06. januar  2007. god.

KIM Info-bilten 06-01-07

Badnje vece u manastiru Visoki Decani

KIM Info-sluzba
Decani 6. januar 2007.

Kao i sirom Kosova i Metohije u manastiru Visoki Decani radosno je obelezeno badnje vece svecanim unosenjem badnjaka i slame kao i pevanjem bozicnih pesama. Praznicno bozicno jutarnje bogosluzenje pocece oko 4.00 sata ujutro i bice nastavljeno svetom arhijerejskom liturgijom koju ce sluziti Njegovo Preosvestenstvo Vikarni Episkop Lipljanski Teodosije uz sasluzenje svestenomonaha manastira Visoki Decani. Bozicnoj liturgiji i svecanom rucku pored tridesetak poklonika prisustvovace sef UNMIK-a Joakim Riker i komandant KFOR-a general Roland Kater sa generalom Klaudijem Borekom, komandantom italijanskih vojnih snaga u Metohiji.

FOTO-GALERIJA
(klikom uvecaj fotografije)

 
Bozic, Bozic blagi dan, blagog Hrista rodjendan.....

 
Hristos nam se rodio,
u pecinu spustio,
da svud ljubav posije,
i ozeble ogrije;


BADNJI DAN - BOZICNI POKLONI ZA POVRATNIKE U METOHIJI

Episkop Teodosije na Badnji dan obisao srpske povratnike u okolini Kline i urucio im bozicne poklone

Vladika Teodosije je tokom ove posete uputio Srbima poruku da je "pored nastojanja vlasti iz Beograda da ocuvaju Kosovo i Metohiju u sastavu drzave Srbije veoma vazno da i mi ucinimo ono sto do nas stoji - a to je da ovde ostanemo i opstanemo u svojim domovima i pokazemo da na Kosovu i Metohiji mora da bude mesta za Srbe koji ovde vekovima zive". "Kosovo i Metohija ce biti sacuvani samo ukoliko ovde bude Srba, pa stoga ne smemo da pokleknemo i napustamo svoje domove, vec da se vratimo ovde gde smo rodjeni i gde smo odrasli".


Sa srpskim povratnicima u Belom Polju kod Peci pred obnovljenim hramom Presvete Bogorodice

KIM Info-sluzba
Decani 6. januar 2007.

Tokom 2005. i 2006. godine srpski prognanici su poceli da se vracaju u Klinu i okolna sela Vidanje, Drsnik i Klinavac. Najhrabriji su bili povratnici u sam grad Klinu. Mnogi su pokusali da ih odvrate od njihove namere i zaplase govoreci da im nece biti garantovana bezbednost, ali je ljubav za kucnim pragom prevagnula. Odmah su usledili i prvi napadi: zasipanje krovova i prozora kamenjem, bacanje granata i pucanje po srpskim domovima. Nasilje albanskih ekstremista je kulminiralo ubistvom Dragana Popovica u Klini u junu i napadom na porodicu Pavlovic u septembru prosle godine. Nedavno je rafalima iz automatskog oruzja napadnuta i porodica Radosavljevic. Medjutim, i pored svega toga Srbi iz Kline i okolnih sela ostaju cvrsto reseni da ostanu u svojim domovima.

Zeleci da ovim napacenim ljudima donese malo utehe i radosti uoci velikog praznika Rozdestva Hristovog, vladika Teodosije je odlucio da od donacija koje su u Manastir Visoki Decani stizale za verni narod na Kosovu i Metohiji Srbima iz Kline i okolnih sela obezbedi prasice za tradicionalnu bozicnu pecenicu. Cuvsi za ovu nameru grupa pravoslavnih svestenika i vernika iz Panceva, medju kojima se posebno angazovao Dragan Bozovic i sam izgnanik iz Peci, resila je da sama prikupi potrebna sredstva i kupi prasice. Na taj nacin je prikupljeno 93 prasica tezine 15-25 kilograma.


Vladika Teodosije sa Srbima iz Drsnika pred crkvom Svete  Petke (17. vek)

Ovoj humanitarnoj bozicnoj akciji prikljicile su se i dve pravoslavne hriscanke iz Svajcarske, Makarija (Olivija) Dik i Tamara Belousova, koje su prikupile novcanu pomoc u iznosu oko 10,000 svajcarskih franaka. Jedan deo od tog novca one su namenile srpskoj deci za praznik Sv. Save. Uz podrsku vojnika KFOR-a, kao i lokalnog UMNIK-ovog sluzbenika za Pecki region Luisa Pereza, vladika Teodosije je obisao povratnike u Klini, Vidanju, Drsniku, Klinavcu, kao i Belom Polju kod Peci. Prethodnog dana decanski monasi su posetili i selo Brestovik kod Peci. Radost na licima povratnika je bila velika, pogotovo dece u Vidanju, jer je to jedino mesto gde postoji skola u jednoj privatnoj srpskoj kuci, a time i mogucnost da deca borave u svojim selima.


Podela pomoci Srbima u Drsniku

U Drsniku su svi obisli crkvu Svete Petke iz 17. veka, koja je tesko ostecena 1999. godine i cije su dragocene freske nepopravljivo unistene najpre paljenjem crkve a potom i atmosferskim padavinama nakon kradje olovnog pokrivaca. Vladika Teodosije je tokom ove posete uputio Srbima poruku da je "pored nastojanja vlasti iz Beograda da ocuvaju Kosovo i Metohiju u sastavu drzave Srbije veoma vazno da i mi ucinimo ono sto do nas stoji - a to je da ovde ostanemo i opstanemo u svojim domovima i pokazemo da na Kosovu i Metohiji mora da bude mesta za Srbe koji ovde vekovima zive". "Kosovo i Metohija ce biti sacuvani samo ukoliko ovde bude Srba, pa stoga ne smemo da pokleknemo i napustamo svoje domove, vec da se vratimo ovde gde smo rodjeni i gde smo odrasli".


Vladika Teodosije sa srpskim povratnicima u selu Klinavac

Verni narod iz Metohije je toplo zahvalio Vladici Teodosiju, dobrotvorima iz Panceva i pravoslavnim darodavcima iz Svajcarske na paznji, utesi i pomoci koju su im pruzili uoci bozicnih praznika. Na kraju posete vladika Teodosije je obisao novoobnovljenu crkvu Uspenja Presvete Bogorodice u Belom Polju gde su takodje podeljeni bozicni pokloni.


Podela bozicnih poklona u selu Vidanje

 


DA OSTANEMO SVOJI NA SVOME
Vladika Teodosije sa srpskim povratnicima u Klini

 


Podela bozicnih poklona i novcanih priloga u Klini


Podela prasica u Klinavcu


Dok ima dece, ima i buducnosti za Srbe u Metohiji
Monah Petar Decanac sa srpskim povratnicima u Brestoviku
gde su podeljeni bozicni pokloni srpskoj deci



NIN, 5. januar 2007. god.

Čuvari kosovskih svetinja

Samo zahvaljujući jakom i stabilnom monaštvu i sveštenstvu, dobar deo srpskog naroda, iako lišen svih mogućih ljudskih prava, uspeo je da o(p)stane na Kosovu i Metohiji – kaže vladika Artemije

 


Vladike Artemije i Teodosije sa decanskim monasima i pripadnicima
italijanskog KFOR-a prilikom otvaranja obnovljenog mosta pored manastira
na reci Bistrici 2002 god.

 

Jedan od paradoksa u hrišćanstvu jeste da tamo gde je stradanje veće, umnožava se Božja blagodat”, objašnjava uvećavanje monaških zajednica na Kosovu i Metohiji protosinđel Sava (Janjić), zamenik nastojatelja manastira Visoki Dečani. “Ovu stvarnost ovde svakodnevno doživljavamo: što je stradanje našeg vernog naroda i Crkve veće, monaški život se razvija sve intenzivnije. U manastiru Visoki Dečani trenutno nas je 26 monaha, ali već imamo trojicu novih kandidata za iskušenike i očekujemo da će bratstvo porasti u narednim mesecima. Mladi ljudi koji žele da se posvete Gospodu u monaškom pozivu, ne dolaze u manastir da bi našli spoljašni mir i blagostanje, već da bi sebe žrtvovali na žrtveniku ljubavi Božje i živo učestvovali u životu Crkve.”

Isto to dešava se i u drugim manastirima na Kosovu i Metohiji. Svojevrsni životni “paradoks”: dok reke Srba, pod pritiskom albanskih secesionista, napuštaju vekovna ognjišta, sve više mladih iz drugih krajeva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske kreće da nastave život u nekom od ovdašnjih drevnih manastira.

 

I, tako, u jednom od najtežih perioda, najugroženija srpska eparhija, Raško-prizrenska, postaje najveći rasadnik monaštva u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Uglavnom su to mladi ljudi. Dolaze s odlučnom namerom da baš u nekom od manastira ove eparhije provedu potrebno vreme iskušeništva i da se onda zamonaše. A dešava se da pojedini vernici kad dođu u posetu nekom od ovdašnjih svetinja, požele i od nastojatelja manastira zatraže da tu ostanu, da u monaštvu nastave život. Ali, nažalost, zbog nedostatka prostora i uslova za smeštaj, manastiri nisu u prilici da prime sve.

U Eparhiji raško-prizrenskoj i kosovsko-metohijskoj ima 25 manastira, od kojih je 17 živih, tri u obnovi (revitalizaciji) i pet u ruševinama (kako ističe vladika Artemije, sa željom da se i oni u dogledno vreme obnove i ožive). Od živih manastira 13 je na Kosovu i Metohiji (sedam muških i pet ženskih), a četiri u Raškoj oblasti (tri muška i jedan ženski). Ovih 17 manastira (11 muških i šest ženskih) na kraju 2006. godine imaju 185 monaha i monahinja (131 monaha i iskušenika i 54 monahinje i iskušenice).

U ove brojke nije uključena Pećka patrijaršija, koja ima status stavropigijalne lavre i nalazi se pod direktnom upravom srpskog patrijarha, a u kojoj živi 18 monahinja.

I mnogi monasi koji danas nisu u Raško-prizrenskoj eparhiji, monaški postrig dobili su u njenim manastirima.

 

Velike zasluge za to, svakako, pripadaju episkopu raško-prizrenskom Artemiju, koji se još kao iguman manastira Crna Reka pročuo po uzornoj organizaciji monaškog života.

“Naši monasi rasejani su širom sveta – od Australije, preko Afrike, do Severne Amerike. Ima ih u Jerusalimu, na Svetoj gori, i u mnogim eparhijama na području Srbije (Niška, Sremska, Žička, Braničevska...)”, zadovoljno ističe vladika Artemije. “Negde vode samostalne manastire, negde su kao duhovnici i sveštenoslužitelji. A svuda njihov život i rad, njihovo monaško iskustvo koje su stekli u našim manastirima na Kosovu i Metohiji, koriste na slavu Božiju i na duhovnu korist našeg naroda. Mi se njima ponosimo i Bogu blagodarimo.”

Najbrojnije monaške zajednice na Kosovu i Metohiji su manastir Dečani (29 monaha i iskušenika) i Gračanica (22 monahinje i iskušenice), a u Raškoj oblasti Sopoćani (32 monaha i iskušenika), Crna Reka (21 monah i iskušenik) i Končul (16 monahinja i iskušenica).

 


Manastir Crna Reka odakle je poteklo savremeno monastvo u Rasko-prizrenskoj Eparhiji

 

Veliko interesovanje za monaški život baš na Kosovu i Metohiji, odnosno u njegovoj Eparhiji raško-prizrenskoj, episkop Artemije ovako objašnjava: “To je, nema sumnje, jedno od čuda koje Bog projavljuje u našem narodu u ovo vreme stradanja. Ujedno kao ispunjenje reči Svetoga pisma, da tamo gde se umnožava bezakonje, tamo izobiluje i blagodat Božija. Očigledno je da se u poslednje vreme bezakonje (a samim tim i stradanje srpskog naroda) umnožava upravo na području Eparhije raško-prizrenske, kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Raškoj oblasti.”

Procvat i razvoj monaštva u ovoj eparhiji u poslednjih tridesetak godina, prema svedočenju vladike Artemija, doprineo je duhovnoj obnovi srpskog naroda, što ga je pripremilo za iskušenja i stradanja: “Slobodno se može reći da je samo jako i stabilno monaštvo i sveštenstvo na Kosovu i Metohiji učinilo da, i pored nebivalog pogroma i genocida (etničkog čišćenja) koji su izvršeni nad našim narodom u poslednjih osam godina, ipak dobar deo našeg naroda ostane na Kosovu i Metohiji, da pretrajava i opstaje, iako lišen svih mogućih ljudskih prava, od prava na život, slobodu kretanja, do prava na zdravstvenu zaštitu, školovanje dece i zapošljavanje.”

 

“Srpska pravoslavna crkva nastavlja da vrši uzvišenu misiju u srpskom narodu, kakvu je vršila kroz vekove, kada je naš narod ostajao i bez države i svih drugih nacionalnih institucija. Ona to uspešno čini na Kosovu i Metohiji zahvaljujući brojnom monaštvu i odanom sveštenstvu”, kaže vladika.

Crkva danas na Kosovu i Metohiji doživljava svoju Golgotu, ali i svakodnevno Vaskrsenje, reći će otac Sava: “Videli smo kako su samo mesec dana posle paljenja oživeli manastiri Devič i Sveti Arhangeli. Neprijatelji našeg roda i Crkve videli su jasno da se monaški život ne može uništiti uništavanjem hrišćanskih svetinja i da Crkva ne zavisi od propadljivih građevina. Taj snažni entuzijazam i želja da se u jednom teškom vremenu kao bogostvorene ličnosti ostvarimo u živom svedočenju naše vere, jedan je od glavnih razloga zašto je monaštvo na Kosovu i Metohiji razvijenije nego u drugim delovima SPC i zašto mladi ljudi dolaze da upravo ovde posvedoče svoju veru u raspetog i vaskrslog Hrista.”

 

A protosinđel Simeon, iguman manastira Banjska, to ovako objašnjava: “Po rečima Svetoga pisma, ’sila se Božija u nemoći pokazuje’, ili, kako to na drugom mestu kaže sveti apostol Pavle,'kada sam slab, onda sam silan'. Svakako da su se, po dubokom promislu Božijem, na Kosovu i Metohiji upravo u ovom istorijskom trenutku, sudbonosnom, inače, za rešavanje budućeg statusa i bitisanja ove srpske pokrajine u odnosu na državu Srbiju, stekli uslovi za neslućenu i, za savremene istorijske prilike u kojima već duže vreme živi Srpska crkva, nezapamćenu ekspanziju monaštva u jednoj eparhiji. Onaj ko nevidljivo i za nas nepojamno upravlja kretanjima ne samo pojedinih ljudi, nego i čitavih naroda, pa i celokupne istorije, pripremao je podlogu da u potrebnom trenutku na Kosovu i Metohiji nikne i rascveta se najlepši cvet Crkve i jednog naroda – njegovo monaštvo.”

 


Ikonografija je jedno od najlepsih monaskih rukodelja


 

I otac Simeon naglašava značajnu ulogu episkopa raško-prizrenskog dr Artemija: “On je privukao sebi mnoge bogougodnim životom, snagom vere, silinom ljubavi i lepotom svoje nade, napunivši najpre kao iguman, prethodno zapusteli i pred zatvaranje dospeli pustinjski manastir Crna Reka, a zatim kao arhijerej napunivši kosovsko-metohijske manastire, od kojih je većina pretrajavala sa jedno-dvoje, uglavnom starijih monaha ili monahinja. I kao da to nije bilo dovoljno, obnovivši i oživevši za petnaest godina svoga arhipastirstvovanja Eparhijom raško-prizrenskom, više zapustelih ili ranije razrušenih manastira: Svete Arhangele kod Prizrena, Banjsku kod Zvečana, Duboki potok kod Zubinog Potoka, Sočanicu kod Leposavića, Đurđeve stupove kod Novog Pazara... Ili ustanovivši nove: Ulije kod Leposavića, Vračevo kod Leška...”

 

Nije mali broj monaha koji su u manastir došli sa završenim fakultetom. Ostavili su sve što su stekli i posvetili se Crkvi. Igumanija manastira Sokolica je doktor nauka. Iguman Banjske je završio dva fakulteta: ekonomiju u Beogradu i teologiju u Solunu... “Više od 90 odsto našeg monaštva je mlado i obrazovano”, kaže vladika Artemije. “Većina ih je sa završenom nekom srednjom školom, a dobar broj je i fakultetski obrazovan. Među njima imamo lekara, stomatologa, veterinara, arhitekata, inženjera, ekonomista, teologa... Svi oni su ostavili svet, svetsko zvanje, karijeru... i postali monasi. Nikome od njih ne smeta njihovo svetsko obrazovanje sa kojim su došli u manastir. Naprotiv, pored prilježnog upražnjavanja i učenja monaškog života, poslušanja, rukodeljija, mnogi od njih su stavili i svoje stručno znanje u službu manastiru i bratiji, ali i okolnom našem narodu.”

Monasi sami sebi obezbeđuju sredstva za život. A na Kosovu i Metohiji srpskim manastirima nije ništa vraćeno od imovine koju su komunističke vlasti oduzele posle Drugog svetskog rata.

 

“Manastiru Dečani od oko 800 oduzetih hektara, 1997. godine dato je na korišćenje (ali nije vraćeno) dvadesetak hektara”, predočava vladika Artemije. “Sadašnje privremene kosovske (šiptarske) institucije (Opština Dečani) i to osporavaju. Sve ostalo (više od 5 000 hektara) što je Crkvi oduzeto, i dalje je van crkvenog vlasništva. A i ono malo imovine što je crkvama i manastirima ostavljeno, Crkva teško može da koristi, zbog nepovoljne bezbedonosne situacije koja već skoro osam godina traje na Kosovu i Metohiji. Tako je i sa imovinom srpskih domaćina, koja je najčešće uzurpirana. A i ono što nije, narod ne može da obrađuje, jer je mnogo zločina i ubistava našeg naroda izvršeno baš za vreme obrađivanja svoje imovine, počev od masakra žetelaca u Starom Grackom 23. jula 1999. godine, pa sve do danas.”

 

Sve što mogu, monasi sami urade, ali je i svaka pomoć dobrodošla. Ne izostaje ona ni od države. Tako, recimo, bratstvo Crne Reke 2002. godine samo je započelo radove na proširenju manastirskog konaka, kako bi se obezbedili odgovarajući uslovi za smeštaj monaha koji stalno pristižu. A onda je pomoć došla i od matične države. “Snaga pravoslavnog monaštva u Eparhiji raško-prizrenskoj, najugroženijoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve, ogleda se ne samo u njegovom stalnom porastu, nego i u inventivnoj kulturnoj i socijalno dobrotvornoj delatnosti većine monaških bratstava na ovoj teritoriji”, reći će tim povodom ministar vera u Vladi Srbije prof. dr Milan Radulović. “Tako je i manastir Crna Reka, smešten u jednoj pećini na nadmorskoj visini od gotovo 1 000 metara, u istoriji poznat po moštima Prepodobnog Petra Koriškog, u ovom našem vremenu postao najplodonosniji rasadnik muškog monaštva ne samo u Eparhiji kosovsko-metohijskoj, iako mladi monasi koji ovde neprestano pristižu, žive u teskobnom fizičkom prostoru.”

Prisustvo tako umnoženog monaštva oseća se i te kako među preostalim srpskim življem u južnoj srpskoj pokrajini. Protosinđel Jovan (Jelenkov), nastojatelj 2002. godine obnovljenog srednjovekovnog manastira Svetog Jovana Krstitelja u Sočanici, kaže da uviđa menjanje navika među obližnjim žiteljima, Srbima sa severa Kosova i Metohije, koji su pod uticajem poluvekovnog komunističkog režima bili dosta izolovani od Crkve. Sada, uz takvo prisutno monaštva, mnogi, pogotovo mladi ljudi, sve više se okreću liturgijskom načinu života.

I ovaj manastir, kako ističe otac Jovan, mogao bi da udvostruči svoje bratstvo samo kada bi imao uslova za njihov smeštaj.

Srpski monasi na Kosovu i Metohiji potpuno su se saživeli i vezali za svoje svetinje. Niko od njih nije ih napustio ni onda kada je bilo najteže, u toku rata sa albanskim teroristima i NATO agresije 1999. godine, kao i za vreme onog velikog pogroma u martu 2004. godine, kada je bilo napadnuto sve što je srpsko i pravoslavno. 

JEDAN MONASKI DAN U DECANIMA

Ustaje se oko cetiri sata ujutro, kada monasi prve trenutke novog dana posvecuju licnom monaskom pravilu - molitvi koju je svaki monah dobio od svog duhovnika. Oko pet sati u crkvi pocinje Polunocnica, a potom i Jutrenje, sa Casovima. Oko sedam sati pocinje svakodnevna Sveta Liturgija, koja se zavrsava oko 8.15. Nakon toga bratija ide na prvi obrok u manastirsku trpezariju. Svi obroci kao i bogosluzenja su zajednicki i odrazavaju liturgijski poredak monaskog zivota. Posle jutarnjeg obroka, monasi idu na svoja poslusanja (kuhinja, duborez, ikonopis, rad u mlekari, u stali, poljoprivredne aktivnosti, kancelarija, primanje posetilaca). Oko 14.30 bratija prekida poslove i sabira se u crkvi na svakodnevnom akatistu - molitvi Sv. Kralju Stefanu Decanskom. Posle ove molitve monasi opet idu zajedno na popodnevni obrok, zatim sledi slobodno vreme za citanje i odmor do vecernjeg bogosluzenja. Vecernje bogosluzenje pocinje "Devetim casom" u hramu i nastavlja se Vecernjom i Povecerjem, sa Akatistom pred ikonom Presvete Bogorodice. Zablagodarivsi Gospodu na jos jednom danu, monasi se povlace u kelije da bi poslednje trenutke tog dana pre odlaska na pocinak proveli u licnoj molitvi i citanju dusekorisnih knjiga. "Naravno, u zavisnosti od doba godine i posebnih okolnosti, ovaj opsti dnevni raspored moze biti prilagodjen potrebama zivota manastira", napominje otac Sava (Janjic).

 Jovan Janjić


KIM Info-sluzba ARHIVA VESTI
2004 Arhive: | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septambar | Oktobar | Novembar | Decembar
2005 Arhive: | Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septambar | Oktobar | Novembar | Decembar
2006 Arhive: | Januar | Februar | Mart |
April | Maj| Jun | Jul | Avgust | Septambar | Oktobar | Novembar| Decembar
2007 Arhive: | Januar

Nasa informativna sluzba donosi vesti sa Kosova i Metohije sa posebnim osvrtom na zivot Srpske Pravoslavne Crkve i srpske zajednice na prostorima pokrajine Kosova i Metohije i Raske oblasti. KIM Info-sluzba izdaje redovne biltene na srpskom i engleskom jeziku.

Stavovi u novinskim clancima i tekstovima kao i vest u biltenimai pripadaju autorima ili agencijama od kojih su tekstovi preuzeti i ne mogu se smatrati zvanicnim stavovima ni KIM info-sluzbe ni Eparhije rasko-prizrenske. KIM Info-sluzba moli one koji prenose vesti iz nasih biltena da korektno navedu izvor vesti, koji je oznacen ispod naslova svake vesti ili teksta.


Nase informativne biltene i ostale informacije sa Kosova i Metohije mozete naci i na Web strani Info-sluzbe  KIM: http://www.kosovo.net/

Copyright 2006, KIM Info-sluzba

Prijava na nase mailing liste:
Nase mailing-liste: na engleskom na srpskom