English Петрова Црква код Новог Пазара (7-10 век) најстарија светиња наше Епархије ФОТО ГАЛЕРИЈА - ПЕТРОВА ЦРКВА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА Епархијски архијереј Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. АРТЕМИЈЕ Древно седиште Епархије рашко-призренске Саборна црква Богородице Љевишке у Призренуl КРАТКА ИСТОРИЈА ЕПАРХИЈЕ РАШКОПРИЗРЕНСКЕ Православна епархија рашкопризренска обухвата пространо подручје Косова, Метохије и Рашке области. Ово је једна од најстаријих православних епархија у Српској Православној Цркви. Почеци хришћанске историје овог подручја могу се пратити још од апостолских времена када су Св. Апостоли Андреј и Павле посетили ове просторе и донели светлост Еванђеља. Подручје данашњег Косова и Метохије је познато по многим хришћанским мученицима који су страдали исповедајући веру пред паганским римским властима. Међу њима посебно су значајни свети Флор и Лавр који су мученички пострадали у Улпијани, недалеко до данашње Приштине у другом веку.  Након Миланског Едикта 313. године ово подручје је дошло под јурисдикцију Солунског Викаријата што се јасно види из писма римског папе Инокентија I солунском викару Руфу 412. године по коме викаријату припада подручје Дарданије (данашњег Косова и Метохије). Године 535. основана је нова Архиепископија Јустинијана Прима и подручје данашње рашкопризренске епархије потпало је под њену јуриздикцију.   Икона Пресвете Богородице, 14. век, Призрен Међутим, Јустинијана Прима није имала дугу историју. Разрушили су је Словени и Авари приликом свог освајања Балкана у 7. веку. Епархије ове бивше митрополије поново су враћене у окриље Солунског Викаријата и остале су у његовом саставу до 732. године када је византијски цар Лав III читаво подручје Балкана одузео од Римске столице (тада православне) и пренео их под јуриздикцију Цариградске Патријаршије. У периоду између 927-971 подручје Косова и Метохије припало је Бугарској Патријаршији која је основана у време владавине бугарског цара Симеона (893-927). Освајањем Бугарске, византијски цар Василије II укинуо је Бугарску Патријаршију и формирао нову аутокефалну Охридску Архиепископију којој је припало и подручје данашње рашкопризренске епархије (976-1018). Нова Архиепископија је била под директном контролом цара који је именовао кандидате за Охридски трон док је Цариградски Патријарх вршио хиротонију Охридског Архиепископа. Први писани документ који спомиње Епархију призренску јесте хрисовуља цара Василија II у којој је забележено да је ова епархија била под јуриздикцијом Охридске Архиепископије.  Зграда владичанске резиденције у Призрену. Епископ Артемије је из безбедносних разлога морао да напусти Призрен. Сада резиденцију чувају немачки војници КФОР-а. Ова епархија, која је обухватала веће подручје данашњег Косова и Метохије, постала је саставни део српске државе 1189. године када је велики жупан Стефан Немања (1168-1196) освојио Призрен и значајно увећао тадашњу младу српску државу. Почетком тринаестог века Бугари су опет заузели ово подручје да би ускоро власт преузели Византијци. Коначно 1214., у време владавине српског краља Стефана Првовенчаног (1196-1227), брата Св. Саве - првог српског Архиепископа,  призренска епархија коначно је прикључена самосталној Српској Цркви и територијално је остала у склопу Српске државе све до доласка Турака 1455. године.  Понос православног Призрена - Саборни храм Богородице Љевишке У периоду владавине српске династије Немањића, епархија призренска постла је једна од најнапреднијих црквених јединица Српске Цркве. На њеном подручју су саграђене бројне цркве, маснастири и испоснице. Стотине образованих монаха живело је у њеним манастирима који су развили опсежне духовне и интелектуалне активности - преписивање и превођење књига. Црква је отворила бројне школе, болнице и сиротишта. У овом периоду су настала и бројна вредна уметничка дела српске православне уметности, иконографије и фреско-сликарства, а развијани су и посебни занати као што су златарство, уметнички дуборез и др. Владари и племство су издашно помагали живот Цркве која је уживала све привилегије као званична државна верска установа. Године 1346, када је Српска Архиепископија подигнута на ниво Патријаршије, призренски епископ је добио звање митрополита.  Турци су коначно освојили Косово и Метохију 1455. године и ови простори ће остати под отоманском владавином све до Балканских ратова (1912-1913). Након пада Српске Деспотовине 1459 и смрти Патријарха Арсенија II, Српска Црква је потпала под јуриздикцију Цариградске Патријаршије и призренска митрополија нашла се у оквиру Охридске Архиепископије. Године 1528 српски митрополит Нифон започео је борбу за осамостаљење Српске Цркве од Охридске Архиепископије. Као резултат тих настојања уз значајну помоћ јаничара Мехмеда Паше Соколовића, брата тадашњег патријарха Макарија Соколовића, обновљена је Српска Патријаршија и велики део грчког клира у јужним деловима Србије заменили су домаћи људи.   Због отворене подршке коју је Црква пружала устаницима против турске власти у 18. веку, Турци су 11. септембраа 1776. године донели декрет о забрани рада Пећке Патријаршије и Српска Православна Црква је поново враћена у окриље Цариградске Патријаршије. Наступио је период тзв. фанариота, грчких владика који су имали веома мало разумевања за потребе српске пастве. Црквене службе су често биле на грчком језику, а одсуство пастирског рада на српском језику у великој мери је улакшао прелазак већег броја Срба, посебно у јужним крајевима, на ислам под јаким притиском турских власти и тешких намета и зулума. Године 1807, за време рашког митрополита Јоаникија дошло је до уједињења рашке и призренске митрополије. Тек 1891. године Срби су у овим подручијима добили слободу од Цариграда да сами бирају своје сународнике за епископе.  Саборна црква Св. Великомученика Георгија поред Владичанског двора у Призрену Подручје Косова и Метохије коначно је ослобођено од Турака у време Балканских ратова када су турски поседи у Европи сведени на уско подручје источне Тракије. Године 1912. рашкопризренска епархија је постала саставни део аутокефалне Српске Архиепископије (која је обновљена 1879) године. У току Првог светског рата подручје рашкопризренске епархије било је под бугарском окупацијом. Међу бројним Србима који су били хапшени и прогањани били су такође и свештеници Српске Цркве. Након рата, 1918. године, ово подручје ушло је у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Две године касније, 1920. Српска Црква је коначно поново добила статус Патријаршије. У току Другог светског рата многи православни Срби су били брутално убијени и прогнани од стране албанских фашиста који су подручје Косова и Метохије припојили квислиншкој Великој Албанији. У то време много православне цркве и гробља су оскрнављена и уништена. Епископ Серафим је био ухапшен и мученички је страдао у Албанији.  Зграда Богословије Св. Кирило и Методије у Призрену са професорским кућама. Читав комплекс је сада под војном зашптитом немачких војника. У згради Богословије још живи неколикко Срба који су остали без својих кућа и заштите Након Другог светског рата Српска Православна Црква суочила се са новим прогонима комунистичког диктаторског режима Јосипа Броза Тита. Скоро све црквене активности, посебно на подручју рашкопризренске епархије којом су сада већ етнички доминирали Албанци, сведене су на минимум и пуко преживљавање. Садашњи Патријарх Павле, који је више од тридесет година био епископ рашкопризренски, био је сведок бројних притисака и разних префињених облика прогона од стране локалних албанских власти, посебно у периоду албанске аутономије (1974-1989) када је отворено припремана сецесија Косова и Метохије. Многи православни Срби су били присиљени да напусте своја огњишта, манастири су живели под свакодневном опсадом, паљени су усеви. Године 1981. запаљен је стари конак Пећке Патријаршије од стране албанских сепаратиста. У то време оштећена су многа гробља, чак су и кости из гробова вађене и скрнављене. Ипак Јеремијин вапај владике Павла нико није чуо. Комунистичке власти у Београду и Приштини потпуно су игнорисали вапаје потлаченог народа. Тек 1989. године албанска аутономија је ограничена и Срби су поново могли да живе нормалним животом. Наравно новонастала ситуација донела је нове изазове и створила је велико незадовољство албанског народа новим српским режимом. Тако се скоро 10 година после тога Српска Црква са својим верним народом опет нашла суочена са новим претњама и терористичким акцијама.  Жеља српског народа рашкопризренске епархије и даље остаје да мирно живи и дели ову земљу Божју са свим људима добре воље без обзира на етничку и верску припадност али и да одоли свим претњама и сачува своје стародревне светиње, уметничко благо као и своје духовно православно предање које представља заједничку баштину целе хришћанске Европе.  Након рата 1998-1999 и доласка међународних мировних снага албански екстремисти уништили су преко 100 православних цркава и манастира. Само у периоду између 13. јуна и 31. децембра 99. године око 70 цркава и манасрира је уништено, најчешће минирањем. На овој карти је приказан самао један део наше уништене и оскрнављене баштине. Поједине светиње су нападане више пута док напослетку нису потпуно уништене минирањем. Рушевине цркве на Новом Брду. Ново Брдо у 14 и 15. веку био је један од најзначајнијих градова средњовековне Србије у коме је живело преко 40.000 војника. Град је запустео средином 15. века и након коначног турског освајања Косова и Метохије. У то време порушени су сви храмови у овом граду који до данашњег дана лежи у рушевинама   Након завршетка рата на Косову и Метохији и доласка међународних снага и мисије УН албански екстремисти уништили су или тешко оштетили преко 100 српских православних храмова. Бројне светиње су опшљачкане, иконе поломљене, гробља разарана и кости разбацане. Све ово се догађало и догађа се и дан данас, не за време рата већ у присуству најбоље наоружаних војника НАТО снага. Епархија рашкопризренска је почела у самом почетку послератног страдања да документује ова злодела упознавајући домаћу и међународну јавност о злочину који се спроводи над нашом Црквом и њеним древним храмовима. Тако је настала публикација РАСПЕТО КОСОВО која је у међувремену доживела и своје треће издање. Овде презентујемо интернет верзију другог допуњеног издања са намером да и наше читаоце преко интернета упознамо са злочином који се и даље спроводи над нашим народом и Црквом у јужној српској покрајини. Новомученици наше Епархије (1941-1999) Ова страна је посвећена новомученицима наше Епархије који су у периоду између 1941 и 1999 положили свој живот сведочећи православну веру и Христа пред безбожницима комунистима и албанским екстремистима Црква Христа Спаса, 14. век, Призрен Стара фотогфрафија Призрена - Поткаљаја Лево се види саборни храм Св.Георгија, а около се простире већински српски део града испод древне Призренске тврђаве. Након јуна 1999. год. овај кварт је потпуно етнички очишћен од Срба, а бројне куће су опљачкане и запаљене. У последње време Албанци заузимају српску имовину и насељавају овај део града, вршећи притисак на Србе дас продају своју имовину Културни и социјални живот Призрена, одећа, накит и старе фотографије Додатне информације:   СПИСАК ПРАВОСЛАВНИХ СПОМЕНИКА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ   КАРТА најзначајнијих цркава и манастира Косова и Метохије 500 кб. КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ   Историја Србије и Црне Горе Увод у историју Косова и Метохије Духовно и уметничко наслеђе Косова и Метохије   Историјске књиге о Косову (само на енглеском језику)     К О С О В С К И    И С К О Н И Хуго Рот  К О С О В С К E  Х Р О Н И К Е Душан Батаковић К О С О В О Вилијам Дорић  С А Г А    О   К О С О В У Алекса Драгнић   КОСОВО И МЕТОХИЈА Демографске промена на Косову и Метохији Прогони Срба са Косова и Метохије Kосово и Метохија - Српско-албански сукоб Проблем Косова и Метохије NATURAL BEAUTIES OF KOSOVO AND METOHIA Руговска клисура