|
МАНАСТИР
Манастирски комплекс Пећке Патријаршије састоји се од четири цркве које су саграђене у периоду између 13. и 14. века. Вековима је овај манастир био средиште Српске Православне Цркве. Налази се у прелепој Руговској клисури поред реке Бистрице. До осамнаестог века манастир је био напредно монашко средиште са стотинама учених монаха. Услед сурових турских зулума Патријарх Арсеније је крајем седамнаестог века у великој сеоби повео из овог подручја хиљаде хришћанских породица у Јужну Угарску. И поред притисака локалног муслиманског становништва манастир се одржао до данас. Након Другог светског рата Пећка Патријаршија је претворена у женски манастир. Мада овај манастир административно не припада рашкопризренској Епархији, његова историја је уско повезана са историјом других манастира ове Епархије. Као ставропигијални манастир Пећка Патријаршија је у непосредном надлештву Српског Православног Патријарха у Београду где је данас средиште Патријаршије. Данас је манастир Пећка Патријаршија веома важно духовно средиште са сестринством од 25 сестара. Након пожара који су 1981. године подметнули Албанци изграђени су нови манастирски конаци са новом Патријарховом резиденцијом. Након рата на Косову и Метохији 1998-1999 манастир Пећка Патријаршија постао је духовни и национални центар за преостале Србе северно-метохијског и хвостанског региона. Сестринство се бави хуманитарним радом и одржава манастирску економију. Манастиру припада и метох у Будисавцима, недалеко од Клине где две монахиње бораве саме под заштитом снага КФОР-а.
ФОТО ГАЛЕРИЈА МАНАСТИРА ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА
Пећка Патријаршија - нова презентација Pec - A Town That is No More - About a documentary film that dispels prejudices and portrays a tragedy without resorting to big words
ИСТОРИЈА МАНАСТИРА ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА Пећка патријаршија - скупина цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру-један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у XIII веку Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије.
Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче. Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је подигао цркву светог Димитрија око 1320. године.
Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси. После турског освајања српске државе једно време замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије: цркве се препокривају оловним плочама, храм светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније патријарх Пајсије приступа и делимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633/1634. украшен зидним сликама западни део храма, у коме су старе фреске доста страдале. Исте године препокривена је и трпезарија. У то доба, средином XVII века, Пећка патријаршија успоставла и везе са руским царством. Њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.
Аустро-турски рат из 1737-1739. године донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој сеоби 1739, патријарх Арсеније IV Шакабента преноси у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце. Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настоји да се манастир одржи. У цркви светог Димитрија поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.
Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан паше босанског. Средином XIX века предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847 у југозападном делу порте на јазу обнавла се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен јс богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем XIX века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте. После завршетка Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године.
)
МАНАСТИРИ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ  ГЛАВНА СТРАНА ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ |
|||
)
)
)
)
)
)
)
)
)
