| 30. april 2004. god. Info-bilten ERP KiM 30-04-04 Skupština jednoglasno usvojila plan Vlade Srbije za Kosovo  Premijer Kostunica u obracanju poslanicima Narodne Skupstine Srbije, 29. aprila Beograd, 29. april 2004. godine - Skupština Srbije jednoglasno je danas usvojila Plan za političko rešenje situacije na Kosovu i Metohiji koji je predložila Vlada Republike Srbije. Za Plan je glasalo 208 poslanika, protiv i uzdržanih nije bilo, a sedmoro od ukupno 215 prisutnih poslanika, nije glasalo. Predsednik Vlade Republike Srbije Vojislav Koštunica, koji je poslanicima Skupštine Srbije obrazložio ovaj dokument, u svom izlaganju je rekao: Dame i gospodo poslanici, Rezolucija o Kosovu i Metohiji koju je ova Skupština usvojila 26. marta obavezala je Vladu Srbije da pripremi predlog političkog rešenja sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji. Moram da kažem da u odnosu na prethodne deklaracije i rezolucije o Kosovu i Metohiji koje je ova Skupština usvajala, a usvojila je nekoliko takvih deklaracija i rezolucija 2001. i 2003. godine, ova koja je usvojena 26. marta prva je koja traži posebne zaštitne mere i garancije za Srbe i nealbance na Kosovu i Metohiji. I pored opšteg mišljenja u našoj javnosti i stava političkih vlasti u Srbiji da treba svim raspoloživim sredstvima braniti i odbraniti Srbe i ostale nealbance na Kosovu i Metohiji od albanske strategije, secesije i etničkog čišćenja, Srbija do sada praktično nije imala konkretan plan trajne zaštite ugroženog stanovništva, privatne i javne imovine i verskih i kulturnih dobara u pokrajini. Poslednji masovni talas etničkog čišćenja koji se dogodio 17. i 18. marta ove godine predstavlja najozbiljnije upozorenje da se odlučno preduzmu aktivnosti u tom pravcu. Dakle, Vlada i po obavezi koju je dobila od Skupštine, prvo je obrazovala jednu Radnu grupu koja je pripremila prvu verziju plana, zatim je usvojila Nacrt plana, ali o samom tekstu plana, to želim posebno da istaknem, vođena je rasprava i pre ove današnje u Skupštini Srbije i u toj raspravi su pored predsednika Skupštine i Vlade učestvovali i predsednici svih parlamentarnih stranaka, kao i eksperti koje su odredile stranke predstavljene u Skupštini Srbije. Tako smo i došli do teksta Plana koji je pred vama. Sa suštinom Plana upoznati su takođe predstavnici kosovskih Srba i poslanici koalicije "Povratak" u Skupštini Kosova i Metohije. Sa suštinom, samo ne i tekstom Plana, dakle, osnovnom zamisli Plana upoznati su i ambasadori i pojedini politički direktori ministarstava inostranih poslova članica Kontakt grupe, kao i specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji. Naravno, neću ulaziti u pojedinosti ovoga plana, on je dovoljno obiman, dovoljno konkretan, a ništa manje nije konkretno ni obrazloženje koje ide uz ovaj plan, već ću u najkraćim crtama izložiti šta stoji iza ovog plana, šta Vlada Srbije smatra, uz podršku naravno Narodne skupštine, da se ovim planom može postići na poboljšanju, i to suštinskom poboljšanju prilika na Kosovu i Metohiji za one čiji su životi ugroženi, čija se prava svakodnevno vređaju, gaze, a to su Srbi i nealbanci na Kosovu i Metohiji. Rezolucija i plan su, naravno, pre svega podstaknuti nasiljem od 17. marta, mada ono za nas nije predstavljalo iznenađenje. Stanje na Kosovu od juna 1999. u prisustvu međunarodne zajednice u njenom civilnom i vojnom obliku karakteriše veliki broj, prvo etnički motivisanih zverskih zločina, zatim nepovratak raseljenih i nesloboda kretanja na Kosovu i Metohiji. I za one koji su skloni tome da ukažu, ili su bar jedno vreme u međunarodnoj zajednici ukazivali na to da je stanje alarmantno posle 17. marta, samo treba reći da su posledice gaženja ljudskih prava na Kosovu i Metohiji mnogo teže pre 17. marta, jer je zapravo većina prognanih prognana posle 10. juna 1999. godine sa Kosova i Metohije. Mogli su se često čuti stavovi u međunarodnoj zajednici da stvari treba da se vrate baš zbog toga na stanje pre 17. marta, da kako se govori, treba izvršiti restauraciju prethodnog stanja. Stvari, međutim, ne treba da se vrate na stanje ni pre 17. marta, ni posle 17. marta. Potrebno je jednostavno nešto treće. Potrebne su, prvo, jače, određenije mere bezbednosti, širi mandat KFOR-a i policije UNMIK-a. Ali, to je drugo, to nije dovoljno, potrebno je i političko rešenje. Uz sve mere bezbednosti, sa većim ili manjim brojem vojnika KFOR-a, do sada nisu dali rezultate. Potrebno je jedno jasno određeno, čvrsto političko rešenje. Odmah da kažem da dva dokumenta s kojima se pojavio UNMIK, koja su uzajamno povezana u poslednje vreme, to su Standardi za Kosovo, usvojeni decembra prošle godine, i krajem marta usvojeni Plan primene kosovskih standarda, apsolutno ma koliko bili obimni nisu dovoljni. Paradoksalno je da su možda i suviše dobri, ali za neke druge prilike, a ne za kosovske prilike. Oni su možda isuviše dobri, ali imaju samo jednu manu, oni su potpuno neostvarljivi na Kosovu i Metohiji. Standardi i kosovska stvarnost, dakle ovi Standardi za Kosovo koje je UNMIK izradio i kosovska stvarnost, to vam je kao nebo i zemlja. Ja ću samo navesti jedno mesto, mesto koje je stavljeno kao moto, kao vodeća ideja na ovom dokumentu Standardi za Kosovo od 10. decembra 2003. godine koji glasi ovako, citiram: "Za Kosovo gde su svi, bez obzira na etničko poreklo, rasu ili religiju slobodni da žive, rade i putuju bez straha, neprijateljstava ili opasnosti, gde postoji tolerancija, pravda i mir za svakoga." A zatim je naravno ostvarenje ovog multietničkog raja, jer ovde se ne može raditi ni o čemu drugom nego o multietničkom raju, vremenski oročeno na 2005. godinu. Dakle, sve ovo treba da se dostigne, postigne, ostvari ni manje ni više nego do 2005. godine. Smatralo se i smatra UNMIK da je to realno postići 2005. godine. Inače, postavlja se pitanje zašto bi se baš ova godina pominjala. Standardi su za Kosovo pisani kao da na Kosovu imamo nekoliko nacionalnih zajednica, ne samo formalno, već i stvarno ravnopravnih u svemu. Kao da na Kosovu nije problem u tome što se vrši nasilje, progon i pogrom od strane nadmoćne, brojčane albanske većine nad srpskom i nealbanskom manjinom. Oni su pisani, standardi, kao da stvari treba samo malo na Kosovu popraviti, a ne menjati iz korena. I uopšte postavlja se pitanje čime objasniti to nestrpljenje, 2005. godina, kada je reč o rešavanju kosovskog pitanja, u poređenju sa neograničenim strpljenjem kada je reč o nekim drugim etničkim napetostima i sukobima u svetu, recimo, kada je reč o kiparskom pitanju. Politika međunarodne zajednice koju na Kosovu i Metohiji predstavljaju i sprovode UNMIK i KFOR pokazala se dosad krajnje neefikasnom u praktičnoj primeni mandata na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Petogodišnje sprovođenje ove politike značilo je u praksi dve stvari: prvo, približavanje cilju kosmetskih Albanaca o otcepljenju Kosova, ali i drugo, isto takođe njihovom cilju potpunog etničkog čišćenja Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija polako i sigurno postaje monoetničko područje i to pred očima i uz masovno prisustvo predstavnika međunarodne civilne i vojne misije. Ovakav proces Srbija ne sme da dozvoli ni zbog sebe, ni zbog čitavog regiona, najzad ni zbog Evrope čiji je Srbija inače deo, suštinski ako nije formalno, kao druge članice EU. Politika Srbije prema Kosovu i Metohiji morala bi od sada da se zasniva na ovom planu kojim se garantuje status, opstanak i povratak Srba u pokrajinu. I odmah da kažem, i to je veoma važno, ovaj plan je u potpunosti saglasan sa međunarodnim i unutrašnjim dokumentima o Kosovu i Metohiji, samo što im dodaje još nešto, jedan neophodan nedostajući elemenat, a to je sistem pravnih i institucionalnih garancija za ugroženo srpsko stanovništvo u pokrajini. Budući da je ovo pitanje dosad bilo nerešeno i da je takvo stanje stvari omogućavalo Albancima sprovođenje strategije etničkog čišćenja, primenom ovog plana rešava se najveći problem i najveći dosadašnji neuspeh međunarodne uprave u pokrajini. Plan Vlade Srbije koji je pred Vama ne prejudicira takozvani konačni status Kosova i Metohije. To je inače prigovor koji su isticali albanski secesionisti i koji su neoprezno ili namerno prihvatali neki predstavnici međunarodne zajednice i sadašnje uprave u pokrajini. To, međutim, nije pitanje konačnog statusa, nije pitanje kojim mi treba da se bavimo i mi se njime ne bavimo ni strateški, ni u ovom dokumentu. Za nas je status Kosova regulisan ustavom Srbije i stavovima u Rezoluciji 1244 kojima se utvrđuje suverenost i teritorijalni integritet SRJ, odnosno danas Srbije i Crne Gore i plan suštinske autonomije pokrajine u njenom okviru. Drugo, ovaj plan ne dovodi u pitanje, a to je isto jedan od prigovora koji se može čuti u javnosti, ideju i vrednosti multietničkog društva, već predstavlja sredstvo i put da se do takvog društva dođe. Danas to nije mogućno, nije mogućno ni ove istorijske, prelomne 2005. godine, očigledno uopšte da u bliskoj budućnosti nije mogućno. Treće, ovaj plan se ne zalaže ni za etničku podelu Kosova, kao što se vrlo često prigovara, premda je otvoreno govoreći i etnička podela Kosova bolja od etničkog čišćenja Kosova, odnosno etnički čistog Kosova. Plan se jednostavno zalaže za decentralizaciju vlasti na Kosovu i Metohiji. I odmah da kažem da taj plan u tom pogledu, zalaganju za decentralizaciju vlasti, za jedan oblik decentralizacije vlasti na Kosovu i Metohiji podseća u nečemu na one modele koji su primenjivani u regionu, recimo na jedan model koji je dao rezultata posle rata i etničkih sukoba u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Dakle, taj model je predviđen Dejtonskim, u slučaju BiH, i Ohridskim sporazumom u slučaju Makedonije, čiji je garant međunarodna zajednica. Ali da dodam još nešto, na jugu Srbije primenjuje se dosta uspešno po oceni međunarodne zajednice, multietnički eksperiment. Ako on u ovom času nije moguć, ako ta vrsta suživota Srba i Albanaca nije moguća na Kosovu, zašto makar autonomija kao sredstvo zaštite Srba i nealbanaca ne bi bila sprovodljiva. Da kažem posebno, to se ne ističe, ali na neki način se podrazumeva u mnogim kritikama ovog plana u međunarodnoj zajednici, reći ću nešto što je samo po sebi jasno, ali osećam potrebu da to istaknem - ovaj plan nije predlog, naravno, pošto je plan, pošto je plan političkog rešenja, nije predlog nasilnog već političkog rešenja kosovskog pitanja. Ovaj plan nije poziv da se pale kuće, crkve, kulturni spomenici, nije poziv da se ljudi zverski ubijaju i progone iz svojih domova, već predlaže kako da se u svojim osnovnim pravima, pre svega u pravu na život, zaštiti obespravljena manjina Srba. Ovaj plan Vlade Srbije strogo se drži mandata koji je poverila Skupština svojom Rezolucijom o Kosovu i Metohiji od 26. marta ove godine, a naravno, dozvolite da Vas podsetim, izrada predloga političkog rešenja sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji po Rezoluciji podrazumevala je ili trebalo je da se kreće, kad je reč o ovom planu Vlade Srbije, u okviru tri načelna stava. Prvo, da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora, drugo, da Srbija mora da osigura opstanak, bezbednost i povratak kosmetskih Srba i treće, da Srbi na Kosovu i Metohiji moraju da imaju nove institucionalne garancije svoga položaja i bolju zaštitu svojih prava. Polazeći od pomenute rezolucije, plan Vlade Srbije ima u vidu relevantne međunarodne konvencije o zaštiti osnovnih prava i sloboda, ljudskih prava i prava nacionalnih zajednica, a posebno ima u vidu brojna evropska iskustva u zaštiti prava nacionalnih zajednica putem zasnivanja teritorijalne autonomije, dakle, zaštiti prava manjina oslanjajući se na teritorijalnu autonomiju. Znači da u uporednom smislu, ovaj dokument nije ništa izuzetno u evropskim relacijama zaštite prava pojedinih kategorija stanovništva. Razlika u odnosu na bitna rešenja zaštite manjinskih prava teritorijalne autonomije u Evropi je samo u tome što su civilizovane evropske države tu vrstu problema rešavale odmah mirno i sporazumno, po pravilu onemogućavajući etničke sukobe i etničke pogrome, kao što je onaj koji se na Kosovu i Metohiji dogodio 17. i 18. marta i kao što se uostalom etnički pogrom Albanaca nad Srbima tiho odvija od 10. juna 1999. godine. Dakle, ako je međunarodna zajednica, sve u svemu, podbacila u sprečavanju etničkog čišćenja Kosova i Metohije od početka svog mandata i ako se oglušila o stalne zahteve Beograda i kosmetskih Srba o boljoj institucionalnoj zaštiti srpske zajednice, sada se međunarodnoj zajednici jednostavno ukazuje prilika da pokaže odlučnost u rešavanju ovog najtežeg pitanja. Usvajajući ovaj plan moramo biti svesni toga da njegovo sprovođenje nije naravno u našim rukama, već je kao i celokupna politika na Kosovu i Metohiji u velikoj meri u rukama međunarodne zajednice. Pre nešto više od mesec dana međunarodna zajednica se bogme opekla o takozvano albansko pitanje, ali uprkos tome ne treba očekivati njena potpuno otvorena vrata kada je reč o našoj politici u pokrajini. I tu želim posebno da istaknem prve utiske koje imamo iz razgovora da, iz pokušaja da se osnovne ideje u ovom planu predoče predstavnicima međunarodne zajednice. Kako se vremenski odmičemo od 17. marta, sve više dolazi do izražaja u redovima međunarodne zajednice strah od rešenja, oportunizam, birokratska ravnodušnost. Sve više dolazi do izražaja sklonost međunarodnog činioca da pilatovskim pranjem ruku, suprotno Rezoluciji 1244 i ustavnom okviru ovlašćenja prenosi sa UNMIK-a na kosovske institucije iz kojih deluju inače mnogi glavni albanski protagonisti etničkih progona i etničkog čišćenja. Sve više u tom delovanju međunarodne zajednice, pre svega UNMIK-a, na Kosovu se ispoljava tendencija da se u kosovske institucije ugrađuje elemenat po elemenat državnosti Kosova. Formiranje Kancelarije za međunarodnu saradnju pri Vladi Kosova predstavlja jedan od oblika preuzimanja jednog važnog dela državnosti svake državne zajednice, a to su spoljni poslovi. Najzad, pošto se radi nesumnjivo još jedanput o ispoljenom bežanju od odgovornosti međunarodnih zvaničnika, mislim da personifikaciju tog bežanja od odgovornosti, koja je ravna neodgovornosti, predstavlja sadašnji šef UNMIK-a na Kosovu i Metohiji Hari Holkeri. Pokazaću samo na jednom nedavnom primeru, na prekjučerašnjoj Holkerijevoj izjavi kako to izgleda. Navodim njegove reči, zapravo četiri stava koji zapravo pokazuju sada u ovim promenjenim prilikama da, pošto je eto prošlo više od mesec dana od 17. marta, ne postoji uopšte namera da se rešavanju kosovskog pitanja, odnosno zaštiti Srba i nealbanaca na Kosovu priđe ozbiljnije, delotvornije. Holkeri kaže: "Nisam video plan Vlade Srbije o kantonizaciji Kosova, ali sam za njega čuo." Premda sam sa gospodinom Holkerijem o osnovnim idejama ovog plana sam razgovarao u Beogradu. "Stanovništvo na Kosovu" veli Holkeri "taj predlog vidi kao mogućnost da jedan deo Kosova bude izdvojen iz sastava ovog područja i to je predlog prema kome treba biti vrlo oprezan". Naravno, ne znam šta znači stanovništvo Kosova. Na taj isti način se jedna bezlična, amorfna slika Kosova daje u ovim Standardima za Kosovo i Planu za primenu kosovskih standarda. I, zatim, Holkeri nastavlja da je "dobra osnova za početak rada na ovom pitanju predlog Saveta Evrope, koji radi na novom konceptu decentralizacije". Savet Evrope počeo je da radi na tom konceptu 2002. godine i taj koncept zapravo predstavlja jedan pokušaj neke minimalne decentralizacije vlasti, a preuzimanje širih ovlašćenja od strane opština i podopština uz istovremeno prebacivanje sve više i više nadležnosti sa UNMIK-a na kosovske institucije, tako da ako bi se nešto kroz ovaj oblik lokalne samouprave i postiglo na Kosovu i Metohiji to se apsolutno potire prebacivanjem jednog velikog dela nadležnosti sa UNMIK-a na kosovske institucije. Dalje, Holkeri kaže "da je Beograd naš partner u dijalogu i pod hitno ga moramo uključiti u razgovore o tehničkim i praktičnim pitanjima". To dodatno indirektno znači jednostavno da se uopšte nema namera da se o ovom suštinskom političkom pitanju garancija za Srbe na Kosovu priđe ozbiljnije, već da se bavi onim pitanjima koja su pokrenuta u takozvanom bečkom dijalogu - dakle, tehničkim, umesto političkim pitanjima, pitanjima zaštite ljudskih prava. I, najzad, zaključuje šef UNMIK-a na Kosovu "činjenica je međutim da upravo zbog nepoverenja" kaže on "ja nemam odgovor na pitanje kada će početi masovniji povratak Srba na Kosovo". Tu bih podsetio na jednostavnu činjenicu da je ovo četvrti mandat šefa UNMIK-a na Kosovu i njegov mandat jeste da u skladu sa Rezolucijom 1244 uradi sve na povratku raseljenih, odnosno prognanih sa Kosova i Metohije. Danas, sadašnji šef UNMIK-a tvrdi da zbog nepoverenja, opet simetrija, nepoverenje postoji i na jednoj i na drugoj strani, nema etničkih sukoba, nema nasilja, nema ničega, krivi su pođednako i Srbi i Albanci, zbog svega toga on jednostavno nema odgovor na pitanje kada će početi masovniji povratak Srba na Kosovo. Znate, na ovo pitanje može se dati vrlo jednostavan i lak odgovor. Taj povratak će početi onog trenutka kada Srbi dobiju valjane institucionalne garancije, a te garancije oni mogu dobiti samo kroz odgovarajuću autonomiju na Kosovu i Metohiji. I ako su nam dakle ta vrata u komunikaciji sa međunarodnom zajednicom sada odškrinuta, mi moramo veoma mudro da iskoristimo priliku da Srbima i ostalim nealbancima u pokrajini obezbedimo miran život i bezbedan povratak. To ne možemo drugačije nego u saradnji sa međunarodnim činiocem, zato je neophodno da usvajajući ovaj Plan, Skupština poveri Vladi mandat za razgovore oko puteva i načina njegove primene. Pritom se podrazumeva da Vlada ostaje u obavezi da redovno izveštava Skupštinu o rezultatima, ali i očekivanim problemima koji će se pojaviti u primeni Plana. Sigurno je međutim to da ova Vlada ne može odustati od ovog koncepta, jer jedino on u svojoj punoj primeni garantuje opstanak, bezbednost i povratak Srba na Kosovo i Metohiju. S druge strane, jasno je, isto, da kao što se suštinski ne može odustati od ovog plana, da on predstavlja okvir za razgovore o teritorijalnoj autonomiji na Kosovu i Metohiji sa predstavnicima međunarodne zajednice, i na Kosovu i Metohiji i izvan njega. Dakle, ovaj plan nije nešto tvrdo, zakovano i nepromenljivo, ali njegova suština, njegova osnovna ideja mora ostati nepromenljiva. Podrazumeva se da se ovaj plan ne može ostvariti odmah i na mah, već postepeno. Neki njegovi delovi se mogu brže realizovati, neki sporije. Imajući sve u vidu, lako se na kraju može zaključiti koliko je važno da ovaj plan usvoji celokupna Narodna skupština. Ako postoji neko pitanje koje je nadstranačko, državno u pravom smislu reči, onda je to pitanje Kosova i Metohije i u njegovom okviru pitanje opstanka i povratka Srba u pokrajinu. Nema sumnje da svi predstavnici građana Srbije okupljeni u ovom domu upravo na ovaj način posmatraju i osećaju ovaj problem. Mi danas ovakav odnos prema problemu treba da pretočimo u istinski jedinstven državni stav i politički program. Sa takvim mandatom i porukom, ovoj Vladi biće, uveren sam, mnogo lakše da se u postojećem okruženju bori i izbori za međunarodno prihvatanje i naravno za ostvarenje postepeno ovoga plana. Hvala Vam. Info-sluzba ERP KIM je zvanicna informativna sluzba Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko-metohijske i radi s blagoslovom Njegovog Preosvestenstva Episkopa Artemija. |