07januar 2005. god.

Info-bilten ERP Ki07-01-05

Dva bozicna intervjua episkopa Teodosija Lipljanskog

BOZICNA PORUKA EPISKOPA TEODOSIJA: Ako zelimo da promenimo na bolje svet oko sebe, treba na prvom mestu da pocnemo da menjamo sami sebe kroz pokajanje, kroz svete vrline. To je jevandjelski put koji se razlikuje od ovosvetskih „revolucija“ u kojima ljudi hoce da promene druge, a nisu spremni da se suoce sa sobom i svojim nedostacima. Gospod Hristos je dosao na zemlju upravo da bi kao Bog sopstvenim podvigom u ljudskoj prirodi pobedio silu smrti i stvorenoj prirodi podario besmrtnost. On od nas ne trazi nista sto sam nije ucinio. Daje nam svoju pomoc, ali i trazi nasu saradnju. Zato je Bozic, kao i svi drugi crkveni praznici,prilika da se podsetimo Hristovog podviga i uzmemo „svoj krst i krenemo za njim“ znajuci da je to jedini put koji vodi u besmrtnost i Carstvo nebesko.

ERP KIM Info-sluzba
Gracanica, 07. januar 2005.

U prilogu dostavljamo dva intervjua, za Vecernje Novosti i kragujevacku Nezavisnu Svetlost koje je povodom praznika Rodjenja Gospoda Hrista dao nastojatelj manastira Visoki Decani, episkop Teodosije Lipljanski.


Intervju Episkopa Teodosija Lipljanskog za Vecernje Novosti

1.  Dolazi jos jedan Bozic za  SPC i srpski narod na Kosovu  i Metohiji. U kakvom raspolozenju svestenstvo, monastvo i verni  docekuju  praznik Hristovog rodjenja?

 I pored izuzetno teskih uslova u kojima monastvo i preostali srpski narod zive na prostorima Kosova i Metohije, i ove godine, kao sto je to bilo i poslednjih pet unazad, Bozic ce se, ako Bog da, proslaviti svecano u jednoj tihoj duhovnoj radosti. Vera u Hrista, koji je, rodivsi se od Preciste Djeve Marije, dosao u ovaj svet da pobedi silu smrti i donese vecni zivot i nama na Kosovu i Metohiji, daje nadu da nepravda i nasilje, koje je ovde sada prisutno, nece trajati doveka. Molimo se Bogomladencu Hristu da Svojom bozanskom svetloscu prosvetli sva srca pomracena mrznjom, a onima koji pate i stradaju podari snagu i trpljenje da na svemu blagodare Gospodu, i u dobru i u nevolji.


2. Kad sa osmatracnice u koju se pretvorila SPC  na  Kosovu i Metohiji bacite pogled na ovaj deo Srbije, sta danas vidite?

Najpre bih se osvrnuo na zivot srpskog stanovnistva u ovom delu Srbije. Kosovo i Metohija je za nas danas zaista „dolina placa“. Dok svuda, sirom Evrope ljudi zive u miru, ovde se i dalje nastavlja etnicka i verska diskriminacija. Srbi su liseni slobode zivota, sto najteze podnose upravo oni najmladji, koji bi trebalo da se najvise raduju zivotu. Vise srpskih sela je danima bez struje na vrlo niskim temperaturama, i dalje se pale srpske kuce, a hiljade nasih prognanika jos ne mogu da se vrate na svoja ognjista i obnove ih. Zaista, danas na Evropskom kontinentu nema ovakve vladavine bezakonja i tako grubog nepostovanja osnovnih ljudskih prava, i prosto je zacudjujuce da civilizovani svet tolerise ovakvu situaciju.

Iz ovakve perspektive i sa nase „osmatracnice“ SPC i njen verni narod sa ovih prostora gledaju sa nadom u svoju bracu u ostalim delovima gde Srbi zive, kako u otadzbini, tako i u inostranstvu, i porucuju da ne zaborave svoje duhovne korene, svoje svetinje i sve nas koji po cenu svog zivota zelimo da sacuvamo nase istorijsko nasledje i ovde opstanemo u ovo tesko vreme. Kosovo i Metohija je ziva riznica srpskog istorijskog pamcenja i duhovnog identiteta i Srbi, gde god oni ziveli, moraju da budu svesni svojih duhovnih korena bez kojih nece moci da sacuvaju svoje bice.


3. Kako gledate na  Cosicev predlog  da se za  nase  manastire i crkve  na siptarskoj teritoriji  obezbedi tzv. "atoski" model, po kome bi  imali  slicnu autonomiju kao  sto je imaju manastiri na Svetoj Gori?

O takvom resenju zastite nasih svetinja, bez obzira na konacni status Pokrajine, govorilo je do danas vise uglednih licnosti. „Atoski model“ je veoma specifican i on se odlicno primenjuje u jednoj bratskoj i pravoslavnoj zemlji, kao sto je Grcka, na cijoj se teritoriji i nalazi Sveta Gora. Za primenu tog modela Grcka vlada daje svoju punu podrsku i do sada nije bilo nikakvih smetnji, niti prepreka u njegovom ostvarivanju. Postoji potpuno razumevanje i saradnja sa obe strane i Grcka drzava u svemu pomaze Svetoj Gori da ona zadrzi svoju autonomiju, koju vec vekovima ima.

Za zastitu i status nasih manastira na prostorima Kosova i Metohije, „Atoski model“ bi mogao da posluzi samo kao primer, ali se ne bi mogao u potpunosti primeniti, imajuci u vidu uslove i okruzenje u kojima se danas ovde zivi. Ono sto bi bilo realnije za nas jeste da se nasi najvredniji kulturno-istorijski spomenici, kao deo evropske kulturne bastine od posebnog znacaja, stave pod posebnu zastitu Saveta Evrope i da se nizom zakona i propisa oni na taj nacin zastite. Tako bi nase svetinje, poput Pecke Patrijarsije, Gracanice, Decana, Svetih Arhangela i drugih, i dalje ostali srpski pravoslavni manastiri, sa nasim monastvom koje bi zivelo u njima. Pored ostalih, brigu o njihovoj zastiti preuzela bi i nasa drzava, ali ne obavezno na neposredan nacin zbog postojecih uslova, nego mozda preko Saveta Evrope, sto joj niko i nikada ne bi mogao da ospori. Jos jedan vazan aspekt ovog modela, pored stvaranja eksteritorijalnih zastitnih zona pod kontrolom Evropskih institucija oko nasih svetinja, predstavljao bi i bezbedonosno prisustvo koje sada postoji u vidu vojnih snaga KFOR-a, koje bi se brinulo o realizovanju ovakvog modela zastite. Ono je neophodno sve dok se konacno ne uspostavi puna vladavina prava i zakona, sto je ovde na ovim prostorima do danas bilo tesko ostvariti.


 4. Oko eventualne podele Kosova, misljenja su dosta podeljena;neki su da se   teritorija deli, neki su  protiv  toga, neki zastupaju tzv."povoljnu podelu". Kakav je Vas stav u vezi  s tim? Koji je  status za nas prihvatljiv?

Vladika Artemije je vise puta izneo jasan stav da nasa Crkva ne prihvata podelu Kosova i Metohije. Nemoguce je podeliti jedan prostor koji je u svojoj celovitosti duboko utkan u bice srpskog naroda, nasu istoriju, duhovnost i kulturu. Resenje za Kosovo i Metohiju radije vidim u stvaranju, pre svega, uslova za zivot svih stanovnika bez obzira na njihovo etnicko ili versko poreklo. Cvrsta vladavina zakona i medjunarodno prisustvo je neophodno da bi se to ostvarilo. Svako resenje koje bi donelo patnju i bol jednom delu stanovnistva Pokrajine ne moze biti prihvatljivo resenje ni za Crkvu. Kada se stvore normalni uslovi za dostojanstven zivot svih gradjana, siguran sam da ce se problem konacnog statusa mnogo lakse resiti nego sto je to bilo do sada. Za sada, niti medjunarodni faktori, niti lokalne zajednice nisu mnogo doprineli ovakvom resenju, ali ne smemo gubiti nadu i treba cvrsto raditi na tome jer je ovakav stav jedino ispravan i pred Bogom i pred ljudima. Zato ga i mi kao Crkva na ovim prostorima cvrsto zastupamo.


5. Da li lideri drugih crkava  i verskih zajednica na Kosovu  i Metohiji zaista rade na pomirenju, ili je to  fraza na koju se vise  niko ne osvrce?Kakvi su objektivno danas  odnosi SPC, katolika  i muslimana na Kosmetu?

 Do sada je bilo vise susreta predstavnika SPC sa liderima drugih verskih zajednica na Kosovu i Metohiji. Medjutim, od reci se nije preslo na delo i vec pet godina vidimo da te zajednice ili ne zele ili nisu u mogucnosti da nicim olaksaju polozaj nase Crkve i njenog vernog naroda. Posebno nas boli cinjenica da pojedini predstavnici rimokatolicke zajednice uporno svojataju nase svetinje. Nasi manastiri koje su podigli sveti Nemanjici su deo srpske kulturne bastine, ali pripadaju i svim ljudima dobre volje. Ipak ne mozemo dozvoliti da se nad ovim svetinjama vrsi revizija istorije koja direktno vodi ka proterivanju svega sto ima srpsko i pravoslavno obelezje na ovim prostorima. Ako albanske verske zajednice prikupe snage da ispostuju nas i nasu kulturnu bastinu ne vidim razlog zasto ne bismo mogli da saradjujemo kao dobre komsije.


6. Italijanima u sastavu medjunarodnih snaga prvo je dodeljen Orden Svetog Save, da bi se potom reklo da je na podrucju pod njihovom kontrolom najvise svetinja poruseno. Ide li jedno s drugim?

Licno mogu da posvedocim da su italijanski vojnici iz sastava KFOR-a na ovim prostorima od jula 1999. godine do danas mnogo ucinili na pomoci i zastiti, kako nasih svetinja, tako i preostalog vernog naroda. Cinjenica je i to, da je mnogo nasih crkava i domova unisteno u tom periodu, ali ne smemo prevideti okolnosti pod kojima se sve to dogodilo. Proporcionalno, u odnosu na ostale krajeve, u Metohiji je i bilo najvise nasih svetinja, pa se tako moze reci da je u italijanskoj zoni odgovornosti najveci broj crkava i srusen. Pre donosenja konacnog suda, ipak treba imati u vidu i to, koliko je rec o direktnoj odgovornosti pojedinih drzava i naroda, koji ucestvuju u KFOR-u, a koliko odgovornosti pripada drugim medjunarodnim ciniocima, koji neposredno rukovode operacijama na prostorima Kosova i Metohije.

Da se nekim slucajem nas srpski narod 1999. godine organizovao i ostao u Metohiji, a dobro znamo da je bivsi rezim Slobodana Milosevica svojom destruktivnom politikom najvise doprineo njihovom egzodusu sa ovih prostora, Italijanima bi bilo mnogo lakse da sacuvaju srpske domove i svetinje. Oni su vise puta i sami rekli, da im je lakse braniti i sacuvati kucu ili crkvu u kojoj se zivi, nego onu u kojoj niko ne boravi.

Sveti Arhijerejski Sinod je svoju zahvalnost i priznanje italijanskoj jedinici „Folgore“, koja je 17. marta sacuvala Patrijarsiju, Decane, Gorazdevac i dr., izrazio dodelom ordena Svetog Save, kako za ono sto su sacuvali, tako i za svu pomoc, predusretljivost i ljudske vrline koje su italijanski vojnici pokazali u tom najtezem i sudbonosnom trenutku za sve nas koji ovde zivimo. To priznanje njima treba da bude ujedno i podsticaj da ubuduce nastave jos usrdnije sa svojom podrskom zastiti svetinja i naroda i posebno omoguce povratak prognanika na svoja ognjista.


7. Kako objasnjavate cinjenicu da je u manastiru u kojem ste iguman  nekoliko Italijana  prislo Pravoslavlju? Sta je bio motiv, kako su sami ljudi zelju za tim objasnili?

Do sada je u nasem manastiru samo jedan Italijan odlucio da pristupi Pravoslavnoj Crkvi. On danas zivi u Italiji kao aktivni pravoslavni hriscanin. Svakodnevno osecamo da ne samo Italijani, vec i drugi stranci koji nas posecuju, pokazuju duboko divljenje prema pravoslavnoj tradiciji  i veri. Tome u mnogome doprinosi nasa otvorenost prema njima, kao i nas monaski zivot i gostoprimstvo, sa cime se oni svakodnevno kod nas susrecu. Mnogi od njih se dopisuju sa nama i saznaju da je predanje koje vekovima cuva Pravoslavna crkva istovremeno i ono isto predanje iz njihove proslosti, koje se danas moze videti u katakombama, drevnim crkvama Rima i na jugu Italije. Buduci da Pravoslavlje duboko postuje slobodu svake licnosti mi se ne bavimo prozelitizmom, ali smo spremni da izadjemo u susret svima onima koji se interesuju za nasu veru.


 8. Ako biste podnosili "raport" o obnovi porusenih crkava  i manastira, kako bi  taj raport  izgledao?

Od juna 1999 do danas unisteno je 140 pravoslavnih crkava i manastira. Do sada je obnovljena samo jedna crkva, u selu Osojani, koje se nalazi pod neposrednom zastitom spanskog kontingenta KFOR-a, a zahvaljujuci pomoci pravoslavne brace iz Grcke. Nakon martovskih nereda kada su zapaljeni manastiri Devic i Sv. Arhandjeli, zahvaljujuci naporima vladike Artemija kao i donatora iz pravoslavnog sveta Eparhija rasko-prizrenska je delimicno obnovila konake za zivot monastva u ova dva manastira. Nadamo se da ce obnova ostalih zgrada biti nastavljena i ubuduce. Pored toga, od novembra, uprkos teskocama, tece i obnova konaka u manastiru Sv. Vraca u Zocistu kod Orahovca. Ako Bog da, naredne godine ocekujemo da bi se moglo poceti sa gradnjom i porusene crkve u ovom manastiru. Iskreno se nadam da ce, ako bezbedonosna situacija to dozvoli, dinamika obnove biti ubrzana i da ce se stvoriti uslovi za povratak naseg vernog naroda u svoje domove. Povratak prognanih je veoma vazan faktor od koga zavisi i obnova porusenih crkava u kojima su se oni krstavali i Bogu molili. Do tada mozemo da ocekujemo da ce obnova hramova biti moguca najvecim delom tamo gde su se Srbi vec vratili i gde sami mogu da ucestvuju u tome.

Uveren sam da ce se verni narod, kao sto je to bilo i mnogo puta u proslosti, ponovo okupiti oko svojih svetinja, jer i narod i svetinje mogu da prezive i opstanu samo onda kada se nalaze jedni pored drugih, posto oni cine jednu nerazdeljivu celinu.


Intervju Episkopa. Teodosija za "Nezavisnu svetlost", Kragujevac


1. Vase Preosvestenstvo, posle mnogo iskusenja koje poslednjih godina prezivljavamo na Kosovu, da li mislite da je Bog napustio Srbe zbog njihovih grehova i nekajanja?

Pre bismo mogli reci, da Gospod kao dobar otac, kroz sva ova stradanja koja sada prolazimo i kroz koja smo u istoriji prolazili, voli svoj narod i kara ga iz ljubavi, da bi ga ispravio, da bi postao bolji nego sto trenutno jeste. To je NJegova promisao o nama i Gospod na prvom mestu, narodu svom zeli spasenje. U svemu tome, on ne zaboravlja na njihovu patnju, bol i suze. U momentu kada se ljudi otudje od Boga, svoga stvoritelja, kada se otudje od svetinje i od samih sebe, a to biva zbog nasih grehova, slavoljublja i sebicnosti, tada Bog kao dobar vaspitac svoje dece, popusta velika iskusenja, da bi nas upravo kroz to opet vratio Sebi i nama samima.

Imajuci sve ovo u vidu, mi monasi i verni narod na Kosovu i Metohiji, nijednog trenutka nismo osetili bogoostavljenost, nego naprotiv, kroz sve ovo sto danas prolazimo, vidimo Bozije prisustvo i imamo osecaj blagodati Bozije koja nas krepi i podstice da sve pretrpimo u slavu Boziju, a na nasu korist, po recima iz Svetog Pisma, da „samo onaj koji pretrpi do kraja, taj ce se spasti“.

2. Na duhovnoj veceri u Kragujevcu, pomenuli ste da Srbi danas treba da gledaju na Kosovo, kao Jevreji na Jerusalim, u vreme kada su i sami bili u izbeglistvu i ropstvu. Mozete li za nase citaoce jos malo da obrazlozite ovaj stav?

Za jevrejski narod kaze se u Bibliji da je izabrani, starozavetni Boziji narod. Usudio bih se da kazem da je isto tako, srpski narod kroz svetosavsko opredeljenje za Carstvo nebesko, postao izabrani novozavetni Boziji narod. I Jevereji i Srbi su dali svoje zavete i obecanje Bogu, sto ih je ucinilo dostojnim Bozije slave i prizvanja. Ali, u istoriji i jedni i drugi nisu uvek svoje zavete ispunjavali. Po svojoj slabosti oni su privremeno odstupali od puta Bozijeg i umesto zivom Bogu klanjali se idolima i ljudima ovoga sveta. Zbog toga su bili kaznjavani od Boga i cesto su morali da napustaju svoja ognjista, bezeci i nalazeci se u ropstvu, daleko od svoje zemlje i svojih svetinja.

Jevrejski narod, iako je mnogo puta u istoriji bio proganjan i nalazio se u ropstvu, isto tako bivao rasejan po celome svetu, uvek se vracao svom svetom gradu Jerusalimu i oko njega se opet okupljao. Vracali su se zato sto su ostajali verni svome proroku Mojsiju i njegovom zakonu, Hramu jerusalimskom i svojim svetinjama. Iako u ropstvu i nalazeci se daleko od svoje Bogom obecane zemlje, oni su stalno u svojim mislima imali sveti grad Jerusalim i pevali: „Ako te zaboravim sveti grade Jerusalime, neka bude zaboravljena desnica moja“.  Isto tako, prilikom susretanja na velikim praznicima, pozdravljali su se pozdravom: „Dogodine u Jerusalimu“!

Ugledavsi se na svoju stariju bracu i Srbi treba da gledaju na Kosovo i Metohiju i njihove svetinje kao na „svoj grad Jerusalim“, i da neprestano u sebi teze da mu se ponovo vrate. Nas Jerusalim, to su manastiri Pecka Patrijarsija, Decani, Gracanica i mnogi drugi, bez kojih ne mozemo i necemo opstati kao izabrani Boziji narod. Od toga,  koliko budemo imali ljubavi i zelje da im se ponovo vratimo, po tome ce nas Gospod i pogledati i ispuniti nam ono, sto je jedino na nasu korist i spasenje. Ako smo slicni Jevrejima u grehu i bogoodstupnistvu, trebalo bi da budemo i u pokajanju i revnosti za ponovno vracanje Bogu i svemu sto je sveto u nasem rodu.

3. Pomenuli ste dvadeset razlicitih „bezanija“ sa Kosova u proslosti. Da li se ovoga puta nasa „propast“ na Kosovu razlikuje?

Od Maricke bitke 1371. godine do nasih dana Srbi su vise od dvadeset puta bezali sa prostora Kosova i Metohije. Nekada su te bezanije bile vece, nekada manje. Ali su uvek bile sa istim povodom i ciljem, da se spasu goli zivoti i da se ne padne u ruke nasih neprijatelja. Najstrasnije bezanje bilo je 1690. godine, kada je pecki patrijarh Arsenije III Carnojevic sa 70.000 porodica izbegao na sever preko Save i Dunava do Budima i Beca. Zatim 1738. godine, u vreme patrijarha Arsenija IV Sakabente desio se veliki pokolj Srba i veliko bezanje. U vremenu od 1941-1945. godine takodje se desilo veliko stradanje kada je 200.000 pravoslavnih Srba izbeglo sa Kosova i Metohije i nepovratno se nastanilo u severnim krajevima. Znamo da im je bezbozna komunisticka vlast zabranila povratak na svoja ognjista.

Nazalost, i u nase vreme desilo se isto, i oko 200.000 Srba se ponovo naslo u izgnanstvu. Ponovilo se nesto, sto se mnogo puta desavalo sa nasim narodom sa ovih prostora. Moglo bi se reci, da je ovaj zadnji progon naseg naroda najkobniji, jer su ovog puta citavi prostori Kosova, narocito Metohije, ostali bez Srba. Gradovi Prizren, DJakovica, Pec, Istok, Klina, Srbica i mnogi drugi ostali su bez ijednog Srbina, takodje i mnoga srpska sela, pusta i napustena. Samo se jos Sveta Crkva hrabro drzi opstajuci sa preostalim narodom i time cuvajuci nase najvece svetinje. Ovo zadnje nam je Gospod ostavio kao zalog da bi nam pruzio mozda priliku da se jos jednom vratimo i nastanimo na ovim prostorima na kojima smo vekovima ziveli.

4. Neki Srbi misle da su Kosovo i Metohija trajno izgubljeni i da treba da se okrenemo i gledamo onaj deo Srbije koji nam je preostao. Sta vi mislite, mogu li Srbi bez Kosova? Cini mi se da vi verujete da ako ove generacije i ne zele da se vrate na Kosovo da ce naredne hteti.

To sto neki Srbi misle da je Kosovo izgubljeno, to je na prvom mestu zbog toga sto su se oni izgubili, nemajuci vise vere u Boga, niti pouzdanja koje proistice iz te vere. Ako misle da je resenje to, da se Kosovo i Metohija otcepe i odstrane od ostalog dela Srbije mnogo se varaju, jer bi to bilo samo privremeno resenje. Kosovo i Metohija su dusa srpskog naroda i ako mi izgubimo dusu, cemu se mozemo dalje nadati. Telo bez duse ne moze opstati, nego ce se vremenom jos vise raspadati i na kraju potpuno nestati.

Nase generacije su u mnogo cemu opterecene prosloscu i nesposobne su da spoznaju, a jos manje da ostvare velika dela koja nam predstoje. Verujem da ce mladji narastaji koji dolaze biti sposobniji da i povrate ono sto su njihovi ocevi izgubili. Pogotovo ako imamo u vidu da je rec Kosovo nasa najskuplja rec potvrdjena i zalivena krvlju mnogih hrabrih i nevinih zrtava i da ona ima duboke korene u srpskom bicu, pa je i mnoge buduce generacije nece moci zaobici, niti zaboraviti.

Kosovo ce biti i ostati srpsko dok ono zivi u dusi srpskog naroda i u onoj meri koliko Srbi budu spremni da zive na ovim prostorima, bez obzira na sve nedace koje nas okruzuju.

5. Godina 2005. se smatra kljucnom godinom za resavanje pitanja statusa Kosova. Ako se desi ono sto je izvesno, da Kosovo dobije nezavisnost, sta ce biti sa srpskom i posebno monaskom (crkvenom) zajednicom na Kosovu i Meothiji?

Crkva Hristova je opstajala pod raznim carstvima ovoga sveta i nju ni „vrata adska ne mogu nadvladati“. Mi se trudimo, bez obzira kakav konacan status Kosovo i Metohija dobiju, da opstanemo na ovim prostorima drzeci se jevandjelske pouke „caru carevo, a Bogu Bozije“. Verujemo da ce mocnici ovoga sveta ipak na kraju uvideti da se mir i stabilnost na Balkanu ne mogu ostvariti jednostranim resenjima i nadamo se da ce, bez obzira na konacan status, Srbi i posebno nase svetinje na ovim prostorima biti adekvatno zasticeni.

6. Ima li, po Vasem misljenju, nade da se postigne neko resenje povoljnije za Srbe?

Postoji vise opcija za konacan status Pokrajine. Licno smatram da promena granica u Evropi u kojoj se svi povezuju i integrisu nije put ka boljoj buducnosti. Bilo bi veoma znacajno da Srbija sacuva ako nista drugo onda barem formalni suverenitet nad ovim prostorima, sa jasno priznatim pravima zastite svojih legitimnih interesa, posebno zastite svog stanovnistva i kulturno istorijskog nasledja. Naravno, resenje se moze nametnuti Srbiji, ali Srbija nikada ne sme da se odrice svoje istorijske tapije nad ovim prostorom.

7. Zbog cega medjunarodna zajednica tako uporno podrzava albansku opciju, iako je, pomenuli ste i to na predavanju, izvesno da se Albanci nece zaustaviti na Kosovu i da ce traziti delove Juzne Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grcke?

Zbog pogresne politike koja je godinama vodjena u Srbiji svet je Albance iskljucivo video kao zrtvu. Sada se ta slika polako menja ali potrebno je uciniti jos mnogo vise napora da kao narod i najmultietnickija drzava danas na Balkanu, nudimo perspektivu celom regionu, koja je mnogo prihvatljivija od stvaranja etnicki cistih teritorija i to na prostorima medjunarodno priznatih drzava. Ako budemo vodili mudru politiku verujem da ce Srbija moci ponovo da zauzme svoje mesto u Evropi i spreci dezintegraciju svoje drzavne teritorije.

8. U medijima se sve cesce spominje da moze da nam se dogodi jos zesci 17. mart nego prosle godine. Da li zaista ne moze da se izbegne neki novi pogrom i da li je srpska zajednica na Kosovu i Metohije, ukljucujuci i crkvenu zajednicu sada spremnija da se brani?

Ova opasnost stalno postoji jer na Kosovu i Metohiji i dalje postoje paravojne snage ekstremista koji koriste nezaposlenost, socijalnu krizu i druge probleme kako bi manipulisali albanskom populacijom, posebno omladinom. Martovski pogrom bio je jedno bolno iskustvo ali i veliko otreznjenje za medjunarodnu zajednicu. KFOR sada mnogo ozbiljnije pristupa ovom problemu i verujem da se 17. mart, kakav smo doziveli, vise nece ponoviti. Ipak moramo da budemo spremni da slicna iskusenja hrabro podnosimo ne odricuci se svojih ognjista i svetinja. Sa Kosova i Metohije niko nas nece moci proterati ako smo cvrsto reseni da ovde ostanemo.

9. Da li srpski narod na Kosovu i Metohiji i dalje veruje Crkvi, onako kao pre, kao u prvim danima stradanja, izbeglistva, ili se to menja?

Narod veruje Crkvi jer je SPC jedina institucija koja je ostala na Kosovu i Metohiji i koja ga nikada nije napustala. Pouzdanje u Crkvu nije samo pouzdanje u njene diplomatske i politicke sposobnosti, vec je u tome da verni narod u Crkvi vidi svog vodica ka vecnom zivotu, jer kroz nam kroz mnoge muke valja stici u Carstvo nebesko.

10. Vase sediste je u manastiru Visoki Decani. Moze li se normalno ziveti u srpskim manastirima u Metohiji?

Trudom bratstva i italijanskih vojnika KFOR-a koji nas vojno obezbedjuju u nasim manastirima u Metohiji vodi se ustaljeni monaski zivot sa bogosluzenjem koje je na prvom mestu, ali i sa redovnim poslusanjima i drugim aktivnostima. Iako u otezanim  uslovima monasi uspevaju da redovno ispunjavaju svoje obaveze na korist svetinje u kojoj zive i na spasenje svojih dusa.

11. Sta Srbi sa ove strane vojne granice mogu jos da ucine za Kosovo i kosovske Srbe?

Crkva i njen verni narod sa ovih prostora gledaju sa nadom u svoju bracu u ostalim delovima gde Srbi zive, kako u otadzbini, tako i u inostranstvu, i porucuju da ne zaborave svoje duhovne korene, svoje svetinje i sve nas koji po cenu svog zivota zelimo da sacuvamo nase istorijsko nasledje i ovde opstanemo u ovo tesko vreme. Kosovo i Metohija je ziva riznica srpskog istorijskog pamcenja i duhovnog identiteta i Srbi, gde god oni ziveli, moraju da budu svesni svojih duhovnih korena bez kojih nece moci da sacuvaju svoje bice.

12. Sta bi bila Vasa Bozicna poruka srpskom narodu?

Ako zelimo da promenimo na bolje svet oko sebe, treba na prvom mestu da pocnemo da menjamo sami sebe kroz pokajanje, kroz svete vrline. To je jevandjelski put koji se razlikuje od ovosvetskih „revolucija“ u kojima ljudi hoce da promene druge, a nisu spremni da se suoce sa sobom i svojim nedostacima. Gospod Hristos je dosao na zemlju upravo da bi kao Bog sopstvenim podvigom u ljudskoj prirodi pobedio silu smrti i stvorenoj prirodi podario besmrtnost. On od nas ne trazi nista sto sam nije ucinio. Daje nam svoju pomoc, ali i trazi nasu saradnju. Zato je Bozic, kao i svi drugi crkveni praznici,prilika da se podsetimo Hristovog podviga i uzmemo „svoj krst i krenemo za njim“ znajuci da je to jedini put koji vodi u besmrtnost i Carstvo nebesko.


Ukljucite se u nas novi e-FORUM
Diskutujte sa drugima o aktuelnim temama. ─îlanstvo je besplatno.


ERP KIM Info-sluzba ARHIVA
2004 Arhive: | Mart | April | Maj | Juni | Juli | Avgust | Septembar | Oktobar | Novembar | Decembar

Info-sluzba ERP KIM je zvanicna informativna sluzba Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko-metohijske i radi s blagoslovom Njegovog Preosvestenstva Episkopa Artemija.
Nasa informativna sluzba donosi vesti sa Kosova i Metohije sa posebnim osvrtom na zivot Srpske Pravoslavne Crkve i srpske zajednice na prostorima pokrajine Kosova i Metohije i Raske oblasti. Info-sluzba ERP KIM izdaje redovne biltene na srpskom i engleskom jeziku. Pregled najnovijih novinskih clanaka vezanih za situaciju na Kosovu i Metohiji moze se naci na nasoj strani: Kosovo Daily News (KDN) News List . Info sluzba ERP KIM takodje saradjuje sa  www.serbian-translation.com

Stavovi u novinskim clancima i tekstovima koji nisu zvanicna saopstenja ili vesti IS ERP KIM pripadaju agencijama od kojih su tekstovi preuzeti i nisu neophodno stavovi Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko metohijske.

Nase informativne biltene mozete naci i na Web strani Info-sluzbe ERP KIM:
http://www.kosovo.net/


Dodatne informacije o radu Eparhije rasko-prizrenske i zivotu kosovsko-metohijskih Srba dostupne su na zvanicnoj prezentaciji Eparhije: http://www.kosovo.net

Copyright 2004, ERP KIM Info-Service


Prijava na nase mailing liste:
Nase mailing-liste: na engleskom na srpskom