Откако је пре више од пет година у манастир Високи Дечани дошло ново и младо братство из Црне Реке, живот у овом нашем древном косово-метохијском манастиру се увелико променио. Захваљујући труду духовника - Владике Артемија и игумана Теодосија, на сваком кораку су видљиве промене, нова динамика живота и младалачки полет који живо показују намеру младог братства да поврате стари духовни углед и славу овом древном манастиру. Нова младалачка атмосфера привукла је многе младе душе жељне монашког живота да се придруже братству, тако да сада у Манастиру Високи Дечани живи двадесетак монаха и искушеника. Оно што у први мах привуче пажњу јесте чињеница да је углавном реч о млађим љидима који су кренули на пут духовног усавршавања из својих средњошколских клупа и универзитетских амфитеатара. И сам настојатељ манастира, игуман Теодосије, са својих 34 године, сигурно је један од најмлађих игумана у историји ове царске лавре. Шта је то што је ове младе и перспективне људе, који су у својим домовима имали сассвим лепе изгледе за успешан живот у свету, привукло на пут монашког живота? Понајвише, одговорили бисмо, љубав и ентузијазам да своје најбоље године и цели свој живот посвете служењу Богу, спасењу своје душе као и духовној помоћи својим ближњима и свом народу. И заиста, на лицима монаха не види се разочарење и туга, већ напротив, радост која зрачи неком новом надом у нашем тужном и безнадежном времену. Ипак, монашки живот се може најбоље упознати у самом манастиру, уз свакодневна богослужења, послушања, заједничку трпезу. Зато ћемо овде за оне читаоце који нису упознати са свакодневним монашким животом, описати укратко како изгледа један дан у манастиру Високи Дечани. 

Ноћну тишину тачно у 3.30 часова прекида звук малог будилног звона којим се братија буде на вршење свог келејног монашког правила. Поред заједничких богослужења, свакодневно монашко правило једна је од најважнијих обавеза монаха. Оно се састоји од извесног броја молитава из молитвеника, молитвава "на бројанице", великих и малих поклона као и читања Светог Писма. Дужину и састав правила одређује духовник, узимајући у обзир духовни узраст и физичке способности сваког брата. То је време најинтимнијег духовног разговора душе са Богом и зато је најпогодније време за вршење овог правила ур аним јутарњим часовима, кадда је ум одморан и слободан од спољашњих утисака претходног дана. Ипак, манастирско правило оставља могућност да се ово правило свршава у било које доба дана када постоји за то слободно време. Тако, на братија која правило радије чита увече одлаже свој ноћни починак за неко време ради вршења правила, па зато и ујутро устаје најкасније пола сата пре почетка црквеног богослужења, дакле око 4.30. 

Почетак богослужења у цркви оглашава се на традиционални монашки начин тзв. "клепалом", ритмичким ударцима дрвеног бата по дасци. Монах, еклисијарх (црквењак) који води рачуна о цркви, пошто је претходно припалио кандила и припремио цркву за службу, обилази три пута цркву у току пола сата са "клепалом" и позива братију да се припреми за почетак службе. Када се монаси окупе у цркви, целивају иконе и узму благослов од настојатеља, чредни јеромонах почиње јутарњу службу која се састоји из полуноћнице и јутрења. 
 

По завршетку Свете Литургије, монаси након краћег послужења, одлазе на своја послушања до 10.00 часова. У манастиру Високи Дечани већи је број разних послова које братија свакодневно обавља. Ови послови се називају "послушања" јер их монас раде по благослову старешине и његовим упутствима, а не по својој вољи. Зато циљ манастирског послушања није само у материјалној изградњи и одржавању манастира, већи и у духовном васпитавању и навикавању сваког брата на заједнички рад, одрицање од своје воље и служење другима. Отуда Свети Оци време које је проведено на послушању изједначавају са молитвом, поготово због тога што се сва манастирска послушања обављају молитвено, у ћутању и умној молитви. 
 

Највећи број дечанске братије ради у дуборезачкој радионици, у којој се овом древном техником израђују иконостаси, делови црквеног намештаја као и рамови за иконе. У овом послу је најискуснији стари монах Николај, који је као мајстор са дугогодишњим искуством пренео своје знање и умеће млађој братији. Из ове манастирске радионице, посвећене Св. праведном Јосифу, заручнику Пресвете Богородице, за сасда је изашло неколико иконостаса, а у плану су и други који ће красити наше цркве у земљи и иностранству. 
 
У иконописачкој радионици "Св. Андреја Рубљова" још од раног јутра марљиво ради монах Арсеније са својим помоћником. Вероватно ће Господ у ову светињу послати још младих душа сродног талента који ће заједно са њим радити у воој префињеној уметничкој делатности која је од давнина негована у нашим православним манастирима. До сада је иконописачка радионица манастира Дечани дала више од четрдесетак вредних икона које красе иконостасе по Србији, Грчкој и Немачкој. Пошто монаси у дечанском манастиру не купују своју монашку одећу, двојица монаха имају послушањ у кројачкој радионици. Тамо се кроје и шију подрасници, мантије, кукуљи и многи други делови монашке одеће. Однедавно је у манастиру започела са радом и преводилачка радионица. Још у четрнаестом веку дечански монаси су дали велики допринос на пољу преписивања и превођења стрих књига, тако да манастирска библиотека данас поседује више од 200 древних рукописних књига и светоотачких превода. Међутим за разлику од онога времена када су се ови послови обављали ручно у манастирском скрипторију, данас уз помоћ савремене компјутерске технике самостално се врши укуцавање, прелом текста и израда текстова за Web презентације. 
 

 
 Поред ових послушања, братија манастира Високи Дечани бави се и другим пословима. Монаси кувари у манастирској кухињи припремају храну за братију и госте, двојица браће се брину о кравама и башти, двојица повремено раде у манастирској пекари, један брат је одређен за набавку намирница, а посебна пожња посвећује се гостима и свим добронамерницима, као и одржавању чистоте конака, цркве и манастирског дворишта. 

Тачно у 10.00 часова звони звоно за ручак. Као што је уобичајено у другим манастирима, за време обеда чита се неко поучно духовно штиво. Обично су то житија светих или нека друга духовна књига. После ручка, најмлађа братија поспрема трпезарију и пере посуђе, док остали настављају рад на својим послушањима до 14.30 послеподне. 
 

У манастиру Високи Дечани живи се општежитељно. Овај вид устројства монашке заједнице подразумева да је монасима све заједничко. Нико нема право на своје приватно власништво, на поседовање новца или било какве друге ствари без благослова настојатеља. Одећа, књиге, алатке, техничка помагала само су дата на коришћење и не могу се отуђивати или поклањати другима. Сваки брат има посебну келију у којој се обично налази кревет, сто са столицом, ормар за ствари и понека полица за књиге. Окупљање по келијама је строго забрањено јер је келија мала црква, место духовног и молитвеног сусрета монаха са Богом. Поред тога, монашки живот је заснован на потпуној послушности игуману, што је један од најважнијих монашких завета. Без општег и посебног благослова настојатеља ништа се не може урадити. У оваквом начину живота монаси се уче заједништву и уједно се ослобађају сувишних брига. Да би заједница добро функционисала потребно је, дакле, да сваки њен члан обавља свој део посла што је могуће савесније, док је задатак настојатеља да те послове планира, усклади и организује. 
 

Празником се мења и дневни распоред. Пошто се тадас не ради на већини манастирских послушања, осим оних који су важни за одвијање текућег живота, већи део времена се користи за молитву, одмор, читање или шетњу. Иако су празници у приниципу "нерадни" дани, они су и те како "радни" у духовном смислу. У те дане обично се у манастиру вше крштења, венчања, исповести и молитве за здравље, а тада манастир посећује и већи број гостију и ходочасника којима треба посветити дужну пажњу, духовно их посаветовати и указати традиционално монашко гостопримство. 

Братство манастира Високи Дечани тренутно чине 4 јеромонаха, 2 јерођакона, 7 монаха и 7 искушеника. Доласком у манастир добија се статус искушеника који траје око 3 године. То је период духовне самопровере и припреме за примање монашких завета. По истеку искушеничког стажа на свечаном богослужењу настојатељ приводи искушеника пред царске двери где овај полаже завете, добија ново монашко име и бива обучен у монашку одећу. За монаха је дан његовог монашења, дан поновног рођења и зато су монашења најлепши и најузбудљивији тренуци у манастирском животу. 
 

Поред свакодневних посетилац у манастиру Високи Дечани је увек много гостију. Најчешће су то млађи људи и студенти који се укључују у манастирски живот, за време свога боравка, и сами заједно са монасима учествују у послушањима. У манастиру нема времена за беспослицу. Монаси обично кажу да онога који није запослен неким користним послом или молитвом запосли ђаво празнословљем и чамотињом. У манастир Високи Дечани у последње време долази све већи број катихумена ради крштења. Након неколико дана проведених у посту, молитви, духовним разговорима и проучавању основа православне вере, они примају свету тајну крштења. У летњем периоду крштење се врши традиционалним трикратним погружењем у оближњој речици, испод манастира. Након крштења неофити обучени у беле хитоне уз песму иду ка манастиру. Крштење се често обавља у раним јутарњим часовима,тако да новокртени одмах после крштења одлазе у цркву где се причешћују на Светој Литургији. 

Овај описани начин живота карактеристичан је мање или више и за друге општежитељне манастире наше епархије. Широм православног света све је више настојања да се обнови управо оваквав вид монашког живота, који представља најбољу подлогу за духовни развој монаха. Широм Грчке, Румуније, Русије и Србије оснивају се млада братства и сестринства која се труде да наставе богате традиције древних општежића Египта, Палестине, Понта и Атона. Отуда  је и труд дечанских монаха превасходно усмерен на унапређење општежитељног начина монашког живота, како би се на тај начин створили бољи услови за већи развој монаштва у Српској Православној Цркви. Јако и бројно монаштво несумњиво је један од најзначајнијих показатеља духовног здравља и виталности целе Цркве на овим просторима.