06. januar  2007. god.

KIM Info-bilten 06-01-07

O prazniku rodjenja Spasitelja naseg
Isusa Hrista

(izvori: Prolog Sv. Vladike Nikolaja i bozicni dodatak Informativne sluzbe SPC)


"A kad se navrsi vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga" (Gal 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Devi u Nazaretu, govoreci: "Raduj se, blagodatna... evo zaceces i rodices sina, i nadjeni mu ime Isus" (Lk 1, 18 i 31). U to vreme izidje zapovest od kesara Avgusta, da se popise sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebase svako da ide u svoj grad i tamo se upise. Zato Josif Pravedni dodje s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleze mnogo naroda radi popisa, ne mogose Josif i Marija naci konaka ni u jednoj kuci, zbog cega se sklonise u jednu pecinu ovcarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pecini, a u noci izmedju subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivsi Ga bez bola, kao sto Ga je i zacela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od coveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i polozi Ga u jasle. Potom pridje i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao bozanskom plodu devicanske utrobe. Tada dodjose i pastiri iz polja, upuceni od angela Bozjeg, i poklonise Mu se kao Mesiji i Spasitelju. I cuse pastiri mnostvo angela Bozjih gde poju: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja" (Lk 2, 14). U to vreme stigose i tri mudraca s Istoka vodjeni cudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i poklonise Mu se kao Caru nad carevima, i darivase Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dodje u svet Onaj, ciji dolazak bi prorecen od proroka, rodi se onako kako bi proreceno: od Preciste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada vise ne bese u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovase Irod tudjin. Posle mnogih Svojih praobraza i nagovestenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrsi delo spasenja ljudskog, koje ne mogose izvrsiti sluge NJegove. NJemu neka je vecna slava i hvala. Amin.


RASUDJIVANJE:

Gospodu Isusu rodjenom u Vitlejemu najpre se poklonise pastiri i mudraci (zvezdari) c Istoka, dakle, najprostiji i najmudriji ovoga sveta. I dan-danas najiskrenije se klanjaju Gospodu Isusu, Bogu i Spasu, najprostiji i najmudriji ovoga sveta. Pokvarena prostota i poluucena mudrost vazda su bili neprijatelji Hristova Bozanstva i NJegovog Jevandjelja. No ko su bili ovi mudraci c Istoka? Ovo pitanje je narocito proucavao sv. Dimitrije Rostovski. On tvrdi, da su oni bili carevi nekih manjih oblasti ili pojedinih gradova u Persiji, Arabiji i Misiru. U isto vreme bili su oni veliki ucenjaci u zvezdarstvu (astronomiji). NJima se javila ona cudesna zvezda, koja je nagovestavala rodjenje Novoga Cara. Po sv. Dimitriju ta se zvezda njima javila na devet meseci pre rodjenja Gospoda Isusa, tj. u vreme zaceca Presvete Bogorodice. To vreme od devet meseci oni su proveli u proucavanju te zvezde, u pripremanju za put i u putovanju. Stigli su u Vitlejem uskoro po rodjenju Spasitelja sveta. Jedan od njih zvao se Melhior. On je bio star, sed, sa dugom belom kosom i bradom. On prinese Gospodu na dar zlato. Drugi se zvao Gaspar; lica crvena, mlad i bez brade. On prinese Gospodu na dar livan. Treci se zvao Valtazar, licem crn i vrlo bradat. On prinese Gospodu na dar izmirnu. NJihova tela po smrti preneta su u Carigrad, iz Carigrada u Milano, a iz Milana u Keln. Moglo bi se jos dodati, da su ova trojica mudraca bili predstavnici tri glavne pace ljudske, koje su proizasle od Nojevih sinova: Sima, Hama i Jafeta. Persijanac je predstavljao Jafetite, Arabljanin Semite a Misirac Hamite. Tako da se moze reci: kroz njih trojicu ceo rod ljudski poklonio se vaplocenom Gospodu i Bogu nasemu.



BESEDA
 
o rodjenju Gospoda Sina Bozijeg
Izadjoh od oca i dodjoh na svijet (Jov. 16,28)

Sin Boziji jedinorodni, braco, rodjen u vecnosti od Oca bez matere, rodi se u vremenu od matere bez oca. Ono prvo rodjenje nedokucena je tajna Svete Trojice u vecnosti, ovo drugo nedokucena je tajna sile i covekoljublja Bozijeg u vremenu. Najveca tajna u vremenu odgovara najvecoj tajni u vecnosti. Ne ulazeci s malenom svecom nasega razuma u ovu najvecu tajnu, zadovoljimo se, braco, saznanjem, da je nase spasenje poteklo ne od coveka i ne od zemlje nego od najvisih visina bozanskoga nevidljivog sveta. Tolika je milost Bozija i toliko je dostojanstvo covekovo, da je sam Bog Sin spustio se iz vecnosti u vreme, s neba na zemlju, s prestola slave u pecinu ovcarsku, samo da ljude spase, od greha ocisti, i u Raj povrati. Izadjoh od oca, gde imadoh sve, i dodjoh na svet, koji mi ne moze nista dati. U pecini se rodi Gospod, da pokaze, da je ceo svet jedna tamna pecina, koju samo On jedini moze osvetliti. U Vitlejemu se rodi Gospod – a Vitlejem znaci dom hleba- da pokaze, da je On jedini hleb zivota, dostojan pravih ljudi.

O Gospode Isuse, prevecni Sine Boga Zivoga, i Sine Deve Marije, osvetli nas i nahrani nas Tobom. Tebi slava i hvala vavek. Amin. 


Rodjenje Hristovo - Stamatis Skliris

O proslavljanju Bozica i bozicnom postu

Rodjenje Spasitelja naseg Isusa Hrista – Bozic, u prvim vekovima hriscanstva nije slavljeno kao zaseban praznik. Crkveni pisci ovog perioda, na primer Origen i Tertulijan, nigde ga ne pominju. Od treceg veka razvija se praznik Bogojavljenje (tj. Epifanija), u okviru kojega su slavljene projave bozanske sile Hristove u svetu: NJegovo Rodjenje, Krstenje, poklonjenje tri mudraca, cudesno umnozenje hlebova, pretvaranje vode u vino u Kani Galilejskoj, i drugo. Bogojavljenje je slavljeno 6. januara.

Odvajanje Rodjenja Hristovog od ostalih spomena i izdvajanje dana praznovanja za 25. decembar, dogodilo se u Rimu. Uzrok se nalazi u hriscanskom otporu paganskim obicajima. Naime, u Rimu su od 17. do 23. decembra slavljene saturnalije, tuzne svecanosti u cast boga Saturna, posle kojih je 25. decembra sledio centralni praznik Rimske imperije – praznik boga Sunca. Ovaj bog je smatran zastitnikom Rimskog carstva. Nasuprot laznome bogu, obicnoj zvezdi, nebeskom telu, hriscani su poceli da slave istinsko "Sunce Pravde sa visine istoka" – Isusa Hrista (Tropar Bozica, glas 4).

Na Istoku, slavljenje Bozica je verovatno prvi uveo sveti Vasilije Veliki u Kapadokiji. Sleduju mu sveti Grigorije Bogoslov, koji ga u Carigrad uvodi 379. godine, i sveti Jovan Zlatoust, u Antiohiji, 386. godine. Tokom petog veka, gotovo sve Crkve sirom vaseljene prihvataju slavljenje Bozica. Od tog vremena, na Istoku Bogojavljenje postaje praznik Hristovog Krstenja, dok je na Zapadu naglasak i dalje na projavi Bozanstva Hristovog, pre svega na poklonjenju tri mudraca (tri kralja) Bogomladencu Hristu, zbog cega i ceo praznik nosi naziv po njima – Sveta Tri Kralja.

O postu pred Bozic u pocetku nema pomena. Papa Lav Prvi (440–461) spominje cetiri posta, za svako godisnje doba po jedan. U zimskom postu koji on spominje, najverovatnije se nalaze zaceci bozicnog posta. Prva kazivanja o ovom postu imamo krajem petog veka – na Saboru u Matiskotu u Galiji, u besedama Grigorija Velikog. NJegova obaveznost je bila neutvrdjena sve do devetog veka.

Duzina posta je bila takodje sporna. U nekim oblastima post je trajao cetiri, negde sest, dvanaest, osamnaest ili cetrdeset dana. U Carigradu ce biti odrzan sabor o ovom pitanju u 12. veku, za vreme patrijarha Luke Hrisoverga, koji zahteva post od cetrdeset dana. Poznati tumac kanona tog vremena Teodor Valsamon smatrao je da je ova odluka obavezna samo za monahe. Potpuno formiranje posta i Praznika u danasnjem izgledu bice zavrseno u periodu ropstva pod Turcima. Dodajmo i to da je, po Predanju, prvi kondak napisan upravo za ovaj divni Praznik. Tvorac je sveti Jovan Slatkopojac u 6. veku; kanon Praznika je delo svetog Jovana Damasakina u osmom veku. Crkva nije staticna niti je pak neki "konzervator" proslosti. Ona uvek zivi, raste i prilagodjava punocu istine vere svakoj istorijskoj epohi.


T R O P A R, GLAS 4.

Rozdestvo Tvoje, Hriste Boze nas, vozsija mirovi svjet razuma, v` nem bo zvjezdam sluzasti zvjezdoju ucahu sja, Tebje klanjati sja solncu pravdi, i Tebe vjedjeti s` visoti vostoka, Gospodi, slava Tebje.

K O N D A K, GLAS 3.

Djeva dnes presustestvenago razdajet, i zemlja vertep nepristupnomu irinosit, angeli so pastirmi slavoslovjat, volsvi ze so zvjezdoju putesestvujut, nas bo radi rodisja otroca maldo prevjecni Bog.

I R M O S

Velicaj duse moja, cestnjesuju i slavnjesuju gornih voinstav, djevu precistuju bogorodicu. – Tainstvo stranoje vizu i preslavnoje: nebo vertep, prestol heruvimski djevu, jasli vmjestiliste, v nihze, vozleze nevmjestimi Hristos Bog jegoze vospjevajuste velicajem.


SVETI JOVAN ZLATOUSTI - Beseda na dan rodjenja naseg spasitelja Isusa Hrista

Saint John Chrysostom...Radujmo se, dakle, ljubljeni, veselimo se! Ako je Jovan u utrobi maternjoj zaigrao, kad je Marija k Jelisaveti dosla, onda mi, koji ne Mariju, no samog naseg Spasitelja rodjenog gledamo, treba i da zaigramo i da se zaradujemo a isto tako i da se zadivimo onoj velikoj Bozijoj naredbi koja svaki um prevazilazi. Razmisli samo kakav bi to prizor bio kad bi sunce s neba sislo, i kad bi po zemlji islo i kad bi zracima svojim sa zemlje sve obasjalo. A kad bi takav dogadjaj uzasnuo sve one koji bi tvarnu svetlost tako gledali, zamisli kako je gledati da Sunce Pravde iz naseg tela zrake ispusta i dusu nam prosvecuje?

Odavno sam zeleo videti ovaj dan, i ne samo videti nego sam zeleo da to bude sa mnostvom naroda bas kao sto danas vidimo. Zelja se moja ispunila i ostvarila delom.

Pa iako je tek jedva deset godina proslo od kako nam je ovaj praznik poznat i stvaran postao on sada revnoscu vasom tako cveta, kao da nam je od samog iskona i od najstarijih vremena predan bio. Zato nece pogresiti onaj ko ga ne zove novim i starim istovremeno.

Znam vrlo dobro da se i sada medju vama mnogi prepiru i jedni osporavaju a drugi opravdavaju i svuda se velika raspra vodi zbog ovoga dana. Oni sto osporavaju tvrde da je ovaj praznik novouveden i tek sad unesen, dok oni sto opravdavaju kazu da je on stari i predjasnji samim tim sto su proroci od davnina o rodjenju Hristovom predskazivali i sto je i stanovnicima od Trakije pa do Gadira vec odavno ovaj praznik i poznat i priznat.

A ako se oni, sto se prepiru, ne zadovoljavaju ovim sto je receno, mozemo i drugi dokaz da iznesemo. A koji je to dokaz?

Popis naroda o kojem govori jevandjelje. “A u dane one izidje zapovijest od cesara Avgusta da se popise sva vaseljena. Ovo je bio prvi popis za vrijeme Kirinijeve uprave Sirijom. I idjahu svi da se popisu, svako u svoj grad. A tada podje i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijase iz doma i plemena Davidova, Da se zapise s Marijom, zarucenom za njega zenom, koja bese trudna. I kad onde bijahu, ispunise se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca, i povi ga, i polozi ga u jasle; jer im ne bijase mjesta u gostionici” (Lk. 2, 1-7). Po ovome je izvesno da se Hristos rodio u vreme prvog popisa naroda. A i vreme popisa mogao bi svako ko bi se potrudio najtacnije iz starih opstenarodnih rimskih arhiva da dobije.

No primetice ko: “mi to da cinimo, koji tamo niti zivimo niti stanujemo?”

A ti poslusaj i poveruj da smo mi svetkovinu ovu primili od onih koji se nalaze u Rimu i o tome najtacnije znaju i da su oni koji zive tamo, po drevnom predanju odavno isti taj dan svetkuju pa su i nas na to uputili. A jevandjelist nije bez povoda vreme ovo precizno odredio nego da bi nam dan otkrio i poznatim ucinio i da bi nam naredjenje Bozije predocio. Jer zapovest o popisu nije Avgust proizvoljno nametnuo narodu, nego mu je Bog srce pokrenuo da nevoljom dolasku Jedinorodnog posluzi.
A kako to koristi – reci ces – ovom naredjenju? Ne malu i obicnu korist to pruza, ljubljeni, no vrlo veliku i jednu od nuznih i potrebnih.

Josif i Marija dakle, iako behu Vitlejemski starosedeoci opet se resise, posto Vitlejem behu napustili, da u Nazaretu zive i da se tu nastane, kao sto se to cesto dogadja, da mnogi napustaju one gradove u kojima su se rodili i da u onima u kojima im nije poreklo zivot svoj provode. Posto se Hristos trebao u Vitlejemu roditi, to je i naredjenje dato koje ih je i bez volje tom gradu, po Bozijoj naredbi, odvelo. Jer ukaz koji je nalagao da se svako u svojoj postojbini upise, prinudio je i njih da iz Nazareta u Vitlejem radi popisa dodju. A to otkrivajuci i Jevandjelist je rekao: “A tada podje i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijase iz doma i plemena Davidova, Da se zapise s Marijom, zarucenom za njega zenom, koja bese trudna. I kad onde bijahu, ispunise se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca” (Lk. 2, 4-7).

Odakle znamo da je Djeva Marija od roda Davidova proizasla posto je ona iz Vitlejema, izvesno je da je i iz doma i plemena Davidova potekla a to je i jevandjelist potvrdio kada je rekao: “A tada podje i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijase iz doma i plemena Davidova”. Ali posto je rodbina Josifova nabrojana, a Marijine praroditelje niko nije na isti nacin nabrojao, zato, da ne bi sumnjao i rekao kako da znamo da je i ona iz doma Davidova, poslusaj: “A u sesti mjesec poslan bi od Boga andjeo Gavrilo u grad galilejski po imenu Nazaret, Djevojci zarucenoj za muza, po imenu Josif, iz doma Davidova” (Luk. 1, 26-27).

Ovo “iz doma Davidova” treba razumeti da je o devojci receno, kao sto je ovde dosta jasno i izlozeno. A zato je i zapovest i nalog ovaj izdat zbog kojeg smo morali i ici u Vitlejem. I cim su oni u grad stupili onog casa se i Isus rodi i polozen je u jasle jer sva slobodna mesta behu zauzeta od onih koji su se sa svih strana stekli, te je velika guzva nastala. I zbog toga su se mudraci Isusu bas tu i poklonili.
No da bi vam jos jasniji i tacniji dokaz dao molim vas da se sad obodrite, jer vam dugu pripovest trebam izneti i stare zakone procitati, kako bi vam u potpunosti moju besedu jasnom ucinio.

Stari je zakon kod Jevreja bio; ali da pocnem moju besedu od dogadjaja koji su se jos i ranije dogodili. . . Kada je Bog izbavio jevrejski narod od uznemiravanja i mucenja, a kada je video da oni jos ostatke zlocasti u sebi imaju i traze ono sto je culno, jer se velikim i krasnim hramovima divljahu, a onda im zapovedi da hram podignu koji bi ne samo bogatstvom materijala i iskustvom vestine, nego je svojim izgledom sve postojece hramove na zemlji prevazisao. I kao sto cedoljubivi otac, kad sina svoga koji se dugo sa razvratnim besprimernim i raskalasnim ljudima druzio, primi gledajuci na pokajanje njegovo, sa opreznoscu i postovanjem jos ga u vece izobilje uvodi da ne bi zbog oskudevanja predjasnja uzivanja pominjao ili pozeleo, tako je i Bog, kada je primetio da Judeji culne stvari zele, postupio, pa ih je i u tome preuzviseno uzvisio, tako da misirskih stvari nikad pozeleli ne bi, jer im bese zapovedio da hram u skladu sa ovim svetom tj. culnog i mislenog nazidaju. Pa kao sto nebo i zemlja, svako za se, svoj polozaj imaju, dok se u sredini izmedju njih namesto pregrade ovaj svet nalazi, tako je i Bog zapovedio da se hram podigne. I kada ga je na dva dela podelio i na sredini zavesu postavio, dopustio je da s ovu stranu zavese svi ulaze, a sa one druge strane da je ulazak i pogled svima zabranjen, osim jednom prvosvesteniku. A da i ovo nije moja izmisljotina i da je hram o kome govorimo zaista u skladu sa ovim svetom ustrojen, cuj sta Pavle govori o uzlasku Hristovom na nebo: “Jer Hristos ne udje u rukotvorenu svetinju, koja je predobrazac istinski” (Jev. 9, 24), a ovim hoce da kaze da je ono sto je rukotvoreno tj. ovdasnje, samo prilika onog sto je prava svetinja. A da je zavesa delila svetinju nad svetinjama od spoljasnjih svetinja onako isto kao sto ovo nebo, ono sto je nad njim, od onoga sto je pod njim i onoga sto se nalazi kod nas, deli, poslusaj kako je Pavle to razjasnio i kako je nebo zavesom nazvao. Savetujuci “Da bi smo u dvjema nepokolebivim stvarima, u kojima je nemoguce da Bog prevari, imali mocnu utjehu mi koji smo pribjegli da se drzimo nade koja je pred nama; NJu imamo kao kotvu duse, cvrstu i pouzdanu, koja ulazi unutar iza zavjese, Gdje kao preteca za nas udje Isus” (Jev. 6, 18-19), tj. iznad neba.

Opet pomocu Svetog Pisma jer tamo stoji napisano: “Deseti dan sedmoga mjeseca mucite duse svoje, i ne radite nikakoga posla, ni domorodac ni dosljak koji se bavi medju vama. Jer u taj dan biva ociscenje za vas, da se ocistite; bicete ocisceni od svijeh grijeha svojih pred Gospodom. To neka vam je pocivanje subotno, i mucite duse svoje po uredbi vjecnoj. A svestenik koji bude pomazan i koji bude osvecen da vrsi sluzbu svestenicku namjesto oca svojega, on neka ocisca obukavsi se u haljine lanene, haljine svete. I neka ocisti svetinju svetu i sator od sastanka; i oltar neka ocisti; i svestenike i sav narod sabrani neka ocisti. I ovo neka vam je vjecna uredba da ociscate sinove Izrailjeve od svijeh grijeha njihovijeh jedanput u godini. I ucini Mojsije kako mu zapovjedi Gospod” (3. Moj. 16, 29-34).

Sve ovo sto sam naveo odnosi se na jevrejski praznik koji se zove senica, jer tada je jedanput u godini prvosvestenik ulazio, sto je i Mojsije potvrdio rekavsi: “Da se ociscate jedanput u godini”.

Ako je dakle, samo u vreme praznika senice jedan prvosvestenik u svetinju nad svetinjama ulazio, moze se reci da se onda i andjeo Zahariji javio, kad je Zaharija bio na mestu koje se zove svetinja nad svetinjama, jer sem tada tamo nije ulazio niko pa ni prvosvestenik. A treba poslusati i reci iz Svetog Pisma: “U vrijeme Iroda, cara judejskoga, bijase neki svestenik od reda Avijina, po imenu Zaharija, i zena njegova od kceri Aronovih, po imenu Jelisaveta. I dogodi se, kad on sluzase po svome redu pred Bogom, da po obicaju svestenstva pade mu u deo da udje u hram Gospodnji i kadi. I sve mnostvo maroda moljase se napolju za vrijeme kadjenja”. (Seti se, molim te, ovde onog navoda: “A niko da ne bude u satoru od sastanka kad on udje (prvosvestenik) da cini ociscenje u svetinji, dokle ne izadje”). “A njemu se javi andjeo Gospodnji stavsi sa desne strane kadionog srtvenika” (Lk. 1, 5-11) Eto. Ne govori oltara zrtvenog, no oltara kadionog jer spoljasnji oltar bese za zrtvovanje i paljenica postavljen, a unutrasnji zbog kadjenja. I zato dakle sto se andjeo samo njemu javio i sto se potvrdjuje da su ga ljudi napolje cekali, izvesno je da je on u svetinju nad svetinjama usao. “I zbuni se Zaharija (nastavlja se ) vidjevsi ga i spopade ga strah. A andjeo mu rece: Ne boj se, Zaharija, jer je uslisena molitva tvoja; i zena tvoja Jelisaveta rodice ti sina, i nadjenuces mu ime Jovan. I bice ti radost i veselje, i mnogi ce se obradovati rodjenju njegovu. Jer ce biti velik pred Gospodom, i nece piti vina i sikera; i ispunice se Duha Svetoga jos u utrobi matere svoje; I mnoge ce sinove Izrailjeve obratiti Gospodu Bogu njihovome; I on ce naprijed ici pred njim u duhu i sili Ilijinoj da obrati srca otaca ka djeci, i nepokorne ka mudrosti pravednika, i da pripravi Gospodu narod spreman. I rece Zaharija andjelu: Po cemu cu ja to poznati? Jer ja sam star i zena je moja u godinama. I odgovarajuci andjeo rece mu: Ja sam Gavrilo koji stojim pred Bogom, i poslan sam da ti govorim i da ti ovo blagovijestim. I evo, bices nijem i neces moci govoriti do onoga dana dok se to ne zbude, zato sto nisi vjerovao mojim rijecima koje ce se ispuniti u svoje vrijeme. I narod cekase Zahariju, i cudjahu se sto se zabavi u hramu. A izisavsi ne mogase da im govori; i razumjese da je imao vidjenje u hramu; i on im davase znakove, i osta nijem.” (Lk. 1, 13-21)

Vidis li da mu je blagovesteno onda kada je bio iza zavese, sto znaci da je blagovesteno u vreme praznika senica i posta, jer reci: “Pokorite duse vase” post znace. Praznik senica pak kod Judeja pada, kao sto i vi sami svedocite i kao sto smo i mi u svoje vreme i duge besede protiv Judeja, bezvremeni njihov post izoblicavajuci, drzali, pri kraju meseca septembra. I onda je i Jelisaveta zena Zaharijina zacela i “krijase se pet mjeseci govoreci: Tako mi je ucinio Gospod u dane ove u koje pogleda na me da me izbavi od sramote medju ljudima.” (Lk. 1, 24-25).

Dakle vrlo lako mozemo dokazati da je Mariji o zacecu Hristovom blagovesteno, kad je Jelisaveta vec sest meseci sa Jovanom trudna bila, jer upravo je tada tj. u “sesti mesec” po njenom zacecu poslao Bog andjela Gavrila k njoj, koji joj rece: “Ne boj se, Marija, jer si nasla blagodat u Boga! I evo zaceces i rodices sina, i nadjenuces mu ime Isus” (Lk. 1, 30-31) ne propustajuci da joj uplasenoj od reci njegovih i njene pomisli: “kako to moze biti?” odgovori: “Duh Sveti doci ce na tebe, i sila visnjega osjenice te; zato i ono sto ce se roditi bice sveto, i nazvace se Sin Boziji”, a dodao je i ovo: “I eto, Jelisaveta rodjaka tvoja, i ona zace sina u starosti svojoj, i ovo je sesti mjesec njoj, koju zovu nerotkinjom. Jer u Boga je sve moguce sto kaze”.

Ako je dakle pri kraju meseca septembra Jelisaveta zatrudnela kao sto je vec objasnjeno, onda ne ostaje nista drugo nego nabrojati narednih sest meseci i to: oktobar, novembar, decembar, januar, februar i mart i utvrdicemo da je pri kraju ovog meseca Marija zacela i ako od njega devet meseci nabrojimo, doci cemo do onoga sto smo trazili. Jer po zacecu Gospodnjem prvi mesec koji nastupa je april, a posle: maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar koji sada tece i u kojem mi dan Rodjenja Hristovog praznujemo.

Da bih vam sve ovo sto sam do sad naveo jos jasnijim ucinio, sve cu kratko vasoj ljubavi predstaviti.

Jednom je – rekli smo – godisnje i to jedan prvosvestenik u svetinju nad svetinjama ulazio.

A kada se to cinilo?

U septembru mesecu. Tada je Zaharija usao u svetinju nad svetinjama; tada i blagu vest o zacecu Jovanovom cuo, i kad je otud izasao zena mu je zacela.

Od septembra tj. od zaceca Jelisavetina sa Jovanom odbrojavajuci sest meseci, dakle u martu je zacela Marija. A kad ponovo od aprila devet meseci nabrojimo doci cemo do meseca u kom se Gospod nas Isus Hristos rodio.

Posto sam vam sve u vezi ovoga dana jasno izlozio govoricu jos o jednoj stvari, najvaznija mesta prepusticu opstem Ucitelju svih, pa cu besedu zavrsiti.

Buduci da se mnogi medju neznaboscima, cuvsi da se Bog telesno rodio, podsmevaju i to poricu cime mnoge proste ljude uznemiravaju i zbunjuju, nuzno je da i protiv njih svoj glas podignemo, i onima koji se zbunjuju ne dozvolimo da se iznemiravaju prepirkama tih bezumnih ljudi, niti pak podsmehom nevernih da se zbunjuju. Jer cesto se i mala deca smeju kad mi o necem vaznom razgovaramo i, kada radimo nesto sto je nuzno, pa i opet smeh taj ne dokazuje podlost ismejavanih stvari, no bezumlje onih koji se smeju. A to se isto i o neznaboscima moze reci kada oni gotovo bezumnije od dece postupaju i dela koja su straha i velikog udivljenja dostojna opovrgavaju, dok nasuprot tome dela uistinu podsmeha dostojna postuju i odobravaju. No i pored svega, nauka nasa, iako od njih i ismevana, dostojna postovanja ostaje i njihovim ismevanjem bas nikakvu stetu ne trpi, njihova pak nauka, ma i kako opravdavana, bezobrazluk svoj ne moze sakriti.

Ta zar nije vec krajnje bezumlje i to sto oni iduci k svome padu, svoje bogove u kamenje, drvece i podle kumire pretvorise i posto ih u te predmete kao u kakav zatvor zakljucase, toga se ne stide, no i dalje to rade i brane svoje postupke, kriveci nas zato sto govorimo da je Bog posto je za sebi Duhom Svetim zivi hram sagradio i njime vaseljeni dobro cini.

A da li se moze ovakva nasa vera osporavati? Jer ako je neprilicno da Bog u covecje telo udje, mnogo je neprilicnije da u kamen i drvo udje, utoliko vise sto je drvo daleko manje bredno od coveka, osim ako oni ne veruju da je nasa, ljudska priroda od tih stvari, koje ni osecanja nemaju, gora.

Oni se osmeljuju da sustinu Boziju i u zivotinje i u pse, a mnogi jeretici i u nesto sto je i od ovih bescasnije, stave. Mi pak nista slicno ne propovedamo, a tako nesto necemo ni da slusamo, vec ucimo da je Hristos telo cisto, sveto i neporocno i ni jednom grehu podlozno iz devojacke utrobe primio i time svoju tvorevinu spasao. I ne uzasavaju se niti se stide neznabosci a sa njima ni oni koji se u zlocasti manihejskoj nalaze, kad sustinu Boziju u pse i majmune i u druge zveri uvode, jer mudruju da duse zivotinja od sustine Bozanske proizilaze, vec tvrde da mi propovedamo nesto sto je za Boga neprilicno iako mi o tako necemu i ne pomisljamo, vec tvrdimo da je za Bozanstvo prilicno da dosavsi rodjenjem tvorevinu svoju spase.

Sta cinis ti, covece! Kazi mi, kad mudrujes da su duse i covekoubica i vracara od sustine Bozije, a s druge strane se osmeljujes da osusujes nas koji nista tome slicno ne prihvatamo, niti slusamo kad neko tako nesto govori, vec nesto tako osudjujemo tvrdeci da je Bog posto je sveti hram za sebe sagradio, kroz njega nebesni zivot u nas preneo.

 


Sveti Grigorije Bogoslov o Bozicu

Saint Gregory the Theologian religious paintingHristos se radja - proslavljajte! Hristos sa nebesa - susrecite! Hristos ia zemlji - uzvisite se! “Pevajte Gospodu sva zemljo”(Ps. 95, 1); i da oboje zajedno kazem: “Uzveselite se nebesa i zaraduj se zemljo”(Ps. 95,11) - zaradi Nadnebeskoga, koji zatim (postade) Zemaljski. Hristos je u telu - strahom i radoscu obradujte se; strahom - usled greha, radoscu - radi nade Hristos je od Djeve - zene devstvenujte, da Hristu majke postanete. Ko se ne bi poklonio Onome od pocetka? Ko le bi slavio Poslednjega?

2. Opet se tama razvejava, opet nastaje svetlost (Post. 1,2-4); opet Egipat biva kaznjen tamom, opet stub (svetlosti) obasjava Izrailj (Izl. 10, 21: 13, 21) - “Narod koji sedi u tami” neznanja, neka vidi veliku svetlost (bogo)poznanja (Is. 9, 2). “Staro prodje - evo sve novo postade”(2 Kor. 5, 17). Slovo (starozavetno) se povlaci, Duh osvaja. Senke nestaju - Istina nastupa (Rm. 7, 6: 2 Kor. 3. 6; Kol. 2, 17: Jevr. 8. 5:10, 1). Melhisedek se ispunjuje: Onaj koji je (kao Bog) bez matere - postaje (sada kao Covek) bez oca (Js»r. 7, 3): bez majke prethodno (u prvom rodjenju), a bez oca u drugom (rodjenju, tj. ovaplocenju). Zakoni prirode se ukidaju! Jer treba da se ispupi gornji svet. Hristos zapoveda, nemojmo se usprotiviti.”Svi narodi zapljeskajte rukama”(Ps. 46, 2), “jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, Kojega je vlast ia ramenu NJegovom
- jer se uznosi zajedno sa Krstom - i naziva se ime NJegovo: Andjeo Velikog
- to jest Ocevog - Saveta”(Is. 9, 5). Neka Jovan uzvikne: “Pripremite put Gospodnji”(Mat. 3, 3).

I ja cu uzviknuti znacenje ovoga dana:
Bestelesni se ovaplocava,
Rec (Logos;) dobija debljinu (tela),
Nevidljivi biva vidjen,
Nedodirljivi postaje opipljiv,
Vanvremeni dobija pocetak,
Sin Bozji Sin Coveciji postaje,
“Isus Hristos - juce i danas i u vekove isti” (Jevr.13,8).

Neka se Judeji sablaznjavaju, neka se Jelini (neznabosci) potsmevaju, neka jeretici boluju od brbljarija. Poverovace onda kada Ga vide da uzlazi na nebo. Ako li ne tada, onda (sigurno) kada bude dolazio sa neba i kao Sudija zasedao (da sudi).

No to ce biti kasnije. A sada je praznik Bogojavljenja, to jest Rodjenja (=Bozica). Jer se oboje (tako) nazivaju: dva imena data jednom dogadjaju. Jer se Bog javi ljudima rodjenjem. prvo (kao Bog): Onaj Koji Jeste i svagda Jeste iz Svagdasustoga (=011.a). iznad uzroka i razloga - jer nema veceg logosa od Logosa (=nema viseg smisla od Smisla); a drugo (kao Covek):

postao je kasnije radi nas - da bi Darodavac bica darovao i dobrobice. Ili bolje receno: posto smo usled zla skliznuli (=otpali) od dobrobica, da nas u isto popovo vrati kroz ovaplocenje. Ime pak javljanju je - Bogojavljenje, a rodjenju - Rozdestvo (=Bozic).

To je nase svetkovanje, to danas praznujemo: Boziji dolazak ljudima - da bismo mi Bogu dosli, ili, da tako kazem pogodnije: povratili se. Da svucemo sa sebe staroga coveka i da se u novoga obucemo (Ef. 4, 24). I kao sto smo u Adamu umrli, tako u Hristu da ozivimo (1 Kor. 15, 22), da se sa Hristom zajedno rodimo, i saraspnemo, i sapogrebemo, i savaskrsnemo. Jer treba da dozivim dobri povratak. I kao sto su (grehom Adamovim) od dobrih stvari dosle zalosne, tako ce (sa Hristom) od zalosnih opet povratiti se dobre. Jer tamo gde se umnozio greh, onde se jos vecma umnozi blagodat”(Rm. 5. 20). I ako (nas) je okusanje (zabranjenog ploda) osudilo, koliko (nas) je vecma opravdalo Hristovo stradanje? Zato praznujmo, ne vasarski, nego bozanski:  ne svetski, nego nadsvetski: (praznujmo) ne nas (praznik), nego Nasega, ili bolje reci Gospodnji (praznik); (praznik) ne bolesti, nego ozdravljenja (naseg); ne (prvog) sazdanja, nego presazdanja .

A kako ce biti to (praznovanje)? - Nemojmo vencima kititi kapije. ii kola, igrati, Niti ulice ukrasavati, nemojmo oci zasicavati, ni usi muzikom zaglusivati, ii nos pozenstvljavati, ii grlo razvracati (slastima), inti dodirima uzivati - svim tim za porok pogodnim. putevima i ulascima za greh. Nemojmo se raslabljivati odelima mekim i bogatim, cije je najbolje svojstvo bespotrebnost. Nemojmo sjajnim kamenjem ii bljeskom zlata ulepsavati se, ni mazanjima koja lazno prikazuju prirodnu lepotu i umisljena su protiv (Bozje u nama) ikone. Nemojmo se odavati prejedanjima i opijanjima, sa cime je spojen telesni nemoral (Rm. 13, 13), jer su zlih ucitelja lekcije zle, ili jos tacnije: od zlog semenja zli su plodovi. Nemojmo praviti naslage jela, spremajuci tako uzivanje stomaku. Ne odajimo se vinu mirisljavom, ni omadjijanim jelima, pi luksuznim mirisima. Nemojmo da zemlja i more nose drago nam djubre, jer tako ja nazivam svako uzivanje. Ne nastojmo da jedni druge pobedjujemo u neumerenosti. A za mene je neumerenost sve sto je suvisno i preko potrebe, narocito dok drugi (oko nas) gladuju i oskudevaju, koji su od iste ilovace i istog sastava.

Zato da to ostavimo jelinima (mnogoboscima) i paganskim nadmenim priredbama i svetkovinama, koji bogovima nazivaju one kojima prijaju mirisi spaljivanih zrtava, i koji bozanstvu (svome) odgovarajuce sluze trbusima, posto su zli izmisljaci i zrecevi i sledbenici zlih demona.

Mi pak, koji smo poklonici Logosa (=Reci-Slovesnosti), ako i treba u necem da uzivamo, uzivacemo u reci n zakonu bozanskom i u pripovedanjima (bozanskim) o drugim (dogadjajima) i o ovima koji sacinjavaju danasnji praznik - da nam uzivanje bude svojstveno i blisko Onome koji nas je sazvao. Ili mozda hocete - posto vam ja danas priredjujem trpezu - da o ovome produzim besedu, vama dobrim uzvanicima (mojim), koliko je moguce izobilno i raspolozeno, da vidite kako moze stranac da ugosti domace, i seljak gradjane, i neuzivac uzivace, i siromah i beskucnik bogatstvom slavne.

A pocecu od ovoga: Ocistite mi i um i sluh i misao, vi koji uzivate u tome, jer je o Bogu n bozanska je rec, tako da odete odavde zaista uzivajuci u onome sto je nepotrosivo. A ova ce rec biti istovremeno i najpotpunija i najkraca, tako da niti ozalosti nedostatkom, niti dosadi zasicenoscu.

Bog je svagda bio i bice, bolje reci: svagda JESTE. Jer (reci): bio i bice - delovi su naseg vremena i trosne prirode, a On je svagda SUSTI, i tako sam Sebe naziva javljajuci se Mojsiju na gori (Sinaju - 2 Mojs. 3, 14). Jer On, obuhvativsi u Sebi ima svecelo bice, niti zapoceto, niti prestajuce, kao neki okean sustine beskrajan i bezgranican, koji prevazilazi svaki pojam i vremena i prirode, jedino umom bledo oznacava i i to ovlas i ograniceno, ne po onome sto Op jeste, nego po onome oko NJega, sabirajuci (um) jednu od druge zamisao u neku prestavu istine, koja pre po sto se shvati vec bezi, i pre no sto se zamisli izgubi se, samo toliko obasjavajuci nas um, i to ociscen, koliko i brzina trenutne munje nase lice. Meni se pak cini (da Bog to cini zato): da bi (nas) onim sto je shvatljivo privlacio k Sebi - jer ono sto je sasvim neshvatljivo, to je i beznadezno i bezpokusajno - a onim sto je neshvatljivo (pozivao nas) da Mu se divimo, a kad Mu se divimo onda Ga jos vise zelimo, a zeljeno nas ociscuje, ociscujuci pak cini nas bogolikima . A kada takvi postanemo, onda vec kao sa svojima razgovara - rec (nam) se usudjuje da nesto i smelije kaze - Bog sa bogovima sjedinjavan i od njih poznavan i mozda onoliko koliko vec poznaje poznavaoce. Dakle, Bozanstvo (=Bog) je beskrajno i tesko sagledivo, i sigurno Mu je shvatljiva samo beskonacnost, makar neko i mislio da ono sto je proste prirode ili je sasvim neshvatljivo ili je potpuno shvatljivo. Jer kako bismo trazili (=pozeleli) nesto sto je proste prirode? A Bogu priroda pije prostota, kao sto ii slozenima nije (priroda) jedino u tome sto su slozeni.

A beskrajno se posmatra dvostruko: po pocetku i po kraju, jer ono sto je iznad toga i sto nije u tome, beskrajno je. Kada, dakle, um pogleda u gornji bezdan, nemajuci gde da stane i nasta da se osloni zamislima o Bogu, taj tamosnji beskraj i bezizlaz naziva bespocetnoscu. Kada pak (okrene se) nadole i nadalje (u buducnost) - besmrtnim i nepropadljivim (naziva Ga). A kada obuhvati sve (zove Ga) - vecnim. Jer vecnost nije vreme, niti neki deo vremena, posto pije ni merljiv; jer ono sto je nama vreme, mereno kretanjem sunca, to je za vecne stvari vecnost - ono sto se saproteze bicima, kao neko vremensko kretanje i rastojanje.

Eto to bi, za sada, bilo nase filosofsko razmisljanje o Bogu. No sada nije vreme za vise od toga, jer pred nama je rec ne o bogoslovlju, nego o domostroju.

Kada pak govorim o Bogu, govorim o Ocu i Sinu i Svetome Duhu; jer niti se Bozanstvo razliva preko toga - da ne bismo uveli mnostvo bogova, niti se unutar onoga (jednoga) ogranicava - da ne bismo bili optuzeni za siromastvo Bozanstva; (te da) ili zbog jednonacalija judejstvujemo, ili da zbog mnostva (bogova) jelinstvujemo. Jer je zlo u oba slucaja podjednako, iako je sadrzano u suprotnostima.

Takve su, dakle, Svetinje nad svetinjama (tj. Tri Lica Svete Trojice), koje su i za Serafime pokrivene, i proslavljaju se (od svih) trostrukim osvecenjima (tj. Trisvetom pesmom - Is. 6, 2-3), i shode se (=sabiraju se) u Jedno Gospodstvo i Bozanstvo, o cemu je i neko pre nas bolje i uzvisenije mudro govorno .

No, posto Dobroti (Bozijoj) nije bilo to dovoljno - da se pokrece samo sozercanjem Sebe, nego je trebalo da se Dobro izlije i prosiri se, tako da bude vise odobrotvorenih - jer to je svojstvo krajnje Dobrote - (zato Bog) najpre zamislja Andjelske i Nebeske Sile, i zamisao postaje delo, ispuljavano Recju (Logosom) i savrsavano Duhom. Tako postadose druge Svetlosti, sluzitelji Prve Svetlosti, bilo da ih treba shvatati kao umne

duhove, bilo kao neki oganj nematerijalni i bestelesni, bilo kao neku drugu prirodu sto blizu ovome sto rekosmo. Hteo bih da kazem (za Andjele) da su nepokretni na zlo i da imaju samo pokret ka dobru, zato sto su oko Boga i najpre se od Boga prosvetljuju, dok su ovdasnja (zemaljska bica) drugostepepog obasjanja; ali, da ih shvatam i nazivam ne nepokretnima nego teskopokretnima (na zlo), ubedjuje me onaj koji je zbog sjaja bio Svetlonosac, a postao i naziva se tamom zbog gordosti, kao i one odstupnicke sile koje su pod njim, koje su bekstvom od dobra (postale) tvorci zla i nama izazivaci.

Tako je, dakle, i radi toga NJime (=Bogom) postao umni (=duhovni) svet, koliko ja o tome mogu da filosofiram, odmeravajuci malom recju velike stvari.

Posto su Mu prva (stvorenja) bila dobra (Post.1, 12,18,21), (Bog) zamislja drugi svet - materijalni i vidljivi, i to je ovaj od neba i zemlje i onoga sto je medju njima sistem i sastav, dostojan hvale zbog savrsenosti svake pojedinacne (tvari), no jos dostojniji pohvale zbog skladnosti i simfonije svih stvorenja, jer jedno s drugim i sve prema svemu ima dobar odnos - radi upotpunjenja jednoga kosmosa (=svemira), da bi (tako Bog) pokazao da je mocan da stvori ne samo Sebi blisku prirodu, nego i (drugu) sasvim stranu (Bozanskoj). Jer su Bozanstvu bliske duhovne (=andjelske) prirode, shvatljive samo umom, a sasvim su strane one culne (prirode), i od njih jos udaljenije one koje su sasvim bezdusne i nepokretne.

Ali, sta mi imamo od toga, mozda ce reci neko od vrlih ljubitelja praznika i vatrenijih? “Goni magare do cilja!” (veli poslovica). Filosofiraj ti nama o prazniku i o onome zbog cega smo danas ovde. - To cu upravo i uciniti, mada sam poceo malo poizdalje, jer me zelja i rec povukose.

Tako su vec um i culo (=duhovni i culni svet), (inace) jedno od drugog razliciti, postali i stajali u svojim granicama i u sebi nosili velelepnost tvorackog Logosa, cutljivi hvalitelji i jasni propovednici velicanstvenog stvaralastva (NJegovog). No jos ne bese spoja od obadvoga, piti neke mesavine suprotnosti - obelezje mudrosti i vrlog savrsenstva po pitanju priroda - piti je bilo obznanjeno svo bogatstvo Dobrote (Bozje). Upravo to hoteci da pokaze Umetnik Logos, stvara coveka, jedno zivo bice od obadvoga, velim od nevidljive i vidljive prirode. Od materije vec prethodno stvorene uzima telo, a od Sebe ulaze dah (1 Mojs. 2. 7) - koji rec (Bozja) zna kao umnu dusu i sliku Boziju - ; (stvara ga) kao neki kosmos drugi, u malome veliki. Postavlja ia zemlji poklonika, namesnika celog -nadzornika vidljive prirode, posvecenika duhovne (prirode), cara ia zemlji carovanoga odozgo, zemaljskoga i nebeskoga, privremenoga i besmrtnoga, vidljivoga i duhovnoga, sredinu velicine i unizenosti, jednoga istoga duh i telo: duh radi blagodati, telo zaradi gordosti; jedno (tj. duh) - da bi prebivao (=trajao) i proslavljao Dobrotvora, drugo pak (tj. telo) - da bude stradalan i da pateci potseca se -i vaspitava se velicinom pocastvovan i pobudjivan. (Covek je, dakle): zivo bice ovde ustrojavano i drugde preseljavano, i svrsetak tajne stremljenjem ka Bogu obozavano.

Jer u ovo me (stanje) dovodi odmereni sjaj istine ovde (na zemlji): da svetlost Boziju i vidim i dozivim, dostojnu Onoga koji nas je sastavio i koji ce nas i rastaviti i opet jos velicanstvenije sastaviti (u vaskrsenju).

NJega (=coveka), dakle, postavi u Raju (1 Mojs. 2, 15) - kakav da bese nekad taj Raj - pocastvovavsi (ga) samovlascem (=slobodnom voljom), da bi dobro bilo i sakupljaca (zetve) ne manje nego Onoga koji je dao semenje: zemljodelca besmrtnih biljaka, mozda bozanskih zamisli, i prostijih i savrsenijih; nagoga prostotom i neizvestacenim zivotom i bez ikakvog odela i problema. Jer je prilicilo da takav bude onaj od pocetka (t.). Adam). I (Bog mu) daje zakon - materijal slobodnoj volji, a zakon je bio zapovest od kojeg mu drveca valja jesti i kojeg se ne sme doticati (1 Mojs. 2, 16-17). A to je bilo drvo poznanja, ne zasadjeno od poceka zlobno, niti zabranjeno iz zavisti - neka ne uperavaju tamo svoje jezike bogoborci i neka ne podrazavaju onu zmiju (1 Mojs. 3, 4 - 5) - nego je (bilo) dobro kad se u pogodno vreme uzima - jer to drvo, po mom vidjenju, bilo je sozercanje, kojem je siguran dostup samo onima koji su u vrlini savrseniji; a nije dobro jos prostijima i zeljom pohlepnijima, kao sto nije korisna tvrda hrana mekuscima i onima koji trebaju mleko.

Posto pak zaviscu djavoljom (Pre.m. Sol. 2, 24) i uticajem zene, kojem je ona (od djavola) podlegla kao meksa n koji je izvrsila (ia Adama) kao ubedljivija - avaj moje slabosti! jer moja je (slabost) ona praoceva - (covek) zaboravi datu zapovest i bi porazen gorkim poznanjem i ujedno od drveta zivota i Raja i Boga, zbog zla, biva izgnan i obucen u kozne haljine (1 Mojs. 3, 21 - 23), mozda u deblje i smrtno i praobrazno telo. I prvo sto poznaje - svoju sramotu, i skriva se od Boga (1 Mojs. 3, 7 - 8). Ipak nesto zadobija i od toga: smrt i prekid greha, da ne bi zlo bilo besmrtno, te kazna postaje covekoljublje, jer ja smatram da Bog tako kaznjava.

Mnogim je ranije bio vaspitavan zbog mnogih grehova koje je koren zla proizrastao po raznim vremenima i uzrocima: recju (Bozjom), zakonom, prorocima, dobrocinstvima, pretnjama, kaznama, vodama, pozarima, ratovima, pobedama, porazima, znacima sa neba, znacima iz vazduha, sa zemlje, iz mora; neocekivanim ljudi, gradova i naroda promenama - i (svim) tim se nastojalo izbrisati zlo. Na kraju potrebuje jaci lek zbog opakih bolesti, medjusobnih ubistava, preljuba, pogazenih zakletvi, neprirodnih manija ljudi, i zbog najveceg od sviju i prvoga zla - idolopoklonstva i prenosenja poklonjenja sa Tvorca na stvorenja.

Pa posto je to potrebovalo vecu pomoc, vecu i dobija. A to Je bio sami Bog Logos, Predvecpi, Nevidljivi, Neobuhvatljivi, Bestelesni, Pocetak od Pocetka (Oca), Svetlost od Svetlosti, Izvor zivota i besmrtnosti, verni Odraz prvolike Lepote, Pecat neizmenljivi, Slika istovetna. Ocev Izraz i Rec - dolazi u Svoju sliku (=u coveka), i telo uzima radi tela (mojeg), i s dusom umnom se sjedinjuje radi moje duse, ociscujuci slicno slicnim. I u svemu, osim greha (Jsir. 4, 15), postaje covek, zacet od Djeve, koja je i dusom i telom predociscena Duhom (Svetim) - jer je trebalo i rodjenje pocastvovati i devstvepost ispostovatn - i proizasao je (iz majke) Bog sa primljenim telom, Jedan od dvoje suprotnih - tela i Duha, od kojih je jedno obozilo a drugo se obozilo.

O, novoga li mesanja! O, cudnoga li sjedinjenja!
Onaj koji JESTE - postaje
i Nestvoreni stvara se,
i Nesmestivi biva smesten, kroz razumnu dusu koja je posredovala izmedju Bozanstva i grubosti tela;
i Bogati osiromasuje, jer uzima siromastvo mojega tela, da bih se ja obogatio NJegovim Bozanstvom;
i Puni se ispraznjava, umanjuje se za kratko od Svoje slave da bih se ja pricestio NJegovom punocom (Fil. 2, 6-8; Kol. 2, 9 -10).
Kakvo je to bogatstvo dobrote
Kakva je to tajna radi mene!

Imao sam udela u liku (NJegovom) i nisam sacuvao; sada On uzima udela u telu mome, da bi i lik spasao i telo obesmrtio. I (tako) drugu zajednicu zajednicari, mnogo preslavniju od one prve utoliko sto je tada dao nama ono bolje, a sada uzima udela u losijem. To je od onog prvog bogoprilicnije, to je uzvisenije za one koji um imaju.

Sta ce nam na to reci klevetnici (jeretici), gorke racundzije Bozanstva, optuzitelji onoga sto je za pohvalu, mracnjaci oko svetlosti, neuki u mudrosti, za koje Hristos uzalud umre, nekorisna stvorenja, tvorevine Lukavoga (djavola)? Zar za dobrocinstvo optuzujes Boga? Zar je zato On mali sto je radi tebe smiren? Zar zato sto je dosao po izgubljenu ovcu Pastir Dobri - Koji dusu (svoju) polaze za ovce - na gore i planine gde si ti prinosno zrtve i nasao zalutalu (ovcu) i nasavsi uzeo Je na ramena (Lk. 15, 4 - 6; Jn. 10. 11), na kojima (Mu) je i drvo (Krsta), i uzevsi povratio ju je u visi zivot, i povrativsi je pribrao je onima koje su ostale (tj. Andjelima)? Zato sto je upalio svetiljku, telo. Samo jedno omrzni oko Hristovog rodjenja - Irodovo ubistvo dece (vitlejemske); ili mozda bolje: uspostuj i tu zrtvu koja je istog uzrasta sa Hristom, zrtvovanu pre Opste Zrtve.

Ako (Hristos) bezi u Egipat, dobrovoljno bezi s NJim, jer je dobro bezati sa progonjenim Hristom. Ako se u Egiptu zadrzi duze, pozovi Ga iz Egipta, gde je dobro postovan (kao Bog). Prohodi besprekorno kroz sve Hristove uzraste i snage, kao ucenik Hristov Ocisti se, obrezi se, skini onaj pokrivac od rodjenja. Posle toga poucavaj u hramu, izagnaj (iz hrama) one bogotrgovce (Jn. 2, 14 - 16); budi kamenovan, ako i to treba pretrpeti: provesce te kroz one koji te gadjaju, dobro znam da ce proci i kroz njih, kao Bog, jer se Logos ne moze kamenovati. Ako budes priveden Irodu, nemoj mnogo odgovarati: uspostovace te i (tvoje) cutanje vise nego drugih mnoge reci. Ako budes siban, zatrazi i ono ostalo. Okusi zuci - radi okusanja (Adamovog); napoj se octom, trazi pljuvanja, primi samaranja i udaranja; okiti se trnovim vencem - strogim po Bogu zivotom; ogrni se purpurnom kabanicom, primi trsku, neka ti se (rugalacki) klanjaju oni koji ismevaju istinu. Na kraju, saraspni se (s Hristom), saumrtvi se (s NJim), sapogrebi se (s NJim) dobrovoljno, da bi i savaskrsao (s NJim), i saproslavio se, i saiarovao, gledajuci Boga koliko je (to) moguce i vidjen buduci (od NJega), u Trojici poklanjanoga i slavljenoga, Kojeg i sada zelim da nam se javlja jasnije, koliko je dostupno svezanima telom, u Hristu Isusu Gospodu nasem, Kome slava u vekove. Amin.


Sveti Jovan Damaskin o Bozicu

Hodite da svetkujemo danas, o bogoljubivi sabore! Hodite da sapraznujemo sa praznikoljubivim Silama (nebeskim), jer su one dosle ovde da sa nama praznuju! Hajdete da ustima kao milozvucnim organima zapevamo! Hodite da duhom zaigramo (od radosti)!

Jer kome je ovo praznik i svecanost? Kome raspolozenje i veselje? Onima koji se boje Gospoda, onima koji sluze Trojici (Svetoj), onima koji sa Ocem Sina i Duha savecnog postuju, onima koji dusom i mislju i ustima ispovedaju Jedno Bozanstvo u Trima Ipostasima (Licnostima) nerazdeljivo poznavano, onima koji priznaju i iskazuju Hrista Sina Bozijeg i Boga, poznavanoga kao jednu Ipostas (Licnost) u dvema nerazdeljivim i neslivenim prirodama i u njihovim prirodnim svojstvima.

Nama je veselje i svaka radost praznicna. Nama Hristos praznike usavrsi, "jer nema radosti bezboznima" (Is. 48, 22). Odagnajmo oblak svake zalosti koja um pomracuje i ne dopusta mu da se uzdigne u visinu. Prenebregnimo sve zemaljsko, jer nase zivljenje nije na zemlji. Ka nebu um uzdignimo, odakle i Spasitelja Hrista ocekujemo Gospoda (Fil. 3, 20).

Danas prvovrhovni (Apostol) novog Zaveta (Petar), koji je Hrista Sinom Bozjim najjasnije nazvao, rekavsi: "Ti si Hristos, Sin Boga Zivoga" (Mat. 16, 16), gleda nacelnika starog (Zaveta Mojsija) kako stoji pred Zakonodavcem obadva (Zaveta) i glasno govori: Ovo je Onaj Koji Jeste (2 Mojs. 3, 14), Kojega sam prorekao da ce ustati Prorok kao ja (5 Mojs. 18, 15), to jest: kao ja kao Covek i kao Nacelnik novoga naroda, a iznad mene kao Gospodar nada mnom i nad svom tvorevinom, Koji je i meni i tebi (Petre) oba Zaveta, Stari i Novi, zavestao. Danas devstveniku Novog (Zaveta Jovanu) devstvenik Starog (Zaveta Ilija) blagovesti Devstvenika Gospoda iz Djeve.

Hajdete, zato, slusajuci Davida Proroka, "da pevamo Bogu nasem. Zapevajmo Caru nasem; pevajmo (Mu) jer je Car sve zemlje Bog; pevajmo (Mu) razborito" (Psal. 46/47, 67). Pevajmo usnama radosti, pevajmo razumom uma, osecajuci ukus reci. "Jer grlo okusa jelo, a um reci raspoznaje", veli Premudri (Jov. 12, 11). Pevajmo i Duhom koji sve ispituje i same dubine Bozije neizrecive (1 Kor. 2, 10): u Svetlosti Oca Duhu (Svetom) koji sve osvetljuje, Svetlost gledajuci nepristupnu Sina Bozijeg.

Sada bi vidjeno ono sto je ljudskim ocima nevidljivo Telo zemljano blistajuce Bozanskim sjajem, Telo smrtno koje izvire slavu Bozanstva. Jer Logos telo, i telo Logos, postade (Jn. 1, 14), mada nijedno ne istupi iz svoje prirode.

O cuda, koje svaki um prevazilazi! Nije Telu spolja slava pridosla, nego je iznutra, iz sjedinjenog mu na neizreciv nacin po Ipostasi nadbozanstvenog Bozanstva Boga Logosa. Kako se nesmesive (stvarnosti) mesaju, i ostaju neslivene? To je delo ipostasnog sjedinjenja: da sjedinjene cini jednim i jednom Ipostasju (Licnoscu), da u nerazdeljivoj razlici i u neslivenom sjedinjenju cuva jedinstvo Ipostasi i odrzava dvojnost priroda, kroz nepromenljivo ovaplocenje Logosa i neizmenljivo i um prevazilazece obozenje zemne prirode. I Bozije postaje ono sto je ljudsko, a ljudsko ono sto je Bozansko, nacinom razmene i uzajamnog neslivenog prozimanja (perihoriseos) i ipostasnog krajnjeg sjedinjenja. Jer je Jedan (Hristos) koji je i ono bio vecno (tj. Bog), i ovo postao kasnije (tj. Covek).

"Ovo je Sin moj", Slave moje Sjaj, Oblicje Bica mojega (Jevr. 1, 3), kroz Kojeg sam i Andjele stvorio, Kojim sam Nebo utvrdio, Zemlju zasnovao, "Koji drzi sve mocnom recju Svojom" (Jevr. 1, 24) i "Duhom usta svojih" (Ps. 32/33, 6), to jest Zivonacalnim i vladicanskim Duhom (Svetim). "NJega slusajte". Jer ko NJega prima, prima mene Koji sam Ga poslao (Lk. 9, 48), poslao ne gospodarski, nego ocinski. Jer On biva poslat kao covek, a kao Bog ostaje u Meni i ja u NJemu (Jn. 6,56 i 17, 21). Ko ne postuje Jedinorodnog i LJubljenog Sina mog, taj ne postuje Oca Mene koji sam Ga rodio (Jn. 5. 23). "NJega slusajte", jer On "ima reci zivota vecnoga" (Jn. 6. 68). Ovo je zakljucak iz onoga sto se (na Tavoru) savrsavalo, ovo je smisao (ove) tajne. (19) Sta biva zatim? Mojsija i Iliju poslao je (Hristos) u njihova mesta, a pojavljuje se samo Apostolima, i tako silaze sa gore (Tavora), nista nikome od vidjenoga i cuvenoga ne govoreci, jer je to Gospod zapovedio. A zasto to i radi cega, reci cu: mislim da je (Hristos) znao da su (ostali) ucenici nesavrseni, jer jos nisu stekli savrseno zajednistvo u Duhu (Svetom), pa da ne bi zalost ispunila srca njihova. i da ne bi izdajnika (Judu) besnilo zavisti opsedalo.

Preveo: Mitr. Amfilohije (Radovic)


BOZICNI POZDRAV - Episkop Atanasije (Jevtic)

Rodjenje Hrista Spasitelja, Boga Koji je postao Covek, od Presvete Djeve Marije Bogorodice, najvece je cudo Neba i Zemlje, istorije i vecnosti, ovoga i onoga veka i sveta. Jer na Bozic, u pecini Vitlejema, toga „Doma Hleba“ Bozijeg za nas ljude, Predvecni Sin Boziji postao je istorijski Sin Coveciji, da nas ljude ucini sinovima Bozijim. Tvorac je postao stvorenje da nas kao stvorenja Bozija ucini besmrtnom i obozenom decom Bozijom. Sa Neba, iz Carstva Bozijeg, sisao je na zemlju u nase istorijsko bice i zivljenje Vecni i Neprolazni, Beskonacni i Neizmenljivi Bog, da nas, prolazne i ogranicene i promenljive i smrtne, ucini vecnim i neprolaznim, besmrtnim u jedinome Besmrtnome Bogu — u Bogocoveku Hristu Spasitelju.

Zasto je Bog postao Covek? Zasto se Hristos ovaplotio, i uzeo na Sebe istinsku ljudsku prirodu, i postao pravi i potpuni covek kao i mi ljudi? Kakav je krajnji cilj tog Bozanskog Domos t roja, „Bozanske Ikonomije “ spasenja, kako kazu Sveti Oci nase Svete Pravoslavne i Apostolske, Saborno – Katolicanske Crkve?

Evo odgovora na to pitanje Svetog i Bogonosnog oca naseg Grigorija Palame, Arhiepiskopa Solun skog (Beseda 16. na Bozic, iz 14. veka):

„Ovaplocenje Boga Logosa donelo je nama ljudima neiskazana blaga, pa i samo Carstvo Nebesno. Koliko je do ovaplocenja i ocovecenja Boga Logosa nebo bilo daleko od zemlje, toliko je daleko bilo od nas Carstvo Nebesno...

Sin Boziji postao je covek, da bi pokazao na kakvu nas visinu On uznosi; da ne bismo uobrazili kako smo sami sebe oslobodili robovanja djavolu;

da bi On, kao dvostruk prirodom (tj. Bog i Covek = Bogocovek), postao posrednik, uskladjujuci svojstva obeju priroda;

da bi raskinuo okove greha;
da bi pokazao ljubav Boga prema nama;
da bi pokazao u kakav smo bezdan zla mi bili upali, te je bilo potrebno ovaplocenje Boga;
da bi postao za nas primer unizenja, koje je svezano sa telom i sa stradanjima;
da bi nama postao lek protiv gordosti;

da bi pokazao da je Bog stvorio nasu prirodu dobrom;
da bi postao n aca lnik (= zace t nik i p rvenac ) novoga zi vota, potvrdio nase vaskrsenje i prekratio beznadje;
da bi postavsi Sin Coveciji i uzevsi udela u smrti, ucinio ljude sinovima Bozijim i ucesnicima bozanskog besmrca;
da bi pokazao da je ljudska priroda, za razliku od svih stvorenja, sazdana po liku Bozijem;
da je ona toliko srodna s Bogom, da se moze sjediniti s NJim u jednoj Ipostasi (=Licnosti);
da bi pocastvovao telo, i to smrtno telo;
da gordi dusi ne bi smeli smatrati sebe i misliti o sebi da su oni dragoceniji od coveka, i da se mogu oboziti usled bestelesnosti i prividne besmrtnosti;
da bi sjedinio razdeljene prirodom ljude i Boga, sam Hristos postaje posrednik u obema prirodama...

Bozanskom blagodacu Svojom Bog je etavio samoga Sebe u covekovo bice, stvorivsi ga po Svojoj slici i prilici, i uzvisio coveka kao slobodno i samosvesno, licno bice...

Bog je ukrasio nasu ljudsku prirodu kao Svoje buduce oblicje, u koje se On izvole obuci ovaplocenjem...

LJudska priroda je toliko cista, da moze biti sjedinjena sa Bogom po Ipostasi (= Licnos t i Hris t ovoj ), i nerazdeljiva ziveti i prebivati s NJime u vecnosti “ .

Eto zasto se, dakle, po Svetim Ocima, Hristos na Bozic ovaplotio i postao Dete od Presvete Bogomajke, u jaslama Vitlejemskim, u blagoslovenoj ovcijoj pecini, nad kojom su toga casa Andjeli Nebeski pevali sveradosnu pesmu:

„Slava na visini Bogu, i na Zemlji mir, medju ljudima dobra volja ! "

Ta pesma je nas hriscanski, pravoslavni program za sve ljude i narode, kako pre dve hiljade godina tako i danas, tako i doveka. To je bio program zivota i rada i ponasanja i vladanja i covekovanja (=humanosti) nasih otaca i praotaca pravoslavnih, nasih Srpskih Mucenika i Pravednika, nasih vitezova Krsta casnog i Slobode zlatne, nasih ratara i ratnika, nasih radnika i poslenika na svakom cestitom ljudskom i narodnom, covecanskom poslu i sluzbi.

Ta nebeska slava Bozija, i taj spasiteljni Mir Hristov, i ta bogodana Dobra Volja medju ljudima – neka danas o Bozicu, i u sve dane zivota naseg, bude sa svima nama, i svima Bozjim ljudima i stvorenjima! Neka sva Zemlja postane Vitlejemske jasle, da pr i mi Bogomladenca Hrista u srca sviju nas, i u domove svih vernih i pravih ljudi Bozijih, posebno napacenog naroda naseg Pravoslavnog, koji se evo vec sedmo leto ne smiruje, rastrzavan spolja i iznutra, a zedan mira i ljubavi, pravde i slobode, zedan Hristovog Bozica i Carstva, koje Hristos Spas donosi i daje za sve nas u ovaj svespasonosni dan i Praznik Bozica. Mir Bozji! Hristos se rodi! Srecan Bozic! Blagoslovena Nova Godina blagosti Gospodnje!

Episkop Atanasije
Tekst preuzet iz casopisa Vidoslov, br. 10 /1997

 


Episkop Irinej (Bulovic) - RODJENJE ISUSA HRISTA

"I ne znadijase za nju dok ne rodi sina svojega prvenca i nadjenu mu ime Isus" (Mt. 1, 18—25).

Dovde, hvala Bogu, nismo imali vecih muka pri tumacenju. Blagodacu Bozjom i molitvama svetih Otaca nasih, plovili smo manje-vise bezbedno po nepreglednoj pucini bogootkrivene premudrosti. Sada, medjutim, treba da prodjemo pored prvoga podvodnoga grebena. Sva je sreca sto se on ne nalazi u vodama samoga Jevandjelja vec u vodama nepravilnoga – pa zato i nepravoslavnoga – tumacenja. Mi ovo poslednje necemo precutati, ali cemo ga suociti sa svetootackim pravoslavnim tumacenjem. Sigurni smo da ce nepredubedjen citalac lako prosuditi koje i cije tumacenje odgovara duhu i slovu svetoga Jevandjelja.

Citalac se svakako vec doseca da je u pitanju smisao upravo ovoga stiha, koji se, pocinjuci recima "i ne znadijase za nju", nastavlja naizgled neocekivanim recima "dok ne rodi sina svojega prvenca". Pocetak je, i bez posebnoga tumacenja, nedvosmisleno jasan: Marija je bila Djeva do Rodjenja Hristova.

Mi, pravoslavni hriscani, kao sledbenici iskonskoga crkvenoga tumacenja reci Bozje, sacuvanog u nasoj bogosluzbenoj knjizevnosti, u spisima svetih Otaca i, uopste, u celokupnome Zivome Predanju Crkve, ne nalazimo, medjutim, u ovome stihu samo blagovest o devicanstvu Presvete Bogorodice do Rodjenja Gospoda Isusa nego i blagovest o njenome devicanstvu pri Rodjenju i po Rodjenju NJegovu – nalazimo, ustvari, blagovest o njenoj prisnodevstvenosti, o njenome trajnome, vecitome devicanstvu. Dotle nepravoslavni teolozi racionalisti, priznajuci (na jedvite jade!) njeno devicanstvo do Rodjenja kao stvarnost ili makar kao sadrzaj ranohriscanske svesti, nalaze u ovome istome stihu razlog i povod da ospore ili, u najboljem slucaju, da stave pod veliki znak pitanja njeno devicanstvo posle Rodjenja deteta Isusa. Vec u staroj Crkvi su postojale njihove daleke pretece – jeretici arijanci Evnomije i Evdoksije, zatim Helvidije i razni drugi jeretici. NJih su pobijali veliki Oci i Ucitelji Crkve, a medju njima jedno od prvih mesta zauzima i blazeni Jeronim sa svojom sjajnom polemikom protiv Helvidija. Postavlja se pitanje: otkuda ta dijametralna suprotnost u tumacenju istoga stiha?

Kamen spoticanja predstavljaju reci "dok ne rodi". Polazeci od njih, pomenuti nepravoslavni tumaci zakljucuju ovako: ako Josif nije znao za Mariju dok ona ne rodi sina svojega prvenca, iz toga sledi da je znao za nju posle Rodjenja njenoga Sina Prvenca.

Ovo, medjutim, nije tumacenje onoga sto je jevandjelist rekao vec dodavanje necega sto on nije rekao. Pravilan egzegetski postupak ne dopusta subjektivna domisljanja i prosirivanja jevandjelskoga teksta u cilju njegovog usaglasavanja – milom ili silom – sa nacinom misljenja, predstavama i logikom samoga tumaca nego, naprotiv, zahteva da se ovaj poslednji potpuno uzivi ili barem ozbiljno udubi u nacin misljenja i govorenja, u idejni svet i u logiku pisca teksta, ma koliko ona inace njemu licno izgledala neshvatljivom ili cak neprihvatljivom. I jos nesto: nijedan odlomak, nijedna recenica, nijedan deo recenice, nijedan skup reci i, najzad, nijedna rec ne sme se citati i tumaciti izdvojeno, samostalno, kao nesto zatvoreno i samodovoljno, nego se mora citati i tumaciti u okviru konteksta, kao organski deo jedne zaokruzene celine – na kraju krajeva, u sklopu citavoga teksta kao jedinstvenoga, nedeljivoga nosioca smisla i davaoca poruke.

Ukoliko sad ova – stvarno elementarna – erminevticka pravila primenimo na nas stih, njegovo tumacenje ce imati sasvim drukciji ishod. „I ne znadijase za nju dok ne rodi..." znacice: ne znadjase za nju ni pre ni posle Rodjenja Isusova; ili, krace: ne poznade je nikada (blaz. Teofilakt Ohridski), ne zivljase sa njome kao sa zenom nikada. Samo je to tumacenje pravilno i pravoslavno.

A evo i zasto! U citavom odeljku o Rodjenju Hristovu (Mt. 1, 18 – 25) sam dogadjaj Rodjenja se po prvi put spominje tek u ovome stihu – u poslednjem stihu odeljka. Svi prethodni stihovi, kao sto videsmo, kazuju o pripremnim zbivanjima, o dogadjajima koja behu uvod u cudo Rodjenja: o veridbi Presvete Djeve sa pravednim Josifom, o natprirodnome zacecu Isusovome silom i dejstvom Duha Svetoga, o uznemirenosti Josifovoj, o javljanju andjela i o izvrsenju volje Bozje od strane Josifa. Od pocetka do kraja tok pripovedanja je pravilan i ravnomeran: sveti apostol Matej ide hronoloskim redom i ni jedan jedini put se ne „zalece" napred, u opisivanje necega sto vremenski i logicki izlazi iz okvira trenutne teme. Na isti nacin je konstruisan i svaki pojedini stih. Ni ovaj, 25. stih nije izuzetak. Dovoljno je da ga samo jedanput pazljivo procitamo, – naravno, ne u „praznome prostoru" nego, shodno malocas recenome, kao nastavak i „ispunjenje" svih prethodnih stihova, – da bismo odmah osetili i shvatili kako misao svetoga jevandjelista nije zaokupljena pitanjima o tome sta je bilo kasnije, posle Rodjenja Gospoda Isusa, nego da on zeli da izlozi stanje stvari pre i uoci NJegova Rodjenja:,,I ne znadijase za nju dok ne rodi..." Naglasak i teziste u recenici, bolje reci sav njen smisao, usredsredjen je na istinu da je Marija zacela i rodila kao savrseno cista Devica, odnosno da Spasitelj Izrailja i sveta nije,,drvodeljin sin" nego Sin Bozji i Sin Djeve. Tek posle iznosenja te polazne istine sveti apostol Matej ce spomenuti sam dogadjaj Rodjenja, a tek nakon toga ce preci na sledeci po redu dogadjaj – davanje imena detetu Isusu (druga polovina 25. stiha:,,...I nadjenu mu ime Isus").

Ovako tumace navedeno mesto svi sveti Oci i vaseljenski Ucitelji, na celu sa neprevazidjenim mistagogom i Zlatoustim propovednikom reci Bozje, svetim Jovanom, koji pise: „Sto ti je bilo potrebno da saznas od jevandjelista, to je on i kazao; a to je – da je Djeva bila netaknuta pre porodjaja." U istome duhu objasnjavaju ovo mesto i svi bez izuzetka noviji i najnoviji pravoslavni bogoslovi: Haralampije Vasilopulos, Nikola Sotiropulos, Justin Popovic, Emilijan Carnic i drugi. NJihovo stanoviste je zgusnuto izrazio Panajot Trembelas sledecim recima: "Mateja ovde zanima cudesno Rodjenje, a ne pitanje da li je Djeva docnije imala i druge dece." Tako misle i najbolji medju inoslavnim egzegetima. Rimokatolicki profesor Rudolf Snakenburg istice da se na ovome mestu ne nazire nikakva namera izvestavanja o docnijem razvoju dogadjaja i, u njihovome sklopu, o Josifovu drzanju prema Djevi nakon Hristova Rodjenja.

Vrednost starocrkvene i danasnje tradicionalne egzegeze ovoga mesta priznaje – doduse na svojeobrazan nacin – i liberalni protestantski tumac Matejeva Jevandjelja Ulrih Luc. Za njega licno ne samo da ne postoji virginitas post partum (devstvenost Djeve Marije posle porodjaja) nego on i Rodjenje Hristovo od Djeve smatra za nesto sto je „istorijski sasvim neverovatno"; pa ipak, on naglasava da je sam pisac Jevandjelja verovao u Rodjenje od Djeve, a da „teza o Marijinom trajnom devicanstvu" – iako, po njemu, u Matejevu Jevandjelju nije izrazena izricito (expressis verbis) –,,egzegetski ne moze biti definitivno osporena" buduci da izraz "dok ne rodi",,ne iskljucuje mogucnost" takvoga njenoga devicanstva. Cak i Loazi, bivsi rimokatolicki svestenik i poznati otpadnik od hriscanstva, morao je da prizna da taj izraz,,ne sadrzi u sebi kategoricno poricanje kasnijega Marijinoga devicanstva jer je pisac svu svoju paznju usmerio ka Isusovom rodjenju".

U vezi sa recima "dok ne rodi" moramo imati na umu jos nesto veoma vazno – duh i kolorit biblijskoga jezika, a narocito strukturu i osobine grckoga jezika kojim se sluzi sveti jevandjelist Matej i cija nam semitska (jevrejsko-aramejska) podloga, kao i vernost starozavetnome stilu pisanja, odmah pada u oci. Na prirodu i zakonitosti biblijskoga nacina govora kao na kljuc za pravilno razumevanje izraza "dok ne rodi" ukazali su, davno pre nas, sveti Oci i ostali autoritativni crkveni pisci iz starine, kao sto su Jovan Zlatoust, Vasilije Veliki, Origen i drugi. Oni su zapazili i istakli da u Svetome Pismu predlog "do" i veznik "dok" ili "dok ne" veoma cesto oznacavaju neko trajno stanje, tako da ih treba shvatati kao istoznacnu zamenu za prilog "stalno" ili "uvek", odnosno za prilog "nikad" ukoliko recenica ima odrecan smisao. Mnogo je i premnogo primera, i u Starom i u Novom Zavetu, koji nam zivo ilustruju upotrebu reci "do" i "dok" (ili "dok ne") u takvom, neodredjenom znacenju, bez ikakvoga prizvuka vremenskih ili istorijskih ogranicenja. Ovde cemo navesti samo neke od njih, a propraticemo ih i nuznim kratkim komentarom. Posebno pak naglasavamo da se bas u svetom Jevandjelju po Mateju taj nacin izrazavanja ne susrece samo ovde, u 25. stihu prve glave, vec i na drugim mestima, kao sto cemo videti nize.
a) U povesti o Potopu navodi se kako je Noje pustao gavrana da odleti iz ladje („kovcega") da bi proverio da li se povukla voda. „I ne vrati se gavran dok se ne osusi zemlja" (Knjiga Postanja 8, 7).

Ovaj stih se ne moze razumeti u tom smislu kao da se ptica vratila nakon sto je opala voda i pokazalo se kopno. Naprotiv, upravo zato sto je nasao zemlju, gavran se nikada vise nije vratio. Smisao stiha jeste, dakle, sledeci: gavran je odleteo zauvek.,,Dok se ne osusi zemlja" znaci ustvari nikada.

b) Starozavetni letopisac zakljucuje kazivanje o Mihali (Melhbl), zeni cara Davida, sledecim recima: „I Mihala, kci Saulova, ne ima poroda do dana smrti svoje" (II Car. 6, 23).

I ovde predlog "do" ukazuje na trajno stanje stvari: Melhbl je zauvek ostala bezdetna ili, ako vise volimo da formulisemo recenicu odrecno, ona nikada nije imala poroda. Jasno je kao dan da ovde nema ni reci o Mihalinoj sudbini posle smrti.

v) Sveti Psalmopesnik klice Gospodu:,,...Od veka i do veka ti jesi!..." (Ps. 89, 2).

Da li je potrebno dokazivati da ovaj psalamski stih ne namece nikakva vremenska ogranicenja Bespocetnome i Vecnome Bogu niti uvodi ikakve hronoloske kategorije u Bice i bitisanje Tvorca vremena i sveta? Recima "od veka i do veka" istice se svagdasnje prisustvo i delanje Bozje u vremenu, u istoriji, u svetu, a da se ni najmanje ne dovodi u sumnju NJegovo postojanje pre i posle svih vekova. Bas naprotiv, biblijska misao i polazi od istine da NJegovo prisustvo u vremenu i delanje u istoriji sacinjava beskrajno sicusan delic NJegova predvecnoga, svevecnoga i nadvecnoga postojanja i delanja. Najveci bogohulnik i poklonik besmisla bio bi onaj ko bi reci "od veka i do veka Ti jesi" razumeo tako kao da one znace: pre pocetka vremena Tebe nije bilo i posle njegova zavrsetka Tebe nece biti...) U jednome drugome psalmu sveti car i prorok David ovako peva o konacnoj pobedi i slavi buducega Mesije: „Rece Gospod Gospodu mojemu: sedi meni sa desne strane dok polozim neprijatelje tvoje za podnozje nogama tvojim" (Ps. 109, 1). I u ovome slucaju vazi isto sto i u prethodnim slucajevima: zavisna recenica pocinje veznikom "dok", i po svom obliku je vremenska recenica, ali sustinski, po smislu, ona to nikako nije, buduci da ne odredjuje vremensku granicu Mesijinome bozanskome trijumfovanju, opisanom kao sedenje,,sa desne strane Bogu" i gazenje neprijatelja. Obe recenice, glavna i sporedna, govore o paralelnome, podjednako beskonacnome statusu pobednicke slave, koji ce nastati kao ishod bogocovecanskih podviga Iskupitelja sveta. Konkretno i jasno receno, Gospod slave nece „sedeti sa desne strane Bogu" samo dotle dok svi neprijatelji NJegovi ne budu „polozeni pod noge NJegove" nego i posle toga – sedece neopozivo, vekovecno, konacno, eshatoloski. Jer, On,,sedi sa desne strane Oca" kao Car ili Pomazanik Bozji, a „Carstvu NJegovu nece biti kraja" (Simvol vere). d) Psaltir je u celini poezija o Mesiji, odnosno mesijansko prorostvo. O dalekim buducim vremenima, vremenima Mesije, Psalmist peva i prorice izmedju ostalog i ovo: „Granuce u dane njegove pravda i obilje mira dokle god ne iscezne Mesec" (Ps. 71, 7; ovo je nas, doslovni prevod, tacniji i jasniji od inace lepoga prevoda DJure Danicica, koji se zavrsava recima "dokle tece mjeseca..."). I ovde je smisao jasan: pravda koju ce uspostaviti Mesija bice pravda vecna, a mir koji ce On doneti bice mir bez kraja i konca. Nestanak Meseca (pa i citavoga svemira, ovakvoga kakav je sada) nece znaciti prestanak mesijanskoga Carstva pravde i mira; naprotiv, Hristova pravda i Hristov mir naxivece sva vremena i sve svetove. Na sta bi licila konacna bozanska pravda i na sta bi licio apsolutni, savrseni mir Carstva Bozjega kada bi jedno skromno nebesko telo, prirodni satelit planete Zemlje, bilo dugovecnije od njih? dj) Ista ta slobodna pesnicka upotreba predloga "do", odnosno veznika "dok" ili "dok ne", odlikuje i stil „starozavetnoga jevandjelista", svetoga proroka Isaije. Kod njega (46, 4) Bog tesi „dom Jakovljev" i hrabri „ostatak Izrailja" sledecim recima:,,Do starosti vase ja jesam; i dok ne ostarite, ja jesam." (Napominjemo da smo se i ovde radije odlucili za prevod od reci do reci nego za slobodniji Danicicev prevod iako je njegovo "do sijeda vijeka" kudikamo srpskije i poeticnije od nasega ropskoga "dok ne ostarite"...) Vise je nego ocigledno da Bozja spasonosna prisutnost i delatnost ne moze biti omedjena kratkim ljudskim vekom, kao sto nije omedjena, videli smo, ni vekom svega stvorenoga sveta ni vremenom kao takvim. Prorok ne uporedjuje ljudsko zivljenje sa zivotom Bozjim. On jedino hoce da nam saopsti da je Gospod uvek s nama.
e) Ali vreme je da navedemo i primer iz Novoga Zaveta, i to upravo iz svetoga Jevandjelja po Mateju. To je ono znacajno obecanje Vaskrslog iz mrtvih Gospoda Hrista ucenicima: "I evo, ja sam s vama u sve dane do svrsetka veka" (Mt, 28, 20).

Da li ove Spasiteljeve reci znace da ce On biti s nama hriscanima samo u granicama „sadasnjega veka", tojest u granicama istorije, a da u „buducem veku", tojest u vecnosti Eshatona, nece biti s nama? Naravno da ne znace. Niko pametan ih ne bi tako shvatio. Uostalom, rec Bozja nas uci, tumaceci samu sebe, da cemo u buducem veku „svagda sa Gospodom biti" (1. Sol. 4, 17). To je istina koja se precutno podrazumeva u Spasovoj blagovesti "ja sam s vama u sve dane do svrsetka veka".

 


Sveti Vladika Nikolaj - BOZIC

Iz ljubavi zarke Ti se s neba spusti,
Iz vecne krasote u rugobu muke,
Iz vecne svetlosti u mrak zlobni, gusti,
Davljenim u grehu pruzi svete ruke.
Zacudi se nebo, zemlja zatrese se,
Dobro dos'o Hriste! LJudi radujte se!
Iz ljubavi zarke, kojom svet sotvori,
K'o rob se ponizi, da roblje odresis,
Da obnovis kucu sto Adam razori,
Da mracne prosvetis, gresne da razresis.
LJubav ne zna straha niti ponizenja,
Dobro dos'o Hriste Vladiko spasenja!
Iz ljubavi zarke, Care svih krasota,
Ti ostavi blesak krasnih Heruvima,
U pecinu sidje ljudskoga zivota
S buktinjom i mirom ocajnim ljudima.
Ustrasi se zemlja kako da T' odrzi?
Dobro dos'o Hriste, Tebe nebo drzi!
Devica prekrasna davno Ti se nada
Zemlja ti ju dize da se kroz nju spustis
S visokog prestola, iz nebeskog grada,
Da doneses zdravlje, grehe da otpustis.
O device sveta, kadilnice zlatna,
Slava ti i hvala, mati blagodatna!

Vladika Nikolaj
Ohridski prolog

 

KIM Info-sluzba ARHIVA VESTI
2004 Arhive: | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septambar | Oktobar | Novembar | Decembar
2005 Arhive: | Januar | Februar | Mart | April | Maj | Jun | Jul | Avgust | Septambar | Oktobar | Novembar | Decembar
2006 Arhive: | Januar | Februar | Mart |
April | Maj| Jun | Jul | Avgust | Septambar | Oktobar | Novembar| Decembar
2007 Arhive: | Januar

Nasa informativna sluzba donosi vesti sa Kosova i Metohije sa posebnim osvrtom na zivot Srpske Pravoslavne Crkve i srpske zajednice na prostorima pokrajine Kosova i Metohije i Raske oblasti. KIM Info-sluzba izdaje redovne biltene na srpskom i engleskom jeziku.

DISCLAIMER:
Stavovi u novinskim clancima i tekstovima kao i vest u biltenimai pripadaju autorima ili agencijama od kojih su tekstovi preuzeti i ne mogu se smatrati zvanicnim stavovima ni KIM info-sluzbe ni Eparhije rasko-prizrenske. KIM Info-sluzba moli one koji prenose vesti iz nasih biltena da korektno navedu izvor vesti, koji je oznacen ispod naslova svake vesti ili teksta.


Nase informativne biltene i ostale informacije sa Kosova i Metohije mozete naci i na Web strani Info-sluzbe  KIM: http://www.kosovo.net/

Copyright 2006, KIM Info-sluzba

Prijava na nase mailing liste:
Nase mailing-liste: na engleskom na srpskom