Projekat Rastko Gracanica-PrizrenElektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije
Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Књига о Косову

ТУРСКО ДОБА

I ПУСТОШЕЊА СРПСКИХ ЗЕМАЉА И ПРВЕ СЕОБЕ У XV И XVI ВЕКУ

Однос српског народа према Косову никада није био заснован само на представама о прошлости, нити je "митски" моменат уопште битан за савремена историографска, а поготову за политичка размишљања о судбини ове српске области. Збивања у њој кроз читаво раздобље турског ропства актуализовала су тај однос. Последица турске инвазије Балканског полуострва je, уопште, велико померање људи и народа од Босфора до Беча. Разбијањем старог и успостављањем новог друштвеног и економског поретка, по уништењу државних формација балканских народа, отворили су сe путеви османлијској колонизацији Балкана, као и веома агресивној, милитантној исламизацији, која je захватила масе на правцима турског освајања у Бугарској, Македонији, Грчкој, Србији, Албанији, Босни. Примањем ислама мењао сe правни статус и економски положај, стицале су сe важне привилегије и заштите, али сe губио свој национални па и цивилизацијски идентитет.

За питање односа између српског и албанског народа у епохи турског ропства сви су ови моменти веома значајни, а нарочито оно стање демографско-етничке нестабилности које настаје већ са првим походима турске војске, поготову после Марице и Косова. Пре свега, само кретање турских одреда или већих армија по српским и другим хришћанским земљама остављало je пустош: градови су разарани, цркве рушене и манастири паљени, дворови владара и властеле систематски и до темеља рушени, села пљачкана а народ убијан, или одвођен у ропство - уколико сe није склонио у збег и иселио са родног тла. Општа je констатација да je већ освајање јужних области српске државе после маричке битке и премештање средишта државне области даље на север довело до прве веће сеобе српског народа: "велики број исељеника, нарочито властеле са себрима и отроцима из јужних области, настанио сe у крајевима северно од Шар-планине. Један син краља Вукашина одселио сe са својим људима чак у Арад, северно од реке Мориша" [данас у Румунији].[1] Али од већег значаја биле су миграције после косовске битке. Становништво сe из јужних српских земља селило тада у област Деспотовине. "Оно из скопских и призренских крајева, са Косова и Метохије, исељавало сe једним делом у моравску Србију, другим делом у Зету, Херцеговину и у Босну, а делимице и преко Саве и Дунава у јужнословенске земље у Аустро-Угарској. Пре пада Србије, пред опасношћу која сe помаљала, масе Срба су сe већ биле иселиле у Срем и Банат на поседе које су тамо имали српски деспоти и властела. Пошто су Турци заузели Смедерево и моравску Србију, многобројни исељеници из крајева око Крушевца, Београда и Смедерева одселили су сe нарочито у Срем и у динарске земље, највише у Босну. Други, изгледа у мањем броју, населили су сe у Банату, Бачкој, Барањи, по Славонији, опет поглавито на поседима српских деспота и властеле. После сукцесивног освајања Босне [1463], Херцеговине [1482] и Зете [1499] настајале су велике динарске сеобе у Хрватску, Славонију и Срем, у Далмацију и у карсну тврђаву Црну Гору".[2]

Стање потпуне несигурности и безграничног насиља наводило je и појединце или мање групе становника, као и читаве масе народа, да беже испред турских акинџија даље на север и запад, у области ван домашаја освајача. Но како сe и земљиште што су га Турци освајали све више ширило ка северу, тако сe и то избегличко кретање настављало, а дотадашња област насељавања јављала сe само као етапна област. У току целе прве половине XV века може сe говорити о "тихим и постепеним сеобама" из Деспотовине у крајеве северно од Саве и Дунава, али су ове настављене и појачане после турског освајања Деспотовине. Тада јужне области Угарске, као пограничне земље, трпе од залетања турских јединица, од пљачке, спаљивања насеља и одвођења у робље. Тако je нарочито у Срему, али и у Банату, настала права пустош: за двадесетак година ратовања са Турском у овим пределима остало je мало становника; на огромним пространствима могла сe видети тек по која колиба. Краљ Матија Корвин сe почетком 1462. жалио Венецији да су у протекле три године [од пада Смедерева, тј. 1459] Турци из његове земље одвели најмање 200.000 становника. Заокрет сe догодио 1463, када угарске јединице упадају у северне пределе окупиране Србије и предузимају систематско отимање и пресељавање становништва, како би сe обновили опустели крајеви. Ваља уопште приметити да пропадање насеља и проређивање становништва у то доба није било узгредна последица ратних операција него je разарање било саставни део ратних циљева и спроводило сe исто онако доследно и систематски као што сe настојало на подизању и насељавању сопствених земаља. Tа акција je нарочито била предузета и добила изузетно масовне размере у операцијама 1480. и 1481. Тада je из читаве северне Србије све до Крушевца, која сe налазила под турском окупацијом, пресељено више од 100.000 људи, чиме je у великој мери појачан српски живаљ који сe већ налазио на угарском земљишту, углавном на територији Баната и Поморишја. Рачуна сe да сe у току те две године у Србији угасило око 20.000 огњишта и опустело око 1000 села. То би, дакле, била једна од првих великих сеоба Срба, којом je захваћено, додуше, становништво моравске Србије [Деспотовине], али je у тим масама био већ и део косовско-метохијске миграције из претходних деценија. Исељавање са турске територије наставило сe и касније, али споријим ритмом и у размерама који сe не могу упоредити са егзодусима из 1480-1481. У сваком случају, још од 1463. српски етнички карактер Срема - а од 1480. до 1481. и Баната, стално сe појачавао, тако да аустријски хроничар Јакоб Унрест у последњој деценији столећа бележи да сe између Угарске и Србије, од Саве до Дунава простире земља Срба или "хусара". На најранијим картографским приказима Угарске с почетка XVI века Срем je означен Rasсia или Razen [1528]. Поседи српске властеле представљали су, без сумње, подручје српског окупљања и збијања.[3]

Чињеница je, дакле, да сe српски народ појединачно и масовно, под притиском рата, а не "природно", селио већ у XV веку, и да тада започиње онај велики миграциони процес који je измешао целокупно становништво "од Велешке клисуре на Вардару до Загребачке горе".[4] Било би погрешно, међутим, тражити већ у том раздобљу почетке масовних миграција Албанаца из северноалбанских планина у метохијске и косовске равнице, као што сe то понекад упрошћено представља.[5] Упркос свим невољама и сеобама, етнички и демографски односи нису сe на српско-албанској међи тако брзо мењали. Анализа турских дефтера показала je, поред осталог, да сe средњовековно стање одржава углавном кроз цео XV и XVI век. Из тога времена je већ довољно историјских извора, па сe може поуздано знати: мада су сe сразмерно велике масе српског и македонског становништва селиле пред Турцима током читавих стотину година после Косова, још у овим областима нема битног померања и замене народности.

То показује, на пример, већ наведени турски попис из 1490/91. за Вучитрнско-приштински, Призренски и Дукађински санџак, али су нарочито важни подаци из XVI века, из којих сe мора закључити да сe етничка слика косовске области ни више деценија касније у суштини не мења. Објављени су подаци за Вучитрнски и Призренски санџак [ливу] у време владавине Сулејмана Величанственог из 1525/26, 1530/31, 1544/45. и 1544/1561.[6] Вучитрнски санџак обухватао je места: Вучитрн, Приштину, Јањево, Ново Брдо, Беласицу, Бело Брдо, Копориће, Трепчу и Доњу Трепчу, са 1082 [односно касније 1067] села, 42 манастира и 11 цркава на овој територији. Призренски санџак са местима Призрен, Хоча и Трговиште = Пазариште код Новог Пазара [!] имао je најпре 492, а потом 674 села, са 2 манастира и 15 цркава. Однос између муслиманских и хришћанских домова одржава сe кроз цело ово време у Вучитрнском санџаку на непуна 3% муслимана према преко 97% хришћана; у Призренском санџаку сe примећује четрдесетих година јачање муслиманског елемента [са 2,13% на 4%]. Мора сe узети, наравно, да један део хришћанског становништва отпада на католичко становништво, међу којима je, поред Дубровчана и других приморских Словена и Романа, још и албански елеменат. Но из каснијих података католичких мисионара, о чему ће бити више речи у посебној глави ове књиге, проистиче да je то углавном само остатак градског, занатлијског албанског елемента, претежно у југозападној Метохији, а не и нов, досељенички и брђански елеменат, за чије сe миграције одмах везује и исламизација. Стабилна етничка граница Срба и Албанаца у Метохији почиње сe нарушавати тек крајем XV века, па и то спорадично, да би до већих поремећаја дошло тек у XVIII и XIX, а на жалост до највећих и судбоносних - у нашем веку и нашим данима.

Граница на зетско-црногорском сектору није сe ни у XVI веку ни касније битно мењала. Распоред црногорских и малисорских племена утврђен je са територијализацијом катуна, као што смо видели, у XV веку. Албанске колонизације овде нема у већој мери, сем што je током векова знатно смањено словенско-српско становништво у скадарској равници, до мањине која сe на неки начин одржава све до најновијих времена. Није сe у XV и XVI веку померала ни етничка граница на македонском сектору, јужно од Косова; словенског становништва има још столећима у дебарском крају и западно од Црног Дрима, као и јужно од Охридског језера. Тек седамдесетих година XVI века оглашавају сe у историјским изворима први озбиљнији пљачкашки упади Албанаца у околину Призрена, Ђаковице и Пећи у Метохији, наговештавајући сектор и правац главног продора на исток, али још увек без насељавања.

1 Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 145.

2 Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 146.

3 О сеобама у Угарску током XV века нов и веома аргументован приказ: Историја срп. народа II, 431-435 (С. Ћирковић).

4 Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 189.

5 Hа пример, тврдња која сe не може поткрепити ниједним историјским документом: "Разуме сe да су том приликом (тј. после косовске битке 1389. и сеобе Срба на север - Д. Б.) арбанашки сточари силазили у већем броју са својих брда и настањивали сe у ове равне пределе" (М. Краснићи, Савремене промене, 210).

6О. Зиројевић, Вучитрнски и призренски санџак у време владавине Сулејмана Величанственог, ИЧ 19 (1972) 263-275.

II ОРГАНИЗАЦИЈА И УЛОГА ОБНОВЉЕНЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Положај српске цркве у земљама које су доспеле под турску власт, колико год одражавао судбину српског народа, толико је и сам утицао на њу. То сe поготову осећало на ширем подручју Косова, у Старој Србији, некадашњој области Вука Бранковића, где je све до првих деценија XV века било седиште српске патријаршије. Са турским освајањима после косовске битке патријарси сe све чешће уклањају из Пећи; пратећи српске владаре тога доба, повлаче сe у северне крајеве Србије, мада je њихова судбина у то време, и у тренутку пада Смедерева 1459. године прилично неизвесна.[1] Можда Арсеније II [1457-1463] и није последњи српски патријарх, али сe он у сваком случају више није налазио у Пећи. После њега сe помиње "архиепископ" Јован, који "држи престо светог Саве", а крајем XV и у првим деценијама XVI века у ферманима који су издати босанским фрањевцима - неки "сирф патријарх" [српски патријарх] без имена, али je сасвим спорно питање да ли je са смрћу патријарха Арсенија II била укинута и српска [пећка] патријаршија или сe то догодило тек крајем друге деценије XVI века, или чак није ни било укидања. У сваком случају, охридска архиепископија je користила ширење османлијске власти да поврати некадашње своје подручје [из првих година XIII века!] и да прошири своју јурисдикцију на српске епархије, а пре свега на саму Пећ. Читава косовска област сe у другој половини XV века сигурно већ нашла у оквиру јурисдикције охридске архиепископије, те je престо пећких патријараха, бар у том смислу, био "укинут". Има, пак, индиција и да je самосталност српске патријаршије заиста била оспорена у корист Охрида још у другој половини XV века.

Студија једног турског документа, дефтера патријаршија са свим њиховим епархијама у Османском царству [Пископос Мукатааси] за раздобље од 1640. до 1655. године, открила je у једној "пископије", заправо, "архиепископији нахије Остро Брдо у кадилуку Петруш", траг последње релативно слободне, аутономне српске црквене области у другој половини XV века.[2] У то време сe јyрисдикција охридске епископије протезала и на овај терен, па сe сукоб око црквене власти разгорева у другој и трећој деценији XVI века као покушај рестаурације независне српске патријаршије. На челу тог покрета je смедеревски митрополит односно архиепископ Павле, 1528. Његов одлазак у Пећ није уродио плодом; после више година борбе, на саборима у Охриду 1540-1541. године, Павле je осуђен и анатемисан. "Смедеревска архиепископија" je вероватно тада подељена, али о томе нема вести. Има података који упућују на закључак да je охридска архиепископија до побуне Павла Смедеревца сматрала смедеревску епархију продужетком своје старе браничевске епископије.[3]

Вероватно je и дугогодишња борба Павла Смедеревца допринела да сe шеснаест година после његовог пораза српска патријаршија ипак обнови. Године 1557. издат je берат о обнављању патријаршије. Берат je издао новом патријарху Макарију Соколовићу велики везир Рустем-паша, царски зет и пашеног тада трећег везира Мехмед-паше Соколовића, родом из Бутмира у Сарајевском пољу, у литератури познат као Опуковић, Чигалић, Хрват, Арнаут; Рустем je био велики везир од 1555. до 1561. Тада je Мехмед-паша већ други везир, а од 1565. до смрти 1579. године свемоћни велики везир. За то време су сe на престолу пећке патријаршије сменила тројица патријараха из рода Соколовића: после смрти Макарија [1574] још Антоније [1574-1575] и Герасим [1575-1587].

Обнова пећке патријаршије je догађај од огромног значаја за српски народ под турском влашћу, а посебно у Старој Србији. Црква je са свим елементима етнархије постала легална организација српског народа, његов политички предводник и јемац. Без обзира на све тешкоће, у систему који je цркви давао предности најкрупнијег феудалца, пећка патријаршија je ујединила српски православни народ. У њеним су сe границама нашли сви крајеви где у том часу живе Срби, практично где Срби живе најкасније од XV века, а то су огромна пространства северно од линије: ушће Дрима-састав Црног и Белог Дрима-Шара-Јакупица-Штип-Осогов, чак до Коморана и Јегре на северу односно до Загреба на западу. Област Косова и Метохије нашла сe у духовном средишту црквеног, културног и политичког живота српског народа за следећа два века. Све до великих сеоба 1690. и 1737, и новог организовања цркве северно од Саве и Дунава, па и до самог укидања пећке патријаршије 1766. године, овде je жариште духовног кретања и политичке борбе српског народа за ослобођење од турске власти.

Црквена организација на територији Косова и Метохије у обновљеној пећкој патријаршији није претрпела битне промене. У наведеном документу, дефтеру из 1640-1655, помињу сe јужно од Шаре скопска и тетовска епархија, а на територији северно од Шаре - грачаничка митрополија [Ново Брдо, Приштина, Јањево]; рашка митрополија [подељена у току овог раздобља на рашку и вучитрнску митрополију]; призренска митрополија, из које сe негде око 1532. издвојила будимска ["будимљанска"] митрополија; три митрополије пећкога ужег подручја, тј. у Метохији - "митрополија манастира Студенице у кадилуку Пећ" [очигледно, хвостанска епископија], "митрополија области Пећ" [која je заменила "митрополију неких нахија у кадилуку Пећ" 1584. године]. На основу самог назива ове раније епархије "неких нахија у кадилуку Пећ" и неких других вести закључује сe да je до њеног формирања било дошло поделом хвостанске митрополије око 1506. године.[4]

Обновљена патријаршија одиграла je велику улогу у повезивању српског народа, у XVI веку већ увелико растуреног на широком простору од Македоније до Коморана и од Софије до Загреба. Као носилац јединствене традиције и свести она je заслужна што je у целоме том распрострањеном народу, упркос његовим сталним миграцијама, хроничном геноциду и покушајима однарођавања, сачувана, па чак и оснажена свест о сопственом националном бићу. Извесна економска моћ коју je патријаршија добила својим новим статусом у склопу турскога феудалног друштва омогућила јој je да развије велику градитељску и уметничку, а посебно књижевну делатност. Обновљени су многи стари храмови, и подигнути нови манастири,[5] организован je конзерваторски и преписивачки рад. На самом подручју Косова и Метохије обнова пећке патријаршије значила je изузетно много за српски народ, који je овде био изложен нарочитом притиску, поготово у времену које ће настати крајем XVII и почетком XVIII века, после великих ослободилачких устанака. Присуство патријаршије дало je косовским Србима нову снагу и родило нове наде. Не мање него у средњем веку, ова сe област показује као активна српска земља нарочито у XVI и XVII веку после обнављања патријаршије. Духовни центри - манастири Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница па варош Јањево, или други мањи центри по косовској области, оставили су из овог раздобља значајна имена и дела. Традиција средњовековне књижевности, у преписивању и оригиналном стварању, одржала сe у чистом виду и у својој старој функцији на матичном подручју српског народа - у Старој Србији, у главним средиштима средњовековне културе, који су сада постали централно подручје обновљене пећке патријаршије. Пећ и Дечани, са широким гравитационим подручјем од Милешеве до Грачанице, дали су српској књижевности овог раздобља дела достојна немањићке традиције.[6] Међутим, има и нових појава. Патријарх Пајсије Јањевац [1614-1647] уноси у старе књижевне облике нове садржаје и нову свест, народну и историјску, те јасно доживљава трагедију средњовековне Србије на начин који наслућује и антиципира каснија, романтичарска времена.[7]

1 Питању континуитета српске цркве под турском влашћу са правноисторијског становишта посвећена je студија Мирка Мирковића, Правни положај и карактер српске цркве под турском влашћу (1459-1766), Београд 1965.

2 P. Тричковић Срп. црква, 107-118.

3 Р. Тричковић, Срп. црква, 118.

4 P. Тричковић, Срп. црква. 83-85, 105-107, 118-119.

5 Вид.: С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557-1614, Нови Сад 1965, passim.

6 Необична личност дечанског сликара и писца Лонгина избија у први план. Рођен негде у Хвосну тридесетих година XVI века, он сe посветио сликању и примењеној уметности, те je радио у Пећи, Студеници, Грачаници, Бањи код Прибоја, Дечанима, Пиви, Ломници, опет у Пећи; од 1557. бави сe више писањем, преписивањем и украшавањем књига. Вид.: Д. Богдановић, Историја старе срп. књижевности, 265-266.

7 Д. Богдановић, Ист. старе срп. књижевности, 267-271.

III РАТОВИ, УСТАНЦИ И СЕОБЕ СРБА У XVII И XVIII ВЕКУ

Турску власт српски народ није никада признао као вечну, никада није престајао да je мрзи и осећа као туђинску, насилничку, непријатељску. Ова сe чињеница мора имати у виду ако треба разумети однос народа према стању створеном после коначног губитка независности, на Косову као и у другим областима широм српских земаља. Са Османлијама долазе Србима несреће, погибија, беда, потпуна обесправљеност и пљачка, без обзира на то да ли сe ради о првом или другом периоду турске власти, о раздобљу успона и моћне, уређене османске администрације или о временима опадања и анархије. Извесна консолидација цркве, па чак и њен релативни напредак, после 1557, не би ни могли ни смели да засене истиниту слику ропства, посведочен у свим историјским изворима и задржану у свести српског народа. Не може сe без тога разумети ослободилачка борба Срба, која у ствари континуирано траје све до коначног ослобођења од Турака 1912. године. Османлијска власт je уназадила српски народ: одузела му независност и слободу, лишила га државности, разбила му јединствено национално подручје, изменила цивилизацијски лик овог простора, доводећи у питање његов европски карактер. Турска je уништила српску аристократију, одузела народу најбољу децу [насилном регрутацијом за јаничаре - "данком у крви"], прекинула природно кретање српског народа ка модерном друштву, осиромашила му земљу, а привреду, која сe чак и у полузависној Деспотовини налазила на линији успона, пресекла и упропастила својим пљачкашким друштвено-економским системом. Поврх свега тога, османлијска власт je почивала на закону дискриминације и апсолутне владавине ислама, са легалним могућностима да сe у пракси спроводи насиље, појединачно или масовно, као физичко уништење појединаца или читавих области.

Изванредну, историографски беспрекорну анализу утицаја друштвених и административних институција ислама оличених у турској власти на живот немуслиманског становништва - извео je Иво Андрић у својој тек недавно објављеној докторској дисертацији под насловом Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине [1924].[1] Он с правом истиче да je у земљама које су Турци освојили као једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота важио ислам. "У условима које je ислам наметао развијао сe и духовни живот не само оних који су га били прихватили, већ и свих осталих турских поданика, без обзира на то којој су вери припадали".[2] Андрић наводи прописе из чувене збирке Канун-и-раја [Збирка закона за рају], из 635. године, који су, "иако у донекле измењеном и блажем облику", били на снази у свим покрајинама турског царства; постоје многобројни необориви докази да су главне тачке кануна, управо оне које најдубље задиру у морални и привредни живот хришћана, у пуној мери биле на снази, и то до краја турске власти која их je примењивала.[3] По томе Кануну хришћани и Јевреји не смеју у покореним земљама подизати манастире, цркве и испоснице; не смеју поправљати своје цркве; они који станују у суседству муслимана, своје куће могу поправљати једино у случају преке потребе; за потребе путника прошириваће сe капије манастира и цркава; свим странцима-намерницима указиваће три дана гостопримство; код себе неће примати уходе, а уколико такве препознају, сместа ће их предати муслиманима; своју децу не смеју подучавати у корану; међу собом немају право да изричу пресуде; никога из своје средине не смеју спречавати да постане муслиман; према муслиманима понашаће сe са поштовањем, устајаће приликом његовог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања; у погледу одеће и обуће не смеју сe носити као муслимани; не смеју учити арапски књижевни језик; не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу нити друго оружје, ни у кући ни ван ње; не смеју продавати вино нити носити дугу косу; не смеју своје име утиснути у прстен са печатом; не смеју носити широк појас; изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст ни своје свето писмо; у својим кућама не смеју гласно и снажно звонити, већ једино умерено; у кућама могу само полугласно да певају; смеју само тихо да сe моле за покојнике; муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако она више не служе за сахрањивање; ни хришћани ни Јевреји не смеју држати робове; не смеју да купе заробљене муслимане нити да завирују у куће муслимана; најзад, уколико би неки хришћанин или Јеврејин био злостављен од муслимана, овај ће за то платити прописану казну.[4] На српском терену и у раздобљу од XV до XIX века статус хришћанске раје, обесправљене и потчињене, у суштини сe није мењао, без обзира на то што неки од наведених прописа нису примењивани. Заправо, није примењиван овај последњи пропис, који je хришћанима нудио извесну сатисфакцију и правну заштиту. Прописи о подизању манастира и храмова у суштини су спровођени у живот делимично - у начелу није сe могло подизати ново црквено здање, али сe оправка па и фиктивна "рестаурација" могла постићи посебним султановим ферманом, уз огромне трошкове, тешкоће и опасности.[5] Но, раја је свуда већ по основним схватањима ислама, а још више по начину на који су сe ова у пракси спроводила, доспела у привредно потчињен и зависан положај. Уз редовне порезе и друге дажбине, она je подносила и све ванредне издатке у ратовима и покретима трупа. Под притиском ових околности, хришћани напуштају своје куће и земљиште у равници и дуж друмова и повлаче сe у планине, пресељавајући сe тако у више, недоступне крајеве, док су муслимани заузимали њихове дотадашње положаје. Порезе што су их плаћали хришћани не само што су били сразмерно веће од оних које су плаћали муслимани већ су утериване на неправедан и недостојан начин. Друштвена неједнакост и морална запостављеност ишле су руку под руку са привредном потчињеношћу. Верска дискриминација изражавала сe на разне начине: осим строгих одредаба о ношњи и фризури, бербери, на пример, нису смели да брију хришћане истим ножем којим су бријали муслимане; у купатилима су хришћани морали да имају посебно назначене прегаче и пешкире; при сусрету са муслиманом морали су да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође, и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут.[6]

Нема, дакле, никаквог основа да сe мења и улепшава мрачна слика о положају српског народа под Турцима. Утицај турске владавине био je "апсолутно негативан".[7] Ова историјска истина објашњава не само специфичну судбину српског народа него и корене, мотиве и ток његове борбе за национално ослобођење и повратак европској цивилизацији. Покушаји да сe историографија усмери у једном другом правцу, којим би сe рехабилитовала епоха турске власти на Балкану, у којој би сe "откриле" и позитивне стране и ефекти на привредном или културном плану, представљају замагљивање суштине, са веома штетним последицама. Помоћу тако измењене и деформисане представе о владавини Турака ствара сe основ за оспоравање ослободилачких мотива, напора и тековина српског народа у XIX и XX веку, посебно на територијама ван оне коју су европске силе на Берлинском конгресу 1878. године признале као територију државе српског народа.

Записи XVI-XVII века расути по сачуваним рукописним књигама говоре непосредно о стању народа и цркве у то време, о невољама како их je видео и доживљавао појединац или једна друштвена средина. Књига Милорада Панића-Сурепа Кад су живи завидели мртвима [1963] свој наслов дугује управо једном таквом запису још из времена маричке битке, 1371. Старац Исаија, Србин са Косова и светогорски монах и игуман, записује своје виђење те битке и њених непосредних последица. Превод чувенога византијског списа Дионисија Ареопагита он почиње "у добра времена", а завршава га "у најгоре од свих времена", када су сe Турци просули и разлетели по целој српској земљи као птице по ваздуху, сејући на све стране смрт. "И остаде земља од свих добара лишена, од људи, и стоке, и других плодова. Јер не бејаше кнеза, ни вожда, ни предводника у народу, ни избавитеља ни спаситеља . ... И заиста тада живи завидеше мртвима".[8] Кроз све записе овог доба провлачи сe трагично осећање историјске судбине, свест о времену као "последњем", о ропству као тешком и неподношљивом терету. Податак о насиљу поробљивача смењује сe са узвиком клетве и јада. Сваки je запис порука, а читава литература записа у томе свом садржају скоро да добија својство једне илегалне политичке лектире. Једногласно понављање у овој књижевности оставља снажан, аутентичан утисак једне дуготрајне људске и народне драме.[9]

За нас су посебно важни записи са подручја Старе Србије, јер сe ту најбоље може осетити атмосфера у којој je српски народ живео на територији која ће током времена бити преплављена исламизираним Албанцима. "Беше тада зло време и насиље, браћо", записује поп Петар протопоп Јовану, духовнику, посвету на једном рукописном минеју Пећке патријаршије 26. марта 1511. године.[10] Педесет година касније, 1562, у цркви светог Николе у селу Овчареву "близ реке Клине", у дому старца Максима и сина му, попа Рајича, пише дијак Симон једно јеванђеље "у та љута и жалосна времена у дане султана Селима, над хришћанима крвника".[11] Исти тај дијак Симон завршава писање једне књиге која сe данас чува у светогорском манастиру Зографу, 31. јануара 1567, у селу Преказе [у храму Успенија Богородичиног], "у дане цара Селима, крвника, блудника, винопије. Te године je по целој земљи својој скупљао јаничаре [тј. децу за "данак у крви" - Д. Б.], па травнину и љуто зло ... И многа друга зла те године у љута и тешка времена, те због тога не могадох добро писати, опростите, амин".[12] Владавина Селима II [1566-1574] остала je на све стране у тешкој успомени. Једно јеванђеље у Дечанима писао je 1571. године дијак Симеон опет "у та љута и тешка времена у дане султана Селима. Ох! ох! зло у та времена од Агарена, јад и беда велика народу у дане ове, ох - немири".[13] Исте године сe јавља и један други сведок са Косова, свештеник Авакум, који пише књигу Синаксар у Новом Брду "у Светог Стефана", 21. септембра 1571: "И у то време беше туга од Турака и глад велика по свој земљи, човек човека да истреби. Од Солуна со превожаху те мењаху за жито, по мери - колико жита толико соли; и не хтедоше примати со за жито".[14] Годину дана касније, 25. новембра 1572, пише једно јеванђеље у тада српском селу Калањевци неки Павле, у кући Петка дијака, "у дане султана Селима Другог, цара турског. Тада би велика туга на светим и божаственим црквама".[15] А каква je била "туга", може сe закључити из записа монаха Агатангела на фресци у манастиру Петра Коришког код Призрена: "Ва лето 1572. бист запустеније обитељи сеј".[16] И године 1575. забележена je "Јака глад и насиље љуто и погибија од Измаилћана, да језик не може исказати такво зло и злостављање" - пише монах Пахомије "у области призренској" на књизи манастира Свете Тројице [Русинице].[17] За владе султана Мехмеда, 1578, кренуле су велике војске на запад и била су "љута истезанија христијаном и горкоје плате".[18] Када je, пак, на престо пећке патријаршије ступио архиепископ Филип, 15. јула 1591, "тада сe могла видети потпуна пропаст црквама, као некада давно од оног што je име звериње понео" [тј. од Лава Иконоборца, 717-741, великог прогонитеља православне вере Д Б.].[19] Крајем тог века или почетком XVII сачувано je и једно дечанско виђење српских неприлика, из пера протокалиграфа писарске радионице манастира Дечана [можда самога игумана Јевстратија] "у тешка и невољна времена, која су само мало боља од [времена] првих прогона хришћана; тада људи призиваху смрт, а не живот".[20] Ни првих година XVII века није било боље. Сам патријарх пећки Јован сведочи 17. новембра 1602, у запису на једној књизи која сe чува у Хиландару: "и у те невољне године нигде хришћанин миран не беше, ни ми грешни, од насиља туђинаца Измаилћана".[21] Писале су сe књиге и у шуми, кришом од Турака: "и простите, аште буде где што погрешено, кријах сe от Турак по шуми те писах ва лето 7143 [тј. 1635]".[22]

Неподношљиво стање, терети и насиља довели су до тога да отпор народа прерасте у борбу против турске власти. На чело тога народног покрета стаје патријарх пећки Јован [1592-1614]. Рат између Аустрије и Турске, 1593-1606, створио je изгледе за ослобођење; народни покрет рачуна с тим сукобом као са приликом за своје отимање испод турског јарма. Неће, зато, бити у праву они историчари који сматрају, сасвим схематски, да то "нису народно-ослободилачки покрети, него само покрети против турске државе, којим су, истина, сељачке масе давале ударну снагу и стихиски изражавале у њима своје ослободилачке тежње".[23] Напротив, у свим овим покретима од краја XVI века па кроз XVII и XVIII век провлачи сe више или мање видљива идеја о збацивању туђинског јарма ради националног ослобођења и обнове. Поготову црква, у лику својих патријараха и епископа и осталог свештенства и монаштва, носи и негује ту идеје. Она, пре свега, у својим култовима и књижевним текстовима преноси поруку и развија свест о временима хришћанске, слободне немањићке државе српског народа. Око светих моштију српских владара и архиепископа она окупља народ ради помена не само тих светих лица као светаца цркве него као владара и црквених поглавара који су духовно и физички присутни у сваком историјском тренутку народа. Дечански и пећки култови, па девички и коришки, и други на Косову; милешевски култ у Полимљу и Херцеговини; раванички - у моравској Србији; сремски - у фрушкогорским манастирима већ од првих година XVI века - и сви други широм српских земаља - налазе сe у служби одржавања и снажења историјске свести. Устанак Срба у јужном Банату 1594. и сурова реакција Турака спаљивањем Милешеве и спаљивањем моштију светог Саве у Београду исте године указали су речито на ту везу. Тада сe и српски народ око Пећи дигао на устанак. Устанак у Херцеговини 1597, опет, показао je да сe ослободилачки покрет народа ни најсуровијим репресалијама не може угушити.

Патријарх пећки Јован организовао je акцију против Турака на веома широкој основи, повезујући сe са хришћанским силама Европе у коалицији коју je окупио папа Климент VIII, али без успеха. У манастиру Морачи 1608. са окупљеним народним главарима радио je он на покретању устанка у северној Албанији и једном делу Црне Горе. Убијен je у Цариграду 1614. Следећа прилика за предузимање ослободилачких акција био je критски рат између Турске и Венеције 1645-1669; на томе сe ангажовао пећки патријарх Гаврило Рајић. Ради активирања веза са Русијом био je у Москви две године, али га по повратку у Пећ Турци ухапсе због делатности против турске државе и удаве у Бруси 1659. године.

Коначно, велики аустријско-турски рат, који je избио 1683, активирао je све балканске хришћане у нади да ће сe коначно ослободити од турске тираније. Пораз Турака под Бечом те године и успешна противофанзива Аустријанаца, са дубоким продором моравским правцем све до централних балканских области 1689, подигли су и Србе на устанак, а с њима и католичке Албанце у северној Албанији. Аустријски генерал Пиколомини je од Ниша преко Прокупља избио на Косово, па заједно са српско-албанским устаницима наставио операције из Приштине преко Качаника до Скопља, које je освојио, али га je због куге спалио и напустио. Да би избио на стари "зетски пут" и преко Албаније допро до Јадранског мора, вратио сe на Приштину и упутио у Призрен; ту сe сретне с патријархом пећким Арсенијем III Чарнојевићем, који сe управо вратио из Црне Горе да би осујетио планове Аустријанаца о промени на престолу патријаршије. Пиколомини за кратко време умре од куге у Призрену, а ратна срећа сe окрене у јануару 1690, када су Турци поразили аустријску војску и српско-албанске устанике код Качаника. Ваља приметити да су аустријске трупе лоше поступале са народом током свога боравка и операције у Старој Србији, тако да их je народ почео напуштати. После пораза код Качаника Аустријанци су сe брзо повукли према северу, остављајући незаштићени народ на милост и немилост турских, особито татарских одреда; већина добровољаца из тих области напустила je аустријску војску.[24] У страху од турске и татарске одмазде, већ у току зиме започеле су велике скупине хришћана напуштати своје домове и повлачити сe према северу, заједно с аустријским одредима или одвојено од њих. Главна струја избеглица ишла je, у ствари, посебно, правцем према Београду преко Новог Пазара; на челу те струје био je патријарх Арсеније III, који je из Пећи понео и многе светиње и црквене драгоцености, у пратњи многобројног свештенства. Аустријанци су агитовали у народу да сe повуче, рачунајући на то да сe ове масе становништва могу искористити како за насељавање у ратом опустошеним крајевима Угарске, тако и ради будућих оружаних акција према Турској. Велики број становника Старе Србије и Македоније оставио je свој родни крај и прешао на север. То су били претежно Срби и само нешто мало католичких Албанаца. Турци су, опет, покушавали да задрже овај талас избеглица обећањима да ће им опростити све, чак и данак за две-три године, али у томе нису успели, јер je народ веровао да ће сe ионако ускоро вратити као победник.[25] Овоме таласу, који сe слио око Београда, придружио сe и други, моравски талас српских избеглица, после пада Ниша и покоља над српским устаницима који су у том граду били заробљени. Губећи наду да ће сe ускоро вратити на своја огњишта, Срби сe селе на аустријску [угарску] територију између Тисе и Дунава, затим у Славонију и Барању, али je главни ток с патријархом и моштима кнеза Лазара из Раванице отишао до Баје, Будима, Сент-Андреје и Коморана у Северној Угарској.

Тиме започиње нова, бурна етапа у историји српског народа преко Саве и Дунава, у Подунављу. Веома je важно не заборавити да je српски народ насељавао ове територије, поготово Срем и јужни Банат, а делимично и Славонију, још од XV века. То становништво je обнављано и ојачавано повременим масовним, а поготову сталним појединачним сеобама из земаља јужно од Саве и Дунава. Отуда сe и ова велика сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем мора посматрати само као још један, изузетно велик талас тзв. "политичке" миграције, који je преплавио раније слојеве српског становништва, али je он био усмерен претежно ка даљим пределима, у срце угарских земаља на простору Будим-Коморан-Јегра. По најпоузданијим историјским подацима том приликом je у Аустрију прешло око 37.000 српских породица, што значи најмање 185.000 душа.[26]

Тај крупан историјски догађај, у коме су сe покренуле и преместиле велике масе народа, отварајући простор за још судбоносније промене на етнографској карти Балкана, у последње време je без основа оспорен од стране неких албанских аутора. По Скендеру Ризају, на пример, сеобе није ни било: велике народне масе нису сe иселиле са Косова; Арсеније III није сe повлачио из Пећи са народним масама, већ са неколико калуђера, "кришом и маскиран"; у Призрену je Пиколоминија дочекао само Петар Богдани [албански бискуп], а не Арсеније III, који наводно није хтео да сарађује са Аустријанцима и који није повео са собом српско-албанске устанике, него су тих шест хиљада добровољаца били тобож само Албанци из Призрена који су прешли на страну Аустријанаца.[27] Овај покушај да сe оспори или бар доведе у питање једно поуздано сазнање читаве српске и светске историографије када je реч о сеоби српског народа у Аустрију 1690. године - засновано je на тенденциозној и погрешној интерпретацији једнога мишљења српског научника Јована Томића, на што je скренуо пажњу Хасан Калеши у полемици са Ризајем.[28] Ствар je у томе што je Јован Томић, пишући 1913. године О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, студију намењену и светској публици те преведену одмах на француски језик,[29] изнео тезу да сеоба, која сe и по Томићу догодила, није захватила читаво подручје Косова и Метохије и није створила празан простор у који би сe онда убацили мухамедански Арбанаси, него je српски народ на тој територији ипак остао и потом насиљем исламизиран и поарбанашен. Томићева теза заслужује пажњу и не може сe, по нашем мишљењу, свести само на тежњу да сe докаже "арнауташки" карактер данашњег становништва у Метохији - како je мислио X. Калеши; Томић, пре свега, не пориче збивање велике сеобе, већ само погрешно мишљење "у неким тачкама", и то: да je исељавање овом приликом најјаче захватило југозападне крајеве српске - пределе Призрена, Ђаковице и Пећи - и да су тада ти крајеви скоро опустели.[30] То, заправо, значи да Томић оспорава само тврдњу да je сеобом покренута и сва маса становништва из "југозападних српских крајева", тако да по њему није било сеобе из Метохије, али јесте из Санџака, Косова са горњим Поморављем и из целе Србије у границама до балканског рата.[31] Томић наводи у прилог своје тезе више занимљивих аргумената, али je само један међу њима од праве историјске тежине: постојање српског становништва у Метохији све до Томићева времена и његово поступно опадање од почетка XVIII века.[32] Као што ћемо видети, антропогеографска истраживања потврђују чињеницу великог етничког поремећаја крајем XVII века, али не и претпоставке о потпуном пражњењу косовско-метохијског подручја. Исељавање српског народа 1690. захватило je само оне крајеве који су сe налазили на удару, а уз то били компромитовани учешћем у устанку. У следећим ратовима доћи ће до даљег слабљења и смањивања ове још никако не мале етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у XVIII веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора. Томић je у праву и када придаје већи значај исламизацији и албанизацији Срба на Косову и Метохији него великој сеоби. "Тај српски православни живаљ није испразнио терен гранични са Арнаутима него je, подлегавши сили, био подвргнут бржем мухамеданизирању и арнаућењу, што je за српску националну идеју значило исто што и нестанак српског живља .[33]

Тако сe аргументација савремених опонената велике сеобе окреће против њих самих када то чине позивајући сe, без основа, на Јована Томића.[34] Велика сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. мора сe, дакле, сматрати несумњивом и неоспорном историјском чињеницом. Сложена и драматична историја српско-аустријских, па српско-мађарских и коначно српско-хрватских односа почива на чињеници новога и масовног насељавања Срба на територијама северно од Саве и Дунава. Како без те чињенице објаснити Привилегије и дијаспору цркве, њену нову организацију у Аустријском царству, па велику борбу католичке цркве за унијаћење Срба? С друге стране, не треба из ове околности извући други погрешан закључак - да je великом сеобом настала на Косову и Метохији права пустош и да je српски народ на челу с патријархом напустио свој завичај и препустио га другоме, који би, онда, по неким трајним начелима правде и права, био "савесни поседник" и власник напуштене земље.

Има и других сведочанстава, оних сасвим непосредних и савремених, у којима сe аустријско-турски рат и велика сеоба, као и потоња збивања на овом подручју, показују у свој својој трагичној димензији. То су, опет, записи савременика, очевидаца и учесника у томе великом комешању српског народа. Већ уочи рата 1683. године и покушаја да сe освоји Беч, сам патријарх Арсеније III вели да "тих година беше велико зло по целој земљи од амира султана Мехмеда, и велика невоља притискаше хришћански род, беху велики сурсати и намети по целој земљи, и гредући по мору и по суху све силе измалићанске лећаху као змајеви крилати на славни град Беч. Али, Господ сe охолима противи, те сe [султан - Д. Б.] врати без успеха, а војску му целу Угри мачу предадоше. И би велика невоља по целој земљи".[35] У једном рукопису манастира Пакре говори сe о годинама овог рата: "И тих година беху љути ратови и крвопролића и пљачке хришћанском роду од проклетих Турака и Немаца, и расеја сe по целој земљи српски народ. И ми овамо дођосмо", завршава безимени записивач, "на место ово што сe зове Свети Андреј".[36] Цетињски митрополит Висарион, опет, бележи у једној књизи цетињског манастира како му je та књига била донета из Скадра 1689, "када нам би радост велика и весеље неизрециво, јер сe те године по неком Божјем провиђењу догоди те дођоше војници и команданти Римскога царства са силом великом, и пленише и протераше богомрски род царства Исмаилова и погани народ његов из места Косова и из других околних места. И дођоше до Велике цркве дома Спасова, која сe зове Пећ, архиепископија, општа обитељ што луче зрачи по целој земљи српској. И би им на кратко у власти. А потом", наставља митрополит, "подиже сe с војницима својим христомрзитељ и домаћи непријатељ, паша Махмут-Беговић, из места Ипека [Пећи - Д. Б.], и поново узе ову свету обитељ и отачаству његову место што сe зове Пећ... И много зла овај богомрски варварин показа овој светој обитељи, све разграби и распрши што од темеља беше стекла, само што je не сруши, али имовину сву узе".[37]

Веома je драгоцено сведочанство Атанасија Даскала Србина из 1691, које наводимо према издању и преводу Ђорђа Трифуновића у недавно објављеној књизи Очевици о великој сеоби Срба [Крушевац, 1982]. Атанасије, поред, осталог каже: "Године 1691. Турци придобише Французе и дадоше им у Јерусалиму гроб Христов, а Французи им помогоше. А цесар окрену војску своју на француског краља, па узе са собом и Србе. Турци, пак, тада нађоше време и узеше све градове до самога Београда и тако Београд опседоше. Тада бејаше у Београду генерал Француз родом, начини издају и предаде Београд Турцима. Сви Срби уђоше у чамце, а чамаца je било до десет тисућа, и сви побегоше реком Дунавом уз воду и дођоше под град Будим, који je под цесарем. Под Турцима нико од Срба не остаде, већ сe сви цару подчинише и населише око реке Дунава и по другим градовима".[38] Друго важно сведочанство je из пера Ћирила Хоповца "Опет узеше Турци Београд и када je била не баш мала ускомешаност, сва Српска земља побеже ка Будиму патријарх српски и сви архијереји, иноци и световњаци и сав народ христоименитих људи. Пред толиким мноштвом народа ишао je светејши патријарх господин Арсеније Чарнојевић као Мојсије пред Израиљем кроз Црвено море. Онај je носио кости Јосифове, а светејши патријарх je водио христоимените људе преко славног Дунава и преносио je свете ћивоте са светитељима. И стигоше до у свету познатог града Свети Андреј".[39] На другом месту исти хоповски монах пише о краткотрајној слободи и поновном паду српског народа у ропство: "И тако велика радост би у те дане око сакупљања и сједињења српског народа. И ово би тако месеца новембра, а месеца јануара 6. и читавог месеца [1690 - Д. Б.] ударише Турци и Татари. А војска српска и немачка пала на зимиште од Београда до Пећи, од Пећи до Скопља. И тако све побеже ка Београду. И сам патријарх ускоро побеже у Београд. А многи иноци и екзарси изгибоше близу патријарха. И Висарион што сe звао Велики близу патријарха погибе. Многи хришћани тада изгибоше и у ропство одведени бише. Ово би тако и горе. И те зиме опет престо српски оста пуст, нико у њему не остаде. После разбијања били су Татари у Патријаршији на зимишту. И коње су у цркву уводили читаве зиме. Авај, авај, ово би због грехова наших. Опет те године дођоше Турци на Београд и узеше Београд од Немаца. А најсветији патријарх побеже Будиму са свим православним".[40] Ево, пак, шта сам патријарх Арсеније пише Т. В. Головину о страдању Срба у сеоби: "Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини великога океана брзамо, чекајући када ће заћи сунце и преклонити сe дан и проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама лежи... Тако свагда ридање ридању придодајемо и ниоткуд помоћи не можемо добити. Са свим нашим осиротелим народом словеносрпских синова, од првих па до последњих, како духовних тако и световних, народа свакога чина што постоји, смерно и покорно и скрушено сузно мољење опште сви чинимо господству вашем".[41]

О страдању народа и манастира у току овог рата навешћемо и једно сведочанство из самог манастира Дечана: "Године 1690. би рат велики и пљачка по целој српској земљи. И дођоше Немци до Штипа, и Турци побегоше и опет сe вратише, отераше их преко Дунава. Ох! ох! тешко мени! љути страх и несрећа тада беше: матере од чеда раздвајаху, и од оца - сина, младе робљаху, а старе клаху и дављаху. Тад људи смрт призиваху, а не живот. Од проклетих Турака и Татара, тешко мени, љуте ли туге! И пошто приватише Агарени, тада сe неки змај велики диже на манастир, паша Гашли-паша, и опљачка игумана, једва га жива остави и у крајњој пустоши манастир остави. Игуман не могаде остати жив, трећи дан престави сe, игуман Захарија".[42] Стефан Раваничанин, и сам - бегунац, описује дијаспору српског народа 1690: "У томе, пак, рату би велика пљачка и расељавање народа хришћанског и опустошење све српске земље: градова, вароши и села и манастира, од којих неки опустеше, а неки у огњу изгореше као и наш манастир Раваница. И опет велим да je наш манастир Раваница потпуно опустео. А мало народа нашег даде сe у бекство уз Дунав горе, једни у чамцима, а други на коњима и колима, трећи пешке као и jа сиромах. Четрдесет дана смо путовали и дођосмо до Будима града. А тамо и светејши патријарх Арсеније Чарнојевић и неколико владика, и од многих манастира калуђери и људи многи из целе земље српске, мушкарци и жене. Па тако и ми житељи манастира Раванице са моштима светога цара, кнеза Лазара Српскога, и настанисмо сe у једно место више Будима, које сe зове Сент Андреја, добро место за пребивалиште странцима... И ту саградисмо колибе, како који може, и цркву подигосмо од дрвета близу обале дунавске, и ту положисмо мошти светога цара Лазара Српског".[43]

Нов сукоб између Турске и Аустрије, 1716-1718, завршио сe аустријском окупацијом и анексијом северних делова Србије [до Чачка закључно], а у току ратних операција у Поморављу учествовало je опет српско становништво. Пожаревачки мир [1718], међутим, био je кратког века. У новом рату ангажовале су сe поново веће масе балканских хришћана, под вођством пећког патријарха Арсенија IV Јовановића-Шакабенте; скопски надбискуп Михаило Сума - по народности Албанац - био je такође у завери, али je, пошто je откривен, морао бежати у Аустрију, а охридски архиепископ Јоасаф сe није дао увући у заверу. Заједно са митрополитом рашким и епископима скопљанским и штипским, као и неким другим српским црквеним и световним поглаварима, Арсеније IV je обавестио Аустријанце о одлуци да сe дигне устанак чим сe појаве царске трупе. Саветовали су да аустријска војска продре делом Мораве и Лаба у правцу Косова и молили су аустријског заповедника да сe нареди војсци нека не пљачка народ куда буде пролазила, а они ће јој давати све што јој буде потребно. Арсеније je успео да окупи и нека црногорска и малисорска племена за устанак. Рат није имао срећан исход: аустријске и устаничке трупе су потучене већ код Новог Пазара. Патријархов сe одред распао, а он са пратњом побегне према северу бојећи сe турске освете. Мањи део Брђана и Албанаца кренуо je такође за аустријском војском, док сe већина вратила својим кућама, али уз пут нападајући Турке [1737]. Неспособност Аустријанаца сe показала у њиховим односима према Србима и Албанцима, који су били вољни да сe боре и који су сe у знатном броју били одазвали њиховим позивима на устанак. Међутим, пошто нису наишли на помоћ и сарадњу код Аустријанаца, једни су сe вратили на своја огњишта, док сe мањи број са својим породицама иселио. Турци су одмах у јесен почели да сe окрутно свете онима који су остали у Старој Србији и Брдима. Београдски мир 1739. препустио je српски, а овај пут и католички албански народ, на милост и немилост Турцима.[44] Овај рат и народни покрет у вези с њим, како примећује Јован Томић, доносе нове муке српском народу. Српски крајеви, из којих сe повлачи аустријска војска, прво су били опљачкани и попаљени. То су урадили Турци и Албанци муслимани, највећи непријатељи хришћана, још док сe није знало шта може донети ратна срећа. Сви који су пристали уз Аустријанце, напустили су те крајеве и повукли сe с царском војском, имајући за то времена, пошто сe она овога пута спорије повлачила и задржавала на другим објектима Један део становништва je, међутим, остао и тај je имао да прими, закључује Томић, "удар арнаутски" Тада су, наиме, све веће масе исламизованих Албанаца на Косову ангажоване у суровом обрачунавању са побуњеном српском рајом. Колико сe иселило Срба из Старе Србије и других крајева овом приликом у овој "другој сеоби", под Арсенијем IV Јовановићем, није познато. Зна сe само да je са српским народом доспео у Срем и известан број албанских католичких породица, из племена Климената, чији су остаци данас хрватске народности у селима Никинци, Хртковци и Јарак [46]

Поновљено ангажовање пећке патријаршије у ослободилачким покретима Срба и других балканских хришћана убрзало je одлуку Порте да укине ову црквено-политичку институцију српског народа. Неких покушаја било je још за патријарха Пајсија, 1641 али je коначна одлука пала после ових аустријско-турских ратова и устанака. Патријаршија je укинута 1766, а следеће године je исто учињено са охридском архиепископијом [1767] Епархије и целокупну имовину ових цркава преузела je цариградска [васељенска] патријаршија.

Укидањем пећке патријаршије разбијено je јединствено тело српске цркве и олакшана политика дезинтеграције и слабљења српског народа. Ипак, упркос томе, ослободилачки покрети Срба у Турској нису сe гасили ни кроз преостале деценије XVIII века, све до устанка 1804, само што сe као нов и особен чинилац политичке ситуације српског народа у Турској сада јавља исламизирани албански елеменат. Тај сe елеменат, захваљујући своме привилегованом положају у османлијској држави незадрживо шири и суровим насиљем своди српски народ на мањину у српској матичној области.

1 Докторска дисертација Иве Андрића, чији немачки оригинал носи наслов Die Entwiсklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der turkisсhen Herrsсhaft објављена je у оригиналу и преводу на српскохрватски језик у часопису Свеске Задужбине Иве Андрића 1 (1982) 6-237.

2 И. Андрић, Развој, 71.

3 И. Андрић, Развој, 73.

4 И. Андрић, Развој, 71-73.

5 И. Андрић, Развој, 81.

6 И. Андрић, Развој, 75-79.

7 И. Андрић, Развој, 109.

8 Љ. Стојановић, Записи III, 43, бр. 4944 (наш превод овог и осталих наведених записа у овом поглављу - Д. Б.).

9 Д. Богдановић, Ист. старе срп. књижевности, 237.

10 Љ. Стојановић, Записи I, 126, бр. 409.

11 Љ. Стојановић, Записи IV, 61-62, бр. 6316. Тада je на престолу у ствари, Сулејман I, а не Селим II.

12 Љ. Стојановић, Записи IV, 67-68, бр. 6337. Султан Селим II je заиста остао забележен као пијаница, па му je то био надимак ("Мест").

13 Љ. Стојановић, Записи IV, 73-74, бр; 6359.

14 Љ. Стојановић, Записи IV, 74, бр. 6362.

15 Рукопис ман. Дечана бр. 16, лист 289'.

16 M. Панић-Суреп, Кад су живи завидели мртвима, Београд 19632, 82-83. Када је Селим II умро и ступио на престо Амурат, 1574, до Дечана је допро очајнички глас да ће тек тај владар "тридесет година владати": "О, какве ли невоље тада манастиру и посвуда!" (Рук. ман. Дечана бр. 24, лист 264'.

17 Љ. Стојановић, Записи I, 221 бp. 717.

18 Рукопис ман. Дечана бр. 57, лист 30.

19 Љ. Стојановић, Записи IV, 86. бр. 6429.

20 Љ. Стојановић, Записи II, 107. бр. 2692.

21 Љ. Стојановић, Записи IV, 96. бр. 6498.

22 Љ. Стојановић, Записи I, 329. бр. 1273.

23 Ист. народа Југославије II, 464 (Б. Ђурђев).

24 Ист. народа Југославије II, 769 (Ј. Тадић). Сачувало сe чак до наших дана предање у Xасy под Паштриком и у призренском крају о зверском понашању аустријских трупа над становништвом, које je тада већ било мешаног етничког и верског састава: М. Филиповић, Хас, 26; упор. Ј. Томић, О Арнаутима. 44-45; M. Костић, Прилози историји српско-арбанаског устанка 1689-1690. г., ААСЈЕ 2 (1924, обј. 1925) 11-20.

25 Ист. народа Југославије II, 770 (Ј. Тадић).

26 Према казивању Стефана Раваничанина, патријарх Арсеније 1690. моли цесара (Леополда) "да сe у државу његову с народом српским пресели. И цесар на молбу патријархову дозволи да сe уђе у његову државу. Тада у пролеће подиже сe патријарх са много народа српског, 37.000 фамилија, и толико су у војну службу цесару ступили" (Љ, Стојановић, Записи III, 98, бр. 5305).

27 S. Rizaj, "Kosovo nekad i danas - Kosova dikure sot". Обележја VI/4 (1976) 1977-191, посебно на стр. 183-184. Ризај у ствари хоће да покаже како Срба никада није ни било на Косову више него што их има данас, те да косовску земљу од вајкада и без прекида држе Албанци. Зато му велика сеоба смета: ако су сe тада иселиле "велике масе народа", то значи да су те велике масе живеле на Косову и да je Косово бар до 1690. у етничком погледу било српско. Разуме сe, следећи исту логику, он би морао да оспорава и све потоње сеобе, масовне и појединачне.

28 X. Калеши, О сеобама Срба са Косова крајем XVII и почетком XVIII века, етничким променама и неким другим питањима из историје Косова. Обележја VI/4 (1976) 193-216, посебно на стр. 194-199.

29 Ј. Томић, Les Albanais en Vieille Serbie et dans le Sandjak de Novi-Bazar, Paris 1913.

30 Ј. Томић, О Арнаутима. 46. упор. М. Костић, Прилози историји. 16, нап. 25.

31 Ј. Томић, О Арнаутима, 50.

32 Ј. Томић, О Арнаутима, 49-50.

33 Ј. Томић, О Арнаутима, 47-48.

34 Остале тврдње С. Ризаја (о одсуству Арсенија из Призрена а поготову о искључиво албанским устаницима "из Призрена") немају савршено никаквог основа ни у изворима ни у литератури. Да je хтео да користи Томићеву књигу и у ономе што му сe лично не свиђа, Ризај би тамо нашао и следеће: да су у току Пиколоминијевих операција заједно са Србима православнима и католицима из призренске нахије и са Србима помухамедањеним у Призрену дочекали Пиколоминија и ти Арнаути католици (тј. из Брда Малесије којима су на челу били Клименте - Д. Б.) док су Арнаути мухамеданци листом били са пећским пашом Махмудбеговићем који сe с њима испред ћесареве војске повукао на југ. Томић наводи и податак да Холштајн, Пиколоминијев командант спаљује Љуму јер сe против аустријске војске окрећу тамошњи Срби православни (questi popoli di Rito grесo) и мањина Арнаута католика. Ј. Томић, О Арнаутима, 43-45.

35 Љ. Стојановић, Записи I, 433-434, бр. 1824.

36 Љ. Стојановић, Записи I, 442, бр. 1871-1872.

37 Љ. Стојановић, Записи I, 448, бр. 1907.

38 Ђ. Трифуновић, Очевици, 25-26.

39 Ђ. Трифуновић, Очевици, 51.

40 Ђ. Трифуновић, Очевици, 52-53.

41 Ђ. Трифуновић, Очевици, 48 .

42 Рукопис ман. Дечана, бр. 97, лист 1.

43 Љ. Стојановић, Записи III, 98, бр. 5305.

44 Ист. народа Југославије II, 781-789 (Ј. Тадић).

45 Ј. Томић, О Арнаутима, 60-61.

46 M. Костић, Арнаутско насеље у Срему, Јужна Србија 3 (Скопље 1923), 277; упор. J. Радонић, Римска курија, 562-566.

IV ШИРЕЊЕ АЛБАНАЦА ПО ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА У XVII И XVIII ВЕКУ

1. Католичка црква као сведок и учесник

Драгоцено сведочанство о збивањима и демографским променама у читавој српско албанској контактној зони од Скадра до Призрена садрже извештаји католичких мисионара Конгрегације за пропаганду вере као и латинских бискупа и надбискупа који су сe старали о католицима српске и албанске народности на том подручју.[1] Пажњу католичке цркве и Венеције привлаче ове области нарочито због могућности да сe ослободилачки покрети побуне и устанци искористе у плановима крсташког рата против Турака, али Римска курија има при томе још један циљ да слабљење православне цркве међу Јужним Словенима искористи за јачање свога утицаја за своју "мисију" у Србији, Македонији и Бугарској дакле на терену постојећих [Пећ, Охрид] или бивших [Трново] аутокефалних цркава. Продор латинске мисије подстакнуте и новом организацијом у Риму [Сongregatio de Propaganda fide, основана 1622] ишао je из скадарског приморја и залеђа где сe латинска црквена организација одржавала међу Албанцима још од средњег века правцем старога "зетског пута" у Србију, заправо на Косово и у северну Македонију, а одатле у западну Бугарску, где je у Чипровцу стекла важно упориште. Очигледно je, према томе, да је у пропаганди католицизма римска Конгрегација видела у католичким Албанцима важан ослонац; албански католици су управо она нит која повезује делатност Конгрегације у централном Балкану. С друге стране, највећа је препрека ширењу католицизма на Балканском полуострву српска православна црква, поготову од 1557. као обновљена пећка патријаршија са пространом територијом, која je једним делом покривала и старе католичке земље на западу полуострва и у Панонској низији. Слабљење српске православне цркве, па и српског народа, уколико сe није дао асимиловати у верском погледу, било je према томе, од прворазредног интереса за остваривање далекосежног и дугорочног програма католичке цркве на подручју јужнословенског источног православља. То сe могло видети и у питањима сарадње албанских католика са православним Србима у борби против Турака: католичка мисија подржавала je ове акције само када je у њиховој перспективи видела непосредно снажење или чак закорачивање католичке Аустрије на терен православног Балкана, и само у очекивању уније са српском православном црквом. Ако тога није било, она je одвраћала Албанце од заједничких акција. Тако je барски надбискуп Змајевић током лета 1711. године одвратио католичке Клименте од сарадње с црногорским устаницима, зато што су "шизматици већи противници католичкој вери од самих Турака".[2] На терену Старе Србије и Македоније католичка пропаганда je настојала да сачува стара католичка [српска и албанска] језгра, да прати нове скупине досељених католика и обезбеди их од исламизације, да стабилизује црквену организацију, при чему су од највећег значаја били управо албански мисионарски пунктови у Призрену, Ђаковици и Скопљу: све ове пунктове већ од XVII века држе Албанци. У веома далекој, али за Римску курију већ тада сагледивој перспективи, стварала сe основа за албанизацију, и, преко ове, латинизацију централног балканског простора, разуме сe под условом да сe католички Албанци сачувају од масовне исламизације.

Извештаји подношени Конгрегацији и сачувани у Ватиканском архиву, о путовањима у специјалној мисији или просто о канонским визитацијама, одликују сe веома прецизним запажањем, сразмерно тачним подацима, мада су крајње пристрасни, па и непријатељски у ставу према православној цркви. Са свим тим оградама, које сe због тога морају имати, они су ипак веома драгоцен историјски извор, из кога сe може сазнати како су сe српске земље виделе очима "Европе" у XVII и XVIII веку, где су међе ових земаља, и, нарочито, како тече процес албанизације српских крајева.

За млетачке и латинске путнике границу Албаније и Србије у XVI и XVII веку чине "Бели и Црни Дрим" односно "Дрим". Тако веле млетачки посланик Јаков Соранцо 1575. и двојица барских надбискупа Марин Бици 1610. и Петар Масарек 1623. Hа путу за Скопље, Јаков Соранцо 1575. године прелази Бели Дрим изнад његовог састава са Црним Дримом, те тако оставља на једној страни Албанију и народ албанског језика, а на другој страни Србију, где сe говори словенским језиком.[3] Извештај надбискупа Марина Биција из 1610. године je знатно подробнији. За њега je Дрим река која истиче из Охридског језера [Црни Дрим] и пролазећи кроз Задриму стиже у Љеш [Alessio], што значи да под Дримом подразумева читав ток Црног и Великог Дрима до ушћа у Јадранско море. Такав Дрим je, за њега, граница Албаније и Србије: он "раздваја северни део Албаније од Србије" [divide verso la parte settentrionale l' Albania dalla Servia].[4] Први већи град на свом даљем путу по Србији он види у Призрену, са 8600 кућа, од чега само око 30 латинских [са једном црквом]; у граду je "много шизматика", који својом већином надмашају Латине, а имају две цркве - од 80, колико су раније имали. Важно je што Бици примећује да сe у овим крајевима Србије говори српски језик ["in questi paesi della Servia si parla la lingua Dalmata"], за разлику од албанских провинција, које имају посебан језик ["il suo idioma partiсolare"]. Око Јањева су плодна поља са много шизматичких села, као и Косово поље, које je добро обрађено и такође пуно шизматичких села. У самом Јањеву он налази 120 домова латинских, 200 "шизматичких"и 180 домова "Турака", из чега сe мора закључити да је почетком XVII века водећи елеменат у Јањеву још увек српски православни народ - како сe то види и из других извора кроз цео XVI век. Ново Брдо има 40 латинских, 60 православних и 100 јеврејских и турских кућа; овде je једна дивна црква, задужбина српских деспота, претворена у џамију. Трепча има 500 огњишта, од чега има око 40 латинских домова и преко 200 православних, који имају, вели, чак и свог епископа са резиденцијом ван града у једном манастиру.[5]

У својству папског визитатора [тек после - призренског бискупа и одмах потом барског надбискупа и примаса Србије], Албанац Петар Масарек обилази латинске општине по балканским земљама 1623. и 1624. године.[6] Из његовог извештаја, поднетог 1624, произлази да Албанци католици живе измешано са православним Србима у Зети и северној Албанији: Косово je, пак, пуно "шизматичких" [православних] села. У Призрену и околини живе католици српске и албанске народности; у Призренском пољу има Албанаца, али их je ипак највише западно од Дрима, који и по њему дели Албанију од Србије.[7] Нешто касније, 1628, бискуп Љеша и Скадра обилазећи северну Албанију даје важне податке о Пилоту, старој српској средњовековној области око Дрима; он ову област назива Спанијом, по некадашњим господарима тога краја, Спанима.[8] Урсини још вели да су православни у Пилоту прешли на католицизам, а калуђери да су сe разбежали.[9]

Наследник Петра Масарека на надбискупској катедри у Бару, Ђорђе Бианки, обишао je 1637/38. године Србију. По њему Призрен je у Доњој Србији [Servia inferiore], као "најлепше место у целој Србији", која, подељена на Горњу и Доњу, обухвата читаву територију данашњег Косова, Топлицу и северну Македонију. У Горњој Србији су Прокупље, Ново Брдо, Трепча, Pustino [можда - Приштина?], Јањево, Скопска Црна гора, Скопље и Кратово; свега - 2505 католика [не кућа већ душа!]. За све католике у Горњој Србији он вели да говоре српски. У доњој Србији je Призрен, Гури и Шегец [?], као и Ђаковица - свега [са католицима у Сувој Реци] 1655 католика. У обе Србије, дакле, на прегледаној територији, има свега 4160 католика.[10] Према извештају мисионара и потпрефекта Конгрегације, фра Керубина, из 1638, који je проповедао у Ђаковици, у околини тога града су искључиво Срби, који имају "прелепи манастир са прелепом црквом" [un bellissimo monasterio сon сhiesa bellissima], где сe чувају мошти светога Краља - очигледно манастир Дечани. Занимљиво je да je међу дечанским монасима Керубин нашао једнога који je говорио албански.[11]

Бианки бележи свежа досељавања. у претходном извештају у Сувој Реци je евидентирано 15 католичких домова, избеглих из Дукађина [правог Дукађина у северној Албанији!], у страху од крвне освете,[12] а приликом касније визитације [1641/42] он их види у Кратову, досељене "из албанских планина". И ови су католици, али говоре српски и турски; свештеник им je Албанац, али говори српски. У Ђаковици je тада свега 26 католичких кућа, искључиво албанских [што значи - око 130 људи], према 550 душа 1638. године. Тај податак говори речито о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 српских, а "турских" 250 домова.[13]

И за бискупа Бенлића око 1650. године Призрен je "главни град Србије" [сapo di Servia]. Католика, по њему, има у Скопљу, Призрену, Прокупљу, Приштини, Јањеву, Новом Брду, Јагодини, Вучитрну, Нишу, Крушевцу, Новом Пазару, Лесковцу, Кратову, Летрници [?], Овчем пољу, Косову и Скопској Црној гори.[14] Очигледно, у питању je трговачко градско становништво само делимично албанског порекла, већином, вероватно, словенских трговаца из приморја. Према недатираном извештају надбискупа скопског Андрије Богданија [1651-1677], у коме je реч и о Албанцима који су сe добровољно или по наређењу санџака преселили из Албаније у Србију, број Албанаца у Србији je веома мали ["Albanesi di Servia sono in numero molto poсhi"].[15]

Посебну пажњу на католике православних балканских земаља обраћао je синовац Андрије Богданија - Петар Богдани [1630-1689], рођењем и смрћу везан за северну Албанију и за косовску област: рођен je у Гури и Хасит [Дукађин], а умро у Приштини од куге када и генерал Пиколомини у Призрену. Као ученик фрањеваца у латинској колонији у Чипровцу, а потом у Лорету [Илирски колегијум], истакао сe својом ученом ревношћу и смислом за мисионарски рад, те je постављен за бискупа у Скадру, одакле je администрирао барском надбискупијом [1656], а потом за надбискупа у Скопљу, одакле je као администратор управљао целом Србијом [1677]. Једно време je био ван своје катедре, у Чипровцу и потом у Италији, али сe 1686. вратио у надбискупију. Писао je више извештаја Конгрегацији за пропаганду вере, а као Албанац по народности никада није био слеп за мане својих сународника. Албанским католицима je, међутим, посвећивао особиту пажњу не само из родољубља него због чињенице да језгро католика у Србији, како је то истакао још у једноме свом скадарском извештају [1662], чине Албанци, те сe и католичка вера у Србији назива "албанска вера" [la fede albanese][16] У његовим извештајима има трага о насељавању Албанаца у Метохији: у извештаје из 1683 Богдани помиње некога мисионара дон Андрију Ђадрија у Ђаковици, "који уме да влада дивљим Арбанасима који су сe спустили у питому Метохију".[17]

Са XVIII веком ситуација сe озбиљније мења, а извештаји добијају драматичне тонове, нарочито од средине тога столећа. Упркос свему томе, у извештајима католичких прелата и мисионара, Срба или Албанаца, одржава сe за све то време свест о косовској територији као српској земљи. Уосталом, попис католичких жупа у области скопске надбискупије из 1726. године и не даје основа за друкчији однос према подручју Косова: у Призрену je, на пример, само 9 католичких кућа са 55 душа, а у селима призренске мисије - 95 католичких кућа са 395 душа. Град Ђаковица [чији je мисионар, иначе, Србин - Ђорђе Јовановић] има 16 католичких кућа са 75 душа, а у селима ђаковичке мисије 145 кућа са 912 католика.[18] Очигледно je сви ови католици нису Албанци.

Надбискуп барски Вићентије-Вицко Змајевић [1670-1745], именован 1701. године за надбискупа барског, примаса Србије и апостолског визитатора за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, нарочито je у том погледу важан извор; чак и после премештања на задарску надбискупију он задржава функцију визитатора за турски Балкан [1713].[19] У извештају од 1707. године он Србијом назива земљу у којој су следећи градови: Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, односно тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар. И за Змајевића, као и за Биција, стотину година пре тога, граница између Србије и Албаније иде реком Дримом, тако да на албанској територији остају дијецезе Драча, Љеша и Сапе. Ситуација косовско-метохијског подручја, по Змајевићу, одражава у извесној мери почетни талас албанске колонизације и исламизације. Ђаковица je већ угледни муслимански центар, у коме je и даље католичка мисија, али са мало верника - свега 446. Овај град je био веома поштован код Турака, јер je увек давао знатне људе за управу отоманских провинција, каже Змајевић. Околина Ђаковице je сада албанска [1638 - искључиво Срби; 1683 - "дивљи" Албанци], јер су овде Турци населили брђане Албанце, да не би имали прилику за пљачку и да населе земљу "која je била разорена у рату". При томе су многи досељени Албанци овде примили ислам. Није боље ни у читавом Хасу, испод Паштрика, где je 411 католика, док je у Призрену и околним селима само 262 католика. У Пећи и околини има већ албанских колонија, али сe број католика брзо смањује: у самој Пећи има само 11 католичких кућа са 33 душе [значи, са мањим просеком становника по дому!]. Околна села, међутим, чувају и у извештају Вицка Змајевића своју словенску номенклатуру.[20] Змајевић опширно говори и о насилној колонизацији Пештера, 1702, где су Турци населили већи број Климената из Малесије односно из Пилота; Клименти сe и сами опиру овој колонизацији.[21] Једну другу грану Климената, избеглих у Срем 1737. године у броју од преко 200 домова [никако не више од 1000 душа], прати потоњи скопски надбискуп, Албанац, Матија Масарек [1758-1807]. Албански емигранти настоје да сe врате, али сe њихов повратак у крајеве под турском влашћу завршавао трагично: Масарек их je виђао у Приштини набијене на колац. Он евидентира албанско насељавање око Јањева 1768: недавно сe ту населило 100 албанских породица, каже он, "поносних, крволочних и разбојничких више него друге, а тврдих у вери".[22] О сталној колонизацији Албанаца по Србији Масарек говори и у извештајима 1760, 1764, 1772, 1800. године. Пошто je Србија врло плодна земља, покушава да објасни ову појаву надбискуп Масарек, стално je насељавају многе католичке албанске породице из планинских крајева. Потурчене, оне постају највећи непријатељи хришћанског становништва, па и својих сународника: управо католички Албанци највише од њих страдају, тако да je то један од разлога што je број католика у Србији тако нагло опао. Крај свега тога, католички Албанци су остали још увек значајан фактор у северној Албанији и у околини Пећи, Ђаковице и Призрена, тако да je мисионар у Пећи, Скадранин дон Јован Логореци, био секретар пећког паше за преписку с католичким Албанцима.[23] Приликом своје канонске визитације 1764. Матија Масарек у околини Ђаковице види свеже колоније Албанаца католика, који су због глади напустили своје врлети и населили сe у питомој Метохији. Године 1767. [годину дана после укидања пећке патријаршије, исте године када je укинута охридска архиепископија] Масарек примећује да сe "за последњих двадесет година Србија потпуно изменила". Раније je у свим србијанским варошима било мало Турака, који су били питомији, а у селима били су православни и католици. Сада, пак, вароши су препуне, по речима Масарека, Македонаца или мухамеданских Арбанаса, а у селима сe ретко виде православни и католици, јер су сe разбежали по Немачкој, Софији, Влашкој и другде. Данас, наставља надбискуп 1767, сваки je закутак препун "проклетих потурчених Арбанаса, разбојника и убица, који сe међу собом крваве и католицима чине насиља"; он страхује да ће сe и оно мало преосталих католика растурити на све стране. Није давно, каже, како су Арбанаси ради пљачке побили више од 30 католика. "Чак и Турци прибојавају их сe, јер они никога не штеде, тражећи крв за крв". Пет година касније, 1772, Масарек ипак констатује да без обзира на то што и православни страдају, и што их je много истребљено, "још их je увек врло много".[24]

1 Углавном на основу ове грађе објавио je своје значајно дело Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до ХIХ века, Београд 1950. У овом поглављу, осим у неким случајевима, користићемо податке из те књиге. Заслужује пажњу и новија збирка докумената: M. Јачов, Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века, Београд 1983.

2 Ј. Радонић, Римска курија, 530.

3 П. Матковић, Путовања по Балканском полуотоку XVI. вијека (XIV), Рад ЈАЗУ 124 (1895) 30.

4 Ф. Рачки, Извј. М. Биција, 84.

5 Ф. Рачки, Извј. М. Биција, 121-124. Из Бицијева извештаја види седа je на западу етнички распоред Срба и Албанаца био већ коначно формиран. То потврђује и Маријан Болица Которанин, који свом опису Скадарског санџака из 1614. прилаже и један нешто старији извештај о Албанији, где je граница између српског и албанског језика, односно између Србије и Албаније у Јадранском приморју између градова Бара и Улциња; Улцињ би, по њему, био први град на албанској обали, која сe протеже до Валоне, као што би, опет, Бар био почетак "словенске" обале до Истре: С. Љубић, Маријана Болице Которанина Опис Санџаката Скадарскога од године 1614,Старине ЈАЗУ 12 (1880) 193.

6 Крунослав Драгановић, Извјешће апостолског визитара Петра Мазарекија о приликама католичког народа у Бугарској, Србији, Сријему, Славонији и Босни г.. 1623. i 1624, Старине ЈАЗУ 39 (1938), 1-48.

7 К. Драгановић. Извјешће, 10-20, 28. Упор. и његов скраћени извештај од 12. VIII 1634: M. Јачов, Списи 51, Н0. 33.

8 Вид.: И. Божић, Спани - Шпање, Глас САНУ 320 (1980) 37-60.

9 Ј. Радонић, Римска курија, 24-25.

10 Ј. Радонић, Римска курија, 99-100.

11 Ј. Радонић, Римска курија, 104.

12 Ј. Радонић, Римска курија, 100.

J. Радонић, Римска курија, 106-108.

14 Ј. Радонић, Римска курија, 233.

15 M Јачов, Списи, 169-170 Н°. 148.

16 Ј. Радонић, Римска курија, 275.

17 Ј. Радонић, Римска курија, 388; упор. извештај из 1685: M. Јачов, Списи, 132-142 Н°. 118.

18 Извештај Петра Караџића, надбискупа скопског, из 1726: M. Јачов, Списи, 259-263 Н°. 224.

19 Његовим настојањем населило сe 1726-1733. у непосредној близини Задра, више од 500 албанских избеглица из Скадарске крајине, основавши село Арбанаси: EJVIII. 628 с. в. Змајевић, Вицко (К. Крстић).

20 Ј. Радонић, Римска курија, 511-513.

21 Ј. Радонић, Римска курија, 514-515.

22 Ј. Радонић, Римска курија, 565-566. Масареков коментар je веома неповољан за Албанце, иначе његове сународнике. Он каже да je тих тридесетак кућа побегло из "ћесаревине" зато што "онде нису могли да краду и отимају и што нису могли, како они кажу, подносити батине од Немаца".

23 Ј. Радонић, Римска курија, 646-647.

24 Ј. Радонић, Римска курија, 658-660.

2. Исламизација и албанизација

Извештаји католичких визитатора из XVII и XVIII века показују веома јасно неке ствари. Најпре, очигледно je да сe етничка граница српског и албанског народа крајем XVI века још увек налазила тамо где je идентификована стотину и више година раније, "на ставама Црног и Белог Дрима",[1], или тачније - на линији данашње државне границе са "џеповима" на обе стране: српским, у Алтину на данашњој територији Албаније, и албанским, у области Паштрика и Рибнице [касније - Хас] на југословенској страни. То значи, даље, да сe тек у XVII веку етничка граница између Срба и Албанаца почела на овом сектору лагано померати на исток, али и то, према овим извештајима, не прелази обим јачих инфилтрација у компактној маси српског становништва, нити мења српски карактер ове области. Веома je значајно што извештаји сагласно говоре о овој земљи као о Србији, у којој je огромна већина и даље српска; или, са ужим разграничењем, у западном делу области етно-лингвистичко стање сe мења и постаје мешовито, док у источном и југоисточном делу нема ни толиких промена и област остаје хомогена. Призрен je "главни град Србије" у целом овом периоду, све до краја XVIII века. Исто тако, извештаји евидентирају албанску колонизацију у свим њеним главним видовима, макар она још и не била онако масовна каква ће постати, видећемо, тек у XIX и XX веку. Најзад, они откривају и једну важну околност, која ће за читав проблем колонизације Албанаца и исељавања Срба бити скоро до наших дана, а сигурно све до 1912. године, од битног значаја. То je исламизација у служби колонизације. Разуме сe, примећено je и пресељавање католичког албанског становништва, али je његова даља судбина, даљи опстанак у области колонизације пресудно условљен његовим примањем ислама. Ислам je, дакле, био одлучан чинилац за опсег и трајност албанске колонизације у југословенским земљама - и у Старој Србији и у Македонији. Исламизацијом je пресељени елеменат учвршћен на новој земљи, а тиме je дат подстицај и замах читавој колонизацији - чак и кад сe, за моменат, занемари политички фактор [планско насељавање вољом и силом државне власти]. С друге стране, исламизацијом je не само албански елеменат доведен и утврђен у југословенским земљама него je и словенски елеменат однарођен, албанизован. На крају, исламизација je дала читав лик албанској колонизацији, условила јој je изглед и ток. Како су сe Албанци насељавали на Косову и у Македонији, како су Срби и Македонци отерани са своје земље и како су уместо хомогених српских и македонских крајева добијени, у крајњем исходу, компактни албански крајеви - може сe разумети само уз помоћ овога друштвеног и историјског феномена. Сукоб између албанског и српског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно без икаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско-друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка.

Ђаковица са околином, према извештају Ђорђа Бианкија, тек мало пре 1638. године ["пре кратког времена"] улази у процес исламизације албанских католика; Бианки, као и други католички извештачи, не помиње исламизацију православних што не значи да je у то време уопште није било, но вероватно je да православни још нису у ситуацији да у већој мери примају ислам, јер их штити и обновљена црквена организација у улози легитимне етнархије То су уједно први одређенији историјски подаци о исламизацији Албанаца на овом терену: исламизација je масовна, али је још ограничена на мушки део популације, а жене и женска деца остају католици.[2] Три до четири године касније, 1641/42, Бианки у Ђаковици затиче свега 26 католичких домова [око 130 душа], према 550 католичких становника из 1638. тај податак речито говори о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 православних, а "турских" [вероватно и албанских исламизираних] домова je 250.[3] Вицко Змајевић 1707. године констатује исте прилике у ђаковичком крају. Албанци, које су Турци населили, примају ислам, али жене остају хришћанке.[4] Колонизација Пештера, као централне стратегијске зоне на "босанском путу", коју je турска власт силом извела, имала je смисла само ако буде пропраћена исламизацијом. Тако сe овде и створило језгро исламизације, а до извесне мере и албанизације Новопазарског санџака.[5]

Најжешћи je у осуди албанског потурчавања надбискуп Матија Масарек: у драговољној исламизацији клименташких избеглица-повратника из Срема, 1761, он види само нечасне мотиве, он ће чак рећи, увредљиво и пристрасно, да je турчење Албанаца плод "њихове изопачене и охоле природе". Но важно je и тачно запажање Масареково да исламски прозелити међу Албанцима нарочито мрзе своје католичке сународнике те да их, по доласку на власт, као паше, немилице тамане.[6] Масарек подробно описује ток и метод исламизације. Католички Албанци из Малесије не трпе да их Турци газе и тлаче, каже он, нити да их притискују дажбинама и наметима, убијају Турке, беже у Србију с промењеним именом у жељи да остану католици. Међутим, Турци шаљу за њима своје хоџе, који их гоне да децу обрезују, да руже хришћанску веру и да петком одлазе у џамије. Пошто сe потурче, утичу на жене и децу да и они приме ислам скоро сви, изузев малог броја старица, које никако неће да напусте католичку веру. Њихово даље понашање је [Масарек то пише 1760] разбојничко отимају јагањце, шкопце, кокоши, мед и масло, сено за коње, тако да ионако сиромашан католички народ остаје без ичега. Надбискуп сe боји да ће католици због тих патњи и мука најзад преверити. Уосталом, и сам je имао прилику да упозна разбојнике на делу: из Скопске Црне горе није смео да настави пут у правцу Кратова, јер су шуме пуне разбојника. Зато je сачекао јесен, па je онда с јаком пратњом и једним наоружаним јаничарем кренуо на тај пут, али их нападне 15 албанских "кесеџија" [друмских разбојника]. Само захваљујући сељацима из околних села, који су прискочили у помоћ, одбранили су сe без губитака.[7] Са визитације 1764. године Масарек носи још мрачније утиске. Албански дошљаци у Србији, каже он, не слушају наредбе Христовог јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни и стрпљиви, они, увређени, одмах као из ината примају ислам, те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања. Католици у Србији [Албанци] још више би страдали од ових потурчених Албанаца да их не бране и не штите њихови братственици мухамеданске вере. Надбискуп je несрећан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему сe срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, "јер су Турци [тј. муслимани - Д. Б] и могу да чине свако зло које им сe свиди".[8]

Занимљиво je да потпуно исти суд као Масарек има и патријарх пећки Василије Бркић у мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771, где вели да сe од муслиманских Албанаца прибојавају чак и сами Турци, јер je "албанскаја порода жестока, досадителна, грабителна, неспокојна, крвопроливателна и високоумна". У призренској области je, по Василију, за време аустријско-турских ратова, хришћана скоро нестало, "а потом су сe населили Албанци и постали Турци и напунили места и села, посели земљу и много сe обогатили".[9]

Исламизација Албанаца није почела са њиховим насељавањем српских земаља. Прва етапа потурчивања пада још у последње деценије XV века, нарочито после ликвидације Скендербегове Албаније. Један део Албанаца побегао je у јужну Италију, али je остатак почео да прима ислам, добијајући са исламизацијом не само гарантију даљег опстанка него и могућност за напредовање. Исламизација je захватила прво феудалце, па градско и, најзад, сеоско становништво. Турска власт сe нарочито старала да убрза тај процес, дајући посебне, нарочито финансијске олакшице, тако да je цела средња Албанија била примила ислам углавном већ у XVI веку.[10] Исламизирано становништво je мењало свој социјални статус и економски положај, ослобађало сe разних дажбина и терета, од потлачене раје постајало у сваком погледу повлашћени слој, коме су сe отварали сви путеви ка власти у систему турске феудалне управе. С друге стране, постизала сe пуна заштита и, колико je то било могућно у Турској, сигурност лична и колективна. При томе никако не треба заборавити на општу верску мотивацију исламизације: свака толеранција у исламу je условног и у крајњој линији привременог карактера. Функција исламске државе, према томе и Отоманског царства, састојала сe у распростирању и победи "праве вере", са циљем да сав свет, а поготову сви поданици овакве државе, приме ислам. Најзад, муслимански елеменат je у начелу за исламску државу поузданији елеменат. У раздобљима веће спољне опасности и унутрашњег превирања било je, дакле, довољно разлога чак и за милитантну исламизацију, каква je спровођена према балканским хришћанима.

Исламизирани Албанци постали су најснажније и најсуровије оруђе за исламизацију и покоравање хришћанске раје. Није ствар само народног предања, већ сe утврђује и многобројним историјским сведочанствима да сe над српским народом, као и над другим хришћанским народима Балкана, столећима покушавало и спроводило насилно потурчивање, са различитим дејством: са стварним исламизирањем појединих делова народа, група или појединаца, или без успеха, али по цену великих жртава у људским животима, имовини или земљи. Да би се избегло насилно потурчивање, хришћанско становништво je често морало да напушта своју земљу, свој крај, да сe отискује у ближу или даљу сеобу. При томе je, опет, поред свега осталог играо важну улогу и верски моменат, па и национална свест.[11]

Установљено je да je, ако сe изузме специфична исламизација босанског становништва, као и занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које je подлегло исламизацији потурчено у зони изложеној албанској експанзији - од Скадра до Охрида. То су тзв. "Арнауташи", чији je број врло велики. Пошто су преко Албанаца, и због њих, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. Стога je "тај проценат наше крви потпуно изгубљен за нашу народну целину", закључује с правом Јован Хаџи-Васиљевић, који je овом питању посветио 1925. године посебну расправу, богату поузданом грађом.[12] Он je посебно изучавао појас насеља од Охридског језера до иза Призрена, који, по његовом мишљењу, има свој велики значај "за истраживање општих и главних узрока потурчивања овога дела нашега народа".[13] По његовим прорачунима, од око 100.000 Арнауташа у целој "Јужној Србији" [тј. Македонији и деловима Старе Србије] у овом појасу их je било око 35.000, док Јастребов и Тодор Станковић тврде чак и то да велики проценат косовско-метохијских Албанаца "чине потурчењаци и поарнаућени Срби".[14]

Постојање извесне масе муслиманских Албанаца српског порекла на Косову и у Македонији не може сe аргументовано оспорити. Разуме сe, било би претеривање тврдити да су сви косовски Албанци "Арнауташи", тј. поарбанашени Срби, јер то заиста не одговара стварности. Међутим, исто тако je неосновано априорно оспоравање ове несумњиве антропогеографске и етнолошке чињенице, јер нису у питању "ретки" примери "етничке симбиозе у оба правца", него једна вишевековна трагедија српског народа, који je и на тај начин губио свој идентитет.[15]

На питање о времену исламизације и албанизације косовских Срба и Македонаца у западној Македонији не може сe одговорити јединствено. Пошто je и ширење Албанаца, како ће сe видети у следећем поглављу ове књиге, текло у етапама, па сe доста јасно могу ограничити и етапне зоне њихове колонизације, то сe и време исламизације Срба разликује од једне етапне зоне до друге. У начелу, прве су групе Срба исламизиране и албанизоване у првој, западној или пограничној етапној зони, а последње - у крајњој зони на истоку.[16]

Главно потурчивање у западној зони пада крајем XVII века. Tа констатација Јована Хаџи-Васиљевића слаже сe како са традицијама у народу о томе, тако и са историјским подацима. Свуда потурчењаци памте 200 година [првих година XX века, што значи - од времена око 1700. године].[17] У источнијим пределима почетни импулси исламизације Срба јављају сe нешто касније, а сам процес има продужено трајање. На пример, у Горњој Морави и Изморнику прва исламизација датира око 1735, или нешто касније, а најмлађа око 1870. године.[18] Албанско становништво Ругова око 1780-1810. било je католичко; прешло je у ислам почетком XIX века. Из времена око 1870. постоји већ писани податак да су Руговци муслиманске вере.[19] Српско становништво Рожаја и Штавице било je по извештају турских историографа у XVII веку још православно, што сe види и из поменика манастира Шудикове, писаног пре 1738. године.[20] На овај или онај начин, време првих снажнијих таласа исламизације пада у деценији после аустријско-турских ратова, тј. после великих сеоба Срба 1690. и 1737. године, што значи да je исламизацији и албанизацији српског народа веома погодовала општа пометња и несигурност која je од тада па кроз следећа два столећа трајала на целом подручју Старе Србије и Македоније. Још пре тога, после пољских победа над Турцима, 1631-1634, први су на удару овог терора католици - Срби и Албанци, који сe силом исламизују нарочито у призренској нахији и Метохији. Православни су дошли на ред после неуспелих покушаја покрета за ослобођење 1630-1656. Настају насиља услед којих један део Срба већ тада бежи, а у ислам прелазе они који су остали. После 1688-1690. исламизовање и арбанашење Срба постало je брже, али није тада почело. Од 1737. године процеси исламизовања и арбанашења Срба још су убрзани; тек тада je настало јаче исламизовање у околини Ђаковице.[21]

Исламизовање, дакле, тече сукцесивно, али сe ипак запажају извесна времена у која je исламизација вршена у већој мери, као да су у тим временима, како вели Атанасије Урошевић, настајали читави покрети за прелажење нашега живља у ислам.

За проучавање исламизације и албанизације српског народа на Косову веома je поучан пример призренских жупа Горе и Опоља. Ту je читав процес не само трајао сразмерно дуго него су у њему уплетени многи чиниоци, а резултат није ни јединствен ни коначан. Гора je данас насељена "Муслиманима", заправо Србима муслиманске вере, а Опоље становништвом албанског језика. У Гори je одржан етнички континуитет од средњег века до данас, и то сe види из историјских извора, топономастике, турског дефтера из 1455, као и поменика манастира свете Тројице код Призрена. Гора то има да захвали географском положају и изузетној компактности становништва, које сe међусобно орођавало. Али, када су у Подримљу и Опољу настале етничке промене, а становништво Љуме [делом српско, а делом католичко албанско] примило ислам, око Горе сe постепено стезао обруч, те сe српско становништво ове области најпре из периферних села почело исељавати или турчити. То сe почело догађати после велике сеобе 1690, но прелазак у ислам био je постепен. Најпре су прешла у ислам најугроженија и најмања села, као Крстац, а напослетку најзабаченије, највеће и најбогатије насеље Брод, у коме je последња хришћанка, Божана, умрла 1856. године. И у другим селима je ту и тамо био остао по који хришћанин: у Враништу су Милисаву Лутовцу, савесном истраживачу ове области, причали да je почетком овог века живела Тодорица [Тодорова жена], којој су синови у углу собе одредили где ће на свој начин обављати верске молитве. Сем појединачног, било je и масовног преласка у ислам, што сe посредно види из традиције која je сачувана код Горана [случај села Злог Потока и Шиштевца]; неки су, пак, Горани променили веру док су ишли за стоком у друге турске области да би сe лакше кретали под плаштом ислама. Било je случајева да су први примали ислам старији људи па су они "потурчили" све по кући; то су чинили сточарски трговци који су само као муслимани могли добро пролазити по Епиру, куда су гонили стоку.[22] Гора сe, међутим, мада већ потпуно исламизована, није албанизовала. У ствари, Гора у првобитном ширем смислу речи, где je етнички спадало и Опоље, делимично јесте албанизована, али тамо где je преплављена већ исламизираним дошљацима. Особеност овога ужег подручја Горе je у томе што огромну већину његовог становништва чине староседеоци, а само je нешто досељеника, па и то старијих, из Хаса, Македоније и Албаније.[23] С друге стране, у мијачкој области, у Македонији, исламизацијом je образована хибридна етничка група Торбеши, која такође није албанизована, али je од средине XIX века била изложена обратном процесу, процесу деисламизације: тако je нестало муслимана у Тресончу, Галичнику и Долном Малничану;: мијачки муслимани су остали "раја", па су сe и они морали селити испред зулума, а муслиманска Горна Река je и сама трпела велика насиља током новије историје.[24]

Навешћемо неколико посебних примера исламизације и албанизације из македонске Кичевије. Село Црвивци je исламизовано, по традицији, на 175 година пре истраживања, тј. око 1760: Арбанаси су ударили од стране Зајаса на Ускрс, када je играло коло, побили су многе људе, а жене заробили и уселили сe као у своје куће. Православни су сe разбегли у Кичево, Лазаровце и у Раштане.[25] Село Бериково, сада муслиманско, са напуштеним православним гробљем, било je православно до на 150 година пре истраживања, тј. око 1785. После борбе с Арбанасима код Тујина неки су сe устаници склонили у Бериково; тада су напали на село Арбанаси, па помуслиманили жене и децу, пошто су им "мужи" били на печалби. Старинци су заиста сви албанизовани.[26] Сам Зајас, сада изразито албанско место, био je старо православно село, исламизирано око 1740. године: муслимани памте своје муслиманске претке, установио je Тома Смиљанић, до седмог колена, а из ових имена настављају сe имена њихових православних предака. Православни старинци били су "Шопке", па су Арбанаси једне од њих истисли, а друге превели у ислам и поарбанашили. У Зајасу су честа хришћанска презимена. Фанди, досељени у Зајас, били су још у постојбини исламизовани, па су их услед тога гонили њихови католички саплеменици и приморали да сe иселе - око 1735-1785. године.[27] Веома je интересантан случај села Колари, где je на месту Мировцима било насеље одакле су сe наводно иселили и засновали Миријево код Београда. Један део становништва сe, по народном казивању, иселио под патријарсима према Дунаву, а други je остао и поарбанашен je.[28]

Узроци исламизације могу бити различити, али углавном готово сви потичу од "јаког"додира с Албанцима. Најчешће сe наводи да сe у ислам прелазило пошто су им сe у село доселили Арбанаси. Ту сe свакако подлегло наговарањима и привољавању, па у појединим случајевима и угледању на саме Арбанасе, али je, без сумње, било прелаза у ислам да би сe тако, ступањем на исту ногу са појединим арбанашким суседима, спасли њиховог насртања или бар успешније бранили од њега. У та насртања спада и директно присиљавање на прелажење у ислам, као што то отворено кажу Албанци у Ники на Косову пољу, да су њихови преци, како наводи А. Урошевић, присилили на "турчење" претке садашњег рода Потура у њиховом селу.[29] До истог закључка сe дошло и у проучавању других крајева Косова и Метохије: главни je мотив исламизације - "заштита против арбанашких бесомучника и отимача", а исламизација жена сe вршила да би сe спречило отимање девојака и жена - мада, признаје сe, има и добровољног одбегавања жена за муслимане.

Последица исламизације, по правилу, на целом овом подручју албанске експанзије у XVII и XVIII веку, а поготову касније у XIX веку, јесте албанизација српског становништва. Примањем ислама улазило сe у заједницу фиса, примао албански језик и обичај, губила своја народност. Штавише, као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности.[30]

1 M. Лутовац, Значај Косова, 8.

2 Ј. Радонић, Римска курија, 100.

3 Ј. Радонић, Римска курија, 106-108.

4 Ј. Радонић, Римска курија, 513.

5 Ј. Радонић, Римска курија, 514-515.

6 Ј. Радонић, Римска курија, 565-566.

7 Ј. Радонић, Римска курија, 646-648.

8 Ј. Радонић, Римска курија, 654-655. У писму из Јањева префекту Конгрегације од 12 августа 1793, Масарек вели да сваку своју литанију завршава речима "Libera nos, Domine, ab Albanensibus!" (Ослободи нас, Господе, од Албанаца!), па огорчен додаје: "Extermina et dele istos Albanen ses de terra vivantium!" (Искорени и избриши ове Албанце из земље живих!) Ј. Радонић, Римска курија, 678.

9 Ј. Радонић, Римска курија, 669.

10 У Албанији према старијим подацима, има преко 66% муслимана, око 22% православних хришћана a 11% католика. У Југославији огромна већина Албанаца je муслиманске вере.

11 Занимљиво је, на пример, да у Новобрдској Кривој реци, по налазу антропогеографа, нема много поисламљених Срба (свега 2% од целокупног броја домова у области), што значи да су ови Срби радије напуштали своја огњишта и уступили их Албанцима него што би преласком у муслиманску веру ступили у њихове редове и били с њима на истој нози; само je један мали део попустио и прешао на ислам. А. Урошевић, Новобрд. Крива Река, 50.

12 Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани, 21-94.

13 Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани, 28.

14 Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани, 40.

15 Није тачно да сe у писању о претапању Срба у Арбанасе у Косовско-метохијској области "увек претеривало", нити je та литература имала "политички карактер и одређену пропагандистичку тенденцију, те са научном објективношћу нема никакве везе" (М. Краснићи, Савремене промене, 221-222). Албански аутор хоће тако да политичком и научном дисквалификацијом поништи резултате читаве српске антропогеографске литературе, која сe, на челу са Јованом Цвијићем, одликовала уопште високим ступњем научног поштења и критичности, и због тога уважавана у целом свету.

16 Исламизације Срба на ужем подручју Косова било je и пре доласка Албанаца, али као изузетак. Сви остали поисламљени Срби и Цигани су у ислам прелазили доцније, од друге половине XVIII века, када сe већ почиње осећати албански утицај. Пажљивим истраживањем могао сe реконструисати хронолошки низ података о исламизацији косовских родова. А. Урошевић, Косово, 97. и д.

17 Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани, 93.

18 А. Урошевић, Горња Морава, 102-104.

19 M. Барјактаровић, Ругова, 209.

20 M. Лутовац, Гора и Опоље, 351.

21 M. Филиповић, Хас, 21.

22 M. Лутовац, Гора и Опоље, 268-269.

23 M. Лутовац, Гора и Опоље, 272.

24 T. Смиљанић, Мијаци, 42-43, 76.

25 T. Смиљанић, Кичевија, 431.

26 T. Смиљанић, Кичевија, 437.

27 T. Смиљанић, Кичевија, 440-441.

28 Т. Смиљанић, Кичевија, 444.

29 А. Урошевић, Косово, 101.

30 А. Урошевић, Горња Морава, 106-108.

3. Време и простор албанске колонизације

Хронологију албанске колонизације доста je тешко установити у свим њеним појединостима, поготову ако сe жели добити једна динамична демографска слика по историјским етапама овога важног збивања. Према историјским подацима и антропогеографским реконструкцијама почеци колонизације падају још у XVI век, али тај први период није обележен масовношћу нити успева да поремети етнографску ситуацију ни кроз следећа два столећа. Први масовни таласи колонизације наилазе на самом крају XVII века, када сe користе тешке прилике на целом подручју ратних операција из 1689. Тада су покренуте веће српске масе, а, с друге стране, продор исламизованих Албанаца од тада битно мења своју природу: сада je то насилно потискивање и протеривање српског народа са његове земље. Током XVIII века осећа сe већ на једном општем плану намера да сe овај српски простор у целини поседне и присвоји. Tа намера у судару са ослободилачким покретима српског народа на Балкану, како ћемо видети, добија у XIX веку и своје прве програмске изразе. Тек овим насељавањем Албанаца у последња два или три века битно сe мења етнографска слика овог простора. Додуше, насељавање Албанаца започето на преласку из XVII у XVIII век није тада и завршено; етнографска слика коју видимо данас није створена у то време. Према томе, није могућно тврдити не само то да je Косово од искона албанска земља, већ ни да je то земља коју албански народ држи у целости и потпуно последњих двеста година. Уместо тога, било би тачније рећи да je Косово са западном Македонијом земља коју албански народ постепено и насилно поседа и одузима од њених словенских становника. Недовршеност тога процеса огледа сe у историјској чињеници да никада албанска колонизација није текла без отпора и борбе, те да сe мора говорити и о непрекидности ослободилачких напора српског народа да сe одржи или врати на земљу која му je отета. То je без сумње важна, једна од најважнијих компонената целога овог питања, која историји српско-албанских односа придаје обележје актуелности чак и када сe ради о збивањима од пре сто, двеста или више година.

У тренутку када сe Србија могла отиснути у први рат за ослобођење, 1876, етнографске границе албанског продора на исток достигле су своје најдаље тачке, свој најшири географски оквир. Непуна два века после заметања тога великог таласа, значи, албанске су сe насеобине налазиле у Топлици, на домаку Ниша; у простору Јабланице и Ветернице ближиле су сe Лесковцу, а Врање je већ било окружено албанским насељима. Штавише, у непосредној близини Врања, код Грделичке клисуре, албанска je бујица пресекла Јужну Мораву и преплавила Масурицу. Заузевши Варденик [побивши чобане раселили су ово село], Албанци су почели угрожавати Власину и надирати у Крајиште, на данашњој бугарско-југословенској граници. Јужно од Врања, заузевши Горњу Мораву, прешли су били и Моравицу, држали прешевско развође моравског и вардарског слива, пресекавши на тај начин главну балканску комуникацију, и надирали ка Пчињи. Исто тако, од Тетова, Гостивара и Кичева ширили су сe према Вардару, у правцу Калдрма Богаза и Суходолице ка Скопљу, а од Кичева ка Поречу и даље на Вардар.[1] По западној Македонији биле су већ расуте веће или мање албанске енклаве, са јасним усмеравањем ка Тиквешу и даље, преко Вардара, у источну Македонију. На северу угрожени су били - западно од Топлице - крајеви око Ибра и нарочито Новопазарски санџак, где сe албанска струја сусретала са босанско-муслиманском односно српском исламизованом струјом.

Ваља напоменути да je јужно од великих македонских језера етнографска граница албанског народа после масовне колонизације у другој половини XIV века углавном била стабилизована и да сe ни на крајњем северозападу, према Старој Црној Гори и Брдима, та граница није битно померала са своје линије из XV века. Њена покретљивост сe испољила на широком сектору од Проклетија до Охридског језера, па и то претежно на правцу Призрен-Ниш, где су сe Албанци и нашли најдаље, преко 200 км, од своје матичне области.[2] С обзиром на то да сe миграција Албанаца никада није природно заустављала, него је показивала тежњу да сe настави, може сe са много вероватноће говорити и о њеним даљим, неоствареним правцима. Главни објекти ове експанзије налази ли су сe у централним балканским областима на главном правцу - Ниш, и даље према Дунаву низ Мораву, можда и низ Тимок ка Видину, а у сваком случају и према Софији - нешто јужнијим правцем преко Крајишта и Знепоља; на јужном сектору простор Скопља био je важан објекат албанске експанзије [укључујући и сам град Скопље], а потом и цела вардарска долина ка Солуну. То све значи да je потенцијални простор албанске експанзије била цела Македонија и цела Србија, вероватно и западна Бугарска, а на другој страни читав коридор Старе Рашке, преко кога би сe остварио непосредан додир са босанским муслиманима. Но када сe погледа оно што je заиста остварено до 1878. године, најдубље промене са најтежим последицама за однос између српског и албанског народа, и за судбину Србије уопште, одиграле су сe на Косову и Метохији, на "нишком" правцу.

Косово, Метохија и призренска котлина, како вели Цвијић, спадају у област разноврсног и највише измешаног становништва; северно од планине Рогозне су етнографске прилике много једноставније. Зато je Цвијић и започео 1900. године "скупљати податке о етнографском саставу сваког села на простору између Шар-планине и Рогозне",[3] и тиме покренуо систематска антропогеографска истраживања читавог јужнословенског простора, с обзиром на феномен и значај великих динарских миграција: "почевши од краја XIV века па кроз турско време до наших дана, испремештано je скоро све становништво на простору од Велешке клисуре на Вардару па до Загребачке rope", а "главну масу тих што сe крећу и насељавају чини динарско становништво, чији су, опет, главни део стари Рашани, народ српске средњовековне државе. Услед тих сеоба je знатно измењен распоред народа на Балканском полуострву".[4]

Значај овога општег Цвијићевог закључка је и у томе што сe на целом овом јужнословенском простору у светлу сталних и опсежних миграција тешко може говорити о дуготрајнијем генерацијском континуитету становништва на једном географском подручју. Другим речима, ни у једној области, била она етнички хомогена или хетерогена, не може сe очекивати висок проценат старога становништва, мало je "старинаца". Није, пак, свеједно да ли je реч о становништву једнога истог народа које сe обнавља и подмлађује новим генерацијама својих досељеника, или о досељеницима другог народа: у првом случају, не само што сe не мења етнички и национални лик једне области него сe он утврђује и чини још снажнијим. У другом случају, када су досељеници другог народа, може сe променити етнички карактер области и ова може да буде изгубљена. Управо то сe дешавало на Косову. Српско становништво које данас тамо живи само je једним малим процентом "стариначко", оних старих рашких, немањићких српских родова без сумње тамо више нема. Српско становништво сe мењало и обнављало захваћено селидбеним струјама још од краја XIV века, а поготову у великим ратним и социјалним кризама почев од краја XVII века. Српски народ сe на Косово стално и досељавао, а не само исељавао, па јe тако и дошло до појаве да сe врло стари српски досељеници сматрају већ старинцима.[5] Ипак, постоји и у овом случају етнички, а посебно језички континуитет у којем сe чувају све битније особине говора старијих слојева или претходника млађега, досељеничког слоја српског народа.[6] Одржавањем прастарих родова, али још више досељавањем млађих, одржавао сe континуитет српског народа на овој територији. Према томе, та историјска и етнолошка чињеница да су сe Срби и досељавали у област Старе Србије, или су сe кретали по њој [у тзв. "унутрашњем сељакању", како кажу антропогеографи], никако не може имати исту вредност и тежину као феномен насељавања Албанаца у овој области. Насељавањем Албанаца област је постепено и на махове све више губила своје српско обележје, досељавањем Срба из других крајева она je макар донекле одолевала као српска земља, у природној циркулацији становништва

Први српски досељеници на Косову, и они у Македонији, ти "врло стари дошљаци", покренути су управо из Албаније, тамо је, као што знамо, још од ранога средњег века било доста словенског становништва.[7] Тако сe прва зона албанске експанзије открива и као прва етапна зона словенских миграција из Албаније ка истоку и северу. Како је установљено истраживањем Полога, словенске досељенике су у тој области дали углавном разни крајеви северне Албаније [Љума, Пишкопеја, Мати итд.]. Ти су досељеници избијали у Полог "ношени арбанашким потиском". Због истискивања из старог краја доселили су сe у Полог многи словенски родови пореклом из појединих, данас албанских села и области старе Србије и саме Македоније. Ови досељеници са запада и северозапада бежали су од зулума.[8] За Мијаке, испрва сточарско племе без сталних насеобина, претпоставља сe да су сe кретали по средњој Албанији код Елбасана, у Буљчизи, на Голом брду и на планини Јабланици. Да ли су Мијаци преко Дрима били у компактној маси или само у појединим насеобинама, данас није могућно утврдити. У сваком случају, потврђује сe закључак да "у прво доба имамо миграције српског становништва из арбанских предела и са леве обале Црног Дрима на исток и десну обалу ове реке".[9] Када је, пак, реч о Старој Србији, мора сe мислити не само на словенске досељенике из Албаније него и на досељенике из других, угрожених јужнословенских области. Српско становништво je после наглог и јаког албанског досељавања у Горњу Мораву, на пример, бежало у околне, некад и у даље области, али je у накнаду за то пристизало овде друго српско становништво, уздрмано сличним или другим узроцима у своме завичају.[10] Иначе сe за српско становништво Горње Мораве сматра да сe доселило са југа, из прилепског краја, тек у XVI и XVII веку, али предање ових Срба зна да приликом досељавања њихових предака у области није било турског и албанског живља. Интензивно досељавање у Горњу Мораву и Изморник настаје тек од краја XVII века; током XVIII века je уз албанске досељенике доспео до ових области талас српског становништва из разних крајева, па чак и католика из Босне. Разуме сe, најјаче je досељавање Срба у овај крај било из блиских западних крајева, одакле су сe они, покренути албанским миграцијама, исељавали на исток и заустављали у овим областима, док je у њима албански живаљ био још слабо заступљен. Заједно с Албанцима досељавали су сe и Срби чак из Малесије и Љуме.[11]

Четири су тока или "струје" албанског исељавања из матичне земље и ширења по суседним областима. На југу je "струја Тоска" обухватала углавном православне Албанце, те сe почев од друге половине XIV века као вероватно "најјача арбанашка миграција" кретала уздужним епирским путем у средњу Грчку све до Атике и Пелопонеза; Јован Цвијић их после првога светског рата броји у Грчкој на 250.000. То je сад доста пространа зона Епира, коју Албанци зову "Ћамерија", и која у извесном смислу представља прелазну па и мешовиту грчко-албанску област. [На територији Албаније сачувало сe, тако, и грчко становништво, а у Грчкој има етничких слојева албанског порекла. На обе стране су ове етничке групе изложене дејству спонтане или планске асимилације и денационализације]. Остале три струје ударају на јужнословенско становништво: "струја Шкумбије", "дукађинска струја" и "малисорска струја". Прва од њих обухватала je становништво средње Албаније, које сe кретало једним делом старим римским путем Via Egnatia, а већим делом нешто северније од Струге и Охрида, преко високих планинских прелаза. Резултати ове миграције су сразмерно скромни, мада су, и такви какви су, угрозили малобројно словенско становништво Македоније. Прилично разбијене групе Албанаца нису сe могле лако обједињавати због јаког отпора македонских Мијака и Брсјака.[12] Северније од ове струје текла je тзв. "дукађинска струја", која je обухватала албанско становништво око Дрима са Миридитима и становништво из области Мата и Лурје. То je она струја која je продрла најдаље на исток, до Масурице и Лесковца. Идући попречним путевима, нарочито зетским, Албанци су превладали најпре у Љуми, а затим и у другим шарпланинским жупама у околини Призрена, у Метохији и на Косову. У новим земљама већина католичких Миридита примила je ислам. Најзад, на крајњем северу je "малисорска струја", која обухвата малисорска племена махом мешовитог српско-албанског порекла, настањена у долинама Проклетија између Скадра и Метохије. Ова сe струја рачвала у две гране, од којих je једна ишла метохијској и косовској котлини, а друга je преко превоја на Проклетијама прешла у долину горњега Лима око Гусиња и Плава [поглавито Клименти] и у долину горњега Ибра између Рожаја и Рибарића, па сe одатле разливала на запад од Новог Пазара и Сјенице и асимиловала сe са исламизираним српским становништвом. Осим на север, Малисори и Миридити су сe, најзад, последњих векова селили у приморје, од Улциња до Љеша, и у залеђе овог појаса.[13]

Тежиште "метанастазичког" [пресељеничког] ширења Албанаца налазило сe, дакле, на косовском правцу, који je од значаја и за албански продор у Македонију: најозбиљнија колонизација Албанаца у Македонији погодила je управо области јужно односно југоисточно од Шар-планине, а ту сe доспевало из призренског краја. Неку врсту стратегијског кључа представљала je стара српска жупа Опоље, на удару главне, матичне струје албанских досељеника. То je уједно и једна од првих српских исламизованих и албанизованих области. Не може бити споран ранији српски карактер Опоља, али je оно далеко сиромашније остацима хришћанске прошлости у односу на суседну жупу Гору, јер су овде рано извршене етничке и друге промене. Старо српско становништво je још под притиском Кукли-бега [умро 1537] примило ислам, а делом сe, због терора, иселило; доцнији досељеници, муслимани из Љуме и осталих крајева северне Албаније, докрајчили су и последње остатке из хришћанске прошлости.[14] Међу остатке Срба хришћана одмах по њиховом исламизовању нагло су сe утиснули нови досељеници Албанци и албанизовани Срби, ослоњени на јако залеђе области из којих су долазили. Тај процес стапања развијао сe брзо, јер није било верске разлике између досељеника и староседелаца, који су били примили ислам. Најзад, и повлашћен положај Албанаца муслимана допринео je том изједначавању и стапању у једну етничку групу.[15]

Учвршћивање Албанаца у призренском крају омогућило им je да продру у северозападну Македонију, у Полог. Притисак дукађинских фисова у овом правцу огледа сe најпре у сталним пљачкашким походима. Још крајем XVI века у једном турском документу [из 1595] наводи сe нека арнаутска тајфа, разбојничка дружина, која je у више махова упадала у полошка македонска села, где je опљачкала, поубијала или ранила многе сељаке.[16] Планине Кораб, Шара, као и венац који даље на северу одваја Косово поље од Метохије, називали су сe "арамијским планинама" [разбојничким планинама]. Организовани по три стотине њих са својим барјактарима, како то описује Р. Николић, прелазили су они преко ових планина даље на исток и отимали по 5000 брава, водећи праву борбу у случају потере. Тиме су припремали терен за насељавање. За ове акције, као и за потоње селидбе, користили су превоје и долине у овом планинској комплексу; по Корабу je још 1914. године било трагова арамијских бусија.[17] Ипак, тек од друге половине XVIII века хришћанско становништво Полога и његова насеља почели су да трпе најкрупније промене, чије сe последице и данас осећају. У периоду дугом око 150 година досељени су многи муслимани Албанци, чије je продирање нарочито било интензивно у току XIX века. Затим je наступило извесно насељавање хришћанског словенског становништва из Македоније, Србије и Албаније, па велико прегруписавање становништва по насељима, узмицање нашег живља, прелажење у ислам [целих родова и много жена и девојака], албанизовање и друго, о чему сада има доста података у предањима појединих родова. У свему томе овде су пресудну улогу одиграли политички, а не економски или социјални фактори [тетовске албанске паше и зулум]. Сукцесивним досељавањем и природним прираштајем у овом раздобљу Албанци су сe у Пологу веома раширили и бројно јако нарасли, тако да су они извршили велику етничку и верску промену у области.[18] До тих промена дошло je не само насељавањем односно размножавањем Албанаца него и постепеним а у крајњем збиру масовним исељавањем словенског становништва. Етнички састав Полога, дакле, измењен je коренито тек у новије време: до почетка XIX века овде су у већини хришћани Словени, а данас "су у већем броју полошких села Македонци сведени на успомене које потпуно бледе". Истраживач овога краја, Јован Трифуноски, вели да сe у неким селима приликом испитивања осећао "као код самртника који већ издише", јер je у многим полошким селима све угашено и изгледа "као да у њима никада није ни било Македонаца".[19] Исламизованих и албанизованих Македонаца у сеоском становништву Полога je најмање 7,71% од укупног броја Албанаца у овој области, а сигурно их има још, јер сe сви не могу са сигурношћу утврдити, пошто су неки релативно давно поарбанашени, па су њихови данашњи потомци заборавили своје порекло, а има и таквих који о поарбанашавању не причају и када знају. Из северне Албаније води порекло 88,72% свих полошких Албанаца. Почетак досељавања сада постојећег албанског становништва у Полог пада око средине XVIII века. Другу групу чине они родови [око 30 %] чији су сe преци досељавали у току друге половине XVIII века, а трећи период чине прва половина XIX века, када Пологом влада Абдураман-паша, Албанац, и када сe досељава највећи број албанских родова [око 50%].[20]

Подробним историјско-антропогеографским проучавањем Полога одлично je разјашњен модел читаве колонизације. Чак ни у шарпланинској жупи Сиринић [у сливу Лепенца], тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XVIII века; они сe у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XVIII и почетком XIX века.[21] Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XVIII и у XIX веку.[22] У Скопско поље Албанци сe спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који je помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније односно из етапних области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву. Сви Албанци у Скопском пољу су досељеници.[23]

За метохијски крај Хас под Паштриком установљено je да je у њему у току XVII и XVIII века "извршена потпуна етничка смена: дотада чисто српски крај, постао je арбанашки".[24] Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло je у другој половини XIX века [не раније!] до потпуне измене етничког стања у Xасy. Данашње албанско становништво већином je пореклом од сразмерно скорашњих досељеника из праве Албаније, а мало je родова који су несумњиво или врло вероватно староседеоци и српског порекла, или старији досељеници.[25]

У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац je са много разлога закључио да je та област била још од средњег века, али и у XVI веку, "са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина".[26] Битне промене сe догађају тек у XVII веку, и то крајем тог века, са општим поремећајем услед ратова. Додуше, није безначајно да сe у самом Призрену и ближој околини етнички однос битно мења и српско становништво излаже највећем притиску тек у XIX веку. Тада су, на пример, католичке па исламизоване Фанде из Миридита населиле поседе манастира светог Марка и светог Петра Коришког код Призрена, а потом протерале и Србе из тих села.[27] И овде je главни талас албанских колониста продирао из Дукађина и Љуме, уз Дрим и Бели Дрим; читава област јужне Метохије била je потом "одскочна даска" за даљи продор и ширење на исток и југоисток, у много већој мери него онај стари, средњовековни албански "џеп" око Ереника [Рибнице], између Јуника и Ђаковице, северно од жупе Хас.

Тридесетих година XIX века je у Метохији, у сваком случају, становништво било измешано. Статистике из тога периода су прилично непоуздане, али je сигурно да су основне етничке групе Срби и Албанци, и да сe Албанци јавља ју као већина само у једном делу ове области, док су "на осталој територији пећког, призренског и приштинског пашалука масу становништва представљали Срби; већих албанских оаза ван Метохије било je тада у Качанику, планинском пределу Голака, у Лабу и југозападној подгорини Копаоника ["Митровачка Шаља"], у Горњој Топлици са центром у Куршумлији, и у Пештеру".[28] Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши - Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност.[29] У Пећи je од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога je 2108 кућа муслиманских [српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!], према 102 хришћанске српске куће [тј. 95,4% према 4,6%]. Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи je свега 4,17%. Милер додаје да je Пећ пре пада Деспотовине [1459] била много већа варош, али je потом број становника опао услед вишекратног исељавања Срба - 1459, 1481, 1690, и 1740. године. У Призрену je Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина [4150 Албанаца од 24.950 становника], Срба хришћана и муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно je 6000 кућа, 24.950 становника. Јевту Дедијера, који 1913. године пише о Новој Србији, изненађује велики број призренских Срба, али додаје да нема разлога не веровати Милеру, који je у својој статистици употребио турске харачке спискове. Занимљиво je да међу призренским Србима има мало старинаца: већином су то досељеници из оближњих села и вароши, затим из Тетова, Дебра, Црне Горе и Тиквеша.[30] Ђаковица je тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и католика je 80,76% [17.000], а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% [3800]. Док je у Пећи, Призрену и Ђаковици живело око 58.000 варошког становништва, дотле je у сва три округа било укупно 195.000 лица [пећки - 65.000, призренски - 78.000, ђаковички - 52.000]; од тога je хришћана [Словена, Арбанаса и Цинцара] 81.000 [пећки - 31.000, призренски - 29.000, ђаковички - 21.000]. У пећком и призренском пашалуку хришћани су према муслиманима у односу 81.000 према 114.000, тј. 41,54% према 58,46%. Свакако да je и по селима, слично случају у Пећи, примећује В. Стојанчевић, било Срба муслимана. По етничком пореклу, по говорној основи, велика већина становништва говорила je српским језиком, пошто исламизација тада још није довела и до албанизације. Занимљиви сe односи добијају дубљом анализом: у пећком округу, када сe одузме број варошког становништва [око 11.000 муслимана према 1000 хришћана, укупно око 12.000], у унутрашњости санџака живи око 30.000 хришћана и само 23.000 муслимана, што значи да Срби 1838. године чине већину сеоског становништва у пећком округу [56,6%]. Албанска већина добија сe у ђаковичком округу, где сe нарочито осећа присуство католичких Албанаца, али je ту било и исламизованих Срба: свих 300 муслиманских становника села Злокуће су, по Милеру, исламизовани Срби. У призренском округу je ситуација најмање повољна за хришћане: док у самој вароши Срба има око 4/5 [заједно с малим бројем исламизованих, то су углавном православни хришћани], дотле у селима на 45.000 муслимана долази само око 8000 хришћана, тј, скоро 85:15. Стојанчевић закључује исправно да су овде ранији процеси исламизације оставили највеће последице. Основну масу муслимана у призренском округу чинили су исламизовани Срби и албански досељеници углавном из суседних крајева, али и из Албаније. Главно подручје исламизованих Срба овде je, свакако, Гора, затим Средска и предео око Ораховца у Метохији. Један део раније исламизованих Срба с краја XVIII и почетка XIX века претопио сe у Арбанасе, о чему сведочи Ами Буе око 1840. године. Ho ипак, укупна анализа Милерових и других података показује да je, "како по свему изгледа", крајем прве половине XIX века српски етнички елеменат био претежнији од албанског, премда сe процесом исламизације и албанизације смањивао у корист овог другог.

Такво je стање метохијског подручја, где сe, без обзира на погранични карактер ове области и њену непосредну близину матицама албанског миграционог таласа, одржава каква-таква етничка равнотежа, чак местимице и са српском већином, читавих 150 година после велике сеобе. Албанска колонизација текла je даље на исток у овом раздобљу са још слабијим демографским ефектом. У том погледу je веома значајна ситуација области Косова у ужем смислу речи, која je у односу према метохијској области била следећа етапна зона ширења и насељавања албанског народа. Сеоску масу становништва су на Косову за првих векова турске владавине чинили хришћани, Срби. Албанаца, и то не само муслимана него и хришћана, практично није било на Косову ни почетком XVI века ни доцније у XVII веку.[31] Највећи број Албанаца досељен je на Косово од средине XVIII века па до четврте деценије прошлог века.[32] Пресудан поремећај равнотеже догодиће сe још касније, са пристизањем и насељавањем у овим крајевима албанских избеглица ["мухаџира"] из ослобођених крајева Србије после 1878, о чему ће посебно бити речи.

Косово je, иначе, кључна област за даље наступање Албанаца према истоку и североистоку. Из јужног дела Косова плавила je албанска насељеничка река област Горње Мораве и Изморник, тзв. "Косовско Поморавље". Интензивно досељавање настаје тек од краја XVII века и траје близу сто педесет година, сукцесивно, у етапама.[33] Северно од Горње Мораве сe простире Новобрдска Крива река, значајна средњовековна српска област. И овде до насељавања Албанаца долази најраније крајем XVII и почетком XVIII века, а не са доласком Турака. Пре краја XVII века Албанаца никако није ни било у Кривој реци, сем нешто рудара у Новом Брду; пресудна промена у етничком односу je тек 1878. године.[34] Источно од Горње Мораве и Изморника je широка област Кумановско-прешевска Црна гора. Ту су Албанци почели да сe досељавају тек у другој половини XVIII века, у виду ситних сеоба, "чији je крајњи износ врло знатан, и које сe одмах не запажају"; према закључцима Јована Цвијића ситније дуготрајне миграције, које пролазе неопажено, највише мењају етнички састав појединих области.[35] Још касније су сe Албанци муслимани населили у Моравици.[36] Кумановска област je, такође, област измешаног становништва, углавном од XVIII века. Према проучавању Ј. Хаџи-Васиљевића, Албанци су 1909. године чинили једну четвртину казе [среза]. Тридесетих година XIX века они су прешли линију данашње железничке пруге и испели сe на сам венац Рујна [село Сушево], али до Козјака нису доспели. Претопили су знатан проценат српскога елемента.[37] Прешевска област, у основним цртама, пружа сличну етнографску слику као кумановска област. Срби су у време Хаџи-Васиљевићевих истраживања [у очи балканског рата] сачињавали две трећине становништва; српски елеменат заузимао je источне, а албански западне крајеве области. Компактна маса албанског становништва je у подножју Карадага и у Моравици. Српско-албанска етничка граница je почетком овог века долина Моравице и западно подножје Рујна. Од 35 места тада су већ 24 чисто албанска; но велик je и број албанизованих Срба.[38]

Са Косова je албанска колонизација захватила Лаб односно Мало Косово,[39] а преко ове области и превоја на Преполцу спустила сe ова струја у Топлицу. Топлички град Прокупље био je све до 1878. мешовито насеље Албанаца, Срба, Черкеза, Цигана и Јевреја, са знатном албанском већином.[40] У другој половини XIX века крајњи албански изданци преко Топлице били су већ на домаку Ниша. Најудаљенија српска села у правцу Ниша у која су Албанци продрли била су: Ново Село, Горња Девча, Доња Девча, Клисурица, Џигољ, Кординци, Лукомир и Влахово. Експанзија je по свом резултату била брза, мада je њен ток био постепен. На пример, у попису кнезова српских села прокупачке нахије из 1743. већина je сигурно српска, али већ пред рат 1876. у многим овим селима није више било ниједног Србина. Центар Топлице у току њене албанизације био je у ствари варош Куршумлија.[41]

У Пољаницу и ветерничку Клисуру Албанци су сe почели досељавати тек од друге половине XVIII века, када су те области биле насељене српским народом, као и сва села западно од Пољанице, откуда су Албанци надирали. До 1878. године у Пољаници и Клисури било je неких 18 албанских села. У близини области Виногоште [старом Иногошту] Албанаца je тада било у селу Лепеници, а у непосредној близини Врања налазило сe 8 албанских села. Раније него у Пољаници Албанци су сe населили у Масурици. Изгледа да су у ову област око данашње Сурдулице, на десној страни Јужне Мораве, дошли као католици, па су потом примили ислам, вероватно још у другој половини XVII или почетком XVIII века.[42]

Покрет Малисора према северу, без обзира на извесну спутаност и ограничени ефекат тих миграција, није од мањег значаја него продор широког снажног таласа дукађинске струје ка Морави и Софији. Он заслужује пуну пажњу, не само зато што сe одвијао у простору тзв. "босанског пута", који ће као један од главних стратегијских праваца на Балкану бити предмет спорова и борбе великих сила, него и због тога што je у питању област у најнеоспорнијем смислу српска - област Старе Рашке. То je, како сe зна из историје средњег века, онај прави, етнички и цивилизацијски најплоднији заметак српске државе и културе. Област сe простире у сливовима Лима, Ибра и Tаpe. Читавим својим јужним појасом она сe наслања на зону изузетно снажне албанске колонизације, на Косово и Метохију, али и на матичне северноалбанске области Велике Малесије. Отуда je и она постала објекат албанске експанзије, пре свега као изразито сточарска област, а потом и као зона важних балканских комуникација. Но, треба начинити разлику између мирних сеоба, које су сe наставиле на некадашња средњовековна сточарска кретања албанских, црногорских и влашких племена, и милитантног, освајачког поседања или планске колонизације, коју je вршила или штитила турска власт. Први je случај Ругова, у средњем веку српске области.[43] Први помен Албанаца у Ругову je из 1737, када je патријарх Арсеније IV Јовановић пребегао из Пећи преко Ругова у Васојевиће; патријарх je гостољубиво примљен у арбанашким "становима", привременим летњим сточарским насеобинама у планини. Традиција Руговаца зна да су њихови преци најпре овамо долазили са стоком само лети, те да су они за пашу користили не само данашње руговске планине већ и Мургаш, Смиљевицу, Хаилу, Глођију, Штедин и Нићинат. Временом су почели појединци да остају и да сe ту стално насељавају. Данас у Ругову живе искључиво Албанци муслиманске вере, пореклом из малисорског католичког племена Климената, у изворишту Цијевне у Проклетијама, који су сe доселили вероватно у првој половини XVIII века.[44]

Југозападно од Ругова, у горњем Полимљу, налази сe Плавско-гусињска област, средњовековна жупа Плав, у то доба прилично густо насељена само Србима. То сe види из Скадарског дефтера [1485], али и из пописа Скадарског санџака од Марјана Болице, сто тридесет година касније [1614]. Од средине XVII века почињу сe самовољно насељавати по овој котлини албански Клименти и Кучи, конкуришући другим српским и албанским досељеницима из Малесије и Црне Горе који су били муслиманске вере, али претежно српског језика. Обе варошице, Плав и Гусиње, биле су такође са мешовитим становништвом, чији je матерњи језик био српски. У области сe одржало поред српског становништва у мањој мери и муслиманско становништво српског порекла и језика, као и албанско становништво. Српске су остале области Зла Ријека [око данашње Андријевице] и нарочито Будимља [око Берана-Иванграда], која je била велика и несавладљива препрека за албанско и српско муслиманско становништво жупе Бихор [око Бијелог Поља]. Српске породице из црногорских Брда, досељене овамо, примале су ислам, а довођене су и муслиманске породице српског језика из удаљених крајева [неки чак из Осијека, после пада Славоније у аустријске руке]. Неколико je слојева становништва од средњег века до данас, али огромну већину сачињавају брђански досељеници после 1690. године.[45] Источно од Бихора и Корита су жупе Рожаје и Штавица у изворишту Ибра, где je преовладало муслиманско и српско-албанско становништво [православни Кучи и латински Клименти]. Међутим, албански сe етникум овде није одржао: обе заједнице, без обзира на веру и порекло, говоре само српски, једино четири мала села говоре албански.[46] Највећи етнички поремећај десио сe касно, тек после 1878, када су плански колонизовани муслимани српског порекла. Област Ибарски Колашин, низ Ибар до његовог скретања на север, смењује своје српско становништво крајем XVII века, но сви покушаји Албанаца из Метохијског Подгора да сe прошире на север према Новом Пазару ломили су сe о колашински отпор, нарочито народа села Брњаци. Они су за последњих сто година били бедем према албанском надирању из Метохије и низ Ибар.[47] Новопазарска котлина, између Рогозне, Голије и Пештерске висоравни, политички je и духовни центар најстарије српске државе. Густо насељена Србима до великих сеоба, она ни тада није потпуно запустела. Један део Срба je исламизован; то су муслимани српског говорног језика, област ка којој je нарочито гравитирала малисорска струја из Албаније, односно из Метохије и са Косова, али без успеха. Међутим, у самом географском центру области Старе Рашке налази сe Пештер, "транзитно-етапна област у кретању становништва". Њено насељавање несрпским елементом плод je планске колонизације од стране турске власти, а не спонтаног пресељавања становништва. После учешћа Климената у аустријском рату против Турске скадарски везир Ходаверди-паша Махмудбеговић, у намери да сe ослободи њиховог притиска на Скадар, силом пресељава један део католичких Климената из Малесије на Пештер 1700. године, па je то уједно и "прва страна етничка групација досељена са стране у област Старе Рашке, коју су у својим радовима забележили Јован Цвијић и Јован Томић". Њихова je даља судбина веома сложена: изложени притиску да приме ислам неки сe враћају борећи сe у Малесију [1700, 1711], тако да од прве колонизације остаје мало кућа на Пештеру - од 274 куће само 50. Ho тај остатак je ипак језгро око којег сe потом окупљају нови досељеници из Малесије, па и црногорских Брда.

После српских устанака почетком XIX века, примећује Милисав Лутовац, Турци почињу да поклањају већу пажњу раније забаченим и споредним крајевима, обнављају стара и подижу нова упоришта за одбрану и ширење ислама. Тако настају, поред Новог Пазара и Пријепоља, Бијело Поље, Рожаје, Колашин, Плав итд. Подстиче сe исламизација, као и агломерација муслиманског становништва са разних страна на овом подручју, које тиме добија карактер војне крајине. Најсудбоносније промене догодиће сe, ипак, тек после 1878, када сe овде насељавају мухаџири из околних крајева Црне Горе и Босне, чиме сe отвара процес својеврсне хетерогенизације целе области. У свему томе Албанци нису успели да ухвате дубљег корена, али je ова област - од 1878. позната као Новопазарски санџак - због своје нове муслиманске концентрације постала изузетно значајна за српски народ, пресецајући природну везу између Црне Горе и ослобођене Србије на веома сличан начин као што je косовско-метохијски албански "клин" пресекао природну и друштвену везу српског народа Моравске Србије са Македонијом.[48]

1 Р. Николић, Ширење Арнаута. 121-122.

2 Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 139.

3 Ј. Цвијић, Основе III, 1169.

4 Ј. Цвијић, Метанаст кретања, 3.

5 Ј Цвијић, Основе III, 1167.

6 С. Стијовић, Ономастика источног дела Метохијског (Пећког) Подгора, ОП 1 (1979) 238-239.

7 Према истраживањима с почетка овог века, словенског становништва било je западно од Охридског језера у средњој Албанији скоро до Елбасана још у турско доба (Мокра, Опара, ушће Војуше, Арзен, Дримкол, Голо брдо, Черменика, Булчиза, Мати итд.): Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 197-198.

8 Ј. Трифуноски, Полог, 60.

9 T. Смиљанић, Мијаци, 38-40.

10 А. Урошевић. Горња Морава, 71.

11 А. Урошевић, Горња Морава, 76.

12 "Голо брдо на левој и манастир Св. Јован Бигорски на десној обали Дрима, у долини Радике, били су бедеми који су заустављали арбанашко продирање. Јужно и северно Арбанаси су отишли даље у Македонију и Стару Србију" (Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 198).

13 Ј. Цвијић, Метанаст. кретања, 16-18.

14 M. Лутовац, Гора и Опоље, 262.

15 M. Лутовац, Гора и Опоље, 278.

16 Ј. Трифуноски, Полог, 38.

17 P. Николић, Ширење Арнаута, 111-112.

18 Ј. Трифуноски, Полог, 38-39, 50-51.

19 Ј. Трифуноски, Полог, 65-66.

20 Ј. Трифуноски, Полог, 71-74.

21 А. Урошевић, Сиринић, 131, 154. И овде сe може пратити процес исламизације и албанизације: само je процент поарбанашених Срба установљен у мањем обиму него у Пологу: 2,20%. Међутим, Албанци у Сиринићу нису (до 1938) успели да освоје већину: Срба je 71,60% домова, а Албанаца 26,20% домова: А. Урошевић, Сиринић, 152.

22 Ј. Трифуноски, Качаничка клисура, 484, 495; исти, Скопски Дервен, 313, 322, 327, 330-331, 346 итд.

23 J. Трифуноски, Скопско Поље, 358.

24 M. Филиповић, Хас, 6.

25 M. Филиповић, Хас, 22. и д.

26 M. Lutovaс, La Metohija. Etude de gеographie humaine. Paris 1935, 66; исти, Значај Косова, 8.

27 П. Костић, Цркв. живот, 136.

28 В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 327-328.

29 Подаци Ј. Милера овде према В. Стојанчевићу, Јужносл. народи, 328-330.

30 Ј. Дедијер, Нова Србија, Београд 1913, 260-261.

31 Вид.: О. L. Barkan, Les deportations сomme mеthode de peuplement et de la сolonisation dans l'Empire Ottoman, Revue de la Faсultе des Sсienсes Eсonomique de l' Universitе d'Istambul 11 (1949-1950) No 1-4, посебно етнографску карту у прилогу; упор. A. Урошевић, Становништво Балканског полуострва, ЗРЕИ 4 (1962).

32 А. Урошевић, Косово, 79.

33 А. Урошевић, Горња Морава, 76.

34 А. Урошевић, Новобрд. Крива Река, 33-37.

35 Ј. Трифуноски, Куман.- прешевска Црна Гора, 81-82, 103; упор. Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 144-145.

36 Ј. Трифуноски, Моравица, 233.

37 Ј. Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија I 172, 178.

38 Ј. Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија II, 129, 133, 140.

39 О овој области студија К Ристић, Мало Косово: нав. према M. Лутовац, Значај Косова, нап. 16.

40 P. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса, 57.

41 P. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса, 71-72, нап 61.

42 P. Николић, Ширење Арнаута, 123, 125-126.

43 Српску етимологију овог топонима утврдила je M. Грковић, О топониму Ругова ОП 3 (1982) 187-189.

44 M. Барјактаровић, Ругова 172-174, 178.

45 M. Лутовац, Бихор и Корита. 28-45.

46 M. Лутовац, Рожаје и Штавица passim. Вид.: И. Косанчић (= Мита Димитријевић), Ново Пазарски Санџак и његов етнички проблем, Београд 1912, 21-24, 63-64.

47 M. Лутовац, Ибарски Колашин. 103-105, 115, 119.

48 M. Лутовац, О етничким променама, 205-229.

4. Начин албанске колонизације и исељавања Срба

Насељавање Албанаца у српским земљама од XVII века до нашег доба оставило je у историјској свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују сe многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки, погрому и протеривању Срба са своје земље. Иако су лични односи међу људима и суседима разне народности могли да буду, па су и бивали добри, укупна слика албанске колонизације je мрачна, и ту заиста никаква улепшавања нису могућна нити умесна. Историјска свест народа сe оправдава масом чињеница, веома одређених и нимало легендарних. Не може сe о томе, дакле, говорити као о "претеривању"; није у складу са историјском истином прича о "природном" силаску пренасељених пастира са гладне планине у плодну, тобож напуштену равницу. Постоји у наше време и таква тежња да сe историја албанских сеоба подвргне извесном "козметичком третману". Тако, на пример, у другом издању Енциклопедије Југославије о албанским сеобама каже редакција тек оволико: "ново насељавање Албанаца у опустошена подручја мијењало [je] народносну слику становништва. Албанске сеобе нису биле само дио смишљена плана турске државе да напучи опустјеле крајеве ради својих порезних и војних потреба, како су то чиниле све државе, него и посљедица тешких животних прилика брђана и сточара, неизбјежан господарски процес надирања према плодним долинама на Косову и у Македонији, узрокован глађу за земљом и потенциран тиме што су након ратова и сеоба остајала ријетко насељена или пуста подручја".[1] Оваквим сe тумачењем албанских сеоба сасвим олако прелази преко чињенице да су та "пастирска" кретања значила, у ствари, и у крајњем свом резултату, освајање и отимање туђе земље и уништавање српског народа на његовом матичном историјском подручју. Исто тако, тиме сe прећуткује околност да су насиље над српским народом албански брђани и сточари вршили под окриљем туђинске, османлијске власти, користећи све предности које je исламски поредак давао муслиманима у односу на обесправљену хришћанску рају. Тиме сe, најзад, потпуно заташкава једна битна чињеница - да су албанском колонизацијом током последња два века натеране на исељавање и прогнане огромне масе српског народа, и да то никако није насељавање "ретко насељених и пустих" подручја, већ управо инфилтрација, разбијање и денационализација компактних и густо насељених области.

Потискивање македонских Мијака из дебарског краја, на пример, речито илуструје тај процес. Крајем XVIII века, претварањем вароши Дебра у центар албанских бегова и спахија, без обзира на то да ли су то одметници или штићеници султанови, насиље над Мијацима постаје неподношљиво, те сe расељавају читава села. У Старом Селу између Галичника и Сушице људи су због великог зулума морали по свршеном послу закопавати "сач" и "черепна" да не би дали доказа да имају хлеба, јер им je од уста отиман; најзад су морали да сe pаселе.[2] Поготову у раздобљима већег осамостаљивања албанских бегова на подручју Дебра почетком XIX века колонизација je добила размере геноцида. Неки Далиб-бег у Дебру систематски je насељавао Албанце из средње и северне Албаније у Горњој Реци. Слао je Албанце тамо као своје поверенике и чуваре, преко њих прикупљао порезу и десетак, па су за овима многи други Албанци дошли у Горњу Реку као овчари, козари и слуге. Но, као муслимани, они су повлашћени међу хришћанима, и нико им није могао стати на пут да не чине безакоња. Албанци су тако заузимали земљиште хришћана у селима Врбјану, Дубову, Трници, Штировици итд. У Танушу због ових зулума такође није остало хришћана. У осталим селима Горње Реке старе хришћанске породице одржавале су сe на тај начин што су сe неке потурчиле. Под притиском Албанаца у Горњој Реци дошло je и до померања мијачких породица на исток.[3] Средиште насилника je Трница и Штировица. У близини Трнице постоји пећина звана Шпела Амет Шерета, где je овај зликовац уморио преко сто људи. Ту je бачен и стари учитељ српски, последњи од старе школе, Хаџи-Јермонтовић из Врбена. Убити хришћанина није значило ништа. Кад убију хришћанина, вели истраживач ове области Тома Смиљанић, говорили би Арнаути једни другима: "Ска нурџон! Je врау њи Шкин!" [Није ништа! Убијен je један Словен!].[4]

Кичевија пружа масу примера бруталног насиља и геноцида. Код цркве из XIV века у селу Лазаровци налази сe гробље са натписима, по којима сe види да je ретко ко од домаћина умро природном смрћу, већ су их Албанци немилице убијали. "Мије сме пађале од оф на леле!", кажу људи. Када je неки Арбанас убио сина једној Српкињи, прича Т. Смиљанић, нико није смео да јој приђе и да je теши. Пришао јој je убица и рекао: "Ћути! ћути! Ете му било писано jа да га убијам!" - на шта му je мајка убијенога одговорила: "Хвала ти, када сe бар ти нађе да ме утешиш".[5] Стариначко становништво православног села Трајчевог Дола [сада Трапчи Дол] било je брсјачко, али сe разбегло према Кичеву осамдесетих година XVIII века, када су на њих напали Албанци из Зајаса.[6] Има, пак, и примера одлучног и успешног отпора. Село Тајмишта, настало у збегу, пружало je организован отпор; село су качаци палили више пута, али сe оно ипак одржало пркосећи свим недаћама.[7]

Историја албанског насељавања Полога има у свом средишту управо уздизање у власти тетовских паша албанског порекла. Окружени албанским "тајфама", које су залазиле у сва села чинећи зулум хришћанском становништву, они су највише допринели да сe етнички лик Полога толико измени. Због албанских зулума народ je бежао из својих старих насеља и прикупљао сe у другим већим селима или варошицама, или сe исељавао из области, па су сe у тако испражњена села увлачили и преовладавали досељени муслимани Албанци [Катрање, Горње Фалише, Јаребино итд.]. Масовно разбојништво качака [одметника] још од XVIII века представља, са друге стране, извор трајне несигурности и исељавања Положана: позната су многобројна јатачка села, ослонац качака у овој области [Ђурђевиште, Калиште, Пршовце, Симњица и др.]. Најдаље до средине XIX века Албанци су успели да побију све народне главаре који су са мање или више успеха штитили села и организовали оружани отпор народа.[8]

Подаци о исељеницима у Пологу указују да je православног становништва раније било скоро у свим данашњим селима [137 села], а такође и у неким данас расељеним селима. Сада од постојећих полошких села у 65 њих нема више ниједног православног житеља; види сe, исто тако, да je наш свет напуштао Полог само када више у њему није могао опстати: неке je истерало то што су им земљу одузели досељени муслимани, други су бежали због убиства, из страха од освете, због сиромаштва и сличног.[9] Пошто би сe поједини Албанци населили у полошка села, њихове породице су и даље одржавале везе са својим крајем у северној Албанији. Hа тај начин су стално привлачили рођаке и познанике, чим би сe из матичне области иселио један члан, са њим су сe и други селили онамо где већ имају саплеменика.[10] Досељавање Албанаца махом сe вршило у мањим групама, понекад и појединачно. У почетку je тај процес, ако изузмемо групна насиља организованих качачких дружина, текао нешто мирније, јер су нови досељеници били малобројни према старијем затеченом становништву. Осим тога, досељеници су живели само по појединим местима, а земље и паше било je у обиљу, тако да старинци нису одмах ни увидели опасност која им прети од досељеника. Прираштајем проширени после насељавања, Албанци захватају много земље и размножавају више стоке, тако да je сукоб између њих и старинаца постао неминован. Исход je по правилу био поразан за старинце, при чему су у овој борби Албанци, као повлашћен елеменат, испољили већу енергију него старинци и пуну безобзирност према овима. У многим полошким селима могу сe прикупити подаци и успомене о сукобима и борбама између досељеника и старинаца. Ови су сe знатним делом исељавали, али су једним делом и сатирани. Одржали су сe само местимично, по ивицама своје старе области, у бедним приликама.[11] Вреди навести неколико примера из Полога. Од како су у село Форино почели да сe досељавају муслимани Албанци, македонски становници у току XIX века постепено су сe исељавали, док сe нису сасвим иселили [тек почетком XX века]. Неки Манасија са децом био je последњи Македонац православне вере у Форину. Њега су заједно са сином Стојком убили сеоски Албанци око 1936; последња кућа Македонаца у овом селу разорена je после овога рата.[12] Село Корито било je македонско, а сада je албанско. Албанци су сe доселили у време тетовских паша почетком XIX века; паша је прецима данашњих родова најпре нудио да сe населе на котлинском дну код села Тенова, али су ови имали доста стоке, нарочито оваца, те су због подесне паше изабрали Корито на Сухој гори.[13] У Лопушник су сe крајем XVIII века доселила браћа Мусли, Ислам и Уко, из албанског села Србинова, а по позиву Македонаца из Беловишта да им буду "сејмени" [чувари]. После досељења они су "со зулум" купили земљиште у Лопушнику, плативши власницима само 60 гроша, и тако су на том земљишту Албанци основали посебно насеље.[14] Забачено село Железно Речане било је нарочито од почетка XIX века често нападано и пљачкано, а људи му за ситнице убијани ["трган народ", како веле мештани].[15] Сељаке из Горње Ђоновице су убијали на паши, у шуми, на њивама, грабили им стоку итд.[16] Стара Симњица и њен православни манастир потпуно су пропали у једном од аустријско-турских ратова. За време тих догађаја у Симњицу су дошле три албанске породице из Мата у Албанији. Оне су позвале у помоћ Албанце из Падалишта и Србинова и са њима напали на Симњицу и на манастир. Од калуђера остао је у животу један, који сe приликом напада није десио у манастиру, а остали су били побијени; игуман je био запаљен. Албанци који су раселили старо село и разорили манастир остали су у Симњици. Да не би били малобројни, они су касније позивали и друге саплеменике из Албаније да дођу у њихово насеље, па je тако Симњица постала муслиманско-албанско село.[17] У селу Џепчишту налазио сe манастир св. Богородице. Једном, када је народ био скупљен у манастиру, дошли су "Турци" [муслимански Албанци] и запалили манастир заједно с народом.[18]

Потпуно иста слика добија сe и проучавањем области на главном удару албанске експанзије током XVIII-XIX века, од Метохије до Топлице и Масурице. Колонизација Албанаца je од самог почетка праћена неподношљивим терором, који je, узет у својој укупности, узрок масовном исељавању Срба. На Косову у ужем смислу, на пример, проучавање узрока за исељавање Срба из њиховог завичаја или из етапне области њиховог повлачења пред албанским валом открива управо те чиниоце Навешћемо само неколико примера. Доганџићи у доњој Гуштерици су избегли од Тетова зато што су поубијали арамије [албанске разбојнике] у својој кући. И Каралићи у Коњуху напустили су пећки крај пошто су убили неког Албанца итд. Ова убиства су долазила у одбрани части или имања. Неки су због тих насиља напуштали куће и имања и селили сe и без "падања на крв". Сојевци у Топличану иселили су сe из Сојева у Горњој Морави зато што као ковачи нису хтели Албанцима да кују мотике преко реда, а Бошковићи у Бабином Мосту су напустили своје село Борчане "у Карађорђево време", јер су, како им предање вели, Арбанаси тада на планини због буне у Србији чинили велики зулум. Исељавали су сe Срби и да избегну присилно потурчивање.[19] У заузимању земље за своја насеља Албанци су врло често били безобзирни, а када су наилазили на отпор у томе, њихова je агресивност била још безобзирнија.[20] Српско становништво добегло у област Горње Мораве напустило je свој завичај углавном због зулума, у које спадају убиства, пљачке, отимање имања и жена и слично.[21] Велика албанска насиља, у различитим облицима, главни су узрок и сељакању српског народа у самој области Горње Мораве. Врбичани су у Команац побегли "од гађање", тј. од покушаја убиства од стране Албанаца. Јанцићи су из Жегре прешли у Доњу Будригу, јер су им тамо Албанци уграбили две девојке, па хтели и трећу. Реч "зулум" означава овде сва насиља и нечовештва, под њом сe подразумева уцена ["рабуш"], убиство, протеривање са имања и отимање имања, "печење" ужеженим вршником, "ударање на образ" [силовање], рад на потурчивању итд. Зулум je био толико неиздржљив да сe махом бежало испред Албанаца. Ово сељакање није вршено на махове, већ неосетно и постепено, тако да je услед његова сукцесивног трајања долазило и до тога да у неком селу не остане ниједан српски дом. У овим случајевима није долазило до тога да село потпуно запусти, него је само вршена смена становништва, јер су сe Албанци у оваква села, ако не пре а оно почетком њихова расељавања, увек лако увлачили и тиме потпомагали започети процес. Упадљива je чињеница да су сe Албанци мање сељакали, а то не стога што су млађи у овим областима, већ зато што их на ово нико није приморавао. То што je речено за Албанце важи и за исламизоване и албанизоване Србе [22]

У области Куманова Албанци су сe насељавали углавном на два начина: планском колонизацијом од стране турских власти после великих српских сеоба на север од краја XVII века, и друго, убацивањем у насељена српска села, поступним насељавањем из суседних северних и западних предела. О продирању Албанаца у српска села у XIX веку има и писаних докумената. Они најпре као самци освоје који српски дом и имање и протерају Србе, па онда доведу и своју породицу. Јован Хаџи-Васиљевић наводи случај села Думановце, као пример поступног увлачења Албанаца у српско село, и насиља "изнутра": "Убивав ги, палив ги, пљачкав ги, али они не остаљав своје куће и село; и остаља ли сe онај красоћа" - наводе сe речи мештана.[23] Испитивањем порекла појединих породица види сe како су Албанци потискивали испред себе Србе и како су сe ови поступно уклањали испред Албанаца Тако сe, на пример, зна да je врањска породица Машутковићи старином својом из села Врбана у коме одавно нема ниједне српске душе, па да сe, бежећи испред Албанаца, пресе лила из села Врбана у село Рељан, кад су сe Албанци јаче почели ширити и у Рељану, она сe одатле преселила у село Леосоје, док сe није, најзад, преселила у град Врање. Оваква је била судбина многих српских породица које су потискивали Албанци.[24] Цела Горња Пчиња je, у ствари, уточиште бегунаца који су сe овде склањали од албанског зулума - из околине Прешева, Куманова, Врања, Гњилана, Косова, Пољанице, Пусте Реке и из других крајева који леже југозападно, западно и северозападно од Горње Пчиње.[25]

Метод албанске инфилтрације описао je P. Николић према изучавањима Пољанице. Први су сe Албанци, каже он, насељавали махом на превару, и тек после су сe насилнички ширили, отимајући имања становницима. Када су сe досељавали, били су јадни и жалосни. Најпре би обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали би и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али сe Арнаутин није више удаљавао из куће. Чим му стигне породица, смести сe у кући, избаци све што му не треба, па ће онда рећи ономе који га je примио на конак: "Ја идем чак из Малесије, сад иди ти!". Тако су сe заселили први досељеници Арнаути готово у свима, нарочито пограничним селима Пољанице. Када су сe тако настанили, почели су потом насилнички да сe шире у осталим селима. Тако су сe насилнички засељавали и Арнаути из блиских голачких села Најпре су убијали чобане, а потом су сe водиле праве борбе приликом косидбе ливада, становници су их у први мах увек одбијали [Доброшево, Дреновац, Рождаце], али су их ови најпосле ипак расељавали.[26] Исто тако, свуда сe могао евидентирати још један начин злоупотреба службе чувара и заштитника ["дерудекџије"]. У Масурици су сe први досељеници Албанци у први мах населили ради заштите становника у селу. Када су потом економски ојачали и намножили сe, почели су сe дојучерашњи чувари насилнички ширити. Најпре су почели убиствима расељавати становнике села Масурице, а потом и остале. У селу Масурици убили су два детета и принудили становнике да сe селе. У Сурдулици су насилнички притисли нека имања, убили Стевана Пусуљу и населили сe. Потом су почели отимачине у Алакинцу, Длугојници, Лменчи и редом по свом Масуричком пољу. У Алакинцу имали су најпре кошаре, па су сe потом стално настанили. У Длугојници су држали у први мах трмке [пчеле], па су потом прешли и тамо сe населили. Тако су редом захватали село за селом. Становници су узмицали у блиска планинска села. На осамдесет до деведесет година пре Николићевог истраживања [тј. 1824-1834] насилнички су заузели и Варденик, пошто су убиствима раселили то село.[27]

Насиље као главно обележје албанске колонизације и основни узрок великих исељавања јужнословенског становништва у Македонији и Старој Србији истиче и Јован Цвијић још у свом капиталном делу Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије [1911] "Као у Дебар и Голему Реку, и у Кучево, Зајас, Копач и Пореч све више продиру Арбанаси. Где још нису продрли и настанили сe, јављају сe у четама као зулумћари, пљачкају стоку и одводе у Дебар, одводе и уцењују децу, нападају на села, тиме учине најпре немогућним рад и живот у селима, јер сe најпре напусти сточарство по планинама и обрађивање земљишта, које je даље од села. Опасно je и гору сећи за грађу и алатке, то сe може само још око села радити. Становништву сe, дакле, таквим зулумћарством одузму сви животни услови и оно мора ићи у печалбу. Према томе печалба становника из Кичева и Пореча није знак ни неплодности земљишта ни густе насељености, већ несигурности, као што je случај и у Малој Реци. Познато je, даље, да многи печалбари остану у земљама у које иду. Овако готово опустела села морају имати арнаутске најамнике или деруденџије, који их чувају. Они или неко од њихових најпре сe населе у словенским селима, и место по шумама зулумћари су сада у селу. Они држе везу са својим саплеменицима у Дебру и ови их помажу. Настају отмице имања, убијања, и словенског становништва постепено нестаје и исељава сe. Тако je у Копачу село Другово страх за своју околину. Тим начином je и мало село Бракјан у Поречу опасно за околна села постало".[28] Цвијић описује и метод насељавања Албанаца у тетовској области [Доњи Полог], у суштини на исти начин као и знатно касније Јован Трифуноски: "Најпре су [Албанци - Д. Б.] заузели планинска села око Шара а затим сe постепено спуштали у тетовску котлину, коју, поменуто je, још нису ни у пола освојили. Као претходници и весници миграције дошле су најпре арнаутске арамијске чете, које су отимале стоку, разваљивале бачила и онемогућиле шарском становништву опстанак; упоредо с тим ишло je насељавање по неколико арнаутских кућа у селима. Оне су после дозивале своје племенске и братствене сроднике или због тога што су ово боље и пространије паше или по једној арбанашкој особини: Арнаути истог братства и племена воле сe и помажу и један би другоме дошли у помоћ и на велике даљине и поред велике опасности; тим арнаутским групама од кућа по српским селима била je потребна таква помоћ".[29]

1 ЕЈ I, 68 (ћирилично издање).

2 T. Смиљанић, Мијаци, 41-42.

3 T. Смиљанић, Мијаци, 77.

4 Т. Смиљанић, Мијаци, 83.

5 T. Смиљанић, Кичевија. 427.

6T. Смиљанић, Кичевија, 437-438.

7 T. Смиљанић, Кичевија, 445.

8 Ј. Трифуноски, Полог, 39-40.

9 Ј. Трифуноски, Полог, 66.

10 Ј. Трифуноски, Полог, 76.

11 Ј. Трифуноски, Полог, 79.

12 Ј. Трифуноски, Полог, 171.

13 Ј. Трифуноски, Полог, 174.

14 Ј. Трифуноски, Полог, 183.

15 Ј. Трифуноски, Полог, 191.

16 Ј. Трифуноски, Полог, 210.

17 Манастир je обновљен 1935-1936, али су га Албанци поново разорили 1943, заклавши калуђера и послугу: Ј. Трифуноски, Полог, 213.

18 Ј. Трифуноски, Полог, 347. И Скопски Дервен je од краја XVIII века, откада су почели долазити албански досељеници, позорница отимања, убијања и свакојаког насиља над православним Македонцима, који тад нису били сигурни ни за живот, ни за имање: Ј. Трифуноски, Скопски Дервен, 341-342.

19 А. Урошевић, Косово, 82-83.

20 А. Урошевић, Косово, 88.

21 А. Урошевић, Горња Морава, 80.

22 А. Урошевић, Горња Морава, 88, 90.

23 Ј. Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија I, 179-180, 181, 185.

24 J. Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија II, 135.

25 J. Трифуноски, Пчиња, 57, 59.

26 Р Николић, Ширење Арнаута, 124-125.

27 P. Николић, Ширење Арнаута, 126; yпор. P. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса, 73.

28 Ј. Цвијић, Основе III, 1050-1051.

29 Ј. Цвијић, Основе III, 1072.

5. Узроци албанских миграција

Принудним исељавањем Срба из Старе Србије учвршћивали су сe последњих двеста до триста година резултати једнога од изузетно драматичних освајања у историји Европе новијих времена. Поставило сe зато питање о узроцима и природи овога сложеног историјског, етнолошког и социолошког процеса. Како je и зашто дошло до покретања ове велике албанске сеобе на исток, и зашто je она довела до тако крупних последица?

Јован Цвијић je први посветио сву потребну пажњу овом питању, не задовољавајући сe традиционалним представама. Te су сe представе о овом збивању сводиле на следећу схему: Срби у великим сеобама с краја XVII и почетка XVIII века напуштају Косово; на "испражњену земљу" насељавају сe албански брђани и шире по њој, разгонећи насиљем "мали остатак" српског становништва. Цвијић je, међутим, уочио да сe албанске сеобе из Албаније, као и српске са Косова, јављају у склопу једнога далеко ширег збивања, којим je захваћено читаво динарско становништво од Велешке клисуре до Загребачке горе; оно je обележено постепеним, али у крајњем резултату масовним пресељавањем и премештањем народа на овако означеној територији. У различитом ритму, сва ова кретања, која je Цвијић назвао "метанастазичким", почињу још крајем XIV века и трају до наших дана. Албански народ je једним својим делом захваћен овим процесом и учествујући у њему утиче на његов развој и ток. Морају сe зато видети сви узроци метанастазичких кретања на Балканском полуострву, закључио je Цвијић, да би сe одговорило и на питање како je и зашто дошло да исељавања Срба и до албанске колонизације српских земаља.

Најпре су уочени и на прво место стављени историјски и психолошки узроци.[1] Почетни импулс покретању маса дало je турско освајање: то су сеобе проузроковане турском најездом крајем XIV и током XV века; то би био први метанастазички талас, којим су покренуте јужнословенске масе Македоније и Србије, а потом и Босне, и бацане у етапама на север и у западне крајеве. Током првог раздобља турске владавине долази до изражаја и утицај јаничара на расељавања, заправо "данка у крви", којим сe све до 1676, када je укинут, сваке четврте године одузимала петина деце од шест до девет година ради исламизације и регрутовања. Да би то избегли, људи су бежали у шуме и у планинске области или сe исељавали на територију Аустрије или Венеције. Уосталом, "ово узимање деце у току два и по века имало je иста дејства као да je сваке четврте године била по једна миграција".[2] Сеобе су проузроковане и аустријско-турским ратовима, најпре у раздобљу XV и XVI века, а потом до краја XVII и у XVIII веку. Велике сеобе сe догађају, према томе, у низу других, покренутих из истих узрока, у склопу или услед војних операција, турских према северу или аустријских према југу: и у једном и у другом случају премештане су сразмерно велике масе српског становништва. Улогу узрока метанастазичких кретања имају зато и буне, углавном у току XVII и XVIII века; после сваког устанка, редовно безуспешног, покретао сe побуњени народ са свога огњишта да сe спасе од турског погрома. Цвијић наводи и крџалијске хорде као узрок расељавању, а пошто их састављају углавном Албанци муслимани, вреди навести шта тачно Цвијић о томе каже: "Крајем XVIII и у почетку XIX века формирала су сe у европској Турској многобројне крџалијске хорде. Овим именом су назване", објашњава Цвијић, "пљачкашке чете. Међу њима су биле најпознатије оне које су сe скупљале око Али-паше јањинског и Пазван-Оглу видинског. Било je и других, мање познатих. У ове чете су ступали људи разних народности, поглавито Арбанаси. Без вере и закона, крџалије су живеле на рачун хришћана и били су њихови најсуровији угњетачи. Пустошили су села и читаве области, нарочито у шопској зони и у централним и пиндским деловима Полуострва. Становништво сe повлачило пред њима и растурало у свима правцима".[3]

Сви ови историјски узроци, названи тако зато што су им непосредан повод историјски догађаји, преплићу сe са психолошким и моралним мотивима. Цвијић то одлично објашњава: "Најважнија je она унутрашња узбуна коју осећа потчињено становништво према завојевачу, нарочито кад je оно развијене националне свести; сличне су врсте и психолошка стања, која сe развијају услед притиска и суровости завојевача". При томе би сe ваљало ослободити заблуде, сматра Цвијић, да су бежање пред завојевачком војском главне сеобе, тим пре што сe тада свет одједанпут у масама крене. "Постоје и друге, по своме демографском резултату куд и камо масовније сеобе, а оне су изазване економским или психолошким узроцима, најчешће у комбинацији; иако сe при овим сеобама ретко кад у једанпут крену велике групе становништва, већ су то махом мање групе, најчешће поједине породице, па су им и кретања спора. Оне су сталне, трају вековима, пролазе мирно, махом неопажено, и њима сe у ствари највише измени етнички састав становништва појединих области. Тек кад сe узму у обзир економски и психолошки узроци", каже Цвијић, "онда je јасно зашто су најмногобројније миграције потицале из Динарске системе, нарочито из њених карсних области".[4]

Шта је, дакле главна карактеристика сеоба изазваних економским узроцима.[5] То је "исељавање становништва из земаља које су привредно слабе у земље које су економски снажне; констатује сe, дакле, увек знатна разлика између земље матице, која је осредњих и слабих средстава за живот, и земље насељавања, која сe редовно одликује већом плодношћу и разноврсним изворима за људски живот". Највећа разлика између земље матице и земље колонизације на Балканском полуострву je између карсних области и планинских крајева динарског система, с једне, и Шумадије, северне Босне, Славоније, Срема, Баната и Бачке, с друге стране. То je, по мишљењу Цвијића, главни узрок што су из Црне Горе, Старе Рашке и Херцеговине вековима текле миграционе струје према поменутим земљама. Ствар je у томе што у карсним зонама динарског подручја има мало зиратне земље, а прираштај становништва је велики. И у нормалним годинама постоји несразмера између извора за живот и броја становништва, па сe тако један део становништва мора исељавати да би сe други део исхранио и одржао. Ту сe стичу услови за "природну и сталну" миграцију. Цвијић запажа и постојање целога једног "циклуса развијања", али од турског освајања ка нашем добу: становништво сe повлачи у планине, у повољним климатским условима и "здравом патријархалном" режиму тако досељено [односно избегло] становништво сe увећа знатним прираштајем; област постаје мала и поједина племена и групе улазе у "љуте борбе, до истребљења, ради проширивања територије за пашу"; побеђена племена и групе сe исељавају, најпре у ближе, а потом и у даље области динарског горја; сточарима постаје тесно, па доцније, изгледа тек од XVII века, у масама почињу да сe исељавају у удаљене ниске и плодне крајеве, у којима су разноврснија средства за живот, за разним олакшицама за рад и живљење. Пренасељеност у области колонизације, опет, изводи становништво поново у планине, па сe цео круг тима затвара и циклус понавља. Уз то сe морају узети у обзир и климатска колебања. Гладне године су нарочито покретале народ на пресељавање. "У северној Албанији, северно од реке Маће, у планинској области Миридита и Малисора, која и у најбољим годинама не може својим жетвама исхранити становништво, често су сe у рано пролеће сретали изгладнели људи и жене који силазе у Метохију, у Забојану и Задриму. Зато су из ових области стално полазиле метанастазичке струје у поменуте крајеве и Косовску котлину, а неродне године су их само ојачале".

Цвијић посматра и нарочите друштвено-економске узроке, кметски режим и чифчијски систем, који je особито подстицао многобројне унутрашње миграције, у границама једног вилајета, када je зависан сељак - најамник [чифчија] прелазио из једног читлука у други, да би код другог бега [читлук-сахибије] нашао боље услове за живот.

Цвијић, дакле, придаје економским узроцима метанастазичких кретања на јужнословенском подручју велики значај, али напомиње да je и економским и психолошким миграцијама "служио као квасац који изазива врење турска владавина и морално и економско стање њоме створено".[6] Разуме сe, објашњење не би смело да буде поједностављено нити у једном нити у другом правцу не може сe свести на економске узроке,[7] као што није могућно ове велике покрете маса објаснити ни само историјско-политичким околностима. До сеоба, оних "великих" на махове, као и других, постепених но трајних, долази очигледно када сe стекну разноврсни услови. Економски услови су подлога на којој je било могућно да сe покрене и развије велики поход албанског народа на исток, али ће тек у нарочитим историјским и друштвеним околностима ово пресељавање "сточара" и "брђана" постићи ефекат присвајања и денационализације српских територија и геноцида над српским народом. Постоји, наиме, квалитативна, битна разлика између албанских и других динарских миграција, без обзира на то што су им исходишта, економски и географски, иста.

Сигурно je да су "честе гладне године у пренасељеним Брдима гониле људе да траже изворе за живот", како вели Лутовац говорећи о пореклу становништва у Рожајама и Штавици. "Једни су га налазили истискујући слабије из своје средине, који су сe морали некуд селити. Кад није било више простора и јачи родови сe одлучују на сеобу, пошто су претходно четовањем упознали и осигурали место где ће сe населити".[8] То мишљење, које сe заснива на наведеним претпоставкама о демографској експлозији у планинским областима динарског система, преовлађује у једном делу српске антропогеографске литературе. Атанасије Урошевић, на пример, говорећи о Новобрдској Кривој реци, каже да сe код Албанаца као узрок исељавања из ранијег завичаја најчешће наводи "тескоба земљишта": није било места за живот, што ће рећи да сe у њиховој земљи матици у XVII веку почела јављати пренасељеност становништва, па сe сувишак морао исељавати.[9] Своја истраживања Косова исти аутор закључује констатацијом да су узроци досељавања албанског становништва на Косово разни, али су међу њима "свакако најважнији и најопштији привредни узроци". Релативна пренасељеност у северној Албанији тражила je, наводно, одушке, а она јој сe указала делимичном испражњеношћу Метохије, Косова и суседних области по исељавању једног дела Срба из њих према северу у аустријско-турским ратовима крајем XVII и у првој половини XVIII века.[10] Узроци албанском продирању према косовско-метохијској области, уопштено je на другом месту, углавном су економске природе: слабо земљиште у планинској и кршевитој северној Албанији било je фактор за исељавање становништва, али je тај фактор и по турском освојењу Старе Србије и Албаније слабо долазио до изражаја све до краја XVII века - због релативно густе насељености српскога живља на Косову и у Метохији и његовог отпора према самовласном албанском продирању. Ово je било омогућено тек историјским догађајима с краја XVII и у првој половини XVIII века, када су српска насеља и српски живаљ у косовско-метохијској области постали "разређени". Тада je почела јача струја албанског досељавања.[11]

Нека су друга истраживања, међутим, ставила у сумњу општу вредност ове "економско-социјалне" теорије о узроцима насељавања Албанаца. Још je P. Николић у свом значајном раду о ширењу Албанаца, говорећи о њиховом насељавању крајњих североисточних области у Поморављу од краја XVII века, приметио да све говори у прилог томе да сe они нису овамо ширили због какве пренасељености у својој домовини, већ су их на ову страну нарочито упућивали и насељавали; постојао je изгледа код Турака нарочити систем насељавања, чији je циљ био слабљење и распарчавање српског живља и приближавање ка границама тадашње Србије.[12] Он сe пита зашто су Албанци дошли чак овде [у Топлицу и лесковачки крај, одн. у Пољаницу и Клисуру] када je крај био насељен, а према западу je било још крајева ређе насељених или и без насеља. Објашњење за ово налази у томе што су Албанци у те "далеке северо-источне области" нарочито били упућивани, како би заузимањем Ветерничке и Грделичке клисуре прекинули везу између српских земаља северно и јужно од тих клисура, и да у случају рата сметају српско продирање уз Мораву, као што сe доиста и догодило 1878. године.[13] У пресудност економских мотива у свим областима северне и западне Македоније, посумњао je Јован Трифуноски, који je подробно истраживао ове области. Он изричито вели, на пример, за Полог: "Испитао сам порекло свих арбанашких родова који данас живе у полошким селима, али ни од једног нисам чуо да су им сe преци ту населили зато што су ту дошли на прехрану. Таквог досељавања има само код неколико поарбанашених, раније српских родова пореклом из призренске Горе".[14] Релативно сиромаштво претходне области као економски узрок досељавања Албанаца идентификовано je у радовима овог истраживача само у Кумановско-прешевској Црној гори.[15] Иначе сe на целом овом подручју иза досељавања Албанаца може препознати политички фактор, турска власт и политички интерес. Турска држава je сама подстицала албанску колонизацију: Албанци су досељени углавном као муслимани, то јест главни носиоци и ослонац турске власти. Штавише, оспорена je теза о демографској експлозији у матичној области и испражњености области колонизације: "Њихова матична област за време Турака није била пренасељена и Арбанаси су улазили у полошка села чије je становништво хришћанско и словенско".[16] Примећено je сасвим тачно да je, на пример, Качаничка клисура својим природним и привредним особинама доста слична пределима у северној Албанији, и да због тога муслимански досељеници пореклом из Албаније "нису долазили привучени јаким економским узроцима, већ што су њихову миграцију у ову важну стратегијску и средишњу балканску област Турци нарочито упућивали".[17] То важи и за Скопски Дервен, који "није повољнији од многих предела у Арбанији".[18] У свим овим случајевима, по мишљењу Ј. Трифуноског, ради сe о планском насељавању Албанаца са циљем да сe разбије компактни словенски живаљ у областима које су сe од краја XVII века дизале на устанак; да сe помоћу муслиманско-албанских колониста прекине додир између Југословена на северу и југу; да нови становници буду сметња ослобођењу хришћана, и да турска држава има више становника муслиманске вере дуж појединих важних стратегијских комуникација. Стога су Албанци, у Пологу, на пример, запосели све излазне и улазне тачке на полошким саобраћајницама, па je на тај начин словенско становништво Полошке котлине одсечено и заграђено Албанцима са свих страна. Оваква планска насељавања муслиманских Албанаца и других неосманлијских муслимана [према томе и муслимана српског језика] вршила je турска државна власт све до 1912. године и у другим нашим крајевима [Метохија, Косово, околина Скопља, Куманова, Врања, Пелагонија, Овче поље итд.]. Управо je главна дужност албанских колониста била да сe боре заједно с турском војском против сваке опасности споља и изнутра, да држе под контролом словенско-хришћанско становништво [рају] те да олакшају експлоатацију овог подвлашћеног становништва. Они су зато, поред знатних повластица [бесплатна земља, шуме, пасишта], имали и своју војну организацију на челу с барјактарима. Историјски je потврђено да су тетовске паше, сви албанског порекла, условили и помагали досељавање многих полошких Албанаца, омогућавајући им да бесплатно [и без казне] захватају читаве атаре старијих словенских села.[19]

Албанија и пограничне јужнословенске области, за разлику од ових, удаљених области Македоније, још су представљале ређе насељене крајеве.

Да je било плана у насељавању произлази и из појаве што сe првобитни малобројни муслимански досељеници из Албаније овде нису насељавали груписано у једно село или у мањи број села, већ су распоређивани обично од једне до пет породица у свим селима. Чест је случај да су сe ради распоређивања по области још при самом досељавању исти родови и породице цепали дајући малобројне албанске становнике за по више насеља.[20] Установљено je, поред осталог, да сe бекство појединих Албанаца од крвне освете не може узети као узрок од већег значаја, јер je то махом појединачно насељавање, које без поменутих других побуда не би могло довести до великих албанских миграција.[21]

Оправдано je, дакле, говорити и о политичким узроцима албанских сеоба. Како je то добро приметио Васа Чубриловић, "расељавање и насељавање становништва од увек je било важно средство разним државама у разна времена кад су хтеле да осигурају своју премоћ у појединим балканским земљама", а последица свега je "да балканске земље често мењају етнографску слику, особито после ратова и устанака".[22] Долазећи из Азије, донели су Турци из ње и један од најстрашнијих али и најсигурнијих начина да сe укроти један народ или осигура посед једне земље, познат још старим Асирцима и Вавилонцима: уништити или проредити расељавањем несигурно становништво и заменити га новим поузданијим. Турска га je често употребљавала на Балкану.[23]

Према томе, два су основна чиниоца албанске колонизације: економске прилике и турска политика. Ако занемаримо до сада непотврђену теорију о пренасељености планинских подручја као цикличном узроку сиромаштва и метанастичког кретања брђана према равници, остаје као сигурно да je опште осиромашавање планинског становништва и немогућност да сe опстане на својој земљи примарни импулс за исељавање из ње, било оно привремено или трајно. Осиромашеним сточарима у планинама Албаније плодне равнице и жупе Метохије, Косова, Поморавља и западне Македоније постају особито привлачне у доба општег економског пропадања и кризе турског феудализма на Балкану. Усмеравање ових миграционих токова углавном према српским земљама источно од албанских планина само донекле je условљено "разређивањем" српског народа у раздобљима великих ратова и устанака на тој територији, али то није био ни главни разлог ни битна околност која je албанску колонизацију навукла на ове земље. Кључна je околност - исламизација Албанаца, отуда и њихово повлашћено место и одбрамбена функција у турском систему, од краја XVII века све више угроженом плановима европских сила да реше Источно питање, као и тежњом самих балканских хришћана да поново дођу до своје слободе и државности. Турци су, дакле, нарочито од почетка XVIII века из политичких и стратегијских разлога помагали колонизацију муслимана на осетљивим тачкама и правцима Тако je албанска колонизација српских земаља и делимично Македоније била изведена подстицањем и уз подршку турских власти, пропраћена исламизацијом, асимилацијом и суровим насиљем над српским и македонским народом током читавог XVIII и XIX века.

Но, без обзира на све узроке који доводе албанске колонисте у Метохију, на Косово, у Топлицу и Поморавље, у северну и западну Македонију, сви сe истраживачи слажу у томе да je главни узрок исељавању српског и македонског становништва, и у локалним и у ширим димензијама, управо албанска колонизација и насиље као њен вид и метод. Поготову je српски народ жртва не само једне стихије него и плана о његовом физичком уништењу на једном веома широком простору.

Углавном у XVIII и XIX веку створио сe албански клин, који сe, по речима В Чубриловића, "ослањајући сe основицом Дебар-Рогозна на своје етнографско залеђе, дубоко зарио у наше земље, допро до капије самог Ниша и раздвојио наше северне земље од јужних. Овај албански клин je од велике важности за политичке и културне везе наших земаља са севера и запада са областима око Вардара. Он je био она пречага, која je током целог XIX века сметала Србији и Црној Гори да развију онако јаку акцију у Јужној Србији како су желеле".[24] Широким појасом правца запад-исток, тј. од Косова преко Качаника, Куманова и Бујановца, све до Пчиње, "албански насељеници као живи бедем раздвојили су југословенско становништво на северу од оног на југу. Тако су била пресечена међусобна сељења и међусобни утицаји између југословенских покрајина на југу и северу. Свима областима јужно од овог албанског појаса биле су пресечене и културне везе и сва мешања са осталим југословенским подручјима на северу. Ове наше покрајине постале су удаљене једне од других више него да су их раздвајале стотине километара".[25]

1 Ј. Цвијић, Метанаст. кретања, 25-34; Врло добар осврт на узроке миграција: В. Стојанчевић, Косовско-полимске миграције у Србију кнеза Милоша, Гласник Етнографског института 9-10 (1960-1961, обј. 1961) 179-198.

2 Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 147.

3 Ј. Цвијић, Метанаст. кретања, 30; Балк. полуострво, 149. Најзад, велика су пресељавање услед ратова за независност у XIX и XX веку. "Свако територијално увећавање Србије, 1833, 1878. и 1912. године, пратиле су миграције: становништво из земаља које су остале под турском управом напуштало je родни крај и насељавало сe поглавито у новоослобођене крајеве": Метанаст. кретања 34; Балк. полуострво, 152.

4 Ј. Цвијић, Метанаст кретања, 24-25; Балк. полуострво, 144-145.

5 Ј. Цвијић, Метанаст. кретања, 34-43.

6 Ј. Цвијић, Балк. полуострво, 145.

7 Нпр.: M. Краснићи, Савремене промене, 212; или, још раније Д. Туцовић, Србија и Арбанија, 9-10.

8 M. Лутовац, Рожаје и Штавица, 351.

9 А. Урошевић, Новобрд. Крива Река, 40.

10 А. Урошевић, Косово, 81.

11 А. Урошевић, Косово, 156.

12 P. Николић, Ширење Арнаута, 122.

13 P. Николић, Ширење Арнаута, 123-124.

14 Ј. Трифуноски, Полог, 76-77.

15 Ј. Трифуноски, Куманов.-прешевска Црна Гора, 98.

16 Ј. Трифуноски, Полог, 74.

17 Ј. Трифуноски, Качаничка клисура, 495.

18 Ј. Трифуноски, Скопски Дервен, 333.

19 Ј. Трифуноски, Полог, 74-75.

20 Ј. Трифуноски, Скопски Дервен, 333.

21 Ј. Трифуноски, Полог, 77.

22 В. Чубриловић, Полит. узроци, 26.

23 В. Чубриловић, Полит. узроци, 27.

24 В. Чубриловић, Полит. узроци, 43.

25 Ј. Трифуноски, Допринос Сретена Вукосављевића проучавању миграција у Македонији, Сеоски дани Сретена Вукосављевића 9 (Пријепоље 1981) 54.

V ОСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТИ СРБА У XIX ВЕКУ

1. Српски устанци и положај Срба на Косову до првог ослободилачког рата 1876.

Први српски устанак 1804. године не може сe посматрати само као револуционарни покрет народа београдског пашалука; његов домет и програм далеко су шири. Није сe ослобађао само београдски пашалук, већ српски народ широм Турске: Карађорђева Србија je имала да буде национално-револуционарно језгро свесрпског ослободилачког покрета, а овај, опет, окосница ослободилачког покрета свих балканских хришћана. Стога сe већ у току устанка запажају кораци да сe његово дејство прошири, да сe шумадијски покрет повеже са другим активним или притајеним центрима отпора и буне, те да сe постигне јединство акције. Карађорђе je 1804. године покушао да устанак прошири и на делове Црне Горе, Босне и Херцеговине, а 1806. године операције устаничке војске усмерене су ка Старом Влаху, Босни и Метохији. У Старом Влаху je избио општи устанак, као и у Дробњацима [1805], Ровцима и Морачи. Устанци су избили још у Пироту, Нишу, Лесковцу, босанском Подрињу [1807], Босанској крајини [1809] и западној Бугарској [Видин и Софијски санџак]. Устаници под командом Милана Обреновића избили су на линију Вишеград-Нова Варош, а Радич Петровић продире долином Ибра преко Рашке до Новог Пазара. Истовремено шире сe операције и преко границе београдског пашалука - у Топлицу и према Нишу, дакле у јужноморавски басен и према Косову. Још енергичније сe српски устанак шири у овим правцима 1809. године. Савез са Русијом, која сe тада налазила у рату против Турске, Карађорђе je настојао да искористи за ширење устанка и операције према Босни и Херцеговини [Сјеница 5. маја, а Нови Пазар 18. јуна 1809].

Неуспех првог српског устанка 1813. године није зауставио овај широки ослободилачки покрет: из београдског пашалука, делимично ослобођеног у другом српском устанку 1815, упоредо са стрпљивом дипломатском борбом за аутономију и независност траје и борба за проширивање ослободилачког покрета на друге, још поробљене делове српског народа, па и других хришћана на Балканском полуострву. Границе београдског пашалука коначно су савладане 1833, када je аутономној Србији признато и "шест нахија" на јужним и источним границама пашалука, до линије која je преко Tаpe, Голије и Рашке, Копаоника и Јастрепца прелазила Јужну Мораву испод Ниша, а онда преко Грамаде и Пандирала избијала на Стару планину. То je управо она основица са које ће Србија поћи у први ослободилачки рат против Турске 1876. године.

Четрдесетих година формулисан je и потпуни национални програм ослобођења српског народа и улога коју ослобођена Србија има да одигра у томе. То je Начертаније Илије Гарашанина [1844]. Ослобођење свих Јужних Словена je главни циљ Србије, али у оквиру ослобођења свих неосманлијских народа и заједно с њима. Србија мора обезбедити слободан трговински пут до Јадранског мора, како би сe ослободила аустријске стеге, а то je упућује на решавање албанског питања. Гарашанин je рачунао на сарадњу са католичким Албанцима и он још 1844. успоставља везу с њима. Најпре шаље Стефана Верковића 1844. године у северну Албанију, а од 1846. je у вези са миридитским опатом Гаспаром Красником, захваљујући коме je дошло и до споразума о заједничкој акцији са миридитским кнезом Биб Додом 1849. године.

Гарашанин je и касније придавао велики значај придобијању Албанаца за једну широку акцију против Турске. У једном мемоару кнезу Михаилу крајем 1860. он указује на потребу да сe ради на одвајању Албанаца од Турака, да не би они у случају устанка отежали дејство српско-грчког савеза. Привредна неразвијеност, културна заосталост и одсуство било каквог националног центра код Албанаца представљали су велику тешкоћу. Гарашанин тада још није за независну Албанију. У разговорима са Грчком 1860. године усвојено je начело поделе Албаније: Србији северна Албанија са окрузима Драч и Елбасан, а Грцима Берат и Корча, но тај уговор није потписан. Нешто касније Гарашанин закључује да je боље створити од Албаније независну државу, те у новим преговорима са Грчком предвиђа да рад на задобијању Албанаца буде заједнички, а после победе ће им сe оставити слобода да одлуче хоће ли сe организовати у засебну државу између Војуше и Дрима или ће сe припојити Србији и Грчкој. Коначни текст уговора од 14. августа 1866. предвидео je право свих народа који узму учешћа у борби за своје ослобођење да бирају између присаједињења Србији или Грчкој и независне државе, "чланице балканске конфедерације".[1]

Питање о будућности Албанаца у перспективи ослободилачке борбе балканских народа против Турака било je нарочито сложено због тога што je путем исламизације велика већина албанског народа била сврстана у редове непријатеља и тлачитеља, чија сe власт имала рушити. Рачуна сe да je током XIX века већ око 70% Албанаца било исламизовано.[2] Исламизовани Албанци су били најупорнији бранитељи старога поретка и османлијског легитимитета на Балканском полуострву. Ударне јединице у сузбијању националних покрета и устанака, од српског 1804. до грчког 1821, чинили су албански муслимани. Леполд Ранке у својој Српској револуцији [1829] помиње Албанце који у току устаничке 1815. године у долини и на брдима с јужне стране Западне Мораве иду у пљачку и у лов на људе.[3] Још у првом српском устанку Срби су сe сударали са Албанцима код Карановца [Краљева], Ниша и Сјенице, а 1813. Карађорђе предузима извесне кораке да спречи подизање Албанаца против Србије, ангажујући на томе Црну Гору. Вук Караџић je забележио како je још Кучук-Алија, један од четворице београдских дахија, 1804. године покушао да сe пробије "кроз Шумадију к Арнаутској, и тамо да купи војску под плату и да доведе у Биоград да сe бране од раје".[4] Српски напори били су, значи, усмерени ка неутрализацији исламске масе Албанаца, с једне стране, а с друге, ка придобијању католичких Албанаца [Малисора и Миридита], било у директном контакту или преко Црногораца. У самој Србији, тј. у београдском пашалуку, а онда у устаничкој кнежевини, један део муслиманског становништва по варошима чинили су Албанци, поред Босанаца-муслимана, који су сачињавали већину србијанских "Турака". Архивска истраживања су показала да je у Србији за прве владе кнеза Милоша [1815-1839] било више Албанаца него што би сe у први мах могло помислити. "Она маса Турака", каже Тихомир Ђорђевић у једној посебној студији о томе, "што сe у Србији у време кнеза Милоша помиње, није била турског порекла, већ су то били, већим делом, Срби мухамеданске вере и, мањим делом, Арнаути. Њих je било нешто и међу оним јаничарима, који су сe после смрти Бећир-паше у Србију доселили".[5]

Најсуровију освету за оба српска устанка и за коначни губитак београдског пашалука имали су да поднесу Срби на Косову и Метохији, пре свега због тога што су и сами учествовали у ослободилачком покрету, борећи сe у редовима устаничких војски, а потом и као велики револуционарни потенцијал који би Србија и Црна Гора могле искористити у својим даљим ослободилачким акцијама. Прогањан и расељаван већ стотину година пре тога, српски народ je у време својих устанака 1804. и 1815, и непосредно после њих, на Косову и Метохији, у Старој Србији, био подвргнут систематском истребљењу. "Историјски положај српског народа на ширем подручју ... Косова, нарочито у приштинском, призренском, пећком, па и у суседним крајевима новопазарског, врањског и скопског пашалука у првим деценијама XIX века био je изузетно неповољан и тежак. Тешки облици економске везаности српског сељака у систему турског феудализма, великим делом и због грубог политичког притиска на хришћанско становништво уопште у царевини, што je од краја XVIII века узело веома широке размере, овде су добијали вид систематских и стравичних рација и пљачке са циљем да сe читава једна већ дубоко подјармљена, потпуно обесправљена и у сваком погледу спутана популација од неколико стотина хиљада људи, насилно примора да промени етничка обележја и да сe одрекне своје верске и национално-културне особености као дела српског народа".[6]

Двадесетих и тридесетих година XIX века управљао je приштинским пашалуком Јашар-паша, Албанац. То je време великих прогона и злостављања Срба на Косову. Каже сe за њега да je "утаманио" 79 српских села, што значи да су сељаци побијени, расељени или протерани због отпора турчењу и читлучењу, и да je још исто толико села било натерано да већим делом пређе у ислам. Сва српска села са наследним баштинама, на бившим спахилуцима, претворена су у читлуке; разорена je друштвена обичајна организација, уништена општинска народна самоуправа, разбијена етничка хомогеност српских сеоских насеља, а обичајно право којим су уређивани унутрашњи односи међу српским сељацима [око спорова, потрица и др.] било je замењено турским судом и субашама као представницима непосредне турске власти у српским селима. Црквена организација, констатовано je даље, такође je нападнута: свештеници су гањани и убијани, цркве рушене, манифестације верског живота забрањене. "Од Јашар-пашиног времена, верски живот Срба био je за неколико деценија унапред тако снажно потискиван да сe налазио на путу да готово сасвим замре. Тада je на пример Грачаница, највећи споменик градитељства српске културе и етничког присуства Срба на Косову, била потпуно запуштена, а богослужење у њој забрањено".[7]

Исто стање je било и ван приштинског пашалука, на читавом подручју албанске експанзије. У борби против грчких устаника [1821-1829] запамћене су по злу албанске муслиманске јединице. Светогорски записи сведоче о зулуму који "јерсовски Арнаути" [тј. Албанци стационирани у Јерисосу, на прилазу Свете Горе] чине атонским манастирима и посебно Хиландару.[8] Пошто je устанак био окончан, Албанци су сe одметнули од власти те су нападали на мирно становништво, пљачкали и убијали. Тада су нарочито страдале македонске области Маријово и Тиквеш, као и други крајеви западно од Вардара, где сe тада и "подуже осетило кретање арнаутских пљачкаша у већој мери но ранијих времена". Стање потпуне анархије у средњој Албанији до 1830. године, а потом у северној, одразило сe и на повећаном броју словенских избеглица из Албаније у западној Македонији и Повардарју ["западна метанастазичка струја"].[9]

Велику невољу причињавали су српском и македонском народу и сви покрети албанских паша у то време. Настојања Порте да крајем XVIII века и после српских устанака спроведе реформу војске и државног апарата, те да стане на пут анархији и распаду царства, наишла су на жесток отпор управо у Албанији. Пашалуци у северној и јужној Албанији практично су сe одметнули од централне турске власти: Бушати у Скадру, Тепелени у Јањини. Скадарском Мустафа-паши Бушати ["Шкодра-паша"] нису биле туђе ни тежње за евентуалним отцепљењем од Порте ради оснивања самосталне албанске државе, мада ни његов покрет, као ни други, није добио ширину једнога албанског националног ослободилачког покрета. Војска Мустафа-паше, по његовом коначном раскиду с Портом 1830, освојила je читаву северну и западну Македонију, као и западну Бугарску до линије Софија-Самоков-Дупница-Ћустендил-Велес-Дебар, али je претрпела пораз на Бабуни 21. априла 1831. године.[10]

Од 1839. године и даље кроз XIX век понашање Албанаца муслимана у јужнословенским земљама, као и у самој Албанији, одређено je ставом према реформама које су под притиском европских сила завођене у турској држави. Te године je донет тзв. Танзимат [Гилхански хатишериф], којим сe први пут у Турској покушао увести правни поредак европског типа, уместо старога шеријатског поретка. Прокламована je неприкосновеност људског живота, части и имања; равноправност у начину разрезивања и скупљања порезе; заведен je нов систем скупљања регрута и служења у војсци. Албански бегови и муслиманске масе, међутим, нису били вољни да прихвате ове реформе. Против централне власти они сe сада боре у име старих права: с једне стране, за исламско [шеријатско] право, а с друге, за своје племенске аутономије - патријархалног типа - које сe сада нарушавају новим системом плаћања пореза и регрутације. Конзервативни у својој друштвеној и политичкој суштини, ови центрифугални покрети албанских муслимана били су уперени и против хришћанског становништва, које je, наводно, криво што су укинута стара права и заведене реформе супротне традиционалном поретку. Велика комешања међу Албанцима, која су сe претворила у стање хроничне анархије, погађала су српску и македонску рају на најтежи могући начин. Раја je главни објекат овог непријатељства и, самим тим, главна жртва албанског антиреформног покрета. Од четрдесетих година XIX века талас насиља, који je са ликвидацијом албанских паша [Мустафа-паша, Махмуд-паша Ротул и Јашар-паша, 1835-1836] само за кратко време био заустављен, преплавио je српске земље са новом силином.

Неподношљиво стање довело je до великог устанка српског народа у нишком вилајету у пролеће 1841, који je захватио целу јужну Србију и западну Бугарску, а организационо je припреман и у призренском, ђаковичком, пећком, новопазарском и приштинском пашалуку. Устанак су сурово угушили Албанци муслимани. Има основа да сe прихвати мишљење да je то требало да буде општи устанак Срба и католичких Албанаца под турском влашћу [Босна, Херцеговина, северна Албанија, западна Бугарска и нишки пашалук].[11] Убрзо после неуспеха овог устанка, већ 1844, долази до веома широке побуне Албанаца у пашалуцима Врања, Тетова, Приштине и Скопља против гилханских реформи, али великим делом против саме раје. "Зулуми који су онда почињени прелазили су уобичајене форме понижавања и мучења раје, да су о томе били упознати и европски конзули". Узроци овог албанског устанка своде сe на одбијање да сe ступи у низам [тј. у регуларну турску војску] и да сe прихвате реформе из танзимата. У случају Врања повод je био подизање хришћанске цркве; овде je муслимански фанатизам ишао тако далеко да су српски младићи, привезани уз дрвеће, били печени на ватри.[12]

Период од 1831. до 1847. године чини, иначе, посебно поглавље у албанско-турским односима. После пада Мустафа-паше тај период представља низ покушаја [буна и устанака] да сe одбаце Портине реформе међу Албанцима. Већ 1835. избија устанак у Дебру, Пећи и Ђаковици. У Дебру, после проглашења Гилханског хатишерифа, 1840. избија побуна; 1843/44. године Омер-паша Латас угушује буну косовских Албанаца. Следећих година сe нижу буне и казнене експедиције: 1845 [Ђаковица], 1846 [Миридити, Малесија, Мати].[13] После 1851. избија нов талас убистава и пљачкања у Солунском и Битољском санџаку; по читавој јужној Македонији и северној Тесалији оперишу чете албанског башибозука, чија насиља изазивају велику емиграцију словенског становништва у Грчку. Анархија сe проширила на Серески санџак 1853. године. Тада европски конзули у Солуну подносе солунском валији колективну ноту за заштиту хришћана и европских трговаца.[14] Крајем 1855. долази до већих нереда у призренском пашалуку, а насиље постаје неиздржљиво у околини Пећи и Дечана; овде je pаjа имала да сноси и све трошкове боравка турске војске [многе службе коморе, конака и ванредних пореза]. Манастир Дечани je служио као место кантоновања војске, те су околна српска села морала опслуживати царске трупе.[15] Стање српског народа битно je отежано и у кримском рату [1853-1856], када Порта спроводи отворено противсловенску и антиправославну политику; тиме je у Старој Србији у ствари био довршен "онај процес на радикалном мењању дотадашње етничке, конфесионалне, демографске и социјалне структуре, који je започео тако енергично спроводити још Јашар паша приштински".[16]

Стање српског народа под турско-албанским игом средином XIX века најбоље показује судбина манастира Дечана. Манастир je био под заштитом турских власти и албанских "војвода",[17] али je његова судбина у крајњој линији зависила од локалних намесника. Средином XIX века локалне власти су махом биле нерасположене, из верских разлога, да овој хришћанској богомољи пруже пуну заштиту, или су биле немоћне да спрече прекомерно и својеврсно пљачкање манастира од стране неких Албанаца муслимана.[18] Жалбе монаха нису помагале: султанов ферман из 1849, којим je обећана заштита царске лавре, није имао никаквог стварног дејства, јер "у планини ферман не важи" [урманда ферман јок].[19] Зато сe архимандрит дечански Серафим Ристић обраћа "прошенијем" руском цару Александру II, 15. фебруара 1859, у коме браћа манастира Дечана "са сузама сe моле за снажну заштиту од дивљи и свирепи Арнаута, који сe Бога не боје, а царске турске заповести не слушају. Ова обитељ Господа Вседржитеља опкољена са свију страна овим непокорним племеном, заиста сe наоди као у лавовим устима". Серафим упозорава руског цара да ће тај зулум, а с друге стране оскудица у новцу, приморати братију "да оставе овај дивни спомен православни времена сербскога народа, ову једину потпору православија у овоме крају, ову једину утеху порабоћени верних".[20]

Дечански игуман Серафим обратио сe султану Абдул-Азису и европским силама у име Срба пећке нахије 1860, једним већим меморандумом ["тужбом"], у коме су наведени примери насиља што га албански муслимани пећког краја и уопште у Старој Србији чине над српским народом. Меморандум je објавио и у посебној брошури под насловом Плач Старе Србије [Земун, 1864], посвећеној Вилијему Дентону и европској јавности. Због великог значаја и изванредне документарности овог меморандума, ваља сe на њему више задржати.[21]

У почетку тужбе вели сe да je пећки хришћани подносе "против насилних Арнаута зулумћара, којих су злоупотребљења сваку меру превазишла, и којима ако сe на пут не стане принуђени смо из земље, која je крвљу наших предака напојена, и са гаришта нашег селити сe, а то онде, ђе нам Ваше Величанство место начинило буде па ако ће то и у Анадолији бити, само једном да сe од несносима злоупотребљења зулумћара ослобођени видимо". Даље сe констатује да су Пећ и пећка нахија под непрестаним терором од стране Албанаца из шест села: Укче, Истиниће, Стреоц, Дечане, Црвени Брег и Вокша. Они наговарају и друге Албанце да "јадну рају муче, злостављају и убијају", нарушавајући царске законе. Ређају сe, потом, злочини у 68 тачака, али их je више, јер у једној тачки буде и по неколико. Ту су пљачке, силовања, отмице, убиства и сакаћења, "пољске штете" - уништавање усева, летине, стоке, ратарске опреме; ту су препродаје отетог имања, насилни улазак у посед планине [пашњака] и шуме итд. Све то турска власт, полиција и суд толеришу и помажу. Наводе сe насиља и безакоња у самој Пећи, у граду где je седиште турске власти, над житељима који су "злостављани, арани, убијани" - и све са именом и презименом и насилника Албанца и жртве Србина. "Бедна раја [сe] и на очима паша напада и злоставља, а подобна и гора безакоња исти зликовци и многи други у Ђаковичкој, Призренској, Вучитрнској, Приштинској, Новобрдској, Гњиланској, Тетовској, Врањској и другим нахијама и земљама чине". Навешћемо само неколико примера. Ево примера пресељења због насиља: "Мислећи Стеван Вучић да ће зулум и тиранство премештајем из места у место избећи, из села Пограђе као прадедовине своје у Дреновчић настанио сe; но и ту га зло постиже тим, што га Арнаути добродолци поараше, а зликовци Асан и Арслан из Вокша 12 ћеса новаца насилно отеше му. Овом су приликом исти злочинци и Арси Манићу из истог места 1000 гроша отели, а поред овог и кошеве са пчелама из пакости уништили му, а тим себе у злоковарном злочинству задовољили, а овога прекомерно оштетили" [т. 10]. Забележен je и случај када неки Суљ-паша из Пећи у селу Злокућани "немилосрдно и нечовечно својим ногама пред њим десивше сe дете прегази, које je после неколико сати, не могавши издржати свирепо учињено злочинство над њим умрло" [т. 13]. Становници села Лукавице насилно су напаствовани и глобљени; права раје, што им je султан гарантовао, "само су на артији написана, а и до данас удело неприведена" [т. 18]. Албанци не дају Србима да уживају ни оно што им je ферманом дато. Тако Арнаути Језернићани насилно отеше уживање белопољске планине, "сапаливши нам у истој постојећи 7 станова, а и једног човека у том нападању ранили су". Пошто су сe Срби пожалили, позвавши сe на ферман, буде им ферман најпре одузет и поцепан, а потом сe Албанци Језернићани крваво освете за то српско "одбранаштво" неколиким убиствима и силовањем шест девојака [т. 22]. Ливаде дечанске отели су па продали Алил-аги Шеремету Пећанину [т. 23]. Осам кола сена са ливада дечанских "ватри предадоше" [т. 28]. Имања српска једноставно сe присвајају: у селу Синају "Амза Ђок присвоји Станкову ливаду при свеколиким правима, која он над истом имаде" [т. 66]. Забележено je и неколико случајева разарања цркава и обесвећења православних светиња. Тако "у село Бело Поље дошавши незнабошци и злоковарни зликовци Зек Асан, Етем Хасан, Јасан Вејсељ, Хајдор Махмут и Суљо Фетаовић цркву још од издавних времена начињену раскопаше, и од цигаља и камења од цркве раскопане себи куће и друге стаје саградише, трпезу пак, на којој сe бескрвна жертва Господу приношаше, обешчестити светињу и димњацима кућа својих узидаше, па то исто и са крстовима од кровова скинути чинише" [т. 47].[22] У меморандуму сe наглашава да зликовце не само нико не сме тужити него им ништа ни при самом вршењу злочинства споменути не сме, "јер би га на ма с овог света уклонили". Истинићани, тако, "из дана у дан све већа злочинства монастиру ком су они потчињени [тј. по царским хрисовуљама и султановом ферману - Д. Б.] чине, и јадну рају у околним селима киње, арају, робе, пале и убијају, а све на очима власти, која их на такова злочинства и овлашћује" [т. 53]. Серафим Ристић наглашава да су у меморандуму набројана само нека од оних зала која сe чине раји у пећкој нахији, а "подобна и гора безакоња" чине сe и у другим нахијама. На крају меморандума сe упозорава: "не нађе ли молба ова одзива, то нек уверено буде Ваше Величество да ће сиротна раја не само ове нахије, но и остале у стању овом находеће сe, потражити средства спасавајућа, па ако ће то бити у само одсудно време за престо Вашега Величанства, не по вољи својој на дела ова узбуђена, но јединствено не могући свирепости зликоваца сносити, приморана то учинити". Објављивање меморандума, са своје стране, треба да послужи као опомена европским силама да предузму код Порте потребне кораке "бедној раји, која на земљи крвљу својих прадедова посутој и права личне слободе и имања заштитити и то час пре, док сe ова није, чему je већ време ту, оружаном руком дигла права своја бранити".

О крвавом албанском терору шездесетих година XIX века, како над српским тако и над македонским становништвом, говоре веома опширно и извештаји руских конзула у Призрену и Битољу. Велики руски научник А. М. Селишчев говори о крвавом терору који je пратио насељавања Албанаца у Македонији и Старој Србији. "Само су сe у мало места, можда, успоставили добросуседски односи Словена и Албанаца", додаје он. "Владајући положај муслимана у односу према ђауру, пљачкаштво дошљака, пасивност турске власти у обуздавању разбојништва Албанаца угњетавали су словенско становништво. То угњетавање постало je још јаче у другој половини XIX века уз заоштрене религиозне разлике, уз пробуђен национално-друштвени покрет, уз мешање страних агената у том покрету, уз испољену државну немоћ Турске. Извештаји конзула у Битољу и Призрену о условима живота словенског [и уопште хришћанског] становништва у овим областима пуни су ужаса".[23] Тако руски конзул у Призрену, Тимајев, пише 1866: "Пишу ми из Пећи да су злочини Арнаута безбројни, да су страдања хришћана неизмерна и неизрецива, а овдашње турске власти уверавају да je све мирно и ничега необичног нема. Овим уверавањима ни у ком случају није могућно веровати, јер jа имам позитивне доказе о нередовном и немирном стању земље".[24] Он размишља о димензијама и последицама масовне колонизације Албанаца у Старој Србији, те констатује да "албански народ све више осваја земље на које сe насељава и можда ће сe ускоро десити да он игра неку улогу у судбини Европе, без обзира на то што je већи део његов сада у необразованом и скоро дивљем стању". Колонизација je насилна, земља сe отима и Срби нагоне на бекство. При том сe могу чути аргументи од стране Албанаца: ако сe пре много година толико Срба преселило у Аустрију, зашто да сe и остатак не исели? "Као што су Турци били истерани из Србије", додају Албанци, "тако хришћани треба да буду истерани из призренског санџака". Суочени смо, дакле, са планским протеривањем Срба, са програмом денационализације односно албанизације Косова и Метохије, још шездесетих година XIX века. "Масовно насељавање призренског санџака од стране Арнаута", наставља Тимајев, "не наилази ни на какве препреке. Турска влада би, изгледа, била веома задовољна да у тој провинцији не буде хришћана. Од стране хришћанског становништва ни у ком случају не може бити отпора арнаутској поплави, јер су хришћани овде сувише малобројни а и зато што су страшно разједињени [православни и католици - Д. Б.]. У нормалним околностима може сe рачунати", закључује Тимајев, "да на једног хришћанина долази најмање шест муслимана Арнаута, изузев западне и јужне периферије призренског санџака, где je чисто арнаутско становништво".[25] Српски народ живи у страху од погрома. Према једном каснијем извештају из Призрена, "ноћ између 20. и 21. марта [1869] била je страшна за пећке житеље. По сећању старинаца сличних je ноћи бивало само у варварско-јаничарско време пре тринаест година [тј. 1856. - Д. Б.]. Од страха je седам жена пре времена родило, од које деце je петоро умрло, а много деце и девојака бацило у врућицу и грозницу".[26] Исто тако je и у Тетову, нешто пре тога [1867], био завладао међу хришћанима панични страх. "Они не само што не смеју да изађу на своје њиве, него ни на улицу у граду. Свакоме муслиману je реч ђаур стално на уснама. Насиља, убиства и пљачка догађају сe учестано".[27] У Тетову je, пише исти конзул 1869, "положај хришћана због сурових насиља и многих пљачки, најочајнији утолико више што у злочинима учествују моћници овог града".[28] Извештаји Јастребова из 1871. и 1872. потврђују исто стање терора.[29]

О стању у Македонији говоре извештаји руских конзула у Битољу. Тако В. Максимов пише Игнатјеву 29. новембра 1875. да су "убиства хришћана чешћа и добијају суровији и узнемиравајући карактер. Као и пре, турска власт оставља већину злочина без гоњења; ако сe оно и покреће, мухамеданци сe лако пуштају из затвора услед недостатка сведока, који избегавају да сe појаве из страха од освете". Списак убистава извршених за последњих осам недеља у битољској области веома је сличан оном у жалбама пећких хришћана.[30] О неиздржљивости овог терора сведочи и једна жалба коју су сељани Бучина 8. јануара 1876. поднели прилепском кајмакаму, где сe вели: "Молимо Вас најпокорније да нас спасете од ових злочинстава или да пошаљете царску војску да нас покоље, или да нам наредите да продамо село и да сe преселимо на друго место, јер je немогуће подносити више злочине које над нама чине житељи села Трновца и Пресил".[31] Само у пећком округу од септембра 1876. до септембра 1879. убијено je 126 хришћана, а ниједан убица није не само кажњен него ни ухапшен.[32]

1 Врло добар приказ српско-албанских односа после XV века, а нарочито у XIX веку, дао је В Вучковић у ЕJ I, 155-159, с. в. Арбанаско-јужнословенски односи. О Гарашанину и о српско-грчким комбинацијама вид. тамо на стр. 157. Осим тога: Д. Страњаковић, Арбанија и Србија у XIX веку, Београд 1937; исти, Како је постало Гарашаниново "Начертаније", Споменик СКА, 70 (1939); исти, Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844-1858, ГИДНС IX/2 (1936). Вид. и: Преписка Илије Гарашанина I (1839-1849), Београд 1950. Упор. В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 292-293; исти, Политика Србије према Албанији у 19. веку, ЗДНМС 49 (1968) 5-25.

2 Почетком XIX века било je већ најмање 50% свих Албанаца исламизовано. Процес je добио у замаху у XVII в. на северу, а у XVIII веку нарочито je захватио јужне крајеве Албаније. Уочене су вишеструке негативне последице тога процеса: Г. Л. Арш и др. Краткая история Албании, 42-43.

3 Л. Ранке, Српска револуција, Београд 1965, 146.

4 Вук Ст. Караџић, Први и други српски устанак, Београд 1947, 64 (Прва година српскога војевања на даије, обј. прво у "Даници" за 1828).

5 T. Ђорђевић, Арнаути у Србији за владе Кнеза Милоша (1815-1839), ААСЈЕ 1 (1923) 197-198. Српски депутати у Цариграду 1833. године говорили су и о београдским "Турцима": "Београдски су Турци најгори зулумћари, све сам Арнаутин и Бошњак" (стр. 198).

6 Историја срп. народа V/1, 14 (В. Стојанчевић).

7 Историја срп. народа V/1, 236-237 (В. Стојанчевић).

8 У запису хиландарског рукописа бр. 282, из 1826, монах Спиридон Хиландарац говори о "великој напасти" коју су монаси поднели од Лобут-паше и "од Арнаута који у Светој Гори сеђаху и од разбојника; умало да не опусте Света Гора... И велика зла поднесосмо од јерсовских Арнаута, а такође и од сераскерових људи што сеђаху на караули (тј. на стражи - Д. Б.). Тада оборише и олово са параклиса и крстионице, и без старешине велику напаст поднесосмо. Тада изгореше каламаријски метоси" (Д. Богдановић, Каталог Хиландара I, 125). Забележена су, раније, и албанска разарања Рилског манастира: "Године од Христа 1778, месеца августа 16. дан, у освит четвртка, трећи пут опљачкаше свети манастир проклети Арнаути, 30 душа, и изгореше до темеља све здање осим пирга и цркве. Тада беше јао и куку, у време царевања агарјанског султана Хамида 1778" (Љ. Стојановић, Записи III, 206, бр. 5854).

9 В. Радовановић, Тиквеш и Рајец, 225.

10 В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 50; упор. В. Стојанчевић, Северна Албанија под турском влашћу 1830-их година, ИЧ 7 (1957) 123-143.

11 В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 151-162.

12 В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 172, 230-231.

13 В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 285 и д.

14 В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 302.

15 В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 314.

16 В. Стојанчевић Јужносл. народи, 332-333.

17 О томе вид. С. Новаковић, Црквени војвода. Останак пећске патријаршијске хрисовуље у једном народном обичају онога краја, ГНЧ 11 (1889) 289-295.

18 Класичан је у том погледу запис јеромонаха Серафима (вероватно Ристића) у дечанском рукопису бр. 97, на листу 399, из 1842. Тада сe "посвадише Истинићани са Дечанце и Црвенобрежани због воде јажа, који ће узети више воде от Бистрице Дечанске. Отимљући који може воде наврнути више да ваде коломбоћ (кукуруз - Д. Б.), Истинићани убију два Дечанца. После други дан убију ови два њима и више ране. То је било више цркве дечанске. Трећи дан испод села одвуд ове две села уједно (тј. Дечане и Црвени Брег - Д. Б.), а оно (тј. Истинићи - Д. Б.), отуд воде Бистрице на ове бише сe за 4 сата. Било је свашта, то сe прекиде. Дечанци и Црвенобрежани одоше и доведоше 1000 кућа свој фис Гаш, па ударише на Истиниће. Би боја цео дан, изгореше цело село, оде Истиниће. Паде са обе стране мртвије до сто људи и до 150 рањени. Више смо дали од 4 товара ( =480 литара - Д. Б.) ракије за перење рањенике. А конака - то сe јело и пило, трошак стало нама за 2000 гроша". Занимљив je и Серафимов запис о албанској побуни 1845: "А што смо давали ми наше, само отишло за 6 хиљаде гроша, истина носио народ сељаци но кад ти je у кући давали смо на ориз, пасул, луча, дрва, измет" (Љ. Стојановић, Записи V, 323 бр. 9271).

19 В. Стојанчевић, Јужносл. народи, 234-235.

20 Серафим Ристић, Дечански споменици, Београд 1864, 77-79.

21 Сви наводи су овде из те публикације Серафима Ристића. Код примера сe наводе одмах у тексту оне тачке под којима су злочини описани у жалби.

22 Слична обесвећења бележи овај меморандум и у селу Лукавцу (т. 27), Истоку (т. 51), Сухом Грлу (т. 62), Синају (т. 65).

23 А. M. Селищев, Слав. население, 7 и д.

24 А. M. Селищев, Слав. население, 10.

25 А. M. Селищев, Слав. население, 43-44.

26 А. M. Селищев, Слав. население, 45-46.

27 Према А. M. Селищев, Слав. население, 19.

28 Према А. M. Селищев, Слав. население, 19.

29 Према А. M. Селищев, Слав. население, 19-20.

30 Према А. M. Селищев, Слав. население, 25, 28-29.

31 А. M. Селищев, Слав. население, 29-30.

32 А. M. Селищев, Слав. население, 46-47.

2. Ослободилачки ратови Србије и Црне Горе 1876/77. и 1877/78.

Ослободилачки ратови Србије и Црне Горе против Турске 1876, а потом 1877. и 1878. године довели су Србе у први озбиљан судар са албанским народом. Од пресудног je значаја у томе чињеница да је албанска колонизација управо током прве половине XIX века из косовског вилајета преплавила делове нишког вилајета, те да су Албанци били већ у Топлици, Пољаници, Масурици и Крајишту. План ослобођења Старе Србије 1876. године предвиђао je поседање пространих српских области на којима су сe већ увелико насељавали или населили Албанци.[1] Стање Срба на тој територији било је врло тешко. Поједине породице, па и читава села, исељавају сe из Турске у Србију због насиља, а пљачкашки упади, убиства граничних стражара и других српских грађана од стране албанских чета свакодневна су појава; на граници сe бори и гине као да je рат већ објављен.[2]

Подстакнуте масовним устанком Срба у Херцеговини и Босни 1875, као и покретима маса и бунама у Бугарској исте године, и Србија и Црна Гора су рачунале на свеопшти устанак хришћанског народа под Турцима као на важан стратегијско-политички чинилац. До свеопштег устанка није дошло, нити у јужној Србији нити на Косову и Метохији, мада сe знатан број мушкараца из тих крајева, нарочито из пограничних области Поморавља и са Косова, био придружио српским трупама, формирајући добровољачке јединице. Позив Србима да дигну устанак парирала je Порта позивом Албанцима да сe боре против српске војске и против устаника. Главнину трупа које je Турска у другом рату [1877] бацила против Србије сачињавале су албанске чете и друге помоћне снаге, а Албанци су били ангажовани и у борбама на црногорском фронту. У борбама за Прокупље и Куршумлију најжешћи отпор пружили су Албанци [код Куршумлије, на пример, уз 400 низама борило сe против Срба око 2000 Албанаца]. После ослобођења Ниша, 10. јануара 1878, главнина српских снага упућена је према Косову. На правцу од Куршумлије српске трупе су успеле да сe пробију у Мало Косово, средња колона сe тешко кретала планинским земљиштем Голака, водећи непрекидно борбе против Албанаца. Јужна колона je постигла највећи успех: њена претходница, под командом Радомира Путника, тада мајора, ослободила je Гњилане и избила на прилазе Приштини, до села и манастира Грачанице.[3] То је прво ослобођење Косова, 1878. године. На жалост, руско-турско примирје у Једрену не само што је зауставило даље напредовање српске војске него je довело до њеног повлачења на демаркациону линију, повучену од стране српско-турске комисије 13/25. фебруара 1878. у складу са одредбама Једренског примирја. Српска војска на косовском ратишту морала je да евакуише ослобођену територију гњиланске и дела приштинске казе.[4]

У току ратних операција 1877/78. године дошло je до великих демографских поремећаја на читавом ратишту, како у областима које je српска војска ослобађала, тако и у оним пределима који су сe налазили у позадини фронта на турској страни, од Јужне Мораве до Косова поља. Нарочито од 1875. године у Србију су наваљивали таласи избеглица из пограничних крајева Турске. Пред терором башибозука Черкеза, Албанаца и званичних турских власти масе хришћана прелазиле су у Србију; у пограничном подручју Србије, на северним падинама Копаоника и Јастрепца, бивало je и по 200.000 избеглица. Са успешним офанзивним дејствима српских трупа крајем 1877. и почетком 1878. године избеглиштва су узела обрнут смер - пред српском војском бежали су Турци, Албанци и Черкези, а у њихове куће и на њихова имања почели су сe насељавати Срби, пристигли са разних страна, а највише из пограничних округа алексиначког, крушевачког и књажевачког.[5] За кратко време су ослобођена подручја остала без албанског становништва, које сe потом плански насељавало у пограничним крајевима Турске, највише на Малом Косову и у Горњој Морави, али и у Кривој реци или на Косову према Ибарском Колашину. У ствари, већ у току рата, а поготову првих месеци по закључењу примирја, дошло je до својеврсне недобровољне размене становништва, чиме je повраћен српски карактер новоослобођених области јужног Поморавља и Топлице, али je зато ојачан албански елеменат у источним подручјима косовско-метохијске области, поготову на самом Косову у ужем смислу речи. То je тзв. "инверсна" албанска метанастазичка струја, којом je захваћено и из ослобођених крајева Србије исељено око 30.000 Албанаца.[6]

Исељавање Албанаца, Турака и Черкеза из јужне Србије, ослобођене 1878. године, мора сe посматрати у светлу општих демографских збивања која су сe одиграла услед рата. Турски пораз и нова подела балканских земаља извршена на Берлинском конгресу 1878. изазвали су и ново груписање муслиманских, а посредно и хришћанских маса. То je једна од крупних последица Берлинског конгреса: миграције становништва, којима je измењена етничка и верска слика одређених области. Навешћемо резултате најновијих истраживања, из Историје српског народа [V/1]. Већ у првој години устанка у Босни и Херцеговини из Босне je пребегло на аустријску страну око двеста хиљада људи, а коначан демографски губитак Босне и Херцеговине износио je 150.000 људи. Тај губитак сe претежно односи на српско и муслиманско становништво. Ако сe томе дода податак да су Срби због куге у тим земљама од 1865. до 1871. изгубили око 237.000 људи, онда сe мора закључити да су укупни губици били ненадокнадиви. Становништво Херцеговине и Санџака бежало je у Црну Гору, а из јужне Србије и Косова у Србију. Србија je, као што je поменуто, издржавала 200.000 бегунаца из "пострадалих крајева са више хиљада пребеглих породица" са турске територије. Процењивано je да je у Црној Гори било 70.000 бегунаца, али тај број je вероватно био знатно већи. С друге стране, муслиманско становништво je бежало са угроженог подручја; из устаничких области Босне и Херцеговине бежало je у унутрашње делове, а из крајева које су заузеле српске и црногорске трупе одлазило je у Санџак, Македонију, Албанију и на Косово. "Не би било претерано", каже Милорад Екмечић, "ако би сe закључило да су у немирним годинама кризе од 1875. до 1878. на Балкану била покренута два милиона људи на бежање са својих огњишта, по милион на обе верске стране".[7] Посебну пажњу изазива сад феномен муслиманских миграција, за које сe вели да су поспешене из два разлога: прво, ратом и несигурношћу, а друго, обичајем турских генерала да у повлачењу турске војске из једне области позову и муслиманско становништво да крене за њом у султанову земљу. Један од крупних разлога муслиманске миграције, уз то, било je одбијање муслимана да служе у немуслиманској држави и да сe подвргну режиму равноправности, једнаких грађанских права и дужности. Томе je свакако допринела и жеља српске владе да сe ослободи муслиманског становништва, мада je Берлинским уговором преузела обавезу заштите муслиманске мањине и њених имовинских права.[8] Сви Албанци који сe нису били повукли, као и сви њихови повратници са турске територије, исељени су настојањем српских власти одмах по закључењу Берлинског уговора 1878. Ова политика "чишћења" новоослобођених крајева наишла je на опозицију у Србији, чак и у војним круговима; њу одлучно осуђује, као неразумну, и познати писац и јавни радник Јован Хаџи-Васиљевић. Он у томе акту српске владе види интерес Аустрије да у Србији не буде Албанаца, већ да сe уз границу Србије створи "што јачи и према Србији што огорченији контигенат", тако да je исељавање Албанаца, по томе схватању, ишло на руку аустријским интересима против Србије. Мотиви српске владе били су, пак, у томе да сe створи чисто српска национална држава, те да сe "очисти земља од некрста", да сe паралишу кораци Портини [ревандикације према пределима насељеним Албанцима] и да сe будућа акција Србије у правцу косовских предела и уопште Старе Србије што јаче обезбеди, и да сe у тим крајевима који су сада дошли под српску управу осигура мир и ред. Радикално исељавање je тражила Врховна команда под утицајем извештаја ратних команданата А. Орешковића, Ст. Биничког и Ђ. Хорватовића, али сe против исељавања Албанаца - посебно из врањског округа - успротивио командант Шумадијског кора, генерал Јован Белимарковић. Он сe позивао на прокламације у којима je Албанцима била дата реч да их српске власти неће дирати, па како су ови "добри и радни људи", он их ни по цену оставке не може и неће исељавати. Белимарковића су подржали и неки други команданти.[9]

Исход српско-турских ратова 1876/77. и 1877/78. био je судбоносан за даљи развој Србије и перспективу њених ослободилачких тежњи ка уједињењу свих делова српског народа под Турском. Најпре je Санстефански мировни уговор Турске и Русије од 19. фебруара 1878. довео у питање безмало све што je Србија успела да постигне својим оружјем и многобројним жртвама, препуштајући добар део ослобођених области новој бугарској држави. Насупрот захтевима Србије, упућенима руском цару још 3. јануара 1878, "да сe у прелиминаре мира као и услове примирја стави независност Србије и присаједињење Србији Старе Србије или садашњег Косовског вилајета са додатком Видина",[10] границе санстефанске Бугарске су обухватале Ниш и цело Понишавље, сву Јужну и Горњу Мораву, и целу Македонију, захватајући на југу и добар део Албаније [корчанска каза]. Србија je, уз независност, добила само нешто територија у северним деловима Косова: Стари Колашин и Мало Косово са Вучитрном и Подујевом. Према томе уговору, српска војска je имала да напусти пространо подручје Горње Мораве, Изморника и Криве реке са далеко претежнијим српским становништвом тих крајева, а добијала je у лапском срезу подручје са албанским становништвом и мало српских сељака. Стога je на Берлинском конгресу српска делегација морала да води тешку борбу за признавање макар онога што je de faсto ослободила, при чему сe сударала са истицањем тобожњих или стварних етничких разлога.[11] Турски je предлог предвиђао да "арбанашке казе" Вучитрн, Куршумлија, Прокупље и Лесковац остану у границама царства, уколико сe то не прихвати, тражила сe граница на Грделици.[12] Своје ставове на Конгресу турска делегација je подупирала држањем и претњама албанских племенских старешина; она je на пример, енергично захтевала од британског делегата, Солзберија, "да спречи ширење Србије и Црне Горе на албанску територију", јер су му "албанске племенске старешине поднеле петицију у којој сe протестује против овог ширења", чује сe "да они врше припреме да сe томе супротставе оружјем".[13] Срби су, са своје стране, истицали етнографске и историјске разлоге, али и стање српског народа у областима које су имале остати Турској. Тако je Јован Ристић објашњавао грофу Андрашију, представнику Аустрије, како су сe Срби исељавали из тих крајева, а како досељавали Албанци. "Mа колико да их je", рекао je Ристић, "они нису у већини, а дошљаци су. Не може сваки анклав за себе бити држава".[14] Истицало сe и стање терора и "зулума" што га je од Албанаца трпео српски народ у областима из којих сe српска војска морала повући и немогућност опстанка Срба "под турском влашћу и љутим Арнаутима, код којих нема закона, нема душе, нема срца".[15]

Берлинском конгресу je поднет и меморандум 3. јула 1878, са потписом председника Одбора за ослобођење Старе Србије и Македоније [основаног на Косову 1877], архимандрита Саве Дечанца. У меморандуму сe, поред осталог, каже "Кад je Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије. Овај народ трпео je до данас нечувене патње, јер je био препуштен милости и немилости турских и арбанашких ренегата. Сада, кад је свима народима Балканског полуострва побољшан положај, да ли je право да ми останемо у ланцима тешке тираније, да ли je право да нас Турци и даље кољу, а Арбанаси пале наше домове, да ли je праведно да смо и даље потчињени поступцима који су гори од поступака према стоци у Европи. Пошто смо учествовали у рату за ослобођење, пошто смо сe побунили против израбљивања, пошто смо изразили наше жеље за слободом и уједињењем с нашом браћом, ако сe обнови стари поредак, муслимански фанатизам ће бити безграничан, с још тежим насиљем, и довешће нас дотле да трпимо патње веће него досад... Ако [овај европски скуп - Д. Б.] не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност".[16]

Молбе и разлози српске владе и самога српског народа нису на Конгресу уважени. Додуше, захваљујући супарништву Аустрије и Русије, осујећено je стварање Велике Бугарске, а Србија je добила државну независност и своје ослобођене округе - али без Косова и Горње Мораве. Србија стога у ова два рата није остварила свој циљ у потпуности; ослобођење Старе Србије одложено je за следећу четвртину века, када ће демографска ситуација ових области постати још неповољнија по српски народ и још мање погодна за једноставну заштиту српских права на своју земљу.

На другој страни, Црна Гора - у овом рату од 1877. усмерена ка југу, сукобила сe са северноалбанским племенима у целом појасу од Улциња на мору до Плава и Гусиња у горњем Полимљу. Одредбе Санстефанског уговора биле су за Црну Гору повољније од Берлинског уговора од 13. јула 1878, али je и према овим последњим требало да сe нађу у црногорској држави неке територије настањене у мањем или већем броју Албанцима, делом муслиманима, а делом католицима. Уз независност, Црна Гора je добила градове Никшић, Колашин, Спуж, Подгорицу, Жабљак, Бар, Плав и Гусиње, али сe због албанског отпора није могло спровести у живот припајање Плава и Гусиња, у које сe од XVIII века инфилтрирало албанско становништво; зато je Црна Гора, опет, упркос жестоком противљењу Албанаца, успела да добије Улцињ.[17]

1 Истина, не може бити речи о некој сигурној албанској већини. Према турском државном попису из 1873 године било је у три казе Призренског санџака (вучитрнској, приштинској и гњиланској), које спадају у ширу област Косова, 19.564 хришћанске мушке (пореске) главе и 34.759 муслиманских; Срба је било највише у гњиланској кази - 11.607 према 12.544 муслимана. Међу муслиманима су свакако не само Албанци него и Турци Османлија, па исламизовани Срби, Черкези и Цигани. Гро српског становништва живео je на селу: Срби су у односу на муслиманско (углавном албанско) сеоско становништво представљали вероватно већину. Констатовано je да je Косово у ужем смислу (тј приштинска и вучитрнска каза, посебно њихови равничарски делови) имало уопште српску већину до избијања босанско-херцеговачког устанка 1875. и првог српско-турског рата 1876. године: В. Стојанчевић, Прво ослобођење Косова, 460-462, са литературом о томе.

2 P. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса, 53-54.

3 У манастиру Грачаници дочекан je добровољачки одред поручника Милоша Сандића 24. јануара од стране двојице свештеника, народних првака и масе народа из околних села. 25. јануара 1878. одржана je свечана служба у Грачаници у славу победа српске војске кнеза Милана и помен косовским јунацима из 1389. године. О томе В. Стојанчевић, Прво ослобођење Косова, 456-466.

4 В. Стојанчевић, Прво ослобођење Косова, 463-469.

5 Историја срп. народа V/1, 409-410 (Ч. Попов).

6 Ј. Цвијић, Основе III, 1166-1167; упор. исти, Балк. полуострво, 143.

7 Историја срп. народа V [1, 525 (M. Екмечић).

8 Историја срп. народа V/1, 525-526 (M. Екмечић); упор. В. Чубриловић, Полит. узроци. 43-44.

9 Ј. Хаџи-Васиљевић, Арбан. лига, 1-2, 11-14. Хаџи-Васиљевић наводи аргументацију тадашњег начелника Врховне команде, који je истицао како неће и никако не жели "да Србија има свој Кавказ", док сe председник владе бојао да би останак Албанаца у Србији могао бити штетан по ред и безбедност у тим крајевима (стр. 13, с позивом на Ј. Ристића, Диплом. ист. Србије II, 241-247).

10 Стара Србија je према том захтеву обухватала: Македонију до Бистрице (Алијакмона), Солун и до Струме и Лом Паланке; Косовски вилајет (као минимални захтев) обухватао je градове Вишеград, Фочу, Бијело Поље. Беран, Дебар, Велес, наравно и Скопље, Штип, Џумају, Ћустендил, Радомир и Драгоман, до Белоградчика и Куле са Видином: Србија 1878, 20-21, бр. 13.

11 Још је генерал Игњатијев тврдио Лешјанину да око Новог Пазара и Сјенице нема Срба, већ тамо живе Албанци и Турци; тако и на југу не може сe Србима дати Призрен, Пећ и неке друге вароши и области које нису освојене поглавито стога што тамо има много више арнаутског и турског елемента него српског (Србија 1878, 184, бр. 108).

12 Србија 1878, 457-458, бp. 272.

13 Србија 1878, 467-468, бp. 280.

14 Србија 1878, 386, бр. 223.

15 Аргументација у петицији становника Гњилана и околине кнезу Милану од 23. априла 1878: Србија 1878, 324-325, бр. 186.

16 Србија 1878, 502-503, бр. 301; упор. о тој акцији Историја срп. народа VI/1, 291 (Ђ. Микић).

17 Више о томе: H. Ражнатовић, Црна Гора и Берлински конгрес, Цетиње 1979.

VI ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

1. Призренска лига 1878-1881.

Важну улогу у развоју односа између српског и албанског народа имала je "Лига [Савез] за одбрану права албанског народа", друкчије још названа "Албанска лига" или "Призренска лига", формирана у Призрену почетком јуна 1878. године. О разлозима оснивања и карактеру те организације постоје веома противречна мишљења и читава једна библиотека књига и студија, чиме сe, у сваком случају, потврђује њен историјски значај за албански народ и усмеравање његових односа са другим балканским народима. Албанска историографија види у Лиги израз општеалбанског националног покрета, којим процес "рилиндје", народног препорода, улази у другу и главну фазу. С друге стране, Лиги сe са много разлога оспорава аутентичност; у њој сe види пре свега и углавном инструмент турске политике и политике европских сила [Аустрије, Италије, Енглеске], један од облика манипулације албанским народом у вођењу балканске политике. Историјска стварност je довољно сложена да би сe карактер таквог покрета могао свести на један именитељ. Без обзира на све спорове, једно je сигурно: Лига представља важан моменат у конституисању албанске националне идеје.

До формирања Лиге дошло je у току припрема за Берлински конгрес. Санстефански мировни уговор отварао je процес поделе европске Турске, при чему су земље насељене српским и албанским живљем биле захваћене деобом између Црне Горе, Србије и Бугарске. Ваља нагласити да сe на ратни програм Србије и Црне Горе 1876/77. не може гледати као на експанзионизам и присвајање туђих националних територија, јер je у питању ослобођење сопствених земаља, преплављених насиљем једнога страног елемента. Ратни програм Србије и Црне Горе тежио je ка томе да ликвидира стање вековне окупације и успостави свој национални суверенитет, да заштити и ослободи српски народ, подвргнут систематском геноциду. Албански народ у Старој Србији није био неутрални фактор, нити сe налазио у позицији поробљеног и обесправљеног народа. За српску и македонску рају Албанац-муслиман био je управо слуга окупатора и окупатор, најсвирепији тлачитељ, симбол туђинске власти и зулума. Ослободилачка борба против Турске водила сe, дакле, и против мухамеданских Албанаца.

Одвајање Албанаца од турске централне власти и борба против ње почињу, како смо видели, са реформама, у отпору против новога курса модернизације и европеизације царства, који су европске силе почеле наметати Турској од раних година XIX века. То je борба за стари поредак апсолутне повлашћености, против виталних интереса хришћанске раје. Читава прва половина XIX века испуњена je локалним бунама Албанаца, од оних за статус наследних пашалука па до побуна због нових пореза и регрутације, или чак због симболичних хришћанских "права". Тешко je зато, па и немогуће, говорити о неком аутентичном албанском националном покрету у то доба. У круговима албанске емиграције [Букурешт, Београд, Софија, Истанбул, Каиро и нарочито у Италији] јавља сe национална идеја - тада претежно на плану језичке и просветне еманципације, али локалне побуне и устанци у северној Албанији и у Старој Србији и Македонији немају с тим никакве везе, већ сe заснивају на конзервативним идејама отоманско-шеријатског легитимизма и "старих" племенских аутономија. Албанско питање и нису поставили сами Албанци. С правом je констатовано да je "једна од битних карактеристика постављања албанског питања [у Рајхштатском споразуму 1876. и аустријско-руској конвенцији 1877 - Д Б.] несумњиво у томе, да оно није дошло као посљедица неке конкретне устаничке борбе у Албанији или зрелог и политички јасно и радикално усмјереног националног покрета, већ као резултат акције тајне дипломације да предухитри развој фактичког стања и предвиди територијалну подјелу европске Турске".[1] Без обзира на већ постојећа и активна жаришта албанске националне мисли [Истанбул, Каиро, Милано], "албанско питање не покреће какав национални покрет Албаније или каква друга албанска снага, већ за њ војују с једне стране руска и аустро-угарска тајна дипломација, према својим интересима и потребама за своје циљеве, а с друге стране на њему почиње инсистирати и део талијанске буржоазије, који већ има изграђен програм талијанске експанзије и пенетрације на Балкан, а пропагандно користи ["Итало-албански одбор"] национално-ослободилачку егзалтацију, па и искрене побуде неких либералних и патриотских кругова у својој земљи".[2]

Оснивање Лиге у Призрену мора сe зато посматрати у светлу историјског тренутка: српска војска je ослободила Јужну Србију и избила, макар за кратко, на Косово, Црна Гора je претила Малесији, Плаву и Гусињу, са ослобођених српских територија маса албанских избеглица притиснула je косовско-метохијске вароши: само у Призрену било их je око 5000, а у Ђаковици око 2000. Створена je код Албанаца психоза страха од суседа, од њихових тежњи да "деле Албанију" и могућности да сe то реализује на Берлинском конгресу, а уз то и психоза страха од црногорске и српске освете због учешћа Албанаца у турској војсци за последњих ратова и због насиља и пљачки што су тада почињене. Зато већ априла 1878. долази до окупљања и договарања албанских главара из Ђаковице, Пећи, Гусиња, Тетова, Љуме и Дебра, како би сe решило да ли да сe мирно пређе преко граничних промена по Санстефанском миру или да сe томе супротстави, и како да сe спречи даље захватање у "албанске земље" са стране суседа.[3] Крајем маја и почетком јуна [по старом календару] одржани су шири састанци албанских представника у Призрену; окупило сe преко 300 делегата из свих крајева где живе Албанци. Испловиле су сe политичке разлике у погледима северних и јужних Албанаца. На конгрес у Бајракли-џамији дошли су и представници цариградског круга, Главног одбора књижевно-политичког друштва, на челу са Абдул-бејом Фрашеријем. Делегати из северне Албаније, Македоније и са Косова били су за политичко решење албанског питања још увек у склопу Турске царевине, али уз посебан привилегован положај, на бази самоуправе и ослобођења од дажбина султану. "Јужна", заправо цариградска фракција била je радикалнија, захтевајући самосталност Албаније, одрицање покорности султану. По њиховом мишљењу требало je успоставити самосталну Албанију из четири области [кнежевине]: I. јужна Албанија и Епир [Јањина]; 11. северна и средња Албанија [Скадар, Тирана и Елбасан]; III. Македонија [Скопље, Дебар, Гостивар, Прилеп, Велес, Битољ, Охрид]; IV. Косово с деловима јужне Србије и Македоније [Пећ, Ђаковица, Призрен, Нови Пазар, Митровица, Сјеница, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово].[4] То je, дакле, концепт "Велике Албаније", којим су захваћене туђе, словенске и грчке земље у којима албанска народност представља мањину, која сe у телу већине угнездила у скорије време и насиљем, користећи сe повлашћеним положајем муслимана у систему турске државе. Око овога концепта у ствари и није било размимоилажења; и за једну и за другу фракцију "Велика Албанија" je била политички аксиом и подлога за било коју варијанту албанског питања. У том смислу сe заиста може говорити да je на призренском конгресу 1878. године коначно формулисан максимални програм албанског национализма. Зато je и могло доћи до компромиса, попуштањем Фрашерија, на заједничкој "аутономашкој" платформи. Формиран je Главни одбор Лиге од близу 60 чланова, и потом на јавном збору у Призрену 5/17. јуна 1878. обнародован основни политички програм: 1] Албанци неће допустити да сe "њихове земље" дају Србији, Црној Гори или Грчкој, или ма којој другој држави и другом народу; 2] све земље које су Србија и Црна Гора у овим ратовима отргле од Турске, а у којима су живели Албанци, да сe поврате овима; 3] да сe на овом поради и у Европи, на Берлинском конгресу и код дворова; 4] да сe свим силама поради да сe Албанцима врати самосталност, која им je пре педесет и више година одузета, то јест да им сe више не шаљу чиновници из Цариграда и да их не поставља више султан и Порта, већ да их они сами између себе бирају, и 5] да султан не тражи више од њих регрута и порезе. Петиција je упућена султану и Берлинском конгресу, а позвани су и Срби Призренци да и они ставе свој потпис и печат [мухур] на петицију Берлинском конгресу, што су ови и морали учинити, па je тај антисрпски докуменат, којим сe зачиње Велика Албанија, потписало преко тридесет виђенијих призренских Срба.[5]

Важно место у акцијама око Берлинског конгреса има меморандум о албанском питању, који je један скадарски комитет, независно од призренског Савеза, упутио 1/13. јуна 1878. лорду Биконсфилду, где сe тражи енглеска заштита за независну Албанију као брану против словенске инвазије према Јадрану. Субјективни и објективни разлози траже, истиче сe у меморандуму, да сe Албанија конституише у кругу слободних и независних нација као бедем против словенске инвазије и за одбрану западне Европе; ако сe та природна брана остави отвореном, Европа ће сe наћи у истој ситуацији као у XVI веку, када ју je само чудо спасло од турске силе под зидинама Беча. Ако и јесте непријатељ други, закључује сe у том документу, ипак су и онда и сада једнаке амбиције, снага и употребљена средства.[6]

Став католичких Албанаца био je, иначе, противтурски. Покрети у католичкој северној Албанији пре овог рата [1871, 1873, 1874, 1876] ишли су ка потпуном ослобођењу са наслоном на словенске балканске земље, Црну Гору и Србију [фрањевци у Малесији и Миридитима], против чега je опет радила аустријска и италијанска пропаганда.[7] Преокрет у односу албанских католика настаје у току самог рата 1876/78, а нарочито поводом Берлинског конгреса. Од тада сe они окрећу антисрпској, мада још увек и антиотоманској концепцији независне Велике Албаније.

Постављало сe много пута питање какав je био однос турских власти према Лиги и да ли je могућно говорити о непосредној турској иницијативи за стварање Лиге.

Усмереност Лиге на очување територијалног интегритета Турског царства, а у оквиру тога - интегритета "албанских земаља", те борба против Санстефанског, а потом и Берлинског уговора, давали су довољно разлога за истицање претпоставке да иза Лиге стоји заправо турска држава. Уочено je, додуше, постојање различитих схватања на Призренском конгресу о независности односно аутономији Албаније. Турска иницијатива сe зато претпоставила иза оне северно-албанске, а посебно косовске и македонске групације, која je била за племенску аутономију у оквиру султанско-отоманског легитимитета. Биће да je тачно само то да су турске власти мирно посматрале и благонаклоно охрабриле осниваче акције, читав ток оснивања Лиге у Призрену и њен рад, па чак и несметани долазак из Цариграда главног поборника јужноалбанског радикализма, Абдул-беја Фрашерија, али да je иницијатива ипак албанска. Турска je држала Лигу под контролом, у намери да сe до извесне мере користи њеном акцијом, да je употреби на међународном плану као аргумент "унутрашњег притиска" или опозиције. У Лиги je Порта видела "изврсно средство мобилизирања великог броја Албанаца за отпор против територијалних одредаба Берлинског конгреса, које ће бити донесене на корист Србије, Црне Горе и Грчке". Оснивање Лиге јесу "замишљали, жељели и проводили и сами Албанци, они у домовини и они у емиграцији", те je Лига "ипак првенствено политичка потреба и творевина Албаније и Албанаца", али je највише била искоришћавана од Порте, па коначно од ње и насилно ликвидирана.[8] Италијански конзул у Скадру, Берио, приметио je - као и већина осталих конзула великих сила у Скадру, "чудне везе званичних органа турских власти и једног правно нелегалног покрета", на пример и то да влада плаћа трошкове албанских делегата за конгрес у Призрену, да влада даје Лиги оружје и муницију, да у Лигу улазе елементи наглашено лојални султану итд.,[9] али je ипак претерано из тога извући закључак о турској инспирацији читавог покрета. Интересантна су запажања италијанског конзула о погледима миридитског главара Пренк Биб Доде: у њега je "отоманско арбанашко осећање које рачуна са даљом етничком експанзијом у условима турске власти... Арбанаса има шест милиона" [?!] и они сe "простиру већ до Врања".[10]

Са капитулацијом Турске на Берлинском конгресу Лига улази у фазу отвореног супротстављања турским властима, покушавајући да својом акцијом спречи извршење одредаба Берлинског уговора и створи услове за иредентистичке захтеве према Србији и Црној Гори. Суочена са неспособношћу турске државе да одбрани своју територију и отомански суверенитет, Лига сe све више окреће ка идејама пуне аутономије, па и независности, а њен оружани покрет удара по турској управи колико и по хришћанској раји. Мобилизација албанских маса била je уперена првенствено против Србије и Црне Горе, али сe у пракси ова оружана маса покренула сада против отоманске власти и војске. На први покушај Турске да поврати ред на Косову узвраћено je масовном оружаном побуном: у Ђаковици je убијен Мехмед Али-паша [26. августа 1878], који je упућен тамо ради смиривања. Маја месеца 1880. Лига отказује послушност Порти и на Косову настаје двовлашће, што сe трагично одражавало на положају српског народа: "Срби су добили два господара; они су двојици господара порез давали, двоје војске издржавали, а никаква права и заштите имали нису... Свуда су хришћани почели плаћати по два данка, а почело им се претити и како ће војску дати, ако сe пође на Србију".[11] У Скадру, пак, долази до заједничког наступа свих Албанаца, хришћана и муслимана, око радикалније фракције. Априла 1880. истакнута je идеја независности Албаније: 10. априла 1880. издата je прокламација са захтевима: 1 [ унутрашња аутономија за све албанске земље; 2] кнез изабран вољом народа, са наследним правима; З] паушално плаћање годишњег данка; 4] право на помоћну војску; 5] уклањање свих отоманских трупа; 6] успостављање дипломатских односа између аутономне Албаније и Порте; 7] постављање чиновника домородаца. На овој политичкој платформи организован je устанак против турских власти.[12]

Наглашено je начело целокупности албанског народа, а под "целом Албанијом" подразумевају сe, што излази и из саме основе Призренске лиге, све земље где живе Албанци, а да сe не води рачуна о томе да су у многима од њих Албанци тек мањина. Мора сe зато говорити и о изразито реакционарној тенденцији програма Призренске лиге, "да загосподује околним територијама, где су Албанци изричита мањина, а на рачун посебно македонског и српског народа".[13] Веома je значајно за размишљање о Косову у склопу српско-албанских односа што je у организацијском и идејном погледу тежиште албанског покрета у годинама 1878-1882. било стално у регионалном призренском Савезу; никада то средиште није прешло ни у главни градски и економско-политички центар северне Албаније, у Скадар, нити у Ороши, средиште најугледнијег северноалбанског племена Миридита. Штавише, примећено je да северноалбанска католичка племена у то време немају довољно општеалбанског осећања и оријентације, ни тежње ка политичкој интеграцији "целе Албаније",[14] мада сe почињу окретати ка томе концепту. Носилац идеје Велике Албаније као интегралне државе албанског народа, у доба формирања Лиге и у њеној даљој историји, јесу управо Албанци дијаспоре на српској и македонској земљи, који тој идеји можда баш зато дају изразито милитантни и агресивни карактер.

Порта je ликвидирала Лигу видећи у њој пре свега заметак једне националне, општеалбанске и антитурске политичке снаге. Истичући сада у својој пропаганди против Лиге да на њеном челу стоје искључиво странци с циљем да отргну Албанију из склопа Турске царевине, на Косово и у Албанију упућена je регуларна војска на челу са злогласним Дервиш-пашом, преко Солуна и Скопља, најпре на Призрен [март-април 1881], потом на Ђаковицу, па на јесен те године у Љуму и Дебар, и постепено у целу Албанију од севера до југа. Албански покрет je у крви угушен. До краја 1882. интернирано je у Малу Азију око 3000 Албанаца, с циљем да сe искорене и што темељније ликвидирају организације Лиге. Отпора je било, али без чвршће повезаности на ширем простору.[15]

Призренска лига, без обзира на све закулисне акције турских власти и иностраних агената, представља прво озбиљније акционо и програмско окупљање Албанаца, прву организацију албанског национализма. Створена у реакцији на остваривање националноослободилачког програма балканских хришћана, посебно Срба, она je постављена на темеље великоалбанске идеје, игноришући право српског народа и других словенских балканских народа и Грка да живе на својој земљи заштићени законом. Судар je био неминован, а агресивни противсрпски и уопште противсловенски концепт Лиге трајно je оптеретио односе између ова два народа. У исто време, великоалбански концепт Лиге сe сам по себи нудио неким европским силама као оруђе за њихову сопствену пенетрацију на Балкан.

1B. Stulli, Alb. pitanje, 294.

2 B. Stulli, Alb. pitanje, 299.

3 B. Stulli, Alb. pitanje, 321. О историјату Призренске лиге, иначе, још увек je незаобилазна студија Ј. Хаџи-Васиљевића, Арбанаска лига (арнаутска Конгра) и српски народ у Турском царству (1878-1882), штампана као додатак Ратнику за јануар 1909. Stullijeva расправа, међутим, почива на многим новијим истраживањима тако да je слика у њој, нама бар изгледа, поузданија и објективнија.

4 B. Stulli, Alb. pitanje, 322-323. Ј. Хаџи-Васиљевић, Арбан. лига, 39 и д.

5 B. Stulli, Alb. pitanje, 323. Ј. Хаџи-Васиљевић, Арбан. лига, 40-42. Према аустријским информацијама, Лига је уперена поглавито против територијалних захтева Србије и Црне Горе, заоштравајући фронтално односе пре свега против њих; истакнут je принцип: одбрана територијалног интегритета "албанских земаља" и борба против сваке власти осим оне Високе Порте: B. Stulli, Alb. pitanje, 323-324.

6 B. Stulli, Alb pitanјe, 326.

7 Б. Храбак, Катол. Арбанаси, 5-15.

8 B. Stulli, Alb. pitanje, 330-331.

9 Б. Храбак, Итал. конзул, 33.

10 Б. Храбак, Итал. конзул. 26.

11 Ј. Хаџи-Васиљевић, Арбан. лига, 109-110.

12 Ј. Хаџи-Васиљевић, Арбан. лига, 100-102.

13 B. Stulli, Alb. pitanje, 348.

14 B. Stulli, Alb. pitanje, 343-348.

15 B. Stulli, Alb. pitanje, 385.

2. Анархија и геноцид у Старој Србији 1878-1912.

Последњих двадесет година XIX века и прве године нашег столећа - до ослобођења 1912, за Србе на Косову и Метохији значе време најтежих прогона, физичког уништавања и расељавања, у коме се огледа не само стање безвлашћа него и план за стварање "етнички чистог" Косова као "албанске земље" у духу програма Призренске лиге. Прва последица рата, чији сe ослободилачки вал зауставио на домаку Косова, али га није прешао, била je у новим и масовним етничко-демографским поремећајима. Пре свега, ослобођене крајеве јужне Србије напустило je око 30.000 Албанаца-муслимана. Ове избеглице [мухаџири] настаниле су сe углавном у Лабу и у северном делу Косова, одмах поред нове границе, у Кривој реци и Горњој Морави са Изморником. То je довело до згушњавања албанског становништва у северним и источним крајевима косовско-метохијске области, које je, тако, одсудно надвладало над српским становништвом. Лаб je на тај начин постао чисто албанска област, у којој практично нема Срба.[1] О настањењу мухаџира бринула сe највише Порта, а и сами албански прваци у Турској, док je трошак око насељавања и издржавања сносио српски народ.[2] Рачуна сe да je албански живаљ у области Криве реке, на пример, од 52% домова увећан на 65% укупног броја домова.[3] До сличних закључака сe дошло и проучавањем Косова у ужем смислу. Све до досељавања албанских мухаџира 1878. косовска равница je претежно била српска. Албанци су тада превагнули, а услед појачаног зулума тај сe бројни однос још више пореметио на штету Срба - исељавањем једног дела Срба у тада већ суседну Србију. Планински обод Косовске котлине je доста брзо био преплављен Албанцима.[4] Турске власти су насељавањем мухаџира водиле одређену политику: њихов циљ je био да сe разбију густа српска села и да преко мухаџира држе под контролом српско становништво. Стварањем ланца мухаџирских насеља турске власти су настојале да потпуно одвоје српске целине једну од друге, а све заједно од Србије и Црне Горе.[5]

Албанци упадају на српску територију већ 1878. године дуж целе нове границе од Новог Пазара до Врања, највише са Косова. Праве заседе, убијају српске војнике, пљачкају коморе; нападају чак и на саме војне предстраже. Током 1878-1880. њихове су чете стално концентрисане уз границу; 6. априла 1879. нападају Куршумлију, а 28. маја исте године Преполац. Видно je уздржавање Србије од строжег узвраћања на ове нападе. Српска влада je o свим овим нападима Албанаца и убиствима на граници и дубље на српској државној територији извештавала Порту и посланства великих сила у Цариграду, тражећи да сe с турске стране стане томе на пут, али без успеха.[6]

Присуство мухаџира био je само један моменат у низу околности које су после Берлинског конгреса довеле до погрома Срба у Старој Србији. Покрети и устанак Призренске лиге, до 1881, а потом низ других локалних или ширих албанских побуна све до 1908, 1910. и 1912. године, редовно су започињали, а поготову сe завршавали албанско-турским терором над српским становништвом. Губитак територије услед пораза који су им нанели Руси, Турци су уписали у грех Србима, тврдећи да им je Русија и објавила рат због Срба, па су стога после 1878. званично и јавно прогласили Србе за царске издајнике.[7] Упоредо са турским терором текао je албански терор од башибозука Призренске лиге и њених првака у раздобљу 1878-1881. О насиљу Албанаца и Турака над Србима Косова и Метохије за време самих ослободилачких ратова 1876-1878. сведочи, на пример, жалба коју су Срби Пећанци упутили 20. јула 1879. руском цару Александру II. Ту су укратко приказани услови и стање у којима сe налазило српско становништво после 1875, уз попис преко стотину убијених Срба у вароши Пећи и селима пећког управног подручја [мутесарифлука]. Крајње je тежак и положај манастира Пећке патријаршије и Дечана, који су по налогу пећких ага притиснути пљачком и уценом качака. Интервенција енглеског конзула Лангворта у марту 1877. није донела плода. Суморно je конзулово предвиђање да ће због богате земље Срби овде бити искорењени.[8]

Неподношљив притисак учинио je да сe за последњих двадесет година XIX века, после Берлинског конгреса, исели у Србију најмање 60.000 људи само из северних делова косовског вилајета.[9] Рачуна сe да сe из целе Старе Србије, ако сe под њом подразумева, као у то доба, и цела северна Македонија, иселило у периоду 1876-1912. године око 400.000 људи, "број огроман и за много шири временски опсег и далеко већа географска емиграциона подручја".[10] Према прорачунима Јована Цвијића са подручја северно од Шаре протерано je у Србију између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба.[11] Све су ове статистике, на жалост, веома недовољне и не могу претендовати на потпуну тачност; оне дају само приближну представу о масовности ове принудне и неприродне миграције, којом je српски народ у својој матичној земљи свођен на мањину, са тенденцијом потпуног уништења. Но упркос овим тешким околностима, Срба je до 1912. године у Старој Србији било још сразмерно доста, што сe може закључити из неких турских статистика, које ма колико сe трудиле да умање број хришћанских поданика, признају да сe Срби држе у довољном броју као етнички фактор ових области. Према турској салнами [годишњем алманаху] косовског вилајета за 1894, у Приштинском санџаку било je 67.456 Срба, у Пећком 14.752, Новопазарском 35.726, Призренском 14.200, што значи укупно 132.134 становника.[12] Према веома подробним истраживањима Јована Цвијића, објављеним 1911. године, на самом прелазу у XX век северно од Шаре има још увек 26.338 српских домова, и то у Приштинском санџаку 14.048, Пећком 3.826, Сјеничком 2.564, Пљеваљском 3.400, Призренском [без тетовске и гостиварске казе, које су иначе улазиле у косовски вилајет] 2.400 кућа.[13] Ако сe на једну кућу рачуна најмање пет душа, онда je то укупно 131.690 становника српске народности; ако сe узме по осам на једну кућу [како сe понекад и рачуна с обзиром на патријархални карактер српског дома у то време и на тој територији], биће 210.704 становника. Ове податке треба упоредити са неким старијим, око средине XIX века; према салнами за 1849. број Срба око Приштине, Призрена итд. износио je 400.000 лица, а према салнами за 1854, у призренској, приштинској и новопазарској ливи [санџаку] живело je 200.000 Срба.[14]

Српска и црногорска влада покушавале су, према својим могућностима, да заштите српско становништво косовског вилајета. Tа заштита je организована најпре на дипломатском плану, отварањем српских конзулата у Солуну и Скопљу 1887, а у Битољу и Приштини 1889. Истина, положај конзула на Косову био je погибељан: први српски конзул у Приштини, Лука Мартиновић, убијен je у јуну 1890. насред приштинске чаршије, а руски конзул Григориј Степанович Шчербина - марта 1903. у Косовској Митровици.[15] С друге стране, српска влада je организовала и наоружавала народ на Косову да сe брани и припрема за оружани устанак кад за то дође време. Насупрот албанским разбојничким дружинама, качацима, почеле су сe после 1878. године јављати српске чете, комите, које су водиле борбу против турских власти и против албанске и муслиманске хајдучије. Комите су биле претежно Срби из Старе Србије; кретали су сe по целој Старој Србији, у Новопазарском санџаку, али и по Метохији. Како je тачно констатовано, комитски покрет у Старој Србији "поникао je из најреволуционарнијег дела српског сељаштва које није више могло подносити турски феудални систем и многобројна насиља", те je цео овај покрет "имао социјално и национално обележје".[16]

Дејству Призренске лиге имају да захвале Срби за многе зулуме и погроме последњих година XIX века. Нарочито су страдали Доњи Васојевићи, чије су куће биле спаљене, а имовина опљачкана и уништена. Срби су у тим областима били све чешће изложени нападима муслимана и Албанаца из Бихора, Рожаја и Ругова, који су за себе косили њихове ливаде, пленили им стоку, односили жито и сав покретни иметак, уколико je нешто остало иза рата. Албанци из Ругова су 1884-1886. више пута нападали на поједина села, а турске власти из Берана нису хтеле заштитити Србе, него су хапсили и поједине српске народне прваке. У јуну 1898. Албанци су уз помоћ редовне турске војске нападали доњовасојевићка села у беранској нахији. Србима je запаљено више од 400 кућа и причињена огромна штета у стоци, на усевима и у другој имовини.[17] Поготову су Портине реформе на плану судства, полиције и војне обавезе погоршавале стање Срба: после великог збора Албанаца из Приштине, који je у октобру 1896. одржан у Пиринас-џамији, нападнуте су неке српске куће, а у ноћи je кроз прозор гађана породица Хаџи-Витка.[18]

Критска криза и грчко-турски рат 1897. довели су до даљег и може сe рећи судбоносног погоршања положаја српског народа Старе Србије, посебно на селу. Рат je активирао албански башибозук и њихов муслимански фанатизам. На султанов позив одазвало сe више хиљада Албанаца. Што je ратна опасност више расла, то je више растао број убистава и зверстава извршених над хришћанима. Стање сe нарочито погоршало, како сe примећује у новим радовима о том периоду, по повратку албанског башибозука из неуспелог рата: Албанци косовског вилајета окупљају сe у "Пећкој лиги" 1898/99, која je своју оштрицу усмерила против Словена. Устанак Срба у Беранима 1897. године брзо je и сурово угушен интервенцијом башибозука. У Метохији турска управа иде на руку качацима и толерише њихова насиља над српским народом, због чега исељавање Срба постаје масовно. Дипломатија Србије покушава да издејствује ефикаснију заштиту српског народа, апелујући на законитост и на дужности турске администрације. Документацију о злочинима прикупља углавном српски конзул у Приштини, Светислав Симић, тако да je на основу тога уложен енергичан демарш код Порте, а цела дипломатска преписка која сe поводом тога водила последњих година века објављена je у службеном издању Министарства иностраних дела Краљевине Србије под насловом Преписка о арбанашким насиљима у Старој Србији 1898-1899 [Београд, 1899].[19] Преписка на веома упечатљив начин говори о стању српског народа на Косову крајем прошлог века и о безуспешној, али часној и енергичној борби српске дипломатије да изађе на крај са индолентношћу и зловољом турских власти.

Већ у првом документу, писму Владана Ђорђевића, председника владе и министра иностраних дела, Стојану Новаковићу, посланику Краљевине Србије у Цариграду, од 15. априла 1898. напомиње сe да je министарство засуто множином података "о разним насиљима арбанским, чије последице прете да доведу до расељавања и уништења наше племе у тим покрајинама Турске" [бр. 1, стр. 1]. Зато у ноти од 14/26. маја 1898. турском министру иностраних дела, Тефик-паши, српски посланик наглашава да je српска влада у току последње четири године [дакле, још од 1894] више пута скретала пажњу царској влади "на нереде и невероватна безбројна насиља, која непрестано чини непокорно и недисциплиновано арбанашко становништво, како на српско-турској граници, тако и у пограничним санџацима. Ови злочини и напади управљени су искључиво против хришћанског становништва српске народности, и изгледа да им je сврха, да тај народ истребе из тих крајева"; за неколико последњих месеци евидентирано je преко 400 злочина [убиства, паљевине, разбојништва, оскврњења храмова, силовања, отмице, пљачкања, крађе читавих чопора], а све je то тек једна петина онога што сe у ствари десило. Приложен je списак криминалних дела у 92 тачке. Срби масовно беже у Србију [бр. 2, стр. 15-27]. У каснијем разговору са Тефик-пашом скренута му je пажња да то компромитује Турску у очима Европе, јер сe "једно племе напушта на истребљење другога", а све очигледно бива по налогу из Цариграда, где сe, закључује Новаковић, "опет помишља на гвоздени мусломански обруч око Србије, какав сe некада од Черкеза правио". Тефик-паша није порицао ништа, али je избегавао да уђе у ствар, "једнако говори уопште и показује да му je разговор те врсте досадан" [бр. 3, стр. 27-28]. Стојан Новаковић закључује у писму Владану Ђорђевићу 22. јула 1898. да "убиства, силовања и разбојништва која сe чине непрестано, не могу више имати карактер дела усамљених и без последица, већ она очевидно показују ... да су сe Арнаути унапред решили да сасвим истребе хришћански елеменат, а нарочито Србе, из тога краја"; потпуну немоћ показују обласне власти, које охрабрују злочинце. У другој ноти, од 16/28. јула 1898, додаје сe списак злочинстава у 31 тачки [стр. 35-39]. Турска je на ову документацију одговорила генералним порицањем и пребацивањем одговорности на српску владу, која допушта да буде обманута "од стране људи, којима je стало да поремете односе пријатељства и доброг сусетства који тако срећно постоје између обе земље, и да произведу неслогу између различитих делова нашег становништва који су скоро пет векова живели у потпуној слози и који сада не могу имати никаква разлога међусобно сe сатирати" [бр. 15, стр. 51]. Документацији о злочинима супротстављена je, дакле, празна парола о вечно идиличним односима свих народности на Косову. Нов списак злочина достављен je турској влади у ноти од 19/31. октобра 1898. Ту сe констатује да су "обезоружани, остављени без икакве заштите од стране месних власти, Срби хришћани изложени фанатизму, мржњи, освети и разбојничким навикама арнаутског муслиманског становништва, чија обест, охрабрена некажњивошћу, прелази границе вероватноће" [бр 16, стр. 66]. Истражна комисија коју je предводио Саадедин-паша, извела je фарсу: Албанци су охрабрени, ниједан кривац - упркос тачним подацима наведеним у прилогу српских нота - није предат суду ни кажњен. Српски посланик зато констатује да "нереди, који толико бриге задају Српској Влади, и даље владају у Косовском Вилајету, претећи истребљењем српском становништву. Царске власти остају и даље немарне, тражећи само, као што смо горе видели обилазна срества да сакрију своју немоћ пред том анархичном автономијом, на коју су сe Арнаути навикли благодарећи одсуству сваке јаке и праведне власти и озбиљнога правосуђа" [бр. 16, стр. 68]. Hа све то турска влада опет одговара циничном формулом слоге народности: "Његово Превасходство Саадедин-паша напомиње у овој прилици, врло умесно, да разлика вероисповеди није никада била у овим крајевима узрок мржње и неслоге, и да су немили случајеви између хришћана и мусломана може бити малобројнији од оних, који сe дешавају између лица исте вероисповеди... Мусломани су далеко од намере да приморавају своје земљаке хришћане на исељавање" [нота од 17. новембра 1898, бр. 17, стр. 87]. Српска влада, насупрот томе, указује на "систем, који сe састоји у томе, да злочини остају некажњени" [нота Тефик-паши од 21. децембра/2. јануара 1899. бр. 18, стр. 99]. У даљем току ове драматичне преписке Новаковић примећује "да сe кругови дворски сложно и упорно противе свакој мери у смислу истраге и кажњења арбанаских зулума у Старој Србији" [22. јануар 1899, бр. 20, стр. 129]. Србија, пак, не тражи "ништа више, него да сe поступа подједнако према становништву мусломанском и српском у тим крајевима" [српска нота од 24. марта 1899, бр. 22, стр. 134]. У новом списку злочина, које В. Ђорђевић шаље Новаковићу 25. маја 1899, наводи сe да je од 1880. године до тада пребегло из косовског вилајета у Србију преко 60.000 Срба [дакле, за непуних десет година!] и додаје да су "овога пролећа само поубијали Арбанаси велики број Срба, да би им земље поотимали и на расељавање их нагнали, у чему су доста и успели" [бр. 23, стр. 136]. Као илустрацију навешћемо бар неке злочине из ове предуге листе, речима саме документације.

Арнаутин Сали Бисла убио јe једног Србина и његову жену - чију кћер беше пре тога силом одвео - усред бела дана, и то у самом конаку Гиљанске управе, и место да буде кажњен за овај злочин, он je за време грчко-турског рата примљен у царску војску као добровољац [стр. 18, т. 5/1 Hа дан 15. маја [1898] Арнаутин Елијас, син Салиха Џунгуле, из села Бресије, убио je из пушке Јована Симића из истог села, у Симићевој кући, из разлога што му речени Јован није имао откуд вратити једну турску лиру казне, на коју je казну Елиаса месни суд осудио у своје време да плати Јовану зато што га je био истукао на најсвирепији начин [стр. 36, т. 1]. Арбанаси су убили Арсу Петровића, старешину неколико породица, које живљаху у задрузи, у селу Томајићу [пећанске казе]. Они су учинили ово убиство у намери да себи присвоје њихове земље [стр. 36-37, т. 6]. Арнаути су убили кмета Петра Гајрића, из села Велике Хоче. Због недела која Арнаути чине сви сe становници овог села спремају да сe иселе [стр. 69, т. 2]. У месецу јуну Арнаути убише калуђера Хаџи-Езекија, старешину манастира Лазарева, у селу Лешаку, тетовске казе [стр. 69. т. 5]. На дан 26. јануара [1899] убили су Арбанаси на путу попа Јована Катића из Србице [средска жупа, санџак Призрен]. Попа су пушкама претукли, ножевима изболи, а вилицу му избили. Власт није похватала убице, нити их je тражила, већ je ухапсила и оптужила два Србина сељака из Лешана, који су први наишли на мртва попа на путу [стр. 139, т. 16]. Дана 28. јануара исте године убијен је на дворишту манастира Девича [у Дреници] Лука, слуга манастирски. Убио га je у по дана из револвера, без икаква повода, само ћефа ради, Беслим Ајет, синовац Феке Бајрама, војводе девичког. По овоме убиству није ни чињено ислеђење, јер у Дреници и нема власти [стр. 139, т. 17].

Забележена су ту и пљачкања и обесвећења цркава. У месецу октобру [1897] више Арнаута срушише цркву хочанску и однеше све што у њој нађоше [стр 20, т. 1], Арнаути срушише такође стару српску цркву у Кончуљу, приштинске казе, на друму између Гиљана и Бујановца. У овом тренутку од материјала ове цркве зидају себи куће [т. 2]. На дан 6. априла опљачкаше раовачку [ораховачку] цркву, у Призренском санџаку [т. З]. Дана 20. децембра нападоше и опљачкаше манастир Св. Тројицу, у околини Призрена [т. 4].

Многа су силовања и отмице. Арнаутин Боља Арачановић из Кабаша, на пример, силовао je дванаестогодишњу кћер Алексе Весића из Витине [стр. 22, т. 18] Дана 11. Јуна [1898] Арбанас Али Бајрам из Доњег Неродимља и његова четири друга насилно одведоше девојку Спасенију Андреје Марковића, из истог села, у тренутку кад она окопаваше кукуруз. Она би одведена у планину близу села Бутакова, одакле сe њен врисак чуо више од једног сата [стр. 38 т. 14].

Напади, пљачкања и разбојништва су небројена. Ево само неколико примера. У намери да Србима косовског вилајета онемогуће исхрањивање стоке и да их на тај начин приморају да напусте своје домове и да сe иселе из косовског вилајета, Арнаути намислише да обделавају поља која сe налазе пред самим селима у којима су настањени Срби, и која им служе за попашу њихове стоке. Овај поступак су први отпочели: муфтија Мустафа Ефендија, Сулејман-ага [сада паша], Али Ефендија нифуз Назири, и други "Турци" из места. Охрабрени овим примером Арнаути одузеше Србима најбоља земљишта, и то у селима: Лапљу, Чаглавици, Ливађи, Добротину, Гуштерици, Матицани итд. [стр. 25, т. 19]. Дана 25. марта Арнаути из села Будрила, гиљанске нахије, нападоше Арсу Миленковића, у намери да га убију, али сe овај стане бранити револвером и рани једнога од нападача, па затим побегне. Тада Арнаути скупише све људе из села и одведоше их у Гиљане, бијући их у путу. У Гиљану их предадоше жандарима, који их, такође, избише и ставише у затвор [стр. 25, т. 22]. У својој кући која постоји у селу Будакову, призренске нахије, један Арнаутин држи пазар стоке, коју je покрао од Срба косовског вилајета. Овај je Арнаутин објавио да сваки сопственик може доћи и узети своју стоку за новце [стр. 72, т. 48]. Чувени разбојник Онка Имер из Кабаша, призренске нахије, позвао је српске сељаке из Љубижде и Кориша да прибирају своју жетву, али им је забранио да поново сеју, зато што им сe, вели, неће дозволити да и даље станују у својим селима. Исти Онка намерава да сруши српску цркву св. Петра Коришког и да од тог материјала себи сазида стан. Он и његови другови забранили су Србима да сe жале комисији за истрагу, претећи свакоме смрћу [стр. 74, т. 72]. Арнаути из Ораховца, у великом броју, опколише кућу породице Маниташевића из Хоче и сву кућу избушише куршумима. Власти ставише у затвор Јована Маниташевића и Михаила Кичоловића, а не предузеше ништа против Арнаута [стр. 75, т. 84]. Један од најстрашнијих зулума je догађај у Верићу, у пећкој нахији, где су у сукобу између Албанаца цех платили Срби, чије je цело село спаљено, са усевима, а разбегла деца сe изгубила. Верићани, гладни и боси, скитају по Пећи, али им ни валија не помаже ништа, већ их упућује на исљахат [обичајни албански суд], а тамо им Мула Зека отворено вели да неће добити одштету, псује им веру, крст, пост и говори им да сe селе у Србију и Црну Гору [стр. 141, т. 63].

И поред дипломатских напора да сe српском народу обезбеди каква-таква заштита и заустави масовно исељавање са Косова, стање je било све горе. Године 1900. и 1901. протекле су у правом погрому Срба. Почетком 1901. дошло je у Старом Колашицу до великог покоља Срба, у коме je најистакнутију улогу имао један од водећих албанских главара на Косову, Иса Бољетинац. До покоља je дошло у акцији разоружавања Срба косовског вилајета. С друге стране, реформе од новембра 1902. требало je да побољшају опште стање хришћанске раје, али су албански прваци у Старој Србији устали против тога да сe хришћанима дају било каква права. Вест да ће у Митровицу доћи руски конзул Г. С. Шчербина послужила je Албанцима да сe организовано и оружано супротставе реформама, па je у тој великој побуни Шчербина убијен [1903]. Пошто je било јасно да турске власти нису у стању да заведу ред и обезбеде спровођење реформи, српска влада сe оријентише на оружану самоодбрану српског народа, те убацује оружје, и почев од 1904. организује комитске чете. Готово све казе косовског вилајета са српским становништвом биле су већ 1905. потпуно наоружане [средачка и сиринићка жупа, Призрен и околина, цео пут дуж Мораве преко Гњилана]. Српска комитска акција у косовском вилајету наишла je на жестоку аустро-угарску контрапропаганду, која je ову акцију одмах назвала "велико-српском", иако ова није ни у чему дирала у интересе Аустро- Угарске, јер je била уперена у првом реду против насиља турских органа управе по хришћанским селима, против башибозучких пљачкања сељака и против комитских чета из Бугарске које су вршиле терор над српским сељацима који су остали присталице патријаршијске црквене организације и политичке сарадње са Србијом на делу ослобођења од турске власти.[20]

О тешким зулумима на Косову и у Македонији крајем XIX и почетком XX века говоре и многи други документи, посебно извештаји европских конзула. На основу извештаја аустроугарског конзула у Скопљу, Бохумила Паре, који никако није био наклоњен Србима, може сe, на пример, реконструисати стање хроничног насиља у широким областима Косова и Македоније које нагони на исељавање. Проучавајући те извештаје, В. Стојанчевић примећује да je "у неким крајевима Приштинског санџака, особито у Гиљанској кази, вршен необично јак притисак на српско становништво села да би оно или прихватило читлучке обавезе и читлучке односе, или да сe, стварањем ванредних прилика и тоталне несигурности, примора на исељавање. При томе, постојала je једна, ако не потајна сарадња, а оно упадљиво прећуткивање локалних органа власти према извршиоцима недела, да су сe, каткада, за прикривање или игнорисање тих недела у вилајетским круговима оптуживали кајмаками, мутесарифи и команданти обласне жандармерије, односно водећи представници тамошњег феудалног друштва. Готово све мере контроле, инспекције и егзекутивне службе централне вилајетске управе остајале су без резултата. Делимично показани успех војних акција и жандармерије био je краткотрајног дејства".[21]

Извештаји Милана Ракића, познатог српског књижевника, најпре секретара српског конзулата, а потом конзула у Приштини, из 1906-1911. године,[22] говоре о "страховитом стању нашега народа", које сe "обновило још већом жестином и данас сe може слободно рећи да су сe повратила незапамћена времена невоља и несрећа" [30. новембра 1906]. Ракић у својим извештајима шаље, боље рећи наставља непрегледни списак злочина над Србима косовског вилајета, али износи и своје погледе и закључке о стању српског народа. У извештају од 14. јануара 1907. он наглашава да сe "из свих извештаја овог Консулата од његовог постанка па до данас види да постоје две главне чињенице које наш народ сатиру и доводе га до пропасти. То су турска власт и Арнаути. Турска власт зато што сама чини зулуме, пљачка и убија и што пушта да то и други мухамеданци некажњиво раде; а Арнаути зато што за свој рачун, само у много већем размеру, ниште све што je српско где год то могу учинити". Ракић je, како сам вели, "небројено пута" извештавао до 24. фебруара 1907. министра иностраних послова "о разним зулумима и несрећама које чине обесни Арнаути у Пећкој нахији. Тим начином они су растерали и растребили наш живаљ, па више готово немају кога да пљачкају, окренули су своје разбојничке погледе на манастир Св. Српске Патријаршије у Пећи". Описујући стање народа у новом таласу зулума 28. маја 1907. Ракић вели: "са очајањем мора човек мислити на будућност нашега народа ако овако стање потраје још које време. Са свих страна чују сe гласови очајања и од оних који страдају и од оних који су ту да помогну страдалницима. Јадна помоћ. Г. Тухолка[23] пише ми из Митровице да "никад није видео овако велике несреће, а мање могућности за помоћ и поправку стања", а г. Кутјепов из Призрена додаје да само Бог може помоћи. "И ако је слаба нада у дипломатску интервенцију", завршава Ракић, "мени je част ипак молити Вас, Господине Министре, да учините потребне кораке за заштиту овог у истини несрећног народа, и да бар данашњи малени остатак његов не прсне без трага и не пропадне за свагда". У извештају од 22. августа 1907, после тзв. "пасјанске афере" [сукоба са српским комитама код Гњилана], саопштава податке о договору у Призрену, где су Љумљани захтевали да сe приступи коначном истребљењу Срба, тј. "да збор одреди дан кад сви Арнаути треба да устану на оружје и изврше општи покољ Срба". Као разлог за погром они су наводили да "до год има Срба у овим крајевима не може бити мира међу Арнаутима, јер сe Срби непрестано жале странцима и жалбама својим изазивају бидате - реформе - а у последње време почели су чак доводити и чете из Србије". Ипак, нађено je "компромисно" решење: 1] да сe убијају Срби по нахији, али тајно и не у масама него појединци; 2] да Арнаути образују чете са задатком да гоне чете из Србије, а као реванш за Пасјане да арнаутске чете упадају и у Србију. Ни три године касније није било боље: 8. августа 1910. Милан Ракић извештава о невиђеним зверствима турске војске над Србима у Каменици, у гњиланској нахији, "којима нема равна од почетка разоружања". Но он примећује и битне промене у држању Албанаца према Турцима; за разлику од ранијега несложног, променљивог односа, Албанци сада постају одважнији и солидарнији у ставу према турским властима [24. јул 1911].

1 Ј. Цвијић, Основе III, 1162, 1166, 1167.

2 P. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса. 76-77.

3 А. Урошевић, Новобрд. Крива река, 45, 58.

4 А. Урошевић, Косово. 89-90.

5 Мухаџири сe нису насељавали на агинску, беговску и вакуфску земљу, него на комуницама, где су уз велики труд крчили ливаде и оранице. Насељавајући сe на комуне, мухаџири су Србима одузимали шуме и испаше за стоку, а то je доводило до опадања сточног фонда код Срба у околним селима. Смањивање сточног фонда неминовно je доводило до сиромашења Срба, а тиме и до њиховог расељавања: Историја срп. народа VI/1, 270 (H. Ракочевић).

6 Представници европских сила пребацују чак Србији меко понашање. Тако француски посланик у Цариграду вели српском посланику: "Ви не заслужујете да будете независни, кад сe од једне гомиле разбојника не можете бранити, кад не можете своју границу чувати... Убијајте их (тј. Албанце - Д. Б.), гоните их преко границе и туците их где их стигнете" (Ј. Хаџи-Васиљевић, Арбан. лига, 6-10). Српска влада je, напротив, показала изванредну уздржљивост у реаговању на албанске упаде, одолевајући искушењу да поступи по "саветима" својих високоцивилизованих душебрижника.

7 На сам дан прогласа Србије за краљевину (22. фебруара 1882) установљен je преки војни суд у Приштини. који je протерао све народне прваке, потписнике многих петиција за Берлински конгрес, кнезове и кметове. Џелати преког суда злогласног Ибрахим-паше поклали су тада без суда 7000 људи, а 241 je Ибрахим-паша извео пред суд, од којих je неке повешао, а неке протерао на робију у трајању од 101 године. Он je осудио на смрт чак и српско име: Стевана Вучетића, најчувенијег трговца из Приштине, бацио je кроз прозор хапсане зато што није хтео да сe одрекне своје народности: Историја срп. народа VI/1. 293-294 (Ђ. Микић).

8 В. Стојанчевић. Жалба Срба Пећанаца на турске зулуме 1876-1878 године. Архивски преглед 1-2 (1978) 151-153. упор. Ј. Хаџи-Васиљевић, Покрет Срба и Бугара у Турској после српско-турских ратова 1876. и 1877-1878, године. и његове последице (1878-1882). Браство 12-13 (1908) 209, 232-233.

9 В. Стојанчевић, Прилике, 297.

10 В. Стојанчевић, Прилике, 300. нап. 36; број према Ј. Јовановићу, Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења, Београд 1941, 39-41.

11 Ј. Цвијић, Балк. рат и Србија, 655-656.

12 С. Ризај, Структура становништва косовског валијета у другој половини XIX столећа, Врањски гласник 8 (1972) 95-110, упор. Историја срп. народа VI/1 265-267 (H. Ракочевић).

13 Ј. Цвијић, Основе III, 1172.

14 В. Стојанчевић, Јужносл. народи 333-334.

15 Историја срп. народа VI/1 277 (H. Ракочевић). Поводом погибије Г С Шчербине вид. говор протојереја Николе Божића на парастосу у београдској Саборној цркви, у брошури: Срби из Старе Србије и Маћедоније пок. Григорију Степановичу Шчербини 20. априла 1903. године, Београд 1903. В. Стојанчевић, Друштвено-политичке прилике међу Арбанасима у Косовском вилајету на почетку XX века и арбанашки отпор против турских реформи 1902/1903. године, ИЧ 11 (1960 обј 1961.) 175-212, о Шчербини - стр. 201 и д.

16 Трговачки слој Срба на Косову бојао сe комитске акције и тражио од српске владе да тај покрет онемогући, јер наводно навлачи на народ још веће насиље, а ствара сe и изговор за уплитање великих сила, у првом реду Аустро-Угарске: Историја срп. народа VI/1, 281 (H. Ракочевић).

17 Историја срп. народа VI/1, 282-283 (H. Ракочевић).

18 Историја срп. народа VI/1, 320 (Ђ. Микић).

19 О томе и Историја срп. народа VI/1, 321-322 (Ђ. Микић). Даље у тексту наводимо Преписку према броју документа и страни одн. страни и тачки у документу.

20 В. Стојанчевић, Сукоб Аустро-Угарске и Србије у Косовском вилајету 1900-1914, Зборник радова приказаних на Међународном научном скупу "Велике силе и Србија пред први светски рат", Београд 1976, 557-558.

21 В. Стојанчевић, Прилике, 297 и д.

22 Извештаје конзула Милана Ракића наводимо према архивском истраживању и још необјављеним исписима проф. др Андреја Митровића (САНУ, Одбор за критичка издања српских писаца).

23 Тухолка je био руски конзул у косовској Митровици.

3. Албански покрети 1908-1912.

Развој албанског националног покрета у годинама после младотурске револуције, 1908-1912, од великог je значаја за питање ослобођења српског народа у Старој Србији. Ту су сe интереси српског и албанског народа, у том историјском тренутку, директно сукобили. Без обзира на то што сe борба Албанаца против турских власти испољила као потпуна анархија, нарочито у косовском вилајету, радило сe о сразмерно брзом формирању једнога националног покрета, коме je све јасније циљ постајао - аутономна Албанија. Било je, додуше, крупних разлика између појединих делова Албаније у политичкој оријентацији: најзрелији програм ослободилачке борбе формирао сe и спроводио у јужној Албанији. То je она струја која je и Призренској лиги 1878. покушала дати аутономистички, противосмански курс. Албански национални комитети ницали су на том простору још од 1903, али у пролеће 1908. започињу одлучније оружане акције [Машкулора, 5. марта 1908]. Развија сe и политичка и пропагандна делатност албанске емиграције, нарочито у Америци, Румунији, Бугарској. Младотурска револуција 1908. године у свом првом налету повлачи за собом албански и македонски аутономашки покрет. Стојећи уз комитет "Јединство и прогрес", Албанци Косова и Македоније у ствари омогућавају или бар олакшавају победу Младотурцима, очекујући да ће у новом режиму бити остварени њихови захтеви. То je смисао одлука чувеног збора Албанаца у Феризовићу [Урошевцу] 30. јула 1908, са кога полази захтев да сe уведе у живот турски устав од 1876. године.[1]

Легализација албанског, као и македонског покрета, по доласку на власт Младотурака, није довела до испуњења оних битних нада нетурских народа. Младотурска политика потпуне отоманизације царства била je у супротности са свим плановима за децентрализацију и аутономно организовање нетурских народа. Ипак, када je априла 1909. године младотурски режим дошао у кризу, одлучујућу подршку су му дали албански национални комитет, као и македонска револуционарна организација Јанета Санданског. Убрзо потом долази до првих оружаних сукоба Албанаца са новом турском управом: побуна у околини Ђаковице избила je у лето 1909. због настојања турских власти да сe изврши попис становништва и наплате нови порези. Казнена експедиција из Скопља угушила je побуну на суров начин, не штедећи ни албанске жене, децу и старце. У јесен су избили нереди у Љуми, Мати и Дебру, опет због скупљања државног десетка и регрутације. Регрутацију је бојкотовало и албанско становништво Скадра и целе Малесије и Миридита.[2]

До првог устанка ширих размера долази у косовском вилајету у пролеће 1910. Повод за ову оружану побуну био je покушај турских власти да врати на своју дужност протеране турске чиновнике, као и увођење неких нових дажбина. Устанак je захватио Косово и Метохију, а угушио га je Шефћет Торгут-паша после крвавих бојева у качаничком теснацу и Црнољеву. Казнена експедиција сe пробила преко Дукађина у Малесију и Скадар, те je суровим мерама цела Албанија на кратко време била умирена. Косовском устанку 1910. године пружили су подршку албански комитети демократског крила, нарочито из емиграције. Међутим, многи бегови и племенски главари северне Албаније [нпр. миридитски главар Пренк Биб Дода] одбили су да подрже устанак.[3]

Пред очима српске и црногорске политике разгоревао сe великом брзином пожар једнога националног покрета који je претио да осујети остваривање српскога ослободилачког програма у обрачуну са Турцима. Будућа истраживања архивске грађе вероватно ће показати да ли су, и колико, одговорни политички кругови Србије и Црне Горе били свесни праве природе и домашаја овог збивања. Српска влада je, с једне стране, подстицала Албанце на што јачи отпор, рачунајући можда на њихово исцрпљивање; у току 1909. и 1910. она je зато, с друге стране, настојала да сe Турској не праве тешкоће у савлађивању албанског устанка. Но црногорска влада je, изгледа, са више реализма процењивала карактер албанског покрета. Стога je предлагала Србији почетком 1911. да сe албански устанак искористи за акцију против Турске, те да што пре треба активно иступити, јер сe почела будити национална свест Албанаца, па ако би сe пустило да сe догађаји тако даље развијају, они би могли довести у питање тежње Србије за изласком на Јадранско море преко Албаније и тежње Црне Горе за Скадром. Крајем фебруара 1911. краљ Никола je поставио српској влади питање да ли ће "Србија и Црна Гора узети арбанашки покрет у своје руке и руководити њиме и у згодном моменту ступити у акцију". Српска влада je према том предлогу била веома резервисана.[4]

Збивања у Албанији 1911. године била су још алармантнија. Курс на оружани устанак националних размера ради стварања аутономне Албаније био je, ван спора, у делатности свих албанских комитета и емиграције; на Крфу je конституисан Централни албански комитет. Ипак, још нема јединственог програма па ни концепта саме "аутономије". Оружани устанак букнуо je сада у северној Албанији, а устаницима активно помаже Црна Гора, снабдевајући их оружјем и намирницама и прихватајући избеглице. Најважније постигнуће овог покрета je формулисање програма националне борбе у меморандуму послатом под називом Црвена књига, који je састављен у Подгорици, у Црној Гори, одстране чланова албанског комитета и примљен од устаника 23. јуна 1911. У дванаест тачака изложени су циљеви и захтеви устаника, на првом месту "потпуно признање постојања албанске нације", па у складу с тим - аутономија, економска, административна, културна и војна. "То je био први програм аутономије Албаније, јединствен за целу земљу", а захтев je истакнут не у име становништва једне области, него у име свих Албанаца. Меморандум je поднет европским дипломатским представништвима на Цетињу.[5] Устанак сe завршио неуспехом августа 1911, јер je запретио далекосежнијим балканским и европским конфликтом, за који још нико није био спреман, тако да су устаници остали препуштени сами себи.

Косовски вилајет захваћен je масовним оружаним устанком с пролећа 1912. године. Албанци ђаковичке Малесије [Краснићи, Хас] протерали су турске чиновнике који су покушали да им забране сечу шуме; у Истоку су напали војнике који су градили нов затвор. Следи низ појединачних напада, али je већ средином марта 1912. у једном емигрантском листу који je излазио у Бугарској објављен захтев албанских устаника: именовање Албанаца за чиновнике у вилајету, отварање албанских школа, војна служба за Албанце само у границама вилајета. Косоварима су сe придружили Миридити, Мертури и Никај, а у Скадру je формиран посебан комитет муслимана и католика за помоћ устанку. Борбе су сe прошириле и на средњу Албанију [Кроја и Тирана]. На челу устанка у косовском вилајету били су Хасан Приштина, Неџиб Драга, Бајрам Цури, Риза-беј и др. Уз подршку турских опозиционих официра из групе "Спасилаца отаџбине", који су хтели да оборе младотурски режим, устаници су успели да сломију отпор турске армије, да овладају целим косовским вилајетом до половине августа 1912, што значи да су тада имали у својим рукама Приштину, Нови Пазар, Сјеницу па чак и Скопље, град са поготову у то време безначајном албанском мањином. На политичком плану, ипак, преовладала je компромисна формула, са старом, исламском варијантом аутономије ["Четрнаест тачака Хасана Приштине"]. У средњој и јужној Албанији устаници су држали Пермет, Лесковику, Коницу, Елбасан, а у Македонији Дебар, са доследнијим захтевом за аутономијом.[6]

У косовском вилајету постигнут je споразум са турским властима, те сe овај масовни устанак угасио под утицајем интереса албанских локалних феудалаца и, по свој прилици, у страху пред акцијом балканских држава против Турске. Неки су важни захтеви устаника ипак прихваћени: амнестија устаника и турских функционера који су им сe прикључили; слободно ношење оружја [али не и враћање одузетог оружја]; албанске основне и средње школе на албанском језику у вилајетима Скадар, Јањина, Битољ и Косово; употреба албанског језика пред локалним судовима; именовање функционера у Албанији који познају језик и обичаје Албанаца; служење војске у европском делу Турске; смањење пореза; генерални гувернер за четири вилајета, кога сваке четврте године бира становништво итд.[7] Тиме су практично ударени стварни и правни темељи једне аутономне Албаније која би обухватила сва четири вилајета, а то значи у границама "Велике Албаније" из програма Призренске лиге. Остваривање овакве Албаније, макар за прво време у границама Турског царства, значило би крај свим настојањима српског народа да дође до слободе и свог уједињења, као и народа Македоније да дође до слободе за коју сe столећима, а нарочито последњих деценија пре првог балканског рата крваво борио.

Карактеристично je да албански покрети 1908-1912. прелазе ћутке преко постојања и права српског и македонског народа у Турској. Њихов je једини и јединствен циљ "чиста", "етничка" Албанија, у максималним границама, па и преко њих.

1 Б. Храбак, Косово према Младотурској револуцији 1908. године, Обележја IV/5 (1974) 107-151.

2 У борби против овог отпора, који је претио једним свенародним устанком Албанаца, Младотурци су сазвали албански конгрес у Дебру 23. јула 1909, усмеравајући га против словенских народа и суседних држава, те њихових наводних претензија према албанским територијама. Распиривање антисловенског шовинизма и муслиманског фанатизма није, међутим, донело очекиване резултате. Конгрес je с новом снагом поставио захтеве у погледу школске и управне аутономије као и пореског система. Аутономијом Албаније бавио сe и други велики скуп августа 1909. у Елбасану (из средње и јужне Албаније и Македоније). На њему je решено да сe успостави тесна сарадња са македонским револуционарним покретом: Г. Л. Арш и др, Краткая история Албании, 148-150.

3 Г. Л. Арш и др, Краткая история Албании, 138-154.

4 Први балк. рат I, 79-81.

5 Г. Л. Арш и др, Краткая история Албании, 155 и д., посебно на стр. 159-161.

6 Г. Л. Арш и др, Краткая история Албании, 167-170.

7 Први балк. рат I,137-138, нап. 467.

Ослобођење Косова >>


//kosovo.net / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]