Пећка Патријаршија

Пећка патријаршија је скуп средњевековних црквених грађевина насталих у XIII и XIV веку крај Пећи, поред реке Пећке Бистрице. Чине је четири цркве: Црква Светих Апостола, Црква Светог Димитрија, Црква Богородице Одигитрије, Црква Светог Николе и велика припрата.

У Патријаршији су вековима столовали српски архиепископи који су ту и сахрањивани. Око њих су се окупљали учени људи и уметнички надарени монаси који су одржавали и украшавали седиште српске архиепископије тако да је жива уметничка делатност непрекидно трајала од XIII до XVIII века.

Прва престоница српских архиепископа била је Црква Св. Спаса у Жичи. Пошто је била сувише близу северној граници српске средњовековне државе и због тога често изложена ратним опасностима, по жељи првог архиепископа Светог Саве, други архиепископ, Арсеније, преместио је седиште у Пећ, у заштићени планински предео, на рубу плодне висоравни данашње Метохије. Око 1250. године, завршена је нова црква архиепископије, црква Св. Апостола.

Данашњи изглед цркве делом се разликује од првобитног. Источни и средишњи део остао је неизмењен. Олтар је простран а уз обе стране апсиде додати су ђаконик и проскомидија. Над наосом, средишњим делом цркве, на коцкастом постољу налази се пространа, нижа купола. На северном и јужном делу, налазе се певнице које су у XIV веку биле делимично преправљене. Западни део цркве неуобичајено је простран што је највероватније последица доградње најкасније у XIII веку. Спољашњи зидови цркве некада су били омалтерисани и украшени сликаном орнаменталном декорацијом, која је сада веома оштећена.

У цркви Св. Апостола сачуване су фреске из раздобља од XIII до XVIII века. Очуване су само у олтару, куполи и горњим зонама поткуполног простора. По својој монументалности и очуваности издвајају се Деизис с ликом Христа на престолу у олтару, и композиција Христовог вазнесења у куполи. Најугледнији српски светитељ Свети Сава и његов наследник Арсеније насликани су у малој апсиди проскомидије са јасном намером да се истакне њихов значај. У поткуполном простору представљене су сцене из Христовог живота и догађаји после његове смрти, који су се према традицији догодили у Сиону, тако да се сматра да је црква, као и иконографија фресака рађена по узору на чувени Сионски Храм у Јерусалиму. Ове фреске, као и Причест апостола, Лазарево васкрсење и фигуре јеванђелиста, делимично су очуване. Фреско-сликарство анонимних мајстора одликује се богатим али пригушеним колоритом, искусно решеним односом светлог и тамног, а фреске деветорице светих ратника, Светог Саве и Стефана Немање као монаха, у певничком простору, живошћу, лепотом колорита и издуженошћу фигура, наговештавају моравско сликарство.

Црква Св. Димитрија задужбина је архиепископа Никодима. Саграђена је између 1320. и 1324. године, налази се на северној страни цркве Св. Апостола и доста личи на њу. У основи има сажети уписани крст, купола је пространа а олтарски простор је неуобичајено велики. У овој цркви се налазе ретко очувани примери српске средњевековне скулптуре. Улаз у цркву уоквирен је каменим порталом, прецизно клесаним у класицистичком духу, са фолоралним и орнаменталним мотивима. Бифора - дводелни прозор на апсиди цркве, једноставније је израђен, по узору на готичку уметност, па се претпоставља да је настао касније, током четрдесетих година XIV века.

Добро је очуван и првобитни камени иконостас, висок скоро три метра, украшен плитко клесаним орнаментима на којима се још увек виде трагови црвене и плаве боје.

Фреске у цркви Св. Димитрија приказују циклус Св. Димитрија и представе великих празника. У куполи је по узору на цркву Св. Апостола приказано Вазнесење Христово, а такође се могу видети и портрети Св. Саве, Цара Душана и његовог сина Уроша.

Фреске су дело двојице сликара од којих се један по имену Јован потписао на грчком у апсиди и највероватније је дошао из Солуна. Узорно је теолошки образован, али слика по античком обрасцу, са осећањем за меру и лепе пропорције. Други, анонимни сликар склон је наративности, не посвећује велику пажњу лепоти форме, али су његови ликови веома изражајни.

Познати хиландарски мајстор Георгије Митрофановић је током 1621-1622. године делимично обновио живопис на северном зиду и у олтару, али ипак његове фреске заостају много за фрескама XIV века.

Црква Богородице Одигитрије, задужбина је Данила II, пећког архиепископа. Подигнута је уз јужни зид цркве Св. Апостола, око 1330. године. Црква има основу развијеног уписаног крста. Слободни ступци носе осмострану, нижу куполу и деле храм по уздужној оси у три целине. Зидови од камена и опеке били су првобитно омалтерисани, а потом су исликани углавном флоралном декорацијом. Два лепа готичка прозора налазе се на олтарској апсиди и јужном зиду.

Све фреске у овој цркви настале су четрдесетих година XIV века. На зидовима цркве представљен је живот Богородице, Велики празници, циклус посвећен Јовану Претечи, као и два ктиторска портрета Данила II. Иконографски се посебно издвајају фреске које приказују српског архиепископа Арсенија како постаје ђакон, презвитер и епископ, а затим и његову смрт. Ове фреске ликовно нису врхунског квалитета, али су значајне по томе што илуструју тежњу српске цркве да увећа углед архиепископа и првог ктитора Патријаршије.

Припрату је подигао архиепископ Данило II током четрдесетих година XIV века. Припрата је првобитно била отворена са три стране. У њеној унутрашњости било је постављено пет стубова на које су се ослањала два полуобличаста свода. Била је веома пространа и висока, лепо осветљена и украшена фрескама.

Године 1560. приликом обнове, њени лучни отвори били су зазидани јер је због дотрајалости претила опасност да се припрата сруши. У припрати се налази мермерни "престо Светог Саве" на коме су седели поглавари српске цркве председавајући црквеним скуповима.

Малобројне сачуване фреске из XIV века интересантне су по тематици. На источном зиду насликана је Лоза Немањића. Приказани су сви угледни представници владајуће породице од оснивача Стефана Немање до тадашњег краља Душана. Међу припадницима династије Немањића било је светитеља као и моћних владара и црквених великодостојника.

Фреске које су у потпуности сачуване, настале су после обнове Пећке Патријаршије 1565. године. Зограф Андреја је предводио сликаре међу којима је био и касније прослављени сликар Лонгин. Осим портрета ктитора, патријарха Макарија, ту су и фреске са сценама из Христовог живота као и низ старих српских архиепископа и патријараха.

Сликари XIV века из пећке припрате најбољи су сликари своје епохе. Иако нису достигли

уметничке вредности претходника из XII века, настојали су да их иконографски и стилски понове. То је доказ тежње да се уметност по обнови српске црквене организације што јаче веже за традиције уметничког стварања из времена највећег успона српске државе.

Црква Св. Николе подигнута је по налогу архиепископа Данила II у време градње Богородичине цркве и припрате. То је једнобродна грађевина од камена и опеке са споља тространом апсидом. Полуобличасти свод наткрива цркву и ојачан је луком који почива на пиластрима.

Верује се да је црква живописана још у XIV веку, али данашње очуване фреске у цркви Св. Николе датирају из 1673-1674. године. Њих је насликао познати оновремени сликар Радул, по налогу патријарха Макарија. Представљени су портрети ктитора, угледних светитеља: Стефана Немање, архиепископа Саве I, Арсенија I и Данила II. Остале фреске у двадесетпет сцена приказују живот Св. Николе.

Ризница Пећке Патријаршије у средњем веку била је једна од најбогатијих ризница у српској држави. Већи део драгоцености је пропао, а међу сачуваним предметима лепотом се истиче икона са представама Св. Врача, икона Св. Петке, позлаћени крстови из XVIII и XIX века, рађени у филигранској техници, метални појасеви од седефа и сребра, оковане корице рукописних књига, као и најстарија ћирилична књига на Балкану - Октоих петогласника, довршен на Цетињу почетком 1494. године.