Kosmet kao presedan

Predrag Simic
profesor na Fakultetu
politickih nauka u Beogradu

Nijednog trenutka ne bi se smelo izgubiti iz vida to da je danas jedina tacka u kojoj se ukrstaju srpski i albanski nacionalni interesi zajednicka zelja da se preko evropskog projekta izbegne fatalna logika balkanske istorije
 
Kada je, pocetkom ove godine, Medjunarodna krizna grupa predlozila da Kosovo dobije „uslovnu nezavisnost”, to je uglavnom protumaceno kao jos jedna inicijativa ove medjunarodne lobisticke organizacije koja je imala velikog uticaja na americku politiku na Balkanu krajem devedesetih godina. U medjuvremenu, iza ove inicijative stale su neke istaknute licnosti prethodne americke administracije, poput Mortona Abramovica (osnivaca MKG i pomocnika drzavnog sekretara u prvoj Klintonovoj administraciji) i Ricarda Holbruka, koji su zatrazili da aktuelna americka administracija „dovrsi posao” prethodne i oslobodi vojne resurse koji su posle 1999. godine angazovani na Kosovu i Metohiji i koji su danas potrebni na Srednjem istoku.

Na pitanje koje ova inicijativa neizbezno otvara – zbog cega bi medjunarodna zajednica trebalo da prihvati ovo, a ne neko kompromisno resenje kosmetske krize – odgovor Abramovica je kratak: Srbija mora biti kaznjena za politiku Milosevicevog rezima. Takvom stavu pridruzio se i Ricard Holbruk reskim stavom da se „Srbija mora odreci Kosova ili zaboraviti na clanstvo u Evropskoj uniji”.

Iako su evropski politicki krugovi u tom pogledu nesto oprezniji, u njima se cesto cuje argument da je posle sest godina administracije Unmik, Kosovo danas ponovo na ivici eksplozije, da je martovsko nasilje prosle godine pokazalo razmere krize koja se priblizava i da bi njena meta ovog puta bili ne samo preostali Srbi nego i pripadnici medjunarodne administracije i mirovnih snaga.

Uprkos glasovima opreza koji upozoravaju da bi uslovna nezavisnost Kosova i Metohije ponovo otvorila Pandorinu kutiju balkanske krize i postala opasni presedan u medjunarodnim odnosima, ovaj pristup je tokom 2005. godine prevagnuo, i raniji pristup medjunarodne zajednice „standardi pre statusa” nedavno je zamenjen pristupom „i standardi i status” (koji se u albanskim politickim krugovima u Pokrajini najcesce tumaci kao „standardi posle statusa”).

Za pristalice „uslovne nezavisnosti” Kosmeta stoga se ne postavlja pitanje kakav bi trebalo da bude njegov konacni status nego kako do tog statusa doci a da se ne izazove spirala nove balkanske krize. Iako, bar ne za sada, nema dileme da se do resenja mora doci pregovorima, a ne medjunarodnom arbitrazom ili nametanjem resenja, malo je onih koji veruju da oprecni stavovi Beograda i Pristine ulivaju mnogo nade u njihov pozitivan ishod, buduci da kosmetski Albanci nisu spremni da prihvate bilo sta osim nezavisnosti, dok je upravo nezavisnost jedino o cemu nijedna vlast u Beogradu, pogotovo ne demokratska, ne moze da pregovara, a da time ne ugrozi citav demokratski projekt u Srbiji posle oktobra 2000. godine.

Stoga ce, prema pazljivim posmatracima zbivanja na Balkanu, pregovaracka pozicija kosovskih Albanaca biti dosta jednostavna: istrajavati na zahtevu za nezavisnoscu (svakako uz snaznu politicku i medijsku podrsku Medjunarodne krizne grupe), sve dok pregovori ne zapadnu na slepi kolosek u ocekivanju da ce Sjedinjene Drzave, kao sto se dogodilo 1998-1999, izgubiti strpljenje i nametnuti resenje.

Na Beogradu je, stoga, tezi deo posla: pokazati da je, za razliku od Milosevicevog rezima, demokratska vlast u Srbiji, ma koliko mlada i izlozena mnogobrojnim iskusenjima, sposobna da bude faktor stabilnosti u regionu i nezaobilazni deo svakog resenja balkanske krize. Pri tome, Beograd na svojoj strani ima glavni argument americke liberalne doktrine medjunarodnih odnosa – da demokratije ne ratuju (to jest da su sposobne da probleme resavaju dijalogom i kompromisom, onako kako su svoje probleme posle rata resavale evropske zemlje). Stvarni protivnik u tom pogledu nece biti Albanci nego oni koji danas manje-vise otvoreno zagovaraju primenu sile u medjunarodnim odnosima ili kolektivno kaznjavanje naroda.

Godine 1999. Kosmet je pomerio granice dozvoljenog u medjunarodnim odnosima, ali su mnogi tada smatrali da ugrozavanje ljudskih prava od strane nedemokratskog rezima opravdava intervenciju medjunarodne zajednice, iako kategorija „humanitarne intervencije” nije kodifikovana u Povelji UN. Stanje ljudskih prava u Pokrajini danas je, medjutim, slicno, s tim da zrtve vise nisu kosovski Albanci nego kosovski Srbi. NJihova ljudska prava su obaveza medjunarodne zajednice (u liku Unmika i Kfora) i ne mogu biti predmet pregovora sto je doktrina „standardi pre statusa” uvazavala. Napustanje takve politike, makar i motivisano strahom da bi sledeca meta nasilja mogli biti Unmik i Kfor, i nametanje resenja jednoj demokratskoj drzavi –donelo bi novi presedan u medjunarodnim odnosima posle Drugog svetskog rata. Poznavaoci istorije medjuratne diplomatije ce primetiti da takvi dogadjaji nisu u to vreme bili nepoznati ni u Aziji ni u Evropi, ali da je njihovu cenu platila Liga naroda.

Drugo, na Beogradu ce biti da dokaze da se pregovori ne vode izmedju dve krute nacionalne pozicije (kao u vreme Milosevicevog rezima), nego da je stvarni predmet pregovora sudbina demokratije i evropskog projekta u Srbiji i na citavom zapadnom Balkanu. Dobitak za jednu stranu ne sme biti gubitak za drugu (u tome je odlika liberalne doktrine medjunarodnih odnosa). Kao sto posledica pregovora ne sme biti „vajmarska Srbija”, to jest zemlja u kojoj bi demokratija pod spoljnim i unutrasnjim pritiscima dozivela poraz, u interesu Srbije nije ni da se nesto slicno dogodi na Kosovu i Metohiji. Iskustvo 17. marta prosle godine trebalo bi da bude dovoljna pouka za to.

Stoga se nijednog trenutka ne bi smelo izgubiti iz vida to da je danas jedina tacka u kojoj se ukrstaju srpski i albanski nacionalni interesi zajednicka zelja da se preko evropskog projekta izbegne fatalna logika balkanske istorije.

Beograd ce morati da dokaze da je posle 5. oktobra 2000. godine promenjena i logika ratova za jugoslovensko nasledje, to jest da jedino resenje ove krize nije beskonacna fragmentacija bivseg jugoslovenskog prostora i da uspesni kandidati za evropske integracije nisu samo republike koje su pobegle s Balkana nego i one koje su na njemu ostale. Mozda je upravo danas, dve godine pre prijema Rumunije i Bugarske, i posle istorijske odluke Saveta ministara Unije o pocetku pregovora sa SCG, Hrvatskom i Turskom, prilika za to.

Iako su nove vlasti u Tirani napustile uzdrzan stav prema Kosovu koji je imala prethodna vlada Fatosa Nanoa, ni Sali Berisa nije propustio da istakne interes Albanije za clanstvo u EU i izrazi nadu da ce Brisel iduce godine otvoriti pregovore i sa ovom zemljom. I dok zagovornici uslovne nezavisnosti tvrde da je prethodnih pet godina bilo vreme statusa kvo i, samim tim, vreme izgubljeno za Kosovo, cinjenice govore upravo suprotno. Pet godina posle odlaska Milosevica i Tudjmana s politicke scene bilo je vreme konsolidacije demokratije i tranzicije na zapadnom Balkanu, zahvaljujuci cemu su ove zemlje danas na vratima evropske integracije. Ukratko, Beograd ce morati i da dokaze da uslovna nezavisnost Kosova i Metohije danas nije deo resenja nego moguci uzrok nove spirale nacionalnih aspiracija u regionu.

Ukljucite se u nas novi e-FORUMDiskutujte sa drugima o aktuelnim temama. Članstvo je besplatno.