13. februar 2004. god.

Info-bilten ERP KiM 13-02-04

Iz italijanske stampe

PANORAMA.IT

6. februar 2004. god.

Upozorenje sa Kosova: Zivot pod vojnom pratnjom

Zatocenici mira

Francesca Folda

http://www.panorama.it/mondo/capitali/articolo/ix1-A020001022890

Sve ih je manje, sve su siromasniji, izlozeni sve vecim pretnjama. Tako zive Srbi u pokrajini koja je pod upravom Ujedinjenih nacija, u kojoj se sukob sa Albancima nije zavrsio i gde se, nakon Milosevica, vraca kosmar etnickog ciscenja. Ovaj put u suprotnom smeru.
 


Monah iz manastira Visoki Decani, juzno od Peci, pod pratnjom italijanskih vojnika


Milijana ima 11 godina. Cesto je na casovima sama, jer njena drugarica iz razreda ne stigne do skolskog autobusa koji prati policija. Drugog nacina nema da se dodje do srpske skole u Obilicu, malene enklave koja se nalazi nekoliko kilometara od Pristine. Do 1999. ucenika koji govore srpski bilo je preko 900, a danas ih je samo 45. Skoro su svi prozori zasticeni metalnim resetkama. Neka stakla su polomili kamenicama Albanci koji su danas naseljeni u tom delu grada, u kome su ranije ziveli vecinom Srbi. Od kraja rata, racuna se da je samo u ovoj opstini ubijeno 29 Srba. Poslednje troje (otac i majka, osamdesetogodisnjaci i sin od 53 godine) napadnuti su 3. juna prosle godine: njihova tela su isprebijana, izbodena, unakazena i zapaljena u njihovoj sopstvenoj kuci. Kosovo 2004: pokrajina u kojoj su UN igrale na kartu stvarne multietnicnosti i koja je i postala protektorat UN-a pod upravom privremene administracije Ujedinjenih Nacija (UNMIK) sa 7 000 medjunarodnih sluzbenika, dok je bezbednost poverena mirovnim snagama od 50 000 vojnika KFOR-a.

Zvanicno Kosovo ostaje pokrajina Srbije, iako Albanci jos uvek teze ka nezavisnosti. Ujedinjene nacije pripremaju povlacenje, iako ne mogu da zasigurno kazu da su pobedile. Istina, nema vise masovnih ubistava, masovnih grobnica, porusenih i zapaljenih sela. Ali, jedna zajednica je jos uvek diskriminisana, zivi u strahu, bez zaposlenja i slobode kretanja. Samo su se promenile uloge u odmeravanju snaga izmedju Srba i Albanaca. Ovaj put pred ocima medjunarodne zajednice.

Albanci i Srbi na Kosovu su u svemu podeljeni, ne samo po jeziku i veri. Danas se razlikuju i po registracionim tablicama i moneti. Albanci su sa odusevljenjem prigrlili vlast UNMIK-a, nazvali bulevare po Bilu Klintonu, prihvatili evro i promenili registracije automobila. Ali nealbanci i dalje koriste registracije i dokumente Srbije, a osim toga i valutu iz Beograda. Mnogi od njih zive sa mesecnim prihodima od 80 evra, u dinarima, koje srpska vlada daje glavama porodica da ne napuste pokrajinu.

Kad je Slobodan Milosevic zapoceo kampanju diskriminacije Albanaca na Kosovu, Srba je bilo oko 300 000. Imali su vazna mesta u javnim ustanovama, skolama, bolnicama i fabrikama. Nakon pada razima pod NATO bombama, Srbi su izbegli pred osvetom OVK, albanske oslobodilacke vojske. Pre nego sto su vojne snage NATO saveza preuzele kontrolu, na nasilje srpskih paravojnih formacija uzvratilo se na isti nacin: osvetom, rusenjem, skrnavljenjem pravoslavnih grobalja, paljenjem kuca. Srbi su danas na Kosovu svedeni na trecinu: mnoge njihove kuce su srusene ili su ih uzurpirali Albanci (ako su ih i kupili, bilo je to po beznacajnim cenama).

Ivan, inzenjer elektrotehnike, zivi u Obilicu: 11 godina je radio u jednoj od dve termoelektrane, koje su strujom opskrbljivale veliki deo bivse Jugoslavije. Za njega vise nema posla zajedno sa Albancima. Ivan svoje prihode iz Beograda dopunjava tako sto radi kao prevodilac za karabinjere, ali vec na prolece namerava da napusti kucu u kojoj je rodjen da bi se odselio u Srbiju. Tamo ga cekaju zena i tek rodjeni sin: u Pristini, naime, nema bolnice u kojo bi svetlo dana mogla da ugledaju i srpska deca. Cak ce i njegova kuca pripasti Albancima. U ovom delu Obilica se pred ocima UN-a dovrsava novo etnicko ciscenje.

Sve osim povratka:

UN su predvidele plan povratka za sve prognanike poslednjeg balkanskog rata. U osojanskoj dolini je nekad u pet sela zivelo preko 2000 Srba. Danas ih je samo 300. Zbog sigurnosti zive u dva sela, dok ih jos 136 ceka u kontejnerima na obnovu kuca. "Mladi vise vole da ostanu u Srbiji ili da odu negde u Evropu" prica nam Sonja Vucovic, mlada nastavnica, "jer oni ovde nemaju buducnosti. Tek 10 % srpske populacije ima zaposlenje, opasno je da se radi u polju, nema slobode kretanja ni mogucnosti da se prodaju poljoprivredni proizvodi."

U Suvom Lukavcu, kod Istoka, nedavno je rekonstruisana 21 kuca za toliko srpskih i romskih porodica koje su se vratile pod zastitom spanskog KFOR-a. Ali, proces povratka na svoje nije jednostavan: od onoga sto se zove poseta "idi i vidi" (prvi dolazak glava porodica u napustena sela) pa do povratka u osposobljene kuce prodje i po dve godine. Takodje mora da dokazete da ste legitimni vlasnik zemlje na kojoj su podignute sada vec srusene i opljackane kuce.

Ovoj birokratskoj sporosti se pridruzuje i nikad ugusena etnicka mrznja. 2002 godine se na Kosovu desilo 136 ubistava. Srpskih zrtava je bilo 30, odnosno 22 % ( iako je Srba tek 10 % od ukupnog stanovnistva). U avgustu 2003 desila se poslednja epizoda: hicima iz kalasnjikova pucano je na grupu srpske dece koja se igrala kraj reke u Gorazdevcu. Dvoje dece je ubijeno, a cetvoro ranjeno. Ovo se desilo tek nekoliko dana pre predvidjenog povratka 200 srpskih prognanika. Povratak su medjunarodne vlasti morale na brzu ruku da otkazu. Ovo nije i jedino povlacenje na koje je bio prisiljen UNMIK. 10 decembra prosle godine 26 Srba iz Kline, gradica na centralnom Kosovu, dopratili su vojnici KFOR-a u svoje naselje u ranim jutarnjim casovima kako bi se uselili u jednu povecu kucu bez krova, da bi kasnije mogli da polako obnove svoje domove. Cim se prosirila vest, stotinak Albanaca se okupilo ispred kuce, noseci sipke i kamenice. Oni su odbili bilo kakav povratak Srba pre nego sto dobiju saznanja o svojim srodnicima nestalim tokom Milosevicevih progona. Sve se zavrsilo tako sto su Srbi morali da po drugi put odu (uz pomoc KFOR-a) iz grada u kome su nekada ziveli. Bio je to veliki poraz za Ujedinjene nacije.

"Takozvani mir NATO saveza na Kosovu znaci samo da je rat pod kontrolom, a ne da zaista ima mira" pise u svojoj knjizi "Izgubljeno Kosovo" Marilina Veca, italijanska novinarka. "Cim ode KFOR, ponovo ce izbiti sukob" cuje se od pripadnika obeju zajednica. Cini se da medjunarodna zajednica gubi vreme, odlazuci jedinu politicku odluku koju svi cekaju: da li ce ili ne Kosovo biti nezavisno, i da li ce barem Srbija dobiti sever  nemirnog i podeljenog grada Mitrovice.

«Mitrosalim», tako su je krstili medjunarodni posmatraci, balkanski Jerusalim, gde dve zajednice ujedinjuju samo dva mosta. Ovde gotovo da nema nikakvih kontakata. Medjunarodno posredovanje nije dalo rezultate, uostalom kao ni velika multietnicka pijaca, otvorena 12 aprila 2002, na sredini mosta (nazvanog) Cambronne. Vec sledece nedelje su pultovi bili prazni i niko se nije pojavljivao da prodaje robu. Mnogi smatraju da beogradska vlada bojkotuje sazivot dveju strana iako postoje i grupe ekstremista raspustene OVK, kao sto su Crni Orlovi (sada preorijentisani na organizovani kriminal) koji neprestano prete i terorisu koliko Srbe, toliko i Albance koji su etiketirani kao izdajnici. Pozitivni znakovi su neznatni i kontradiktorni. Kosovska policijska sluzba (nova multietnicka policija koju je promovisao UN) preuzela je kontrolu nad punktovima na glavnom mostu u Mitrovici. Obavestajni izvori, medjutim, upozoravaju da se na manje primetnim mestima u pokrajini sprovodi represija prilikom zaustavljanja srpskih automobila. U Mitrovici, u severnom delu grada uzdizu se takozvane tri kule, velike zgrade od armiranog betona gde porodice razlicitog etnickog porekla zive na istom mestu. Ali, u Pristini Srbi zive u samo jednoj zgradi, u kojoj zive i stranci koji rade za UN.

Napetost je svaga prisutna u vazduhu: na pijacni dan u subotu, u Lipljanu,  kada Srbi dolaze u kupovinu u pratnji finskih vojnika ili u nedelju kada u UNMIK-ovom autobusu, pod pratnjom policije i vojske pravoslavni Srbi iz Severne Mitrovice idu na liturgiju u crkvu Svetog Save u juznom, albanskom delu grada. Crkva je okruzena bodljikavom zicom, pod stalnom strazom petnaestorice grckih vojnika. Tenk je parkiran uz samu crkvu.

Zbog svoje vere Srbi nece da se odreknu Metohije (zemlje manastira). Tako se zove centralni (zapadni prim. prev.) deo Kosova, kolevka srpske crkve jos od 1200. godine kad je po prvi put krunisan pravoslavni arhiepiskop Srbin. Pec mozemo da uporedimo sa Vatikanom. Tamo je monumentalni manastir gde trenutno kao zatvorenici zive jeromonah, 24 monahinje i sest civila. Da im dodju poklonici ili da odu u kupovinu, moraju da sa italijanskim KFOR-om zakazu pratnju. Isto se desava i sa 30 monaha u manastiru Decani.

Otac Andrej nam prica: " Nismo manastir zatvorenog tipa, ali smo naviknuti na monaski zivot. Srpske porodice, naprotiv, zive u izolaciji u svojim kucama i cekaju da ih mi posetimo da bismo im odneli hranu ili svete tajne. Kao sto teski bolesnici zive samo na aparatima, tako i mi prezivljavamo, uz pomoc KFOR-a".

Ovde nije rec samo o maniji proganjanja. Od kraja NATO bombardovanja, na Kosovu velicine Abruzza unisteno je  ili spaljeno 116 crkava iako je mandat Ujedinjenih nacija bio da "obezbedi javni mir, vladavinu zakona, da promovise postovanje ljudskih prava i omoguci siguran povratak prognanika na Kosovo". Medjutim, kosovski premijer, Bajram Redzepi, 22 januara bio je prinudjen da izjavi svojim sunarodnicima: "Ja ne podrzavam princip multietnicnosti. Ali, ako se i ne volimo, na sto nismo obavezni, zahtevam da barem postujemo jedni druge i da izbegavamo napade".

Ovo se zaista ne moze nazvati "mir".

Poslednji napadi

Najtezi slucajevi nasilja protiv kosovskih Srba od 2002 do danas.

10. oktobar 2002: ranjena dva pripadnika UNMIK dok su pratili srpski konvoj u Peci. Albanska rulja ih je gadjala kamenicama i molotovljevim koktelima
16. novembar 2002: 3 bombe bacene na pravoslavnu crkvu u Istoku
30. novembar 2002: cetiri coveka su prijavila pretnje Crnih Orlova zbog toga sto su otvorili prodavnice u centru Pristine.
8. februar 2003: cetiri Srbina ranjena od bacene bombe u Mogili (50 km od Pristine). UNMIK policija hapsi dvadesetsestogodisnjeg Albanca.
13. februar 2003: eksplozija unistila prodavnicu i automobil Srbina iz Kosovske Kamenice u zoni odgovornosti americkog KFOR-a
3. jun 2003: tokom noci ubijena tri clana porodice Stolic (dvoje osamdesetgodisnjaka) u srpskoj enklavi Obilic: masakrirani, unakazenih tela i zapaljeni u kuci.
13 avgust 2003: dvoje srpske dece od 11 i 20 godina ubijeni iz kalasnjikova dok su se igrali kraj reke Bistrice u Gorazdevcu. Cetvoro dece ranjeno.
31. avgust 2003: bombom ubijen covek u srpskom selu Cernica. Srbi se zale da je pomoc stigla prekasno da ne bi pomogli da mu se spase zivot.
10. decembar 2003: zbog javnih nemira stotinjak Albanaca propao povratak 26 Srba u Klinu. Albanci su ih napali kamenicama. Za manje od dva sata KFOR ih je evakuisao u drugu, zasticenu enklavu.

 


Info-sluzba ERP KIM je zvanicna informativna sluzba Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko-metohijske i radi s blagoslovom Njegovog Preosvestenstva Episkopa Artemija.
Nasa informativna sluzba donosi vesti sa Kosova i Metohije sa posebnim osvrtom na zivot Srpske Pravoslavne Crkve i srpske zajednice na prostorima pokrajine Kosova i Metohije i Raske oblasti. Info-sluzba ERP KIM izdaje redovne biltene na srpskom i engleskom jeziku. Pregled najnovijih novinskih clanaka vezanih za situaciju na Kosovu i Metohiji moze se naci na nasoj strani: Kosovo Daily News (KDN) News List . Info sluzba ERP KIM takodje saradjuje sa  www.serbian-translation.com

Stavovi u novinskim clancima i tekstovima koji nisu zvanicna saopstenja ili vesti IS ERP KIM pripadaju agencijama od kojih su tekstovi preuzeti i nisu neophodno stavovi Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko metohijske.

Nase informativne biltene mozete naci i na Web strani Info-sluzbe ERP KIM:
http://www.kosovo.net/erpkiminfo.html


Dodatne informacije o radu Eparhije rasko-prizrenske i zivotu kosovsko-metohijskih Srba dostupne su na zvanicnoj prezentaciji Eparhije: http://www.kosovo.net

Copyright 2003, ERP KIM Info-Service