KIM Info-sluzba
29. avgust 2005.

pise protosindjel Sava (Janjic)

Najnoviji zlocin nad srpskim mladicima na Kosovu i Metohiji pokazao je po ko zna jos po koji put da na Kosovu i Metohiji nema slobode kretanja za Srbe i da su svi oni koji putuju bez vojne ili policijske pratnje mogu biti ubijeni samo zato sto pripadaju drugom narodu i govore drugim jezikom. Prekjucerasnje ubistvo je najbolja potvrda postojecih standarda bezbednosti kao sto su uostalom brojni nekaznjeni zlocini nad Srbima posle rata: ubistvo dece u Gorazdevcu, teroristicki napad na autobus Nis Ekspresa, masakr nad Stolicima u Obilicu ili pokolj zetelaca u Starom Grackom. Koliko u jednoj ovakvoj atmosferi imaju smisla pozivi albanskih zvanicnika sa Kosova raseljenim Srbima da se vrate u svoje domove i slobodno prosetaju kosovskim gradovima kao slobodni gradjani?

Vec mesecima slusamo izjave pojedinih medjunarodnih zvanicnika da je problem nedostatka slobode kretanja za Srbe zapravo problem "srpskih percepcija" i "frustracija" i da je najveci problem u tome sto Srbi nisu jos svesni da su slobodni. Medjutim, ova teza, koju su najpre lansirali pojedini albanski zvanicnici na Kosovu, a zatim horski prihvatili izvesni medjunarodni krugovi, zapravo samo sluzi da prikrije gorku realnost da je danas Kosovo drustvo u kome covek moze biti ubijen samo zato sto pripada drugoj nacionalnosti. Ovoj ruzicastoj prici su poverovali Ivan i Aleksandar koji su svoje poverenje u "novu kosovsku realnost" platili svoim mladim zivotima.

U nameri da prikazu nepostojece stanje pojedini zvanicnici na Kosovu uporno insistiraju na potpunom ukidanju pratnji za pripadnike nealbanskih zajednica u nadi da ce time "unaprediti slobodu kretanja". Medjutim ovakvom strategijom situacija se nece sustinski popraviti, jer se sloboda kretanja ne moze unaprediti prisiljavanjem potencijalnih zrtava da rizikuju svoje zivote vec jedino aktivnijom borbom protiv kriminala, a upravo na ovome svi faktori na Kosovu su zakazali. Desetine uzasnih zlocina nad Srbima ostali su neistrazeni iz proste cinjenice sto medjunarodna zajednica nije spremna da rizikuje sopstvenu bezbednost i udje u sukob sa kriminalnim strukturama cije postojanje zvanicno nece ni da prizna iako je vrlo dobro svestna njihovog delovanja i ciljeva.

Postavlja se pitanje, koliko srpskih civila, dece na ulicama i rekama, staraca u kucama, zeteoca u poljima treba da bude ubijeno da bi medjunarodna zajednica konacno shvatila da problem bezbednosti na Kosovu nije pitanje "pogresnih percepcija" vec kriminalnih struktura koje vec 6 godina nesmetano deluju pred nosom vise hiljada vojnika NATO saveza i medjunarodne policije i izvrgavaju ruglu celu medjunarodnu zajednicu kao sto je to bilo u proslomartovskim neredima. Takodje se pitamo, do kada ce i sami Kosovski Albanci, koji su neretko zrtve takvih istih esktermista, cutati i tolerisati jednu takvu situaciju ocekujuci da im sa neba padne evropski standard i civilizacija bez ikakvog truda da promene mentalitet nasilja koji sve vise metastazira. Bez korenitih promena strategije i medjunarodne zajednice ali i percepcija, kada vec o nijma govorimo, albanskog stanovnistva, tesko da ce Kosovo videti ikakvog sustinskog napretka u mesecima i godinama koji dolaze.