IZ DNEVNE STAMPE:

U SRPSKIM ENKLAVAMA NA KOSOVU I METOHIJI

Pogled preko bodljikave zice

Albanke izmedju mode i tradicije. – Ima li u Prizrenu jos Srba. – Sveti Arhangeli kao arheoloski lokalitet

Pogled preko bodljikave zice - Manastir Sv. Arhangeli

PRIZREN, SVETI ARHANGELI – Hocemo li, makar na minut, moci da vidimo Bogorodicu LJevisku, kad se vec „provlacimo” tesnim i zakrcenim ulicama starog i lepog grada u kome je do pre pet-sest godina zivelo 10.000 Srba, a sad ih nema ni 20? Ni govora, porucuju iz policijskog vozila koje nam, cesto sirenom i rotacionim svetlom, obezbedjuje prolaz, dok nas albanski decaci, ne stariji od sedam-osam godinama, ispracaju grimasama i recima koji ne razumemo, ali je nedvosmisleno da nismo dobrodosli. Otkud znaju ko je u kombiju sa sluzbenom pratnjom kad imamo kosovske tablice, jer ih nas vozac Goran Antic menja u zavisnosti kuda prolazimo?

Moze li se juznim delom Kosova i kroz Metohiju bez pratnje Kosovske policijske sluzbe i sa „nasim” registarskim tablicama? – Nije preporucljivo, ali kad se mora – prekrstis se i das gas – odgovara 35-godisnji Aleksic, doajen smele voznje, po kosmetskim putevima, kako s pratnjom, tako i bez nje.

Trasa u milimetar

Prolazimo pored prizrenskih dzamija i bazara, kruzimo oko impozantnog turskog amama ciji su naziv i podaci o graditelju napisani na albanskom i engleskom jeziku, ali nas put ne vodi ni pored jedne od spaljenih prizrenskih pravoslavnih crkava, bogoslovije, vladicanskog dvora… Opet isti odgovor naoruzanih „kapeesovaca” koji nam prevode sa albanskog: „Iz bezbednosnih razloga ni za milimetar ne smemo da promenimo unapred odredjenu trasu”.

Prizren, carski grad i nekadasnja prestonica srpske drzave, grad je kontrasta: blestavih radnji u cijim izlozima stoje glamurozne vecernje haljine kakve nose filmske zvezde na svetskim premijerama, ali i radnjica sa salvarama, velikim belim maramama i dugim ravnim mantilima primerenim zenama u strogim muslimanskim sredinama.

– Mlade Albanke – kaze Dejan Zivanovic iz Suvog Dola, srpskog sela u albanskom okruzenju – zahvaljujuci kablovskoj televiziji i zapadnim uticajima ne idu zabradjene i ne nose tradicionalnu muslimansku odecu, vec setaju u tesnim farmerkama i kratkim jaknicama koje im otkrivaju stomak i pupak.

– Komsija, stari Albanac iz albanskog sela sa 170 kuca, kroz koje moram da prodjem da bih stigao u srpski Suvi Do sa 40 kuca, kaze da je uveren da Albanke vise nece moci da radjaju po sedmoro, osmoro ili vise dece, kao sto su radile do sada, jer radjanje dece ne ide uz ovakvu golotinju – prica 27-godisnji mladic, zaleci se da i sam ima problema da se ozeni, jer „ni nase devojke ne zele da ostanu na Kosovu i Metohiji, gde je zivot ne samo nesiguran, vec i siromasan”.

Niko – pa ni iguman manastira Sveti Arhangeli jeromonah German cije bratstvo, kad mu Kfor obezbedi pratnju, nosi humanitarnu pomoc preostalim Srbima u dolini Bistrice – nema pojma kako zivi onih dvadesetak pravoslavaca koji su i dalje u Prizrenu, za Srbe zabranjenom gradu. I dok iskusenik Bojan, nekad sabrat u Arhangelima, ne moze da zadrzi suze ulazeci prvi put posle 17. marta 2004. godine u svoju spaljenu keliju, iguman prica da je na izgradnji novog manastirskog konaka pomagalo oko 1.500 stanovnika Sirinicke zupe, srpske enklave sa 30.000 zitelja koja je od Arhangela udaljena 35 kilometara.

– Pomazu nam uvek kad zatreba i dolaze, ali ne tako cesto, jer je nesigurno ici bez pratnje, a nju ne mozemo da dobijamo uvek kad nam je potrebna – kaze arhangelski nastojatelj, tvrdeci da je nesloboda kretanja najveci problem za Srbe koji nisu napustili Kosovo i Metohiju.

Zivot u getu

Ne sumnjajuci da je tesko dobiti pratnju, uzdrzavamo se da protestujemo sto nas vojnici nemackog Kfora, koji do zuba naoruzani cuvaju sedmoricu monaha u zaduzbini cara Dusana Silnog, legitimisu i zadrzavaju nase licne isprave pre nego sto nam dozvole da prodjemo kroz manastirsku kapiju.

Ponavljajuci ono na sta u srpskim enklavama stalno skrecu paznju tvrdeci da je „zivot u srpskim enklavama u stvari zivot u getu i pogled iz bodljikave zice”, i iguman German ne skriva uverenje da „od Beograda zavisi sta ce se desiti sa Srbima na Kosovu i Metohiji”.

Konak spaljen 17. marta jos u rusevinama - iguman German Svetoarhangelski

– Zato ocekujemo od Beograda, koji je u sebi sabrao svu ekonomsku i politicku moc u zemlji, da konacno dodje sebi, a to znaci da se politicari sloze, prevazidju nesuglasice i razlike i ucine sve sto je u njihovoj moci da se nasem narodu na Kosmetu otvore bolje perspektive u buducnosti. Koliko ce u tom poslu imati uspeha ne zavisi, jasno nam je, samo od njih, ali je i to dovoljno da narod oseti da nije napusten i da u tome nadje snagu da, uprkos velikim teskocama, opstane – porucuje iguman German.

Da li je arhangelsko bratstvo bezbedno u svetinji okruzenoj bodljikavom zicom? Da li ce ova zaduzbina cara Dusana Silnog, ciji je konak obnovljen 1998. godine, a spaljen 17. marta 2004, ostati i ubuduce ziv manastir ili ce, po zahtevu pristinskog ministarstva za kulturu i sport, biti pretvorena u arheoloski lokalitet?

Ne obaziruci se na pisani zahtev privremenih institucija u Pristini da poruse lane podignuti konak u Arhangelima i „sve vrate u prvobitno stanje”, a to znaci „da rusevine konaka ostale iza lanjskog talasa nasilja ostanu nerasciscene, a konak neobnovljen”, iguman German podseca:

– Obecanje da ce obnoviti sve sto je sruseno i spaljeno u martovskom pogromu privremene kosovske institucije nisu ispunile, a mi vise nismo mogli da zivimo u kontejnerima, vec smo, po blagoslovu naseg vladike Artemija i sredstvima Eparhije rasko-prizrenske, podigli ovaj konak na mestu nekadasnje radionice za izradu ikona i ikonostasa u duborezu. Ikonopisac Milos Raski upravo nam zavrsava oslikavanje kapele na cijem su zivopisu prvi put predstavljeni likovi novomucenika Haritona, sabrata arhangelskog, i Stefana iz manastira Budisavci, koje su Siptari uhvatili, mucili i ubili. Oca Haritona smo nasli posle godinu dana, samo telo bez glave. Mislite li da imamo pravo da pristanemo da i posle takve zrtve napustimo manastir da bi bio pretvoren u arheoloski lokalitet? – pita jeromonah German, odgovarajuci na pitanje zasto na ulazu u manastir nema i srpske, kad se vec vijori nemacka zastava.

– Srpske zastave nije bilo ni pre rata, pa smo smatrali da bi njeno isticanje sada bilo nepotrebna provokacija – kaze.

Mirjana Kuburovic