ZA KIM ZVONE DJAKOVICKA ZVONA
ili prica koja ne stize do naslovnih strana

"Nego sto je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami mudre;
i sto je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jake";
(poslanica Korincanima 1:27)

Vec dve godine nakon prestanka rata na Kosovu i Metohiji, sest starica Srpkinja u Djakovici molitvom i nadom u Boga bore se protiv mrznje koja ih okruzuje.

Majka Poljka
Prica majke Poljke (click photo)
Mogu nam unistiti crkvu ali ne mogu izagnati Hrista iz nasih srca

Kao i proteklih cetrdeset godina , Poleksija Kastratovic - Poljka (65) i danas svakodnevno poziva na molitvu zvoneci u zvona stare pravoslavne crkve u Djakovici. Vrseci ovo, od Boga joj dato poslusanje ona cvrsto veruje da ne poziva samo na molitvo nego i smelo objavljuje da poslednjih sest pravoslavnih starica-hriscanki u Djakovici jos uvek zivi i moli se Gospodu Hristu.

Vec cetrdeset godina Poljka zivi u trosnoj kucici u porti djakovicke crkve. Pre no sto je odabrala da zivi zivotom slicnim drevnoj prorocici Ani koja je pohitala u sretenje novorodjenom mladencu Hristu, radila je kao uciteljica. Nakon nekoliko godina rada, komunisticke vlasti su je otpustile zbog otvorenog ispovedanja pravoslavne vere, kao sto je u to vreme bilo sa mnogim javnim radnicima koji nisu krili svoju veru.

Poljka je ovo shvatila kao Providjenje Boga koji ju je pozivao da posluzi Njemu i Njegovoj Crkvi. Otad se ona sva predala crkvi, redovno brinuci o njenoj cistoci, paleci kandila i zvoneci zvona na molitvu.

Da se sve ovo dogodilo u bilo kom gradu Srbije i Jugoslavije, ne bi to bila tako neobicna prica. Ali sestra Poljka sa jos pet starica Srpkinja zivi u Djakovici, metohijskom gradu u kojem vec vise od dve godine vise ne zive Srbi. Zive ove starice u potpunoj izolaciji u crkvenoj porti, bez mogucnosti da slobodno izadju, barem da nesto kupe u obliznjoj prodavnici. Nakon rata na Kosovu i Metohiji, gde je u sukobu jugoslovenskih snaga i albanskih pobunjenika stradalo mnogo nevinog civilnog stanovnistva, gotovo svi Srbi iz Djakovice morali su da napuste svoje domove. Po dolasku snaga KFOR-a, Vojska Jugoslavije je po dogovoru napostila Pokrajinu, ali su istog trenutka i albanski ekstremisti zapoceli sistematsko istrebljenje preostalih Srba.Tih dana, sirom Kosova i Metohije pobijene su i kidnapovane stotine Srba, hiljade kuca spaljeno i unisteno, mnoge crkve oskrnavljene i porusene, brojni drevni nadgrobni spomenici sruseni i polomljeni. Svi oni koji su dugo ocekivali dolazak medjunarodnih snaga bili su gorko razocarani, gledajuci krvoprolice koje se desavalo pred ocima NATO vojnika.

Po dolasku italijanskih snaga, u Djakovici je u svojim domovima jos uvek ostao manji broj starijih Srba koji su od Italijana ocekivali zastitu. Nazalost, albanski ekstremisti (UCK) svakodnevno su vrsili racije, pljackajuci i na kraju paleci srpske domove. Mala parohijska crkva Uspenja Presvete Bogorodice ostala je jedino pribeziste i utociste, a Poljka se pokazala pravim herojem, spasavajuci mnoge od gladi i smrti. Porta je bila prepuna iznemoglih ljudi koji su jedva uspevali da, krijuci se po bastama i podrumima, nekako dodju do crkvice. A Poleksija, sigurna da ih Gospod nece napustiti, pozivala je narod da se mole i da zapale svecu Svetom Nikolaju, njihovom nebeskom pokrovitelju. Jednog dana su cak pripadnici UCK upali u crkvenu portu i poceli da pretresaju narod. No, blagodacu Bozjom, nikog nisu povredili jer su Italijani bili blizu. oni Srbi koji su ostali u svojim domovima, prosli su mnogo gore. Neki su nestali, a neki pronadjeni u svojim kucama, izmasakrirani na najbrutalniji nacin.

Poslednje Srpkinje u Djakovici Crkva sv. Nikole
Poslednje Srpkinje u Djakovici (s leva na desno): Dragica Nikolic, Ljubica Miovic, Jelena Miovic, Poleksija Kastratovic, Nada Isailovic i Vasiljka Perovic
(click photo)
Crkva Presvete Bogorodice iz 15. veka (obnovljena u 19. v) jos ponosno stoji (click photo)

Italijanski vojnici su vrlo brzo stavili pod zastitu crkvu i oko porte sproveli bodljikavu zicu da bi sprecili albanske ekstremiste da napadaju narod. Medjunarodni Crveni Krst je organizovao evakuaciju svih onih koji su zeleli da napuste grad i da odu u unutrasnjost Srbije ili Crnu Goru. Poleksija je ostala sa pet drugih starica koje su odlucile da ostanu kraj crkve u kojoj su krstene i u kojoj su se molile citavog zivota. Sve su u svojim sezdesetim i sedamdesetim godinama: Nada Isailovic , Vasiljka Peric, Ljubica Miovic, Jelena Miovic i Dragica Nikolic. Svaka od ovih hrabrih zena ce vam ispricati svoju tuznu pricu o tome kako su tek cudom izbegle sigurnu smrt pod zlocinackim albanskim nozem. "UCK zlocinci stavili su mi pistolj na celo i rekli da ce da mi pucaju u glavu. Ja sam se toliko uplasila da sam im samo rekla da rade sta god hoce ", kaze Nada Isailovic koju su izbacili iz njene kuce koja se nalazila blizu autobuske stanice, a ona se preselila u bratovljevu kucu koja se nalazi blizu crkve. U toj kuci, potpuno opljackanoj, koju sada nekoliko italijanskih vojnika danonocno cuva ona samo prespava i potom, uz pratnju vojnika dodje do crkve gde sa ostalim staricama provede dan. "Kad god prodjem ulicom oni psuju i vicu" zali se Nada, "a desavalo se da me i kamenom pogode u glavu". "Na desetine kola sa albanskim registracijama dolazilo je u Srpsku ulicu i odnosilo se sve: namestaj, odecu, televizore... sve redom. Na kraju bi samo zapalili kucu i otisli" seca se Nada onih prvih "posleratnih" dana. "KFOR kao da nije bio spreman da udje u sukob sa njima pa bi se samo pravili da ne vide sta se desava" dodaje, u suzama, druga starica. Od svih njih izgleda da je najteze Dragici Nikolic jer su je albanski mladici pretukli, izvukli iz njene stare kucice i naterali da gleda kako joj kuca gori. Dragica stalno cutii samo se nada da ce na miru da umre u svom rodnom gradu.

Uprkos gotovo beznadeznoj situaciji u kojoj se nalaze, ove starice nisu klonule duhom. Poljka je spiritus movens ove grupe i, uvek mirna i stalozena, prepuna pouzdanja u Bozju zastitu pomaze i drugima koje se bore da izdrze sav taj teret mrznje koji se oseti svuda oko njih. Bez mogucnosti da izadju iz svog utocista, starice potpuno zavise od italijanskih vojnika koji su sa njima vremenom izgradili veoma srdacne odnose. Starice, videci u vojnicima mozda svoje sinove i unuke, cesto im kuvaju kafu, naprave poneki kolac. Zauzvrat, Italijani staricama kupuju hranu. One im daju novac i vojnici odu u obliznju prodavnicu da kupe ono najosnovnije. Naravno, prodavcu ne smeju da kazu za koga je, inace im ne bi prodali nista. Neposredno uz samu crkvenu portu nalazi se prodavnica koja je pripadala crkvi i koju su izdavali pod zakup nekom Albancu. Sada je vlasnik neka druga osoba i izgleda da on nema nameru da prodavnicu vrati u crkveno vlasnistvo. "I ovaj pas, vidite..." kaze nam Poleksija "to je nas pas, Albanci ga poznaju i gadjaju kamenjem kad izadje na ulicu. Drugi pas je italijanski, oni to znaju i nikad ga ne diraju". U ovom cudnom okruzenju cak i psi stradaju.

Ispred svog skromnog doma trosna kuca djakovickih starica
Mitropolit Amfilohije sa bakama ispred njihove skromne kucice. Kuca je sagradjena u 19 veku i Poljka ovde zivi vec 40 godina (click photo)
Mala parohijska kuca u kojoj bake zive odvojena je samo zidom crkvenog dvorista od velikih i modernih albanskih kuca s druge strane ulice (click photo)

U pocetku su Albanci bacali smece preko zida u portu. "Jednom", prica Poljka, "zaculi smo eksploziju i potom videli da je rucna bomba eksplodirala u porti. Hvala Bogu, niko nije povredjen". Nakon ovih incidenata Italijani su postavili osmatracnice oko crkvene porte koja sada lici na malo utvrdjenje, okruzena osmatracnicama, bodljikavom zicom, reflektorima i vojnicima koji, naoruzani automatima, neprestano strazare. Poleksija kaze da su neki od Albanaca iz susednih kuca dobri ljudi. "Ali oni se strasno boje svojih sunarodnika- ekstremista i ne smeju da nam pomognu. Ja sam sigurna da medju njima ima onih koji nas ne mrze. A mi nismo ucinili nikome nista nazao. Samo zelimo da ostanemo ovde, uz nasu crkvu."

Ali, za Srbe je cak i ovo veoma tesko i opasno na danasnjem "Slobodnom Kosovu". Oko 100.000 Srba jos uvek zivi u nekoliko vojskom zasticenih enklava sirom citave pokrajine. Neke su enklave pravi getoi, poput Orahovca, a neke pak geogrfski odvojene od albanskih podrucja planinskim lancima i rekama. A izvan ovih zona za Srbe nema nikakvih prava i sloboda. Izvan blindiranih vozila niko ne moze da im garantuje sigurnost. Moze da vas ubije ko hoce, a pocinioci verovatno nikad nece biti pronadjeni jer Kosovom vlada zavera cutanja. Iako svi Albanci zasigurno ne odobravaju ove napade na Srbe, pokrajinom iz pozadine jos uvek vladaju ekstremisti. Nedavno izabrane opstinske vlasti su obicno samo marionete u rukama mocnih narko-bosova i mafije koji su svoju mrezu prosirili po citavom Kosovu, Albaniji, zapadnoj Makedoniji i cak Crnoj Gori. Medjunarodne snage nisu ovlastene da se bore protiv organizovanog kriminala i terorizma, nego samo da odrzavaju opstu bezbednost, sto je daleko od zagarantovanog mira i slobode za sve gradjane. To je razlog zbog koga je medjunarodna zajednica manje-vise postala taoc albanskih ekstremista i kriminalaca, koji bi lako mogli da okrenu svoje puscane cevi ka svojim dosadasnjim ratnim drugovima, ako bi samo osetili da vise nemaju njihovu podrsku.

Zivot pod strazom

Zivot pod stalnom vojnom zastitom, majka Poljka sa italijanskim Bersaljerima (click photo)

Bratstvo manastira Visoki Decani se posebno zauzelo oko djakovickih "baka" , kako ih monasi od milja cesto zovu. Monasi ih, pod pratnjom KFOR-a u blindiranim vozilima, posecuju bar jednom sedmicno, donose im hranu, lekove, ogrevno drvo i sve drugo sto im je potrebno. Nedeljom in praznikom sluze Svetu Liturgiju da bi se "bake " pricestile. S vremena na vreme organizuju im odlazak do Pecke Patrijarsije ili Manastira Visoki Decani, koji su i sami enklave, iako ponesto prostranije i u lepsem prirodnom okruzenju metohijskih suma i planina. Tu bake provedu dan-dva. Ponekad sa decanskom bratijom odu do centralne Srbije ili Crne Gore, da posete rodbinu, no uvek nestrpljivo cekaju da se vrate u Djakovicu gde se, kako kazu, najbolje osecaju.

Sama Poljka retko napusta crkvu. Ona bdi, poput neumornog strazara, uvek spremnog da verom, postom i molitvom otera uljeze. Citav dan provodi u crkvi moleci se, cisteci crkvu, paleci kandila i kadeci tamjanom. "Eto, iz prestone ikone Svetog Nikolaja izlazi neobican, predivan miris mira"prica ona monasima. "To nas jos vise ukrepljuje da je nasa duhovna borba bogougodna", govori ona, uz osmeh.

Crkva je okruzena zidom i bodljikavom zicom
Zidovi nisu dovoljna zastita. Na slici se vidi bodljikava zica koju su Talijani razvukli da bi sprecili Albance da predju preko zida i uznemiravaju starice
(click photo)

"Humanitarne organizacije nas retko posecuju. Neki od njih, iskreniji, rekli su mi da se boje da ih Albanci ne obeleze kao srpske prijatelje" kaze Poleksija sa uzdahom. "Razumem da se neki od njih boje, a neki imaju i predrasude prema nama... ali hvala Bogu, on se stara da uvek imamo sve sto nam je potrebno". Neki medjunarodni predstavnici dolazili su i raspitivali se da li bismo napustili Djakovicu, jer tu ocigledno za Srbe nema zivota. Poleksija na takva njihova pitanja nije ni htela da odgovara. A nije tajna da su neke medjunarodne humanitarne organizacije otvoreno poticale Srbe da napuste Kosovo. Sada ih, eto, zele pripremiti za nekakve "izbore" kako bi izgledalo da i u etnicki cistoj Djakovici postoje multietnicki izbori.

Predvidjeni medjunarodni koncept demokratskog, multietnickog Kosova tesko da je moguc u ovakvoj kosovskoj svakodnevici. Iako je medjunarodna zajednica izvrsila vojnu intervenciju protiv SRJ da bi sprecila etnicko ciscenje, na kraju se nasla u ulozi svedoka obrnutog etnickog ciscenja. Ovaj put, sve se to desava ne u ratnom haosu, vec u prisustvu 40 000 najbolje obucenih NATO vojnika. Iako medjunarodna stampa donosi vesti o poboljsanju zivota na Kosovu i Metohiji, stvarna situacija ne daje sliku poboljsanja, a price poput ove nikad ne dospevaju na naslovne stranice. Opadanje broja zlocina nije posledica poboljsanja bezbednosne situacije, vec proste cinjenice da vecina ne-albanskog stanovnistva zivi potpuno odeljena od Albanaca koji ostaju i dalje vecinom neprijateljski raspolozeni i netolerantni prema drugima kao i prvih dana nakon rata. Price o getoima i enklavama bile bi na naslovnim stranicama u doba Milosevica, ali ih sada politicari i novinari sa Zapada vesto izbegavaju.

I dok sunce nad Djakovicom polako zalazi, nestajuci u udaljenim brdima susedne Albanije, Poleksija pali svece i kandila, spremajuci se za vecernju molitvu. Ovo je za nju samo jos jedan dan koji je prosao i jedan dan blize Gospodu. Zvuci zvona stare srpske crkve tuzno se sire zalazeci i medju zidove saborne crkve Svete Trojice koja i u rusevinama ostaje dostojanstvena. Kada su je Albanci srusili u leto 1999, nakon dolaska UN i KFOR-a, citav grad je slavio uz pesmu do ranog jutra. "Mi se nismo bojale. Samo smo se molile Bogu. Znale smo da crkvu mogu srusiti, ali Gospoda ne mogu nikad da izagnaju iz srca Njegovih vernih..." prosapta Poleksija osenivsi se znakom casnog krsta.

Tekst i fotografije - Decanski Monasi
© Manastir Visoki Decani

KAKO DA POMOGNTE?

Za sve dodatne informacije o sestrama iz Djakovice ili u vezi pomoci za ove sestre obratite se manastiru Decani na adresu decani@web-sat.com

Rusevine sabornog hrama Sv. Trojice
Rusevine pravoslavnog sabornog hrama Sv. Trojice u centru Djakovice

Crkva pre rusenja  Crkva pre rusenja
Saborni hram je bio sagradjen na mestu gde je ranije stajala Spomen crkva iz vremena nakon 1. Svetskog rata. Ovu crkvu su komunisti srusili nakon Drugog Svetskog rata i napravili gradski park

 The Cathedral in Ruins

 The action of professional miners

Only rubble has remained

The Barbarism in Presence of NATO
Pre rusenja crkva je oskrnavljena
Nakon miniranja crkve u leto 1999 Albanci su slavljem i muzikom proslavili unistenje pravoslavnog sabornog hrama