ИСТОРИЈА
Манастира Високи Дечани

Бакрорез из 18. века - манастир Високи Дечани

Стефан Урош Трећи звани Дечански (1321-1331) родио се 1285 г. као дете Краља Милутина и Краљице Ане, бугарске принцезе удате за српског владара. Још као дете Стефан Урош провео је неко време у заточеништву татарског хана Ногаја. Од 1309 до 1314 био је управитељ Зете (данашње Црне Горе). Са својом првом супругом Теодором, такође бугарском принцезом, добио је два сина Душана и Душмана. Године 1314 дошао је у сукоб са својим оцем који га је неправедно оклеветаног дао ослепити и протерао га у Цариград. Након 6 година, на инсистирање византијског цара, краљ Милутин позвао је свога Сина Стефана Уроша у Србију и измиривши се са њим вратио га у пређашње достојанство. Св. Стефан је свима открио чудо свог исцелења које му је даровао Св. Николај још док је био у Цариграду. Након очеве смрти Стефан Урош је постао краљ Србије.

У току своје десетогодишње владавине Стефан је предводио српску војску у неколико ратова за одбрану отаџбине. Од њих је најпознатији био рат са Бугарима, у коме је на Велбужду, данашњем Ђустендилу 1330 године поразио бугарског цара Михаила Шишмана. У овој бици посебно се истакоа млади принц Душан и његови витезови. Међутим, након победе над Бугарима незадовољна властела подстицала је сукоб младог принца са оцем. Стари краљ је недуго затим био ухапшен и заточен у утврђеном граду Звечан, код Косовске Митровице, где је мученички пострадао од завереника. Након смрти тело светог Краља Стефана је пренешено у његову цркву у Дечанима и положено у мермерну гробницу коју је Светитељ још за живота спремио. Након низа чудеса која је Бог пројавио над гробом праведника и мученика краља монаси су отворили гроб и пред њима су се указале целе и нетрулежне свете мошти. Од тада Српска Црква слави Светог Краља Стефана Дечанског 11/24 новембра.

Репродукција дечанске Богородице на једној савременој
православној икони из Немачке

Стефан Душан, који је био познат и као Душан Силни, рођен је 1308 године. Године 1322 је крунисан заједно са својим оцем Стефаном Урошем као "млади краљ". Након збацивања с власти свога оца 1331, Душан је крунисан као једини суверени краљ Србије. Са својом супругом, бугарском принцезом, а сада већ српском краљицом Јеленом добио је сина познатог као Урош Пети, који је био и последњи владар династије Немањића. Након низа ратних победа, Душан је проширио српску краљевину на југ. У тренутку када је био на врхунцу своје моћи, српско царство се протезало од Јадранског па све до Егејског и Јонског мора. Цар Душан умро је изненада 1355 године и сахрањен је у својој задужбини, цркви манастира Свети Архангели код Призрена који је сада још у рушевинама.

Стефан Дечански, изабравши погодно место за своју задужбину, саградио је манастирски град са јаким кулама, а потом је дао да се изграде монашке ћелије и остале потребне зграде. Поред манастира Стефан Урош је подигао и манастирску болницу која је деловала у Средњем Веку. Градња манастирског храма трајала је 8 година, од 1327-1335. године. Протомајстор храма био је мајстор Вита из Котора, "краљева града" како је остало забележено на једном од портала цркве. Котор је још од Немањина времена био један од важнијих градова српске краљевине. Остале грађевине саградили су локални мајстор Ђорђе са својом браћом Доброславом и Николом. Фреске су завршене 1350 године. Имена фрескописаца нису сачувана. Једино је остало име неког "грешног Срђа" који се потписао над једним стубом у цркви. Судећи по имену али и по стилу сликарства може се закључити да је цар Душан, који је завршио задужбину свог оца, након његове смрти, унајмио сликаре из Приморија, који су припадали тзв. "грчкој школи". Након смрти главног ктитора, Св. Стефана Уроша, Стефан Душан је пренео мошти свог оца у његову цркву. У храму се такође налазе и други гробови властеле, међу којима је и гробница Ђорђа Остроуше Пећпала за кога се верује да је био дародавац фресака у припрати. Историја манастира препуна је разних драматичних догађаја и обрта. Након Битке на Косову Пољу 1389 манастир Дечани, као и цело ово подручје српске државе нашло се изложено нападима турских завојевача.

Крајем 17. века манастир је задесио пожар. Слично је било и средином 18. века. Када је Данило Паштровић Кажанегра преузео управу над манастиром 1764 он га је затекао готово у рушевинама. Једино је црква остала нетакнута. Манастир није имао ни кулу ни трапезу и у њему је живео само један монах. Данило је на себе узео обавезу да обнови манастирски комплекс. Под његовим руководством направљен је и иконостас који је до данас у цркви. Захваљујући његовим напорима манастир је поново оживео. Као резултат његових напора, архимандрит Данило је остао запамћен као други ктитор Дечанског манастира.

Владари ослобођене Србије од самог почетка су увидели историјски и духовни значај Дечанске лавре и овој древној српској задужбини редовно су слали новчану помоћ и друге прилоге. Кнез Милош Обреновић је 1836 помогао да се направи велика трпезарија која је и до данас у употреби. Дарујући олово 1857 Кнез Александар Карађорђевић је омогућио да се препокрије кров цркве. Будући да је српски краљ Св. Стефан Дечански саградио задужбину за себе и своје потомке српски владари новијег времена осећали су посебну обавезу према овој задужбини. До данашњег дана дечанска црква остаје значајна не само због свог величанственог изгледа већ и високог квалитета материјала који је употребљен за њену градњу.