A P E L

Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve
za zaštitu ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, povratak prognanika i obnovu porušenih domova, svetinja i istorijskih spomenika kulture

Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve upućuje, sa svog redovnog zasedanja, održanog od 6. do. 8. septembra 2004. godine u Beogradu, sledeći Apel državnim vlastima Srbije, Državne zajednice Srbija i Crna Gora i međunarodnoj zajednici:

Poznato je svima da već pet punih godina traje agonija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Naime, od juna 1999. godine, do 17. marta 2004. godine, izvršeno je, pod vlašću UNMIK-a i u prisustvu međunarodnih mirovnih snaga KFOR-a, najveće etničko čišćenje ikada izvršeno “u miru”. U tom periodu etnički su očišćeni svi gradovi na Kosovu i Metohiji osim Kosovske Mitrovice, kao i čitavi regioni (Metohija), jer je proterano dve trećine srpskog naroda – preko 200.000 Srba - i 50.000 drugih nealbanaca; ubijeno je preko 1300 Srba i još toliko kidnapovano, a o njihovoj sudbini se ni do danas ništa nije saznalo. Opljačkano je, spaljeno i porušeno preko 40.000 srpskih kuća i domova drugog nealbanskog življa; stotine srpskih sela je zbrisano sa lica zemlje; izvršeno je na hiljade akata nasilja i zločina (pljačke, silovanja, prebijanja) nad Srbima; demolirano je i porušeno 115 crkava i manastira.

U isto vreme ona trećina Srba koja je ostala da živi na Kosovu i Metohiji, preživljava svoju gorku sudbinu u većim i manjim enklavama, getoima, logorima, lišena svih ljudskih prava (prava na život, na slobodu kretanja, na mogućnost rada, na adekvatno obrazovanje dece, na zdravstvenu zaštitu, na sigurnost imovine itd.). Živeći u takvim nenormalnim i neljudskim uslovima, izloženi stalnom pritisku i nasilju, šikaniranju i maltretiranju od strane albanske većine i terorista, Srbi su prinuđeni da i dalje napuštaju Kosovo i Metohiju i da ih biva sve manje.

I pored svih teškoća i nepodnošljivih uslova života, Srbi su pokušali da budu kooperativni sa međunarodnom zajednicom i sa privremenim organima kosovske vlasti, izlascima na izbore, učestvovanjem u institucijama vlasti (parlament i dr.). Učešćem, međutim, u tim privremenim institucijama vlasti, Srbi nisu uspeli da reše nijedan svoj problem niti da poboljšaju svoj položaj. Te institucije, stvorene i podržavane od strane UNMIK-a, isključivo rešavaju probleme mesnih Albanaca, uključujući i desetine hiljada Albanaca koji su se, u međuvremenu, iz Albanije doselili na Kosovo, zauzimajući imovinu i domove prognanog nealbanskog življa. Donošenjem niza zakona i drugim delatnostima te vrste stvaraju se uslovi za izdvajanje Kosova iz ustavno-pravnog okvira države Srbije i Crne Gore, čije je ono integralni i neotuđivi deo, saglasno, između ostalog, i odluci Saveta bezbednosti br. 1244. Prisustvo Srba u tim institucijama davalo je samo legitimitet istima i stvaralo lažnu sliku multietničnosti tih institucija.

Kao što je poznato čitavom svetu, umesto rešavanja svojih problema, pre svega bezbednosti, prava na život i slobodno kretanje, kao i na povratak prognanih svojim domovima, Srbi na Kosovu i Metohiji doživeli su 17. marta 2004. godine stravičan pogrom od strane albanskih ekstremista, neviđen i nečuven u novijoj svetskoj istoriji. Tada je, za samo dva dana, 17. i 18. marta (na godišnjicu paljenja Pećke Patrijaršije od strane albanskih ekstremista, 1981. godine), još 4000 Srba proterano iz svojih domova, 19 lica je izgubilo živote, a na stotine njih je povređeno i pretučeno. Spaljeno je i opljačkano 960 srpskih kuća, sedam sela je uništeno, a spaljeno je još 35 crkava i manastira. U tom divljanju albanskih terorista nisu ostali pošteđeni ni UNMIK i KFOR.

Od tada je prošlo više od pet meseci. Stanje se nimalo nije promenilo. I pored verbalnih osuda ovog divljanja i ocena da je to bio dobro organizovan, sinhronizovan i orkestriran pogrom nad Srbima, Romima i drugim nealbancima, i pored obećanja da će sve spaljeno i uništeno biti obnovljeno već tokom ove godine, a prognani biti vraćeni u svoje domove – sve je ostalo po starom. Samo su nastavljena nasilja, napadi i ubistva, kao i pritisci, i posle 17. marta. Obnova uništenog u martu, što se tiče domova, simvolična je i služi više za manipulaciju i marketinig kosovskim vlastima. Što se, pak, tiče obnove spaljenih crkava i manastira, tu ni kamen nije pomeran u cilju obnove. Na delu je samo uklanjanje i poslednjih ostataka, kako crkava i manastira porušenih posle 1999. godine, od kojih su mnoge iz 14. i 15. veka, tako i ovih spaljenih i razorenih 17. marta 2004. godine.

Imajući u vidu ovo tragično stanje i egzistencijalnu ugroženost nealbanskog življa na Kosovu i Metohiji, nemogućnost povratka prognanih, nastavljanje etničkog čišćenja i uništavanje kulturnog i sveukupnog istorijskog prisustva srpskog naroda na ovim prostorima, Sveti Arhijerejski Sabor oseća za svoju obavezu i odgovornost da predoči domaćim vlastima i međunarodnim činiocima sledeće:

1. Podržavanje nezavisnosti kao konačnog statusa Kosova i Metohije značilo bi ne samo sankcionisanje svih navedenih i nenavedenih progona, rušenja i zločina na Kosovu i Metohiji nego i ozvaničenje onih okupacionih (fašističkih) i posleratnih (komunističkih) nedela, progona, odluka i njihovih posledica na ovom prostoru, navedenih u našem Memorandumu koji prilažemo ovom Apelu.

2. Srpska Pravoslavna Crkva najodlučnije zahteva od Ujedinjenih nacija i UNESKO-a, kao i Evropske unije, pored omogućavanja povratka svih prognanih i obnove njihovih domova i uslova za normalan život, hitnu obnovu svih svetinja – verskih i kulturnih spomenika na Kosovu i Metohiji, porušenih u vreme vlasti organa međunarodne zajednice, UNMIK-a i KFOR-a, na Kosovu i Metohiji. Kosovo i Metohija je jedini prostor u Evropi i svetu gde je u naše dane porušeno toliko spomenika hrišćanske kulture i civilizacije, i to uz prisustvo međunarodne zajednice! Dobro je što je zajednički obnovljen most na Neretvi u Mostaru. Međutim, Crkva očekuje i nada se da će Ujedinjene nacije i Evropska unija biti na visini svoje istorijske odgovornosti i preuzetih obaveza, za obnovu i očuvanje kosovsko-metohijske duhovne i kulturne baštine, koja nesumnjivo ima svetski značaj. Neispunjavanje ovog zahteva Crkve značilo bi nagrađivanje počinilaca zločina i terora, ratnog (fašističkog) i posleratnog (komunističkog) i najnovijeg (terorističkog) nad Srpskom Crkvom i narodom.

3. Sveti Arhijerejski Sabor izražava zadovoljstvo što su sve političke stranke u Srbiji i Skupština Srbije prihvatile plan Vlade Srbije o decentralizaciji i samoupravi manjinskih zajednica na Kosovu kao jedini realni preduslov očuvanja multietničnosti Kosova i zaštite ljudskih prava. Sabor svesrdno podržava ovaj plan. Očekujemo od međunarodne zajednice, posle njenog tragičnog iskustva poslednjih godina na Kosovu da će trezveno i pravedno sagledati ovaj problem i u duhu ovog predloga doprineti odgovarajućem rešenju o uređenju društvenih odnosa na Kosovu i Metohiji.

4. Crkva načelno podržava - svuda, pa i na Kosovu i Metohiji - demokratsko pravo učešća na izborima. Sa žalošću, međutim, moramo postaviti pitanje svima koji insistiraju na izlasku Srba i manjinskih zajednica na zakazane oktobarske izbore na Kosovu i Metohiji: u kojoj državi na svetu se može zahtevati izlazak na izbore pod uslovima u kojima su ljudi lišeni ne samo elementarne bezbednosti i osnovnih ljudskih prava, pa i prava na slobodu kretanja, nego i samog prava na život? Roba treba najpre osloboditi ropskog položaja koji mu je nametnut i izvesti ga iz tamnice da bi se on mogao slobodno ponašati i slobodno birati ili biti biran.

5. U vezi sa razrešenjem ovog problema, Crkva očekuje od vlada Srbije i Crne Gore pojedinačno, kao i od najviših zajedničkih organa državne zajednice, da imaju jedinstven stav po pitanju Kosova i Metohije kao pitanju od vitalnog značaja ne samo za nas nego i za uspostavljanje mira i poretka na čitavom Balkanu i šire u Evropi. Nedavni sastanak i stavovi čelnika Evropske unije u Mastrihtu u odnosu na državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, smatramo da su važan podstrek i putokaz svima onima koji istinski žele ulazak u evropske integracije, da zajedničkim snagama, jačajući jedinstvo i zajednicu, na evropski način, stvore sve preduslove za prijem u Evropsku uniju. Istovremeno, takva saradnja i uzajamnost članica državne zajednice Srbije i Crne Gore nesumnjivo će biti od neprocenjivog značaja kako za razrešenje problema Kosova i Metohije tako i za unapređenje sveukupnog društvenog, ekonomskog i političkog života kako Srbije i Crne Gore tako i Balkanskog poluostrva u celini.