|
| Пројекат Растко Грачаница - Пећ: Историја: Кокошињи рат (1999) |
Премијерно објављено 25. априла 2000. оквиру "Пројекта Растко - Библиотеци српске културе на Интернету".
Приређивање и коректура Зоран Стефановић, вебмастеринг Милан Стојић (Технологије, издаваштво и агенција Јанус, Београд).
Ово је уклета књига, написана о уклетој години. Попут грешних душа и српских прогнаника лута од e-mail-а до e-mail-а и неће се смирити све док се не нађе неко да плати њено штампање. Да је од лутања откупи.
Прочитај и пошаљи даље!
Видети такође:
Gruban: PHANTOM ON THE WANTED POSTER
Фебруар 999. Дан као прољећни.
Кренуо сам са Иком (5) и Ацом (4) пет километара уз ријеку.
До мјеста гдје сам хтео да правим сојаницу.
Вози нас Ацин тата Зоран. Са нама је Ацина мама Лили.
Зоран таксиста некада - обожавао је Буковског. Спремао се да пише књиге као Буковски - у педесетој.
Зато сам га звао Буковски.
За Ику то је њихово презиме. Малог Ацу зове Аца Буковски, његову маму Лили Буковски.
Аца и Ика се играју у пијеску.
По насипу пасу овце.
Иза насипа чује се кркљање, крик - глас подсећа на људски.
Суманута жена, изобличена, разјарена, шутира заосталу јагњад.
Двоје бијелих и једно црно. Четврто јагње, црно, држи за врат.
Јагњад су сасвим мала, фебруарска.
Другом руком вуче рашчупано дијете.
Дијете плаче али плач се не чује од урлика, од крикова, од бјесова жене .Тек понеку разабирам:
"...цркли...дијете и ја ...улица ...вештица... цркли...и...и..!! "
Јагње, високо одигнуто, стиснуто за врат, батрга ножицама.
Баца га. Јагње се дочекује на ноге и покушава да измакне.
Преспоро за њен бијес.
Узима мотку дебелу као рука и удара га по врату.
Беживотно телашце баца у ријеку.
Трајало је кратко. Много краће него прича.
Успио сам само да Ики покријем очи.
"Зашто је тета бацила јагње у реку?!" пита у колима Аца Буковски
"Мора да се купа! "
Писао сам приче о пијанцима и патуљцима, шетао са ћерком поред реке и нисам имао појма да је опет почео један рат.
Био сам у Бијелом Пољу и спремао се да пођем на Пале, до карауле мајора Којића, оног што је окретао вола на Требевићу када су Амери и Амерке хтјели да баце на нас прве бомбе.
Аутобус Бијело Поље-Сарајево чекао сам на изласку из града, на мјесту гдје ми пролази поред куће.
Линија је приватна и комшији сам јавио, на мобилни, а како би другачије, да ми стане пред кућом.
Изљубио сам се и кренуо.
"Помаже бог, Мишко! Оћемо ли код Радомира на Пале!?" викнуо сам.
Дочекало ме ћутање.
Окренуо сам се и схватио да сам, осим шофера, једини мушкарац у аутобусу.
Ни места за стајање.
Гледала су ме уплашена лица жена и дјеце.
Упутили их пут Сарајева, да их склоне од рата.
Истрчао сам.
Пред кућом отац је играо шах.
"Ћале, изгледа опет је почео један рат!"
"То једино ти не знаш", рекао је он и наставио игру.
Прва је удрила у Даниловград.
"Шта има ново у Даниловграду?" - питамо са мобилног док чекам воз за Београд."
"Касарна гори. Дјецу и жене смо послали уз брда. Узели смо оружје и ракију, скупили у центру града а немамо са ким да се бијемо. Нема ни џандара. Утекли."
Исте ноћи је погођен предајник за мобилне.
Има ли ико мозга у тај Нато пакт!?
Нијесу могли боље утрефити!
У све су могли да нам такну, али у образ и мобилни се не дира.
Без мобилног ниђе нијеси доспио, до у добровољце.
Воз стиже на вријеме у прво београдско ратно јутро.
Рат за почетнике:
Празним рачун у банци, пуним воду, купујем батерије за радио, плин за решо, цигаре за Бојану, конопљу за кађење и ракију за гашење, гас за лампу, бенсендин и кафетин, из подрума извлачим бицикл.
Са Гогољевим путним налогом у џепу више носим него гурам бицикл код мајстора у Блоку Седамдесет.
И у Блоку Седамдесет су се закачили са овима из NATO-блока.
Мајстор за бицикла сједи заваљен у столици, обе су му аркаде разбијене а поред њега стоји човек и држи му пиштољ уперен у главу.
"Добројутро"
"Добројутро" проциједи мајстор.
"Срећан рад."
"Виђи, немој и теби да јебем матер!" обрецну се власник љевора. Било му је доста забаве. Затаче утоку за пас и, дувајући, сукну из радње за оправку бицикла.
Мајстор, из чијих разбијених аркада точи прва српска крв проливена у овом рату, прича:
"Синоћ ме његова жена, комшиница из зграде, замолила да је за вријеме узбуне одбацим по рођаку из Сурчина. Возио сам је последњим бензином. Њега кукавца, љубоморног, неко наложио да се мувамо. А жена му има троје деце!"
Деведесет треће на Грбавици питао сам човјека на првој линији код Врбање моста шта мисли о потписивању Венс-Овеновог плана.
"Никад ти ја, брате, нисам чуо за тај план."
"Слушаш ли вијести?"
"Право да ти кажем, последње што сам чуо: Словенија се отцијепила."
А било је то три године после отцепљена Словеније.
Не укључујем телевизор, не купујем новине, не слушам радио.
Бицикл је поправљен и ја преко тренерице облачим једини комад маскирне робе што ми је остао, све жена бацила после Дејтона - доње мушке маскирне гаће.
Униформу допуњујем мајицом Оклопни воз Крајина-експрес. На главу умјесто шлема стављам Икину шарену капицу и заједно са бициклом улазим пред поноћ у последњи трамвај "седмицу" на свој први ратни задатак.
Код Цветкове пијаце излазимо заједно из трамваја бицикл и ја.
Булевар је пуст. Спуштам се Булеваром, преко Теразија, према Бранковом мосту.
У читавом граду искључено свијетло.
Не окрећем педале, возим средином улице, и пјевам:
"Америка ових дана,
биће земља партизана!"
Узгред обилазим склоништа.
"Ја сам Бљузговић, " каже коцкасти пред улазом у штекару, "активиста у мјесну заједницу."
Од браће грађевинаца напабирчио сам нешто стручних израза чије ми значење није баш јасно али их употребљавам к'о српске мозгоње вилозофске :
"Аха, ово је пренапрегнути бетон, арматура је вјероватно дванаестица и то десет дванаестица, носећи стубови су ОК. Честитам мајсторе! Имате једно од најбољих склоништа" - кадим коцкастом.
Коцкасти је срећан, маше репом, добио је похвалу, похвалио га је WAR PRESS.
"Има ли страха?"- питам.
"Помало - кмекну коцкасти - не бојим се ја за себе, али деца."
При том стално диже главу према небу.
Коцкасти остаје полуотворених уста, а ја већ на оклопном бициклу, спуштам се према Теразијском гребену у своју прву ратну београдску ноћ.
"Бљузговић, запишите, активиста, трећа месна заједница!" довикује "Свратите обавезно!"
Испод Палилулске пијаце у занатском центру испред два солитера је Русина кафана Блу Лајн.
Ту затичем кризни штаб Партије обичних пијанаца Боре Чорбе у пуном радном саставу. Предлаже се ванредни конгрес.
Бора турио мистер Билија у пјесму. Пушта нам радне снимке албума.
Узаман се Гага буни. Цијеле ноћи лумпујемо уз "Чорбу".
Кафана је стаклена, због тога смо је прогласили за невидљиву. Ако мистер Били има невидљиви авион, што Партија обичних пијанаца не би имала невидљиву кафану.
Свануло је изнад цркве светог Марка.
"Дане, дане, ђубре једно,
не свиће се тако.
Марш напоље,
па пристојно свани!" рецитујем.
"Виђи, нема важнијег гребена од Теразијског. Залуду ти Романија, Динара, залуду Јастребац. Ако те нема на Теразијском гребену нема те ниђе!" закључује ратни штаб из Русиног кафеа састављен већином од Никшићана.
Адам са ТВ објављује: треба тражити локаторе. Непријатељски агенти и домаћи издајници поставили. Омогућују прецизније поготке. Влада у хладу Партије обичних пијанаца на то је одговорила саопштењем :"Не гађајте кафане! Локатори."
У зору стижем кући. Тек подмазан бицикл уништио ми је једине фармерке. Успут сам успио и да их прогорим џокавцем.
Бојану хвата очај од нане.
Препознала је на мом лицу рат.
Станови су се испразнили а удварања скратила.
Неко је послао жену у збјег, неко мужа у резерву.
Они који су остали морају да се тјеше.
"Како можеш не учињети војнику кад полази у рат. А свакога могу сутра позвати. Ево ти телефон, зовни мајку и питај је шта ће ти рећи. Тебе то толико мало кошта, а мени то толко много значи."
Почеле су градске журке.
Према Теразијском гребену упутили су се курјаци.
"Нема бољег лијека за страх од смијеха!", објашњавам ћерки господина Бљузговића док сједимо пред склоништем.
"Одавно је требало да ТВ дневник воде Карајлић и Баљак!"
"И Вања, и Вања!"додаје она.
"О џиу-џица ефекту у пропаганди сам писао, но залуду. Искористи енергију напада. Признај све увећано до апсурда и видећеш телесину, са ТВ сокоћалом умјесто мозга, надувену од месишта пуног антибиотика и хормона, како се, лица затегнутог као дјечје дупе, пред твоје ноге стропоштава."
"Да, да, да, даааа!" мазно, београдски, одобрава госпођица.
"Мистер Били тврди: изазвали смо Први и Други свјетски рат. Не зна, кукавац - ни енглеско-бурског рата не би било да прађед Арканов није изљемезо једног Бура. Не би га они ратили, да Сердар Јоле на магарца не стиже до Чикага. Гдје си ти виђела рат без Срба. И још се свијет томе ишчуђава."
Господин Бљузговић сједи на степеништу склоништа и с времена на вријеме позива ћер да униђе.
"Кад би ме чудом турило за министра војног", излажем геостратегију вођења информативног рата ту испред штекаре, "сва би саопштења почињао са СРПСКИ ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИ РАТ ЗА ОКУПАЦИЈУ АМЕРИКЕ КАКО СЈЕВЕРНЕ ТАКО И ЈУЖНЕ!"
Ћерка господина Бљузговића ме гледа заљубљено и трепће окицама.
"Pecunia nervus belli" - "Срце је новац рата" шапћем јој.
Кад пред мозгоњама и паметарима ланем да волим техно-клуб "Индустрију", то је оно мјесто гдје им дјеца утекну у један увече а враћају се у свитање, једногодчад ме са жаљењем и гађењем шмекују.
У част огњених кокошију што лепетају изнад наших глава, на којим јаше Мери Олрајтова, ноћни клубови сад раде дању.
Од дана (којег се гадим) кидам у ноћ "Индустрије", у подрум Филозофског.
"Од два до седам поподне Београд је техно-престоница света. У то доба техно се не слуша нигде сем у Београду. Сада би у Београду могао да се организује Техно-Вудсток. Али они који имају новца не слушају техно. Техно је андерграунд и ди-џејови не могу да добију визе!" ујашњава Ранко, син мојих пријатеља, док ми шерпаси по сцени.
Рођен оне године када сам ја додигао у Београд.
Ранко је стрејт: не пије, не пуши, не дува, и слуша техно.
Објашњава ми ТТТ teenage, techno punk, ди-џеј Марко, ди-џеј Дејан, ко је ко на сцени. Не воли Гоа транце, на плажи Го у Индији нема више хипика, сада су тамо Готрансери. Готранс је мешавина техна и индијске музике. Шитина комерц. Има мелодију, а он хоће само ритам.
После је почео техно.
Игра младих ратника, усправних и спремних да уз музику сокоћала корачају према првом вијеку без страха.
А после седам смо отишли да минирамо арнаутске сајтове по мрежи.
"Радио је јавио, погођени Савезни и Републички МУП" рекао је гос'н Буда, кад је дошао из кухиње.
Експлозије пројектила у Клубу Књижевника нијесмо чули, али зазвецкале су чаше на послужаонику гос'н Буде.
Чим је чуо звекет чаша, Данијел Шифер је устао, наздравио српској побједи и позвао све из Клуба да бранимо Бранков мост.
Али сем мене, одлучног да будем свједок његове храбрости и жртве за српски народ, нико не крену.
"Доста сам ти ја. Други нам не требају. Идемо одавде право на Бранков мост. Ниђе друго. Замисли, каква би то била вијест у новинама: Погинули Јеврић и Шифер."
Док га провлачим кроз хаусторе и степеништа пут моста, прича ми, воли Рембоа и Бодлера и пољубиће смрт кад је сретне као најлепшу дјевојку. Хуманиста и филозоф. Зет српски. Стигао да брани Београд. Зета су Срби ваздан чашћавали вином, па све мало-мало застане, оточи.
Пожурујем га. Срушиће мост без нас. Та брука да пукне.
На мосту никог. Повукле су се патриотске снаге и народна интелигенција.
Али са моста је одличан поглед на запаљене зграде МУП-а.
Није истина да само лепа села лепо горе.
Одатле према МУП-у. Белоглавом Мупу запалили гнездо.
Стигли смо на двеста метара од запаљених зграда-даље не дају новинарима.
Долази Влајко Стоиљковић, министар мурије.
"Ја сам са Влајком" скреса један у цивилном и прође.
"Ја сам са Шифером", гордим се и прођем гурајући веселог зета пред собом. Други новинари су остали далеко.
Комади лима падају са једне на другу страну улице. Има повријеђених полицајаца.
Шифер хоће у запаљену зграду Савезног МУП-а.
"Немојте, господине", моли ватрогасац, "Опасно је."
Шифер, са сузама у очима, дубоко потресен, између два отакања, дозирано патетичан даје изјаве за ТВ куће, брижно одабране.
Пожар је са обе стране улице. Ватра прави пламени тунел над Кнез Милошевом са Бигзом у позадини. Шири се према топлани болнице и складишту са мазутом.
Газимо преко ватрогасних цијеви - патике су ми одавно мокре.
Шифера све занима, а има и добре ципеле.
Са комадом пројектила у једној, а профи-апаратом у другој руци, мува се туда око нас, и слика. Као да се не догађа ништа, сједокос, у тренерици, шетка се међу ватрогасцима. Са ким је овај уфурао, контам.
Лице познато, али ко је не знам.
Како џандар наиђе на њега тако га тапне по рамену.
На какву се шему овај провукао поред два реда муријаша.
"Ја сам Јеврић", велим му.
"Ја Жељко Самарџић."
Жељко живи у телевизору. Његове пјесме и скромност обожавају маме. Мега-фолк-звезда. Станује ту на ћошку.
Део пројектила му је улетио у стан.
На лицу има мир ратника.
Питам о рату.
Задиже тренерицу и ту при светлости два запаљена МУП-а показује нам ожиљке величине чаше, улазну и излазну рану, метак од противавионца. Успомена из Мостара.
"Смртица учи скромности. Постмодернисти још не знају да су смртни", добацује Иља Мољак, Црвени Кмер.
Примиче се зора.
У породилишту према нама наилази медицинска сестра. Почиње да плаче и пада на раме Шиферу. Шифер је тјеши. А онда и њему грунуше сузе. Плаче сестра, ал' плаче и Шифер. Сестра се некако смири, ал' Шифер - јок. На крају она њега тјеши.
У породилишту се у тренутку експлозије налазила једна жена у еклампсији. То је најтежа што се деси. И успјели су да је анимирају.
Труднице су гледале пожар. Приближавао се складишту за мазут. Паника. Свака жена у тренутку узбуне хтела је своју бебу. Знали су да су бебе у болници, а опет су гађали!
Кола-те-рал-на штетица, мање-више.
Свиће. Бебе су у склоништу, на сигурном.
На врата болнице лупа будући тата са трудном женом.
"Не радимо!"
"Како не радите!? Породи ми се жена!" каже и шутира врата.
Будући тата је имао фрку да му се жена не породи у колима. Није чуо експлозије. Није видио пламен. Почео је да псује и тек онда приметио пламен како се приближава болници.
Стигао је Бане из Беча и на Трг довео Мадлен из Крњаче. Мадлена има сламени шешир са двије рупе кроз које су протурене уши. Мадлена испод репа има провучену мету - таргет. (Ако прдне оде мета!) Дјевојке јој кармином мажу усне. За сав новац купујем нарцисе за Мадлену. На овакво вријеме, то је патриотизам. Китим је ципцијелу. Мадлена радосно њаче.
Улицом пролази хор дјевојчица у бијелом.
Репују ошишани до глава наливени пивчугом, чувари кењаре са Цветног Трга, хајдуци са Теразијског гребена.
У новоговору Планете Лихвара Колателарна Штета - су мртви Срби.
Колателарна штета у избору швапских лингвиста - проглашена је за најружнију ријеч године!
Крилато магаре окићено цвијећем надлијеће Трг.
Уплашена реповањем, магарица се упишкила.
Обилазимо заједно терасе кафана.
Ја, чувени бадаваџија, пијем на рачун магаруше на чијим је леђима чаршаф из хотела "Хајат"са натписом:"Wellcome home Мадлена."
"Драго јој је да се вратила кући", објашњавам окупљенима.
"Зажељела се Ђевђелијске 17, гдје је као девојчица једина имала свилене розе гаћице. Показивала их Таси Каубоју за динар. Зато су је звали Луда Лена. Стигла луда времена па се вратила Луда Лена са Булбудера. Пожељела се крезавих наших тараба. Нема тога Америка."
Лена маше репом и мезети цвијеће.
Одвозе је мицубиши џипом уз аплауз окупљених.
Пробудило ме померање тла. Гађало Топлану на Новом Београду. Спавао сам у тренерици поред укљученог телевизора кад је задрмало. Ускочио сам у патике и кренуо на јутарњи џогинг према Тошином сплаву.
Од када је избила фрка између Нато Блока и Блока 45, новобеоградске комшије прогласили Тошин сплав за атомско склониште на Сави. Ако падне, вода је около, нема гелера.
Затичем их разочаране.
Спремили роштиљ: кад бомба падне у Саву, пеку сомове.
Но, ниједне не промаши. Залуд припреме.
Улазимо у чамац. Са ријеке се погођена Топлана боље види. Стижемо до Аде Међице.
Са сојеница између грана дрвећа провирују разбарушене мамурне главе српских домаћина.
Доље на земљи виде се остаци синоћњег покоља прасића проузрокованог нападом NATO-пакта.
Сви од бомби беже под земљу, само се Срби по дрвећу крију.
Ујутро таксиста ме вози у редакцију. Питам га како му иде посао од кад смо заратили.
"Какав рат!?"
"Па, овај рат. Од како је почело бомбардовање!"
"Какво бомбање. Јебало те бомбање! За седам дана погинуло мање људи него што би звекнуло на улици да има чорбе!"
Свака војна на почетку изгледа као СВАДБА...
А онда црна јоркширска свиња Јозефина прихаја.
Дама с лицем совуљаге долетјела је на огњеној кокоши.
Смрт је дошла с неба у рударски град у ком је затворен рудник.
Пријетња и то озбиљна Новом свјетском поретку. Силиконској долини. Акцијама кока-коле.
Наређење је издала сова са репом миша у устима.
Огњене кокоши су снијеле огњена јаја смрти на Алексинац, мјесто гдје сам дан прије хтио да пошаљем дијете у збјег.
Из Алексинца ми се јавља тазбина:
"Живи смо. Преко Бранкице (3) пало стакло. Не само да је није исекло него се није ни пробудила од експлозије. Ни она ни Никола (5). Однели су их у склониште и тамо су наставили да спавају. Брацко је кренуо да доведе оца и мајку, али је наишао на рањене жене и одвезао у болницу. Гађали су и код Тесног сокачета."
Тесно сокаче је најужа и најкраћа улица у Југославији. Комшије нису хтеле да помјере ограде. Кроз Тесно сокаче може само Фића или Рено 4 .
Деда Стајић прође Реноом, али паша Брацко Опелом мора около.
Јес' добар Опел, ал' није за Тесно сокаче.
Кад год сам долазио у Алексинац смијао сам се причи о Тесном сокачету.
То је миран крај са породичним кућама пуним мушкатли.
Нигдје на свету нисам видо више мушкатли него у Алексинцу. Опасан неки народ, воли цвијеће. Поготово мушкатле.
Што нарочито, кажу, иритира госпођу Олрајт. Док је живјела у Београду, њена мајка је залуду покушавала да запати мушкатле, на свачијем прозору не успијевају.
Гађали су између пијаце и Дома здравља.
Улицу до главне.
Ту су занатлије, пијаца за човека сељака, доктор за болесника, ћевабџиница да се нешто поједе с ногу.
Чим је пијаца, ту су пијачне кафане. Локатора колико хоћеш.
Нема шансе да их одатле можеш дислоцирати.
Домаћице промичу са торбама пуним зелениша.
Тамо се заглавио трактор. Онде се продаје расад за купус. Можеш мислит! Банде!
Један богами и виле донио, а виле су ти у српским рукама опасно оружје. И то их продаје јавно.
Опасан свијет. Терористички српски бандит продаје ногу прасећу.
Други изнутрицу, чварке, затоп чак.
Ради камуфлаже продаје се расад од цвијећа.
Алексинац, зграда крај пијаце, стан 26:
Врата одваљена, избијена заједно с оквиром, леже на ходнику.
На вратима крвави трагови руку.
У ходнику четири пара ципела и једне папуче. Све крваво.
Директно наспрам фотеље је рупа на зиду. Величине точка од бицикла.
Туда је ТО улетјело.
На столу су остали: пиксла пуна пикаваца и крви.
Крв се већ сасушила јер је по њој пала прашина.
Шоља за чај, тацна на којој је била шоља, кашика велика, супена, везени столњак - све је пуно крви.
Подижем шољу пуну малтера и сасушене крви. Мишо слика. Подижем кашику. Од комшија узимам кесу, спремим све то, да понесем у Београд, да покажем... Јебем ли вам, да вам по сто пута јебем мајку, пасја копилади, која сте ово замутила!
Доносе ми кесу и ја уредно слажем: и пикслу, и крваве пикавце, и кашику крваву, и тањирић, и шољу...
Остављам. Мука ми је. Не могу да путујем у колима два сата са тим ин-вент-аром зла.
Човјек удара крампом по рушевини.
Жена уредно стоји до њега са плетеном корпом за пијацу. Извлаче и слажу ситнице.
"Ево, овде су играли карте... ту их је затекло... овде смо их ископали... двојицу стараца... тамо је још двоје.. нисмо стигли... има их испод нас."
Испод рушевина провирује разваљени ормар. Одијела окачена на вјешалице. Откопавамо одијела.
"Ово је замрзивач, а дубље има још ..." и показује ми разасуте кесе са месом које се већ осјећа.
Пишем извештај пореском обвезнику Ајове.
Уништено: залихе смрзнутих коприва и грашка, смрзнуте кокошке...
Успјех против непријатеља што је објавио империјалистички рат за окупацију Америке, како Сјеверне тако и Јужне!
Уништено је 400 станова, стотине кућа остало без крова, двадест до темеља срушено. У једном нападу!
Срба механичар, стоји испред срушене куће:
"Где ли ћу сада да станујем, јебем ли га?!"
Испред Тесног сокачета, разваљен кош. Ту су се играла дјеца.
У фићи спљоштеног крова, избушеног гелерима, стижу Саша и Рада Јонић.
Рада је стоматолог.
"Шта је, Јеврићу, боли ли те зуб?", добацује ми и смије се.
Стојимо испред разрушене зубарске ординације.
Зову нас у кућу. Пењемо се на спрат.
На столу још стоји посна вечера. Пуна малтера. Све је пало. Само су на зиду остале три иконе и кандило.
Нестало је струје, пола куће урушено, али се кандило није угасило.
"Био је чисти понедељак. Све сам очистила у кући", смије се Рада.
"И ја сам опајао зидове!" хвали се Саша.
Осмијех не силази са лица. Ни једном ни другом.
А онда нас уводе у собу.
Имају четворо дјеце.
Преко дјечјих креветића није пало стакло, него читав прозор, експлозија избила. Али ни једно од дјеце није повријеђено.
"Ми смо избегли гиљотину!" стреса се Рада.
Затвара очи, дрхти. Траје тренутак. Скоро весело, вади месо из замрзивача, трпа у торбе. Није се још отопило.
Стотину осамдесет новинара шњува градом.
Алексинчани, навикли на велике несреће, на новинаре гледају као на вране што се послије сваке несреће појаве.
А велике су несреће у Алексинцу честе. Навикао се на њих народ.
Кад у Алексинцу погине по шеснаест, по деветнаест, по тридесет рудара, онда новинари дођу, сликају и оду. Појаве се удовице. Подијеле станови.
Последњи пут кад је погинуло деведесет рудара, рудник је затворен. Али лешеви рудара нису престали да долазе. Преживјели су наставили рад у сокобањским рудницима.
Град изгледа као да је усред њега експлодирао метан.
Алексинац то прихвата са миром који изазива прскање у капиларима.
Испод рушевина извлаче дванаестог погинулог.
Када су боксерске туче добиле право грађанства и ушле кроз ТВ екране, кроз сокоћала, у куће, боксери су морали да добију боксерске рукавице, добију кациге.
Када је рат постао ТВ продукт, ограничен је број мртвих, али ловци воле крв жртве: пречесто крше ТВ-правила ратовања. То зове колателарна штета.
Кола-тела-рррр-наааа!
"Колумбо, јебем ли те радознала!" псују Срби.
У press-центру срећем са руским новинарима Драшка Марковића, сина Хемингвејевог команданта у Шпанији.
"Одакле долазиш?", пита ме.
"Из Алексинца!"
"Зашто су гађали Алексинац" пита Рускиња.
"Под командом генерала Черњајева у Алексинцу је ратовао поручник Рајевски (Вронски) којег је вољела Ана Карењина. Погинуо је крај Адровца. Срце му је сахрањено у манастиру Светог Романа. Геостратези Натоа знају да је Срце Вронског, Срце Русије. Зато су гађали Алексинац, који је Вронски волио као Петроград. Нису гађали Алексинац - већ Петроград. У манастиру Светог Романа причају о чуду: на мјесту гдје је сахрањено срце Вронског појавиле су се капљице крви!"
Плаче Рускиња ал, плачем и ја. Нисам ни ја лошији зет од Шифера.
"Шта је бре, Јеврићу, што слиниш" пита ратни репортер Раде Бошњак. Десет година за ратом заједно лутамо.
"Руској души фале српска муда.", кажем и тјешим уплакану Нађу.
Она ми се наслања на раме.
Ко за Титиног земана, све се кафане затварају са првим мраком. Ако је Нато затворио кафане, није дежурства. Савјесни грађани и радничка класа чувају друштвену имовину. Док обиђеш све дежуре, ето зоре.
Сједнем лијепо на бицикло, па од дежурног до дежурног. Окадим се конопљом па код пјесника Мариокова. Он се јуначки бори са таласима највеће руске ријеке - водке .
Гдје год на дежуру увратиш, а оно хране и пића као да је слава или четрдесница.
Шта све нећеш затећи на дежурству: пите, кисјели купус, печење, пршут. Триста манџи. Ако дежурства потрају, продураће се.
Специјална школа за дјецу ометену у развоју налази се у другој згради од Војне гимназије, близу забрањеног града. Органи су одредили: објект од виталног значаја мора имати дежуру.
Три учитељице чувају школу, а ја чувам учитељице. Кад је отаџбина у опасности сви су јој потребни.
Гледамо "Рат и мир" у три ујутру.
"Звали су из Општенародне одбране и рекли да изађемо напоље и потражимо локаторе. Постоји сумња, неко је бацио локаторе у двориште. Доћи ће и њихова екипа да нам помогне у тражењу!", преноси нам поруку госпођа Беба, жена Пеђе Исуса.
"Ко је та "Ваздушна опасност" да она прекине први бал Наташе Ростове!" љути се.
Госпођу Бебу, поратни живот је научио да наређења власти треба испоштовати. Што су глупља - тим прије. Наравно формално, не размишљајући о њима.
Излази у двориште основне школе "Антон Скала" и почиње да се одмјерено шета поред ограде.
Учитељицама, да их не би паничили, рекли су да изађу напоље и траже локаторе.
Разумио сам поруку: може се десити да гађају гимназију.
А Наташа се спремала за бал.
У дворишту Бојана је пронашла јежа. Хуктао је кроз нос.
Када сам је видио како се шћућурила на месечини и игра са јежићем знао сам да су авиони пролетјели.
Војна Гимназија је за ноћас остала.
После одлуке Луиз Арбур и Хашког Трибунала да се обустави даљи поступак над њим, Грубан је од туге омршао.
Годинама се Грубан довијао како да доспе до апсане, но залуду.
Одлука Луиз Арбур да га скине са ћералице просто га је дотукла. Псовао је Мусолинија и Билија, вријеђао црнокошуљаша Бесту и Луиз Арбур. Али ипак ни послије толико година рада против Новог Поретка нијесу хтјели да га хапсе.
Но, од како је почео српски империјалистички рат за окупацију Америке, како Сјеверне тако и Јужне, Грубан није слазио са магарца. Вас је свинуо. Очи су му зажагриле. По ципцијели дан јахао Теразијама на Хегесији и држао говоре - патриотске и остале.
Формирао је штабове одбране, хушкао и бунио, ко вазда.
"Нема важнијег гребена од Теразијског гребена. То је најважнији српски гребен." учио је
Јаше на магарцу, пјева своју омиљену пјесму из онога рата:
"Ај заратиле двије велесиле
Америка и срез Невесиње!"
Први пут су га сви радосно поздрављали. Грубану су грунуле сузе.
"То сам читавог вијека и чекао - рат с Америком."
Гледао је пароле и уживао.
Свака је била ко да је он умотворио.
Играло му је срце. И у њега и у Хегесије.
На тргу су Хегесију и Грубана обасули цвијећем.
Ко што им доликује, што им као првоборцима придопада.
"Валим ти Боже, сад кад смо с Америком заратили, оће ли ми дат пензију" пита се Грубан и баца први пут седло на магарца.
"А и Хегесија је заслужио носећи ме кроз ове буне и ратове да му се дадне за сијено."
Битка на небу као над Стаљинградом, а на земљи ујутру рушевине.
Ово је рат из двадесет првог вијека. Рат компјутера. Као што је техно музика, музика компјутера без ријечи, тако је и овај рат без прича.
Осим оних о чудесним спасењима.
О додиру руке што нас чува од лукаваго.
Пријатељи, непознати, ратници, дјеца, доносе ми и показују комаде пројектила. Сваке ноћи се изнад наших глава распрскава.
"Ево овде сам стајао ...ето ту се зарило...ево овдје је пукло!"
И у село Потрк пало, дојављују ми.
"Експлодирало јој дупе ал није глава".
"Па шта сте с њом урадили?"
"Ископали је и понијели на Никшићку пијацу. Сјекирамо Никшићане."
Никшић није гађало.
"Гађајте и нас, нијесмо губави", донијели су Никшићани паролу на Мост.
"Шта то радиш, Рашо?"
"Копам ров, ако дођу Натовци."
"А што ту поред куће. Иди горе под шуму."
"Нећу ", каже Рашо, " бојим се лије."
Михаило Јеврић је један дан млађи од рата.
Никола Јеврић је пет месеци старији од рата.
Нас тројица смо сада, док се тате не врате са војне, мушке главе. Остали: Ђина (4), Анђела (4) и Марија (6) добро нас слушају.
Очекујемо још једног госта, драгог и још непознатог да у наш дом дође. Када он дође, ваљда ће рат бити далеко.
Лутао сам за ратом до Каринског Мора и врхова Велебита, од Динаре до Романије. Рат је дошао сада к мени, надомак села под Лисом, одакле сам одавно отишао.
Џадом промичу џандари у црним и војска у маскирним униформама.
Нико не прича о оном рату горе, сви се боје оног што може да се деси на земљи.
Сваке ноћи сањам село у пламену... ударце ногама у врата... не видим ознаке... чујем само ударце... крике... разваљена врата.
Сањам лешеве из Мркоњић Града, опет претурам по њима, сан је страшан и стваран, бојим се да међу њима не пронађем драга лица.
Гледао сам мјешовита села слична нашем како горе.
Сваке ноћи чујем блејање црног јагњета.
Видим махниту жену с мотком.
Десет година су се моји плашили за мене сада се ја плашим за њих.
Страх-бол у потиљку из дана у дан све јачи. Блејање све гласније. Наук, корачај према страху и не бој се бола, овде не важи.
Први пут схватам сву биједу живота у позадини док рат траје.
Када се испод врхова Проклетија неко од кика или тата врати, полазим за нашом војском пут планина и Ругове истим путем којим је пролазио ђед и ђедовога ђеда ђед и сви Србљаци.
Године 1899. Арнаути су попалили све србљачке, васојевићке куће. Ни кокошка остала није. Вријеме се у Доњим Васојевићима дијели на прије и послије Кокошињег рата.
Многе породице су двадесети вијек дочекале у пећинама: Горашкој, Тривунској Петњичкој у триванским и калударским пећинама и шкрапама.
Јевра је своја четири сина подњивила у пећини на обронцима Проклетија.
Послије стотину година опет је Кокошињи рат.
Огњене кокоши с неба сију огњена јаја.
Под обронцима Проклетија унуци унука Јевриних прте преко паса дубок снијег према Ругови.
Никада, кажу, Капу од Калудре није чувала ни једна војска до Калудра сама.
За Калудру се чује само у злим временима.
Кад је запале Арбанаси.
Кад зла времена прођу, на Калудру забораве и берански ловци.
Ни они не знају гдје је Калудра.
Тамо иза Капе од Калудре, на дијелу који прелази државну границу Црне Горе, ОВК је имала базе.
( На адреси: www.fas.org - једном од пара-Цијиних сајтова на мрежи нашао сам мапу од 24. 04. 1999. на којој је зелено означен дио територије Црне Горе под контролом ОВК! )
У дубоком снијегу под јелама се чују гусле.
Чују се гусле у дубоком снијегу а ниђе курјака да им одговори.
Мистер Кларк је рекао:
"Рушићемо мостове између Србије и Црне Горе."
Мадлена Олрајт је од задовољства испљунула репић миша који јој је вирио из уста.
"Нема тог експлозива мистер Клик Клак што може те мостове срушити..."
"Рушићемо мостове. Don't go!" поручује Кларк са ТВ екрана.
"Ништа ти нећеш срушити! Видиш ли Николу и Ђурђину, што су се око мојих ногу савили док им отац у снијегу на Проклетијама понад Патријаршије, чува Црну Гору. У њима су мостови, стоко бледолика, што томахавком машеш изнад глава дјеце!"
На станици купујем карту.
"Дајте ми карту до последње станице."
"До Пријепоља?" пита службеник.
"Све наше прве љубави и прва пића дешавали су се у возу од Бијелог Поља до Београда. Последња станица тога воза био је и остаће Београд - за нас који из Црне Горе долазимо!"
"Али воз иде само до Пријепоља!"
"Ништа ти не брини, добри мој. Дај нам двије трећом класом до Београда."
"Како хоћете, али бацате паре јер воз иде само до Пријепоља!"
"Не путуј, рушићемо мостове!" кликће Клик Кларк, мистер Кик Как.
"Томахавком мостове Јеванђеља Мирослављевог не можеш урушити. Зато и крећем на пут."
"Don't go!" каки Кик-Как.
"I must go, морам да идем, жена ми је учитељица, а министар Јово наредио: да се врате из збјегова и пожарче по школама!"
У Пријепољу на станици прозори полупани. Пусто је. Нема ни пункта џандарскога ђе ватају котробанске кријумчаре.
Сами смо Бојана и ја. Само се у приземљу чује звекет стакла. Стара жена, чуварка нужника, погнуте главе чисти поломљено стакло.
Излазимо из станице. Ни испред никог. Не чују се ни птице, ни аутомобили, ни људи.
Идемо пјешке ка мосту.
На мосту двије рупе. Кроз рупу на мосту гледамо у Лим. Док ја мерим пречник рупа - звук авиона.
Иза моста је бензинска пумпа, а испред ње полицијски пункт.
"Авиони! Трчите!" деру се момци у униформама.
Трчимо, но залуду кад нам је торбак превелик, а не довијамо се (што ти је чељаде на мосту затечено) да га оставимо.
Авион продужава низ Лим. Чује се експлозија код Бистрице.
Прошло је!
Сто метара даље од моста чекамо превоз за Београд. Залуд стопирамо.
Низбрдицом поред нас пролази багер.
Никад нисам видио багер да иде низ пут преко сто на сат. Мораш се наћи на оваквом мјесту на овакав дан да би то видио.
Из истог смјера долази и јуродива жена, препланула, у црној мајци кратких рукава, гура испред себе колица са дјететом.
Чула, гађали ћуприју па кренула да види.
Млади момци, покушавају да јој објасне шта се дешава.
(У Мурину, у Црној Гори, кад је гађан мост, тројицу су тако убили.)
Долази аутобус. Локал. Једино локалом се кроз рат путује.
Сви ће ту до првог, до другог села.
"А вас двоје?" пита кондуктер.
"Ми до Београда."
На Лиму крај бране срушени жељезнички и друмски мост.
Жељезнички је звокнуо авион који смо видјели.
Мало даље, сеоски мост преко рукавца језера, сеоски мост од двије шине.
И њега гађало.
И није срушило! Само се једна шина искривила, али мост стоји.
И гледамо чудо.
Преко њега баба преводи јаре!
Живјела баба!
Живјело јаре!
За мном читаоче!
Опет локал, корпе, мотике, шајкаче, сјеме, и униформе.
Локалом стижемо до иза Кокиног Брода. На најљепшем мосту на путу од Бијелог Поља до Београда осам рупа. Мост има четири лука. Висок је педесет метара. По средини остао је читав само комад широк два метра. Преко њега трчећи прелазимо.
Иза моста чека нас следећи аутобус-локал.
Допадају ми се рупе. Изгледају као очи на асфалтном лицу моста.
С бојом планинске реке.
И опет авиони.
Клик-Кларк, Клик-Клак, Кик-Как кокодаче, скакуће на једној ножици по сокоћалу да га вас свијет види:
"Рушићу, рушићу...ићу...ћићу...ћу!"
На ћуприји осам рана али се још држи.
Остало два метра.
Локалом стижемо у Ужице а из Ужица, с хајдуцима из Српске, требињским аутобусом крећемо даље.
Они су обвикли на ратне друмове, знају како се кроз рат путује.
Већ два мјесеца Алексинац живи по подрумима.
Рударски град у коме је рудник затворен, опет је посјетила смрт.
Рушевине су рашчишћене, кажу, зидаће. Али прва дама оставила је отисак свог прста на сваком челу. На први јаук сирене град одлази под земљу.
"Угаси тету, угаси тету!", преплашено моли девојчица из Тесног сокачета у Алексинцу .
У сокоћалу Сова и Смрт.
Дијете је запамтило лице госпође Олрајт.
Док одрасли блену у телевизор, дјевојчица плаче.
"Угаси тету! Угаси тету!", вришти и покрива се ћебетом.
Искључујем телевизор и питам је:
"Шта ће ти ћебе?"
"Да ме не виде Натовци, да ме не виде Натовци."
Сјутрадан у манастиру Липовцу крај Алексинца крштавамо трећег сина а четврто дијете мог кума Пеке Ђорђевића - делију Богдана.
У Нишу експлозије. Рано јутро. Обилазим град. Тек у десет полази аутобус за Приштину.
Водовод је ишао преко погођеног моста на Нишави. Из пресјечене цијеви шикља вода. Личи на пререзану вену, лије крв. Водовод - крвоток града су прекинули.
Индустријска зона Ниша још је у пламену. Гађали су је по ко зна који пут.
На излозима око станице и по Кванташкој пијаци најлони умјесто стакала. Изгорио дувански комбинат. Ко ратује без дувана.
Нема ријечи, само крик и клетва. У кругу Медицинског центра са министром вјера Милованом Радовановићем разгледам спаљене аутомобиле. Псујемо оба. Ту су и двије изгорјеле продавнице Погребне опреме.
Хоћу да сликам министра испред изгорјеле продавнице погребне опреме, ал' неће моћи.
Град је опозициони, а директор Медицинског центра, социјалиста, забранио сликање без дозволе, због локалних новинара.
Пролазио сам сачекуше турске и рватске, пролазио Арканове и Брнетове страже, засједе Младићеве и српских џандара, али хајде, јуначко перце новинарско, прођи сачекушу пијаног болничког стражара!
Узалуд министар!
Продавнице погребне опреме су увијек биле објекти од стратешке важности за Србе!
Бјежећи од већег белаја Србљаци су додигли у Васојевиће. Инокоси међу Васојевићима, никад нису имали довољно земље.
Мој покојни ђед и ђедовога ђеда ђед, појашу на планинско коњче, ставе у бисаге со и кроз Руговску клисуру, пред крај зиме, спусте се у Метохију, обиђу одиве.
Из Пећи натоваре жито па пјешке испред коња.
Од ђеда Нова сам примио наук: нема веће братске милости но усред зла земана обићи одиве, обићи сестре, и ево ме на путу.
Крећем из манастира Липовца пут Грачанице, Дечана и Патријаршије.
Путујем без аусвајса ђенерала Аце.
Престао сам да бројим срушене ћуприје. Од Ниша до Приштине путујем осам сати. Опет сам у аутобусу Бенковац-Бијељина. Аутобус на путу никог не оставља. Пуши се. Маскирне униформе, жене у црнини, флаша с ракијом кружи од руке до руке. Пред сваким мостом скрећемо на земљану заобилазницу, тек пробијену.
Поред друма пуштена стока. Мучу биволице.
Станица у Приштини личи на гнојав пришт.
У торбаку су ми вино и књиге за Даринку Јеврић.
Давне седамдесет друге на позорници Ратковићевих вечери, сва у белом, дуге плаве косе, висока као Проклетије, појавила се пјесникиња, госпа славијанска, Даринка Јеврић.
"Јој, ако залелечу Дечанска звона,
па ти се лик са фрескама помути"
призивала је звона манастира дотад незнана пјесникиња из Пећи.
Повукла Дечанска звона, отпочела светковина бола.
А када звоне Дечанска звона, чује их читава граница, она најтврђа српска граница од Брскута, преко Лијеве ријеке до Берана.
Најтврђа је граница гдје су највише српске планине. Гдје је непријатељ најљући. И последње чобанче тад зна шта му је чинити.
Ујутру сам је други пут видио на бјелопољској аутобуској станици: сједела је у фармерицама на тротоару са Весном Парун. Пиле су зидарско пиво и чекала аутобус. Испред њих је на новинама било постављено мезе: шрафови, навојнице, ексери - Дара у гвожђари купила.
Наздрављале су једна дугој и смијале се.
Скоро три деценије тај смијех сам стављао под главу: по штајгама, затворима, лифтовима, рововима, изгорјелим кућама...
У Приштини су све радње разбијене и одавно одрађене. Шуњам се градом тражећи гдје бих могао да купим цвијеће. На моје питање добијам сажаљив поглед.
На пијаци - тротоару близу хотела"Гранд" прелијепа старица продаје јабуке и цвијеће.
Лако се погађамо.
Ја њој све паре из новчаника, она мени све цвијеће.
Свакој жени коју узгред срећем поклањам по цвијет.
Арнаутка чека пред продавницом у реду за хлеб. И њој давам цвијет. Оставља на мом лицу поглед што боли.
Долазим у смирај дана са нарамком цвијећа у рукама.
У ходнику батеријска лампа. Оне са друге стране не видим.
"Ко си?"
"Србин. Гдје живи Даринка?"
"Инка-Дар, царица, ко је не зна, дава нам пљуге!"
У соби пуној цвијећа причам јој о црном јагњету. О жени.
Док по Приштини падају бомбе, девет дана призивамо у помоћ Ријеч: Бране Петровића, Милана Ненадића, Раног Јова - Ранка Јововића. Чаше нам стиховима својим пуни Богиња прољећа а ћерка бога Грома, велика пјесникиња језика нашег - Весна Парун.
Наздрављамо за Младог Ратника - Ратка Младића и све Младе Ратнике, ноћас по засједама на српском Косову.
Ту нас затиче вијест - убијени зет и сестра Моше Одаловића. Огњено јаје кокош је снијела на њихов дом.
Не могу да једем, сваког дана ми је све лошије, блејање почиње како затворим очи.
Молим је да иде за Бијело Поље.
Она остаје а ја крећем даље.
Вукући се за ратом често сам стопирао с уморним ратницама који се после петнаест дана проведених на линији враћају кући.
Никад у историји није било војске која је стопом пут смрти путовала. Пролазили су поред њих у аутима од стотине коња - спонзори. Извозници шума са планина Старине Новака и увозници Суботичке смрти - ракије од марке, и мање.
Тако је уморни ратник видио сваког ко је прошао поред њега.
Дешавало се скоро на свим друмовима Српске.
За оним ко не стане, одјекне рафал.
Или у њега.
На Јахорини, уморни ратник убио је шофера који није хтио да стане.
Убицу су везали за кола и вукли до Пала.
Преживио је али се никада отријезнио није.
Као и увијек, стопирам до првог пункта. Пункт је напуштен али у разлупаној радњи видим фотељу. Износим је и сједам поред пута. Не стопирам стојећи. Полако долази мрак. У смјеру Пећи готово не пролази нико. Остало ми је још неколико сати до четрдесет.
"Четрдесет ми је година. Гадне године..." каже Ахмед Нурудин.
Ако се до четрдесете ниси обогатио, нећеш никад.
У ранцу ми је хљеб што ми је Даринка пред свитање за пута испекла од жита са Метоха, у солитеру стијени, у келији.
И флаша вина "Мостарска жилавка", успомена на неку сестрину љубав из шездесет и пете. Као последњи клошар, снимио сам је још кад дошао и дрпио, кад сам кретао, с изложбеног мјеста на врху кухињске витрине.
Од докумената имам само корицу од примјерка "Хероја" на којој ме је Капор нацртао на оклопном бициклу.
Шта би рекао ђенерал Аца, задужен за кретање новинара, да зна с каквим документом путујем?
Немам ни новца ни новчаника.
Од када је почело, смршао сам бар десет кила .
Од ствари имам телефонски именик и фармерице у торби.
На руци - Даринкина бројаница.
И много ми је добро у тој фотељи на напуштеном пункту испред разбијене и по свим прописима до краја одрађене арнаутске радње.
У сам сумрак наилазе млади ратници на камионету.
Показујем прстом, питам може ли се горе, на каросерију. Стају. Пењем се. Сједам на гуме.
Почиње киша. Умјесто мараме, вадим фармерице и обавијам их око главе.
Код Слатине они скрећу а ја се скотрљавам. Мрак је.
"Помаже бог, засједо српска!"
"Ко иде?"
"Путник."
"Одакле долазиш, путниче?"
"Са далека сам пута, кренуо сам давно. Биће сада скоро десет година. Са Јованом Рашковићем од Куле Јанковић Стојана. Од манастира Драговића, и манастира Крке."
"Шта имаш у ранцу, путниче?"
"Имам хљеб и вино."
"Какав је твој посао, лопино!"
"Мажњавам приче!"
"Ваљни нам једну причу, али са Косова, ландаро српска, што сам кроз ноћ Косовску путујеш!"
"Ја о животу на Косову мало знам, нису ме много водили путеви овамо, не кварим послове роду свом. Али знам једну о смрти."
"Причај, путниче, шта знаш о смрти."
"Знам како је умро највећи Пећанац!"
"Ко је највећи?"
"Прогулио је кроз обруч после пропасти Топличког устанка и у свој дневник записао: "Ево ме, налазим се на двадесет километара од Софије и радим од њиховог народа оно што они од мојег."
"Како је умро, путниче?"
"Причао ми је од Прокупља Зека:
Стигло је четрдесет треће године наређење врховне команде - глава старога хајдука потребна за олтар отаџбине. Дошла су тројица најљепших српских официра да га стријељају. Стоје пред њим и плачу. Не питају га има ли последњу жељу, већ ли има последње наређење, спремни да свако изврше.
"Имам. Ова сиједа четничка глава није заслужила метак, него каму. Ко од вас тројице има руку да је посијече и однесе на дар домовини?"
Најљепши од њих обрише сузе, стане мирно:
"Имам ја, војводо!"
"Хајдемо, сине, знам да имаш лаку руку."
"Ова ти ваља, књижевниче!"
"Лако је извадити каму. Извади грло!"
"Како те зову засједе српске, пијано пискарало?"
"Јевро, Небојша, тако ме зову. Министар сам за дезинформације. Чули сте за Владу у хладу Партије обичних пијанаца."
"Ђе ти је ауто, министре?"
"Немам ауто. Имао сам оклопно бицикло док смо на Илиџи ратовали, али су га продали Брнетови четници за гајбу пива Хрватима на Кобиљачи."
"Јеси ли крштен, Јевро?"
"У манастиру Крка су ме крстили српски пјесници и калуђери."
"Јесу ли сигурни друмови?"
"Јесу, млади ратници."
"Шта се пјева са оне стране Дрине по српским засједама?"
"Свуд су страже,
Свуд су страже
Оних које траже!"
"Одкуд ноћас код нас да наиђеш?"
"Колико је сати?"
"Прошла је поноћ"
" Напунио сам четрдесет ноћас. Дошао сам да с вама прославим четрдесет година. Ово вино што ми је спремила сестра да отворимо. Петнест година у њему стоји сунце са Неретве. Одломите по комад хљеба. Вас сам одабрао, млади ратници, да са вама четрдесету дочекам. Има ли бољег мјеста него у сачекуши покрај друма. Ако већ не можеш да изабереш вријеме када ћеш се са смрћу срести, ваљда можеш мјесто и робу за укоп. А ви сте изабрали најљепшу српску ријеч - Косово. Најљепшу робу - униформу ратника, који нејач српску чува од ножа качака. Добро мјесто за журку" причам из мрака позорнице.
Причам да бих заглушио блејање црног јагњета окрвављене њушке.
"Живио, министре, и нека ти је срећан рођендан! И не бој се док си с нама!"
"Како да се не бојим, брате! Ако не прекину са бомбардовањем, пући ће ми јетра!"
"Дајте му ту флашу и водите га тамо у собу. Немој да излази до зоре", из тмуше наређује глас.
Читаву ноћ у мрак собе улазе појединачно и у групама војници. Ноћу се не путује даље. Сви стигли до овог пункта у току ноћи, ту сачекају зору.
Не пали се свјетло.
Само жар од цигара или пламен упаљача за тренутак освијетли лице неког од мојих слушалаца.
Блејање је постало неподношљиво. Јаче од звука авиона. Гласније од бомби које падају по Пећи.
Испред хотела Метохија два коња и магарац пасу.
На њима нема више меса. Остале су само кости, шклапарају. Брада дуга.
Јакна црна, са налепницом - три деветке.
Пролазе ватрогасци. Негдје гори.
На зиду црвеним словима написано: Авионе, авионе, баци ми бомбоне...
Код Дане, Дарине сестре, купам се и узимам чисту преобуку.
Ноћим код Милоша Јеврића. Читаву ноћ не спавам.
Блејање је такво да ни себе ни стрица не чујем.
Осјећам Мртав змијски колут како се око врата стеже.
А лак сам.
Испред његове куће ујутру виче луда жена. Из свег гласа.
И ноћас је викала. Читаву ноћ.
Милош ме вози до Дечана а он се враћа.
Ходам бос око манастира, али не смијем у цркву.
Опет чујем блејање.
За мном иде дечак црн, а бескрајно плавих очију. Не скида их са мене. Склонили су га у Манастир. Док траје литургија причам му бајку.
Калуђер има плаве очи. И добро лице. Вјерујем му.
Хоћу да причам с њим. Потребно ми је да неком испричам о јагњету. Блејање ми разбија мозак.
Хоћу да вриштим.
Игуман је рекао: монах има послушање, не може да прича са мном.
Према Патријаршији и Ругови полазим бос.
Убрзо нестаје људи.
Поред пута лежи лешина магарета.
Напријед мртав коњ. Огроман шарпланинац вуче коњску ногу.
Други вуче изнутрице. Иза је спаљена кућа. Сваки корак напријед, режање - они стрвине и кућу не дају.
"Дабогда ти пасја погибија пукла" допире клетва испод обронака дјетињства.
Зељови су добро ухрањени. Никад толике шарпланинце нијесам видио.
Остављају месо и крећу према мени. Прекасно је да кренем назад.
Одједном ми је смијешно: то је значи та пасја погибија.
Ходам полако, ни брже ни спорије но како сам кренуо. Реже. Како им се примичем, режање постаје гласније. Једва примјетно, један, па други повлаче се у страну, сасвим мало, потом све више.
Ходам стопу по стопу.
Режање постаје тише.
Главати шарпланинци одвлаче комаде стрвине према шуми.
С обе стране пута, према врховима Проклетија, чују се пуцњи.
Познајем звук смрти. Пета Бетовенова на калашњикову. Три појединачна и дуги. Знам ко је под врховима.
Бацам торбу с именицима и фармерицама поред пута.
Лак сам.
Пребирам по бројаницама и молим се.
У џепу сам нашао црквени календар.
Знам да сам га узео из Милошеве куће.
Стајао је на столу. Али кад и зашто сам га ставио у џеп, одакле се обрела Даринкина бројаница на мојој руци!?
Молим се. Сваки део мене је молитва.
И добро ми је.
У манастирима сам се више занимао вином, причама ајдучким, но молитвом. Није да се нисам молио. Молио сам се али нијесам у молитви претјеривао као прави Србин.
Моје биједно списатељско перо ту застаје.
Такву дубину молитве никад нијесам осјетио.
Добро ми је. Блејање јагњета не чујем. Желим само да потраје.
У џепу имам боцу вина. Попио сам само један гутљај за пет сати.
(Свашта ми се дешавало у животу, али да попијем један гутљај вина за пет сати, а прије тога сам био у пићу, то је у мом случају равно чуду.)
На ногама су ми крвави подливи.
Цијепам чисту преобуку, прво мају а онда гаће и правим завоје за ноге.
Желим само да путовање потраје што дуже.
У Патријаршији купујем десет свијећа, девет за живе, десету за мртве. Палим свијеће за дуг живот браће и одивића у засједама српским од Чакора до Тмушића. Молим се за оне којима име знам. На крају, за душу онима који нису више са нама.
У потоку који пролази кроз двориште Патријаршије хладим крваве подливе.
А онда право до српских видара, да подливе отворе, ноге превију.
Ниједан ме камен убо није, ни пчела, ни трн.
Доктор гледа, око не вјерује.
На врховима прстију тутњим и заустављам први ауто пјевајући "Спремте се, спремте..."
Сјутрадан ме Милош вози за Црну Гору.
Докторка је промијешала лијекове и ставила их у велику стаклену флашу.
Из ње капа у вене.
Капа, капа, капа...!
Доносе ми тек усирен сир. Кревет је топао, јорган бео. Рат далеко...
Хоћу да устанем, хоћу да идем даље, морам некоме да кажем све о блејању, хоћу да тражим патријарха, морам пут Хиландара...морам да идем по Звонка...
"Требаш њој!" као увијек ме матира отац - бољи шахиста и доводи у собу Иконију
Малена ме грли и каже:
"Тајо, причај Вретенка!"
Сокоћало јавља: ОПЕТ ЈЕ ПОЧЕО ЈЕДАН МИР
Пролазе људи у тракторима. Отегла се колона. Од Куле Јанковић Стојана преко Западне Славоније и Илиџе, до Грбавице, од Книна до Принциповог Грахова, од царског Призрена до Црне Горе.
Славко Алексић носи пред колоном велики крст, дар руског патријарха.
Узалуд тражим Милоша и Даринку.
Нема их у колони.
Милоша Јеврића су отели Арнаути.
Даринка је одлучила да остане.
По Тмушићима Иконија и ја дијелимо антидржавни материјал: Икине бајке о Лимској сирени, о патуљку Вретенку, о делфину Јоци.
А то је ваљда и у демократији дозвољено.
У Бијељини лочем са Лалом, чамџијом Зеке буљубаше .
Причамо ратне.
"За Српску сам их преводио ноћу, у вријеме ваздушне опасности, преко железничког моста. Стићи бјежана не можеш. А у њему сто и дваес кила. Јебо му Тито матер, деведесет прве сам их пребациво из Сарајева за хиљаду марака. Запали за Србијицу, док су други ратовали, и морају да плате. Мора од нечег војска пити. А сад више не бјеже, него беже - назад.
"Зашто сад хиљаду и двеста - буни се онај што је бјежао, а сад бежи - кад је било хиљаду?"
"Због јотовања, због јотовања, брате! Слово Ј ти фали. А то кошта двјеста марака више."
Оженио се скоро Лало, ал' га снашо белај.
Ташта му посировија удовица из села на Романији. Кућа им изгорјела па и она сишла са ћерком у Бијељину. Обукла црне хеланке па алакнула да тражи мужа.
Он ми се јада на ташту, а ја му причам. Узалуд покушавам да допрем до Купусишта, до Даринке. Издају ме јавке, ником се не иде према Гојном Пришту. На 038-41-483 јавио ми се мушки глас. Албанац.
Притисли Лала мир и брачни живот, а он увијек има идеју, робијаши су ти писмен свијет, рад је да ме вози на Косово.
Кујемо "ратни план".
У Бајиној Башти има огранак удружења неожењених сеоских момака "Кутњи праг".
Зовемо Бобана Лештаревића да нам нађе земљишни максимум за ташту. И све прикључне уређаје.
Стиже и ташта. Сипа ракију, смешка се, мила јој прича, а и она понеку попије.
"Јес ти добра ова ракија пријо, ал' не знаш ти шта је Бајинобаштанска клековача", манишем и припаљујем.
Ујутру Бобан из Баште јавља: договорио виђење и хиљаду марака од момка ако му успије проводаџилук. Долазите!
Била је то љубав на први поглед. Вјеридба исти дан.
Младожења одржао ријеч и пукао сомче за Бобана.
Бобану је остао стан у Приштини, компјутер, ствари. Тамо је студирао енглески. И он би до Приштине.
Са бидоном ракије и хиљадом марака крећемо пут Приштине. Сви тројица!
Ташта је остала у Бајиној Башти - спрема свадбу.
Док пролазимо кроз Прокупље, Лало пјева:
"Ај, удах ташту у Бајину Башту,
Ташту, ташту, у Бајину Башту!
У свитање смо стигли до Куршумлије.
Брада ми је до седмог ребра дуга.
Последњи пут ме је бријао затворски берберин у приштинском окружном затвору у зиму осамдесет треће.
Четкицу је умакао у ламбу са водом из које су се у кењари запирали Шиптари. Било нас је шездесет осам, у соби са 19 кревета. Од тога 9 двоспратних. Спавали смо по двојица у кревету, по двојица између кревета, по двојица испод. У ћошку собе је нужник ограђен зарђалим лимом, нагриженим од урина. А унутра метална ламба. Увијек пуна воде. Папир је био најстроже забрањен. Једном недељно долазио је берберин да нас брије. Обријао ми је и главу и браду. Те године разболио сам се од туберколозе.
И од тада се нијесам бријао.
И од тада се нијесам шишао.
У Куршумлији, опет пограничној постаји, тражим берберина од пет до осам ујутру. Заустављам пролазнике. Уплашени пролазници ме збуњено гледају. Пролазници су увијек уплашени. Залуду се распитујем за кућне адресе куршумлијских брица.
"У ово доба", кукуријекну ми Ђејђедо, "једино онај у Ђавољој вароши ради."
Тек у осам проналазим брицу.
Гледам непознатог мушкарца у огледалу, уплашен оним што видим. Био сам заборавио да имам врат.
Тек ме врат, несразмерно танак и бијел, подсјећа на свилен-гајтан у џепу.
Друм је пуст. Остали су само трагови гусјеница на асфалту.
Једини смо на прелазу у Мердарима.
"Гдје је брада?", пита милиционар, гледајући личну карту.
"На сигурном", кезим се и показујем му кесу. Онај са бритвом спаковао ми браду.
"Ипак је остави овде, сачуваћемо је", савјетује милиционер.
"Може, ал' напишете реверс."
Српски џандар из блока са признаницама за саобраћајне прекршаје, цијепа листић. Пише ми реверс за браду.
"Брада, комада један. Бркова комада два."
"Чувај реверс, ако хоћеш да добијеш браду кад се будеш враћао. Тим признаницама нас дуже."
Мртав Лалић из ћошка се руга:
"Ој, Јеврићу што обрија браду?"
"Арнаути да ме не познаду!"
Одавде се даље путује у пратњи Кфора.
Понедјељком и петком у пола седам полази аутобус испред Клиничког центра у Нишу, преко пута стадиона Чаир, за Косово. Ко хоће да путују својим аутима, иду за аутобусом, у колони.
Аутобус полази понедјељком и петком, а ми смо стигли у сриједу.
Пошто смо прешли KFOR-ову контролу, двјеста метара од наше, скинули смо таблице.
По Косову се кола возе или без таблица, или с таблицама свих европејских и блискоисточних земаља, сем Естоније.
Мој конспиративни изглед остао је тајна пуних четрдесет пет минута.
Бијели голф нам је препријечио пут код Подујева.
Добро је што сам кесу са брадом оставио на граници.
Хиљаду марака, наш тал од удаје, прелази у џеп службеног лица.
"Јеси ли био у рат?", пита службено лице без службене легитимације.
"Нисам", лажем.
Двојица их је. Зову појачање.
Ускоро стижу још четворица. Сликају ме уза зид.
Онда сликају и моју личну карту на којој сам са брадом.
Чекамо проверу и пијемо кафу.
"Ај удо ташту у Бајину Башту" пјева Лало и прича Арнаутима како смо се пут Косова упутили.
Кафа је хладна. Кафа је добра кад је хладна. Нема ништа боље од хладне кафе.
"И ја имам ташту! Ух!" стреса се службено лице без службене легитимације.
Кренуо смо из Мердара у осам а у Приштини сам тек у подне.
Од аутобуске, срушене бомбардовањем до центра, до Гранда, путујемо дуго, дугооо!
Прије рата је било двеста хиљада људи у Приштини а сада их је шесто хиљада.
Пред срушеном касарном су трактори, коњске запреге, дјеца са тезгерама. Развлаче материјал од срушене касарне. Гамиже, гмиже, мигољи људолики мравињак. И сваког дана их је све више.
Коњске запреге, тенкови марке"Леопард", трактори, трицикл за терет, разлупане заставине олупине без регистрација, најновији модели европских и америчких аутомобила, и поред њих, и између њих бициклисти и мотоциклисти.
Пјешаци свугдје прелазе улице. На сваком мјесту. У сваком тренутку. Провлаче се између тенкова, запрежних кола, аута...
"Шкија, шкиња!", викали су господари мува, боси, мусави, прљави.
Било их је у почетку троје.
Шкија је наређење за напад.
Шкија је Српкиња.
Шкија је позив за линч.
Шкија је бојни поклич.
Погани назив, поспрдни, још из времена османлијских.
Свадбују вране на гојноме пришту.
Деца излазе из капија, извлаче се из рушевина, из контејнера, све их је више.
Полетео је камен и низ лице старице је потекла крв.
Све је игра, само је крв била права.
Малена рука згрчена у песницу погодила је старицу.
"Шкија, кија, ија...ААА!"
Бјелокапићи су стајали око тезги, мирно, ником на памет да прекине забаву, да прекине игру.
Господари мува су открили pig (свињу), "Serbian women pig", и потјера је почела, праћена тихим осмесима одобравања и поноса испод бијелих капа.
Учитељица, просиједа, предуго у бекству, тако је бјежала и од закрвављених очију сарајевске хаусторчади.
Ситна, врапчић, куповала је код дјечака. Знао је да је шкија, но дирао је није.
Затражила је цигаре, у пола гласа, али ипак довољно гласно да чују они који су гонили старицу.
Оставили су старицу и кренули за учитељицом.
Не чекајући наређење, извадила је новчаник, и пружила га дјеци.
Придружио им се и онај код којег је куповала дуван.
Први је бацио камен.
Нови и нови дјечаци излазили су испод тезги, извлачили се из гајби, контејнера, мусави, слинави, поцијепани.
Потрчала је, а они су кренули за њом.
Дан прије, ту је страдала Валентина. Валентина је остала у "YU програму".
"YU програм" је зграда (затвор отвореног типа) гдје су Срби под заштитом KFOR-а.
У згради има двадесет петоро деце.
Октобар је, и ни једно од њих не иде у школу.
И ни једно од њих не иде у двориште.
И ни једно од њих никуд не иде.
Валентина је изашла да купи хљеб а вратила се поцијепане одеће, крвава.
Учитељица је знала шта се десило Валентини, десило се то свим шкијама, које су пробале да зађу на пијацу - царство Господара Мува. Свим шкијама што нису могле да гледају гладну дјецу, чији мужеви не излазе из станова од ослобођења, од кад су ослободилачке NATO трупе ушле у град. А за њима црни орлови на црвеним крпама.
Учитељица је трчала према апотеци.
Поред пута седео је Муслин Мулићи, у листер оделу, са шеширом ла боема и блоком, одавно мртав. И док су му сузе капале на блок, рецитовао пјесме, колеге покојника, ноћобдије, Вите Николића.
"Пишем вам госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на вас двије мале птице,
двије тужне птице на жици телеграфској."
Учитељица је кренула према њему, али га ту више није било.
Умјесто њега, стајало је двадесет дервиша у бескрајно белим одорама и учило дову. Надглашавали су тутњаву гусеница "Леопарда", пијук-кликтај Господара Мува.
Утрчала је у апотеку.
Апотекар-Арнаут се направио да је не познаје.
Није дозволио да остане шћућурена на шамлици у ћошку.
Дјеца су чекала испред апотеке.
Учитељица у Купусиште тога дана није стигла.
На Купусишту, у солитеру, остала је Даринка шкија.
У солитеру - стијени са много пећина и једном келијом, стално гори свијећа за по други пут убијене Србе на православном гробљу.
Некада су је смјестили ту, поред војне касарне, да је заштите од ножа качака.
Прозори јој гледају на касарну, на православно гробље и на станицу. Све порушено!
Прво су бомбе NATO пакта данима падале по гробљу, неко им је дојавио да су најбољи Срби под земљом.
Онда су нарко-босови из ОВК заузели капелу. Све је то Шкија гледала са прозора.
Тамо, гдје су по други пут умирали одавно погребени Срби, нико више не долази.
Остала је ту и са прозора види ОВК у капели.
Сметала им је и та једна свијећа на трећем спрату солитера.
У ламели од двеста осамдесет станова остала је сама.
Са другог прозора, у несрушеном дијелу касарне, види се база ОВК.
У капели на гробљу командни центар.
А пјесници су опасне звери. Онај ко напише:
"Руку само прекo бедара да ми пребациш,
могла бих дојити и девет Обилића."
зло може да нанесе најмлађој демокрацији у Европи, овејаном демократи Тачију.
Недељама дјеца из солитера ударају у врата, моткама, камењем, ногама...
"Шкија, шкија, шкија!"
Од улаза до продавнице за хљеб, прати је гомила дјеце.
А када падне мрак, долазе одрасли на врата.
(Вечерњи акт са Професором у позадини)
На врху Сунчаног Брега је Професорска колонија. Тамо је убјегла Даринка.
Около је ливада.
Испод се виде професорске куће, двоспратне виле од двеста четрдесет квадрата, сада за скупе новце издате странцима.
Испред су вртови гдје су вриједне руке професорских жена запатиле поврће. Идеално за сеоски туризам.
Повише професорских вила су четвороспратнице са становима за асистенте.
У једној од њих са једанаест станова живи избјеглица, деложирана шкија Даринка.
Залуд је Ирски краљевски регимент остављао стражу у Купусишту. Шкија је морала из насеља, чистог само етнички.
Сада на кревету - са ког је на последње путовање отишла госпођа Јулија - сједи ханума у димијама.
Убјегла је овамо Даринка са двадесет кила мање, и са оним што је остало од књига и слика. Књиге у врећама. Ствари у врећама. Одећа у врећама. Живот у врећама.
" КЕСА- КОСОВО- КОНТЕЈНЕР...забрањујем ти да умреш на другом мјесту... каква алеја великана... овде ћемо те сахранити како доликује ", довикујем Професору Вечерњег Акта.
Лубарда јаше на усисивачу, изазива пометњу међу "Апачима", једнооким комарцима, хеликоптерима чији рефлектори разбијају мрак Приштине.
Аероплане омета. Дуга сиједа брада ношена вјетром прави проблеме у густом ваздушном промету изнад Пришт Вароши.
"Косово Кесе, Видовдан вреће, вреће...", вједогоња Професор.
Ево ме у муслиманском Сарајеву међу заборављеним Србима. Ствари су одавно стајале у Купусишту спаковане у вреће.
Али, ту почиње прича могућа само у Гнојноме Пришту, у Пришт Вароши...
KFOR има обавезу да те обезбиједи. Али како преселити ствари, како пренијети сиротињу кроз арнаутску варош до Сунчаног Брега. Свим Србима су у Приштини отета кола.
KFOR те обезбеђује, али не долази у обзир да товари твоје ствари у своје аутомобиле.
Ако већ пронађеш ауто, ко ће ти снијети ствари.
Екипе које износе намјештај (физички посао резервисан само за Србе) узимају само за сношење намјештаја по 1000 ДЕМ.
Тек послије два мјесеца вреће су овамо пренијели седам руских официра прекршивши правила службе. Дошли су са полковником да посјете пјесникињу.
Погађам у којој су од врећа писма Десанке Максимовић.
Никада адресована Улица Маршала Тита. Увијек: Даринка Јеврић Главна улица, Приштина.
Ово је острво у граду, Света Јелена, манастир из ког нема изласка, катун на Проклетијама.
Испред се шета војник
Около по читав дан зује ројеви Господара мува.
Чекају: Шкија покуша у радњу, Шкија огладни, нестане јој цигара, мора у куповину.
Кад одмакне од војника кренуће за Шкијом.
Сваке вечери, пет минута после поноћи, зове Декан дописне ликовне Академије, Лубарда.
Каже: лепи сте.
"Црта, то вам је кад косац на Романији прије сунца откује косу а онда опљуне палац и њиме превуче преко оштрице.
Цртајте, црта је била прије ријечи."
"Ја сам Миљана, преводилац секунд команд."
Миљана не престаје да се смије. Каже, мамурна је од синоћ и да разбије, може домаћа.
Нема тога што није смијешно Миљани. Зажељела се смијеха Миљана.
Хоће да нам остави новаца. Ако имате каквих проблема само реците. Она је још мало ту.
"Послије на Свети Стефан", погађам.
Обрадована њеним наслућеним путовањем додаје умјесто потврде, горди се:
"Сама!"
Предлажем јој да правимо журку.
Четворо нас је и доље у кући госпођа Јагода и др Милорад Јеврић. Зваћемо из Косова Поља да дођу.
Миљана је увијек за журку, она ће донијети озвучење.
"Ај, удах ташту у Бајину Башту!" пјева и она са нама.
Гавро је мајстор. Долази да мијења браве што су развалили Кфоровци. Тражили су оружје међу књигама професора.
Рат је ударац чизме у врата.
Најмилији дио војничког заната је отварање врата ногама.
Што се тиче јединица које су претресале ово насеље, воле тркељ ко да су сарајевски јалијаши.
"О, фукара, види, отварали радијаторе. Траже злато, жуто траже. Нису профе штековале пиштоље у