1. Ucesce srpskih predstavnika u radu medjunarodne Komisije za upravljanje obnovom hramova na Kosovu i Metohiji, formirane 18. avgusta u Pristini, obustavljen je, nakon negativnih trendova koji su se iskazali u njenom dosadasnjem radu.

Obzirom da je Komisija odstupila od preporuka Saveta Evrope, i u procesu obnove pocela da sprovodi svoj koncept, drugaciji od dogovorenog, Episkop rasko-prizrenski Artemije objavio je, da je Memorandum potpisan u cilju definisanja procesa obnove prestao da vazi, kao i da „sve eventualne odluke i cinjenja Komisije, nastale nakon pisma upucenog UNMIK-u 13.09.2004., nemaju vise pravnu snagu, niti su obavezujuce, u bilo kom smislu, za Eparhiju rasko-prizrensku“.

Time je medjunarodna Komisija za upravljanje obnovom hramova neslavno zavrsila svoju misiju, promasivsi i ne ostvarivsi cilj zbog koga je stvorena. Proces obnove hramova nece se odvijati na nacin kako je to bilo planirano, odnosno preko Komisije za obnovu, nego ce morati da se traze novi modaliteti. U medjuvremenu, ne cekajuci definisanje novih mehanizama obnove, Eparhija rasko-prizrenska krenula je sa obnovom srusenih manastira, zapocevsi iz svojih skromnih sredstava i preko svog eparhijskog centra „Rade Neimar“ radove u manastirima Devic i sveti Arhangeli, a za nekoliko dana pocinje i u manastiru Zociste.

2. Inicijativa Saveta Evrope olicena u Nezavisnoj medjunarodnoj Komisiji formiranoj 10. septembra 2004. u Parizu od strane Saveta Evrope, Evropske Komisije i UNMIK-a, kao i dokument koji je tom prilikom objavljen pod sifrom AT04 224 rev2 sa datumom 15.09.2004., neprihvatljivi su sa stanovista srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve, kao tvorca, vlasnika i korisnika srpske kulturne bastine, saopstio je Episkop Artemije u svom obracanju Nezavisnoj medjunarodnoj Komisiji. „Mi necemo dopustiti sprovodjenje ovakvih inicijativa na terenu, i odlucno cemo dici svoj glas protiv uzurpacije svojih prava od strane bilo kojih organizacija ili inicijativa, u pogledu zastite i brige o kulturnoj bastini“, stoji u pomenutom pismu.

„Ukoliko se ovakve inicijative i protiv nase volje i saglasnosti budu na terenu sprovodile“, zakljucuje NJegovo Preosvestenstvo Episkop Artemije, „to ce samo biti jos jedno nasilje, u nizu mnogih izvrsenih na Kosovu i Metohiji u poslednjih pet godina, i jasno svedocanstvo o namerama i karakteru onih koji to cine“.

Osnovne zamerke koje Eparhija rasko-prizrenska iznosi u odnosu na pomenuti dokument, objavljen povodom formiranja Nezavisne medjunarodne Komisije, ticu se „zaobilazenja i minimiziranja uloge drzave Srbije i SPC u zastiti svoje kulturne bastine na Kosovu i Metohiji“.

„Odakle namera i zelja da se preuzme briga o celokupnoj bastini na Kosovu i Metohiji“, pita se Episkop Artemije u svome obracanju Nezavisnoj Komisiji, „pored zivog i postojeceg domacina u toj kuci, a to je Beograd sa svojim institucijama, Srpska Pravoslavna Crkva i drzava Srbija?

Ko, uostalom, moze bolje i kvalitetnije da brine o toj bastini i da je cuva, osim onih koji su je stvarali, koji su njeni vlasnici, cuvari, koji u njoj zive, koji su za nju spremni i da umru? Svakako, i po bozanskom i po ljudskom i po istorijskom pravu, mandat da o svojoj bastini brine, da je cuva, da o njoj odlucuje, ima pre svega srpski narod, srpska drzava i srpska Crkva. Tek zatim oni, kojima ga srpski narod, pod izvesnim uslovima, kroz svoje prethodno navedene institucije, poveri“.

Iako u pomenutom dokumentu Komisije stoji da je ona oformljena „kao direktan i efektivan doprinos usmeravanju i ujednacavanju napora medjunarodne zajednice da sacuva kulturnu bastinu na Kosovu“, Episkop Artemije se iskreno i odgovorno pita „da li je moguce da kulturnu bastinu na Kosovu sacuva onaj, pod cijom se vlascu vec pet godina na Kosovu i Metohiji ruse i unistavaju najveci spomenici hriscanske kulture, a to je svakako medjunarodna zajednica olicena u UNMIK-u?

Ako medjunarodna zajednica nije uspela da spreci da se u toku pet godina, od juna 1999. do danas, hriscanske bogomolje, srpske crkve i manastiri, kontinuirano ruse, ako je i pored prisustva vise desetina hiljada najbolje opremljenih i obucenih medjunarodnih vojnika, u miru, nakon prestanka ratnih dejstava i oruzanih sukoba, poruseno i osteceno 150 pravoslavnih manastira i crkava, kako ce onda medjunarodna zajednica kroz formiranje ove Komisije da utice na `sacuvanje kulturne bastine na Kosovu i Metohiji`? Smemo li mi, pred Bogom i pred istorijom, da poverimo ovaj mandat medjunarodnoj zajednici, olicenoj sada u mnogobrojnim inicijativama i komisijama, koje se stvaraju? Odgovor je jasan, i on vapije iz zrtava svih onih zlocina koji su pocinjeni nad srpskim narodom, njegovim svetinjama i njegovom imovinom, u poslednjih pet godina, pod vlascu medjunarodne zajednice“.

U svom obracanju Nezavisnoj Komisiji, Episkop Artemije podvrgava ostroj kritici i manipulisanje koje se vrsi u zvanicnom dokumentu Komisije sa terminom „kosovska kulturna bastina“ ili „bastina Kosova“.

Pojam „kosovska kulturna bastina“ je kao neko mitsko cudoviste, koje ne postoji niti moze egzistirati.

„Kulturna bastina je“, istice u svom pismu NJegovo Preosvestenstvo, „tvorevina pojedinih naroda, a ne geografskih pojmova ili oblasti. NJu stvaraju ljudi, pripadnici odredjenih naroda, u razlicitim istorijskim epohama. Tako i na Kosovu i Metohiji postoji srpska kulturna bastina, koja je uz to pravoslavne provenijencije, nasledje koje su danasnjoj generaciji srpskog naroda ostavili njihovi preci iz prethodnih pokolenja, da je cuvaju, da je postuju i da iz nje uce ko su, koliko vrede, gde su njihovi koreni, njihovi dometi, gde njihovi izvori i uviri.

Osim srpske, postoji i albanska bastina, itd. Kosovska bastina ne moze da postoji, iz prostog razloga jer ne postoji, nije nikada postojao, niti moze postojati, nekakav kosovski narod. To je vestacki pojam, koji nema utemeljenja u istoriji, u zivotu, koji ce iscileti pre nego sto bude i nastao. Na Kosovu i Metohiji su kroz istoriju ziveli Srbi, Albanci, Romi i drugi narodi, ali nikada `kosovari`“.