115-116 (бр. 8).

19 Документи VI/1, 220 (бp. 127).

20 Документи Vl/1, 260 (бр. 176).

21 Документи VI/1, 264 (бр. 181). J. Цвијић је указивао на релативну вредност етнографског начела у односу на историјску и националну свест: Географски и културни положај Србије, Гласник Срп. географ. друштва, 3 (1914), св. 3-4, 12-13. Границе и склоп наше земље, Цвијићева књига, Београд 1927 (обј. најпре 1920) 8.

22 Документи VI/1, 379-380 (бр. 303).

23 Документи VI/1, (бр. 348). Посебно место у томе имају неславне мере црногорских власти у Метохији да сe враћају у православље не само муслимани него чак и католици (!), као и спаљивање неких села из освете за убиство неколицине Срба (Документи VI/1, 417, бр. 346).

24 Документи VI/1, 426-427 (бр. 360).

25 Документи Vl/2, 156-157 (бp. 53).

26 Документи VI/3, 262 (бр. 194).

27 Документи VI/3, 294-295 (бp. 239).

28 Документи VI/3, 306 (бp. 253).

29 Документи VI/3, 353 (бp. 305).

30 Документи VI/3, 356 (бp. 311).

31 О боравку Санданског и других војвода ВMPO-а у Албанији видети и документа бр. 522 (Документи VI/3, 537) и бр. 65, 205, 330 (Документи VII/1, 191-192, 335-336, 478).

32 Документи VII/1, 584 (бp. 440); упор. документа бр. 386, 419, 423, 425, 433, 435 и 483 у истој књизи.

II ПРВИ СВЕТСКИ PАT 1914-1918

Лондонска конференција 1912-1913. године није до краја решила питање Албаније мада ће неке одлуке бити од трајног значаја. Разграничење није спроведено у целости, тако да je први светски рат затекао Албанију без дефинитивно одређених и међународно признатих граница. Територијални интегритет Албаније је зато одмах, у самом почетку рата, са више страна угрожен и оспорен. Италијани су заузели Валону и острво Сасено, Грци су анектирали јужну Албанију; Црногорци су поново узели Скадар; Србија je окупирала целу средњу Албанију са Елбасаном, Тираном, Кавајом и Ишмијем. На савезничке протесте српска влада je одговорила да je та мера била потребна ради заштите позадине фронта од аустријских акција преко албанских чета, али је ипак била присиљена да ограничи окупацију само на неколико стратегијских тачака. Угрожена другом аустроугарском офанзивом у току колубарске битке Србија je повукла своје трупе и са тих тачака до краја октобра 1914, задовољавајући сe тиме што je за собом оставила владу Есад-паше у Драчу са чијом је наклоношћу могла рачунати. Међутим, ни Антанта није превише поштовала лондонске договоре о Албанији. Да би привукла Италију у свој блок и тако je увукла у рат са централним силама, Антанта je пристала да измени територијални статус и границе Албаније тајним Лондонским пактом од 26 априла 1915. [у чл. 6] предвиђа сe додељивање Валоне и Сасена Италији, као и образовање једне мале албанске државе под италијанским протекторатом; Француска и Енглеска, са своје стране, задржале су право да затраже деобу Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке, а Италија сe томе неће противити. Србији и Црној Гори у сваком случају доделиће сe албанска обала до ушћа Дрима и лука Шен Ђин [Св. Јован Медовански].[1] Судбина Старе Србије као и свих територија са албанском мањином није новим аранжманима српских савезника била доведена у питање. Интегритет државе угрожавале су централне силе, поготову од тренутка када су у Макензеновој офанзиви у јесен 1915. године, окупирале читаву Србије и Црну Гору.

За кратко време од непуне три године колико су Србија и Црна Гора држале ове територије у својој власти, од јесени 1912. до јесени 1915, ниједна српска држава није доспела да начини било какве озбиљније кораке за трајно решење питања статуса и будућности албанске мањине. Пре свега, Стара Србија je подељена између двеју држава тако да je западна Метохија до Белог Дрима [Пећ, Ђаковица] припала Црној Гори, а остатак Србији. Започете су извесне акције на плану аграрне реформе и колонизације, нарочито у црногорском делу Метохије, али без већег ефекта, јер за то није било ни времена ни услова, с обзиром на скоро непрекидно ратно стање. Албанско становништво Косова, Метохије и западне Македоније ишчекивало je, са своје стране, велики рат као прилику да сe отргне од Србије и Црне Горе. У самом почетку рата, јула 1914, вршене су и опсежне припреме под руководством Исе Бољетинца, по наредби из Беча, да сe организује велики албански устанак на Косову, до којег ипак није дошло.[2] Мобилисани Албанци учествовали су млако у борбама српске војске, да би сe првом приликом растурили својим кућама. Отворених непријатељстава није било док су српске трупе показивале снагу; напади на позадину, на мале групе и појединце војске и народа у повлачењу настају тек у периоду велике кризе и евакуације у албанско приморје. Забележени су тешки злочини и убиства у самој Метохији, међу којима сe истиче покољ у манастиру св. Марка код Призрена 13/26. новембра 1915, где je мучким нападом побијена претходно на превару разоружана чета српских војника у повлачењу [око шездесет војника са три или четири официра]. [3]

Приликом повлачења кроз Албанију српске јединице и народ били су изложени нападима, за које сe не може рећи да су "партизанског" карактера: њихов je циљ најчешће био пљачка. Изгладнели и промрзли људи скидани су до голе коже и убијани или препуштени "белој смрти" у снегу. Нарочито je страдао Комбиновани одред у заштитници колоне коју су чиниле Вардарска и Моравска дивизија II позива на правцу преко Везировог моста на Дриму и Пуке ка Љешу. Љума и Миридити су овај одред методично десетковали, нападајући углавном заостале групице малаксалих војника [уличне борбе у Ђаковици, борбе код Фани Бисака, покушај ликвидације целог одреда код Блиништа]. Преживели учесници "Албанске Голготе", како je у успомени српског народа запамћено ово трагично повлачење преко албанских планина, истичу да су их нападали "качаци Арнаути због пљачке", али су поједине албанске породице, у Ђаковици на пример, ипак лепо примале и војску и избеглице. [4]

Непријатељство Албанаца према српском народу испољило сe и следећих година, за време аустроугарске и бугарске окупације Србије. Јужну Србију и Македонију окупирале су углавном бугарске трупе, са образложењем да ту живи "бугарско" становништво, а Бугари су хтели да приграбе и део Косова и Метохије; окупацију ове области су правдали потребом да добију сигурне "стратегијске исправке" својих будућих граница према Албанији. На тај начин je Бугарска дошла у сукоб са Аустро-Угарском, која je своје претензије према Косову и Метохији 1916. године правдала својим обавезама према Албанији. Штавише, посебном погодбом, закљученом између Немачке и Аустро-Угарске 17-18. маја 1917, било je решено да сe Призрен и Приштина уступе Албанији, али сe Бугарска није хтела повући, држећи косовско-метохијску област као своју територију. На ову област je била протегнута и бугарска управа тзв. Македонске војно-инспекцијске области [МВИО] у два округа, осам срезова, 116 општина, 832 села и засеока, са укупно 317.438 становника. [5]

Албански народ на Косову није прихватио бугарску окупацију, али није организовао ни било какав оружани отпор против окупатора. То сe показало поготову приликом српског устанка у Топлици 1916. и 1917. Устаници су рачунали са евентуалним садејством Албанаца, за које су знали да су незадовољни бугарском окупацијом; претпостављало сe да сe устанак може бар обезбедити с леђа на целој линији од Копаоника до Големог Села близу Врања. Међутим, чим je велика војска ударила на ослобођену устаничку територију, Албанци су без двоумљења ударили на устанике с леђа. Тако je њихова улога у угушењу устанка била веома видна. Устаници су, упркос томе, за цело време устанка гајили илузије. Вођени су и преговори с Албанцима [Коста Пећанац], али са супротним ефектом: неколико дана после тих преговора у Куршумлији, 28. фебруара 1917, Албанци су упали у српска погранична села. Тако сe остварио план окупатора да придобију Албанце да дуж целе старе српско-турске границе нападну устанике с леђа. Октобра 1917. биле су од стране Аустријанаца образоване и специјалне турске и арнаутске јединице за борбу против српских четника, које су крстариле и ратовале не само под сопственим вођством него и у својој народној ношњи. [6]

После пробоја Солунског фронта Косово и Метохију ослобађају српске и француске трупе у току октобра 1918. Испред победоносне војске разгоревао сe народни устанак и герилски покрет Срба, који je веома отежавао повлачење немачко-аустријских армија. Активан четнички покрет развио сe у Метохији и на Косову у области Призрена и Приштине, а потом сe брзо проширио најпре на источне црногорске области, а онда и преко целе Црне Горе. Српске чете су оперисале и у северној Албанији, што je нарочито истицано у аустроугарским војним извештајима, који говоре о стању сличном општем устанку. У долини Ибра, Санџака и Црној Гори дошло je до праве устаничке експлозије. Ту су и пре продора српских и француских трупа настале слободне територије, као на пример око Пећи.[7]

Први проблем који сe поставио пред нову државу Срба, Хрвата и Словенаца у односу на Албанце и Албанију био je, опет, конституисање независне Албаније и разграничење са том државом. У позадини целог питања налазиле су сe не само одлуке Лондонске конференције амбасадора из 1913. него и одредбе Лондонског пакта од 26. априла 1915, које су битно мењале статус и границе тек формиране Албаније. Конференција мира у Паризу 1919. године прогласила сe надлежном да између осталих питања разматра и албанско питање. Савезничке силе [Француска, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе] предложиле су најпре за Албанију на северу и истоку оне границе које су биле утврђене на Лондонској конференцији 1913; признале су потпун суверенитет Италије над Валоном и залеђем и дале Италији мандат за администрацију слободне албанске државе под контролом Друштва народа. [8] Делегација Краљевине СХС, међутим, супротставила сe овом покушају да сe аранжмани тајног Лондонског пакта спроведу у живот, истичући да "сматра да je у општем интересу за мир и безбедност на Балканском Полуострву да Албанија остане територијално онаква какву je направила Лондонска конференција 1913". Ho "у случају да конференција мира не буде остала на одлуци Лондонског уговора од 1913. и да сe реши да призна једној страној сили право да окупира Албанију и стави je под свој протекторат, онда југословенска делегација изјављује да задржава себи право да обезбеди своје животне интересе у Албанији, са којом живи тринаест векова у суседству, тражећи за своју државу исте повластице". Југословенске трупе су за то време окупирале албанске територије око Дебра и Мати, док je практично сав остатак Арбаније био поседнут италијанским трупама. Југославија тражи 8. јануара 1920. исправку границе, из економских и стратегијских разлога, у средњем току Дрима, на Бојани и према Црној Гори [Клименти и Кастрати]. У случају да не буде сачувана независност Албаније у смислу Лондонског уговора из 1913, наша делегација je наговестила захтев за северним делом Албаније до Дрима са Скадром, позивајући сe на историјска права и економске разлоге. Италија je тражила администрацију независне албанске државе, по мандату Друштва народа, са истим северним и источним границама као 1913, док би јужне биле ревидиране, а Валона са залеђем да буде дата Италији у потпун суверенитет [10. јануара 1920]. Савезници су спремни да ово прихвате под условом да Србија добије Скадар, Дрим и Шен Ђин, тј. да сe удовољи захтеву СХС. Наша делегација, међутим, суочена са опасношћу од италијанског присуства, упорно брани [14. јануара 1920] независну Албанију у границама из 1913, са мањим корекцијама; ако то не може, онда Југославија тражи део северне Албаније, за које je обећала аутономни режим.[9] То je, уједно, први помен једне могуће аутономије за територију са албанским становништвом под суверенитетом југословенске државе. У наставку преговора помишљало сe већ поново и на деобу Албаније, са минималним захтевом - границом дуж Црног Дрима и Великог Дрима до мора, и максималним - до реке Мат и Охридског језера - "како би Италија добила што мање територије"

За даљи развој догађаја пресудна je околност што су Италијани морали да сe повуку из Албаније почетком 1920, а у јуну те године, под притиском албанског ослободилачког покрета, и из Валоне. [10] Тако je Конференција амбасадора, којој je поново дато у надлежност коначно решење албанског питања, у новембру 1921. године донела одлуку о признању Албаније као независне и суверене државе. Покушај државе СХС да добије исправку границе према Скадру и Дриму није успео. [11] Примљена у Друштво народа још 17. децембра 1920, Албанија поставља одмах питање евакуације свих страних трупа са своје територије, чиме сe актуализовало питање њених граница. Дефинитивну одлуку о границама Албаније Друштво народа je 1921. године препустило Конференцији главних савезничких сила [Енглеска, Француска, Италија, САД, Јапан]. Комисија за разграничење имала je да изврши исправку северне границе у области Скадра, Призрена, Дебра и Лина на Охридском језеру у корист Албаније. Влада СХС није прихватила ове закључке, као ни одлуку да Албанији буде додељен манастир Св. Наум [6. децембра 1922]. На међународним форумима спор око Св. Наума био je решен дефинитивно у корист Албаније [саветодавним мишљењем бр. 9 Хашког суда, од 4. септембра 1924, на питање Савета Друштва народа]. Међутим, Југославија није хтела да прихвати ове одлуке, истичући против њих многе стратегијске, етнографске и историјске разлоге. Питање je коначно решено тако што je Југославија помоћу Ахмед Зогуа оборила режим Фана Нолија, у децембру 1924, па je са Зогуом у директним преговорима постигнут споразум, по коме je Св. Наум припао Југославији, у замену за село Лин на западној обали Охридског језера и још неке друге насељене тачке око самог манастира. Тај међудржавни споразум je потврдила Конференција амбасадора, августа 1925. Завршни протокол о разграничењу Међународне комисије потписан je у Фиренци тек 26. јула 1926. Тиме je дефинитивно решено питање албанских граница, које и данас важе између наших држава. [12]

И овом приликом сe мора истаћи да ни у једном тренутку није био доведен у питање територијални интегритет Југославије у области Косова, Метохије и западне Македоније, без обзира на иредентистичке аспирације у самој Албанији, које je на политичком плану потхрањивала италијанска пропаганда. Са становишта међународног права, према томе, југословенске земље настањене албанском националном мањином признате су и потврђене свим уговорима и споразумима европских и балканских држава од 1913. до 1926. године. С друге стране, у односу на саму Албанију искристалисао сe у југословенској политици генерални став у прилог независности албанске државе, а против поделе. Занимљиво je у том погледу размишљање Иве Андрића у његовом поверљивом елаборату о Албанији из 1939: "За нас би подела Албаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме сe не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико сe да, тј. од два зла изабрати мање".[13]

1 Вид.: M. Марјановић, Лондонски уговор из године 1915. Прилог повијести борбе за Јадран 1914-1917, Загреб, 1960.

2 Документи VII/2, 685 (бр. 593).

3 Злочин je после рата био заташкаван, све док један од главних вођа тог покоља, Јусуф Ука, није био изабран 1924. као "демократа" за председника општине, па су његови партијски противници покренули целу аферу: П. Костић, Цркв. живот, 141-143.

4 Кроз Албанију 1915-1916. Спомен књига. Београд 1968, 206 (В. Павловић, Одступање 3. пешадијског пука II позива); упор. 115-120, 205-209, 210-212 итд.

5 К. Битовски, Глад, страдања и отпор становништва Косова и Метохије за време бугарске окупације 1915-1918, ИГ, 1963, 4, 83-94.

6 M. Перовић, Топлички устанак, Београд 19592, 299; упор. 103, 165-167, 172, 186-187.

7 Историја срп. народа VI/2, 246-250 (А. Митровић). Француске трупе дочекане су у Пећи са албанским заставама: Косово некад и данас, 167.

8 Вид. о томе у елаборату Иве Андрића: Б. Кризман, Елаборат дра Иве Андрића о Албанији из 1939. g. ЧСП 2 (1977) 83; упор. Ф. Шишић, Јадранско питање на конференцији мира у Паризу. Зборник аката и докумената, Загреб 1920. Јадранско питање. Од Париза до Рапала(званични документи), Београд 1924. У даљем излагању користимо Елаборат Иве Андрића.

9 Елаборат Иве Андрића, 85.

10 Ж Аврамовски, Прилог питању италијанско-албанске иредентистичке пропаганде на Косову и Метохији у време минхенске кризе и окупације Албаније, ИГ. 1964. 2-3. 115: упор. исти, Прилог питању историје Албаније у периоду између два светска рата. Gjurmime albanologjike 3 (1966) 113-150.

11 Француски експерт на Конференцији, Ларош, овако нас je тешио: "Краљевска влада je погрешила што није усвојила, у своје време, француски предлог о подели Арбаније. Пашић сe био са тим сложио, али је влада у Београду то одбила" (Елаборат Иве Андрића, 86).

12 О спору око Св. Наума вид.: Документи о питању границе са Арбанијом код Манастира Св. Наума, изд. Министарство иностраних дела СХС, Београд 1924: упор. S, Tсhirkovitсh, Rиglement des questions de frontiиres entre le Royaume de yougoslave et ses voisins balkaniques: Albanie etс.. Ann. de l' Assos. Yougoslavie de Droit International 2 (1934) 136-155.

13 Елаборат Иве Андрића, 89.

III АЛБАНЦИ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

1. Правни положај албанске националне мањине

Положај Албанаца у Србији и Црној Гори [1912-1918], а потом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца односно Југославији [од 1919], био je историјски условљен. Међусобни однос народа градио сe на овом подручју деценијама и столећима пре тога у условима туђинске власти, у феудалној држави отоманског суверенитета. Српски народ je био раја, без икакве правне или стварне заштите, обесправљен у односу на албанску народност, која сe - по вери и политичким позицијама - користила статусом особите повлашћености и скоро безграничног права према свакој нетурској народности, а посебно према Србима. То je примарна чињеница, која сe мора имати у виду приликом анализе и процене стања и међунационалних односа после ослобођења Косова, Метохије и Македоније 1912. године. Пред нову власт, српску па југословенску, поставио сe зато више него тежак задатак да за кратко време, тако рећи одмах, разреши вековне супротности, успостави правду - историјску и људску у исто време, да заведе мир и поредак у области која сe већ више од стотину година одликовала највећим ступњем анархије у читавој Европи. Ако сe на друштвене односе и политичку ситуацију овог раздобља, према томе, гледа историјски, онда je успостављање српске власти на Косову, а поготову у Македонији [са сопственим бременом сложених националних односа], било оптерећено изузетно тешким наслеђем прошлости, и то не само неке далеке историјске прошлости већ непосредне јучерашњице, где су сe још пушила згаришта, још памтила и рачунала убиства на пољима, у шумама, у рођеној кући, отмице и уцене, пљачке и насиља. На ослобођеном Косову требало je ликвидирати феудализам, створити нове могућности за извлачење из вековне заосталости и за брз економски напредак, смирити и регулисати националне односе.

Прва ствар која сe мора истаћи и прва новост у односу на претходно стање je завођење уставног поретка и организоване управне и судске власти на Косову. Није тачно да je подручје Косова било "ван закона". Без обзира на посебне мере војног карактера, које су биле заведене и одржаване докле год je област Косова била изложена диверзантско-терористичкој активности албанских качака, за Албанце у Југославији важили су сви југословенски закони, а пре свега Устав.

Често сe тврди да албанска народност у Краљевини Југославији није уживала статус националне мањине и да je била потпуно лишена међународно-правне, па и уставноправне заштите. Tа упрошћена теза je нетачна. По Уговору о миру закљученом у Берлину 13. јула 1878. Србија je, по признању њене независности [чл. 34], преузела и међународну обавезу о заштити тзв. верских мањина. Члан 35. тога Уговора гласи: "У Србији разлике у вери и вероисповести неће моћи да буду сметња да неко из тог разлога буде искључен или спречен да ужива своја грађанска и политичка права, да не буде примљен у јавне службе, на положаје и да му сe на указују почасти или да не обавља разне занате и занимања, ма у коме месту то било. Слобода и јавно вршење црквених обреда свих вероисповести биће зајемчени свим грађанима Србије и странцима, и никакве сметње неће сe моћи правити њиховим односима са својим духовним старешинама".[1] Треба, наравно, уочити разлику између "верске" и националне мањине. Мада сe та два појма у много чему поклапају, поготову у времену када je Берлински уговор био закључен, то није исто. У сваком случају, равноправност грађана, без обзира на веру и вероисповест, утврђена je начелно и свим основним законима које je Србија доносила у раздобљу од 1888. до 1919. године.

Одредба члана 35. Берлинског уговора стављена je ван снаге Уговором између главних сила савезничких и удружених и Државе Срба, Хрвата и Словенаца од 10. септембра 1919. године у Сен-Жермену, у оквиру тзв. "версајског система уговора", којим je утврђен нови поредак држава у Европи и посебно решено питање сукцесије Аустро-угарске државе, ликвидиране Уговором о миру потписаним истог датума.[2] Какве je обавезе Југославија преузела Сенжерменским уговором? Пре свега, Држава СХС сe обавезује "да свима становницима да пуну и потпуну заштиту живота и слободе без обзира на порекло, народност, језик, расу или веру" [чл. 2, ст. 1]. Исто тако, сви југословенски држављани "биће једнаки пред законом и уживаће иста грађанска и политичка права без обзира на расу, на језик или на веру" [чл. 7, ст. 1]; даље сe истим чланом предвиђа да сe "никакво ограничење неће прописати против слободе употребе ма којег језика" од стране југословенског држављанина, "било у приватним или трговачким односима, било у погледу вере, штампе или за издања сваке врсте, било на јавним зборовима" [ст. 3]; штавише, "даће сe усмене олакшице" југословенским држављанима "других језика, а не званичног, да сe могу послужити својим језиком, било усмено, било писмено пред судовима" [ст. 4]. Посебним чланом je предвиђена генерална заштита националних мањина: "Српско - хрватско - словеначки припадници [тј. југословенски држављани - Д. Б.] који образују етничке, верске или језичке мањине, уживаће исто поступање и исте гарантије правно и фактички као и остали српско-хрватско-словеначки припадници. Они ће, наиме, имати иста права као и други да о своме трошку подижу, управљају и надзиравају добротворне, верске и социјалне установе, школе и друге васпитне заводе, с правом да сe ту служе слободно својим језиком и слободно исповедају своју веру" [чл. 8]. Уговор не предвиђа никакав изузетак од одредбе овог члана, те ова одредба, као и све претходне, без икакве недоумице важи и за албанску националну мањину у Држави СХС.

Спорно je, по нашем мишљењу, тумачење изузетка од одредаба члана 9, где сe предвиђа посебна обавеза на "олакшице" за извођење наставе на матерњем језику "у варошима и срезовима у којима станују у знатној мери српско - хрватско - словеначки припадници других језика", што опет не спречава владу Државе СХС да у поменутим школама уведе наставу званичног језика као обавезну; исто тако, деветим чланом [ст. З] предвиђено je да ће сe у варошима и срезовима настањеним у знатној мери југословенским држављанима који припадају етничким мањинама, по вери или језику, "овим мањинама осигурати правичан удео у искоришћавању и додељивању оних сума, које би из јавних фондова, државним буџетом, општинским и другим буџетима могле бити намењене васпитним, верским или добротворним циљевима". Ограничење je у томе што "одредбе овог члана [значи само њега, а не претходних чланова којима сe дају генерална права националним мањинама - Д. Б.] важиће само за територије додељене Србији или Држави Срба, Хрвата и Словенаца после 1. јануара 1913. године". Спорно je могло бити да ли сe то односи на територију Старе Србије и Македоније. Ове територије су додељене Србији Лондонским мировним уговором између Турске и балканских савезника од 30. маја 1913. године. Тим уговором je Турска уступила савезницима територије западно од линије Енос-Мидија, изузевши Албанију [чл. 2], а обе стране су препустиле великим силама бригу да уреде разграничење Албаније и сва питања која сe ње тичу [чл, З]. Лондонска конференција амбасадора, додуше, пре 1. јануара 1913. доноси начелну одлуку о формирању Албаније као аутономне државе, али je њена територија одређена, а према томе и одговарајућа територија "додељена" Србији и Црној Гори тек у току 1913. [10. априла], а дефинитивно тек Протоколом из 1926. Према томе, Косово, Метохија и Македонија, ако сe имају у виду лондонска документа из 1913. године, спадају очигледно у оне "велике територије" које су, према првом ставу преамбуле Сен-Жерменског уговора Државе СХС са савезницима, "од почетка 1913. године Краљевини Србији присаједињене". Из тога сe може и мора извући закључак да су и одредбе члана 9. важиле за ове територије, а нису важиле само за подручје Србије ограничено пре 1. јануара 1913, јер сe на то подручје примењивао међународни пропис члана 35. Берлинског уговора. Уговор, дакле, очигледно "проширује заштиту мањина и на оне територије које су присаједињене Србији пре Првог светског рата", како тумачи Милан Бартош.[3] Погрешно je када сe тврди да je албанска мањина била изузета од специјалне заштите по члану 9, а поготову по осталим члановима Сенжерменског уговора. Чланом 10, поготову, предвиђа сe и посебан статус и повластице за југословенске држављане муслимане: Држава СХС "пристаје да за муслимане, уколико сe тиче њиховог породичног и личног статуса, донесе одредбе које допуштају да сe та питања регулишу по муслиманским обичајима" [стр. 1]. Предузеће сe и кораци да сe наименује реис-ул-улема [стр. 2], а влада сe посебно обавезује "да пружи заштиту џамијама, гробљима и другим верским установама муслиманским"; да да све олакшице и дозволе верским задужбинама те да неће ускратити ниједну од потребних олакшица [ст. З]. Најзад, Уговор изричито прецизира сагласност владе СХС да "уколико сe одредбе горњих чланова [тј. свих чланова од 2. до 10 - Д. Б.] односе на лица која припадају мањинама по раси, вери или језику, те одредбе претстављају обавезе међународног значаја", које су зато стављене под гарантију Друштва народа [чл. 11, ст. 1].

Ако би сe и прихватило тумачење да су Косово, Метохија и Македонија у смислу међународног права стечени пре 1. јануара 1913. године, те да су изузети из специјалних одредаба члана 9. Сенжерменског уговора, они нису изузети из одредаба чл. 2-8, 10 и 11. Није зато могућно извлачити из тога далекосежни закључак о "стварању терена за насилно посрбљавање Македонаца и Шиптара", нити да je "заклањајући сe за ослобођењем од међународне дужности великосрпски курс слободније спровођен у Македонији и на Космету него што би сe то могло вршити да je постојала пуна установа заштите мањина и у овим покрајинама".[4] Парола о посебној незаштићености и дискриминацији албанске мањине у Краљевини Југославији није, по нашем мишљењу, ни правно ни историјски основана.

Друго je питање, мада никако не неважно, да ли су опште правне одредбе о заштити националних мањина и једнакости свих грађана Југославије уопште спровођене у живот када je реч о Албанцима. У пракси, албанској националној мањини нису обезбеђена она права која су уживали Немци, Италијани или Мађари; има доста података на основу којих сe може закључити да je према Албанцима спровођен режим дискриминације, посебно на плану културе и образовања. На политичком плану, међутим, албански феудални слој и добар део грађанства уклопили су сe у друштвени поредак и страначки живот, не само преко муслиманске странке ["Џемијет"] него и преко других политичких партија [Демократске странке, на пример]. Тако су Албанци учествовали и у парламентарном животу, а држали су и значајне положаје у чиновничком, управном апарату. Тешко je, дакле, уопштавати слику о положају албанске националне мањине у Југославији између два рата. Колико год неповољна, она и није била битно неповољнија од положаја многих других категорија становништва, без обзира на народност. Израбљивања, непоштовања законитости, жандармеријског насиља, било je и на другим странама и према другим народима Југославије; разуме сe, и према српском народу. Национални моменат сe овде не може посматрати одвојено од социјалних и класних односа. Осим тога, стање и положај албанске националне мањине у Југославији између два рата морају сe процењивати и у континуитету односа и стања који су сe образовали на том плану бар током последњих неколико деценија, и више, уочи балканског и светског рата. Косово и западна Македоније били су за неколико првих година после 1918, у ствари, у правом ванредном стању и провизоријуму: с једне стране, са албанским тероризмом, а с друге стране, са покушајима да сe национални и социјални односи разреше кроз програм аграрне реформе, колонизације, а делимично и исељавања муслимана из Југославије. Ни до самога рата 1941. године није у тим крајевима стање нормализовано, нити je уопште решен било који животни проблем - не само Албанаца него ни Срба, Црногораца и Македонаца.

1 Србија 1878, 569 (бр. 341).

2 Текстови према: М. Бартош, Међунар. јавно право I, 484-487.

3 М. Бартош, Међунар. јавно право I, 428.

4 М. Бартош, Међунар. јавно право I, 429; упор. А. Хадри, Национално угњетавање шиптарске народности и став и борба КПЈ за национална права Шиптара за време старе Југославије, Gjurmime albanologjike 2 (1965) 145-168.

2. Аграрна реформа и колонизација

Једна од главних мера за сређивање стања на Косову и Метохији, исто тако у Македонији, требало je да буде аграрна реформа и колонизација, којом су имала да сe постигну два циља: да сe ликвидацијом феудалних односа успоставе друштвено-економске претпоставке за развој слободне капиталистичке пољопривреде, и друго, да сe успостави етничка и национална равнотежа и тако поправи стање српског народа на овом подручју, поремећено хроничним насиљем, нарочито у претходним деценијама. Погрешно je тврђење да je "колонизација претходила аграрној реформи и давала јој основне смернице".[1] Уредба о насељавању новоослобођених и присаједињених области Краљевини Србији донета je, додуше, 20. фебруара 1914. године, али je било премало времена за њено методично и масовније спровођење у живот у мобилизацијским и ратним условима који су настали већ јула исте године. Главни je задатак био, међутим, ликвидација феудалних односа, који су и били претпоставка ранијих и затечених националних односа; земља сe налазила већином у рукама читлук-сахибија, а постојали су и полуфеудални односи - беглучари, наполичари, арендатори, момци итд. Носиоци феудалног система били су турски и албански бегови и читлук-сахибије, а зависно становништво састојало сe од српске и албанска сиротиње.[2] Претпоставка за успостављање националне равноправности била je, зато, ликвидација феудалног система; у томе je нова власт гледала првенствено пут ка стварном националном ослобођењу Срба. Црна Гора je брже од Србије почела ликвидирати читлучке односе и насељавати своје саплеменике на територији западне Метохије, већ крајем 1912. Додуше, у току првог светског рата ти су сe насељеници били повукли у Црну Гору, да би сe већ 1919. вратили на добијена имања.[3] Прво су сe враћале породице које су до 1914. године биле насељене путем куповине земље или у државној режији. Њихов повратак je био масован у пролеће 1919; већина сe привремено настанила у градовима, чекајући да добије земљу. У раздобљу од 1918. до 1920, Косово je насељавано "без довољне припреме и плана, па чак и без финансијских средстава". Први насељеници били су препуштени сами себи, а држава им je обезбедила само бесплатан превоз железницом.[4]

Претходним одредбама за припрему аграрне реформе, од 27. фебруара 1919. прокламовано je раскидање кметских односа, како у Босни и Херцеговини тако и у новим крајевима Србије и Црне Горе, а кметови су проглашени власницима земље. Изнесени су основни принципи за даље спровођење аграрне реформе.[5] Што сe тиче насељавања [колонизације], оно je за област Косова, Метохије и Македоније правно регулисано најпре Уредбом о насељавању јужних крајева, од 24. септембра 1920. Ту су многа питања остала отворена и постојала je могућност великих злоупотреба. Тачно je констатовано да су злоупотребе и неправилности приликом премера и захватања приватних имања албанских сељака чифчија ради стварања комплекса за насељавање имале негативне последице на односе насељеника, који су добијали на тај начин одузету земљу, и мештана - Срба и Албанаца. Према поменутој уредби могла сe приватна својина одузети ради стварања насељеничких комплекса, али сe из фонда за колонизацију морала дати у замену земља истог бонитета и у близини одузетих парцела. То сe, међутим, углавном није поштовало.[6] Одузимајући земљу Албанцима аграрне власти нису их упознавале с њиховим правима, чак ни званично обавештавале да им je земља одузета. Приликом ограничавања насељеничких комплекса углавном сe није водило рачуна о интересима и егзистенцији албанских сељака: "има случајева ... да je појединцима све око куће одузето, да сада ради улаза у кућу морају пролазити кроз насељеничко имање". Овакви случајеви доводили су у непријатан положај и Албанце и насељенике, јер су и насељеници видели да не треба отимати од једних сиромаха да би сe дало другим.[7]

У ствари, колонизација je отпочела 1919/20. и спроводила сe без икаква система, што je довело до злоупотреба у току целога рада на спровођењу аграрне реформе на Косову. Из поверљивих извештаја и других докумената очевидно je да су аграрне власти, и поред изричитих наредби министра аграрне реформе а касније пољопривреде, наставиле да противзаконито ограничавају и одузимају земљу албанских сељака, често без икакве накнаде или замене, све до 1940. године. У најтежи положај доспели су Албанци у пограничним срезовима према Албанији, где су власти настојале да населе што више колониста, сматрајући, не без повода, да ће на тај начин обезбедити сигурност границе и ред и мир. Не треба заборавити да je у највећем делу овога периода стање немира и нестабилности на Косову и Метохији одржавано сталним убацивањем качака односно диверзантских група преко границе са албанске територије; сматрало сe да ће појас колониста дуж границе допринети спречавању ових упада. Но пошто у тим срезовима није више било ни државне ни општинске земље, одузимана су имања сељака Албанаца без обзира на то да ли њихове породице могу опстати на оно мало земље што им je остављено. У првом периоду насељавања на основу Уредбе, ипак, мање je захватана приватна обрадива површина Албанаца. Дељене су углавном утрине, шикаре и шуме. Од укупне површине земље подељене колонистима једва ако je 5% било обрађено, док je 95% представљало дотада необрађену, а врло често и сасвим јалову земљу.[8]

Првих десет година спровођења аграрне реформе и колонизације показало сe да до тада предузимане мере имају врло велике недостатке, који доводе у питање ефекат читавог подухвата и компромитују државну политику на овом плану. Зато сe 1931. године приступило енергичним мерама за ликвидацију аграрне реформе и насељавања. Закон од 5. децембра 1931. односио сe на Македонију, Косово, Метохију и делове Црне Горе. Овим законом су дефинитивно укинути чивчијски односи засновани пре 1. октобра 1912, наполичарски односи засновани пре 27. фебруара 1919, ћесимџијски [закупнички] односи, арендаторски односи на манастирским имањима и тзв. момачки односи [кад су имања била препуштена момцима]. Чифчије су земљу, куће и зграде добијале бесплатно, а колонизацији су намењени вишкови земље.[9]

Не може сe оспорити чињеница да je аграрна реформа на Косову и Метохији, пре свега, ликвидирала феудалне односе; с друге стране, злоупотребама и непромишљеном политиком продубила je јаз између српског и албанског народа и заоштрила ионако лоше националне односе. Упркос томе, није умесно преувеличавати обим и домет колонизације на Косову. Интензивнија су насељавања извршена између 1922. и 1929, као и 1933. до 1938, када je колонизација практично завршена. Према недовољно тачним подацима до 6. априла 1941. насељено je на Косову и Метохији укупно 12.000 породица, што значи око 60.000 Југословена, претежно Срба из разних крајева земље, по правилу из пасивних области.[10] Тај број сигурно није био довољан да надокнади велике губитке у српском становништву до којих je дошло исељавањем последњих деценија пред ослобођење: ваља сe подсетити на податак Јована Цвијића да je између 1876. и 1912. из овог дела Старе Србије избегло у Србију преко 150.000 људи српске народности,[11] а да не говоримо колико je избегло за дужи временски период. Према томе, на етничком плану само je делимично коригован однос који je у суштини непоправљиво био поремећен на штету српског народа у претходном раздобљу. Уосталом, показују то и подаци о националној структури косовско-метохијског становништва из 1939: од укупно 645.017, на словенски елеменат долази 162.896 [25,2%], на несловенски - албански, турски, цигански итд. елеменат - 422.827 [65,6%], а на српске и друге насељенике још свега 59.294 [9,2%].[12]

1 А. Хадри, Косово и Метохија, 59.

2 M. Обрадовић, Аграрна реформа, 96.

3 А. Хадри, Косово и Метохија, 59-60.

4 M. Обрадовић, Аграрна реформа, 130-131.

5 Добар преглед аграрне реформе у ЕЈ IV, 644 (С. Димитријевић).

6 Оштро je критиковао ове незаконитости 1922 године Војислав Балозовић. начелник грачаничког среза: М. Обрадовић, Аграрна реформа, 114-115.

7 М. Обрадовић, Аграрна реформа, 118.

8 M. Обрадовић, Аграрна реформа, 143-145.

9 ЕЈ IV, 650 (С. Димитријевић).

10 M. Обрадовић, Аграрна реформа, 153, 210, 215, 220.

11 J. Цвијић, Балк. рат и Србија, 655-656.

12 M. Обрадовић, Аграрна реформа, 233.

3. Албански тероризам и иредентизам

За све време спровођења у живот одредаба о аграрној реформи и колонизацији, али и читавога осталог система правних прописа и закона, на територији Косова, Метохије и Македоније југословенска власт сe морала носити са албанским тероризмом, који сe у нашој послератној литератури назива, прилично еуфемистички, "качачким покретом албанских маса", које су сe "бориле против успостављања српске власти".[1 ] Главни период тероризма je од 1919. до 1924. године, мада сe и каснијих година јавља одметништво. Сама турска реч "качак" значи - одметник од власти, али и разбојник, а то сe двоје врло често спајало у једно, пошто акције качака нису биле герилског карактера него терористички и пљачкашки напади на установе власти и српско становништво. Каква-таква власт Краљевине СХС успостављена je ипак још 1921. године, пошто je Министарство унутрашњих дела објавило амнестију свих одметника који сe буду предали до 10. марта те године. Амнестија je имала делимичан успех [рок за предају je касније продужаван], али сe може сматрати, с обзиром на тадашње прилике на Косову, да je постигла циљ, јер сe већина одметника вратила својим кућама, тако да "у неколико села у тетовском, призренском и косовском округу, чије je мушко становништво било скоро половином одбегло у гору, нема више ниједног одметника". Ипак, и после одређених рокова остало je качака који сe нису предавали. "Први качаци нису сe ни до данас предали. Интернирање њихових породица није дало жељене резултате.[2] Тако je борба против одметника и терориста "укључена" у програм колонизације: имања одметника су одузимана, читаве породице су интерниране у посебне логоре. Репресалије су примењиване и на села ако су помагала качаке, или чак ако сe само на њиховом подручју водила борба с качацима. Одметничким породицама конфискована je цела имовина, а куће су им понекад спаљиване. Села из којих сe пружао отпор освајана су здруженим дејством војске и жандармерије, уз учешће артиљерије. Забележене су и веће буне, као на пример "лапска буна" [1920], која je угушена брутално [Прапаштица, Књина, Кабаш, Јабланица, Ариљача].[3]

Важну улогу у одржавању несређеног стања, нарочито на Косову, имала je политичка и диверзантска активност италијанско-албанске иреденте из саме Албаније и емигрантских центара. Акција косовске емиграције уклапала сe у општу борбу против Југославије, коју су водили, на једној страни, усташе, а на другој "македонствујушчи". Италијанска влада je била главни ослонац ових покрета. Она je успела да придобије и руководиоце тзв. "Косовског комитета", чије je седиште било у Бечу, на челу са Бедри Пејаном и Ибрахимом Ђаковом,[4] Гроф Ћано у свом Дневнику пише: "Морамо успавати Југословене. Али касније, наша политика мора да сe живо позабави Косовом. То ће одржати живим један иредентистички проблем на Балкану, привући пажњу Албанаца и представљати нож уперен у кичму Југославије".[5]

У служби албанске иреденте налазиле су сe и све легалне политичке организације Албанаца у Југославији. "Муслиманска јужна организација" [Џемијет], формирана 1923, била je коришћена и за спровођење иредентистичке пропаганде, нарочито после погоршања југословенско-албанских односа 1924. Према неким подацима председник ове организације Ферат-бег Драга био je у сталној вези са тиранском владом, од које je примао и новац. Због таквог става југословенска влада je 1925. забранила рад "Џемијета", али овај наставља да ради у илегалности. Формирана je на Београдском универзитету и тајна студентска организација "Беса", с програмом да ради на прикључењу Косова и Метохије Албанији; финансирало ју je албанско, а потом италијанско посланство у Београду. Требало je организовати чете које би биле спремне да у случају избијања рата диверзантским акцијама олакшају напредовање италијанске војске, коју je албанском народу требало приказати као ослободиоце.[6] Али Хадри констатује да су "скоро сви албански прваци деловали јавно или тајно међу својим сународницима под плаштом политичке припадности овој или оној грађанској странци, верској организацији - џемијета и гајрета"; скоро сви су сe потом за време другог светског рата компромитовали учешћем у окупаторској власти.[7] У питању je, дакле, тактика прикривања и коришћења легалних могућности политичког система и демократских институција Југославије у двоструком циљу: ради личне користи и за спровођење антијугословенске делатности. Економска беда и несрећа албанског сељака била je зато много пре последица његовог класног него националног положаја: социјална врхушка албанског народа у Југославији живела je богато као признати део владајуће класе, радећи истовремено против државе од које и на рачун које je живела.

1 M. Обрадовић, Аграрна реформа, 38.

2 Према M. Обрадовић, Аграрна реформа, 107-108.

3 М. Обрадовић, Аграрна реформа, 135, 145-146.

4 Комитет сe издавао за антифашистичку организацију и пре италијанске окупације Албаније одржавали су контакте са совјетском амбасадом у Бечу и с Коминтерном: Ж. Аврамовски, Прилог, 124, 135.

5 Према: Ж. Аврамовски, Прилог, 133.

6 Ж. Аврамовски, Прилог, 123, 137.

7 А. Хадри, Косово и Метохија, 67.

4. Проблем исељавања Албанаца из Југославије

Трајно решење албанског питања у Југославији видели су неки српски политичари у планском исељавању Албанаца. Искуства Милошевих мера за исељавање албанског становништва из србијанских градова четрдесетих година ХIХ века, и исељавање неких 30.000 Албанаца из Топлице и Јужне Мораве 1878. године - наводили су на мисао да би сe тим путем могло решити ово питање и у границама Југославије. Повод за то су дале и оне спонтане муслиманске миграције које су започеле већ у току операције савезничких армија у првом балканском рату: маса Турака, али и муслиманских Албанаца, бежала je пред овим трупама не само у страху од освете него и због онога непристајања на живот у хришћанској држави које je било тако карактеристично за муслиманско становништво Турске.[1] Сама je Турска на веома одређен начин потхрањивала овај миграциони импулс, сматрајући га саставним и природним моментом напуштања територија одн. губљења отоманског суверенитета над одређеном територијом. Штавише, има доказа да je првобитна идеја за исељавање Албанаца из Србије односно Југославије потекла од турских политичких фактора. Посланик Србије у Бугарској, Чолак Антић, пише свом Министарству иностраних дела из Софије 30. маја [12. јуна 1914. године да je Џемил-беј, члан турског револуционарног комитета, донео из Цариграда и један специјални реглеман за емиграцију муслимана из отоманских изгубљених области. Овај реглеман израђен je и потписан од дра Назима, који je шеф централног одбора за исељавање муслимана. По овоме реглеману овдашњем турском револуционарном комитету [у Бугарској] ставља сe у задатак да организује емиграцију муслимана не само из Бугарске него и из Србије и Грчке. Донета je оваква одлука: "Настати да сe из Бугарске иселе сви Помаци, који под притиском власти почињу у јакој мери да конвертирају хришћанству [Помаци су исламизирани Бугари - Д. Б.]; из Србије помагати емиграцију посредним путем и не предузимати мере до у случају кад од самог тамошњег муслиманског становништва потекне жеља за емиграцијом; из Грчке помагати емиграцију само из области у којима je муслиманско становништво у мањини или никакве компактности. За насељавање муслимана [Турака] из балканских држава одређена je обала Анадолије а за Арбанасе вилајети Халеп и Багдад", у Сирији и Ираку.[2]

Нема сумње да je у првим годинама после успостављања српске односно југословенске власти дошло до спонтаног емигрирања извесног броја Албанаца, једним делом у Албанију, а другим у Турску. Није могућно утврдити тачан број емиграната, јер сe неке шпекулације са статистичким подацима за 1910. односно 1920. годину тешко могу одржати када сe узму у обзир сви сложени фактори ратног стања и исељавања српског, а не само албанског становништва. Ако je на Косову и Метохији 1910. године било укупно 475.000 становника [свих народности], а 1920. године 439.000 становника, апсолутни губитак износи 36.000 становника, а заједно са природним морталитетом за тих десет година износи по неким рачунањима око 150.000 становника. Уопште није "несумњиво", како вели Али Хадри, да je главни узрок смањења броја становника исељавање Албанаца, па тек уз то и после тога губици у току балканских ратова и првог светског рата.[3] Статистички период који je у питању [1910-1920] укључује, пре свега, две године уочи балканских ратова, када je исељавање Срба са Косова било нарочито интензивно. Ратови 1912-1918. године однели су врло велики број српских живота у овим областима, а носили су са собом и ново расељавање. Процеси 1910-1918, према томе, иреверзибилни су у демографском смислу за српски народ на Косову и Метохији. На исељавање Албанаца, стога, отпада само мањи временски период и сразмерно мањи број људи. Према неким подацима привремена емиграција из југословенских области у Албанију износила je 1921. године око 40.000 лица.[4] Исељавање у Турску било je сразмерно мало. Рачуна се да je до тридесетих година исељено у Турску највише до 45.000 лица албанске, али и турске и циганске народности [муслимана]. Након тога исељавање je престало, јер je турска влада одбила да даје улазне визе.[5] У овом случају радило сe већ о покушајима планског исељавања, о чему су вођени преговори између југословенске и турске владе, почев од 1930. године. Начелна сагласност постигнута je 1931. Касније, у обновљеним разговорима, Турска je изразила спремност да почетком 1936. године закључи с Југославијом формални споразум о исељавању 200.000 лица, "становништва које je сродно по менталитету турском, те ће сe у Турској лако асимиловати, као што je то случај са неким деловима арбанашког становништва код нас". На седници Сталног савета Балканског споразума крајем фебруара 1938. закључено je да сe у Цариграду сазове конференција Турске, Румуније и Југославије, уз присуство грчког посматрача, ради дискусије о обезбеђењу материјалних средстава за насељавање досељеног становништва у Турској. Tа конференција je и одржана 13. јуна 1938, па je закључено да je исељавање "један од најважнијих социјалних проблема", под чиме сe подразумевало ослобођење зиратне земље за Србе из пасивних крајева.

Исте године je са више страна подстицана и образлагана идеја о систематском исељавању Албанаца. Тако je 16. маја 1938. године у Српском културном клубу расправљано о реферату у коме сe констатује да дотадашњи рад на колонизацији није дао потребне резултате, да je опасност и штетност албанског елемента и даље актуелна, како у националном и економском тако нарочито у безбедносном погледу, па сe стога препоручује да сe Албанци из Југославије исељавају у Албанију или Турску пошто сe буде ствар уредила дипломатским путем, како су то повољно решиле Бугарска, Румунија и Грчка са својим муслиманским становништвом. Ако сe ово не буде могло извести, препоручује сe да сe откупљивањем имања и њиховим уступањем Србима и Црногорцима приморају Албанци да сe сами из сопствених побуда исељавају.[6] Истовремено, 7. октобра 1938. Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, забринуто за безбедност и територијални интегритет Југославије у предвечерје другог светског рата, наређује да сe настави акција исељавања Албанаца, а команда III армијске области са седиштем у Скопљу предлаже мере. У оквиру тога, треба "смишљено, систематски, али и енергично" спроводити ову акцију; доводити српски елеменат; настојати да сe у што скорије време јаке компактне масе арнаутске разбију, довођењем у њихову средину бар 50% нашег живља; за колонизацију у чисто албанским насељима неће сe моћи применити аграр, тј. одузимање, него би ту земљу требало откупити по доброј цени, па онда вршити насељавање. Милиони који би сe дали за откуп те земље, по оцени ове команде, били би незнатни издаци према користи која би сe добила растресањем компактног арнаутског насеља. Указује сe, при том, и на значајну помоћну улогу коју треба да одигра црква, народна одбрана и приватна иницијатива преко разних друштава и сл.[7]

Антропогеографска проучавања појединих области на Косову и Метохији, упркос свему, не дају за право тврдњама да су исељавања у Турску и Албанију била масовна. Атанасије Урошевић примећује, на пример, за Косово да сe испрва ишло само у Турску, а доцније малим делом и у Албанију, те да су сe до 1935. године из читаве области [од укупно 7638 кућа] иселиле 804 албанске куће и 40 кућа поисламљених и поарбанашених Срба [свега 844 кућа, тј. око 4220 лица]. У Албанију je за то време исељено 68 кућа [око 340 лица], а у Сирију 2 албанске куће [десетак лица].[8] У Новобрдској Кривој реци на 2944 албанске куће у целој области иселило сe из Југославије 95 кућа [око 475 лица], и то 81 у Турску, а 14 у Албанију; међу онима које су отишле у Турску има и 4 поарбанашене српске куће. Проценат исељавања у Турску и Албанију, дакле, износи овде једва 3,13%.[9] У Горњој Морави и Изморнику албански исељеници су отворено говорили да не могу да гледају како "шкау" [Србин] суди, а многи су мухаџири побегли из бојазни од освете оних Срба којима су сe замерили, јер je већина била на атарима српских села.[10]

У сваком случају, исељавање Албанаца није узело маха нити je достигло очекиване размере. У елаборату Иве Андрића из 1939. године рачуна сe још увек са предностима систематског исељавања Арбанаса муслимана у Турску, које би најлакше било извести у случају поделе Албаније [о чему Андрић иначе не мисли добро], "јер не би било никакве јаче акције да сe то спречава". Неисељени остатак могао сe, у том случају, са нестајањем Албаније као привлачног центра за албанску мањину на Косову, лакше асимиловати.[11] Но све су те комбинације пале у воду пред неспремношћу југословенске владе да уложи већа финансијска средства у стимулацију исељавања. Карактеристичан je у том погледу разговор турског министра спољних послова Ружди Араса са дром Иваном Суботићем 6. јула 1939. Пред остваривање програма исељавања Албанаца у Турску испречиле су сe финансијске тешкоће: своју половину трошкова насељавања у Турској, по споразуму, турска влада није могла да сноси због свог програма наоружања. Арас je тврдио да би сe конвенција могла одмах применити ако би Југославија примила на себе и други део трошкова који су сe односили на насељавање у Турској. Арас je уверавао Суботића да и турска влада сматра да je најбоље да у Југославији дуж албанске границе има што мање мањине "која би једног дана могла постати подложна једној иредентистичкој пропаганди диригованој од стране Италије из Арбаније".[12]

1 Вид.: В. Чубриловић, Полит. узроци, 27; А. Урошевић, Косово, 95; исти, Горња Морава, 93.

2 Документи VII/2, 319 (бр. 186).

3 А. Хадри, Косово и Метохија, 74-75.

4 Ж. Аврамовски, Прилог, 124.

5 Ж. Аврамовски, Прилог, 125.

6 А Хадри, Косово и Метохија, 75-76.

7 А Хадри, Косово и Метохија, 76-77. И Главни генералштаб предлаже енергично исељавање или задовољити захтеве Шиптара у материјалном и културном погледу или их што скорије иселити из Југославије у Турску. Прву солуцију је, међутим, одмах одбацио као неприхватљиву, јер је сматрао да би то Шиптаре можда "само привремено задовољило и да би по том у најскорије време и моменту за нас можда најнеповољнијем ипак тражили присаједињење Арбанији" Зато је Генералштаб инсистирао на другој солуцији (Ж Аврамовски, Прилог, 137.).

8 А. Урошевић, Косово, 95. Статистички преглед у овој иначе одличној монографији, зачудо, није јасан Из "прегледа досељеничких струја" може сe набројати до 6724 албанске куће, ако ту нису урачунате оне исељене, онда je проценат исељених од укупног броја албанских кућа нешто испод 12% (6724+914=7638).

9 А. Урошевић, Новоброд. Крива река, 45-46, упор. 35.

10 А. Урошевић, Горња Морава, 93.

11 Елаборат Иве Андрића, 89.

12 Ж Аврамовски, Прилог. 138.

Косово и албанска народност у новој Југославиіи >>


//kosovo.net / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]