01. decembar 2003.

Info-bilten ERP KiM 01-12-03

Zasto Misija UN skriva od javnosti stvarno stanje na Kosovu i Metohiji

Povodom pocetka saradnje Beograda i UNMIK na istrazivanju zlocina OVK
 

Rezultati misije UN/KFOR-a koje kosovski Srbi svakodnevno osecaju na svojoj kozi
Brojni nereseni slucajevi napada na Srbe nakon dolaska mirovne misije na Kosovo i Metohiju
postavljaju legitimno pitanje: da li je uloga UNMIK policije da spreci i kaznjava zlocine ili
da samo registruje pocinjena zlodela albanskih ekstremista i izrazava "iskreno zaljenje"
(fotografija: kolaz sa nekim od najtezih zlocina pocinjenih nad Srbima od juna 1999. god, ERP KiM
klikom na sliku dobijate fotografiju u vecem formatu)

Konacno, posle cetiri godine, UNMIK i predstavnici MUP Srbije pocinju neposredniju saradnju na istrazivanju zlocina koji su pocinjeni na Kosovu i Metohiji u toku i nakon oruzanog sukoba. Neposredno posle promene vlasti u Beogradu i rusenja rezima Slobodana Milosevica Ministarstvo pravosuda sa Vladanom Baticem na celu uputilo je predstavnicima UNMIK i Haskog tribunala obimnu dokumentaciju o mnogobrojnim zlocinima koji su pocinjeni na Kosovu i Metohiji nad neduznim srpskim i ostalim nealbanskim stanovnistvom.

MUP Srbije je zahvaljujuci zalaganju generala Sretena Lukica zapoceo i aktivno istrazivanje zlocina koji su pocinili pojedini pripadnici policije i vojske Jugoslavije, cime je dat znacajan doprinos rasvetljavanju sudbine nestalih Albanaca. Medutim, meseci prolaze, a predstavnici Haskog tribunala i UNMIK uporno tvrde da ne poseduju verodostojne dokaze o zlocinima albanskih ekstremista, cija se kampanja etnickog terora, nastavlja nesmanjenom zestinom uzimajuci svoj krvav danak koji su, medu mnogobrojnim zrtvama, "platila" deca iz Gorazdevca i clanovi masakrirane porodice Stolic iz Obilica.

Novu promenu odnosa izmedu UNMIK i Beograda oko pitanja pocinjenih zlocina verovatno je pokrenuo tekst nedavno objavljen u Vecernjim novostima sa fotografijama pripadnika OVK koji u rukama drze odsecene glave zarobljenih Srba. U prvom trenutku predstavnici UNMIK bili su u nedoumici kako da komentarisu ovaj tekst, ali se ubrzo pokazalo da je istraga ovog slucaja pocela jos avgusta 2003. godine, nakon sto su u jednoj napustenoj albanskoj kuci u selu Prilep kod Decana pronadene pomenute fotografije.

Neki predstavnici UNMIK smatraju da je lakse drzati Albance pod kontrolom ukoliko njihove vode znaju da optuznice protiv njih mogu biti aktivirane cim prestanu da se ponasaju kooperativno. Medutim, dogadaji na terenu pokazuju da su ovi lideri shvatili UNMIK strategiju kao znak slabosti i garanciju sopstvenog imuniteta pa su nastavili da koordinisu ekstremisticke napade, ne ustezuci se da otvoreno prete cak i najvisim UNMIK predstavnicima, koristeci situaciju u svoju korist. Upravo pod pretnjom bivsih struktura OVK Kosovo je iznenada napustio i Hans Hakerup, jedan od sefova UNMIK, kome su albanski krugovi zestoko zamerali blisku saradnju sa Beogradom i promenu proalbanskog kursa Bernarda Kusnera.


"Pakt sa djavolom"

Bilo bi veoma tesko poverovati da obavestajnim sluzbama UNMIK i KFOR nije poznata sumnjiva i mracna proslost sadasnjih albanskih lidera, ali mnogi analiticari procenjuju da je preterana medunarodna tolerancija , izmedu ostalog, posledica i njihove aktivne saradnje sa NATO snagama u toku bombardovanja SRJ 1999. godine. Ne mozemo da zaboravimo da je slican "pakt s davolom" napravljen svojevremeno sa Osamom bin Ladenom u vreme avganistanskog rata (u toku 80-ih godina), kada su zapadni vojni instruktori obucavali Osamu i njegove mudzahedine kako da se bore protiv ruskih snaga. Tome treba dodati i nehoticno priznanje Ricarda Holbruka koji je u memoarima napisao da je slican "pakt s davolom" napravljen u toku rata u Bosni kada su zapadne obavestajne sluzbe organizovale ili dopustale dolazak mudzahedina u Bosnu kako bi ojacali snage Alije Izetbegovica.
Situacija se od tada, ipak, radikalno izmenila. Rusi vise nisu neprijatelji Zapada, a Osama i njegovi "borci za slobodu" postali su protivnik broj jedan za SAD i zapadni svet, narocito posle tragedije 11. septembra 2002. godine. Milosevic vise nije strasilo Balkana i Srbija se sve vise priblizava evro-atlantskim integracijama zajedno sa ostalim bivsim jugoslovenskim republikama. Mozda su jedini dinosaurusi iz tog vremena ostali na Kosovu, gde albanski lideri ne mogu da shvate da su zatocenici sopstvenih anahronih nacionalistickih ideja koje Zapadu vise nisu potrebne.

Ali, problem na Kosovu je u tome sto Zapad zaista vise nema mnogo izbora. Nije na vreme stvorena nova politicka elita koja bi Kosovu dala evropski imidz. Iskreno receno, bivse vode OVK koje su posle rata ugrabile moc ne izgledaju mnogo spremne da vlast prepuste drugima i izgube kontrolu nad ilegalnim transakcijama i svercom droge koji im donosi milione evra. Kosovo je opet u corsokaku i Evropa bi najradije ovaj problem gurnula pod tepih da nije isuvise blizu zapadnoevropskih drzava u kojima albanska mafija preuzima monopol u prostituciji i trgovini narkoticima.

Strah od saveznika

Dodatni razlog za prilicno oprezan odnos prema bivsim vodama OVK mogao bi biti i strah da bi njihovo hapsenje moglo dovesti do javnih nereda i napada na medunarodni personal, kao u Iraku. Na Kosovu je jos dosta ekstremista i sa vecinskim muslimanskim stanovnistvom, posebno u pasivnim ruralnim podrucjima koja su izrodila danasnje politicke lidere, ova pokrajina nimalo nije imuna na ideje vahabi islama koje predstavljaju ideologiju Al Kaide. Ukoliko se ovo zaista pokaze kao istinita tvrdnja, bice veoma tesko opovrgnuti cinjenicu da su UNMIK i KFOR de fakto postali taoci ekstremista koje su svojevremeno zapadne obavestajne sluzbe naoruzavale protiv Srba.

Nazalost, ponavlja se ista prica. Nekadasni prijatelji "zapadnih vrednosti" kao sto su bili Osama bin Laden i Sadam Husein izrodili su se u najvece protivnike zapadne civilizacije i predvodnike "koalicije zla" prema recima americkog predsednika DZordza Busa.
Kada se prisetimo dogadaja iz 1998-1999. godine zapravo jedini razlog koji je doveo do toga da NATO prihvati OVK kao svoje saveznike jeste njihov zajednicki cilj da se oslobode Milosevicevog rezima nanoseci mu poraz bas na Kosovu koje je smatrano za jedno od najjacih uporista njegove politicke moci i licne politicke harizme. Predstavljajuci secesionizam kosovskih Albanaca kao borbu za ljudska prava, izgledalo je kao sasvim opravdan izgovor kako bi se pokrenula masivna medijska i diplomatsko-vojna kampanja koja je trebalo da Milosevica baci na kolena.

Naravno, neki jos i danas diskutuju koliko je zapravo vojna intervencija bila neophodna, ali tesko da bilo koji objektivni posmatrac moze da porekne da je prava humanitarna katastrofa na Kosovu i Metohiji pocela upravo kada su pale prve NATO bombe na gradove Srbije.
Cak i da je sam davo tada rekao da je protiv Milosevica, bio bi primljen u saveznistvo, naoruzan i poslan u rat. Istovremeno, kosovski Albanci koji su otvoreno pozdravili NATO bombe u svakom slucaju nisu mogli ocekivati da ce to izazvati blagonaklonu reakciju njihovih srpskih komsija. Naravno, napravili bismo ozbiljnu gresku ako bismo izjavili da je situacija na Kosovu pre bombardovanja bila dobra, ali cinjenica je da su prve bombe stvorile takav stepen animoziteta da je bilo realno ocekivati tragican rasplet dogadaja.

Mozda bi se cak moglo reci da je takav razvoj dogadaja otvoreno provociran kako bi se pred zapadnom javnoscu opravdala vojna intervencija protiv jedne suverene evropske zemlje, koja je na svojoj teritoriji imala sukob relativno niskog intenziteta sa pobunjenim secesionistickim snagama. Cinjenica da UN nisu zvanicno odobrile intervenciju bila je dodatni razlog za ratne planere da pronadu hitan i dovoljno ubedljiv nacin kako da svoju javnost privole da podrzi nastavak bombardovanja.

Izvestaji u kojima se operisalo sa stotinama hiljada prognanih i ubijenih Albanaca, razrusenim gradovima, koncentracionim logorima podgrevali su uverenje zapadnog sveta da su Srbi jedini krivci, a da su pripadnici OVK cestiti borci za slobodu svog naroda. Dogadaji koji su ubrzo usledili pokazali su pravu sliku stvarnosti.

Posle povlacenja jugoslovenskih snaga, koje je proteklo bez ijednog incidenta, snage KFOR predvodene NATO usle su na Kosovo i Metohiju. Istovremeno sa njima, iz Albanije i kosovskih suma pojavile su se bande OVK koje su odmah preuzele vlast u kosovskim gradovima i zapocele kampanju terora: hapsenja, ubistva, mucenja civila u logorima i druge zlocine o kojima su detaljno izvestavali uzasnuti zapadni novinari, pripremani da ce na Kosovu i Metohiji naici na srpske paravojne snage koje ce ubijati albanske povratnike.

U vecini slucajeva KFOR nista nije ucinio kako bi sprecio iseljavanje srpskog stanovnistva iz gradova i sela. Nekoliko dokumentarnih filmova iz tog vremena koje su snimali Albanci i Turci pokazuju kako vojnici KFOR cak otvoreno pomazu Srbima da napuste svoje domove kao da njihov mandat nije bio da obezbede sigurnost za sve zajednice, nego da Kosovo pretvore u etnicki cistu albansku pokrajinu. Na stotine srpskih sela je opljackano i zapaljeno, hiljade stanova i kuca u vecim gradovima su zauzeli Albanci uprkos prisustvu medunarodnih snaga. Zato sadasnje pozivanje Srba da se vrate u svoje porusene ili zauzete domove zvuci kao gorka ironija.

Predrasude i demokratija

KFOR je objasnjavao da je njihov osnovni zadatak sprecavanje povratka jugoslovenske vojske. Takode jedan od prakticnih prioritetnih zadataka bio je stvaranje uslova za smestaj vojske i tehnike kao i organizovanje komplikovane vojne komandne strukture organizacije koju sacinjavaju pripadnici vise razlicitih nacionalnih armija. Istovremeno, jezgro UNMIK cinila je mala grupa medunarodnih sluzbenika, od kojih je vecina prosavsi iskustvo bosanskog rata na Kosovo i Metohiju stigla sa velikim predrasudama prema Srbima. Nedostatak stvarne motivacije i zelja za brzom zaradom dodatno je ucinila UNMIK krajnje korumpiranom i birokratskom organizacijom koja se najvise bavila samom sobom.

Bernard Kusner je odmah objavio pocetak nove ere demokratije, iako su svaki dan stizale zastrasujuce vesti o ubistvima, rusenjima crkava, otmicama i pljackanju srpske imovine. Bezbednosni vakuum koji je nastao zbog neadekvatne strategije KFOR i gotovo potpunog odsustva ili neobucenosti UNMIK policije ubrzo su popunili "novi oslobodioci" koji zapravo nikada nisu dobili nijednu bitku protiv jugoslovenske vojske. Ostricu njihove pobednicke euforije najbolnije su osetili preostali Srbi, Romi, Bosnjaci, Hrvati i umereni kosovski Albanci koji su odmah obelezeni kao neprijatelji novog rezima koji su predvodili Taci, Haradinaj i Ceku. Odmah je postalo jasno da je vizija buducnosti Kosova OVK bila suprotna onome sto je Zapad zeleo i sto je nalagala Rezolucija 1244 SB. Ipak, "nestasluci" saveznika i dalje su tolerisani zato sto je Milosevic i dalje bio u Beogradu i sto su se svi problemi konacno mogli opet prebaciti na njegov rezim i Srbe u celini.

Tek nekoliko meseci posle dolaska UNMIK i KFOR postalo je jasno da Jugoslovenska vojska ne namerava da se vraca na Kosovo i Metohiju i da pravila angazovanja mirovnih snaga treba ozbiljno preispitati. Medutim, vec je bilo kasno za bilo kakvu ozbiljniju promenu na bolje. Bande OVK su vec etnicki ocistile najveci deo Pokrajine. Granice prema Makedoniji i Albaniji ostale su sirom otvorene tako da su vec pocetkom 2001. godine makedonski Albanci potpomognuti svojom bracom sa Kosova krenuli u sopstvenu borbu za otcepljenje pod vidom borbe za sira prava albanske zajednice.

Istovremeno, tone oruzja nastavile su da se slivaju iz Albanije preko klanaca Prokletija buduci da granicu niko nije obezbedivao. Neki predstavnici KFOR i UNMIK shvatili su da pravi problemi vise nisu u Beogradu, nego u sopstvenom dvoristu, iako se vecina i dalje drzala starih predrasuda i nastavila da gleda kosovske Albance kao jedine zrtve, zatvarajuci oci pred njihovim ekstremizmom i organizovanim kriminalom.

"Pakt sa djavolom" sto rece Mr. Holbruk...
Zar je trebalo cekati bas cetiri godine ili se namerno cutalo od samog pocetka?
Istorijska fotografija prilikom zakljucenja sporazuma o transformaciji OVK u KZK (Hasim Taci, Bernard Kusner, gen. Majkl Dzekson, Agim Ceku i gen. Vesli Klark)

Kraj "medenog meseca"

Cetiri godine su prosle a da nijedan predstavnik UNMIK ili KFOR nije javno priznao greske pocinjene u prvim mesecima misije kada je najvise nevinih ljudi stradalo ili nestalo. Iako mnogi u NATO u privatnim razgovorima priznaju da je "medeni mesec sa Albancima zavrsen", Kosovo je zvanicno i dalje "uspesna prica". U nameri da opravdaju svoje neuspehe i obezbede podrsku javnosti za nastavak misije cak su snimljeni i neki igrani filmovi koji predstavljaju pripadnike UNMIK i KFOR kao hrabre borce koji razdvajaju srpske i albanske paravojne snage. Na taj nacin se uporno prikriva istina da je KFOR na Kosovu zatekao zapravo pripadnike OVK i razne klanove mafije, a s druge strane nezasticene srpske i druge nealbanske civile koji su ostali da zive u svojim malim enklavama.

Zato je bilo neophodno napraviti ravnotezu zlocina, pa je srpski deo Kosovske Mitrovice prikazivan u stampi i izvestajima UNMIK kao uporiste "najopasnijih srpskih ekstremista". A zapravo sav njihov "ekstremizam" bio je u tome sto nisu hteli da dopuste da ih snade ista sudbina kao i druge etnicki ociscene kosovske gradove, pa su spontano organizovali otpor albanskom prodoru na sever Pokrajine, vecinom naseljen srpskim zivljem.

Iako niko ne moze da negira postojanje radikalno raspolozenih elemenata koji su ostali u kosovskim enklavama, severna Mitrovica je paradoksalno ostala mnogo vise multientnicki grad nego ijedan drugi grad u Pokrajini kojim dominiraju kosovski Albanci. Medutim, Misija je morala da nade opravdanje po svaku cenu, ne samo zbog nastavka vojnog prisustva na Kosovu i Metohiji, nego i zbog sve vecih potreba angazovanja zapadnih oruzanih snaga u mirovnim misijama u Avganistanu i Iraku. Neuspeh mirovnih misija u Bosni i Kosovu i Metohiji doveo bi u opasnost druge poduhvate, kao i celokupnu ideju "humanitarne intervencije" koja se na Bliskom istoku pretvorila u izgovor za novi "naftni imperijalizam". Zbog svega toga potrebno je da se istina o stvarnom stanju na Kosovu i Metohiji drzi dovoljno daleko od ociju javnosti.

Trenutno je gotovo celokupno rukovodstvo bivseg Milosevicevog rezima u Hagu, dok inicijatori i glavni akteri kosovske kampanje etnickog terora uzivaju u lovorikama pobednika. Pojedine zapadne diplomate im neretko laskaju govoreci im da su upravo oni ti koji Kosovo treba da povedu u pravcu Evrope. Mozemo samo da se nadamo da ova nepravda i nedostatak objektivnog pristupa kosovskom problemu nece potrajati dugo i da ce svi zlocinci, bez obzira kojoj etnickoj grupi pripadali, doci pred lice pravde. Ovo ce biti najmanje sto se moze uciniti za hiljade nevinih ljudi koji su izgubili zivote u toku i posle kosovskog sukoba samo zato sto nisu hteli da prihvate sovinizam i mrznju kao smisao svog zivota.

*Ovaj dodatak je naknadno dodao autor i nije objavljen u izdanju Danas-a.

Info-sluzba ERP KIM je zvanicna informativna sluzba Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko-metohijske i radi s blagoslovom Njegovog Preosvestenstva Episkopa Artemija.
Nasa informativna sluzba donosi vesti sa Kosova i Metohije sa posebnim osvrtom na zivot Srpske Pravoslavne Crkve i srpske zajednice na prostorima pokrajine Kosova i Metohije i Raske oblasti. Info-sluzba ERP KIM izdaje redovne biltene na srpskom i engleskom jeziku. Pregled najnovijih novinskih clanaka vezanih za situaciju na Kosovu i Metohiji moze se naci na nasoj strani: Kosovo Daily News (KDN) News List . Info sluzba ERP KIM takodje saradjuje sa  www.serbian-translation.com

Stavovi u novinskim clancima i tekstovima koji nisu zvanicna saopstenja ili vesti IS ERP KIM pripadaju agencijama od kojih su tekstovi preuzeti i nisu neophodno stavovi Srpske Pravoslavne Eparhije rasko-prizrenske i kosovsko metohijske.

Nase informativne biltene mozete naci i na Web strani Info-sluzbe ERP KIM:
http://www.kosovo.net/erpkiminfo.html

Dodatne informacije o radu Eparhije rasko-prizrenske i zivotu kosovsko-metohijskih Srba dostupne su na zvanicnoj prezentaciji Eparhije: http://www.kosovo.net

Copyright 2003, ERP KIM Info-Service